Мала литерарна дружина „Књаз“

И ОРФЕЈ ЈЕ ИШАО У ШКОЛУ

АРТ ДРУЖИНА
Аранђеловац 2016.

1
Литерарни и ликовни радови ученика Основне школе „Милош Обреновић“,
Аранђеловац

Уреднички тим:

Софија Пајовић, Данијела Јурошевић, Душица Ивовић, Ана Ђорђевић, Иван

Златковић

Објављивање књиге финансијски су омогућили:

Фондација „Дивац“, Основна школа „Милош Обреновић“, Аранђеловац,

породица Спасић из Аранђеловца

2
 ОРФЕЈЕВА ЛИРА

У читаочевим рукама је публикација коју су сачинили ученици Основне школе

„Милош Обреновић“ из Аранђеловца у оквиру секције Мала литерарна дружина „Књаз“.
Ова секција се одважила да своје књижевне текстове различитих жанровских обележја
уобличи у књигу која би представила њихов рад и указала на карактер дечјег
стваралаштва које још увек у естетском смислу представља недовољно проучен феномен.
Нема много оваквих публикација и у томе јесте једна од значајних вредности овог
искорака. Треба назначити да ова књига представља и ликовно стваралаштво ученика ове
школе, као и преводилачко умеће, што и јесте циљ - да се дечји креативни импулс искаже
свеобухватније кроз различите уметничке поступке.
У тематском смислу, публикација је подељена на више циклуса којима се
обједињују разноврсна интересовања младих стваралаца у интелектуалном, емотивном и
естетском поимању света, при чему се очитује утицај и школског система и педагошког
рада, уз заједничку намеру да се искрено и на пријемчив начин прикажу креативни домети
ученика једне школе.
Свет детињства је главно упориште човекове личности, а то се уочава кроз однос
према породици (стихови или прозни примери о мајци, мотив чежње за оцем који је
далеко, породични преци, посланица упућена будућем брату који ће својим рођењем
оплеменити заједничко детињство). Такође, у духу патриотског доживљаја света,
присутна је љубав према отаџбини, традицији, језику, историји и духовности. Веома зрело
делују стихови који певају о карактеру љубави, њеној сложености, опречности,
узајамности, али надасве о позитивном и хуманистичком осећању. Посебно се
занимљивим чине текстови којима је свет маште основно надахнуће и који се заснивају на
промишљању о технолошкој иновативности и освајању нових просторних и временских
димензија. Ови примери наликују на успеле кратке научно-фантастичне форме, што
указује и на посебно интересовање младих стваралаца за ову жанровску литературу. Она
се у обрисима чудесног и натприродног очитује кроз информатичко-технолошке медије
или елементе митске и епске фантастике (у првом случају на то упућују примери о
измаштаном времеплову, свемирским летелицама, одисеји на друге планете). Такође, свет
дечје маште преуобличава сопствену стварност и свакодневницу у магичне просторе који
су налик народним бајкама и предањима. Детињство се симболизује и кроз свет играчака
које пролазе кроз процес персонификације, творећи нову лирску и естетску реалност.
Литерарни и ликовни радови ученика Основне школе „Милош Обреновић“,
обједињени под ауторским псеудонимом Мала литерарна дружина „Књаз“, представљају
значајан покушај да се из школских клупа крене стваралачки у чаробни свет књига, јер то
је једини начин да се културној јавности скрене пажња на стваралачке потенцијале
ученика и школских установа. Разлог је у томе што се често најбољи и најзначајнији
успеси ученика обезначавају пред израженом потребом за свакодневним

3
сензационализмом у свету одраслих, који се супериорно и агресивно намеће као једини
вредносни суд.
Ова књига духовитог наслова И Орфеј је ишао у школу има за циљ да укаже на онај
део човечанства који је суштина нашег постојања, као и на симболички свет митских
певача и стваралаца који покушавају да остваре своје хуманистичке идеале и завете, како
би спасили своју Еуридику, а тиме и васцели свет од утицаја злих сила. Орфејевску мисију
могу имати само посвећени, они који искреног и часног срца носе лиру будућности у себи,
а то су деца, једини права и неугасива луча нашег постојања.

Иван Златковић

Анђела Равић (IV)

4
ЧАРОБНИ СВЕТ ДЕТИЊСТВА

Катарина Продановић (VI)

5
 ДЕТЕ

Иду дани и године лете,

до јуче сам био мало дете.

Сада сам мало већи

и идем у разред трећи.

У школи се доста учи,

а и домаћи кад дођем кући.

Мени је највише
до играња стало,
јер сам, ипак,
још увек дете мало.

Ђорђе Старчевић (III)

ТЕЛЕВИЗОР У КОЈЕМ ЖИВЕ ПАТУЉЦИ

У данашње време, када живимо уз све ове електронске справице, справе и апарате
који су нам у рукама двадесет четири сата дневно, тешко је рећи да нам је нека справа
чудесна.
Али када сам био баш мали, моја чудесна справа била је велики телевизор у
дневној соби. Био ми је чудесан, јер сам мислио да у њему живе мали људи - патуљци.
Када сам гледао смешне програме и цртаће, онда сам га обожавао, а када би ми брат
пустио неки хорор филм или неку грозоту, онда бих се сакривао испод ћебета и запушавао
уши. Тад бих мислио да у њему живе зла чудовишта која би могла сваког трена да ме
увуку унутра. Тада сам добио страх од телевизора и гледао сам га са растојања од три до
пет метара. Плашио сам се толико да, када бих га гледао ноћу, звао мајку да буде ту, поред
мене.
Али сви ти страхови су кроз године нестајали, један по један. Више се не плашим,
јер знам како ради.

Јован Бојчић (VI)

6
 ЧУДЕСНА СПРАВА

Овај свет пун је чудесних и задивљујућих ствари. Мени је увек био интересантан
сат, онај велики и гласни.
Часовник је једна од најзанимљивијих ствари које сaм икада видео, чуо или
додирнуо. Тај сат ме је увек подсећао на чудна бића као што су ванземаљци. Био је висок
скоро два метра и дугачак пола и, са својих дванаест бројева који су личили на очи,
изгледао је веома непријатељски. Његово гласно звоно оглашавало се после проласка
сваких петнаест минута. Његови мали рођаци јесу се оглашавали, али ниjедан од њих није
био гласан као овај старински показивач времена и уједно „господар“ свих сатова на
свету. Док сам био мали, клањао бих му се сваки пут када би се огласио. На сву срећу,
када сам порастао, схватио сам да је то био само један велики часовник, који не би ни
мрава згазио.
Када си дете, често неке ствари оживљаваш више но што треба, али временом
схватиш да изглед може да превари.

Ђорђе Ђурић (VI)

Немања Лекић (VI)

7
 ЧАРОБНИ СВЕТ ДЕТИЊСТВА

Помало пужеш, учиш да ходаш,

Јер тада имаш дванаест месеци,
Пуно једеш, још више спаваш,
Таши-танана и Eци-пеци.

Када уста пуна зуба имаш,

И добијеш прве ципелице,
И прву причу знаш да причаш,
Тада имаш две годинице.

Кад у вртић кренеш,

Тада имаш година пет,
На дрво се брзо попнеш
И мислиш да твој је цео свет.

Са седам година ти већ си ђак,

У школу идеш, много си јак.
Домаћи пишеш, петице нижеш
Пишеш и бришеш, пишеш и бришеш...

Године младе брзо пролете,

И већ си постао велико дете.
Детињства дани само се нижу,
Драгоцене године стижу.

Дани детињства брзо пролете

И тада схватиш да више ниси дете.
Уживај зато и добро знај
Детињству сваком долази крај!

Ива Петровић (VI)

НА ГРЕШКАМА СЕ УЧИ

Пре две године, у пролеће, ишао сам код тетке за викенд. Волим често да посећујем
тетку, зато што се код ње увек лепо проведем.

8
 Тог дана, када сам дошао код ње, она је сређивала двориште, а ја сам јој помогао.
Покошену траву тетка је ставила у колица и однела до оближњег контејнера. Ја сам остао
у дворишту и запазио сам велику траву покрај ограде, а затим сам је почупао. Могу рећи
да сам се намучио. Када се тетка вратила и када је видела шта сам урадио, широм је
отворила очи. Ја сам помислио да ће да се обрадује зато што сам јој помогао, али она се
није обрадовала. „Матија, то је цвеће које још није израсло!“, узвикнула је она. Али ја сам
само хтео да јој помогнем...
Нисам био грђен, зато што је поступак био из најбоље намере, али ћу од сад па
надаље питати да ли смем нешто да урадим.

Матија Радивојевић (V)

МОЈА ШКОЛА

Моја школа,
велика и лепа,
желим да њу виде
сва деца света.

Најбоља другарства
почињу у школи,
а деси се да се
неко и заволи.

Прве љубави
из клупе крећу
и у школи свако
нађе срећу.

Кад захуче звона

кроз ходнике дугачке,
тада деца у школу
окрену наопачке.

Звонко Спасић
децу весели
док на одмору се
ужина дели.

9
 На физичком
ради се гимнастика,
а у учионици
вежба се математика.

Српски нам
машту покреће.
Од знања
нема веће среће.

То је моја школа
и јако ми прија,
у мени и другарима
право знање сија.

Драгана Живић (V)

Djordje Djuric VIII razred

ПОРОДИЧНО ОГЊИШТЕ

Ђорђе Ђурић (VIII)

10
ПОРОДИЧНО ОГЊИШТЕ

Биљана Самарџић (VII)

11
 ЧУДЕСНИ СВИТАЦ

Док смо мали и док весело трчкарамо по пољима и парковима, док се играмо,
не размишљамо ни о чему другом. Поред нас је увек неко ко ће да брине о нама и
учини нам детињство безбрижним.
Та безбрижност је нешто што свако од нас жели да га прати целог живота, као
неки свитац. Сви ми имамо по неког свица. Мој свитац ми увек обасјава пут и говори
ми шта је исправно. Он жели да ја увек будем добар, срећан и безбрижан. И у добрим
и у лошим тренуцима он је увек уз мене, као и онда када ми затреба кроз живот. Мој
свитац ме учи да будем лепо васпитан. Својим сјајем обасјава моје лице и срце и чини
ме племенитим. У његовој близини ничега се не бојим. Мој свитац је моја породица.
У животу стекнемо много знања, сретнемо разне људе и видимо разне
ситуације, али никада не смемо изневерити наше свице, јер ће нам њихов сјај увек
обасјавати пут.

Алекса Радосављевић (VI)

МАЈКА

Очи из којих љубав врца,

Очи због којих ми срце брже куца,
Очи, очи као из бајке,
То су очи моје вољене мајке.

Загрљај коме журно хрлим,

Руке које нежно грлим,
Уморну главу спуштам на то раме,
Снажно раме моје маме.

Највећу заштиту осећам у том крилу

И као да гледам у неку вилу.
Сав бол и патња у трену престану
И сви проблеми нестану.

И зато ја сам радосна, срећна!

Молим се да ми мајка буде дуговечна.
Док је ње, ја ћу бити снажна,
Jер она је мени много важна.

Ања Радовановић (V)

12
 У МАЈЧИНОМ ЗАГРЉАЈУ

У тишини ноћи
док је свуда тама,
знам да ће она доћи
и да нећу бити сама.

У мајчином
загрљају снажном
осетићу се
јаком и важном.

Сви проблеми моји

нестаће
и ова туга
престаће.

Уз маму ништа
тешко бити неће,
јер знам да сам
њено дете среће.

Док год је она

уз мене,
ја не морам мислити
на проблеме.

Ања Мартиновић (V)

ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ

Постоје многе ствари које човека чине срећним. То су љубав, пријатељство и

многе ситнице.
Оно што мене чини срећним је време проведено са татом. Већ шест година он
ради у Немачкој. Мама ми увек прича како он иде тамо због нас, мене. Често сам се
питао, ако нас воли и жели да се ми осећамо добро, зашто није код нас, код куће. Када
мајку и њега питам, никада ми не одговоре директно. Увек то буде нешто изокола, а ја
се и даље осећам лоше. Знам да ме он воли, али ми фале тренуци које бисмо
проводили заједно. Желео бих да више шетамо, играмо се. Мој брат Павле је мали,

13
али и он се обрадује када види тату на компјутеру. Невена, моја сестра, увек плаче
када тата одлази. Сви смо некако тужни и изгубљени. И тако пар дана, а онда идемо
даље. Свима нам недостаје, али ваљда тако мора. Мама каже да се неке ствари у
животу наметну, да не можемо баш да их бирамо и контролишемо. Мени све то,
изгледа, једноставно дође, и то је то. Некад кроз маглу могу да видим то место где
смо сви заједно. Где ће и моја жеља постати стварност. Неке речи никада до краја
нисмо изговорили. Понекад и ћутање много каже. Мој тата често ћути.
Чезнем да му кажем, у ствари, да вриснем колико га волим и колико ми
недостаје. Да је живот без оних које волимо и који нас чине срећним узалудан.

Александар Маровић (VII)

ТАТА

Тата, тата,
драги мој,
више од сунца
волим осмех твој.

Док сунце сија,

ти се смешиш
и свима нама
срећу делиш.

Љубица Станковић (IV)

ПИСМО МОМ БУДУЋЕМ БРАТУ

Драги мој брате,

Ту си у мамином стомаку, још си невидљив, а у нашим срцима си пуно вољен.
Само да ти кажем: Желим да нам се родиш здрав, леп на тату и кад порастеш,
да будеш најбољи брат, добар човек. Знај да у овом свету постоје твоја сестра Ивана,
као и мама и тата, и верујем да ћеш нас волети. Видели смо те на неком телевизору
када смо биле са мамом код доктора. Припремамо ти изненађење: Ја заједно са татом
учим да ти свирамо „Ој, лане Милане“, мама и Ивана спремају и пеглају ти ствари. И
нов креветац ћеш да добијеш!

14
 И још једна вест ће те обрадовати. Спаваћеш заједно са свима нама у соби,
тако да се нећеш плашити. Зар то није дивно? Морам ти рећи да имамо новог кућног
љубимца, мацу Цицку. Ја се не бојим да је мазим, али зато наша сестра Ивана вришти
кад год јој Цицка приђе. Мала је она, па се плаши, а ја никако да јој објасним да
Цицка хоће само да се игра.
Комшиница Ната ће нам донети малу куцу из њеног села, па се бринем како ће
се Цицка слагати са њом.
Немој да се бојиш, мој драги брате. Дођи нам што пре да те пригрлимо и да
будеш део наше срећне породице.

Милица Радуловић (III)

MОЈИ ПРЕЦИ

Прича о мојим прецима се преноси из генерације у генерацију. По причама о

мојим прецима, моја породица има занимљиву прошлост.
Причаћу вам о својој прабаки. Она се звала Росанда. Била је мајка мог деке са
татине стране. Родом је из Босуте, из фамилије Гавриловић. Имала је рођену сестру и
брата. Била је средње висине, црних крупних очију. За мог прадеку се удала са
шеснаест година. Имали су деветоро деце. Мог деку је родила када је њен најстарији
син био у војсци. Бавили су се земљорадњом и сточарством. Према причи мог деке
сазнала сам да је била јако пожртвована и да је увек о њима водила рачуна. Живела је
седамдесет четири године. Док је једног дана радила на њиви, мој дека је са својим
старијим братом, који је тада ишао у основну школу, био код куће. Његов брат је у
кућу унео барут и случајно га запалио. После велике експлозије, све је било у
пламену. Декин брат је побегао, а он је остао унутра. Да би га спасила, моја прабака је
ушла у кућу, иако је све било у пламену. Приликом спасавања мог деке добила је
озбиљне опекотине, па је месецима била у болници. Чак су и доктори мислили да неће
преживети. Њеном храброшћу и вољом је и то превазишла. Како мој дека каже, није
била много строга и није била велика причалица. Њене речи су биле мудре. Сви у
породици су је много волели и поштовали.
Нисам упознала моју прабаку и јако ми је жао због тога, али захваљујући мом
деки и тати и осталој родбини, успомене на њу још живе. Некада ми кажу да личим на
њу, па ми је још дража.

Драгана Симић (VI)

15
 СМЕЈАЛИ СМО СЕ ДО СУЗА

Сваке недеље идемо у село код бабе и деде. Најзанимљивији лик тамо је мачак
Дуле. То је црно-бели мачак који је велики лопов и лењивац.
Једне недеље су нам дошли мајстори и један мајстор се звао Дуле. Мачак Дуле
је направио неку глупост и баба је викала на њега. Мајстор се нашао у чуду. И тако је
баба сваких пола сата викала на мачка. Једног тренутка је мајстор питао мог оца
зашто се баба стално дере на њега и шта је погрешно урадио. Отац се смејао, а
мајстор је тек увече схватио да се баба не дере на њега, већ на безобразног мачка.
Онда је и баба схватила да се мајстор зове Дуле и да му је било непријатно и почела је
да му се извињава. Свима је било јако смешно.
Мачка Дулета, иако је немиран и безобразан, сви воле, јер без њега не би било
толико занимљиво.

Вељко Николић (V)

Анђела Милошевић (VII)

16
ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ ЈЕ РЕТКА ПТИЦА НА
ГРАНИ

Катарина Продановић (V)

17
 ПРИЈАТЕЉСТВО СЕ НЕГУЈЕ КАО ЦВЕТ

Пријатељи су као звезде, ту су и кад их не видиш.

Много људи прође кроз наш живот и оде. Не може свако бити пријатељ.
Пријатељ је искрен, разуме те, критикује кад затреба, а може и да се жртвује за тебе.
Ту је кад ти је потребно. Онај ко те толико добро познаје као пријатељ, разумеће те и
кад ћутиш. Пријатељство је нит створена од љубави. Има моћ да прелети планине, да
сузе претвори у смех. Пријатељство се негује као цвет. Када падаш, знаш ко ће да ти
пружи руку. Пријатељ је уз тебе и кад си сам, да те утеши.
Пријатеља можеш да стекнеш тако што ћеш и сам да будеш пријатељ.

Нада Ломић (V)

МОЈ НАЈБОЉИ ДРУГ

Најбоља су она пријатељства која се склопе у најранијем детињству. Тада дете,

још неискварено, прилази том пријатељству пунoг срца и искрено.
Ја сам свог најбољег друга упознао у вртићу. Наше пријатељство још трaје. Он
је био тужан зато што остаје сам у вртићу без родитеља, а ја сам био расположен за
игру. Тако је то почело. Немања је весео дечак. Има косу боје кестена и црне очи.
Када га неко први пут упозна, из очију му прочита доброту. Он је одан друг, храбар и
неустрашив. Заједно проводимо слободно време. Идемо у исти разред и обојица
тренирамо одбојку. Више пута ме је његова племенитост оставила без текста. Радо
помогне другима, и то несебично. Заједничко нам је то да радо проводимо време у
природи. Често шетамо, одлазимо у парк и играмо фудбал на оближњим ливадама.
Немања је увек одмерен, па тако зна да смири мој немирни дух и да ми добар савет.
Знам да ми жели добро и то ме чини опуштеним. Увек је ту да ми чува леђа и радо
помогне. Један догађај, везан за наше пријатељство, никада нећу заборавити. Били
смо још у вртићу и ја сам добио богиње. Данима сам седео у кући и досађивао се.
Неко је позвонио. Отворио сам врата. Немања и његова мама били су испред врата.
Толико сам био узбуђен, да сам остао без даха. Касније, кад год сам био оперисан,
Немања ми је долазио у посету. У тим тренуцима показао ми је, по ко зна који пут, да
је прави пријатељ.
Велика је срећа имати таквог пријатеља. Пријатељство је однос који се гаји,
чува, негује. Зато и може да траје дуго.

Александар Маровић (VII)

18
 ПРИЈАТЕЉ НЕ МОЖЕ БИТИ СВАКО

Право и искрено пријатељство је нешто најбоље што се некоме може догодити

у животу. Захтева труд и гради се годинама, а темељи се на љубави, поверењу и
међусобном уважавању.
Прави пријатељи су увек верни и искрени. Ту су за нас када су нам потребни,
да нас саслушају, развеселе, утеше, па чак и критикују. Пријатељство нема писана
правила, па самим тим не значи да морамо волети исте ствари да бисмо били блиски.
Људи се у животу пронађу и осете да им неко одговара. Пријатељ не може бити свако.
Он се просто издвоји из гомиле познаника и учини живот бољим. Да бисмо имали
пријатеље, и ми сами морамо некоме бити пријатељи. То значи да смо чистог срца,
без зависти и љубоморе, увек ту за некога.
Пријатељство побеђује све, а човек који има пријатеље које воли и који му
љубављу узвраћају, осећају се лепо, срећно и задовољно. Без љубави и пријатељства
живот не би имао никаквог смисла.

Тијана Петровић (V)

Неда Јаковљевић (II)

19
ЧОВЕК САМО СРЦЕМ ДОБРО ВИДИ

Катарина Продановић (V)

20
 ЉУБАВ

Највећа љубав ма када јеси,

она је која се теби деси!

Љубав је поглед, љубав је цвеће.

Љубав је пораз када те неће.

Љубав је додир, љубав је машта.

Искреној, правој увек се прашта.

Снагу ти даје, љубав те храни.

И Бог је тада на твојој страни.

Мало те тишти, мало те боцка.

Љубав је живот, љубав је коцка.

Без ње је страшно као без воде.

Обично схватиш шта је кад оде.

Љубав те руши, али и снажи,

Много ти даје, али и тражи!

Алекса Мајдак (V)

ЧОВЕК САМО СРЦЕМ ДОБРО ВИДИ

Кажу за љубав да је нешто најлепше што може да ти се догоди.

Ништа није исто као љубав на први поглед, а чини се да јесте. Љубав се осећа
срцем, не може се видети. Срце је једино осећање којим можемо да осетимо ко нам
прија, а ко не. Постоје две врсте љубави, узвраћена и неузвраћена. Када особе гледамо
срцем, много нам више значе и много више вреде, без обзира на њихов изглед. Јер
изглед може да вара, па увек треба да ослушнемо срце, јер нам оно увек покаже прави
пут. Рецимо, кад тражимо пријатеље с којима ћемо да се дружимо, спријатељимо се
скоро са свима, али ипак ће се временом издвојити један посебан пријатељ којем
можемо да поверимо све и којег ћемо препознати срцем.
Никоме не можемо да променимо начин сагледавања света. Али можемо му
помоћи да на свет гледа срцем, јер тако све изгледа много лепше.

Милица Томашевић (VII)

21
 СНЕЖНИ ТРАГ

Једне зимске вечери, после ручка, стари брачни пар, по имену Митар и
Љубика, присећао се прелепе и далеке младости. Њихови родитељи су се савршено
слагали, те су се преко њих упознали. Фотографије су им помогле у присећању. Тако
уронише у дубоку прошлост.
Једне вечери, када су већ прешли тринаесту годину, њихови родитељи одлуче
да оду једни другима у посету. Чим су дошли, Митар упита Љубиику да ли жели да
оде у рај на земљи. Пристала је. Одвео ју је на оближњи пропланак одакле су се
видела сва села у околини. Изгледали су као да је на њих бачен велики бели чаршав, а
по њему на милијарде сребрних шљокица. Било је помало хладно, а ветар, који је
лагано дувао, носио би по неку пахуљицу. Стога што је био мрак, а улично осветљење
које је бацало мало светлости, чинило је да снег буде неке неодређене, али чаробне
боје. Ваздух је био свеж. Ништа се није чуло, а небо је било пуно звезда. Мраз је
стегао траву, а иње суве гране. Сели су на земљу и приближили једно другоме.
Одједном се око њих створио велики црвени круг, који није дозвољавао немилосрдној
зими да допре до њих. Било је касно и морали су натраг. Док су се враћали, месечина
им је обасјавала пут. Чим су се ухватили за руке, ледена стаза се засија, и сав снег и
лед се истопио.
Чим су се вратили кући, почели су да пишу дневник. Баш онај који вам сад
читају.

Ива Петровић (VI)

СТАКЛЕНИ ДЕЧАК

Из љубави према стакларском занату једна девојчица је дувала у стакларску

дуваљку и направила мене, стакленог дечака. Она је желела да оживим и следећег
јутра то се и догодило.
Оживео сам? Tада бих био видљив за све људе, али она се претварала да сам
украс за њену собу. Ја сам дечак који је прозиран, лако ломљив и направљен сам од
најобичнијег стакла. Временом је постало досадно да ја глумим стаклени предмет и
она да лаже маму да сам најобичнији украс. Одлучили смо да одемо у авантуру коју
ћемо памтити заувек. Отишли смо на највећу планину на свету, Монт Еверест. Тамо је
веома опасно за мене, јер могу да испаднем из њене торбе и да се сломим. Много смо
пешачили и пели се док се нисмо попели на врх и ту је било најхладније. Дошло је
време и да сиђемо с планине и док смо силазили, испао сам из торбе и, чим сам пао на
земљу, сломио сам се.
Она је била тужна и тада је схватила да је љубав снажнија од стакла.

Давид Златковић (III)

22
 ПЕСМА О ЉУБАВИ

Љубав је лепа као цвеће,

доноси радост и много среће.

Љубав је слатка као воће,

много је боља од самоће.

Колико воде има у реци,

толико љубави треба дати деци.

Колико звезда на небу сја,

толико вас све волим ја.

Марија Рашић (IV)

Бојана Радовић (VII)

23
СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ

Јулија Вујовић (VIII)

24
 КРОЗ НОВЕ ПРЕДЕЛЕ

Моји родитељи и ја волимо да путујемо. Кад год имамо прилику, искористимо

да негде отпутујемо. Летовања су нам веома занимљива. Обилазимо разна места у
Црној Гори, Хрватској, Грчкој, Немачкој...
Највише волим да се возим аутобусом. Тада седим пола пута са мамом, а пола
пута са татом. Једног летњег јутра кренули смо из Београда за Хрватску, у место
Пула. Тамо нас је сачекао деда Јоца, мамин ујка са својом породицом. Код њих смо
остали двадесет дана на мору. Пула је велики град. Занимљив је јер има арену где су
се одржавале гладијаторске борбе у давној прошлости. Данас служи као позорница за
филмски фестивал. У подруму се налази музеј. Ту су биле смештене дивље животиње
и гладијатори. Близу арене налази се бродоградилиште. Недалеко одатле бродић
превози туристе до острва Бриони. Много тога се може видети и чути о Пули.
Посетили смо тада град Хум, који је најмањи град на свету, а затим и Ријеку, Ровињ,
Пореч и друга места.
То је било једно лепо путовање. Наставићу и даље да путујем. Волео бих да
обиђем многа места на којима још нисам био.

Михаило Миловановић (IV)

НА ПУТОВАЊУ

Средином јула моји родитељи су одлучили да идемо на одмор.

То је било непланирано путовање и велико изненађење за мене. Кренули смо
око три сата ујутру. Са задњег седишта посматрала сам звездано небо. Убрзо после
тога је изашло сунце. То је био диван призор, јер ја обично у то време спавам. Пут нас
је водио на југ Србије. Кроз прозор сам посматрала клисуре, планине и реке које су
ужурбано текле. Долазак на границу ми је увек занимљив, зато што ми родитељи увек
дозволе да предам пасоше. Мислим да ми је фотографија у пасошу лепа. Пут кроз
Македонију хипнотише, јер све изгледа исто. Постајала сам све уморнија и капци су
ми били тешки. Али када сам видела сјајно плаветнило мора и одсјај сунца које се у
њему купа, одмах сам добила нову снагу. Маму и тату сам одмах одвукла на плажу.
Не знам да ли је због времена, сунца или морског ветра у коси, али ово
путовање ће ми увек остати у сећању.

Нада Ломић (V)

25
 Вељко Николић (V)

КРОЗ ГРЧКУ

Постоји један догађај у мом животу који ћу заувек памтити. Десило се то

средином лета ове године.
Путовао сам по прелепој Грчкој. Кренули смо до малог места Неа Каликратија,
где нам је био апартман. Путовали смо до манастира Хиландара на Светој Гори.
Хиландар је највећа православна светиња коју је саградио Стефан Немања, а Света
Гора је државна заједница монаха. Прва станица био нам је град Уранополи, до којег
смо се неколико пута изгубили. Кад смо стигли, били смо разочарани, зато што нисмо
успели да узмемо карте. Али након пет сати чекања, напокон, стигао је неки други
брод. Кад смо се укрцали, атмосфера је била занимљива и забава још већа. Док смо
били унутра, упознали смо много Румуна, Грка и Руса који су такође ишли у
Хиландар. Затим је по нас дошао један од монаха са Свете Горе, који нас је повезао са
својим џипом до Хиландара. Пролазили смо поред птица које су водиле ка мору,
одакле су се видели делфини.
Овај догађај дуго ћу памтити, поготово зато што сам видео делфине.

Алекса Јокић (V)

26
 ЈЕДАН НЕЗАБОРАВАН ДОГАЂАЈ

Увек се радујем путовањима, посебно ако идем код бабе и деде на село.
Обично путујем аутобусом, а таква путовања знају да буду занимљива. Последњи пут
када сам путовао, десио се догађај који ћу увек памтити.
Целим путем сам размишљао како ћу да будем срећан када видим бабу и деду
и да се играм са својим сестрама. Тако ми је време пролетело до Новог Пазара. Стигли
смо на аутобуску станицу и нисам обраћао пажњу на то да ли ће неко ући или изаћи
из аутобуса. Приметио сам да смо се задржали и да људи гледају кроз прозор. Чуо се
возач како нешто прича и мама је изашла напоље да види шта се дешава, а ја сам
кренуо за њом. Испред аутобуса је стајала једна бака, која је једва могла и да стоји, са
штапом на који се наслањала. Молила је возача да је повезе до оближњег села, јер је
хтела да види унуче које јој је било болесно, али није имала новца за карту. Бака је
стајала уплакана, а возач је дрско говорио како не може никога да вози без карте.
Мами и мени је било жао баке, па јој је мама платила карту. Бака се много
захваљивала и, све време док је путовала, плакала је. Пре него што је изашла из
аутобуса, пришла је мени и дала ми једну од две јабуке које је носила са собом.
Нечије мало некоме значи много. Овај догађај ћу ме је научио да увек будем
добар и да доброта нема цену.

Алекса Радосављевић (V)

Бранислав Благојевић (VI)

27
ОТАЏБИНА СЕ НОСИ У СРЦУ

Вељко Николић (V)

28
 МОЈА ДОМОВИНА

Моја домовина... То је моја земља, земља мога тате, мог деде и мог прадеде.
Земља мојих предака.
То су плодна житна поља која се њишу на ветру. Огромне цветне ливаде и
густе шуме. Зелена велика пространства кукуруза и вредни радници на њима.
Пуна је далеких пашњака са овцама и кравама које пасу. Свака река и извор и
каменчићи у њима су моја земља. Птице на дрвећу су део моје земље. Процветале
баште и свака шљива и јабука.
Свака кућа у било ком граду је моја земља. И међу њима једна лепа, најлепша
и најтоплија је моја кућа, моја породица, мој дом.

Вук Станковић (III)

ОТАЏБИНА ЈЕ У МОМ СРЦУ

„Негде далеко на брдовитом Балкану”, између долина, поља, планина и гора,

налази се моја домовина, моја Србија.
Она је мој дом. Нигде јутра, умивена росом, и заласци сунца, украшени сјајем
ноћу, нису лепи као у њој. Волим своју земљу и њени успеси ме чине срећним, а бол и
патња ми доносе тугу. Људи у мојој земљи су добронамерни, увек спремни да
помогну. На све стране се чују гласови косача и жетелаца и весели повици
виноградара. У мојој земљи живи моја породица, ту је моје огњиште, моја крсна слава
свети Никола. У топлом кутку моје куће гледају ме нежне очи моје мајке, поглед
подршке мог оца и весело и раздрагано лице мог брата. У дугим зимским ноћима, док
ватра у шпорету пуцкета, мој дека и ја седимо, а ја чујем откуцаје његовог старог срца
и осећам топлину и спокој дединих руку које ме грле. Моја домовина је и мој пас који
ми весело маше репом када се вратим из школе, а и мој мачак који лењ дрема и преде
поред топлог камина.
Моја земља је у мом срцу, ја је волим и волећу је увек.

Александар Брковић (VI)

ВОЛИМ СВОЈ ЗАВИЧАЈ, ВОЛИМ СВЕТ

Седим у мраку своје собе. Преда мном је само лагана светлост мог рачунара. И
звезде. Свемир...

29
 Окрећем према планети Земљи. Летим високо изнад Европе. Тражим свој дом.
Одједном угледам голубицу зелених крила. То је моја домовина, Шумадија. Спуштам
се ниже... Тамо на голубичином врату назире се разнобојна богата огрлица. Ето ту,
баш ту је мој крај, мој завичај, мој родни град Аранђеловац.
Шумовит је то зелени крај, прошаран вијугавим цестама дуж којих се нижу
шарена насеља. Леп је овај крај. Прекрасан зими, када га покрије снег. Зелен у
пролеће, када пролистају шуме. Миран лети, када се сви спусте на море или дебелу
хладовину потраже на Букуљи. Раздраган у јесен, када зазвони школско звоно,
позивајући нас децу у школу. А има нас пуно. Сваке године пристижу нови школарци.
То су моји пријатељи.
Такође, овај град чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним
малим људима благе нарави и праведног живота. То је скривено у нашој традицији и
нашој историји. Надомак мог завичаја налази се познато историјско место, Орашац, у
коме је подигнут Први српски устанак. Па само мало ако окренемо на другу страну,
наићи ћемо на прелепу пећину Рисовачу. А ту недалеко, код Тополе, можемо видети
Опленац и величанствену цркву Светог Ђорђа, задужбину Карађорђевића, која блиста
у белини арaнђеловачког венчачког мермера.
И тако, стрпљиво редом разгледајући, на много лепих места може наићи
путник када пролази кроз мој завичај. Веома сам срећна што у њему живим и што
могу да га са пуно љубави покажем својим другарима из других крајева и да радосног
срца кажем - Волим свој завичај, волим овај свет!

Александра Петровић (VIII)

Милица Аћимовић (III)

30
 АРАНЂЕЛОВАЦ – СИН БУКУЉЕ И ВЕНЧАЦА

Далеко од великих градова чије пејзаже чине сиве и суморне зграде, чију
меланхолију прекине по које дрво или травњак, који убрзо бивају посечени и
уништени, далеко од мора и високих планина, тамо где се спава уз шум ветрова и
буди уз песму птица - ту царује један мали град, мој завичај.
Мој завичај, место из кога тужна одлазим, а са радошћу се враћам у њега,
место за које би неко рекли да је исувише мало за град, а велико за село, ипак је
нешто посебно.
Аранђеловац, син Букуље и Венчаца, тихо мудрује под руком Сунца и очима
Месеца. Ту господари од давнина. Легенда каже да му је име наденуо кнез Милош у
знак захвалности, јер му је помогао и излечио његовог до тада гадно повређеног коња.
Ту где је излечен, изграђена је црква Св. Арханђела и од тада се то место зове
Аранђеловац. Букуља подсећа на давно угашени вулкан - крије многе тајне. У
подножју је сакрила језеро у коме се некада сваког јутра, као млада девојка, огледала
и дивила својој лепоти. Сада то ретко ради, њено огледало постало је велика мутна
бара по којој плутају пластичне флаше, папирне кесе и много других ствари које
уопште није лепо видети. Када нам је природа већ подарила ове лепоте, зашто јој се
не одужимо, тако што ћемо сачувати и неговати све њене дарове. Венчац, иако не
поседује много природних лепота, исто је много значајан за мој град. Ја га још
другачије зовем Бели витез Аранђеловца. Наиме, његов оклоп сачињен је од надалеко
чувеног белог мермера. Мермерне скулптуре су као мале беле пахуље када први пут у
години нападају и насликају се на стакло прозора, али оне се не истопе само, већ
мирно седе и ослушкују грају деце у парку, као најлепшу Бетовенову симфонију. У
парку је, осим њих, смештена и Буковичка бања, стара и мудра грађевина чија рука
својим нежним додиром лечи и смирује сва обољења. Мој град, у поређењу са
другима, изгледа као мала птица царић наспрам великих соколова и орлова. Али
царић има далеко лепшу песму.
Године теку, доносе ново време, нове људе. У свом завичају сам упознала
другаре и сваки дан проведен са њима памтићу заувек. Посебно место у мом срцу
заузимаће моја школа. Та зграда, у којој сам написала прво слово, добила прву оцену,
будиће увек у мени лепе успомене на чари детињства.
Где год ме бујица година, овог лудог времена, однесе и баци, у мојим мислима
и срцу лебдеће јасна слика једног малог града под Букуљом, планином која као
небески Олимп господари под сунцем овог рајског неба.

Анастасија Радосављевић (VII)

31
 СРБИЈА - МОЈА ЗЕМЉА

У самом срцу Балкана лежи једна мала земља, земља коју носим у срцу. То је
моја земља - то је моја Србија.
Овде живим од свог рођења, овде су се родили моји родитељи, браћа, сестре,
ујаци и тетке. Ово је моја домовина и ја другу немам, а и када бих је имао, не бих је
волео као Србију. Моја земља је лепа земља, где год да се окренеш, све цвета и рађа.
Ова земља има равну Војводину, где расте златно класје пшенице, Шумадију у којој
рађа сочно и румено воће. Ова земља има високе планине, украшене цветним
ливадама и бистрим планинским рекама. Моја земља има најлепше сеоске куће,
сокаке, њиве... Све ово што сам набројао, све реке, планине, ливаде, плаво небо, села -
све то је моја земља, моја Србија.
У мојој земљи живе весела и несташна деца и топли и срдачни људи. У мојој
земљи је све изазов, људи се веселе и певају и проналазе срећу у малим стварима.
Наши преци још од давнина чувају српску традицију и преносе је нама с колена на
колено. Као и ми, и наши далеки рођаци су је носили у срцу. Зато нас је ова света
земља одржала у животу.
Колико смо ми нашој земљи дали, толико она нама враћа. Бог је нама и нашем
народу све ово подарио, јер смо се борили и крв пролили за оно што је наше. Све ово
што имамо смо поштено заслужили, јер нашу земљу носимо у срцима. Били смо
храбри, а храброст се носи у срцу као и земља. Поносан сам на свој народ и на своју
земљу. Докле год будемо чували традицију и преносили је нашој деци и чували нашу
земљу, и наша земља ће чувати нас.

Жељко Милошевић (VIII)

МОЈ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК

Сматрам да је сваки језик леп и посебан на свој начин, јер је говор оно што
човека чини посебним бићем.
Мој језик се од других одваја по томе што се исто и чита и пише, што га чини
јединственим. Не сећам се баш коју сам прву реч изговорила, али сам сигурна да ми је
било потребно пуно времена, рада и труда за ту једну реч, а касније и за даље учење
језика. Сусрела сам се са огромним степеницама... На сваком степенику чекало ме је
изненађење, нове кутије пуне нових златних речи. Свака кутија је имала свој катанац,
а ја кључ помоћу кога сам их тешко и са пуно напора откључавала. Мислила сам да ћу
заувек остати на дну, пошто су ми се степенице са кутијама чиниле као да им нема
краја. Времена су пролазила, а ја сам све више и више била близу врха.

32
 Још увек учим свој језик и надам се да ћу до краја целокупног свог школовања
стићи до тог врха који увек прижељкујем да досегнем. Свој језик усавршавам
читањем књига, јер сматрам да то људима обогаћује речник.

Бојана Марковић (VIII)

СА ФИЛИПОМ ВИШЊИЋЕМ КРОЗ УСТАНИЧКУ СРБИЈУ

Беше то 1809. године. Тај дан је био тежак за српску војску, ал` још тежи за
турску. Колико је тог дана Срба погинуло, е Турака је два пута више.
Но, ви мене питасте за Вишњића? Сећам се, вратили смо се из боја сви уморни
и рањени, а поред ватре, чинило ми се, као да сам га само ја видела. Седи човек
озбиљног и помало намрштеног изгледа и чврсто држи своје старе гусле и као да само
чека кад ће се рањени јунаци окупити око ватре да причају своје доживљаје. Гледала
сам у њега можда једно десетак минута, кад сам одлучила да му приђем. Села сам до
њега, када се окренуо и започео разговор. Наизглед озбиљан и помало намрштен
гуслар претворио се у доброћудну и фину особу коју би свако пожелео за разговор
после напорног дана, какви су тада задесили ову нашу земљу Србију. Питао ме је како
је особа као што сам ја могла да се нађе у оваквом положају у ово време.
Претпостављам да је из мог гласа закључио да сам женско, па отуд такво питање.
Рекла сам му да бих за своју земљу дала последњу кап крви и да је нећу напустити ма
шта год да буде.
Убрзо су се окупили војници око ватре и почели своје приче. Тада је гуслар
узео своје гусле и гудало у руке и настала је магија. Када је почео да свира, најежила
сам се. У мени су се пробудила тако јака осећања, да је мало фалило да заплачем.
И тако, док су остали причали и опорављали се од битке која их је снашла, ја
сам пажљиво гледала у слепог гуслара и покушавала да запамтим сваку реч која је
излазила из његових усана и сваки тон његовог инструмента.
Било је веома касно и сви су отишли на починак, а ја сам замолила господина
да ми одсвира још нешто. Иако сам знала да је уморан, упорно сам инсистирала и
пристао је. Као и друге песме те вечери, и ову сам са задовољством и великом
пажњом слушала. Завршио ју је и ја сам му се много захвалила и отишла на спавање.
Сутрадан су нас пробудили врло рано и нисам стигла да се опростим с њим.
Након те вечери дуго нисам чула вести о слепом гуслару, али после неког времена
јавили су ми да је у Срему с породицом.
Више нисам ништа чула о њему до 1834. године, када су дојавили да је умро.
Тад ме је пресекло нешто, занемела сам на неколико минута и као да сам поново чула
његове песме у глави.

33
 После тога, једино што знам о њему јесте да је Караџић објавио у својој књизи
неколико његових песама. Још увек ми у мислима одзвања звук његових гусала.

Анђелија Марковић (VIII)

ХИЛАНДАР - СИМБОЛ И МОТИВ У КЊИЖЕВНОСТИ

Тамо далеко, а опет близу свим оним људима који су православне вере, тамо
преко Јадрана и Егеја, налази се највеће српско светилиште. На полуострву Атос у
Грчкој мирно седи успавани Хиландар, једини српски манастир на Светој Гори.
Једном давно, син једног српског владара, упутио се у правцу Свете Горе,
желео је да се одрекне владарског живота и свих материјалних добара које му је он
обећавао и посвети се много већем и захтевнијем задатку - желео је да служи Богу и
народу. Заједно са својим оцем неколико година касније гради највећи српски
манастир и понос Атоса, Хиландар. Био је он вечита инспирација свима онима који су
га посетили, да о њему нешто напишу и свој доживљај ставе на папир и тако од
заборава сачувају ову најлепшу српску светињу. Био је, а и данас је, мотив сваког
младог писца који жели да његово дело буде велико и посебно и који жели да подсети
Србе на оно што поседују. Вредност не постоји у скупим стварима. Оне су само
наизглед вредне, онако споља, али кад завирите у њихову унутрашњост, видећете да
је празна. Путописи о Хиландару лепши су од свих других путописа. Песме о њему су
најискреније и најчистије и ни једна друга песма не може се мерити са њима. Ту је
настала прва болница чији је оснивач био Свети Сава. Тамо се налази и најстарија
српска библиотека која је стара пуних седам дугих векова. Године су прошле од тог
дана када је Хиландар заблистао први пут на небеском сунцу, а од тада па све до
данас још увек је тамо и још увек сија. Он представља највеће српско благо које ни
један пожaр није успео однети и ни једна вода поплавити. Тамо, кроз ту густу маглу
по којој је име добио, калдрмом, па даље, сви путеви туда воде - у Хиландар.
Проћи ће још готово доста година, векова, водиће се, нажалост, још много
ратова и биће још доста лепог, као и ружног, али упркос свему томе, остаће једно,
нешто у шта сви Срби верују и вероваће, остаће Хиландар.

Анастасија Радосављевић (VIII)

34
КАДА МАШТАМ

Невена Јарић (V)

35
 КАД СКЛОПИМ ОЧИ

Кад склопим очи на пар минута,

Видим нека чудна бића жута.

У чудесни свет ме одвуку,

Да видим неку необичну луку.

Одмах ми се створе крила,

Као да сам вила.

Одлетим у чудесни свет

И помиришем неку чудни цвет.

Одједном се зачу неки звук,

Кад пред мојим очима се створи вук.

То је била бајка! - виче мајка,

А ја се запитам - Каква је ово бајка?

Нестадоше крила и нисам више вила,

Пробудим се и схватим да сам снила.

А мама поред мене седи

И радознало ме гледи.

Тијана Петровић (VI)

КАД СЕ ПРЕПУСТИМ МАШТИ И СНОВИМА

Увече, кад легнем и зажмурим, ја се налазим у сасвим другом свету, лепшем и

срећнијем.
Када зажмурим, препустим се машти и сновима. Замишљам да живимо испод
дуге, где се дугине боје смењују и дају свима мир и спокој, пуни нам срца срећом и
радост се шири свуда. Нема беде и сиромаштва, нема ратова и несрећа, нема
напуштене и злостављене деце. Љубав се шири као ружа пузавица која пружа своје
гране. Сва деца иду у школу, а школе су шарене, ведре и грле своје ђаке, привлаче их
себи.

36
 Кад зажмурим, одмах помислим да нема сиромаштва на свету, да сви могу
пристојно да живе, а најважније је да нема болести. Здравље не може да се купи, зато
у свим маштањима увек прво помислим да смо здрави. Ја са тим размишљањима
утонем у снове. Надам се да ће некада и осванути тај дан, без брига, туге и болести -
дани мира, љубави и среће целога света.
Надам се и верујем, а бар је тако када зажмурим и кад заспим.

Никола Јовановић (VI)

МЕЊАМ СВЕТ

Путовала сам
у мислима својим.
Да променим свет,
томе настојим.

Да не буду
деца гладна
и да земља
буде радна.

Ја бих песмом
променила свет,
да мирише
и остане леп.

Мењам свет,
да нема злобе,
да буду све
намере добре.

И да нема
тужних прича
што старима
намргоде лица.

А поља
што нам даје земља,
да постану
здрава и медна.

37
 Да нема
честица отровних,
јер лакше бисмо
живели без њих.

Мењам свет
у ведре боје,
јер те боје њему
лепше стоје.

У зелено бих
А плодове
свет обојила,
здрав живот
тако бих скрила.

Да чувамо
овај наш свет
и да љубав
отпочне лет.

Да чисту воду
увек пијемо
и да се њоме
умијемо.

Драгана Живић (V)

У ЗЕМЉИ МАШТЕ И СНОВА

Оног тренутка када ноћ смени дан, када безброј сребрних звезда опколе Месец,
наступа мој омиљени део дана - ноћ! Тада облачим пиџаму и ушушкавам се у
удобност свог кревета...
Затворим очи и покушам да се сетим сваког тренутка данашњег дана... Затим
их сврстам у архиву момената свог живота. Убрзо прилазим раскошној капији и
утонем у свет својих жеља... То је једно чаробно место. Место где је и немогуће
могуће! Место где све постоји! Место где се свака моја суманута жеља оствари. На
том месту су сви моји драги и блиски људи. То место је као велики парк пун
разнобојног цвећа. Ту живи мој пријатељ - шашави, блесави, весели зека. Он по цео
дан скакуће по цветној ливади. Сваки пут када бих се растужила, он би био ту да ме

38
насмеје. Колико год земља снова била чаробна, може донети непријатне тренутке...
Тренутке у којима сам уплашена и када ми није драго што сам тамо. Мојом земљом
тада завладају тамни облаци, магла, тужна и намргођена лица. У таквим ситуацијама
позивам свог шашавог, блесавог, веселог зеку. Он би ме насмејао и отерао сву тугу.
Убрзо сунце и дуга замене маглу, облаке и сивило из моје земље и све поново буде
као пре.
Волим да се враћам у чаробну земљу својих снова и нестрпљиво ишчекујем
нове авантуре.

Ива Петровић (VI)

НОВИ ИЗУМ

Коначно је био завршен мој нови изум. То је био времеплов. Хтео сам да га
испробам. И изум је успео. Вратио сам се у прошлост. У прошлости били су
диносауруси. Када сам дошао у прошлост, добио сам књигу о диносаурусима, књигу
ствари које би ми помогле да преживим и која помаже за кроћење диносауруса.
Прошлост је била много чудна, јер дрвеће је било преко двадесет метара. Ваздух је
био одличан, а природа је била прелепа.
Првог дана направио сам секиру, крамп, бакљу и копље. Осетио сам глад, па
сам морао убити неког диносауруса. Проверио сам у књизи о диносаурусима и
најслабији диносаурус био је заправо праисторијска кокошка по имену додо птица.
Нашао сам једну и гађао је копљем. Додо птица је одмах пала. Пре мрака направио
сам кућу, лук и стреле и стрелице за успављивање. Пао је мрак, направио сам кревет и
заспао.
Другог дана сам устао рано са намером да припитомим птеродактила, летећег
диносауруса, са којим бих могао да летим тако што бих га јахао. Упуцао сам га у
главу и он се онесвестио. Однео сам га у своју кућу. Када се пробудио, био је
повређен, па сам га хранио и бринуо о њему. Тако сам добио свог првог диносауруса.
Следећег дана направио сам седло и самострел са намером да одем да покупим
метал, али ми је за то био потребан трицератопс. Нашао сам га повређеног и укротио
га. Вратио сам се кући и од метала направио пушке, с намером да следећи дан
укротим тираносауруса. Рано ујутру склопио сам план. Ово је био план: Са
птеродактилом да бацим шкорпију на тираносауруса и када буде отрован,
онесвестићу га. План је успео и припитомио сам и тираносауруса.
Било ми је то најбоље путовање из маште. А ако се неко пита како сам се
вратио, ево одговора: Мој птеродактил ме је повезао у садашњост.

Дарко Ђукић (IV)

39
 СВЕМИРСКИ БРОД

Управо улазим у свој свемирски брод. Он се зове Турболон, његов број је десет
и много је брз.

Турболон 10
09.03.2016.
Врх пирамиде у пустињи

Кренуо сам са својим друговима Михаилом, Дарком, Страхињом и Луком. У

мом броду ја сам био капетан, Михаило је чувао ствари које смо понели, Дарко нас је
обавештавао о препрекама које треба да прођемо до Марса. Страхиња и Лука су били
помоћници. Понели смо храну, воду и све најосновније за живот. Прешли смо разне
препреке: Прво смо морали да изађемо из земљине атмосфере, пролазили смо и поред
Црне рупе, избегли смо сунчеве зраке. Брод је опремљен ласерима и млазним
погоном. Космичка одела су нам била тврда, штитила су нас од притиска и снабдевала
кисеоником. После свега, стигли смо на Марс.

Турболон 10
10.04.2025.
Марс

Сада креће потпуно друга прича како је на Марсу. Тамо је све пусто, има
много олуја и има мало гравитације, што нам je отежавало кретање. Тамо смо провели
осам година. Вратио сам се да још много учим и да идем на Марс још једном са
својом посадом.

Поздравља вас космонаут,

Давид

Давид Златковић (III)

МАРСОВАЊЕ

Космички брод „Јана“

9.3.2016.

Полећем на планету Марс. Tу нас чекају препреке на путу:

1. Да изађемо из земљине атмосфере,
2. Девет или десет астероида да прођем,
3. Сунчеве зраке да избегнем.

40
 Моји скафандери су добро опремљени, ракета је велика и шиљата и иде на
млазни погон. Моја посада су Михаило и Милица. Милица најављује препреке на
путу, а Михаило вози. Кренусмо на далеку планету Марс. Требало нам је четири
године да стигнемо и, напокон, стигли смо живи и здрави. Обукли смо скафандере и
кренули. Лутали смо док нисмо наишли на велики град.
Упознали смо Марсовце који су били разних боја, чак је био и један шарени.
Имали су руке и ноге као и ми, a најбоље што су имали је чупава коса. Причали смо
са њима и обишли цео град.

Космички брод „Јана“

15.7.2016. планета Марс

Враћамо се кући, испратили су нас Марсовци. Крећемо! На Земљи нас чекају

наши другари. Било нам је тешко да се вратимо јер нисмо имали гориво, а тада смо
ушли у земљину атмосферу. Сва срећа, имали смо падобран. Када смо скочили,
ракета је почела да пада и да гори. Ми смо се спасили и вратили и прославили што
смо пронашли живот на Марсу.

Јана Тасовац (III)

КАД ЗАЖМУРИМ И КАД ЗАСПИМ

Често седим у својој соби и дубоко се замислим и сањарим.

Кроз прозор собе видим планине и шуме. Питам се шта се тамо налази, како се
људи понашају и да ли им се живот разликује од нашег. Сањарим да се налазим на
месту где се спајају небо и земља...
Бели облаци су нежно мазили крошње дрвећа и уживали у птичијим песмама.
У том тренутку је почела киша. Била сам мокра, али то ми није сметало, јер сам чула
прелеп жубор потока. Киша је престала да пада. Кренула сам из шуме и у даљини
видела ливаду на којој је млада срна пасла. Цветићи су шапутали и уживали у благом
поветарцу. Све је било тако мирно. Али није дуго трајало. Зачуло се звоно. Тада је на
ливаду дошао чобанин. Рекао је да се Сунце уморило и да ће ускоро да иде да се
одмара и да ће доћи господин Месец са својим пратиљама. Послушала сам чобанина и
кренула ка кући. Док сам пролазила кроз узане шумске путиће, ветар ми је свирао
нежне и тихе песме.
Кроз те песме се чуо смех. То је била моја сестра.
И ту се завршило једно од мојих многобројних сањарења.

Александра Томић (VI)

41
 ДА САМ МАЛЕНИ ЦВЕТ

Да сам малени цвет, расла бих на ливадици.

Дружила бих се са становницима траве и земље. Поздрављала бих сунце свако
јутро кад би ме петлић пробудио. Ишла бих у школу „Цветко Ранковић“. Учитељица
би ми се звала Цвета Цветић. Имала бих розе латице са љубичастим туфнама. Живела
бих у предивној животној заједници, поред реке. Осмислила бих хор са жабицама.
Обишла бих целу ливаду кад би ми ласта слетела испред кућице. Ухватила бих
је за ножице и она би ме одвела да видим све чари и магије ливаде.
Волела бих да сам цветић.

Ена Вујић (IV)

Теодора Шекуларац (V)

42
ИЗА СЕДАМ БРДА, ИЗА СЕДАМ ГОРА

Ивана Армуш (V)

43
 ИЗА СЕДАМ ГОРА И МОРА

Иза седам гора и мора,

постоји једна љубомора.

Иза седам гора и мора,

постоји једна принцеза што плеше,
како се зове беше?

Иза седам гора и мора,

постоји један принц што коња јаше,
како се oнo зваше?

Иза седам гора и мора

постоји једна палата сјајна,
зато што у њој живи принц
и принцеза бајна!

Теодора Шекуларац (IV)

СВЕТ ИГРАЧАКА

Некада давно била једна девојчица која је скупљала играчке. Имала је пуну собу
играчака.
Девојчицине играчкице су углавном биле луткице, али ту је био и понеки меда.
Девојчица је ишла у први разред, па је морала свако јутро у школу.
Једног јутра, када је отишла у школу, њене играчке су остале саме и чим су виделе
да су саме, одједном су оживеле. Устале су све и свака је кренула на своју страну:
лутке су отишле у купатило да се дотерују, а меде су отишле у кухињу да једу. Била је
једна лутка која се звала Лиса и она је била главна. Она је бринула да сви буду добри.
Ње су се сви плашили, па су је слушали.
Мало касније, када су се лутке спремиле и меде најеле, тада је дошла девојчица из
школе, али један меда је био несташан и упао је у фиоку. Није знао како да изађе, а
тада је било време ручка, а у тој фиоци је био прибор који је обавезан: виљушке,
ножеви, кашике... Када је мајка отворила фиоку, видела је меду, али он се претварао
као да је играчка. Мајка га је вратила на место, али јој је било чудно како је меда
доспео ту.
Ујутру се све исто поновило, али овог пута меда је остао у фрижидеру. Када је то
мајка видела, било јој је чудно да се сваки дан меда створи на другом месту. То се

44
сваки дан понављало. Мајка је приметила да је тај меда увек у кухињи и да стално
једе. Она је размишљала о томе, ако су све играчке живе и ако меде иду у кухињу, где
иду луткице. То никада није могла да схвати, зато што се свака луткица враћала на
своје место.
Мајка више није хтела да истражује, јер је на крају разумела да су све играчке
живе и да чувају њену ћерку.

Јована Ризнић (V)

ЉУБАВНА ПРИЧА ЈЕЗЕРА И МЕСЕЦА

Сваку вечер Месец би се огледао у језеру. Језеро је било толико бистро, да су и

мале звездице могле да се огледају заједно са Месецом.
Месец утиче на све воде на земљи, па и на то мало језерце. Сваке ноћи прави
таласе и то изгледа као да се грле. Временом су се и заволели, али звездице су биле
љубоморне на језеро. Звездице су убрзо забраниле Месецу да се виђа са језером.
Заволели су се тако што су стално били заједно. Звездице су заробиле Месец иза
највиших планина. Ускоро је дошло и лето, а за њим и велика суша. Језеро је
пресушило, а Месец није знао. Непрестано је смишљао план како да побегне из тог
страшног заробљеништва. Коначно је смислио да направи скулптуру себе и да онда
звездице оду за скулптуром, а он да оде да види језеро. План му је успео, стигао је до
језера и замало се није истопио од туге када је видео пресушено језеро. Месец је брзо
отишао до облака и наредио им да, ако не напуне језеро водом, више неће
осветљавати ноћ.
Облаци су напунили језеро водом, а звезде нису могле ништа. Језеро и Месец
су наставили да се воле и на крају су се венчали.

Давид Златковић (III)

ДВА КРАЉА И ВИТЕЗ

У једној земљи живела су два краља која су се лепо слагала.

Договорили су се да граде нове замкове. Страшни црни витез то није
дозвољавао, јер је и он живео у тој земљи и хтео је да влада. Два краља су одлучила да
пошаљу змаја да ухвати црног витеза. Док је змај тражио витеза, наишао је на
чаробњака и питао га где је црни витез. Чаробњак није знао, али је дао змају чаробни
напитак који смањује раст. За то време црни витез је сазнао да га тражи змај.
Припремио је топове и војску. Змај је дуго размишљао како да дође до страшног

45
витеза. Док је тако размишљао, наишао је његов брат змај и придружио му се. Док су
ишли путем, опазили су војску на челу с црним витезом. Он је носио штит, оклоп и
мач. Змајеви су бљували ватру, али ништа нису урадили, јер се црни витез штитио
штитом и војском. Гађали су змајеве топовима. Када су змајеви схватили да не могу
ништа, први змај се сетио да има чаробни напитак. Извадио је и просуо на војску. Тог
момента војници су се смањили као мрави. Оба змаја су три пута дунула и одувала
војску. Онда су заробили црног витеза и одвели пред краљеве.
Краљеви су поштедели живот опасном црном витезу. Услов је био да се остала
војска и топови предају краљевима и да им црни витез служи до краја живота.

Давид Златковић (III)

ЧУДНОВАТИ СВЕТ

Једнога дана, при повратку из школе, малом Билију десило се нешто чудно.
После ручка и завршеног домаћег решио је да мало одмори. Отишао је у собу и прво
отворио орман, да остави ствари, али тамо је угледао нешто необично. На дну ормана
стајала су мала врата. Из силне радозналости успео је да се пробије кроз њих.
Одушевљен оним што је тамо видео, решио је да настави даље. Шарено небо,
препуно дуга и људи који лете, било је свуда око њега. Био је изненађен кад је
схватио да и сам може да лети. Убрзо је налетео на једну девојчицу. Била је то Клара.
Одмах су се спријатељили и она га позва да обиђе њихов свет. Радо је прихватио
обилазак. Све је некако изгледало другачије. То мало место окружено планинама
личило је на џунглу. Било је ту свакаквог дрвећа и пуно разних животиња. Сви су
изгледали срећно. Био је чак и један водопад где су се заједно купали. Изгледало је
као да се међусобно разумеју и одлично слажу.
После неког времена мало се уморио и легао је на један локвањ да се одмори.
Пробудила га ја звоњава сата. Скочио је и схватио да је у својој соби. Срце му је јако
куцало, није знао да ли је све био само сан. Брзо је потрчао до ормана и кад га је
отворио, схватио је да су мала врата још увек ту. Одмах је знао да ће морати да чува
тајну свог чудноватог света само за себе.

Михаило Симић (III)

СНЕГУЉИЦА

Били једном бака и дека који су живели сами, јер нису имали децу. Једног дана
када је дека отишао у поље да ради, бака је кувала ручак и чула је да неко куца.

46
Изашла је да види ко куца, али никога није било напољу. Следећи пут је било исто. И
када је неко куцао и по трећи пут, бака се наљутила и изашла поново, али је видела
мало људско створење, сићушно као пахуљица. Када се сагла, видела је да је то
девојчица. Одлучила је да сачека деку, па да га пита да ли могу да је задрже.
Када је дека дошао, он је био срећан и одлучили су да је задрже. Дали су јој
име Снегуљица. Бака јој је исплела покривач и јастук, а дека је направио кревет од
кутије шибица. Једног дана бака и дека су отишли у поље да раде. Снегуљица је
спавала и наишао је мачак који је хтео да је поједе. Ухватио ју је и потрчао, али га је
видео пас и потрчао за њим. Мачак је бежао, прескочио је реку и Снегуљица му је
испала у воду и риба ју је прогутала.
Када су бака и дека дошли кући, видели су да нема Снегуљице и помислили су
да ју је мачак појео. А када су схватили да је мачак ипак није појео, отишли су на реку
и упецали рибу која је појела Снегуљицу. Распорили су рибу и нашли Снегуљицу
онесвешћену, осушили су је и она се пробудила. Мачка су истукли и отерали и
наставили да живе срећно до краја живота.

Милица Радојевић (V)

ИЗГУБЉЕНО БЛАГО

Некада давно беше један дворац. У том дворцу су живела не тако човеколика
бића. Нису били злоћудни, али су ипак на први поглед били јако застрашујући. Били
су интелигентни, али не превише. Њиховим расположењем је контролисало небеско
време.
Леонора, која је живела у том дворцу, никада се није погледала у огледало, јер
је њена мајка, из непознатих разлога, избегавала огледала у дворцу. Једног сунчаног
дана она је одлучила да изађе из дворца и мало прошета. Наишла је на групу
другарица које су правиле венчиће од цвећа. Леонора је потрчала ка девојчицама сва
срећна. Боже, како је изгледала... Та рашчупана коса, погужвана хаљина... Изгледала
је грозно!
Девојчице у глас вриснуше и побегоше. Леонора се непријатно изненадила,
зацени се од плача, угледа једну пећину и брзо утрча у њу. Тада поче олуја...
У том тренутку вештица изађе из мрака и потапша Леонору по рамену. Мало ју
је смирила и оне започеше разговор. Вештица поче да објашњава:
„Моја рођена сестра, лошија вештица, била је јако ружна и сметало јој је то
што су све девојке из твог царства прелепе, па је одлучила да вас све вечно зачара
својом ружноћом“
Леонору је зачудила чињеница да је некада била јако лепа.
„Могу ли ја да скинем те чини и повратим своју лепоту?“

47
 „Да, наравно! Само ми последњи састојак напитка за скидање чини недостаје.
Можеш ли ми га наћи?“
„Да, само где и како изгледа?“
Вештица јој објасни, и Леонора одмах сутрадан крену у потрагу. У потрази за
задњим састојком који ће јој окренути живот на боље, срела је једног краљевића. Када
ју је видео, краљевић се паралисао од страха, што је Леонори дало довољно времена
да му објасни ко је она, шта је и шта тражи. Сва срећа па је краљевић поверовао у
њену причу и решио да јој помогне. Након дугог трагања, најзад су га пронашли. Био
је велики као точак, са као крв црвеним лоптицама, а из средине су избијале златне
нити. Најлепши цвет, нема шта! Однели су га вештици која је убрзо направила
напитак. Леонора га је попила и претворила се у необично лепу девојку. Прелепа коса
била је везана у плетенасту пунђу, прелепа црвена хаљина и дивне ципеле чиниле су
је очаравајућом. Леонора је остатак напитка однела у дворац својој породици. И тај
дворац поново населише најлепше девојке и најлепш момци, а Леонора и краљевић се
убрзо венчаше.
Магија ипак постоји!

Ива Петровић (VI)

НАСЛЕДНА ПЕСМА

У једном градићу, далеко од градске вреве, живела је најбоља певачица. Она

више није са нама. Сада из скоро напуштене куће где је живела сваке вечери допиру
до мештана прелепи звуци. То се глас уселио у њу!
Њена унука одлучи да се усели у ту веселу кућу. Са собом понела је и своју
флауту. Прве вечери унука изађе на терасу и ускоро зачу добро познат звук своје
флауте. Помисли да је неко ушао у њену кућу, па потрча ка соби. Била је изненађена
када је видела како се њена флаута њише на поветарцу и производи диван звук.
Лагано у истом ритму померале су се завесе и латице цвећа. Комшије и пролазници
окупљали су се испред куће певачицине унуке и уживали у песми. Тада и пар птичица
слеташе на прозор и запеваше. То учини да запрепашћена певачицина унука запева.
Све људе који су је слушали, подсети на песме њене баке. Људе је музика опустила.
Они тада формираше круг срећних људи који су се њихали у ритму музике. Једна
звезда пролете изнад њих, застајући код главе сваке особе. Та музика је чинила да у
срцу сваког слушаоца не остане ни мало места за тужне и зле мисли. Срећа људи и
њихова лица, са којих зрачи срећа, трајало је све до зоре. Следеће јутро певачицина
унука спази поруку на замагљеном прозору: „Свет краси музика!“. Девојка је била
срећна јер је знала да је њена бака и даље са њом. Прати је и помаже да њена музика
буде још боља.

48
 Сваки град би требало да има музичког духа! Тада би круг срећних људи
постао доста већи, и сви би били пријатељи.

Ива Петровић (VI)

БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ПРИНЦЕЗА

Управо сада, негде на дну океана, постоји чаробно царство по имену

Aтлантида. Верује се да ту живе бића налик на људе.
Враћамо се на копно. Стижемо као гости једне девојчице Аријел. Она живи на
острву Колодос. Тамо се људи, то јест купачи, увек могу купати у мору. Аријел је
једног дана, са другаrицом Ларом кренула на плажу, са жељом да научи да сурфује.
Када је по први пут стала на даску, десило се чудо. Са све таласом Аријел нестаде у
једном маху, а њена даска заједно с њом. Аријел је тонула све дубље без имало
страха. Одједном је заслепи јака светлост. Била је то стварно Атлантида, као под
стакленим звоном. Аријел приђе чврстој баријери, а нека сила је увуче унутра. Када
се Аријел поново пробудила, била је у савршено опремљеној соби. Устала је и пришла
огледалу. Њена смеђа коса постала је плава, висина је остала иста као и јака жеља да
сазна где је! Одећа је била дивна као и цела Аријел. Носила је огрлицу од лапис
лазулија, плавог драгог камена. Што је најзанимљивије, могла је дисати под водом,
као и ходати по тлу. Изашла је из дивне собе и кренула низ ходник. Успут је срела
једну такође лепу даму. У путу до трпезарије лепа госпођа, која је краљица свог
царства, објаснила је Аријел да је она права наследница Атлантиде. У трпезарији са
краљем, за време ручка, Аријел је дала часну реч да ће преузети ту одговорност након
што оде од својих родитеља и све им објасни. Тако је и било. Аријел је са поносом то
саопштила родитељима који су касније кренули са њом. Били су добродошли и цело
краљевство је било једна велика породица Океански.
Аријел је срећно владала Атлантидом са својим мужем којег је касније
упознала. Често је посећивала и друштво на копну. А своју тајну је чувала тако што је
причала да се преселила.

Ива Петровић (VI)

САВРЕМЕНА БАЈКА О ЧУДНИМ ИМЕНИМА

Био једном један сиромах који је сем куће имао и четири сина. Имена им је дао
по странама света.
Најстарији се звао Југ, други по старости Север, трећи Запад, а најмлађи Исток.
Имали су јако сиромашно детињство, тако да су одлучили да пођу у свет и да се

49
ожене. Саопштили су то оцу, али нису знали где да иду. Отац им је објаснио да им је
дао имена по странама света како би знали куда да иду и да пронађу срећу. Југ је
кренуо на југ, Север на север, Запад на запад, а Исток на исток. После неколико
година, тамо где су се растали - а растали су се на једној раскрсници - поново су се
срели. То је била велика случајност. Југ се оженио за девојку по имену Зима, Север за
Пролеће, Запад за Лето, а Исток за Јесен. Све детаље су испричали оцу, али он је имао
једну жељу, да, кад добију децу, опет дођу њему са унучићима. Пролазиле су године,
отац је био забринут што његових синова нема. Једнога дана седео је на степеницама
испред своје куће и одједном је угледао на капији дванаесторо деце, а за њима су
ишли његови синови и њихове жене. Није могао сакрити своје одушевљење. Сваки од
синова имао је по троје деце. Југова деца звала су се Децембар, Јануар и Фебруар,
Северова - Март, Април и Мај, Западова - Јун, Јул и Август, а Истокова - Септембар,
Октобар и Новембар. Била су то јако чудна имена.
Убрзо, старац је преминуо. После неког времена свака од ове четири породице
отишла је путем којим је дошла. Живели су срећно до краја живота.

Тијана Петровић (V)

Стефан Марковић (V)

50
СВЕ БОЈЕ ПРИРОДЕ

Анђела Милошевић (VII)

51
 ПРИРОДА

Роса мале бубе поји,

цвеће све ливаде боји.

Птице својом песмом

шуму красе - зна се.

У потоку рибице,
а на цвећу пчелице.

У реци је хладна вода -

то се зове природа.

По високом дрвећу
зора сипа боју.

Птице све су будне,

започињу песму своју.

Лара Радоњић (III)

ЈЕЛА

Јела је једно прекрасно дрво које виђам свакодневно док идем у школу и
враћам се из ње. У парку, чак и кад гледам дивне планине које окружују наш град
Аранђеловац, видим јединствено дрво које је зелено и лети и зими.
За Нову годину је стављамо у кућу и испод ње шарене поклоне. Њу не краси
лишће у облику звезде, кишне капљице, троуглића или дугуљаст облик, али има
иглице које је штите зими од снега. Јела испушта смолу у коју се стално улепим.
Смола је штити од инсеката и исцељује њене ране. Она је многим животињама дом.
Птице праве гнезда у њеним гранама, детлићи праве рупе у њеном стаблу. Веверице
скупљају њене шишарке. Одувек сам се дивила овом дрвету. У близини моје куће
налази се једно огромно и разгранато стабло јеле. Скоро сваког дана са друштвом
идем код ње, седимо у њеном хладу и једемо разне грицкалице, уживамо у прелепом
пејзажу и заласку сунца. Понекад се растужим, јер из године у годину испод ње има
све више опалих и увенулих иглица.
Ипак, свему некад дође свој крај. Tако ће и овом дивном дрвету.

Милица Томашевић (VII)

52
 ШУМА МИ ЈЕ ИСПРИЧАЛА СВОЈУ ТАЈНУ

Кад се ужелим мира и тишине, звукова, боја и додира с природом, спакујем

свој ранац, позовем другаре и крећемо у шумску авантуру.
Једнога дана сам се одлучио да са друговима кренем у једну такву авантуру.
Шетали смо и слушали пролећне песме птица. Одједном, оне су престале певати. Ми
смо се уплашили. Један глас нас је примамљивао у центар шуме. Тамо је било једно
дрво које се одвајало од других, које је било другачије и много више од других. Оно
нам је рекло да много пати због сече дрвећа и да се тим поступком губи равнотежа на
Земљи. Ми смо слушали то веома пажљиво. Вратили смо се својим кућама са једним
задатком, а он је био да направимо дрвене знакове на којима ће писати: „Немој сећи
дрво, зато што планета у којој живиш пати“. Заједничком одлуком смо то и учинили.
Родитељи су били веома поносни на нас, а и ми сами.
Шума је драгуљ природе. Она је рај за биљке, животиње и људе. Место на
коме је природа чиста и нетакнута.

Димитрије Ђорђевић (V)

НЕОБИЧАН ПРИЈАТЕЉ

Мој необичан пријатељ је стално у мојој глави.

Стално мислим како му је, шта ради, да ли је добро. Не могу га носити где
пожелим, али као што рекох, стално ми је у глави. Она је црвене боје и има зелене
листиће. Воли воду и увек прелепо мирише. То је ружа. Она је увек витка и висока.
Мрави се могу попети до наше терасе кад иду по њој. Понеки пут има дивне цветове.
Штета, они су ту само лети, а зими нас напусте. Ја њој могу причати своје тајне, јер
сам сигурна да ће их чувати. Не волим кад је баба скраћује, али баба каже да је то
добро за њу. Стално причам са њом и кад сам тужна, идем код ње. Она ми се никад не
жали на њен живот.
Понекад није важно да ли је пријатељ биљка или животиња, важно је да га
имате.

Невена Маровић (IV)

53
Жуто

Јован Танић (I)

54
 СЕПТЕМБАР

Септембар је стигао
и ђаке на ноге дигао.

Ласте иду, роде иду,

сви негде иду,
само дрвеће
на свом месту стоји
и за јесен лишће боји.

Јесен долази,
лето одлази.
Сунце се крије
роса траву мије.

Меда се за сан спрема,

док голуб у гнезду дрема.

Лишће лети на све стране,

виде се само голе гране.

Трава се за сан спрема

и у жутом лишћу дрема.

Цвеће се крије,
њему до јесени није.

Зеке у трави скакућу

ђаци у школи шапућу.

Јесен стиже
и све се на ноге диже!

Теодора Шекуларац (IV)

55
ДОЛАЗЕ КИШНИ ДАНИ

Нема више топлих дана,

стигла нам је јесен рана.

Сад долазе кишни дани,

требају нам кишобрани.

Улице су пусте, саме,

нема више дечије галаме.

Гране су нам сада жуте,

спремају се за зимске капуте.

Андреј Бркић (III)

РАНА ЈЕСЕН

Јесен стиже рана,

пада лист са грана.
Jабука је зрела,
а деца су весела.

Савила се лоза
од крупнога грозда,
пчелица га гледа,
слађи је од меда.

Ајвар бакин мирише

и пекмез од шљива;
она воли највише
кад Неда ужива.

Неда Јаковљевић (III)

56
 МОЈЕ ГОДИШЊЕ ДОБА

Ја сам јесен, сав сам живахан и радостан. Време је да оживим своје годишње
доба.
Мој капут бљешти у свим јесењим бојама. Као што је црвена, жута,
наранџаста... Моја коса је у предивној жутој боји, а очи светлосмеђе. Волим што сам
јесен. Доносим разне радости, воће и поврће, лепе жетве. Људи сакупљају лишће за
своје хербаријуме и мени то уопште не смета, јер је то лишће морало да опадне. Један
од мојих највећих послова је да пошаљем птице на југ и да започнем зимски сан. Сви
носе кишобране, кише падају и све чешће дува ветар. Не могу да верујем шта све
мора да се уради да би јесен била лепа, али мени не представља проблем. Чиним да
дани буду све краћи и краћи, људе облачим у јесење капуте и ципеле. Деца су срећна
што сам им подарио њихово омиљено воће и поврће.
Много ми се свиђа да улепшавам природу колико год могу. После мене долази
хладна зима, а ја већ размишљам како да улепшам следећу јесен.

Давид Златковић (IV)

ДОК МИРИШУ ЗРЕЛЕ ДУЊЕ

Небом, као брод, плове сиви и беж облаци. Крећу се споро, мењају свој облик
и боју. Постају већи, тамнији и опаснији. Нестаје плава боја и постаје тамносива.
Прекрива нас сивим огртачем и облачи у кишну одећу. Свуда се помешала жута,
црвена и зелена боја, као да је сликар просуо боје и разлиле се по дрвећу и трави.
Ветар се игра са лишћем на дрвету и неке гране су потпуно голе. Док седим и гледам
мокре прозоре, осећам мирис влаге и зрелог воћа и поврћа. Миришу зреле дуње,
грожђе и печена паприка. Малени врапчићи цвркућу и поздрављају пријатеље који
одлазе на далек пут, тражећи топлије крајеве и сунце. Ја сам веома моћан и претварам
све у жуто и сиво својим чаробним моћима.

Душан Марковић (IV)

ЗЛАТНО ДОБА

Ко је то нама стигао на врата?

Време је за зиму да спрема се салата;
Kува се ајвар, од воћа разно слатко -
мислим да ћу погодити глатко.

57
 То je јесен рана,
зраком сунца окупана.

Звони, звони школско звонце,

дечјој игри помрсило конце.
Свеске и књиге ушетале у торбу,
летњем распусту запржиле чорбу.

Јесен не воле птичице неке,

одлете у топлије крајеве далеке.

Јесен је и сликар, талентован јако,

златном бојом природу обојиће лако.

Ко је то нама стигао на врата?

То је јесен лепа, исткана од злата.

Ена Вујић (IV)

ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ

Једног свежег јутра, са прозора своје собе, видела сам да се оближња шума
пресвукла у жуто, црвено и понегде зелено одело. Просто ме је мамила да је посетим.
Пут је водио кроз велику и непокошену ливаду. Убрзо сам се нашла дубоко у
шуми. Фазани су ми прелетали преко главе. Почела је ситна и хладна киша. На једној
грани, високо на дрвету, видела сам коса који је чекао да киша престане. Морала сам
и ја да се склоним од кише. Склониште сам нашла под једном лепом брезом. Била је
обучена у уску белу хаљину и жућкасти болеро. Постајало је хладно и била сам
уплашена мишљу о пљуску. Јесење лишће је шуштало под теретом кишних капи.
Убрзо је и ситна киша стала. Мирисала је мемла. Птице су весело певале, а пољски
мишеви изашли су из својих склоништа. И малени кос је одлетео са своје гране. Слаб
ветар и сиви облаци су се споро окупљали на небу. То је знак да кренем кући. Враћала
сам се истом ливадом. Овога пута мирисало је пољско цвеће. Под ногама се осећала
роса. Сунце се борило против сивих облака. Јесен је свуда мирисала. Све је било
дивно.
Јесен понекад изазове неодређено, али позитивно осећање у мени.

Ива Петровић (IV)

58
 ПРОЂЕ ЛЕТО

Прође лето, долази нам јесен,

у дворишту траву прекрио је кестен.

Лишће жуто шушти покрај пута,

док врабац тужно на грани скакута.

Ветар пирка к`о да тихо пева

„Долази нам јесен рана“.

На грани зрела јабука дрема,

а деда у шуми дрва спрема.

Јесен небо у сиво боји,

а голуб у кишној бари стоји.

Јесењи дани постали су кратки,

у винограду стижу гроздови слатки.

Лука Ћировић (III)

МИРИС ПЕЧЕНИХ КЕСТЕНОВА

Стигла нам је јесен. Нешто нам је донела, а нешто однела.

Дрвеће је добило златну боју, на коме се лишће прелива од жуте до црвене
боје. Дани су све хладнији и хладнији. Уместо песме славуја чују се одјеци тестера
које секу дрва за зиму. Зимница је спремна, можда је остало још по које буре за по
коју главицу купуса. Деца се још помало у поподневним часовима окупљају по
ливадама, да искористе последње зраке сунца пред зиму. Парк је добио нов шарени
тепих од опалог лишћа, који красе кестенови и шишарке. Деца по парку скупљају
шарено лишће и плодове за прављење разних украса и слика. Ужурбане пролазнике
на улици мами мирис печених кестенова. Одлази нам сунце и долазе сиви и тмурни
облаци.
Када дође позна јесен, као да сви негде журе и као да се сви спремамо за
зимски сан.

Лара Радоњић (III)

59
Бело

Анђела Милошевић (VII)

60
 ИШЧЕКУЈУЋИ ЧАРОЛИЈУ

Освануо је још један радни дан. Мама ме буди речима: „Хајде, Алекса,
закаснићеш у школу“. А ја бих овог јутра остао у свом топлом кревету.
Облачим се и крећем у школу. Напољу је хладно. Магла је свуда и сужава
видик. Оголело дрвеће и трава су обелели од мраза. И није неко јутро, с обзиром на то
да је почела зима. Ипак су зимска јутра најлепша са снегом и уз гласове раздрагане
деце која му се радују. Овога јутра могу приметити само ћутљиве пролазнике и ђаке
који иду према школи. Ни животињама се не свиђа време. Птичица нигде нема, а по
која куца згрчено дрхти поред пута. Нема ни сунца да нас бар неки његов зрак обасја
и разбије ово сивило. Ипак су зимска јутра најлепша са снегом и уз гласове
раздрагане деце која му се радују.
Стигао сам у школу. Ускоро почиње час. Гледам кроз прозор и надам се да ће
сваког часа почети чаролија – да ће почети да пада снег.

Алекса Радосављевић (V)

ЗИМСКО ЈУТРО

Јесен је одавно покупила своје златно лишће. Стигли су хладни зимски дани.
Излазим из куће и крећем у школу. Сунце је сакривено иза облака, а хладан
ветар ме милује по лицу. Земља је влажна и на неким местима зелена травица
провирује испод иња. На улицама нема много људи. Са кровова кућа вије се дим
високо у небо. Све је некако мирно и тихо. Нигде се не чује цвркут птица. Снежни
покривач ће ускоро прекрити природу.
Код нас га још увек нема, али га жељно очекујемо због свих зимских радости
које долазе са њим.

Матија Радивојевић (V)

ВОЛИМ ЗИМУ

Прво што урадим када устанем ујутру, приђем прозору и погледам напоље.
Последњих недеља сваког јутра ме поздравља оголело дрвеће прекривено
мразом. Зимско јутро се одликује тишином. Улицом се простире магла кроз коју се с
напором пробијају сунчеви зраци. Из димњака се вијуга траг густог дима. Град се
буди. Тишину разбијају звуци сирена аутомобила у даљини. Хладно је. Звиждуци
ветра се провлаче кроз крај. У оваквим јутрима желим да се вратим у топли кревет.

61
Али ипак брзо устајем, јер знам да ме чека школа. Упркос тој хладноћи и тужној
природи напољу, волим зиму јер се радујем снегу. Снежно зимско јутро има чаробан
изглед. Знам да ћу се другачије осећати када природа обуче бело. Снег са собом носи
осмех сваког детета.
Тада почиње права забава.

Нада Ломић (V)

СНЕШКО

Снешко Први - цар зимског царства,

дошао је на власт из другарства.
Другари су га храбри направили
и лонче му старо на главу ставили.

Када би се царица Сунчица створила,

она би га брзо у воду претворила.

Међутим, то и није нека пропаст,

јер ће Снешко Први опет доћи на власт
једног дана, када Сунце мине,
или најкасније следеће зиме.

Марија Рашић (IV)

СНЕГ

Данас сам кроз прозор

угледао снег
који је прекрио
улицу и брег.

Потрчаше деца
ка пределу том,
полетеше грудве
ка прозору мом.

Пахуљица нежна мала

са неба је сада пала,
на длан ми се наслонила

62
и одмах се истопила.

Деда Мразе драги, мили,

сви смо, ево, добри били.
Баш си прави супердека,
свако од нас жељно те чека.

Лука Ћировић (III)

СВЕ ЈЕ БЕЛО

Све је бело, све је бело,

град и село, поље, гај.
Целог дана, цело вече
свуд се блиста бели сјај.

Бела бреза, бела стаза,

бела звезда, бели цвет,
бела брада Деда Мраза,
свуд пахуљица белих лет.

Све је бело, све је бело,

бела река, бели брег,
целог дана, цело вече
тихо сипи, сипи снег.

Вељко Батрићевић (III)

63
Зелено

Стефан Марковић (V)

64
 ПРОЛЕЋЕ У МЕНИ ЦАРУЈЕ

Пролеће је моје омиљено годишње доба. Увек долази после дуге и хладне
зиме, а најављују га први весници пролећа - плаве љубичице, висибабе, жути
маслачци...
Зелени травњак у мом дворишту подсећа на шарени и весели тепих. Волим да
у топлом, сунчаном дану седим на својој тераси и посматрам природу. У ваздуху се
осећа опојни мирис јоргована и багрема у чијим се крошњама чују вредне пчеле које
сакупљају полен од којег праве најслађи мед. Цела природа се пробудила из зимског
сна и као да јури да надокнади изгубљено време.
Посматрам природу и видим да се све променило: околина, биљке, животиње...
Небо више није суморно, већ је плаво и ведро, променило се, а ја осећам да се и ја
мењам. Веселија сам и испуњена радошћу. Тешку зимску гардеробу замењују мајице
у летњим бојама. Све је веселије и раздраганије.
Озеленело дрвеће, испуњено цветићима разноврсних боја, улепшава околину.
Најлепша је моја мајска трешња када се испуни црвеним, сочним плодовима. Дрвеће
зелени, а биљке се спремају за врућине које ће доћи ускоро.
Све је лепо, па се и ја осећам лепо и срећно. Очи ми се више смеју као и лице и
онда се сетим стихова из песме Парног ваљка „Јесен у мени царује“. Да царује, али не
јесен, већ величанствено пролеће.

Аница Војчић (VI)

ПОСЛЕ ХЛАДНЕ ЗИМЕ

Сунце дође после хладне зиме,

И донесе пролеће са њиме.
Донесе нам жубор бистрог врела,
И лепоте нашег родног села.

У пролеће природа се буди;

У пролеће весели су људи;
У пролеће све цвета и расте;
У пролеће долазе нам ласте.

Деца кажу да је лепа зима,

Ал` пролеће још је лепше њима.
Сунце топло `место пећи греје,
Која служи кад снег хладан веје.

65
 Сва се деца радују пролећу,
Као лептир шареноме цвећу,
Као славуј лугу зеленоме,
Као голуб белом јату своме.

Лепо је и лето када дође,

Када сазри јабука и грожђе,
И јесен кад ђак у школу креће,
Ал` је ипак најлепше пролеће.

Исидора Кузмановић (VI)

НЕКА БУДЕ СРЕЋАН СВЕТ

Док Сунце греје,

све се смеје;
мало дете каже:
„Пролеће је!“

Напољу се чује
дечији смех,
на златно Сунце
дошао је ред.

Када птичице
дођу `вамо,
ми ћемо с њима
да запевамо.

Нека буде
срећан Свет,
процвет’о је
први цвет!

Марија Рашић (IV)

КОЧИЈЕ

Пролећно небо је тмурно и облачно ових дана, а ја замишљам како се возим

кочијама кроз свој крај и разгледам лепоте природе. Са собом водим своју породицу
да заједно посматрамо пољане, потоке и шуме.
Дрвеће се окитило младим зеленим лишћем. Чује се цвркут птица, који
одјекује са свих страна. Осећамо мирисе пролећног цвећа, ђула и божура, који су

66
заменили процветале лале и нарцисе. Посматрамо пчеле које вредно сакупљају полен
са цветова багрема. Свуда се простире зелени прекривач украшен разнобојним
цвећем. Мој брат и ја се такмичимо ко ће први да направи лепши букет који ћемо
поклонити мами.
У нашој башти се шири пријатан мирис воћа са грана дрвећа. Доле на земљи се
увелико румене јагоде које са радошћу једемо. Док се на оближњем игралишту играм
са својим друговима из комшилука, осећам пролећну свежину пробуђене природе која
све око мене и у мени буди.
Сваке године пролеће ми позајми своје кочије у којима уживам разгледајући
њене дивне природне лепоте.

Лука Ћировић (III)

СТИГАО ЈЕ АПРИЛ

Никад нисмо срећнији били

Као кад нам сунце сија.
Априлили, лили, лили,
Лепо време свима прија!

Милују нас зраци мили,

радује се цео свет
Априлили, лили лили,
Овде поток онде цвет!

И лето ће за час тили,

Радују се деца сва.
Априлили, лили лили,
Весела сам с њима и ја!

Дуго смо о овом снили,

Да април нам месец дође,
Априлили, лили лили,
И свако дете у ливаду пође!

Топле дане смо добили,

У баштама цвеће расте,
Априлили, лили, лили,
По небу лете ласте!

Мали врапци гнездо свили,

Спремни су за први лет.
Априлили, лили, лили,
Ал` је леп овај свет!

67
 Песмицу смо саставили
О месецу дивном том.
Априлили, лили, лили,
Сада хитам дому свом.

Ива Петровић (V)

ВОЛИМ ДАХ ПРОЛЕЋА

После хладне и дуге зиме, пролеће се нечујно ушуњало у мој град.

Пролеће је најлепше годишње доба, јер доноси радост и све се буди. Кад је
стигло, око мене и у мени све се променило. Топли зраци сунца су пробудили
успавану природу. У мојој улици дрвеће је озеленело, а терасе је украсило шаренило.
Чује се весела песма птица док ветрић нежно милује листове. Из зелене траве
стидљиво вире плави зумбули. Жути маслачци раширили су своје латице и на ливади
су направили предивну слику. Све око мене делује ми некако чудесно. Кроз ноздрве
пролази опојан мирис дивних процветалих ружа. Лептирићи лете са цвета на цвет.
Осећам како ме полако обузимају нежност и радост што сам део овог чаробног
света. Свако следеће пролеће је за мене нова прилика да се радујем животу. Волим
дах пролећа, он буди сва моја чула и чини ме срећном.

Милица Ђорђевић (VI)

ШТА СВЕТ ПОКРЕЋЕ

Пролеће је донело
сунце и цвеће,
који нам дају
топлоте и среће.

Лептири
преко неба лете,
разнежи се
и ти свете!

Више није хладно,

време није гадно.

68
Бубамара
на цвету лежи,
снег више
улицом не снежи.

Сунце јако сија,

ветрић лагано ћарлија.

Цветић дрема
у гори
док поток
лагано жубори.

То је пролеће,
што сваку песму покреће!

Теодора Шекуларац (IV)

Сандра Пантелић (V)

69
ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ

Ивана Армуш (V)

70
ЗАЉУБЉЕНИ ПУЖ

Покрај малог потока

било је доста сведока:
Зец, лисица, вук
и пуж
који је хтео
да постане жаби муж.

Пуж је видео
како жаба скаче
и од тада
не престаје да плаче.

Сви су се забављали
овом сценом лепом.

Једино жаби
није било лепо,
јер воли
једног жапца слепо.
Па одговори малом пужу:
„Како да ми будеш муж?
Ем си мали, још си голаћ,
а да не причам
какав си спораћ.“

На то одговори мали пуж:

„Пусти ме
да ти будем муж!
Гледао сам једну кућу
покрај старог пања,
лепша је чак
и од твог локвања.
Има две собе,
ходник и гаражу.
Кад би са мном била ти,
подигли бисмо
још једну етажу.“

71
 На то зец гласно викну:
„Па то је лепше
и од мог дома!
За тако нешто
оженио бих слона!“

Жаба се загледа
у једну мушицу,
па рече:
„Ипак не могу
да заборавим
своју душицу.“

На то се пуж
изнервира и оде,
а на локвањ
слетеше роде.

Тад жабу ухвати

једна рода,
а пуж се окрете и рече:
„Ма, нема ништа
од мог порода!“

Николина Арсић (V)

ГУСЕНИЦА

Гусеница мала била тужна

јер је мислила да је ружна.
Зато сузе је лила,
јер од стакла се крила.

И док је зора још снивала,

лептирица се лепотом огледала.

Софија Благојевић (IV)

72
 ЛЕСИН ВЕЛИКИ ПРИЈАТЕЉ

Наша велика куја Леси има врло чудног пријатеља. Тај пријатељ је велика жаба која
има обичај да врло задовољно седи на великом листу локвања у бари и крекеће.
Седи тако Леси на зеленој ливади, поред баре, са својим штенетом и са пуно
љубави гледа жабу Креку. А знате ли зашто? Једном приликом Лесино штене, играјући се,
упало је у бару. Мајка Леси је управо отишла у куповину. Штене је било још сасвим
малено и није знало да плива. Праћакало се и плакало од јада, а то је чула Крека. Одмах је
схватила да је штене у опасности и почела је да крекеће што је гласније могла. Скакала је
тамо-амо и правила страшну галаму. Мајка Леси издалека је чула крекетање и помислила
је да се нешто дешава. Потрчала је према каналу као без душе и стигла у последњем
тренутку да спаси своје штене.
Можете замислити колико је била захвална Креки. Ето, сад разумете како је почело
то велико пријатељство између Леси и Креке.

Марија Петровић (III)

МОЈ МАЧАК

Имам једног мачка

који све псе чачка.

Чак се и са зецом дружи,

па му своју шапу пружи.

Само трчи, само скаче,

па кокошке раскокодаче.

Мој је мачак црно-бели

и свему се он весели.

Птице јури по дрвећу,

а оне му све одлећу.

Мога мачка много волим

и са њим се ја не бојим.

Милица Аћимовић (III)

73
 ЦИГИН КОЊ

Цига коња има

па га хвали свима.
Каже, он је птица ластавица
и брза тркачица.
“Без седла га јашем ја,
леђа су му седласта.
Грбе нема ни једне,
кад му кажем, он седне.
Кад га тераш, он ће ићи
и на крај света стићи.
Није рага, не треба му вага,
Има стотку сто посто,
реши своју килажу просто.
Зуби су му ко бисери,
спорији су глисери.”
Каже, пева ко кос,
крив је Циги нос!

Теодора Шекуларац (IV)

Теодора Николић (V)

74
НА РАСТАНКУ

Ива Петровић (VIII)

75
 ЖИВОТНИ МОСТ

Живот је одувек представљао неки невидљив, бескрајно дугачак мост који сви
морамо прећи.
Неки од тих мостова су украшени цвећем, као и у стварности, а неки попут града
без струје, мрачни. Наша стварност је збуњујућа. Још смо јако млади, али и већ нас кроз
живот не могу водити родитељи. Полако ћемо полазити сами, они ће бити ту, али
годинама, како је и природно, све ће бити даље од нас. Од живота треба узети највише што
се може, морамо искористити сваки тренутак као да је последњи. Ни један неискоришћени
тренутак се неће вратити, он се дешава једном и никада више. Живот је један, морамо га
проживети на свој начин. У животу ништа не иде глатко, грешке се често дешавају и, ако
се до сада нису десиле, десиће се кад-тад. Живети слободно, без ограничења је најлепше,
али ипак постоје неке границе које морамо поштовати. „Живети пуним плућима“ - многи
људи ову чувену реченицу схватају погрешно. Та реченица не значи да треба живети као
вандал и рушити и ломити све редом. Дрога? Чему то? Тада је животни мост пун пукотина
и може да се преломи лако. Зар човек треба сам себе да тера у зависност и смрт?
Живот је дар, немојте га протраћити узалуд. Живите пажљиво.

Алекса Јеремић (VIII)

СУСРЕТ С ДРУГОМ ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

Ево нас на крају осмог разреда, на завршетку основне школе и на почетку новог
периода нашег живота.
Године су прошле у трену, а као да смо јуче били прваци и стајали испред наше
школе збуњени и помало уплашени од онога што нас очекује. На крају иза нас остаје
гомила успомена на све лепо што нас очекује током школовања, на незаборавна дружења,
несташлуке, страхове и прве симпатије. Овде се растајемо, али сам сигуран да ћемо се и
даље виђати и остати у контакту. Где ћемо бити за десет година и какви ћемо постати? Мој
друг Стева и ја сваки дан смо заједно одлазили у школу. Долазио је до мене кући и на путу
до школе препричавали смо наше догодовштине и били подршка једно другом.
Како замишљам наш сусрет за десет година? Прва мисао ми је да ћу бити срећан
што се видимо. Причаћемо о догађајима који су нам се издешавали, присетити се старих
успомена и другова. Замишљам како седимо у башти некога кафића. Причам му о себи,
послу, породици. Посматрам га. Заиста се променио. Постао је озбиљан човек. Причамо о
протеклим годинама. Помињемо старо друштво и размењујемо новости о њима. Неке
заиста дуго нисмо видели.
Овај сусрет баш ми је пријао. Стари друг улепшао ми је дан. Сада је све другачије
и, чини ми се, некако теже.

Марко Петровић (VIII)

76
ОРФЕЈ ПРЕВОДИЛАЦ

Јулија Вујовић (VIII)

77
 Billie Holiday - Strange Fruit

ЧУДНО ВОЋЕ

Јужно дрвеће носи чудно воће,

Крв на лишћу и крв око корена,
Црна тела љуљају се на јужном поветарцу,
Необично воће виси са дрвећа јаблана.

Сеоски призор храброг југа,

разрогачене очи и искривљена уста,
Мирис магнолија, слаткаст и свеж,
Онда изненадни смрад спрженог меса.

Ово је воће које кљуцају вране.

Да се скупља киша и да га ветар исиса,
Да га сунце спржи, да са дрвета падне.
Ово је чудно воће и горак плод.

Јован Бојчић (VII)

Матеја Милосављевић (VII)
Лана Ризнић (VIII)
Ива Петровић (VIII)
Милица Саџаковић (VIII)

Édith Piaf - Je ne regrette rien

ЈА НЕ ЖАЛИМ НИ ЗА ЧИМ
Ја не жалим ни за чим
Не, ни за чим
Не, ни за чим не жалим ја
Ни за добрим што су ми чинили
Ни за лошим
То ми је потпуно свеједно!
Не, ни за чим
Не, ни за чим не жалим ја
То је плаћено, почишћено, заборављено
Баш ме брига за прошлост!

Мојим успоменама
Упалила сам ватру
Моје боли, моја задовољства

78
Нису ми потребни!
Почишћене љубави
Са својом стрепњом
Почишћене заувек
Поново крећем од нуле.
Не, ни за чим
Не, ни за чим ја не жалим
Ни за добрим што су ми чинили
Ни за лошим
То ми је потпуно свеједно!
Не, ни за чим
Не, ни за чим ја не жалим
Јер мој живот, јер моје радости
Данас почињу са тобом.

Превод: Марија Миловановић (VIII)

Марко Кнежевић (II)

НЕКА ДЕЦА СТВАРАЈУ

79
 Деца су направила књигу? Ма, то се неко шали! Каква је то појава правити књиге
данас, молим вас лепо?! Данас није време за прављење тамо неких књига. Данас је време
учења сналажљивости, стицања богатства... а књиге?
Нека деца стварају књиге. И треба да пишу! И треба да цртају!
Учимо их да то чине.
Омогућимо им да сликају.
Упућујмо их у тајне лепоте овог предивног песничког језика српског. Подржимо
их. Хвалимо их и када то учине само једном.
Срећан је народ чија деца сликају.
Срећан је народ чија деца пишу песме. Најсрећнији. Такав народ има будућност.
Јер песмом језик живи, а док језик живи - живи и народ.
Они који су, свесно или не, заборавили да „нас је песма одржала“ нека се овом
приликом, читајући дечје песме у књизи, на то подсете. И нека упамте. Њихова, наша деца
су писала песме, пишу песме и писаће песме.
Јер су деца, Богу хвала, паметнија од нас.
Драги песници, на крају све честитке за ову књигу иду вама. Ви сте, уистину,
највећа радост свих нас одраслих. Тужан ли је и несрећан онај ко није написао макар једну
песму у животу! Ви сте, дакле, срећни. Али ви сте и нама подарили радост песме. То
никад немојте да заборавите! Једног дана, када будете овако одрасли, овако одговорни за
свој посао којим се бавите, одговорни за своје породице, за друштво чији ћете чланови
бити, ова књига ће вам помоћи да се сетите једног од најлепших тренутака у свом животу:
писања песме. Од стварања песме само је стварање живота узвишеније. Због тога је ово
што читате наук за будућност, за оно што долази.
Срећна вам била будућност, коју сте песмом започели!

Градимир Стојковић

САДРЖАЈ

80
Иван Златковић, Орфејева лира .....................................................................................
ЧАРОБНИ СВЕТ ДЕТИЊСТВА ................................................................................................
Ђорђе Старчевић, ДЕТЕ ............................................................................................................
Јован Бојчић. ТЕЛЕВИЗОР У КОЈЕМ ЖИВЕ ПАТУЉЦИ ................................................
Ђорђе Ђурић. ЧУДЕСНА СПРАВА ........................................................................................
Ива Петровић, ЧАРОБНИ СВЕТ ДЕТИЊСТВА ................................................................
Матија Радивојевић, НА ГРЕШКАМА СЕ УЧИ ..................................................................
Драгана Живић, МОЈА ШКОЛА ..............................................................................................
ПОРОДИЧНО ОГЊИШТЕ ........................................................................................................
Алекса Радосављевић, ЧУДЕСНИ СВИТАЦ ........................................................................
Ања Радовановић, МАЈКА .......................................................................................................
Ања Мартиновић, У МАЈЧИНОМ ЗАГРЉАЈУ ..................................................................
Александар Маровић, ЧЕЗНЕМ ДА ТИ КАЖЕМ ................................................................
Љубица Станковић, ТАТА .......................................................................................................
Милица Радуловић, ПИСМО МОМ БУДУЋЕМ БРАТУ ....................................................
Драгана Симић, MОЈИ ПРЕЦИ ..............................................................................................
Вељко Николић, СМЕЈАЛИ СМО СЕ ДО СУЗА .................................................................
ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ ЈЕ РЕТКА ПТИЦА НА ГРАНИ............................................................
Нада Ломић, ПРИЈАТЕЉСТВО СЕ НЕГУЈЕ КАО ЦВЕТ...............................................
Александар Маровић, МОЈ НАЈБОЉИ ДРУГ.......................................................................
Тијана Петровић, ПРИЈАТЕЉ НЕ МОЖЕ БИТИ СВАКО................................................
ЧОВЕК САМО СРЦЕМ ДОБРО ВИДИ....................................................................................
Алекса Мајдак, ЉУБАВ.............................................................................................................
Милица Томашевић, ЧОВЕК САМО СРЦЕМ ДОБРО ВИДИ.............................................
Ива Петровић, СНЕЖНИ ТРАГ..............................................................................................
Давид Златковић, СТАКЛЕНИ ДЕЧАК..................................................................................
Марија Рашић, ПЕСМА О ЉУБАВИ......................................................................................
СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ.........................................................................................................
Михаило Миловановић, КРОЗ НОВЕ ПРЕДЕЛЕ....................................................................
Нада Ломић, НА ПУТОВАЊУ.................................................................................................
Алекса Јокић, КРОЗ ГРЧКУ......................................................................................................
Алекса Радосављевић, ЈЕДАН НЕЗАБОРАВАН ДОГАЂАЈ...............................................
ОТАЏБИНА СЕ НОСИ У СРЦУ...............................................................................................
Вук Станковић, МОЈА ДОМОВИНА......................................................................................
Александар Брковић, ОТАЏБИНА ЈЕ У МОМ СРЦУ.........................................................
Александра Петровић, ВОЛИМ СВОЈ ЗАВИЧАЈ, ВОЛИМ СВЕТ...................................
Анастасија Радосављевић, АРАНЂЕЛОВАЦ – СИН БУКУЉЕ И ВЕНЧАЦА................
Жељко Милошевић, СРБИЈА - МОЈА ЗЕМЉА.....................................................................
Бојана Марковић, МОЈ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК...........................................................................
Анђелија Марковић, СА ФИЛИПОМ ВИШЊИЋЕМ КРОЗ УСТАНИЧКУ
СРБИЈУ.......................................................................................................................................
Анастасија Радосављевић, ХИЛАНДАР - СИМБОЛ И МОТИВ У КЊИЖЕВНО-
СТИ..............................................................................................................................................

81
КАДА МАШТАМ.......................................................................................................................
Тијана Петровић, КАД СКЛОПИМ ОЧИ..............................................................................
Никола Јовановић, КАД СЕ ПРЕПУСТИМ МАШТИ И СНОВИМА..............................
Драгана Живић, МЕЊАМ СВЕТ.............................................................................................
Ива Петровић, У ЗЕМЉИ МАШТЕ И СНОВА...................................................................
Дарко Ђукић, НОВИ ИЗУМ......................................................................................................
Давид Златковић,СВЕМИРСКИ БРОД..................................................................................
Јана Тасовац, МАРСОВАЊЕ....................................................................................................
Александра Томић, КАД ЗАЖМУРИМ И КАД ЗАСПИМ...................................................
Ена Вујић, ДА САМ МАЛЕНИ ЦВЕТ.....................................................................................
ИЗА СЕДАМ БРДА, ИЗА СЕДАМ ГОРА.................................................................................
Теодора Шекуларац, ИЗА СЕДАМ ГОРА И МОРА..............................................................
Јована Ризнић, СВЕТ ИГРАЧАКА...........................................................................................
Давид Златковић, ЉУБАВНА ПРИЧА ЈЕЗЕРА И МЕСЕЦА...........................................
Давид Златковић, ДВА КРАЉА И ВИТЕЗ.............................................................................
Михаило Симић, ЧУДНОВАТИ СВЕТ....................................................................................
Милица Радојевић, СНЕГУЉИЦА...........................................................................................
Ива Петровић, ИЗГУБЉЕНО БЛАГО...................................................................................
Ива Петровић, НАСЛЕДНА ПЕСМА.....................................................................................
Ива Петровић, БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА ПРИНЦЕЗА.........................................................
Тијана Петровић, САВРЕМЕНА БАЈКА О ЧУДНИМ ИМЕНИМА................................
СВЕ БОЈЕ ПРИРОДЕ..................................................................................................................
Лара Радоњић, ПРИРОДА.........................................................................................................
Милица Томашевић, ЈЕЛА..........................................................................................................
Димитрије Ђорђевић, ШУМА МИ ЈЕ ИСПРИЧАЛА СВОЈУ ТАЈНУ.............................
Невена Маровић, НЕОБИЧАН ПРИЈАТЕЉ..........................................................................
Жуто..............................................................................................................................................
Теодора Шекуларац, СЕПТЕМБАР.........................................................................................
Андреј Бркић, ДОЛАЗЕ КИШНИ ДАНИ................................................................................
Неда Јаковљевић,РАНА ЈЕСЕН................................................................................................
Давид Златковић, МОЈЕ ГОДИШЊЕ ДОБА........................................................................
Душан Марковић, ДОК МИРИШУ ЗРЕЛЕ ДУЊЕ...............................................................
Ена Вујић, ЗЛАТНО ДОБА........................................................................................................
Ива Петровић, ЈЕСЕЊЕ СЛИКЕ............................................................................................
Лука Ћировић, ПРОЂЕ ЛЕТО..................................................................................................
Лара Радоњић, МИРИС ПЕЧЕНИХ КЕСТЕНОВА.............................................................
Бело...............................................................................................................................................
Алекса Радосављевић, ИШЧЕКУЈУЋИ ЧАРОЛИЈУ..........................................................
Матија Радивојевић,ЗИМСКО ЈУТРО...................................................................................
Нада Ломић, ВОЛИМ ЗИМУ....................................................................................................
Марија Рашић, СНЕШКО.........................................................................................................
Лука Ћировић, СНЕГ..................................................................................................................
Вељко Батрићевић, СВЕ ЈЕ БЕЛО..........................................................................................
82
Зелено...........................................................................................................................................
Аница Војчић, ПРОЛЕЋЕ У МЕНИ ЦАРУЈЕ........................................................................
Исидора Кузмановић, ПОСЛЕ ХЛАДНЕ ЗИМЕ...................................................................
Марија Рашић, НЕКА БУДЕ СРЕЋАН СВЕТ......................................................................
Лука Ћировић, КОЧИЈЕ............................................................................................................
Ива Петровић, СТИГАО ЈЕ АПРИЛ......................................................................................
Милица Ђорђевић, ВОЛИМ ДАХ ПРОЛЕЋА........................................................................
Теодора Шекуларац,ШТА СВЕТ ПОКРЕЋЕ........................................................................
ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ...............................................................................................................
Николина Арсић, ЗАЉУБЉЕНИ ПУЖ...................................................................................
Софија Благојевић, ГУСЕНИЦА..............................................................................................
Марија Петровић, ЛЕСИН ВЕЛИКИ ПРИЈАТЕЉ.............................................................
Милица Аћимовић, МОЈ МАЧАК.............................................................................................
Теодора Шекуларац, ЦИГИН КОЊ.........................................................................................
НА РАСТАНКУ...........................................................................................................................
Алекса Јеремић, ЖИВОТНИ МОСТ........................................................................................
Марко Петровић, СУСРЕТ С ДРУГОМ ПОСЛЕ ДЕСЕТ ГОДИНА................................
ОРФЕЈ ПРЕВОДИЛАЦ...............................................................................................................
Billie Holiday - Strange Fruit
ЧУДНО ВОЋЕ (Превод:Јован Бојчић, Матеја Милосављевић, Милица Саџаковић, Ива
Петровић, Лана Ризнић).............................................................................................................
Édith Piaf - Je ne regrette rien
ЈА НЕ ЖАЛИМ НИ ЗА ЧИМ (Превод: Марија Миловановић)...............................................
Градимир Стојковић, НЕКА ДЕЦА СТВАРАЈУ.................................................................

Мала литерарна дружина „Књаз“

И Орфеј је ишао у школу

Рецензент
Градимир Стојковић

83
 Лектор и коректор
Данијела Јурошевић

Издавач
АРТ ДРУЖИНА

За издавача
Иван Златковић

Штампа
Штампарија „Загорац“, Аранђеловац

Тираж
300

CIP

84