ПРВА ЉУБАВ:

Ликови:
НАРАТОР
ДЕВОЈЧИЦА 1
ДЕВОЈЧИЦА 2
ДЕВОЈЧИЦА 3
ДЕВОЈЧИЦА 4
ЛУКА
ИРИНА
МАМА
ВИЛА БОЈАНА
ДЕЧАК 1
ДЕЧАК 2
ДЕЧАК 3
ДЕЧАК 4
ДЕЧАК 5

У позадини се чује песма „Причај ми о љубави“.

НАРАТОР: Ова бајка не дешава се, као све друге бајке, давно, веома давно. Ова бајка не дешава
се иза седам шума, мора и гора. Ова бајка нема за главне јунаке принчеве и принцезе, нити је
неки од њених јунака трећи син краља и успео је да реши све препреке. Ово је наша, модерна
бајка. Њени јунаци смо ми, школарци, тинејџери. Дешава се у школи, а покреће је љубав, јер
љубав пише најлепше бајке на свету.
СЦЕНА 1:
Дечак седи у својој соби, игра се аутићима. Задубљен је у то што ради, не види никог око себе.
Појављују се девојчице у својству виле и шапућу му на ухо

ДЕВОЈЧИЦА 1:
Иза шума, иза гора, иза река, иза мора,
жбуња, трава,
опет ноћас тебе чека чудна нека звезда плава,
звезда права.

ДЕВОЈЧИЦА 2:
Чак и ако не верујеш – пробај тога да се сетиш,
кад зажмуриш и кад заспиш, ти покушај да је чујеш,
да одлетиш,
да је стигнеш и ухватиш и сачуваш кад се вратиш.

ДЕВОЈЧИЦА 3:
Али пази:
ако није сасвим плава, сасвим права,
мора лепше да се спава, да се сања до свитања,
мора даље да се лута,
тристо пута,
петсто пута,
мора друга да се нађе... трећа... пета...
ДЕВОЈЧИЦА 4:
Мора у сну да се зађе на крај света.
И још даље иза краја – до бескраја.

ДЕВОЈЧИЦА 1:
Мора бити такве звезде.
Што се чудиш?
Пази само да је негде не испустиш
док се будиш.

ДЕВОЈЧИЦА 2:
Пази само да се негде не оштети,
не повреди.

ДЕВОЈЧИЦА 3:
Таква звезда у животу много значи,
много вреди.

ДЕВОЈЧИЦА 4:
Ја ти нећу рећи шта је
ова звазда чудна, сјајна.
Кад је нађеш – сам ћеш знати.
Сад је тајна.

ЛУКА: (седи на кревету и говори сам за себе)

Једног дана угледаћу звезду плаву
Испуниће ни се свака жеља.
Упознаћу девојчицу праву,
стећи правог пријатеља.
Заљубићу се једног дана!

Лука остаје сам на сцени. Леже на кревет и у његовом сну пролеће плава звезда.
Вила Бојана излази и баца чини на Луку. Певају песму из „Пепељуге“.
Лука спава, а за то време хор пева песму „Прва љубав“, док мали дечак и девојчица играју у
складу са песмом. Лука се буди и схвата да се нешто променило. Седа на кревет и изговара:

ЛУКА:
Кад би јастуци проговорили
о томе шта неко сања и крије,
кад би заиста проговорили
о томе шта неко ради крадом,
о девојчици
на пример,
што опонаша старије
и нешто сплеткари... сплеткари,
сва избрљана помадом.
Сцена 2:
У другом углу сцене је девојчицина соба. Она се такође буди и изговара песмицу о јастуцима.

ИРИНА:
Или о дечаку
што се тупим жилетом брије,
-као: кубури човек с брадом,
и све остало кад би проговорили
о теби и о мени,
било би и да се плаче и смеје
и да се поцрвени.
Срећом јастуци ништа не говоре.
Чувају милион тајни у мекој белини перја.

Док иде песма девојчица слаже свој лутке, смешка се и очигледно је да ни о чему не мисли.

МАМА:
Шашаво моје, шта се то збива у твојој глави?

ИРИНА:
У њој дечаци, мама, постоје.
Дечаци смеђи, црни и плави.

МАМА:
Шашаво моје, зар могу тамо сви да се сложе?

ИРИНА:
Кад већ постоје, нека стоје. Шта се може?

МАМА:
Пусти приче!
Збијени тако на шта личе?

ИРИНА:
Сви они личе, сви много личе,
на нешто лепо, као из приче.
На све што чекам. На све што хоћу.
Личе на немир. И на самоћу.

МАМА:
Шашаво моје,
па они, значи, не постоје?

ИРИНА:
Постоје, као на јави,
дечаци смеђи, црни и плави.

Девојчица скреће поглед ка дечаковој соби.

Сцена 3:
Средина сцене, школске клупе. Дечаци седе на клупама и причају. Одмор је. Девојчице стоје у
групици и посматрају их.

ДЕЧАК 1:
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу.
Кад излазимо из школе
накривим капу на лево око
и побијем се са тројицом,
бар да ме виде девојчице.

ДЕЧАК 2:
Девојчице су смешна створења:
дугоноге,
округле,
пегаве или кратковиде,
много лажу и оговарају
и пишу љубавна писма
која ми оставе под клупу.

ДЕЧАК 3 (вади писмо испод клупе, као чита):

Мени је све то досадно.
Ипак, прочитам писма,
најлепше речи препишем
-ако ми некад затреба,
а од оног што остане
направим папирне лађе,
направим птице,
сланике,
жабе,
и бајаги се играм,
а тако ми је досадно.

ДЕЧАК 2:
Досадно ми је и да порастем,
да носим тесне ципеле
и да се оженим.

ДЕЧАК 3:
Они који порасту прво се данима мрзе,
онда се данима свађају.
Једино ми је жао мог тате.
Да је остао дечак – као ја,
баш бисмо дивно могли да се дружимо
и да заједно будемо заљубљени
у неку девојчицу.
ДЕЧАК 1:
Све остало ми је досадно.
Толико ми је досадно
да не знам шта ћу,
него – накривим капу на лево око
и побијем се са још тројицом,
чак и кад нема девојчица.

У том тренутку наилази Лука. Седа поред њих.

ЛУКА:
Чуперак косе обично носе
неко на оку,
неко до носа,
ал' има један чуперак плави,
замисли где?
У мојој глави!

ДЕЧАК 4:
Како у глави да буде коса?

ЛУКА:
Лепо,
У глави.
То није мој чуперак плави,
већ једне Ирине из седмог два.

ДЕЧАК 4:
Па шта?

ДЕЧАК 2 (схвата шта је љубав):

Видећеш шта – кад једног дана
чуперак нечије косе туђе
мало у твоју главу уђе,
па се умудриш,
удрвениш,
па мало – мало, па... поцрвениш,
па грицкаш нокте
и кријеш лице
па шаљеш тајне цедуљице,
па нешто куњаш,
па се мучиш,
па учиш – а све којешта учиш.

ЛУКА:
Измешаш роткве и ромбоиде.
Измешаш ноте и пирамиде.
Измешаш лептире и градове
И спортове и ручне радове.
И тропско биље.
И старе Грке.
И лепо не знаш шта ћеш од муке.

ДЕЧАК 5 (закључује шта је љубав):

Сад видим шта је чуперак плави
кад ти се данима мота по глави,
па од дечака – правог јунака
направи туњавка и неспретњака.

Ирина прилази групици дечака.

ИРИНА:
Крећемо ли кући, дечаци?

Сви заједно крећу, а онда се остали дечаци домунђавају и дошаптавају: „Пусти их саме!“
Ирина и Лука шетају сами, ћуте и гледају се. Растају се без речи, само махну једно другом и
одлазе свако у своју собу.

ЛУКА:
О чему причамо док лутамо
у предвечерје градом?
У ствари ми само ћутимо... ћутимо
и гледамо се крадом.

ИРИНА:
У ствари: ми се у себи питамо
нешто што никоме није јасно.
И сањамо. И скитамо... скитамо
и каткад шмркнемо гласно.

ЛУКА:
А кад се небо скоро већ смрачи
и од светиљке дан пожути,
-одједном знамо све шта значи
-то што се овако ћути.

ИРИНА:
У ствари: ми то у себи слутимо
речи нарасле у безмерје.
Па нам је доста и да ћутимо
и лутамо кроз предвечерје.

Лука и Ирина седају на своје кревете. Спремају се за спавање. Чује се песма „Принцеза“.
Током прве строфе Ирина и Лука се спремају за спавање. За време рефрена вила Бојана баца
још чини.
ЛУКА:
Јунаци!
Нос у јастук!
Нек машта као локомотива лети!

ВИЛА БОЈАНА:
Разумем све ваше бриге
и неспретности
и страх.
И ево: помажем данас свакоме да се сети
што се без разлога дури и смешка у исти мах.

ЛУКА:
Јунаци!
Нос у јастук!
Нико не мора знати шта је.
Важно је да нешто постоји и да нешто траје.

ИРИНА:
Заиста, није наговарање:
ко неће да верује – нека запуши уши.
Важно је то што је скривено у нама,
под челом
и у души.

Чује се песма „Ти се љубиш“. Док песма траје дечаци седају у школске клупе, а девојчице играју.
По завршетку плеса седају на под. ДЕЧАК 2 се жали.

ДЕЧАК 2:
Да знате, и мени се свиђа једна девојчица,
али ништа нећу да јој кажем,
јер нећу!
Она је једна неозбиљна,
најобичнија балавица.
Ми старији,
ми из осмог разреда,
ставимо руке у џепове
и звиждућемо кроз зубе.
Баш нас брига за те девојчице.
Ништа нећу да јој кажем,
јер нећу!
Али ако погледа неког другог
постаћу најгори ђак у школи.

Затим деца излазе једно за другим. Шетају и изговарају стихове.

ДЕВОЈЧИЦА 1:
Ево о првој љубави још само нешто, мало:
нек не заборави нико – она је ипак вечна.
Она је као небо што се усковитлало
кад је у зору пало у огледала речна.

ДЕЧАК 4:
Најзад,
у првој љубави рађа се и прва бора
овде негде на челу (показује)
И целог живота те прати.

ДЕВОЈЧИЦА 2:
Рађа се и прва туга и прва љубомора.
И први пут се пати.

ДЕВОЈЧИЦА 3:
И кад године мину у бескрај,
у даљину,
и прођу многе лепоте,
и свану многи цветови,
једино прва љубав остаће негде у оку,
у неким обичним стварима,
у пожутелим споменарима,
као вечито нови и непознати светови.

ДЕВОЈЧИЦА 4:
Зато и вреди сањати.
Зато и вреди желети
-Шта нас се остало тиче!
Зато и вреди записати и као плакат поделити
ове шарене речи које на песму личе.

НАРАТОР:
Сигурно вас занима шта се десило између Ирине и Луке,
пошто су пролазили кроз ове тешке муке.
И ја сам хтела да знам јесу се пољубили...
Не, они су се само заљубили.

ДЕВОЈЧИЦА 1:
Девојчице,
ви које сте вечерас последњи пут успавале своје лутке
и дошле на ову игранку,
са очима пуним неке трепераве среће,
плавим и великим као највећи, најплављи цвет,
ви, са осмехом топлијим од месечине на пропланку,
ви, заљубљене у прву локну на своме челу
и заљубљене у цео свет.
И сви дечаци,
ви који сте вечерас први пут уљем зализали косу,
па вам се одједном чини да сте озбиљни
и сличнији одраслим људима,
ви са кликерима у џепу и пегама на носу,
ви, што се правите тако много важни,
а срце вам као миш дрхти у грудима.
Хајде,
почнимо овај први плес у животу!

Почиње музика, дечак и девојчица у пару плешу. Свака девојчица се поклања са својим паром.
Главни дечак и девојчица се последњи поклањају. Тада поново пролеће плава звезда.

Чује се песма групе Негатив „Збуњена“

ЗАВЕСА!

Аутор:
Мајда Томић, професор књижевности и језика,
ОШ „Доситеј Обрадовић“ у Иригу