Orlovi rano lete

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman
Autor: Branko Ćopić
Mesto radnje: Bosanska krajina, selo LIPOVO
Vreme radnje: Pred početak Drugog svetskog rata i za vreme okupacije (jesen 1940. i
proleće 1941.)
Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja.
Sporedni likovi: Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Tema: Kako je proticalo nemirno i burno dečaštvo Jovančetove družine
Ideja (poruka): Poruka je u naslovu romana. Orao i soko u narodnoj poeziji simboli su
slobode i hrabrosti. Za ove dečake rekli bismo pre da su orlići, ali u teškim iskušenjima
oni su raširili svoja krila  i počeli rano, nego što se očekivalo, da lete, to jest, postali su
pravi orlovi. Prerano suočavanje sa surovošću i nepravdom; još nedozreli (dečaci)
morali su boriti se za opstanak i slobodu, ili što bi Njegoš rekao: "Mlado žito, navijaj
klasove, pređe roka došla ti je žnjetva".
FABULA
Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje.
"Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine" sa obiljem
"zapuštenih krošanja". Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici gaja.
Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.
Zaplet nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj,
"zloćud stariji čovek", pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz
grada premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule - sve od
rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavom učiteljicom
Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za učitelja
smislio originalan nadimak: gospodin Paprika. Ova vest iz zadnjih redova širila se po
poznatom sistemu "javi dalje" i kad je stigla do polovine učionice, učitelj je primetio
šaputanje i dreknu:
"Šta vi tu šapućete, a"?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:
"Molim, gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika."
Naravno, učitelj je besno tražio da se javi "kum", Jovanče je hrabro preuzeo
odgovornost na sebe, a Stric je dobio zadatak da nađe prut. Da ne bi dobio batine,
Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje opšta trka za njim uz šalu i smeh.
U nastavku pisac nas postupno "upoznaje" sa dečacima članovima "hajdučke družine"
koja se "odmetnula" zbog zuluma njihovog učitelja Paprike. Družina se postepeno
uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko Potrk, Lazar Mačak...
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog
vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju
Žuju i ognjište za vatru. Dok  ostala deca, koja nisu dobila batine,  idu u školu, družina
boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina "hajduka" se zajedno sa njima vraća.
Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo "otkrila " devojčica Lunja,
koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar Lijan krene
da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi, umesto u školu, idu
negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao što je i ona kad poljar
Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena kad roditelji opkole
skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira na napadače. Na kraju
su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina Bursać, seoska delija,
i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja Papriku povukoše iz
njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana. Tako je okončana hajdučija i svi
dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat. Družina čeka proleće. Tu se završava
prvi deo romana.
Drugi deo romana počinje vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo
je rat. Beograd je bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat.
"Toga trenutka prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše
Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo
buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja". Okupatorska vlast
("ustaše") oduzimali su seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku,
premlaćivali i mučili ljude, palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala.
Zadatak im je bio da motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su
Jovanče i Stric upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se
na vreme sakrije. Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja
Lisine i Golog brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na
dolazak neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega
pripucale, ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu,
Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani čuvali
zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs. Prokin
gaj postaje partizanska radionica.
Roman se završava podatkom da u rat odlazi Jovančetova družina.
"Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji
ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru
Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili"...

Glavni likovi:
Junaci ovog romana učenici su četvrtog razreda osnovne škole, osim Nikolice.
Jovanče: Harambaša hajdučke družine je postao jer je bio najcenjeniji i najodlučniji od
svih dečaka. Pisac za njega veli: Dječak je od starijih čuo tek ponešto o pravdi, ali sluti
da je dobro i pravedno to što je pokušao da zaštiti Strica. To ga ispunjava čudnom
snagom i radošću i daje mu odvažnost da sam krene u dubinu puste šume" da bi
izabrao mesto za hajdučki logor. Bistrouman je, procenjuje stvari pametno, a prema
svima iz svoje družine odnosi se brižno i privrženo. On je i snaga i "mozak" hajdučke
družine. Dečaci u njega imaju veliko poverenje, omiljen je i poštovan.
Stric Njegovo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu zvali Stric jer je bio najviši.
Bio je siroče bez oca i majke. Dosetkom je reagovao na mane učitelja. U romanu
najviše komike ima kad je na sceni Stric, ali imao je i jednu slabu tačku prema
devojčici Lunji, za koju su svi znali, pa su ga zadirkivali, a on bi pri pomenu njenog
imena uvek pocrveneo i zbunio se. Bio je neustrašiv što je i dokazao kad je sam
prespavao noć u šumi. Ume da razgovara sa životinjama.
Lunja: To je razdragana devojčica, koja, gde god da dođe, donosi neku radost i
toplinu. Ona se, makar i nedovoljno svesno, bori za ravnopravnost između dečaka i
devojčica i u tome na najbolji način pokazuje da je u mnogo čemu iznad dečaka ( na
primer u hrabrosti: setimo se scene u tajanstvenoj pećini, ili kad otkriva diverzante.)
Nju pisac ovako slika: Lunja je bila tiha ćutljiva desetogodišnja djevojčica, velikih
mirnih očiju. Stričeva prva komšinica. Uvek je ćutke i nepozvano išla za dječacima,
posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih je u ribarenju oko rijeke, u krađi
lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima. Vikali su na nju, prijetili joj čak i kamenjem,
ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci
smetnu sa uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iza visokog
kukuruza... Ona je Stricu uvijek za petama... krpi dječacima košulje, čarape, kape,
prišiva dugmad, brine o svenu.
Đoko Potrk: Tako su ga zvali jer je trkom dolazio u školu i vraćao se kući, potrkivao je i
onda kad na tablu izlazi. U družini je bio zadužen za sklapanje stihova:
Naš učitelj baš je slika,
nos mu crven ko paprika..
Ovdje živi hrabra četa
harambaše Jovančeta..
Nik Ćulibrk, zvani Amerikanac: Otac mu je dugo radio u Americi, pa je povremeno u
razgovoru koristio engleske reči: halo, bojsovi i sl. Nosio je plave pantalone i kaubojski
šešir.
Nikolica: Najmlađi u družini, učenik prvog razreda. Bio je svojeglav i ljut, crn kao
Arapin. Prepoznatljiv je u romanu po tome što je uvek sa sobom vodio kuju Žuju, zbog
toga su ga zvali Nikolica sa prikolicom. Ivan Popović Vanjka: Njegov otac je bio za
vreme I svetskog rata zarobljen u Rusiji i tamo se oženio Ruskinjom. Plavokos je i
krupan da su ga svi zvali Vanjka Široki.
Poljar Lijan: "Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s
rakijom i potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje; seoskom knezu se
obraća sa kneže-viteže. Njegov zadatak je bio da luta selom "na krivim hodaljkama i
da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći se večito
sa decom, nije čudo što je i sam podetinjio; upuštao se u prava dečija lukavstva,
smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Naprotiv,
mnogo je voleo decu i najčešće im "gledao kroz prste" kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac
za njega veli:" Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se
tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati...Domišljat i sam je
krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i "tražio lopove".
Nikoletina Bursać: To je momak neobično jak koji se zaštitnički odnosi prema  svoj
seoskoj deci. (Na primer, kada spasava decu-hajduke od fizičkih kazni njihovih
roditelja posle hvatanja u njihovom logoru. Bio je nežan i osećajan, popustljiv prema
dečijim nestašlucima. Među privim je otišao u borbu kad je neprijatelj napao domovinu.
Ovom junaku Ćopić je posvetio zbirku pripovedaka "Nikoletina Bursać". Neke ste već
čitali (Surovo srce, Mitraljezac golubijeg srca).
Učitelj, bio je "zloćud stariji čovjek koga su po kazni, zbog pijanstva, premjestili u selo
iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nos kao paprika i podbule obraze od
pijanstva. Vrebao je svaku priliku da, i bez ikakvog razloga, tuče decu i da vreči kao
jarac. Poslije onog Lunjinog navaljivanja da dobije batine i njezinog neočekivanog
bjekstva kroz prozor, učitelj Paprika se sasvim prozlio. Upadao je u razred ljut i
mamuran, podozrivo gledao primerne đake, zlurado se smeškao, razgoropadio bi se i
sve đake redom tukao govoreći:"Baš mi je škola za vas divljake seoske! Za vas je
šuma i koze, a ne knjiga.

Razgovor o romanu:
1. Kako počinje roman?
# Opisom Prokinog gaja.
2. Kako je izgledao Prokin gaj?
# Mračna, zapuštena šuma u koju se ulazilo sa strahom.
3. Zašto?
# Verovalo se da u toj šumi živi drekavac.
4. Po čemu je Prokin gaj bio značajan za decu iz sela Lipova?
# Tu se nalazila zaravan zvana Tepsija gde su se deca okupljala i grob hajduka
Jovančeta, čukundede dečaka Jovančeta, gde su mali hajduci polagali zakletvu.
5. Kako i kad počinje zaplet (sukob)?
# Kad u selo Lipovo, umesto lepršave učiteljice Lane, dođe namrgođeni učitelj, stariji
čovek koga su zbog pijanstva po kazni iz grada poslali u selo.
6. Ko se od učenika najteže mirio sa ovom promenom?
# Stric, najviši učenik u razredu.
7. Šta on čini da vrati učiteljicu?
# Moli se neobičnim svecima!
8. Je li pomoglo?
# Nije, kad je otvorio oči, opet je video antipatičnog učitelja.
9. Šta je zbog toga Stric smislio?
# Smislio je originalan nadimak za učitelja.
10. Po čemu je značajan čas geografije (zemljopisa)?
# Na učiteljevo pitanje: "Gdje se uliva Dunav?", Stric prvo odgovori; "U Jadransko
more", zatim kaže da se ne ne uliva nigde, nego da ponire kao onaj potočić u
Prokinom gaju.
11. Ko šapuće Stricu da se Dunav uliva u Crno more?
# Devojčica Lunja, Stričeva susetka.
12. Šta čini učitelj kad čuje šaputanje?
# Šeta besno s prutom kojim je maločas istukao Strica - traži krivca.
13. Šta usput nađe?
# Crtež-karikaturu i prepoznavši sebe, ljutito pita: "Ko je ovo na škrabao?"
14. Šta je tom prilikom jednom zbunjenom i uplašenom učeniku nehotice izletelo iz
usta?
# "Molim, gospodine Paprika."
15. Ko preuzima krivicu na sebe za crtež?
# Odvažni i hrabri Jovanče.
16. Šta se onda dogodilo?
# Učitelj izbacuje Nikolicu s prikolicom van, a tad ga napadne kuja Žuja. Nakon toga,
da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor, a učitelj šalje sve đake da ga
uhvate.
17. Ko se s decom u šljiviku bori?
# Poljar Lijan.
18. Ko se pridružuje Jovančetu u odmetništvu?
# Stric, Nikolica s prikolicom, Vanjka Široki, Đoko Potrk i Nik Ćulibrk.
19. Zašto se nova družina okupila na grobu hajduka Jovančeta?
# Da polože zakletvu da neće odati tajnu okupljanja i izaberu harambašu.
20. Koga su dečaci izabrali i zašto?
# Svog druga Jovančeta, čukununuka hajduka Jovančeta, jer je bio među njima
najhrabriji.
21. Čime je dečak Jovanče stekao poverenje drugova?
# Sam je pošao u dubinu šume da bi izabrao mesto za logor; prema svima iz družine
odnosi se brižno i privrženo.
22. Šta dečaci rade posle zakletve?
# Popravljaju krov na starom mlinu kako bi imali sigurno sklonište, i grade kućicu za
kuju Žuju.
23. Ko je prvi otkrio njihovo sklonište?
# Devojčica Lunja, a potom i lukavi poljar Lijan.
24. Tom prilikom Lijan je imao malu nezgodu, koju?
# Upao je u maskiranu jamu kod Žujine kućice.
25. Kakva je Žujina uloga bila?
# Da lavežom upozori družinu na dolazak neželjenih posetilaca.
26. Šta čine roditelji kad saznaju da im deca, umesto u školu, idu u šumu.
# Organizuju poteru.
27. Šta je vrhunac radnje u prvom delu romana?
# Smešna borba između roditelja i "odmetnika".
28. Kako su se branili mali hajduci?
# Gađali su svoje starije krompirima.
29. Na kraju su roditelji pohvatali svoje sinove, ko decu spasava da ne dobiju težu
kaznu?
# Nikoletina Bursać, seoska delija.
30. Šta se dogodilo u školi, pa su deca mirno provela zimu?
# Na zahtev meštana proteran je namćorasti učitelj, a vraćena učiteljica Lana.
31. Kojim značajnim događajem počinje drugi deo romana?
# Učiteljica Lana čita vest o bombardovanju Beograda, počeo je Drugi svetski rat.
32. Rat stiže i u selo Lipovo, pa se družina ponovo sastaje; koja im je sada bila uloga?
# Sa obližnje visoravni iznad sela družina je paleći vatre - dimnim signalima
obaveštavala meštane o dolasku neprijateljskih vojnika.
33. Čemu služi pećina što su je kraj potoka otkrili dečaci?
# Pretvorena je u partizansku radionicu gde je čuvano naoružanje oteto od neprijatelja.
34. Šta se na kraju dogodilo sa Jovančetovom družinom?
# Svi odlaze u rat uz obećanje da se po njegovom završetku preživeli sastanu u
Prokinom gaju i da pričaju o onima koji se nisu vratili.
35. Šta se tebi najviše dopalo u ovom romanu i zašto?
36. Reci ko od junaka ove priče najviše privlači tvoju pažnju i to obrazloži svojim
rečima, ili pročitaj.
Stilske figure:
U ovom delu Ćopić vrlo često koristi veoma uspela poređenja: nos crven kao paprika;
vreči kao jarac, vreba kao pravi osnovac, itd. U opisu dominiraju neobični epiteti i
metafore: zloćud, stariji čovek; nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, krivonog čičica,
lisičijeg lica i lukavog pogleda, na krivim hodaljkama.
Epiteti su obojeni u crveno, a poslednji primer uz epitet ima i metaforu. Da se
podsetimo: metafora je (najprostije rečeno) skraćeno poređenje - umesto da kaže
noge su mu kao krive hodaljke, pesnik veli: krive hodaljke; epitet je najčešće pridev uz
imenicu kojoj određuje neku bitnu osobinu, ali - može biti i imenica uz imenicu kolor
televizor, internet kafe), ili prilog uz glagol: nečujno se prikradati itd.
Humor u romanu
Gotovo sve scene i slike u romanu su pune vedrine, životnosti, detinje radosti, pa i
šala. Sigurno ste zapazili da su "najsmešnije" ličnosti Stric i Lijan. Prisetimo se šaljivih
scena:
Kad je Stric rekao da se Dunav uliva u Jadransko more, zatim da se ne uliva nigde, da
ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju; kada učitelj pokušava da tuče
Jovančeta, a ovaj pobegne kroz prozor, a onda celo odeljenje za njim, kobajagi da ga
uhvati, vičući: Aha, drži ga, drži!
Kad Stric izgovara molitvu, obraćajući se svecima da dovedu u razred našu staru
učiteljicu...
Kad bi "ljuta bitka" između dečaka i njihovih roditelja itd.
Priredio: P. Jokić, nastavnik