Филолошки факултет

Универзитет у Београду
Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима

Рађање света у приповеци Немање

Митровића Снови и дани

Ментор: Студент, број индекса, студијска група:

Проф. др Јован Делић Вишња Нинковић, 2012/0159, 05

Београд, 2016.
 I

Књижевност с краја двадесетог века представља још једну нит у плетиву

свевремене литературе. Неуморним проучаваоцима књижевности почесто
привуче пажњу баш она нит која се извукла из мустре, те нарушава складност
такве беспрекорне целине. Некада је та нит која „штрчиˮ сувишна и критика је
својим маказама уредно сасече, међутим, постоје и оне нити које својом
иновативношћу и анархичношћу дају посебност беспрекорној целини, чинећи је
лепшом и богатијом. Управо приповетка Немање Митровића Снови и дани даје
такав допринос литератури из које се извукла, али којој без сумње припада.
Задатак овог рада није да укроти разуздане нити, нити да им тражи пропуштени
„клотˮ или „фркетˮ, већ да представи моменат рађања јунака приче, односно
његов фантазмагоријски свет. Циљ је да се осветли тренутак постања једног
бића, чије се коначиште у сваком смислу налази у ониричком.
Дакле, у одабраној приповеци фантастични мотиви, носиоци мустре
дела, су посебно везани за ониричко, те се из таквог нераскидивог односа рађа
нови свет за који се може казати да ниче као цвет из ове пупчане врпце. Ствара
се заправо дечак, чија имагинација продубљује и аморфизује материјални свет
који га окружује – „Латице су се дигле с очију и прво што је дечак угледао била
је тама.ˮ (Митровић 1999: 701). Копрена, коју ствара вечни сукоб светла и таме,
не скида се с дечакових очију. Он живот спознаје, али му је замагљен вид. Дан
је опасна опсена, зато се бежи у снове, тамо се копрена девастира и призор је
незамућен, а поглед продубљен и узвишен. Дечак – на сигурном је, сакривен
испод латица, смирен и озарен ореолском светлошћу изнад главе.

II

Уживалац елективног остварења већ након првих редова текста бива

узнесен у динамични и испрва тешко разумљиви фингирани свет јунака. Прича
која тече описује живот и „смртˮ дечака, његове дане које снива и снове које
дани. Изузетна је моћ визуелизације која је присутна у тексту; брижљиво
створена, она фрагменте приче уклапа у њима одговарајуће делове, те се
уживалац остварења игра док решава енигму слагалице која је пред њим.
Поступак слагања овде није случајно употребљен, заиста се стиче утисак
2
учешћа у стварању, слике израњају из текста као да је пред нама такозвано поп-
ап остварење.1 Блиско томе, бајковно искуство нам шапуће како је уплив
фантастичног у овом делу израз једног специфичног света непомирљивог са
суровошћу збиље: „[дечак] спава, јер не сме да призна да је свет стваран.ˮ
(Митровић 1999: 703). (Интерполирала В.Н.).
Дело почиње описом сновиђења једног бића, а онда његовог силаска у
тамне одаје стварности из којих на махове излази у сновима, не би ли на
тренутак зажмиркао под сунчевим зрацима. Сурова стварност присутна је у
приказу међуљудских односа, чији је дечак непосредан или посредан сведок. На
тај начин се у ову уметничку творевину уноси проблем социјалног,
васпостављен кроз симплификацију друштвених кодекса, интерфамилијарних
гестова и њихових механизованих радњи подмазаних неискорењивим навикама.
Стога се закључује да наратор, који приповеда чудесно и збиљско,
интенционално и експлицитно подрива патријархални систем и његове
вредности. У наступајућој подробној анализи биће обухваћене горенаведене
проблемске теме услед њихове блиске повезаности са јунаком и његовим
езотеричним светом.

III

У причу о сновима и данима уводи нас наратор, који својим свезнањем

наткриљује читаву приповест. Он најпре образлаже како људски ум не памти
дане рођења и најраније детињство управо стога што је праћено немуштим
језиком. Међутим, почетак живота обележен је успоменом из детињства која се
често враћа у мисли, констатује приповедач. Та успомена овде је сан у коме се
дечак, као мали, наг и постиђен, најпре упознаје са рођацима за трпезом, па са
својим родитељима. Постиђеност дечакова је истакнута услед нараторове
напомене како се на тај начин поклонио присутнима. Мотив покорности и
детерминисаности друштвеним нормама присутан је и даље кроз текст, па је
тако симптоматичан и детаљ када дечак седа на своје место за трпезом. Након
сна, дечак се буди, он је лењ и расте, болестан је: „Слаб је, пун угинуле крви;

1
Рађању таквог утиска знатно је потпомогао стил писања. Наиме, реченице су кратке и веома
богате сликама. Готово се кадровски прелази са сцене на сцену, стога је и могућно у потпуности
оживети такве фрагментарне представе.

3
(...)ˮ (Митровић 1999: 702). Пошто га је болест, али значајније: лењост
приковала за кревет, дечак чита књиге. Отуда чести снови и врло развијена
имагинација. Сходно томе, дечак се спрема за нове оностране пустоловине.
Овога пута бива описан као мртвац, што антиципира дечаково нестајање:
„Будан, он лежи у тами као покојник који рукама скрштених преко груди грли
себе у коначној самоћи.ˮ (Митровић 1999: 703). Сан се антропоморфизује као
кључар црвених руку од зарђалих кључева, који је слеп. Кључар дечаку склапа
очи2 и он снива како је у својој соби, а зид му пружа руке у потрази за
нежношћу. Дечак у сну грли зид и лиже креч, претпоставља се да је то
последица његове болести. На крају овог пасуса следује коментар приповедача
како је време да се дечак пробуди и научи како се мислима крче осећања.
(Митровић 1999: 703).
Дечаково напуштање суровог света константно бива наглашавано кроз
текст: „Последња зима детињства је на измаку. Снег вене. (...) Месец је
поцрнео.ˮ (Митровић 1999: 703). (Курзиви В. Н.). Дечак сања, али овога пута се
не сазнаје садржај сна, јер јунак одбија да поверује у лажи које му је сан
поверио. Одрастао је. Моменат одрастања се дочарава и његовим изласком ван.
Необичним сликама и поређењима (уз одсуство везника: „каоˮ), приказана је
светина која шета по улици, деца са балонима, облаци и калдрма. Дечакове очи,
које све то посматрају и на посебан начин визуелизују – ингениозно и са пуно
ведрине – заправо су дубоке и мрачне. Дечак седа на клупу у парку, носи своју
књигу и почиње да је чита, али свештеничким гласом, истиче се. Тако још
једном бива наглашен тренутак његовог одрастања. Иако је дечаку књига
нераздвојни пријатељ из детињства, која му заправо помаже да остане у животу,
сада се уводи други, брадати дечак с цигаретом међу зубима, који се назива
пријатељем. Како је само један пријатељ прави пријатељ, дечак затвара књигу,
„јер не сме да буде отворена кад је очи не чувају.ˮ (Митровић 1999: 705).
Оваквом реакцијом дечака на присуство другог бића указано је на његову
асоцијалност, односно дугогодишњу изолованост из света који га окружује. Но,
будући да је дечак кроз књиге открио многе светове, у новонасталој ситуацији
хрлиће ка новим спознајама, као што је дим цигарете или постојање пријатеља и
његовог животног тока. Пријатељ је дечака одвео, претпоставља се, својој кући.
Одаја у којој су се затекли била је крцата украденим стварима. Дечаку је
2
Поново се евоцира смрт: спуштање очних капака мртвацу.

4
понуђена лула. Из дима рађао се нови свет, у тим тренуцима снови, који су, како
смо поменули, остали по страни услед дечакове метаморфозе, су замењени
халуцинацијама проистеклим из дима, који је овога пута пружао лагоднији
осећај, као и развијеније и гушће слике. У његовој глави тада одиграо се чин
постања:

Покривен велом седи згрбљен у утроби; пулсирање мајчиног срца

притиска му слепоочницу. Губи се у сплеткама порекла. Васкрсава претке и
њиховим рукама отвара саркофаге који гутају један другог као што се шарене
руске лутке грле шупљим загрљајима без руку. Терет одвлачи планету у дубину
и он остаје сам међу звездама. Хладно је. Пливајући кроз смех, из дубине је
изронила прастара риба у крљушти од ноктију и упитала га шта жели. Њене
шкрге су ребра хармонике, мехови који распирују бесмртни жар звезда;
одједном постаје светлије. Дечак је неколико тренутака ћутао, ослушкујући
мисли, а онда је питао да ли је истина да звезде владају судбином. Скамењен
погледом голих, укочених очију, слуша стихове које му говори тајна. Све је
створено из ватре. Планете су окамењени фосили звезда. Риба певуши и речи се
љуљушкају у њеном гласу. Земља, вода и ваздух постали су од ватре која се
уморила. Земљи одговара тело, води осећања, а ваздуху разум. Животиње су
лутке умешене од земље и воде. Оне су једно са собом, али је Господ пољубио
само човекова уста и удахнуо му свој дах без кога ватра не гори...
(Митровић 1999: 706/707).

Из наведеног се примећује зрелији поглед на свет, односно тенденција ка

разумевању сопственог бивствовања у њему. Могућно је одредити такву
транспозицију дечакове илузије у проблематизовање стварности као почетак
сламања детињством успостављеног витража живота. Не треба заборавити и
помињане потешкоће у вези са друштвеним узусима и кодираним понашањем,
јер су управо оне изазвале и убрзале процес дечаковог уласка у „бучан, брбљив
свет мисли.ˮ (Митровић 1999: 701). Након доживљеног преображаја дечак
одлази кући, тада рекапитулира свој почетак, не машта, већ претпоставља, и то
уз одсуство упечатљивих слика, што је одраз његове зрелости и ток његове
бујице мисли.
Са сопственим почетком неминовно се везују фигуре оца и мајке. Слика
се један суморан призор патријархалног света, у коме је жена покорена и

5
испашта због сопствене покорности: „Отац је галамио, а мајка ћутке климала
главом, клањајући се свакој речи, и осмесима пасла сузе.ˮ (Митровић 1999:
708). Потом се слика мајчин сан, који у ствари представља дечаков настанак,
али и његов сусрет с сексуалношћу, као пресудан моменат у фази одрастања.
Мотивима из бајке слика се тренутак спајања његових родитеља; атипично за
бајковне теме, представља се и интраутерини стадијум, тамо дечак бива на
палуби брода, те сваке ноћи мора тражити закопано благо, да би се могао
пробудити. Премда је описан као пустоловина на мору међу гусарима, период
формирања у мајчиној утроби представљен је више као задат и мукотрпан
посао. Симптоматичан је и сам начин презентовања љубавног чина родитеља,
будући да је виолентан, уместо испуњен љубављу.
Мајчин сан се као зрачак светлости пробија кроз призму дечакове
свести, те се моменти његовог настанка преплићу са тескобом коју мајка осећа.
Следи нагли прекид у тој мисаоној повезаности и слика се смрт оца: „Смрт
прилази и као да му скида чинове с ваге рамена, лишава га особина. Ослобађа
душу туге а тела тежине. Ништа га више не задржава и он полеће, машући свету
који се смањује док не постане само тачка на крају приче.ˮ (Митровић 1999:
710). Изнимно се описује тескоба која прати човека након сахране, поново се
визуелизује упечатљивим сликама, али су оне овога пута туробне: „Враћају се
кући [дечак и мајка], загледани у ципеле које саме ходају.ˮ (Митровић 1999:
710). (Интерполирала В. Н.). Након сахране, дечак се посматра у огледалу, види
дечака своје дужине, те се њихове душе опипавају роговима пужа – снова се
спецификују визуелне представе, врло значајне за каснији развој дечакових
мисли.
Тако дечак поново излази ван, свет који га окружује, који се креће,
корача и котрља око њега, и у овом његовом погледу добија своју ведру боју,
упечатљиву и непоновљиву. Како се наставља нарација, слике се усложњавају,
постају богатије значењем и подсећају на надреалистичке фантазмагорије.
Дечаков први излазак ван симболично је представљао излаз из куће чедности и
безбрижности, овога пута дечак је изашао из куће траживши решење и спокој,
али постаје разбојник – уточиште је нашао у диму који га ослобађа тескобе. И
овога пута бива опхрван бујицом мисли: претходна, димом створена алегорија,
сада постаје јасна, он схвата да је од предака наследио све што они нису умели
да реше. С таквом спознајом, он чека тренутак сопствене смрти и верује да ће
6
свет његовим нестанком постати бољи. Конзумира хашиш, али постаје „Атлас
преслаб да понесе свет своје главе.ˮ (Митровић 1999: 713).
Болест је дечака снова приковала за кревет. Долази лекар, који га
прегледа стетоскопом и чује његове снове, те проговара дечаковим гласом:
„Шапће, испраћајући речи пољупцима. (...). Залутао је у причама. Тражио је
нежност гладећи баршун кртица и оне су га погледале звездама својих дивних
очију које ни пред ким не отварају. Двор је закључан а кључеви у бравама
зарђали. Неће се будити...ˮ (Митровић 1999: 713). Свезан са почетком, крај ове
приче јесте и један нови прозор у следећу причу хиљаду и једне ноћи. Дечак из
овог сна умире, али ће бити реинкарниран у наредни, или у живот, ако се
пробуди.

IV

Последњи комад слагалице је положен. Уживалац дела Снови и дани,

који се све време борио са илузијом и дезилузијом, сада улази у борбу са
тумачењима снова. Прибећи најстаријем филозофском приступу кинеског
мудраца Чуанга Цеа, који учи како је људски живот у ствари сан, односно укида
диференцију између живота и смрти (Ју-Лан 1977: 137), или знатно каснијем
популаризованом тумачењу Сигмунда Фројда, које се више односи на
корелацију реалности и иреалности, тј. снова и јаве (Фројд 1984: I. 13), или пак
поћи путем Теодора Адорна, који сматра да снови теку паралелно са јавом и
изражава бојазан због потенцијалне немогућности разликовања реалности и
иреалности (Адорно 2015: 5), што је дијаметрално супротна мисао у односу на
постулате горенаведеног кинеског филозофа?
Дело, које жанровски припада корпусу фантастичне књижевности, јесте
теже прилагодити једној врсти тумачења. Међутим, горепоменута тумачења
нису случајно електована, свако претпостављено објашњење пружа драгоцени
увид у створени свет јунака дела. Могућно је, дакле, представити дечаков свет и
мотивисати његов бег из реалности, док, наравно, није релевантно икакво
објашњење фантастичног, јер се оно прихвата као такво, чудесно, без икаквих
недоумица и сумњи. (Тодоров 2010: 53).
У току анализе дела, презентован је проблем који гони дечака да урони у
свет снова. То су свакако породичне несугласице, одуство љубави и нежности,
7
али и друштвени узуси који прикивају за тло и спутавају индивидуално,
ингениозно. Што ће рећи да је ток анализе дела већ устврдио Фројдову теорију
о повезаности два света, која се сама наметнула, будући да је композиција дела
била погодна за такву врсту приступа. Но, сежући дубље у смисао дела, крећући
се искључиво ка дечаковом свету, отвара нам се хоризонт филозофских
разматрања, од којих су нама значајна поменута два, дијаметрално супротна
становишта.
Наведене филозофске тезе јесте могућно ишчитати у овом делу, иако
није присутна тенденција писца да их оствари или експлицитно наметне
уживаоцу. Цеова тврдња како смрт није ништа друго до транспозиција
индивидуе, укида просторно и темпорално, и према њему такав преображај
људског представља блаженство, а не ствара немир. У приповеци Снови и дани,
управо се открива свет у коме је темпорално, али и просторно, оно које не
постоји. Граничне ситуације као што су снови и смрт, овде су у еквивалентном
односу. Како постоји свезнајући наратор и јунак који је дечак, у делу је
присутна подвојеност перцепцијâ стварности. Отуда се везујемо за
дијаметрално супротна становишта, при чему Цеово схватање бива ближе
дечаковој перспективи, а нараторово Адорновој.
Дакле, на основу самог текста: ведра визура стварности, прикази балона,
панова, вила и бајковних бића, али и осмеха на крају приповести, наглашава се
инфантилни карактер јунака, који се обрео у стварности и бира да чита књиге и
сања; те услед његове чистоте, могућно је уочити и реализацију Цеове
концепције стварности. Појава дечака који је зрелији и ступа у брбљив свет
мисли, најављује и нараторову умешаност у сагледавање, те премеравање
стварности. Адорно, као могући нараторов саговорник, проговара из страха од
мешања два света, отуда појава усамљености, тескобе, па и сабласног, али,
најважније, незаинтересованости за снове.
Подвојеност перспектива утиче на сукоб илузионог и дезилузионог,
тенденциозно наглашава оба стања свести, која, каква год била, остају нејасна
јунаку: те он, у потрази за истином, излази из реалног света, и под зарђалим
кључем наставља да тумара за ведрим приказима снова.

Коришћена литература:

8
Адорно, Теодор, Снови: Протоколи (1934-1969), преузето са сајта:

http://anarhija-blok45.net1zen.com/ (последњи пут приступљено 31. 3. 2016).

Ју-Лан, Фунг, Историја кинеске филозофије, Нолит, Београд, 1977.

Митровић, Немања, Снови и дани, Антологија српских приповедача IX и XX

века, приређивач: Мирослав Јосић Вишњић, Филип Вишњић, Београд, 1999.

[Коришћено електронско издање: http://www.knjizara.com/pdf/8282.pdf ].

Тодоров, Цветан, Увод у фантастичну књижевност, Службени гласник,

Београд, 2010.

Фројд, Сигмунд, Тумачење снова I, Матица српска, Нови Сад, 1984.