Velimir MILOŠEVIĆ - ''SVAKO
SVOJU ZVEZDU IMA''
Svako svoju zvezdu nosi
U osmehu i u kosi.
Svako svoju zvezdu ima
U očima, u snovima.
Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.
Nek zvezde na zemlju slete
Da ih bere svako dete,
Kad u plave snove ode
Da ih bere ko jagode.
Svako svoju zvezdu čeka,
Da sleti ko tajna neka,
Na dlanove, u pregršti,
Da plamte, da svetle prsti;
Među pesme, među priče,
Zvezde što na decu liče.
Nebo, siđi malo dole,
Kad te deca tako vole.
Nek se sve na svetu plavi
Od ljubavi, od ljubavi…
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „OVO JE
PESMA O KRALJU”
Ovo je pesma o kralju
Koji je voleo pralju
U ono viteško doba
Kad se volelo do groba
Bilo je kod tog kralja
Mnogo dobrih detalja
Te zlatna dvorska halja
Te kruna od koralja
Al pralja nije princeza
Ona srce zaveza
Sa sedam čeličnih reza
U sedam jakih kaveza
Kralj baci krunu i presto
Što nije činio često
Prošeta do jedne vode
Gnjurnu se i tako ode
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „DETE”
Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete
Nećete mi verovati
I veliki pesnik Gete
Nekada je bio beba
I veoma nemirno dete
Brkati hajduk Veljko
Što je zlotvoru prašio pete
U početku je sisao palac
I bio nemoguće dete
Junaci kosmosa
Što lete na druge planete
Prvo su sedeli na nošama
A posle su seli u rakete
Dete nije dete
Igračka za strine i tete
Dete je dete
Da ga volite i razumete
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „BILA JE
DEVOJKA MARA”
Bila devojka Mara
Kći Sime obućara
Imala bluzu roze
I dve čarobne poze
Za slikanje Ne bi se ni rado
U vidu čoveka
Jedna je poza bila
Nežna ko čista svila Već bi bio ptica
Sa ručicom na vezu Ili vredna pčela
Najlepša poza u srezu Ili samo bagrem
Za slikanje Negde na kraj sela

Druga Marina poza

Zvala se "Slatka nervoza" Ljubivoje RŠUMOVIĆ -
Mara na prozoru čeka „ DOSADNO MI JE”
Dragana iz daleka
Za slikanje DOSADNO MI JE DA BUDEM
KRALJ
Otkad se udala Mara Reče kralj i skoči udalj
Za ðuru slastičara HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO
Radi na točenju boze BAR CAR
Pa joj nije do poze
Za slikanje UREDIĆEMO TU STVAR
Reče mu glavni ministar
DOBICEŠ ODMAH CARSKI
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „IZA PRESTO
PRVOG UGLA” I SVE RESTO
ŠTO IDE UZ PRESTO
Iza prvog ugla
Neki ñavo čuči DOSADNO MI JE DA BUDEM CAR
Neka muka čeka Reče car i napravi dar-mar
Da čoveka muči HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO
BAR KONOBAR
Iza prve gore
Pa u drugoj gori UREDIĆEMO TU STVAR
Čeka neka mora Reče mu glavni sekretar
Da čoveka mori DOBICEŠ ODMAH KELNERSKO
ODELO
Na životnom putu POLA CRNO
Pa iza krivine A POLA BELO
Čeka neka briga
Da čoveka brine DOSADNO MI JE DA SLUŽIM
GOSTE
Tamo gde u travi Reče konobar NEKA OPROSTE
Cveta ljutić žuti HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO
Čeka neka ljutnja BAR PUTAR
Da čoveka ljuti
UREDIĆEMO TO KO OD ŠALE
Kad bi čovek znao Reče mu glavni šef sale
Za sve što ga čeka DOBICEŠ ODMAH ZASEBAN PUT
DONEKLE NASUT
ODNEKLE ŽUT
DOSADNO MI JE KAMEN DA
TUCAM
Reče putar OD MUKE PUCAM
HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „PLAVI
KAKTUS I KLEKINJE”
Neprijatelj neprijatelju
Plavi kaktus i klekinje
Samleću te u mekinje
Mada imaš gadnu njušku
Poješću te kao krušku
Neće biti grdna šteta
Sejaću te bez rešeta
Jašem dobro pucam često
Mesiću te kao testo
Mada šerif ima značku
Prebiću te kao mačku
Laje kojot iza gloga
Ubiću u tebi boga
Obavesti svoje znance
Seckaću te u rezance
Tu gde ti je glava glupa
Napraviću osam rupa
Nem' razloga da te lažem
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „MOJA
GLAVA DOK RADI RADI”
Moja glava dok radi – radi
Kao buldožer
Il' tigar mladi
A kada ne radi – ona se hladi
Na jastuku se hladi
U mom jastuku ima čičak
Jedan san mali
Jedan sničak
Čim trepavice oko svuče
San se u moju glavu uvuče
Počne da leti po mojoj glavi
Pa čas se žuti
Čas se plavi
Pa mi najlepše slike reña
Ovde u glavi ispod veña
Sutra ujutru kada svane
Ja neću dati
Snu da stane
Hoću da sanjam danju i noću
Odlučio sam
I tako hoću
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „DUGME
SLUŽI KAPUTU”
Dugme služi kaputu
Asfalt služi na putu
Drug da se druži
Sunce da kruži
Sve nečemu služi
Čamac da se rekom plovi
Mamac da se riba lovi
Pesma da se lepo peva
Munja da kroz oblak seva
Molba da se nešto moli
A majka je da se voli
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „USLED
PROLEĆA”
Usled proleća u Parizu
Sada se nosi japanska svila
A u Ljubišu koji je blizu
Nosi se cveće iz aprila
Usled proleća u Sahari
Sada se nosi biser od peska
A na zelenoj planini Tari
Miriše smreka i pupi leska
Usled proleća u Novom Sadu
Izgleda nisu posla čista
Jedan je platan pustio bradu
Kada je trebalo da olista
Usled proleća na reci Savi
Bilo je ovih dana loma
Kečigi Mari se vrti u glavi
Zaljubila se u jednog soma
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „MAJKA”
Pitali smo i kuče i meče
Iste reči svako od njih reče
Majka to je ljubav koja teče
Majka to je dan kad padne veče
Majka je majka
Najlepša bajka
Ta naša roñena mati
Sve nam je dala
Zato joj hvala
Al' hvala malo i tati
Pitali smo i jare i janje
Isto stanje isto osećanje
Pitali smo i pile i mače
Vole majku sve jače i jače
Majka je majka
Najlepša bajka
Ta naša roñena mati
Sve nam je dala
Zato joj hvala
Al' hvala malo i tati
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „RUKE
MOJE MAJKE”
Zbog njih svetovi postoje
Žanju polja kad ožite
Vežu rane kad osvoje
Uvek nežne lekovite
Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke
One kuću nose dižu
One Sunce s neba skinu
Čarobne pa svuda stižu
Odane pa žure brinu
Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „IMA
JEDNA STVARCA”
Ima jedna stvarca koju moram reći
Što je čovek manji problemi mu veći
Čovek jede spanać i mrkvu i zelje
Samo da probleme nadraste i smelje
Međutim problemi nikako da stanu
Rastu ko da jedu neku bolju hranu
Nemam drugi izlaz objavljujem svima
Biću i ja problem svojim problemima
Sve će u životu nabolje da krene
Imaću probleme al' i oni mene
Ljubivoje RŠUMOVIĆ – „MORAŠ
DA PAZIŠ”
Moraš da paziš šta zboriš
Ne smeš glasno da rečeš
Jer možeš da se sagoriš i zašto, zašto
To jest opečeš i smem li, i smem li,
i znam li, i znam li?
Moraš da paziš šta kažeš Pa zato pitam
Mikom ne smeš da smetaš otac šta je.
Jer ispašće da lažeš Da li je otac tata
To jest lupetaš ili - sudija za prekršaje.

Moraš da paziš i gledaš

Kuda i kako gruvaš Dragan LUKIĆ – „RADOZNALA
Moraš što imaš da ne daš PESMA”
To jest da čuvaš
Šta to radi
Moraš da paziš šta radiš pripijena za dno mora,
I kuda se sve vereš školjka plava?
Jer ćeš bostan da sadiš
To jest da bereš - Spava.

Šta ježevi morski rade

Dragan LUKIĆ – „ŠTA JE OTAC?” kad ih gleda
neko dete?
Molim vas, recite
otac šta je. - Prete.
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje? Šta ribice male rade
kad ribari
Mene otac stalno ispituje bace mreže?
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla - Beže.
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako A kad ja sa stene skočim
i zašto je ono onako, šta to kaže
i zašto je ovo ovde - more plavo?
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo - Bravo.
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika
i znam li ja da nisam više mala, Mira ALEČKOVIĆ – “NAJLEPŠA
znam li ja šta je "karakter tvrdji od REČ”
čelika"
i znam li ja pošto je šnala? Od tol'ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
I zašto nisam mislila nijedna nije toliko lepa,
i kako nisam pazila, toliko nežna, kao reč majka.
i šta sam opet zgazila
i kako, kako
Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe;
zovnem li samo, meni hrle
mamine ruke meke i lepe...
Mamine ruke kosu mi spliću,
njena me ljubav na put sprema,
kada porastem, kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.
Mamine oči me uvek prate,-
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čekam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.
Kao u bajci koja se voli
smeh se detinjstva meko zasrebri...
Kad mene boli, i nju zaboli,-
i zato hvala, majko, tebi!
Zato od tol'ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.
Mira ALEČKOVIĆ - “ZVEZDICE”
Pahulja prva na nos mi pala,
ala јe nestašna, nevaljala.
Istopila se na mom nosu,
pa se sa njega kapljica prosu.
Pahulja druga na čelo pade
i začas tamo umorna stade:
Zvezdica bela, snežna i meka
zvezdicu drugu na čelu čeka.
Zvezdica treća na ruke pala,
došlo јe za njom srebrno јato,
јedna јe zvezda na drugu stala,
beli se, beli, moјe zlato.
Јoš mnogo zvezda doletelo
pa јe sve belo, belo, belo.
Dušan RADOVIĆ – „DA LI MI
VERUJETE”
Umivao se jedan dečko
svakoga dana, bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle
pa mu je koža postala tanka.
— Da li mi verujete,Da li mi verujete?
Majka je stalno vikala "dosta"
al' on je hteo, on je hteo...
Umivao se svakga dana
pa se jednom razboleo.
— Da li mi verujete, da li mi
verujete?
Dosao jedan lekar strog
pa kaze:
Tako mi prsluka mog,
Voda je kriva.
Zabranjujem mu da se umiva.
— Da li mi verujete,Da li mi verujete?
Andra FRANIČEVIĆ - “PRED
OGLEDALOM”
Našao majmun stari 
ogledalo neko, 
pa video sebe 
i ozbiljno reko: 
-"E, što jeste, jeste, 
nema brate, zbora - 
još video nisam 
ovakvoga stvora!  
Gle kako je smešan, 
gle, kako je dlakav! 
E, baš svima hvala 
što ja nisam takav!"
Vladimir ANDRIĆ - „DAJ MI KRILA
JEDAN KRUG”
More ima barku,
jedro i katarku.
More, more, budi drug,
- daj mi barku jedan krug!
Tako mi se baza
širom morskih staza…
Lasta ima krila
- leti sve do Nila.
Lasto, lasto, budi drug
- daj mi krila jedan krug!
Da obiđem lug,
da odem na jug…
Kad mrav zrno sruši,
čuju zečje uši.
Zeče, zeče, budi drug
- daj mi uši jedan krug!
Da oslušnem i ja
kako žito klija…
U ribe peraja
srebrnoga sjaja.
Ribo, ribo, budi drug
- daj peraja jedan krug!
Da me želja mine,
da vidim dubine…
Noću kraj živica
svetli fenjer svica.
Sviče, sviče, budi drug
- daj mi fenjer jedan krug!
Pozajmi mi moć
da osvetlim noć.
Na nebu se zvezde
kao ptice gnezde.
Nebo, nebo, budi drug
- daj mi zvezdu jedan krug!
Biću lepši još,
kad stavim taj broš…
Brana CRNČRVIĆ – “KAKO SE
PIŠU PESME”
Kad prvi neće a drugi ne sme
i misle: to je nešto tajno.
Ja ću vam reći tajnu pesme,
pesme se pišu jednostavno.
Uzmu se, recimo, cipele žute,
iznutra tople, sjajne s lica,
u njih se ćušne devojčica.
I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?
Zato u pesmu uđe mama,
zato u pesmu uđe tata,
zato joj dodaš sestru il brata,
ili oboje, da srce moje
ne bude tako tužna i sama
u divnim žutim cipelama.
Mama se sprema, tata već kreće
u reč užasnu — u preduzeće.
Sestra je uvek na fakultetu
a brat je uvek u krevetu
ili, još gore, u pubertetu.
I tako idu sati i sati:
i mame nema da se vrati,
i tate nema da se vrati,
i sestre nema sa fakulteta
i brata nema iz puberteta.
I šta da radi tako sama
u divnim žutim cipelama?
Zbog tuge na tom divnom licu
dovedimo joj drugaricu.
Kad ona dođe, šta ćeš više!?
Zbog čega pesma da se piše?

Mika ANTIĆ – “KRILA”
Ako hoćes da odletiš
- sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve što se čini čudno.
Nemoj da mi smešno mašeš
ko glupave vetrenjače
svakom vetru,
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.
Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
i - odmah će da poleti.
Neko nađe svoja krila
u tatinom novčaniku.
Neko proda svoja krila.
Neko uvek tuđa krade.
Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.
Lete ljudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.
Nekom mama krila veze.
Nekom mama krila sreže.
Mika ANTIĆ – “OPOMENA”
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.
Miroslav ANTIĆ - ''PREĐA''
Pored peći mačka bela
sela
prela ceo dan.
Vunu? Lan?
Pamuk sam?
"Otkud znam".
Njeno mače džemper nema
pa mu sprema
Nevidljive lete niti.
Nikad kraj.
A još igle kad joj dam,
kakav li će samo biti
džemper taj?
"Otkud znam".
Miroslav ANTIĆ – „ZAGONETKA”
Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne neke plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunda vodi?
Zažmuri pa - pogodi.
A možda nije ni važno
da se unapred setiš.
 U snu rastu zvezde,
Možda se najlepše raste i cveće i trava,
kad ništa ne primetiš. i detence raste
kada slatko spava.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći, Desanka MAKSIOMOVIĆ - ''U
najveći, GOSTIMA''
ćuteći,
sasvim ćuteći, Pozvao je maj
kroz neki tihi nemir sve bube na čaj,
što se u tebi stvori, od ose do pčele,
pa gori, da se provesele,
beskrajno gori, tihe bubamare,
i nikad ne izgori. leptire, bumbare,
i livadske popce,
I niko ne zna šta je. i rudare rovce.
A to traje. I traje.
Spremio je maj
sudove za čaj,
Miroslav ANTIĆ - ''NAJMANJA izneo u polje
PESMA'' raznobojne šolje,
pozlaćene kupe,
Evo najmanje pesme! čuturice skupe,
Manja je od zrna maka. i rumene zdele,
U njoj je jedan osmeh i krčage bele.
i pismo od jednog dečaka.
Sipao je maj
Ako znaš ko ga šalje svakom med u čaj
- što da ti pričam dalje. u crvene lale,
Ako ne znaš ko ga šalje u zvončiće male,
- šta te se tiče dalje. u hajdučku travu,
peruniku plavu,
u žute ljutiće,
Desanka MAKSIOMOVIĆ - ''U SNU da zasladi piće.
DECA RASTU''
Popio je svak,
U snu rastu brda, i leptirić lak,
planine i reke, čaja pola litre,
u snu nebo raste zasvirale citre,
i šume daleke. začula se truba
sviračica buba,
U snu rastu zveri, iz obližnjeg žbuna
u snu rastu vrapci zapevala žuna.
i malene laste.
Duško TRIFUNOVIĆ – “ŽIVOT
PIŠE ROMANE”
Zivot pise romane o svemu sto se
zbiva
a mene nigdje nema k'o da nisam
ziva
Zivot pise romane a ja mu nisam
tema
Jer tako mnogo snage za moju tugu
nema
Zivot pise romane
a mjesto imena moga
ostavlja prazne strane
a ni sam ne zna za koga
Duško TRIFUNOVIĆ – “VEČERNJA
ŠKOLA”
Ljubav je vecernja skola
u koju idu maze
mangupi oba pola
sposobni za ekstaze
Ljubav je vecernja skola
danju se samo masta
a nocu vristi od bola
voli mrzi i prasta
Ljubav je vecernja skola
nauka nezna i gruba
tu niko proci nece
ako napamet buba
Ljubav je vecernja skola
ludost je glavna tema
raspored sati ne vazi
popravnog ispita nema
Ljubav je vecernja skola
vesela promenada
i ko je pao-prolazi
i ko polozi-pada
Duško TRIFUNOVIĆ – “BUDI
JAČA”
Necu vise da se igram toga
Nesto mi je drugo na pameti
Cini nesto od zivota svoga
Budi jaca pa mi se osveti
Dosjeti se svake moje mane
Svega sto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomislis na me
Budi jaca pa mi se osveti
Zaboravi da te volim zarom
Od koga se moze umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jaca pa mi se osveti
Milovan VITEZOVIĆ – “KAKO
DEVOJČICE RASTU”
Devojčice porastu iznenada.
Devojčice porastu dok okom trepneš,
tokom jedne šetnje ulicama grada
i za vreme dok ih ponovo ne sretneš.
Devojčice porastu iznenada.
Devojčice porastu u grupama,
i grupa svaka,
kao u saksijama, u školskim klupama
procveta buket lepih devojaka.
Devojčice porastu u grupama.
Devojčice porastu nedeljama.
Devojčice porastu svuda u svetu,
procvetaju u plavim školskim
keceljama
i u pubertetu.
Devojčice porastu nedeljama.
Devojčice porastu u svome kraju.
Devojčice porastu od kuće do škole,
tokom jedne vožnje u tramvaju,
a potom počinju da vole.
Devojčice porastu u svome kraju.

Dobrica ERIĆ – “ČUDESNI

SVITAC”

Kada u tihe letnje večeri

zapali polja svitaca roj
znaj da medju njima treperi
i jedan koj je samo tvoj.

Treći... sto treći... hiljadu treći

broj tako sve dok pšenica zri
tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.

Budimir NEŠIĆ – “ČUDO”

Uzmem kredu -
ona piše;

taknem cvetić -
zamiriše;

ja zažmurim -
noć se stvori;

priđem vodi -
zažubori;

ja zapevam -
cvrčak cvrči;

ja potrčim -
Sunce trči.

Mora da sam
ličnost slavna,

jer po meni -
sve se ravna.