ZORAN SLAVIĆ

U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI

(pozorišni dnevnik (1969 - 2018)
UVOD
U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI

Pozorišna umetnost je, verovatno, od svih artističkih delatnosti najizloženija relativnosti

utisaka i najranjivija kad je u pitanju ukus publike, najpodložnija neizvesnom delovanju
inspiracije i glumačke koncentracije, ali istovremeno i nikada ista, jer je svako izvođenje
dramskog dela ravno rađanju, što znači neponovljivo. Svako ponovljeno prikazivanje iste
predstave je aktivnost neponovljivog oblika i kakvoće. Nešto slično se može reći i za muziku, ali
kada je ona u pitanju note su ipak gvozdenije zadate. U pravom je pozorištu, u predstavama,
skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u potpunosti, jednako. U njemu se susreću
umetnosti reči, mišljenja i kretnje. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i
nadogradnja života, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafizičko produženje.
Gašenjem svetala u dvorani uspostavlja se neka nova nadnaravna stvarnost. Iluzija stvarnog i
mogućeg, pristajanje na to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva,
navika, mentalnih obrazaca, da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa
- preduslovi su da se gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije
tu magiju ostvare. A do nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. Ta nova
duhovno-vizuelna stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublje od privida u kome
izvan pozorišta živimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć
da nas pomeri, usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem.
Po pravilu, sve započinje u dramskoj laboratoriji pisca, bez obzira da li je vizionar, moralista,
kritičar, komediograf, zabavljač, futurista, arheolog duše, istorije ili politike. U samom začetku
svakog dramskog teksta nad njegovim tvorcem visi damoklov mač jer pozorište je umetnost u
kojoj će, do premijernog izvođenja, čak i najgenijalnijeg dramskog teksta isti proći kroz Scile i
Haridbe desetine umetnika, zanatlija i posrednika. Ako mu se posreći - na kraju tog puta stoji
trijumf, u ostalim slučajevima raspon mogućih ishoda ide od prosečnog a završava se
katastrofom. Jedina zaštita i uteha piščeva, osim mogućnosti da štampanjem rukopisa izvornik
učini dostupan javnosti i kritici, ali to ipak nije pozorište, jeste nova postavka teksta u drugom
pozorištu sa drugim rediteljem i glumcima.
Tako stižemo i do reditelja koji prvi dotiče dramsku misao pretočenu u pozorišni komad.
Nekima od njih, napisano je samo predložak neke sopstvene vizije, drugi redite lji doslovno
čitaju tekst, nadograđuju ga ali ne menjaju. I jedan i drugi pristup je legi timan, pod uslovom da
je uspešan jer, samo uspeh ili neuspeh određuju i opravdavaju metod, manir ili koncept.
Naravno, u fazi globalne vizije pozorišne inscenacije učestvuju i scenografi, kostimografi,
kompozitori, koreografi... Oni uz dirigenstku palicu reditelja sastavljaju partituru koju glumci
moraju da odsviraju, odigraju, i svemu daju završni udarac. Udarac od koga se pada ili uzleće u
zvezde.
U tom pomalo mističnom sklapanju pozorišne predstave mnoštvo je nepoznanica ali i rada,
slučajnosti, i metodičnosti, kompenzacija ili inspiracija. Ali ne i za pub liku. Ona to sve ne mora
da zna, ako se u mraku, između dizanja i spuštanja zavese, čudo dogodilo ili nije. Ali pozorišni
recenzent mora skoro sve da zna, i pravilno protumači. I oceni.
I kakav je dramski predložak, kako ga je reditelj pročitao i skratio ili nadogradio. Kritičar po-
red ocene kvaliteta izvođača glumačkih zadataka mora da proceni i da li je reditelj dobro podelio
uloge, i koliko je pomogao glumcima, odnosno dopustio im da se razmahnu. Mora da ima
kompetentan sud o scenografiji, kostimima, muzici. Jednostav no, recenzent koji drži do svog
suda mora javnosti ponuditi analitički presek pred stave koju će na kraju i vrednovati.
Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i
interpretira magiju pozorišnog čina koji se odvija u paralelnom svetu zamračenih dvorana. U
pravom je pozorištu, u predstavama, skoro sve slično, ali nigde, nikada, a pogotovo ne u
potpunosti, jednako. Teatar je istovremeno prostorna i vremenska simulacija i nadogradnja
života, ali i njegov kondenzovani komentar, usud i metafi zičko produženje. Gašenjem svetala u
dvorani uspostavlja se neka nova paralelna stvarnost. Iluzija stvarnog i mogućeg, pristajanje na
to da se u dvočasovnom trajanju izbegne iz sopstvenog iskustva, navika, mentalnih obrazaca,
da se simulacija ili provokacija života prihvati kao jedina alternativa - preduslovi su da se
gledalac preda magiji scene. Pod uslovom da autori i akteri teatralizacije tu magiju ostvare. A do
nje se dolazi sa mnogo znanja, rada, veštine i ingenioznosti. Ta nova duhovno-vizuelna
stvarnost mora biti iskosa od života, ispred njega ili dublje od privida u kome izvan pozorišta ži-
vimo. U svom autonomnom vremenu i prostoru dramska predstava ima moć da nas pomeri,
usmeri, vrati i izmeni. Na kratko, a ponekad i s produženim trajanjem.
Sve to, dakle, mora da ima u vidu onaj koji se usudi da javno (u medijima) ocenjuje i
interpretira magiju pozorišnog čina koji odvija u paralelnom svetu zamračenih dvorana.
Kada sam pre trideset godina, sa mnogo više drskosti i školskog znanja a premalo stvarne
tetrološke izbalansiranosti, započeo sa pisanjem prikaza pozorišnih predstava, naravno da
nisam bio svestan ni dela odgovornosti koju recenzent pozorišnog života ima. To se verovatno i
vidi u tekstovima ispisanim u prvim godinama bavljenja ovih poslom. Jedino opravdanje za
takvu početničku samouverenost mogla bi da bude konstatacija da su potonji sudovi bili uravno-
teženiji i smisleniji. Nekoliko godina kasnije, kao deo rukovodećeg tima u pozorištu "Toša
Jovanović", imao sam prilike da iznutra pratim i učestvujem u procesu stvaranja predstave, da
dobro upoznam šta sve prethodi podizanju zavese na premijeri, kada je gledalište puno i
nestrpljivo, ali i na predstavama kada svi u pozorištu strepe od praznine u tom istom gledalištu.
Prisustvovao sam scenskim ostvarenjima koja tek posle desetak izvođenja dostignu neslućen
rast i zrelost, što je premijernom recenzentu definitivno izmaklo, i obrnuto, nagledao sam se
predstava koje su posle isto toliko prikazivanja postale ruina i bleda senka praizvedbe. Kada
sam se posle tog iskustva, nekoliko godina kasnije, iznova poduhvatio pisanja pozorišnih
recenzija, imam utisak da sam umesto prethodne kritičarske nadobudnosti pisao sa više
promišljanja i odmeravanja. Ipak, magija je ostala magija: iz stvarnosti koja nam je svima
različita, ulazi se u svet fikcije, koji je ne retko stvarniji od realnosti, da bi se za sat dva kasnije
vratili u stvarnost koja u međuvremenu nije postaja bolja ali mi smo posredstvom umetnosti
scene izašli iz sale izmenjeni. Barem na nekoliko sati.
No, bilo kako bilo, kroz mnogo godina, nažalost samo povremenog, beleženja utisaka o
predstavama pozorišta "Toša Jovanović", u skoro stotinak prikaza objavljenih u Zrenjaninu,
novosadskom Dnevniku, Ulaznici, Zrenjaninskim novinama i na portalu I love Zrenjanin
uspostavila se impozantna hronika autora, reditelja, scenografa i kostimografa, i što je
najvažnije glumaca, koja je obeležila jedan vrlo bitan segment kulturnog i društvenog života Zre-
njanina poslednjih decenija dvadesetog veka. Možda će iz današnje perspektive izgledati čudno
i neshvatljivo ali je nepobitna činjenica da su tadašnje premijere u pozorištu bile gradski
društveni događaji prvog reda. Glumci našeg pozorišta su spadali u najznačajnije i najviđenije
sugrađane. O predsta vama se pričalo, svake se godine obnavljao ansambl, pozorišni klub je
predstavljao elitno mesto u koje se nije lako dospevalo. Nisu izostajali ni pikantni tračevi i po-
vremeni skandali. Uopšte, naše pozorište je bilo ustanova u modi... U gradu koji je imao svoju
prepoznatljivu fizionomiju u "velikoj" Jugoslaviji.
I pre nego što završim ovaj uvod u moje pozorišne recenzije zrenjaninskih predstava
smatram da bez nabrajanja najupornijih i najkompetentnijih recenzenata stvaralačkih
postignuća, u rasponu od 1950. pa do danas, ne bi smo valjano zaokružili ovaj tekst. Zato,
jedan, pomalo subjektivan izbor iz velikog broja kritičara i hroničara glasi: Radoslav Vesnić,
Todor Manojlović, Ivan Lerik, Dušan Ćuk, Dragoljub Novakov, Jovan Maksimović, Nikola
Medvedev, Bogdan Gušić, Zoran Slavić, Nićifor Todorović, Luka Hajduković, Milan Livada,
Radivoj Šajtinac, Branka Jajić i Ljilja Bailović, koja je možda i najduže u kontinuitetu pratila
premijere na sceni pozorišta "Toša Jovano vić".
HUMORNO VIĐENjE JONESKA
Ežen Jonesko: ĆELAVA PEVAČICA ,
režija Miodrag Martinov

U samoj biti scenske umetnosti nalazi se verovanje u autentičnost prizora koje iz

zamračenog gledališta posmatramo. Naša spremnost da poverujemo u realnost tog nadnravnog
sveta koji se pred nama rasklapa, u tesnoj je vezi sa prirodom scenske radnje koju gledamo. Sa
njenim literarnim kvalitetima, sa kvalitetom sublimnih viđenja životnih činjenica. Odnosno, sa
stepenom njihovih podudaranja. Takođe, u magiji pozorišne umetnosti, pored objektivne
vrednosti samog teksta, postoji veliki upliv subjektivnog.Rediteljska postavka i glumci krunišu
napore autora da bude uverljiv. Oni konačno završavaju borbu za poverenje gledališta. Ne
načinjući ovde kompleksan problem odnosa tako zaokruženog dela, s jedne strane, i publike s
druge, nadamo se da smo uspeli da naznačimo konture tog neophodnog scenskog preduslova.
Mladi zrenjaninski reditelj Miodrag Martinov je tu bitku za poverenje započeo na najteži mogući
način: sa Joneskom. Ne zato što ovaj francuski dramatičar rumunskog porekla nije autentičan
stvaralac, već zbog metastabilne prirode njegovih tekstova. Tanka i banalna fabula, veoma
skučeni mizanscen i do krajnosti hermetička, za običnog gledaoca, ideja predstavljali su
svakako hendikep za mladog reditelja. Situaciju je još otežavala činjenica da je "Ćelava
pevačica" na svojim drugim izvedbama, u "klasičnim" postavkama, kod kritike dobro
ocenjivana.Svestan opasnosti da ostane u okvirima diletantizma i apsolutne naivnosti, što se sa
amaterskim grupama često događa, Martinov se opredelio na smelo eksperimentisanje sa
Joneskovim delom. Odlučio je da, ne menjajući ništa bitno u dramskoj strukturi, ipak stvori
neobičnu predstavu, ostvarenje koja se može sa dužnim respektom posmatrati.
Martinov to prvo pribegava: izmenjenim ritmom scenskih događanja. On je Joneska toliko
ubrzao da su pojedine situacije i sižejne celiome delovali suštinski izmenjeno, donoseći sa
sobom potpuno nove efekte. Sažimajući pojedine delove unutar same strukture dela, on je
stvarao osobenu grotesku koja nije, u biti, izneveravala Jonesklove ideje premda ih je
saopštavala na izmenjeni način. Ovakvo humorno, pomalo ironično, viđenje Joneskovog sveta
možda nam je i ukazalo na jednu bitnu, premda često veoma zapretenu, nit savremenih
antidrama – apsurnost običnog i konvencionalnog.
Baš iz tog razloga moramo da zažalimo što reditelj nije do kraja ostao potpuno dosledan svojoj
ideji da dramu svakodnevnih apsurda prikaže kao grotesknu panoramu humornih situacija.
Naime, u predstavi na sceni Doma omladine, Martinov je na momente pokazao sklonost ka
kompromisima sa već viđenim koncepcijama u predstavljanju Joneska. Što je podrazumevalo
skoro realističko uprizorenje.
Potrebno je napomenuti da je on i u tim momentima na visini rediteljskog zanata; međutim
dramska struktura ne trpi necelishodnu dvojnost u modeliranju predstave. Nažalost, u slučaju
ove komada,to nisu bila dva toka radnje čiji bi kontrapunkti davali obol predstavi, već isuviše
samostalno oblikovane drams ke celine.
U trenucima kada je Martinov pokušavao da Joneska "klasično" tumači, ritam predstave se
gubio, bez neophodnog pretapanja. Stilizovane groteske odjednom bi nastavljale sa realističkim
insertima, što je remetilo živahan i provokativan ritam predstave.
Odlučivši se da Joneska plasira sa znatnim scenskim ubrzanjem, sa dosta stilizovanih parada,
reditelj je morao do kraja da ostane dosledan u takvom tretmanu postojeće građe. Kada nas je
skoro ubedio da je Jonesko baš ono što njegovi glumci pred nama stvaraju, jednim potezom
pokazao nam je da i sam donek le sumnja u potpunu održivost sopstvenost rediteljskog
zahvata. Sumnja je tada rođena, da se do samog kraja predstave ne izgubi.
Glumci kao da su nesvesno sledili reditelja i u tim sumnjama i kolebanjima: Mirjana Mijatov je
prišla tekstu sa dužnim respektom i Gđu Smit tumačila sa naglašenim realističkim postupkom.
Andrija Štajn je, naprotiv, pratio redite lja u nastojanjima da u Joneskovom delu otkriva
humorne situacije, i njegov gospodin Smit je krajnje stilizovana groteskna figura. Potrebno je
napomenuti da su Mijatova i Štajn, i pored različitog prilaza likovima, ostvarili zaista zanimljive
role. Branka Novaković je pribegla "revijalnom" tumačenju lika sluškinje Meri, dopadljivo ali bez
dovoljno raznovrsnosti. Ljiljana Herceg i Milenko Pavlov, kao familija Martin, lutali su od
nušićevskog manira do zaista finih osvetljenja ovih likova. Jovan Caran, propustio je veliku
šansu - ličnost vatrogasnog kapetana, u koncepciji Martinova, pružala je neslućene mogućnosti
za prave glumačke parade. Bio je na tragu izvornih rediteljevih intencija ali i njegovih kolebanja.
Zato je rezultat ostao u sferi zanimljivog ali i osrednjeg.

‘‘Ulaznica’’, br. 9, 1969.

POVRATAK IGRI
Premijera na sceni Doma omladine „Romeo u Đulijeti“, po Šekspiru,
režija Miodrag Martinov Dživ

Savremeno svetsko pozorište, prateći sa izvesnim zakaš njenjem razvitak moderne umetnosti,
vraća se na svoj prapočetak – okreće se pokretu, scenskim kretnjama i muzici, kao esencijalnim
pretpostavkama umetnosti teatra. Većina predstava sa ovogodišnjeg Bitef-a, zatim „Kosa“ i „
Oh, Kalkuta“, svedoče o procesu dezintegracije klasičnog pozorišta. Svedoci smo
razgrađivanja dogme o neophodnosti literarnog prosedea dramske forme. Samim tim javlaju se
izmene u glumačkom konceptu, čak i u samoj biti te umetnosti.
Ovih nekoliko preliminarnih određenja neophodno je imati u vidu kada se razgovara o najnovijoj
premijeri Pozorišnog igra lišta „ Dečiji bič“, koje radi pri Domu omladine.

FAMA

Rimska boginja lažnih vesti i glasina Fama bila je prezaposlena u vremenu koje je prethodilo
ovoj premijeri. Iako je predstava pripremana u diskreciji, nekoliko detalja je, slučajno ili
namerno, prodrlo u javnost i izazvalo šok. Govorilo s eo nagim protagonist tima, naročito
protagonistikanjama, i slobodnim scenama. Premijera je očekivana sa velikim nestrpljenjem.

ŠEKSPIR

Dramski tekst, koji smo posmatrali, nosi naziv “ Romeo u Đulijeti”. Kao dodatna orijentacija piše:
po Viljemu Šekspiru. Šta je u svemu tome šekspirovsko? Susret dvoje mladih, ljubav i tragična
smrt. Znači osnovni segmenti su prisutni, međutim ostalo je sasvim slobodno menjano,
izostavljano, preinačavano. Kod Martinova ima pet Romea i pet Julija. Neke scene se ponavljaju
i do tri puta; ličnosti umiru da bi zatim oživele. Pojavljuje se i Đavo u pratnji sa vilenjacima.
Šekspir je za dramatizaciju ovog komada bio samo početna asocijacija. Univerzalna i večna.
Sve ostalo je nadogradnja, manje ili više uspela.

ROMEO U ĐULIJETI

Šta je učinio Martinov? Pre svega odlučio je da težište svog teatra stavi na igru, improvizaciju i
scenske kretnje. I zaista, glumci su se razigrali, ispunjavajući scenu dinamikom. Dodao je tome
muzičku pratnju, koja je zaokruživala celine, podvlačila ih a ponekad i podrugljivo
komentarisala. Eleminišući detalje, Martinov je znatno ogoleo originalnu dramsku radnju, za
uzvrat, varijacijama osnovnih linija, stvorio nekoliko veoma upečatljivih scena. Gradeći dramu
na kontrastima lirskog i banalnog, čak frivolnog, sa smenjivanjem reske tišine nemih scena –
odnosno kakofonijom masovki, on stvara neophodnu dramsku tenziju, koja predstavlja okosnicu
čitave predstave. Potrebno je napomenuti da su “neme scene” znatno peciznije urađene,
odnosno nekoliko od njih, nose celu predstavu. To su, na primer - momenat venčanja, kao i
ulazak anđela.
Ostaje, međutim, nedorečena promena Šekspirovom originalnog naslova. Slovo “u” koje je
stavljeno između Romea i Đulijete ostaje u predstavi kao nedorečena provokacija, koja najviše
podstiče čaršijske, neumetničke intrige. Premda ova inscenacija ovog klasičnog dela nije bez
namere da se protumači i kroz erotsku vizuru.

IDEJA
Očigledna je sumnja, koju dramaturgija kojom se reditelj rukovodi, u mogućnost
“romeojulijovske” ljubavi danas. Čini nam se, ipak, da Martinov ne sumnja zapravo u suštinu
ljubavi već je podozriv prema ritualima koji je danas kannski ili malograđanski okružuju. U
predstavi je takav stav nekde tek nagovešten dok je na drugim mestima čak groteskno
ilustrovan. Scenska rešenja, koja nam Martinov diskretno i umetnički nagoveštava, pretenduju
da budu univerzalna. Zato su i polifona a ne jednostrana i pravolinijska. Kao takva bliža su i
našem poimanju.

PREDSTAVA

Potencijalnog posetioca provocirala je danima „reklamirana“ pomisao da će se suočiti sa –

golotinjom. Na premijeri je, doduše, bilo dovoljno svakojakih scenskih uzbuđenja, ali najmanje ih
je uzazivala - nagost. Origanalni i šokovit početak, sa svim glu mcima na sceni, sa glasnom
muzikom i dernjavom, lepršava dekoracija i progušeno osvetljenje – bili su samo obećavajući
uvod. Neobičan je bio sam sklop dramske radnje, samostalne i simultane scenske kretnje,
stilizovana gluma. “ Romeo u Đulijeti” je više bio atak na naš ustaljeni način mišljenja, i na naše
slušne organe nego izazov za “njegovo veličanstvo (malo)građanski moral”. Predstava je zaista
provocirala al i animirala!
Nekoliko reči i o akterima i realizatorima ove premijere: kostimi M. Vukotića živopisni i
ekspresivni; muzičari iz grupe “ Garčev i Cor ( Grujić M. i Đukić M.) – izvanredni. Od glumačkih
ostvarenja treba istaći lirske scene Lukić Mire i Kočalović Milana, zatim halucinantno-
bravurozne parade Tihomira Mačkovića, sklonog grotesknim prizorima u duhu “ Living teatra”.
Branka Novako vić je plenila sonornošću svoga glasa, Jovan Caran doslednim otklonom prema
liku koji tumači.
Eventualne zamerke ovom izvođenju odnosile bi se pre svega na glasovne kvalitete glumaca,
na artikulaciju i akcente, što, s obzirom da su u pitanju amateri, i nije neka velika mana
predstave. Jedna primedba reditelju mogla bi da bude i to da bi se sažimanjem nekih scena,
koje se udvajaju i ponavljaju, jasnije istakao osnovnii element ove predstave - slika lirske
vekovećnosti i njen savemeni izraz.

1969.
DOBRO ZAPOČETA SEZONA
ĆUTNJE SLOBODANA RADENIKA, po Oskaru Daviču,
režija Boda Marković

Pozorište se uključilo u proslavu 25-godišnjice grada na najbolji moguć način - premijerom

dela Ćutnje Slobodana Radenika. Ovaj dramski tekst sačinili su Miodrag Ilić i Slobodan Sto-
janović po motivima iz dela Oskara Daviča. Ostajući uglavnom u okvirima davičovskog načina
mišljenja, koristeći i dramske nagoveštaje iz njegovih poema o revoluciji i slobodarstvu,
pomenuti autori su na vrlo iventivan način složili dramski tekst koji nosi u sebi dovoljan scenski
naboj, zadržavajući ujedno svu poetsku višedimenzionalnost Davičovu. Pažljivo odabirajući
elemente koji odgovaraju dinamici pozorišnog izvođenja, sažimajući sve tekstualne
međuprostore, Ilić i Stojanović su nastojali da relativno razlivenu formu Davičovog romana uliju
u odgovarajuće dramaturške tokove. Opasnost olakog svođenja šire prozne forme na pozorišnu
meru uspešno su izbegli. Naročito su to uspeli u drugom delu teksta kad drama odjekuje
nepatvorenim poetskim i dramskim tonovima. Ta celina je i stilski znatno ujednačenija, što se ne
bi u potpunosti moglo reći za uvodne sekvence u kojima je pretapanje scena bilo isuviše
mehaničko. Nažalost, režija je tu manjkavost još potencirala. Dinamika kretnji na sceni nije bila
adekvatno praćena stvarnom dramatikom radnje. Tek u drugom delu ova predstava dobija na
pravoj psihološkoj pokretljivosti, odnosno javlja se duhovni i emotivni podtekst.
Našavši se pred ovakvim tekstom, sa skoro dve sasvim zaokružene celine, poetskom i
proznom, reditelj Boda Marković je u prvom delu predstave pribegao efektnim stilizacijama i
duhovitim međučinovima. Promenama u ritmu predstave, zanimljivim ilustrovanjem pripo-
vedačkih delova iz originala, katkad veoma upečatljivo i pitoreskno, Marković je znatno obogatio
dramsko-lirske kontrapunkte ovog scenskog dela. Međutim, u prilično uprošćenom Davičovom
izvornom tekstu, što je bilo scenski opravdano, neretko su se gubili prevashodni kvaliteti
romana: poezija, humor, opojnost i oporost. Preostajali su samo elementi građanske policijske
drame. Iz, na taj način složenog ,prvog dela dramatizacije vredno je izdvojiti samo lucidno
komponovan lik Jelene, koji osvežava taj čin davičovskim valerima duhovne lepote i ljubavi. U
inter pretaciji Bogdanke Vakanjac nalazimo dovoljno duhovnosti i prozračnosti, što je i reditelju
Markoviću omogućilo da uspostavi neophodne poetske asocijacije na književni original.
U drugom se činu drama znatno obogaćuje - bujice poetskih iskri prelazi preko rampe,
postajemo svedoci porađanja slobode i revolucije. Uspostavlja se scenična himničnost o
mučenicima i mučiteljima, o otporu i ćutanjima. Prisust vujemo, kao svedoc, i dramskim
usijanjima koja dosežu patos antičkih tragedija. Skučena scenska radnja višestruko se
kompezuje emocionalnim burama – nemoć nim besom policije, mukama Slobodana Radenika,
konačno - njegovom rešenošću da ne ustukne. Snagom svojih ideala, on u tim momentima
obasjava čitavu predsta vu davičovskom poezijom prkosa i ćutnji. Tada smo u mogućnosti da
konstatujemo da tokovima ove drame protiču autentični sokovi originala.
Ako prvi deo predstave shvatimo kao svojevrsnu, malo predugu, ekspoziciju u ono što nas
očekuje u drugom činu, u tragičan, ali i optimističan „oratorijum“ o patnjama Slobodana
Radenika, možemo konstatovati da su Ilić i Stojanović ipak uspeli u svom adaptiranju Davičove
proze i poezije, što se može reći i za Markovićevu inscenaciju njihovog teksta.
Inače, sama predstava na sceni zrenjaninskog pozorišta zaslužuje pohvale. U pravoj
profesionalnoj režiji, bez padova i suvišnih neubedljivih scenskih rešenja, osim izre čenog u
odnosu na prvi deo, kao celina je više nego prihva tljiva. Glumački na zavidnom nivou, ona
predstavlja pravu preporuku gledali štu za povratak u ovaj teatar. Iz galerije uspelih likova vredi
pre svega izdvojiti Uroša Glovackog, člana Savremenog pozorišta iz Beograda, koji je tumačio
Slobodana Radenika neprestano goreći svetim plamenom, psihološki verno i dramski ubedljivo
otkrivajući besane izvore prkosa i ćutnji. Sekulić, u tumačenju Save Damjanovića dobija
začuđujuće razmere. On doigrava lik surovog i ciničnog policajca pramenima sumnje u svr-
sishodnost onog što čini. Njegov Sekulić nije iz jednog komada izvajan lik silnika već se na
sceni razvija u nijansama i gradaciji.
Od ostalih glumačkih ostvarenja treba istaći Boru Atanaskovića, sa bravuroznom groteskom
malog dirigenta srušenih iluzija, zatim autentičnog Zvonka Đukesa (ciglar), kao i ekspresivnu
minijaturu Ivanke Barić, žena Ljiljana Rebezov je bila slikovita, Jova, Marinka Šebeza dovoljno
mangupski, Jaćim, Stojana Notaroša - upečatljiv. Ostale uloge tumačili su: Lazar Brusin, Selimir
Tošić, Miodrag Trifunov, pomenuta Bogdanka Vakanjac, Rade Brankov, Milutin Mirković, Ivan
Janković i Milan Cvejanov.

11.10. 1969, “Zrenjanin”

FOLKLOR NA SCENI
Janko Veselinović i D.Brzak: Đido
režija Viktorija Pižmoht, k.g

KADA JE JANKO VESELINOVIĆ pre stotinak godina zajedno sa D. Brzakom postavljao

Đida na scenu, sigurno da nije imao većih pretenzija od zabave ondašnje publike. Tematsku
osnovu ovog dramoleta čini isečak iz života "idiličnog" srbijanskog sela - sklonost ka
"kortešenju", ka dobroj kapljici, i kad tome dodamo naivan ljubavni zaplet dobijamo kompletnu
fabulu Đida. Prevashodni kvalitet ovog pozorišnog komada, i u vremenjegovog nastajanja bili
su: pesma, igra, narodni običaji. Jednom reči - Veselinović je izneo na pozornicu komadić
"pošećerenog" seoskog života. Đido je u svoje vreme plenio pesmom i igrom.
Danas, kada treba ovo delo preneti na savremenu scenu, iskrsava mnoštvo problema.
Potrebno je pronaći zapreteni put do publike navikle na drame apsurda, mjuzikle, teatar suro-
vosti. Postavlja se, čak, pitanje da li Đido uopšte može da zaintrigira današnjeg gledaoca.
Tanušna dramska radnja, psihološki naivni obrti i razrešenja, nedovoljno izdiferencirani likovi
sve to savremenom reditelju ove predstave nameće masu teško rešivih, čak nerešivih
problema. Čini nam se, ipak, da postoje samo dva načina da se Đido scenski oživi. Prvi bi bio
onaj u kome bi reditelj dosledno i precizno rekonstruisao izvornog Đidu svesno prelazeći preko
već napomenutih mana i naivnosti, čineći sve to u cilju da na pozornici oživi jednu bogatu
nostalgičnu folklornu sliku. Toj varijanti se priklonila i Viktorija Pižmoht, reditelj Narodnog
pozorišta iz Beograda, postavljajući Veselinovićevo delo na scenu zrenjaninskog pozorišta. Ona
je svesno odbacila drugu mogućnost: pokušaj stilizacije ovog dela, odnosno njegovo osavreme-
njivanje. Konačan rezultat takvog opredeljenja - nedavna premijera, daje skoro podjednako za
pravo njoj, koliko i zagovornicima druge mogućnosti.
Pižmohtova je prilično čistim tonovima gradila "veselinovićevsku žanr-sliku", izvršila je
nužna sažimanja, ne toliko teksta, koliko dramskog među prostora, scenu ispunila zvukom i
pokretom, držala se autora koliko je to moguće. Međutim, predstava na sceni zrenjaninskog
pozorišta imala je jednu ozbiljnu manu: pevačke numere su bile na diletantskom nivou, naročito
one kada se čitava scena zasniva na njihovoj tonskoj punoći. U tim momentima, scena iovako li-
šena značajnije radnje, deluje prazno i nefunkcionalno. Iz ovog treba izuzeti Stojana Notaroša,
Filomenu Dogan i Zvonka Đukesa, koji su nas prijatno iznenadili pevačkim kvalitetima.
Osnovnu prepreku da se stigne do oživljavanja autentične folklorne slike predstavljali su
poneki glumci ne uspevajući da se užive u zakonistosti ovog anahronog scenskog podžanra,
koji scenskim kretanjima nameće posebne zahteve. Pižmohtova se zbog toga našla u raskoraku
između doslednog insistiranja na folklornom, pošto dramskog u Đidu zapravo i nema, i
nesvesnog otpora prema takvom miljeu kod ponekih protagonista.
Inače, sama predstava imala je izvesnog šarma, više kao evokacija seoskog života, što
urbanom čoveku sa ruralnim poreklom, ponekad zatreba. Da su pevačke partije bile uspelije,
imali bi , kao što reče jedan mlađi posetilac, "mjuzikl" na narodne teme. Đido je imao određen,
premda usporen ritam, a Pižmohtova je uspela poneke scene vrlo precizno i inventivno da reši.
Kao jednu od takvih beležimo izvrsno rešen mizanscen "izborne kampanje" za novog kmeta.
Ostaje nam da zažalimo što rediteljka nije krenula putem doslednije stilizacije, jer pokušaja je
bilo, a time bi izbegla pevačku i igračku nepripremljenost ansambla, a možda bi na tom putu
pronašla neku skrivenu dimenziju Veselinovićevog dela.
Kada bi sabirali vrline i mane ove predstave, kreacija Stojana Notaroša presudila bi da
zrenjaninsko izvođenje Đida proglasimo za korektno. Tumačeći Stanojla, Notaroš je briljirao, u
pevačkim numerama suveren davao je ton čitavoj igri. Izbegavši namerno potpunu identifikaciju
sa likom, sa distance je persiflirao srbijanskog lukavca. U neujednačenom ansamblu
predstavljao je stožer koji je, sa još nekolicinom, održavao Đida na pristojnoj razini.
Sava Damjanović mu je dostojno asistirao, oživljavajući beskrajnom energijom, inače
pravolinijski, lik Marinka. Kažemo asistirao, pošto u ovoj pozorišnoj folklornoj slici pevački
kvaliteti Notaroša dominiraju. Od starije garde istakla se već poslovično vitalna Filomena
Dogan, a prijatno je iznenadio i Lazar Brusin, kao smušeni Andrija.
Potrebno je istaći Miodraga Trifunova, koji je tumačio Maksima, uspešan je bio naročito u
prvom delu predstave. Pribegavši karikiranju lika koji tumači, uspeo je da izmami aplauz na
otvorenoj sceni. U drugom delu, međutim, taj unutrašnji otpor prešao je u šegačenje što donekle
ruši celovitost utiska, a Trifunovu to nek posluži kao opomena da scenska karikatura ima
granice.
Mlada Anđelka Davidovac je i u ovoj predstavi nagovestila lep talenat. Njena Ljubica je
imala šarma.
Scenografija Vlade Rebezova jedan je od kvaliteta ove predstave. Stilizovan i reduciran
eksterijer osvežavao je scenu, ne gubeći od funkcional nosti i autentičnosti. Kostimi takođe
uspeli.
U ovoj predstavi, koja će svakako naći svoju publiku, igrali su još: Marinko Šebez, Selimir
Tošić, Rade Brankov, Slobodan Despotović Zvonko Đukes (efektna minijatura) Ivan Janković,
Živa Šajtinac, Zagorka Bogdanović, Ivanka Barić, Olga Radosavljević, Ljiljana Adamović, Mira
Dimitrijević, Mirjana Kostić i Žarko Belić.

„Zrenjanin“, 27. decembar, 1969.

PESNIKOVO ČAROBNO OKO

Radivoj Šajtinac: „Cveće i smrt Starog Luke“,
adaptacija i režija Jovan Putnik

Strah koji smo nosili u sebi, uoči ove premijere, da osobeni poetski sadržaji, iz kojih je
sačinjena nadrealistička dramska vizija mladog zrenjaninskog pesnika Radivoja Šajtinca, ne
ostanu apstrakcije, gledalištu teško dostupne, brzo je bio odagnan. Pesnikovo maštarsko
pozorje imalo je dovoljno realnosti u svojoj imaginarnoj strukturi. Unutrašnji mehanizmi ovog
dela, premda prvenstveno asocijativni, ipak su uspešno pretočeni u scenske radnje. Oni koji su
očekivali da sa scene pozorišta poteku pregršti poetskih metafora, da reč bogata i zvučna
zavlada dvoranom, prevarili su se. Ipak poezija je bila prisutna, čak kao preovlađujući ton, ali
nije se ona nalazila prevashodno u replikama izgovorenim na sceni već u samoj biti ukupne
scenske vizije, u strelovitoj kadkad ironičnoj misli, preplitanju sna i jave, tkanju tog izmaštanog
prostora. U pojedinim momentima Šajtinčeve poetske slike dobijaju izuzetnu gustinu, u tim
momentima naslućujemo konture svojevrsne filozofske parabole o životu i smrti.
Reditelj je izvanredno osetio svu veličinu tih mesta, pribegao je efektnim stilizacijama
pokreta pojedinca i ljudske mase, i na taj način još snažnije istakao mitsku dimenziju
Šajtinčevog teksta. To prepoznavanje mitoloških asocijacija i slika obogaćuje predstavu, daje joj
temporalnost. U toj opni prapočetka, junaci ove drame, do tada simboli, dobijaju na oporosti,
životnoj večnosti. Kada te opne nestane, pokulja realnost na scenu, ona višeslojna, iz pesniko-
vih snoviđanja, u kojima smrt pleše sa cvećem, razgovara sa ljudima, beži od njih. Postavivši,
ovo prevashodno imaginativno delo, na scenu Jovan Putnik se odlučio na stvaralačko
pretakanje njegovih zapretenih tokova, izbegavši tako prostu ilustraciju teksta, ili veštačko
građenje dramske tenzije.
Nametnuo je time sebi izuzetno težak zadatak, ali možemo nedvosmisleno reći - virtuozno
ga je obavio. Podvukli smo stilizaciju pojedinih scena, njihovo pojednostavljenje sve do mitskih
ornamenata (scena veslanja, kao i finale drame, u svojoj perfekciji izuzetne su). Nekoliko nemih
scena takođe su svojom reljefnošću i punoćom vanredno upečatljive. Nažalost, za ta uspela
mesta vezana je i jedna primedba, ima se utisak da su poneke od njih predugo eksponirane.
Muzički eho uspešno je produbljivao scenu, stilizacija pokreta do baletske hotimičnosti
takođe je bila efektna. Naročito je ingeniozna igra lišća, kao neosporni vizelni kvalitet ove
predstave, a režija je u mnogome doprinela tome. Ističemo kao kvalitet, takođe, simultano
smenjivanje mitskog, simboličkog i realističkog prosedea. Po pravilu, na njihovim ukrštanjima
Šajtinčeva poetsko-scenska vizija doseže vrhunce.
U realizaciji ovakve rediteljske postavke, koja se zasniva na oživljavanju čarobnih slika, u
mnogome je pomogla scenografija Vlade Rebezova. Ona je nadograđivala scenske radnje,
uokvirivala ih, podvlačila. U komadu bez klasično uobličenih ličnosti, glumci su se, preko svakog
očekivanja, odlično snašli. Prihvatili su čar poetske maštarije, osetili filosofsku relativnost dela i
ostvarili uspešne role. Sava Damjanović, kao stari Luka, dočarao nam je svu dobrotu toga lika,
njegovu simboličku misiju, služeći se pre svega unutraš njim ozarenjem ličnosti. Smiren u gestu,
likom upečatljiv, on je predstavi davao mitska obeležja. Bora Atanacković, tumačeći Smrt,
neosporno je imao težak za datak, da tako nefiguralnom pojmu da realnije dimenzije. Međutim,
Atanacković je uspešno, ironijom je parodirao "ličnost" koju igra. Naglim promenama tona
zadržavao sve poetske asocijacije koje je u tom pojmu autor namenio. Ljiljana Adamović je
igrala sa naglašenom lepršavošću, može se reći da je uspela da dočara naivnost i lepotu
predmeta koji tumači. Možda je ponekad zasmetala erotska nota u njenoj igri što nije
odgovaralo nevinosti cveća koje je animira la. Olga Radosavljević, plenila je raskošnom
koloraturom svoga glasa, dok je Milorad Trifunov uspešno dopunjavao dobru glumačku ekipu.

„Zrenjanin“, 21. februar, 1970.

BEZ SCENSKOG DOŽIVLjAJA POETSKE DIMENZIJE
Todor Manojlović: „Centrifugalni igrač“,
režija Đura Udicki

Najbolje dramsko delo Todora Manojlovića doživelo je i svoje zrenjaninsko izvođenje.

Neosimbolistički Centrifugalni igrač, osoben po ukrštanju realističkog i poetskog prosedea, po
slapovima poezije i proze, nameće mnoštvo problema prilikom postavljanja na savremenu
scenu. Ovo delo, u biti metaforičko, (život je zatvorena kružnica iz koje se samo izuzetno hrabri
zanesenjaci mogu izdvojiti) nosi u sebi i izvesne odrednice vremena u kome je nastalo (između
dva rata), što realističkoj fakturi, koja obgrljava poetske reminiscencije, daje pitoresknost,
svedoči o duhu vremena. Međutim, filosofska koncepcija Manojlovićevog dela (žudnja za
slobodom i duhovnim prostranstvima) nalazi se u replikama i gestovima lirski oformljenih
ličnosti.To su prvenstveno Liliana i Bil. Iz njih progovara kristalna žudnja za svetlošću Todora
Manojlovića. To neprestalno smenjivanje realističkih isečaka iz života sa filosofsko-lirskim
segmentima, reditelju ove predstave nameće značajne dileme.
Prilazeći ovakvom tekstu, Đura Udicki je napre osetio realističke valere Centrifugalnog
igrača i na njima gradio koncepciju čitave predstave. Izvlačeći dramski nedovoljno čvrste niti
ove tragikomične maštarije Todora Manojlovića, o slobodi i ceni kojom se ona plaća, reditelj je
dosledno podvlačio pomalo melodramsku fabulu pretvarajući poetsku dramu u realističku
komediju naravi. Pojavio se problem - šta učiniti sa prazninama koje su u Centrifugalnom igraču
ispunjene lirskim kliktajima o "slobodnom letu". Udicki je vešto otklonio tu trenutnu nedoumicu:
ubrzao je ritam predstave, ponekad do pravog galopa, pukotine koje su se pojavljivale između
pojedinih slika zamenio je stilizovanim baletskim numerama, inače vrlo simpatičnim. Ipak, time
je Manojlovićev tekst znatno pojednostavljen, a predstava osiromašena. Ostalo je suviše malo
poetskih snoviđenja, dok je meta forička razvojna linija čitave drame, zasnovana na
sukobljavanju realističkog i lirskog, skoro u potpunosti ostala skrivena.
Ono malo "manojlovićevskog" u predstavi dugujemo Ljiljani Adamović koja je Lilijanu
tumačila prozračno, kao inkarnaciju čiste ljubavi. U njenom tumačenju ta ljubav je izvirala više iz
zanosa nego iz svesti. Jedino je ona uspela da se otrgne od realističke koncepcije čitave
predstave. Marinko Šebez, kao lutalica Bil, isuviše je bio sklon naturalističkim rešenjima,
ponegde više patetičan nego poetičan, tako da njegovo bekstvo iz sivila građanskog života
nema dovoljno unutarnjih opravdanja. Jer je preduboko u realnosti.Međutim, napominjemo, da
je Šebez imao nekoliko uspelih scena, u kojima je nagovestio Manojlovićevu ezoteričnost.
Ljubavni dijalozi sa Lilianom, u drugom činu, bili su potpuno ko rektni. Ministar, Zvonko
Đukes - bled i neuverljiv, često ne svojom krivicom. Isuviše uzburkani mizanscen "pokrivao" je,
kod Manojlovića vrlo značajne, replike, koje je Đukes izgovarao. Stojan Notaroš, kao savetnik,
bio je na putu da stvori upečatljivu ulogu, međutim on je preteranim gestikulacijama fino
zamišljenu grotesknu figuru pretvorio u jednodimenzionalnu karikaturu. Možemo samo da
zažalimo zbog toga.
Zrenjaninsko izvođenje Centrifugalnog igrača neočekivano, je pružilo epizodnim ličnostima
mogućnost da ostvare zapažene uloge. Zagorka Bogdano vić, kao gospođa sa crvenim
suncobranom, bila je dovoljno egzaltirana i opsed nuta ličnom tragedijom, premda znatno ošte-
ćena izbacivanjem vrlo značajne scene razgovora sa avijatičarom Olegom u finalu drame. Ne-
jasni su razlozi koji su uticali da se taj dijalog zanemari. Sekretar Selimira Tošića, potpuno u
mentalitetu tog "soja" u građanskom društvu - tih, strpljiv pokoran. Rade Brankov je novinara
tumačio na liniji stapanja realističkog i stilizovanog - znači u duhu Manojlovićevog originala.
Hotelski bojovi - Miodrag Trifunov, Olga Rado savljević i Anđelka Davidovac - šarmantni. Bar-
men Milutina Mirkovića - vrlo živopisan. Dragan Krsmanović kao Oleg - nedopustivo
nezainteresovan. Scenografija i kostimi Zdravka Mandića puni toplog kolorita i vedrine, kao iz
„belepoka“, jedna su od vrednosti ove predstave.

„Zrenjanin“, 7. mart, 1970.

LORKA I KOKTO NA SCENI

U razmaku od desetak dana imali smo prilike da na sceni pozorišta "Toša Jovanović"
posmatramo dve premijere - Dom Bernarde Albe, F. G. Lorke i dve jednočinke znamenitog Ž.
Koktoa. Oba dela su na scenu postavili Jovan Putnik, kao reditelj i Vlada Rebezov, kao
scenograf i kostimograf.
Zahuktali hod ansambla Narodnog pozorišta svakako svedoči o ambicioznim planovima,
međutim rezultati tog izrazitog aktivizma nisu bili podjednako uspešni : dok „Dom Bernarde
Albe“ predstavlja skoro repertoarski promašaj, Škola za udovice i Mornarska ljubav imaju šansu
da postanu bestseleri. Razmotrimo, ipak, pojedinačno ove predstave.

LORKA U NEREPREZENTATIVNOM IZDANjU

Frederiko Garsija Lorka:“ Dom Bernarde Albe“
režija: Jovan Putnik

Veliki španski pesnik Frederiko Garsija Lorka često je prenosio svoje poetske dileme i u
dramski oblik, međutim danas je, reklo bi se, preporučlji vije sačiniti iz njegove poezije dramski
recital nego posezati za originalnim dramama.
Osnovni kvalitet njegovih dramskih dela je ipak lirika, odnosno lirska stilizacija života;
Lorkine drame su izrazito emocionalne ali svojom dramskom strukturom, čak i u najboljim
izdanjima, anahrone savremenom teat ru.Omiljeni Lorkini motivi: erotski vrela ljubav,
religioznost, koja ponekad pada u misticizam, i smrt, drastična i ekspresivna, prepliću se, sa
različitim uspehom u svim njegovim dramskim tekstovima. U Domu Bernarde Albe, u senci
jedne tragedije, nemuštim mehanizmom priprema se druga, znatno veća. Lorkine se ličnosti u
ovom delu grčevito otimaju od stega religioznosti i matrijarhata koji Alba zavodi u porodici posle
muževljeve smrti. Strast je u svima prisutna, negde kao životna neophodnost, negde kao
spoznani greh, međutim drama povreme no "pati" od čudnih psiholoških skokova, kao i od ne-
dovoljne akcione motiva cije, što je opšta "odlika" pesničkih drama.
Jovan Putnik je u delu pokušao da pronađe skrivene dramske segmente, da divergentne
tokove preciznije usmeri ka završnoj kulminaciji. U tome je delimično uspeo, ali predstava je
nažalost ipak protekla u monotoniji, koju su tek ponekad razbijale glumačke parade Filomene
Dogan, Lepe Lazarov i Ljiljane Rebezov. Reditelj je svoj posao vrlo precizno obavio, sve scene
su do kraja razrađene, stilizacije su skoro uvek efektne i konsekventne, čak pijetetične. Međutim
to ne uspeva da izmeni bled utisak o čitavoj predstavi, kojoj neddostaje ćvršća dramaturgija.
Greška se izgleda dogodila u odabiranju dela. „Bernarda Alba“ niti na najbolji način
reprezentuje Lorku, niti pruža garancije za kvalitetnu scensku trasformaciju. U percepciji
predstave ne može se, međutim, zanemariti ni dobra doza nerazumevanja naše publike za
mističnu stvarnost katoličanstva španske provincije.
Glumački ansambl je očigledno pružio maksimum ne bi li spasao predstavu: pored
izuzetno nadahnute Filomene Dogan, uverljive su bile Lepe Lazarova i ekspresivna Ljilje
Rebezova., Poncija Ivanke Barić bila je pomirena sa životom i uzdržana u gestu. Bogdanka
Vakanjac, Zagorka Bogdanović i Bogdanka Janković - korektne. Adela, Anđelke Krsmanović,
temperamentna i silovita, vrlo bliska Lorkinom tipu španske žene. Kod Ljiljane Adamović
primetili smo izvesnu izveštačenost, čak pozu, što je rušilo stilsko jedinstvo glume, na čemu je
režija sa pravom insistirala. Scenografija Vlade Rebezova, nedovoljno stilski čista, više je
odgovarala nekom amerikaniziranom mizanscenu.

DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH

Žan Kokto: „Škola za udovice“ i „Mornarska lju¬bav“
režija: Jovan Putnik

Žan Kokto, svestrani francuski umetnik, nadrealista, klasicista jednovremeno, lirik opore
fakture ogledao se i u dramskoj formi. Škola za udovice i Mornarska ljubav delovi su njegovog
komediografskog opusa. No, ovde je potrebno jedno preliminarno razjašnjenje: Koktoov humor
nije onog galskog, lepršavog, iloovskog tipa. On ispisuje više skice humornih situacija nego
urnebesne parade smeha. Njegov smeh nije onaj zdravi koji razgaljuje, već "tera peutski" koji
uznemirava i nameće određene moralne dileme.
U jednočinkama koje je Jovan Putnik vrlo uspešno postavio na scenu, Kokto progovara
jednom vrstom nadrealističkog humora koji ima u sebi značajnu dozu jeze. U prvoj priči ljubav
se vodi kraj muževljevog sarkofaga, na kraju se čak izvodi cinična igra sa balzamovanim telom,
u drugoj, žena iz "ljubavi" i lako mosti ubija čoveka u kome ne prepoznaje svog davno iz-
gubljenog muža. Ta jezivost daje humoru već napomenutu oporost. Nije teško osetiti ni
intelektualni izazov koji pisac upućuje gledaocu., jer „testira“ njegovu obrazovanost.
Reditelj ove predstave dobro je shvatio pravu prirodu koktoovog teksta i vešto je naznačio
dva osnovna toka. U "Školi za udovice" to su: s jedne strane banalna preljubnička priča, nešto
izmenjenih dispozicija, a sa druge strane cinična podrugljivost piščeva. U delu „Mornarska
ljubav: akcenat je na naivnost intrige i tragičanom završetku lepo zamišljene ljubavne varke.
Režija je dosledno podvlačila tu polivalentnost teksta, time je predstava izbegla pad u prozirnu
komediju situacije, odnosno u melodramsku tragikomediju.
U Putnikovoj verziji Kokto je zadržao svoje prevashodne odlike, ironično-humornu viziju
života, manje ili više prigušenu erotsku nit, kao i intelektua lno-eruditnu vokaciju.
Ovakva predstava značila je težak ispit za glumce, jer trebalo je izbeći s jedne strane patos,
s druge naturalističko oblikovanje likova. Ljiljana Rebezov i Stojan Notaroš pribegli su persiflaži i
to vrlo uspešno. Naročito je stili zacija Rebezove bila efektna: ironičnim kadencama podvlačila
je humorne situacije, podrugljivom patetikom davala ritam čitavoj sceni. Filomena Dogan je
realistički odigrala ulogu družbenice, Zagorka Bogdanović, kao mornareva žena - u pojedinim
scenama prenaglašeno patetična, u celini uspešna. Selimir Tošić je vojnika tumačio sveže, dok
je Lazar Brusin korektno odigrao drugog mornara. Ivanka Barić, u maloj ulozi majke,
nagoveštava neslućene mogućnosti tragičarke koja dramske akcente ne gradi na scenskim
efektima već na psiholo škoj prozračnosti. Bogdanka Vakanjac je delovala senzualno, naročito
svojim prozuklim glasom. Scena i kostimi zanimljivi, naročito za Mornarsku ljubav, a dekor za
istu jednočinku - neobično efektan.
Potrebno je napomenuti da smo Koktoa slušali u tečnom prevodu Mire Milosav ljević.

„Zrenjanin“, 28. mart, 1970.

RAT, KOMIKA I PATETIKA
Stevan Jakovljević: „Na leđima ježa“,
režija: Aleksandar Ognjanović

Treća knjiga Jakovljevićeve trilogije o patnjama i podvizima srpske vojske za vreme Prvog
svetskog rata, poslužila je Aleksandru Ognjanoviću kao inspirativni temat za dramsku evokaciju
tog herojskog vremena Potpomognut tandemom Svetolik i Miodrag Nikačević, koji su
dramatizovali istoimeno poglavlje pomenute knjige, Ognjanović je podlegao zavodljivim ali ne i
dramski relevantnim akcentima vizure Stevana Jakovljevićeva na balkansku epopeju iz Prvog
svetskog rata. On je u Jakovljeviću preferirao romantično i patetično, recimo odmah veoma
efektno i scenično, ali prevashodne su vrednosti pisca „Srpske trilogije“ - dokumentarni
realizam, humanost i specifičan vojnički humor. Sve ga toga bilo je i u ovoj predstavi ali
izvođenje je, međutim, prečesto "preskakalo" na slike sazdane od romantičarske heroike, na
široke gestove, patos i melodramsko (uz prekomerne pirotehničke egzibicije).
U Jakovljevićevim junacima postoje i takve dimenzije ali nije to u njima ono po čemu ih
pamtimo. Tragičnost njihovih sudbina, stojicizam, humor kojim se brane od korozivnog dejstva
bliske smrti, svakako da bi snažnije bili istaknuti, i više došli do izražaja u savremenijoj
rediteljskoj koncepciji. Očišćen od prekomernih romantičarskih natruna, stilizovan i čvršće
realistički koncipiran, Jakovljević bi odjeknuo znatno efektnije, manje anahron.
Rediteljska koncepcija kao da je lutala od scene do scene: Ognjanović je bio dosledan u
nameri da ne potceni ni jedan od tokova Jakovljevićeve epske fres ke. Time je međutim, učinio
lošu uslugu piscu, trudeći se da nam ga neizme njenog predstavi, pokazao nam je svu njegovu
zastarelost, propustivši istovre meno da dovoljno osvetli poetsko-tragične valere tih požutelih
stranica njegove čestite ali ne i velike prozne građevine. Humor, prostodušan i neprev reo, tek
povremeno je preletao rampu, lepota i čistota duša ratnika, koje ratna "klani ca iza svake čuke
vreba" bivala je potisnuta često patetikom gestova i monologa. Učiniće se, možda, nekome da
plediramo za nečim što ni sam pisac nije u romanima u potpunosti ostvario. Čak i ako je tako,
kreativnijim i smelijim zahvatom adaptatori i režija bi možda Jakovljeviću produžili pozorišnu
dugo večnost.
Dosledan svojoj viziji Jakovljevićevog dela, obilno potpomognut drama tizacijom,
Ognjanović je stvorio zanatski veoma uspelo delo, predstavu koja nikako nije bez atmosfere i
specifične naivne lepote. Ne slažući se sa rediteljskom postavkom, moramo mu, međutim, oda ti
priznanje za visoku profesionalnost u svim etapama realizacije dela Na leđima ježa.
U početnim delovima stvoren je zanimljiv štimung oporog vojničkog humora. Scena je
živela jednim dahom, glumci su igrali poletno osećajući da i gledali šte živi njihovim ritmom.
Kada se drama počela zgušnjavati, sa prvim nagoveštajem bliske tragedije, na scenu je
pohrlila patetika i pirotehnika. U galimatijasu pucanja i zapenu šanih monologa izgubila se
poezija ljudskih sudbina: par studiozno izgrađenih detalja, lepo stilizovanih, prošli su nedovoljno
primećeni, za čim valja zažaliti. U tim momentima i glumci su osetili "tanušnost" svojih rola i
snalazili se, po spretnosti i iskustvom. Svakojako, Ognjanović je suviše respek tovao u Jakov-
ljeviću istoriju, manje njegove humanističke lamente i humor ratišta. I scenu zagušio „pozlatom“
prošlosti.. Međutim, ovaj reditelj je i u svojim pogreškama suveren, precizan i konsekventan
profesionalac..
 Zavedeni prividnom polivalentnošću scenskog prostranstava, koju su diktirali s jedne strane
reditelj a s druge Jakovljevićev tekst, glumci su ostvarili neujednačene role. Jovan Antić
(kapetan Stanojević), stvorio je, u realističkom maniru, celovitu ulogu snalazeći se bolje u
dramskoj herojici a manje uspešan u psihološkim nijansiranjima. Stevan - Stojana Stojiljkovića,
bled i romantičan, potpuno u duhu rediteljeve intencije. Kosta "Turčin", u tumačenju Stojana No-
taroša, komičan, sav u spoljašnjem gestu, čvrsto građen ali i s nedovoljno osvetljenom
tragičnom dimenzijom, koja čini ovaj kompleksan lik impresivnim. Prvoslav Zakovski (poručnik
Rajko), gradio je svog junaka u nekoliko osnovnih tonova, imajući neophodnu distancu. Nepre-
tenciozno i dobro. Dragoljub Lazarov, veoma mlad glumac, pod iskusnom rediteljskom rukom
ostvario je prihvatljivu ulogu romanti čnnog heroja (Dragan), premda je glasovno još nedovoljno
kultivisan. Veteran zrenjaninske scene, Lazar Brusin, simpatič no je oživeo posilnog Živorada,
ujednačeno, u svom već poznatom komičarskom dijapazonu. Epizode Radeta Brankova,
Milutina Pavlova i Dragana Krsmanovi ća, osobito prve dvojice, na nivou predstave, znači
solidne.
Opaska koja važi za čitav ansambl - u prihvatanju jezičkih karakteristika originala mora se
biti dosledniji. Poneki su mešali "vojvođanski" i "srbijan ski", drugi potpuno zanemarili jezičke
osobenosti.
Stilizovano - realistički dekor Vlade Rebezova, bitan je kvalitet ove predstave.
U umešno načinjenoj, i ujednačeno igranoj predstavi Na leđima ježa, igrali su još Nedeljko
Pajević (markantno), Sima Grosu, Ferenc Salma, Jovan Radin, Stojan Sekulin, Borivoje
Joksimović i Radomir Kovačević.

„Zrenjanin“, 9. oktobar, 1971.

DISHARMONIČNO MUZICIRANjE
Žan Anuj: „Ženski orkestar“,
režija: Nebojša Komadina

Razgovarajući sa novinarima neposredno pre premijere Anujevog teksta na

zrenjaninskoj sceni, Nebojša Komadina je izjavio da publika verovatno očekuje prijatnu zabavu
ali, dodao je, kako bi se on obradovao kada bi posetioci osetili i malo mučnine. I nade su mu se
ispunile: posle premijere u nama je bilo dovolj no mučni ne, nažalost ne zaslugom Anuja, inače
veoma fleksibilnog dramatiča ra već uglavnom zahvaljujući rediteljskim intervencijama. Žrtve
njegovog "pro fesionalnog iskliznuća" postali su glumci. Sa njima i mi.
Ova tužna komedija, francuskog dramskog pisca Žana Anuja govori o sudbini zabavljača,
zapravo o banalnostima njihovih životnih sudbina kada su van svet losti scene. Pisac čitavu
tragikomičnost ovog komada gradi na kontrastima iz među njihove "umetnosti", i prozaičnih
odnosa koje su van bine, u svakodnevnom životu, ispleli. U intermedijima muzičkih numera,
saznajemo smešno-tužne detalje iz intme svakog junaka ponaosob, time njihovo muziciranje
dobija novu di menziju. Koja je potekst i kontekst.
Govoreći o sudbinama umetnika, koji sticajem okolnosti zabavljaljaju banjske goste, sa dosta
ironije, čak sarkazma, Anuj ne propušta mogućnost da ukaže na usamljenost zabavljača.
Svakako da je kulminacija dramske tenzije baš u saznava nju svakodnevne tuge onih koji nas
zabavljaju. Piščev zamišljeni pogled, u "Žen skom orkestru" saopšten je većim delom kroz
lepršavu formu, koja tek pojedinim akcentima nagoveštava tamnu pozadinu. Međutim, njegova
vizija samo naizgled počiva na toj površnoj komici, ona je u osnovi humorna, ponekad čak
groteskna. Zato u tkivu ove drame postoje dva simultana toka: jedan površni, lepršav, komi čan,
i onaj drugi - na relaciji od realističnogdo tragičnog.
Komadina se, naizgled pravilno, odlučio da preferira ono suštastveno u Anujevom
„Ženskom orkestru“ . Međutim, nije to učinio dovoljno dosledno, u želji da učini ustupak publici.
Smenjivao je, mehanički, komično-stilizovane scene sa realističko-tužnim, i tako razrušio svaku
ljupkost koju ova predstava nosi u formi, neuspevši da nas istovremeno paralelno uveri u
tragičnost sud bina piščevih junaka - animir muzičara. Umesto dramatike, dobili smo melo
dramatiku, umesto suptilne persiflaže - nategnuto šegačenje. Takva reditelja nedovoljna
žanrovska opredeljenost, u mnogome je uticala da glumci propuste velike mogućnosti koje im
ovaj tekst pruža, čak je to redite ljevo kolebanje uticalo da pojedini role odigraju znatno ispod
svojih mogućno sti. Prepušteni sami sebi, snalazili su se različito. Jedini celoviti lik, u
anujevskom duhu, ostvarila je Bogdanka Vakanjac. Spretno izbegavši mogući rea listički
tretman Suzane Delisije, opredelila se za stilizaciju, ponekad do duše prenaglašenu, koja je
najbolje dočaravala tragikomičnost ove junakinje. Neurastenični lik Anujeve heroine, ona je
dočaravala uglavnom spoljašnjim sredstvima – glumačkom tehnikom, bez dovoljno osećanja za
građenje jasne psiho gene ugroženosti lika Suzane Delisje. Gospođa Ortanz, Filomene Dogan,
markan tna ali i jednodimenzionalna, bez neophodnih nijansiranja i unutarnjih osvet ljivanja.
Njen ruski "akcenat", dobro je smišljen ali nedovoljno dosledno reali zovan. Stojan Notaroš,
najveća je žrtva rediteljeve nedoslednosti, njegova čvrs ta realistička gluma najviše je odudarala
od iskričavosti Anujeve drame. Na sceni je delovao kao da je zalutao iz nekog drugog komada.
Ovaj, inače veoma upot rebljivi glumac, tuđom krivicom rušio je jedinstvo svake scene u kojoj je
i govor no učestvovao. Nažalost, jer uloga pijaniste pruža izuzetne mogućnosti. Zagorka
Bogdanović je korektno tumačila Pamelu, dok je Patricija Ivanke Barić bila isu više afektirana.
Mira Dimitrijević (manje) i Dragica Despotović (više) – ble dunjave.
Kostimi Slavke Ćuk, sveži i prijatni. Vlada Rebezov je scenu rešio u stil ski čistim i jednostavnim
potezima. Prestonički reditelj Nebojša Komadina, radio je ovu predstavu očigledno nedovoljno
inspirisan. Šteta, jer smo ga ovoj sceni gledali u mnogo boljim izdanjima.

Zrenjanin, 1971.
SOLŽENjICIN NA ZRENjANINSKOJ SCENI
Aleksandar Solženjicin: "U prvom krugu",
za scenu priredio i postavio Sava Komnenović

Knjževnik čija su dela, posredstvom švedske akademije nauka, zatalasala evropsku

kulturnu i političku javnost, dospeo je i na našu scenu. Delo sovjetskog nobelovca, koji još ni-
kako ne dospeva u sitaciju da primi ovo laskavo priznanje, Aleksandra Solženjicina, pruža obilje
materijala za tzv. političko pozorje, i tekstovima pisanim za scenu a još više svojim
romaneskinim zahvatima u oblast totalitarnog. Njegove, nedvosmisleno autobiografski
koncipirane, proze govore o periodu totalitarne vladavine u SSSR. Zapravo, Solženjicin
upoznaje svet sa stvarnošću Staljinovih logora za političke "grešnike". Veoma sugestativno i
nadasve precizno, on priča o mučnim životnim putešestvijama, prevashodno političko-
intelektualnih, "grešnika". Međutim, njegovi romani imaju u sebi i znatno više od ispovesti
patnika, oni su, zapravo, napravljeni kao parabola protiv neslobode uopšte, protiv fizičke a
naročito duhovne tiranije.
Počevši od pripovetke „Jedan dan Ivana Denisoviča“ pa preko „Odela za rak“, sve do
romana „U prvom krugu“, čiju smo scensku transpoziciju videli, Sol ženjicin, prepun gorkih ličnih
iskustava, napominje da je dehumanizacija druš tva opasnost koja je latetna u svim sistemima.
Roman Uprvom krug" nema dante ovsku polifoničnost, ali vizija sveta bez slobode nije u ovoj
sovjetskoj verziji manje stravična. U Solženjicinovom paklu smešteni su vrhunski intelektualci,
zapravo elita društva. Neka, često minorna, politička krivica uticala je da se nađu u radnim
logorima. Tamo im je „omogućeno“ da se prividno bave, naučnim radom, ali ciljevi kojima bi
takav rad trebao da služi, toliko su niski da prak tično znače, u slučaju da im svesno i aktivno
streme, moralnu ličnu degradaciju i kapitulaciju. Za razliku od danteovskog pakla, iz ovog postoji
samo jedan izlaz ali - nečastan.
Adaptirajući ovo delo, prevashodno etičkih vrednosti, Sava Komnenović se opredelio da
nam predstavi samo neke njegove tokove. Zapravo, na zrenjaninskoj premijeri videli smo samo
spoljašnje konture ovog slojevitog dela. Činjenica da se kreator ove predstave prevashodno
opredelio da nas informativno upoz na sa savremenim sovjetskim piscem, ne može u potpunosti
da opravda jednos mernost njegove vizije Solženjicinovog romana. Vršeći izbor iz ove drame
"elitnih logoraša", Komnenović je morao uložiti znatno više truda u traganju za dramskim
elementima u romanesknom predlošku. Poneke slike viđene na zre njaninskoj pozornici imaju
daleko veću literarnu vrednost nego scensku (traktat o Faustu, na primer), dok su neki karakteri-
stični detalji iz romana, inače veo ma dramatični, čak i politički univerzalni, zanemareni. Politički
teatar, ko me bi ovo Solženjicinovo delo najviše pripadalo, mora se zasnivati na aktu elnosti i
izvesnoj svesnoj provokativnosti. Svega toga bilo je isuviše malo u ovoj adaptaciji..
Iz Komnenovićeve dramatizacije mogli smo zato samo da naslutimo snagu piščevih "filipika"
protiv tiranstva, često je patetika zamenjiva la govor činjenica, a one su Solženjicinova
prevashodna vrednost.
Osobenost zrenjaninske premijere ovog dela je pokušaj osvajanja nove dram ske forme -
tzv. žive knjige, odnosno svojevrsnog recitala relevantnih odlomaka dela. Kao pokušaj, može
se, pozdraviti ovaj zahvat, jer ponekad je izuzetno teško integralno transponovati na pozornicu
prozno štivo, naročito roman. U slučaju da slične literarne tvorevine imaju izuzetne književne ili
aktuelno društvene vrednosti, mogla bi "živa knjiga" da postane praksa zrenjaninskog pozorišta.
Ali potrebno je obezbediti znatno veći uticaj kreacije u odbiru odlomaka koji reprezentuju
književno delo. Valje, dakle, imati bolje scenarije!
 Zrenjaninska premijera Solženjicinovog dela, i pored svih mana inscena cije, ohrabruje,
naročito mogućnostima koje otvara. Svoju informativnu ulogu svakako je i ova adapta cija dobro
ispunila: delo ćemo pročitati ili ponovo prelistati. Međutim, pozorište se ne sme time zadovoljiti.
Adaptacija mora biti na većoj umetničkoj razini.
„U Prvom krugu“ nas je i na sceni uzbudio snagom književnog iskaza, ali se u prvom delu
osetila izvesna monotonija. Komentator je isuviše često "deklamovao, a neophodne
dinamičnosti je nestalo već u prvih pola časa. Sve su to naiz gled sitnice, ali ih je za nijansu bilo
prekoviše.
Iz veće grupe glumaca koji se pojavljuju u ovoj predstavi vredi izdvojiti Prvoslava
Zakovskog, koji je spontano i sa pravom intonacijom govorio Solženji cinove precizne rečenice,
zatim Divnu Stojiljković, elementarno tragičnu, kao i Savu Damjanovića, čija epizoda svedoči o
daljem sazrevanju ovog glumca.

„Zrenjanin“, 4. decembar, 1971.

POVRATAK EMOCIJI
Miroslav Belović i Stevan Pešić: „Omer i Merima“,
reditelj Dušan Mihajlović

Dok se teatarska kretanja u svetskim razmerama kreću ka sve radikalnijem "razaranju"

klasičnih pozorišnih struktura, na našim scenama, ako izuzmemo ekskluzivni Atelje 212,
literarno i neoklasično pozorje doživljavaju svoju ekspanziju. Objašnjenje ovog fenomena, u
nekoliko reči,, je dosta dubiozan poduhvat, iako ovako ad hok zaključujući stoji u tesnoj vezi s
nedovoljno defi nisanim pojmom naše pozorišne publike. Najnovija premijera pozorišta "Toša
Jovanović" samo je novi element pretpostavljene dijagnoze scenskih kretanja u nas.
Balada iz narodne baštine, „Omer i Merima“, svojim tragičnim konsekven cama,
nepatvorenošću osećanja, naročito emocionalnim intenzitetom, poslu žila je piscu Stevanu
Pešiću i reditelju Miroslavu Beloviću kao polazna pretpostavka u gradnji dramata tragičnih saz-
vučja. Imajući, očigledno, neka dela klasične literature kao model, autori čak ni ne taje da je to
Šekspirova trage dija Romeo i Julija, oni su svesno na tome gradili svoju viziju računajući na
našu, slovensku, sklonost ka romantičnim i tragičnim ljubavnim istorijama. Naša "balkansko-
evropska" publika pokazala se kao zahvalan medijum za takav koncept. Emocionalni dodir sa
gledalištem uspostavljen je, a time je predstavi obezbeđeno potrebno trajanje.
Jedan manje egzaltiran a više analitičan pogled na delo, koje su nam Belo vić i Pešić,
odnosno reditelj Dušan Mihajlović uz pomoć glumaca, predstavili otkriva izvesne nedostatke,
kojih je ipak manje nego što se moglo očekivati pri ovakvom pozorišnom zahvatu. Autori tra-
gedije kao da nisu dovoljno verovali narodnom pevaču, skraćivali su i sažimali originalan tekst,
imajući verovatno pred sobom dobro znane i proverene sheme klasične tragedije. Izgubljena je
na taj način vitalnost i izvornost narodne lirike, a istovremeno nismo dobili dubinu strasti
klasičnih tragičnih drama. Likovi nisu dovoljno iznijansirani, niti je tragična krivica glavnih junaka
dovoljno osvetljena. Međutim, treba na pomenuti da je unošenje Idrizovog lika u ovo delo uspe-
šan potez, koji „Omeru i Merimi“ daje izvesnu mitsku zamagljenost.
Beloviću i Pešiću, naročito ovom potonjem može se staviti primedba na dopisani tekst, koji
je u većini, nema jednostavnost narodnog originala, već je metaforikom više upućen baroknom
ornamentovanju.
Dušan Mihajlović je dosledno sledio autore u njihovoj šekspirovskoj inspi raciji, ne
upuštajući se međutim u smelije stilizacije. Zapravo, dok u prvom delu preovlađuje folklorno (što
nikako ne smemo pripisati izvornoj pesmi) koje je veoma razigrano mizanscenski, u drugoj celini
Mihajlović vrlo efektno zgušnjava dramu, i u čistim valerima vodi je tragičnom i efektnom
epilogu. Jednostavnim scenskim rešenjima, koja dopuštaju da emocija zagospodari, pozo
rnicom i gledalištem, izbegavajući sve primese melodramatičnosti, koja u pred stavama toga
tipa izvire iz svakog nepreciznog gesta ili neodmerene replike, reditelj pokazuje sistematičnost i
zrelost. Tim više nas čudi nedovoljna sme lost u nadgradnji prvog dela.
Ovakav dramat stavlja pred glumce velike poteškoće, jer ništa nije lakše nego u sličnim
delima skliznuti u lažnu patetiku, zapravo potpuno promašiti. Zadatak nije bio suviše zahvalan:
savesno odigrana rola ne donosi sigurno priz nanje, jer likovi koje treba oživeti nisu dovoljno
psihološki iznijansirani, a odmaknuti su od pesničkog modela. Pred takvim zadatkom ansambl
se podelio: stariji su zaigrali s izvesnom distancom prema likovima koje predstavljaju, mlađi su
ušli u avanturu spontano i iskreno, i s prilično uspeha izneli pove reni im zadatak. Merima,
Dragice Despotović, bila je dovoljno čedna, premda nedovoljno opuštena u tragičnim partijama.
Dragoljub Lazarov, kao Omer u prvom se delu gubio u dramski nefunkcionalnim kretnjama, što
je delovalo kao kompenzacija izvesne nesigurnosti. Kasnije je zaigrao znatno koncentrisanije.
Fatima, u tumačenju Olge Radosavljević, nije imala dovoljno fatalnosti i taja nstvenosti, iako je
korektno glumila. Ova mlada glumica je, zapravo, već pode lom uloga bila hendikepirana. Idriz,
Save Komnenovića, tek je u drugom delu dobio mitsku dimenziju, otresao se folklornih primesa,
zapravo oživeo je kada je ovaj glumac poverovao u autentičnost uloge koju nosi. Gordana
Vinokić je ima la dovoljno gordosti i prkosa koji karakterišu Ismetu, poneke scene rafini rano
izgrađene govore nam o transformaciji dojučerašnje herojine zrenjaninske scene u karakternu
glumicu zavidnih mogućnosti. Nedovoljna preciznost izgovora u mnogome je rušila utisak o
vrednosti napora Ivanke Barić.
Scenografija Vlade Rebezova, u prvom delu samo funkcionalna, u drugom veoma
ekspresivna i upečatljiva.

19, 2.1972,
OPERETA OD TRIFKOVIĆA SAČINjENA
Kosta Trifković: „Baš su ti muškarci prave lole“,
scenska adaptacija i režija Dragan Jović

Dramski tekstovi iz nacionalne pozorišne tradicije nameću mnogostruka iskušenja onome

ko pokuša da ih vrati na savremenu scenu. Ta ista dela, klasi čna po literarnoj ili scenskoj
vrednosti, otvaraju najmanje dva kulturološka pitanja. Na probi je istovremeno i mentalitet
ovovremene publike, značajniji su, ipak, pokazatelji koji nam govore koliko se suština takozvane
klasike, iz davnini sačuvala od korozivnog dejstva proteklog vremena. Zato, priređivači smelo,
sa manje ili više uspeha, osavremenjuju klasiku. Kada je Trifković u pi tanju, nadgradnja je bila
sasvim moguća pošto bi autentično rekonstruisanje ovog pisca predstavljalo svojevrstan
anahronizam. U klasifikaciji koju nam nameće teorija književnosti i drame, Trifkovićeve scenske
slike "komičnih situacija" ne zauzimaju neko značajnije mesto. Bez izraženijih socijalnih, psiho
oških i etičkih definicija, ovaj pisac pretenduje samo na dopadljivost i pit kost.
Adaptirajući Trifkovićeve "dvočinke" za zrenjaninsku pozornicu, Dragan Jović je odmah
eliminisao mogućnost klasičnog Trifkovića. Opredelio se za "igru u igri", zapravo dopisao je
intermedije, a glumcima naložio da glume hoti mičan diletantizam. Ovakva koncepcija svakako
da je poticala od namere da se kroz karikaturu otkriju nedovoljno otrkiveni mehanizmi ovih
vodvilja, a isto vremeno zabavi publika. U intermedije, koje su, da odmah kažemo, najslabiji
delovi predstave, ukomponovane su stare gradske pesme, što je trebalo da donese lepršavost
nagoveštenog "operetskog žanra" na naše teme.
Ideja da se od Trifkovića, zabavljača naših predaka, načini animator da našnje publike,
zavređuje pažnju ali ne možemo se oteti utisku da je potreba takvog ugađanja zasenila sve
ostalo. Međutim, i publika danas prima s smeškom ono što joj namenjujemo samo dok ne otkrije
da je podilaženje isključiva namera izvođača. Kada to prepozna - postaje sumnjičava. U ovom
"trifkoviću" pesama je bilo previše, čak i onih koje se nikako ne mogu uklopiti u starovojvođanski
me los.
U realizovanju "obrađenog klasika", dosledan svojoj viziji, ako izuzmemo treću jednočinku,
Jović je precizno i stilski tačno parodirao manire onovre menih pozorišnih družina, a Trifković
mu je to svesrdno omogućavao. Ali, među činovi, koji su svakako trebali da proteknu u svežoj
improvizaciji, razgaljenoj pesmom, delovali su nedorađeno, nategnuto, odbojno u svojoj
familijarnosti. Zaboravljeno je staro pravilo da dobroj improvizaciji prethode časovi studioz ne
analize svakog gesta.
Generalno shvativši da je kod Trifkovića najvrednija bezazlenost igrarija, Jović je, međutim,
ispustio iz vida da je baš u scenskim vragolijama od izuzet nog značaja koncentracija i
selekcija izražajnih sredstava. U ovako "pomerenom" trifkovićevskom svetu, glumci su neočeki-
vano dobili mogućnosti koje bi im u originalnoj verziji svakako bile uskraćene.
Familijarno opušteni kontekst dozvoljavao je značajnije dogradnje likova, na relaciji od
karikiranja naznačenih osobina, do persiflaže čitave ličnosti. Po svom temperamentu,
mogućnostima i rediteljskim intencijama, glumci su se i opredeljivali. Jovan Antić, iako je često
"predstavljao" epizodne ličnosti, po kazao je najviše spretnosti u unutrašnjem parodiranju
trifkovićevog sveta. Odmeren, istovremeno dovoljno spontan, šarmatno je persiflirao
malograđan štinu. Naročito je uspešna bila njegova epizoda u trećoj, inače slabijoj jedno či nki.
Bogdanka Vakanjac iskoristila je ovu predstavu da nam pokaže zavidan dija pazon svojih
komičarskih mogućnosti. Manirom jedne Ljubinke Bobić, znači po malo prenaglašeno, ali
dopadljivo, davala je ritam čitavoj predstavi. Ponekad se služila i oveštalim scenskim
sredstvima, ali su ova u njenoj interpreta ciji dopadljivo delovala.
Stojan Notaroš je uložio znatne napore da prihvati laki, operetski ton predstave, i može se
reći da je uspeo u tome. Njegova već osvedočena muzikal nost, mnogo mu je pomogla. U prvoj
jednočinki, vrlo uspešan.
Stojan Stojiljković pokazao je lepe mogućnosti u komediografskom žanru. Razigran i
opušten davao je impulse predstavi, naročito u "ljubavnom pismu". Mira Dimitrijević je prijatnom
pojavom i glasom stvorila dobre preduslove za dopadljivu ulogu, ali je taj utisak umanjila
donekle "pretvrdom" glumom. Milen ko Pavlov, sa jednom zapaženom epizodom nagoveštava
javljanje autentičnog komediografskog glumca. Ružica Savić, kao sufler, bila je lepršava, sa
dečjom lakoćom kretala se ovom predstavom. Divna Stojiljković, je svojom nedovoljno
stilizovanom glumom, u suštini dobro zamišljenom ali ne i realizovanom, de lovala disharmo-
nično.
U izboru muzike Ivan Petrov je morao biti raznovrsniji, ili selektivniji u variranju sličnih
motiva. Scena Dragomira Petrovića, bogata i zanimljiva u rešenjima, ali i nesaglasna sa
osnovnim duhom predstave - simuliranom dile tantskom pozornicom. Isto važi i za kostime.
Jedna opaska, spoznana posle naknadne analize: i pored svih mana predstava je gledljiva,
kada bi bila sažetija, vrednosti bi joj se uvećale.

„Zrenjanin“, 1972.
URNEBES NA SCENI
Žorž Fejdo“ Buba u uhu“, reditelj Ljubiša Ristić

Ako je vodvilj, ta pikantno elegantna komediola, derivat francus¬kog duha, onda je Žorž
Fejdo njegov rodonačelnik. Intriga, prevas¬hodno ljubavnog sadrža ja, muž - pomalo
onemoćao, ljubavnik vreo i ne¬strpljiv, žena kao leptir lepr¬ša va, sluge glupo-pametne, tema
golicava, ali nikada suviše eksplicirana - to je skoro čitav svet vodvilja. Od ko¬¬mediografskih
sredstava - zabuna, prerušava nje, nesporazumi. Do¬-dajmo tome živahan ritam, povremenu
laku ironiju, koja je bez su¬¬¬višnih socijalnih određenja, najviše duhovitost, to su Fejdo i „Buba
u uhu“.
Postavljajući na zrenjaninsku scenu ovu, kako sam kaže, "smešnu dra¬mu", Lju biša Ristić
je već konceptom obezbedio sebi preduslove za do¬padljivu predsta vu. Pogrešno bi bilo u
Fejdou tražiti posebno sa¬ti¬rič¬ne valere, eventualne psihološke kontrapunkte, on jedno
stavno že¬li da zabavi publiku, i sam se sme jući. Ristić je to shvatio i zato ovaj vo¬dvilj ima
neophodnu lakoću i vibrant nost. Razigrana scena pokazala se kao najbolja transmisija između
ovog, ne suvi še serioznog pisca, i savremene publike neodređenog ukusa.
Međutim, Ljubiša Ristić ni¬je se zadovoljio pukim rekonstruisanjem inten cija ovog pisca. U
predstavi koju smo posmatrali, prisutan je izvestan eksperi mentalni zahvat, recimo - uspešno
kolokviran. Naime, Ristić je uočio jednu za¬ko¬nitost koja je prisutna u svim delima Žorža
Fejdoa: prepoznao je u njima neiz meran dinamizam, i odmah ga definisao kao srž njegovih
vod¬vilja. I zaista, u Fejdou ima neizmerno mnogo mehaničkih radnji, jur¬njave, vratolomija,
tako da igrati ovog pisca znači posedovati, po¬red veštine duha, i pozamašnu telesnu energiju.
Baš na tom urne¬bes¬nom ritmu insistirao je i reditelj, dajući istovre meno „Bubi u uhu“
plastičnost pomalo stilizovanog Fejdoa. Činjenica je da poje dina njegova de¬la nose u sebi i
apsurdno-tragične akcente govori da ni Risti ćevo in¬si¬stiranje u tom pravcu ne bi bilo
proizvoljno.
Zrenjaninska premijera je pokazala koherentnost redi¬teljske ide¬je, bila je razigrano
dorečena, u krupnom planu neuhvatljivo razigrana, u detalju dorađe na. Glumci su imali
dovoljno lakoće ali i preciznosti. Ritam koji je potenci rao mehanizam kretnji, upravo nam je
iznova dokazivao tačnost Bergsonove tvrd nje da otuđena kretanja de¬luju neodoljivo smešno.
U precizno naznačenoj nomen klaturi, akterima je ipak ostajalo dovoljno međuprostora za
kreativna domiš¬lja¬nja.
U celini, zrenjaninski glumci pokazali su dovoljno maštovitosti i iz¬dr¬žljivosti. Jovan Antić, u
dvostrukoj ulozi (Viktor Šandebiz i sluga Poš), bio je dominantna figura čitave pred¬sta¬ve.
Tem¬pe¬ra¬mentan, ok¬re¬tan, diktirao je ri tam svima ostalim. Stilizovane geste, izražajna
mi¬mi¬ka, i nesvakidašnja moć čisto fizičkog pretapanja, učinili su njego¬vu igru
nezaobilaznom. U roli sluge Poša, Antić je ostvario ulogu ko¬ja ima u sebi antologijske
vrednosti. Dragoljub Lazarov se uspešno uk¬lopio u Ristićevu koncepciju ubrzanog ritma. Bio je
eksp lozivan, s iz¬razitim osećanjem za scensku kretnju. Ipak, s više ležernosti obogatio bi
do¬datno ličnost Turnela. Anđelka Krsmanović, pokazala se kao ti¬pič¬na Fejdoovska glumica,
temperamentna, zavodljiva - seks koji je pri¬kri¬ven, ali svi znaju da je prisutan. Njena Lisjen,
upečatljiva. Stojan Sto¬jiljković, kao doktor Finaš, precizan, kultivisan i razigran. Filo¬me¬na
Dogan je, u svom već poznatom maniru čvrste realističke glume, da¬la solidno ostvarenje.
Nedeljko Pajević, pojavom i gestom na¬met¬ljiv kao što je uloga i tražila. Svoj zadatak
nemotivisanog sveubojstva uverljivo je obavio. Od epizoda valja istaći Kamija Šamdebiza u
inter¬pretaciji Selimira Tošića, kao i Milenka Pavlova.
Igrali su još Prvoslav Zakovski, Lazar Brusin, Radovan Bran¬kov, Mira Dimitrijević (i
pored značajnog truda delovala je suviše če¬dno za zavodnicu kova Rajmond Šandebiz), i
Dragica Despotović.
Sce¬nografija Vlade Rebezova, nešto modernija nego Fejdoovska ali je, po¬red izrazite
funkcionalnosti, nosila i neke asocijativne namere Ri¬sti¬ćeve.

„Zrenjanin“, 15. april, 1972.

IZMEĐU LjUBAVI I SLAVE
A.N. Ostrovski: „Talenti i obožavaoci“,
režija: Aleksandar Ognjanović

U istoriji ruske dramske literature mesto A.N. Ostrovskog je od nesumnjivog značaja; u

našoj pozorišnoj praksi, međutim, pojavljivanje ovog klasika pati od periodičnog zaborava ili pak
nekritičkog preterivanja. Razloge za to, verovat no, treba tražiti u menama naših socio-estetičkih
uslova, odnosno u osobenoj stilskoj-sadržinskoj strukturi drama Ostrovskog. U njegovim se,
naime, delima prepliće romantika sa realističkim, odnosno socijalnim elementima, zato je
postavljanje ovoh drama na savremenu scenu privlačno i opasno. Reditelje, u prvoj varijanti:
preferiranju romantičarskih elemenata, kao senka prati opas nost melodramskog, u drugoj,
neizvesno je da li će realistički podtekst biti dovoljan da iznese autentičnu dramsku pri¬ču.
U delu „Talenti i obožavaoci“ dovoljno je, međutim, romantičnog (mlada i talen tovana
provincijska glumica napušta verenika, pametnog i poštenog studenta, i polazi za Moskvu, u
pratnji bogatog zemljoposednika koji joj predstavlja zalogu buduće karijere); ali i tragičnog
takođe, iako ne u samoj fabuli.
Realistički obrisi nemaju značajnijeg udela u strukturi ove scenske tvorevine, tako da je
Aleksandru Ognjanoviću zadatak bio znatno olakšan. Poznat kao reditelj koji vrlo precizno i
savesno realizuje tekst, on je i u ovom slu čaju pokazao značajno majstorstvo u klasičnoj
realizaciji. Sa beznačajnim odstupanjima, on je vešto vodio romantičnu priču njenom
neprijatnom završetku. Tek naznačene deonice u kojima se sukobljavaju svet umetnosti (ili
iluzija) sa realnim životom, on nije potiskivao, ali ni preterano akcentovao. Na mestima gde je
romantično moglo da se "isklizne" u melod ramsko, vešto je intervenisao tako da je njegova
postavka „Talenata i obožavaoca“, u konačnom rezultatu, zrela i vrlo stabilna. Eventualne bi se
primedbe odnosile na nedovoljno prisustvo melaholične atmosfere, koja u delima Ostrovskog
ima značajnu poetsku vrednost. Ta kođe, u gradnji nekih scenskih efekata pribegavao je
funkcionali zaciji u naj banalnijem smislu (golubovi, krici gavranova...).
Priču o ljubavi i zavodnicima u umetničkoj sredini, obojenu tek ponekad soci jalnim ili
etičkim senkama, ansambl zrenjaninskog pozorišta je uspešno oblikovao. Iako je angažovana
brojna glumačka ekipa, ujednačenost na zavidnoj razini, odlika je ove predstave. Normalno,
nisu svi igrali s podjednakim uspe hom, još manje na isti način ali ovaj komad svakako
pokazuje, s jedne strane da se u ansamblu kriju i neslućene snage, a s druge strane da dobro
prostudirana i kontrolisana rola ponese glumca i dalje od onog što prethodno mogao.
Najupečatljivije ostvarenje svakako je dao Sava Damjanović koji je tumačio posed nika
Velikatova. On je ovom, inače ne naročito privlačnom liku, udahnuo derivat melanholičnog,
nešto od bolesne praznine ruske provincije, i tako zna čajno produbio vizuru predstave,
naznačivši možda i mogućnost novog viđenja ovog junaka Ostrovskog.
Dramsku radnju komada nosili su Olga Belić kao glumica Njegina, i Nikola Jurin, njen
verenik Meluzov. Možemo reći - sasvim uspešno. Nikola Jurin je bio dovoljno plemenit, naivan i
likom sabrazan sa piščevom intencijom. Odabrao je pravu meru u slikanju unutrašnjih bura,
zadržavši dinamičnost. Njegina, Olge Belić je bila emocionalno kontrolisana, iako se bolje
snalazila u tuma čenju čistih osećanja nego psiholoških bura. Imponovala je njena
koncentrisanost.
Ivanka Barić je Domnu Pantelejevnu tumačila kao spoj materinskog instinkta i još
neugašene ženstvenosti. Ako izuzmemo neke prejake akcente, taj je spoj bio dopadljiv. Knez
Delubov, u tumačenju Stojana Notaroša bio je pravo oličenje sladostrasnika iz viših krugova.
Sav iz jednog komada, on je potpuno naličio na lik iz klasično pro-tumačenog Ostrovskog. To
kao da potvrđuje napred iznetu tezu o dvojnosti prakse u realizaciji ovakve literature. Takav
Delubov sasvim se dobro uklapa u koncept na koji Ognjanović organizuje ovu priču. Zagorka
Bogdano vić je glumicu Smersku, takođe, dosledno oživela, u svoj kaćipernosti, prevrtljivosti i
pohoti. U ovoj je ulozi njen falset bio efektan. Činovnika Bakina, Jovan Antić je obojio s dovoljno
nesimpatične razmetljivosti, neodmerenosti, čak razvratnosti. Stojan Stojiljković, kao pijani tragi
čar Gromilov, igrao je na opasnoj ivici između farsično-ironičnog i realističkog, što istovremeno
znači da je morao "gaziti" i po jednom i po drugom modelu. U njegovom konač nom rezultatu
uspeli pasaži, ipak, pretežu.
Igrajući direktora pozorišta, Milenko Pavlov je još jedanput potvrdio već poka zanu
sposobnost stilizovane komike. Lazar Brusin kao Narokov - živopisan.
U predstavi bez izraženije slabog mesta, igrali su još: Filomena Dogan, Selimir Tošić,
Radovan Brankov, Prvoslav Zakovski i Živa Šajtinac.
Scenografija, Vlade Rebezova vrlo funkcionalna, ipak zamerili bi mu dve stvari: profanisane
golubove i prenatrpanu scenu u trećem činu. Kostimi Božane Jovanović - autentični i odmereni.
Još jedna opaska: premijerna je pub lika veoma zainteresovano pratila ovu romantičnu fabulu.
Ne znači li to da se dobro poznata dramska litera tura, nešto osavremenjena, vraća na
pozornicu?

„Zrenjanin“, 3. mart, 1973.

NEŠTO SE IPAK ZNA...
Bernard Šo: “To se nikad ne zna“,
reditelj: Ljubiša Ristić

Pre svega, nije svaki Bernard Šo zaloga uspeha. Zatim, nije dovoljno delo sa njegovim
potpisom samo postaviti na scenu. Kao i za ostale komade neophodan je istrajan rad i barem
malo kreacije. U zrenjaninskoj premijeri komedije „To se nikad ne zna“ mnogi od ovih elemenata
su nedostajali. Sam tekst, iako je sa skoro svim šoovskim odlikama, nije vanserijski, čak je, uz
svako strahopoštovanje pre ma velikom autoru, zvučao starmalo.
Porodica gospođe Klendon, proverenog borca za ženska prava i pisca knjiga iz porodičnog
morala i mentalne higijene (čija su deca, naravno sušta suprot nost onim idealnim likovima iz
njezinih knjiga), traga za mužem i ocem dece, koji ih je, posle razvoda potpuno napustio. On je
oličenje svakojakih negativno sti, ali ima jednu zanimljivu „pozitivnu“ osobinu - bogat je.
Pronalaze ga i tu se radnja prividno zapliće... Sve u svemu, jedna banalna fabula koju jedino
Šoov humor održava na okupu. Međutim, kada dodamo da ni osvedočeni dramski maj stor,
Bernard Šo, nije u ovoj komediji bio naročito inspirisan, postaje jasnije sa kakvim su
predtekstom raspolagali izvođači ove predstave. Moguće polemičke iskre koje povremeno nudi
Šo (o čistunstvu koje se zloupotrebljeno pretvara u manu, o sudbini velikih moralizatora itd.),
postoje i u ovom delu ali su se neo pažene utopile u masu indiferentnih replika.
Mladi reditelj Ljubiša Ristić, koga smo upoznali kao vrsnog realizatora Fejdoovog vodvilja
„Buba u uhu“, kao da je u ovom slučaju dvostruko pogrešio. Odabrao je nereprezentativnog
Šoa, odnosno tražio u njemu akcente kojih zap ravo ovo delo, pa čak i čitav njegov opus, ne
sadrže. U piscu slojevitog humora, čak lingvističkih persiflaža, on je tražio elemente burlesknog,
čak revijalnog. Ristić je predstavi pokušavao da udahne brži ritam, međutim uglavnom se ogra
ničio na mehaničko ubrzavanje: mnoštvo skokova, akrobatika, jurnjava suštinski ništa ne
menjaju u organizaciji dramskog toka. Jednu prevashodno narativnu ko mediju on je, s velikim
naporom, prevodio na teren vodviljskog, moramo da kaže mo ne baš s mnogo uspeha.
Druga intervencija Ristićeva, takođe neobaveštenom gledaocu naizgled mehanička, nikako
nije bez značaja za kompletnost utiska, a odnosila se na zav ršetak ovog dela. Naime, reditelju
se originalan završetak učinio nedovoljno atrakivan pa je Šoa začinio Šekspirom (finale dela
„Piram i Tizba“). Ni u ovom slučaju novatorstvo nije imalo očekivani efekat, jer takve
kontaminacije moraju imati jako opravdanje u kompleksnoj transformaciji ideje predstave, što
ovoga puta nije bio slučaj.
U rediteljskom bloku, dakle, ovako smišljena predstava nije imala mnogo šansi da na
pozornici zablista nekim novim sjajem. Tako je i bilo. Ansambl kao da je prišao realizaciji
ovakvog Šoa sa izvesnim rezervama: neophodnog poleta koji bi, eventualno, mogao da priguši
naznačene protivrečnosti, nije bilo. Predstava je tekla bez pravog ritma i tona, neprestano se
rasipala, što je svaka ko doprinelo nepovoljnosti konačnog utiska. Bernard Šo, koji i inače
predsta vlja izazov specifičnošću svog humora, ovoga puta je prošao mimo nas.
Interpretatori su se na pozornici dvojako pokazali: oni koji su mogli i hte li da slede Ristića u
burlesknom ritmu, pošteno su obavili svoj posao. Oni su koliko-toliko oživeli junake koje su
tumačili, naravno ne uvek u šoovskom duhu. Drugi su jednostvano dramskom tehnikom izvršili
povereni zadatak, ne upušta jući se u nadgradnju likova. U prvu grupu spadali bi: Anđelka
Davidovac, Rade Brankov i Dragoljub Lazarov. Prilično osveženje predstavlja naročito igra
Radeta Brankova. Stojan Notaroš kao advokat Makomas uspeo je da se otrgne iz letargije u
koju je upala grupa izvođača, i da u priličnoj meri animira lik smu šenog pravnog savetnika.
Sava Damjanović, kao Bun - korektan. Filomena Dogan i Neđo Pajević, kao gospođa Klendon i
Rergas Krampton, igrali su prilično bledo, sa naglašenom distancom prema likovima koje su
igrali. Smatramo takođe da je i dodela ovih uloga pomenutim glumcima priličan promašaj. Olga
Belić je Glo riju igrala sa prekoviše grča, bez dovoljno nijansi koje odlikuje Šoove ženske likove.
Najcelovitije ostvarenje ove predstave doneo je Stojan Stojiljković, kao glav ni kelner. I
gestom, i ritmom, i uspelom maskom, bio je najbliži piščevim in tencijama, nažalost taj lik je ipak
samo epizoda. Ovaj glumac nas iz predstave u predstavu uverava u svoju moć transformacije i
ne bi bilo loše da se to i repe rtoarom iskoristi.
Scena Miodraga Tabačkog realistički funkcionalna i dopadljiva. Kostimi Višnje Postić, sa
malo izuzetaka, uspeli.

„Zrenjanin“, 15.april, 1973.

NESVAKIDAŠNjE PROČITAN GOLDONI
Karlo Goldoni: „Sluga dvaju gospodara“,
reditelj: Velimir Mitrović

Italijanski pisac Karlo Goldoni, čiji se život provlači kroz čitav osamna esti vek (1707-1793)
napisao je preko dve stotine pozorišnih komada, uglavnom sa namerom koja je suprotna
rediteljskim intencijama zrenjaninske premijere njegovog najpoznatijeg dela. Naime, ambicije
Goldonijeve bile su da prekine tra diciju komedije del arte, što znači da improvizaciju svede na
najmanju meru. U Mitrovićevoj postavci dela „Sluga dvaju gospodara“ bilo je, naprotiv, dosta
prostora ostavljenog glumačkoj intuiciji (čitaj: improvizaciji!), što nije dodu še karakteristično za
Goldonija, ali za savremeni teatar svakako jeste. Za div no čudo, ovaj tekst se pokazao dovoljno
"elastičan" za takvu užurbanu, čak zapenu šanu, igru.
Junak ove blage komedije, sluga Trufaldino, pokretač svih nesporazuma, bez kojih
uostalom komedija i ne može, taj sluga dvaju gospodara, u upečatljivoj interpretaciji mladog
Milenka Pavlova, lik je koji nam zapravo jedini preosta je, ako pokušamo iz predstave da elimi-
nišemo anahronizme. Humorno bojeći zgo de i nezgode, uglavnom časnih Venecijanaca,
Goldoni stvara igru koja bi danas teško uspela da održi našu pažnju, bez značajnijih rediteljskih
intervencija. Prvu smo već spomenuli (svođenje igre na urnebesan ritam), druga se ogleda u
persiflaži koju primenjuju neki od učesnika u predstavi. Međutim, koliko je u izvlačenju čisto
ritmičkih tonova Mitrović imao uspeha, toliko u profiliranju glumačkih ostvarenja dopuštao
opasnu neujednačenost. U gegu i višedimenziona lnim kretnjama nisu se svi glumci podjednako
snalazili, a reditelj je morao te neravnine ujednačavati, da bi stilskom monolitnošću podigao
kvalitet predsta ve. Naažalost, Mitrovič to nije učinio.
Tumačeći Trufaldina, Milenko Pavlov je pružio uveravanja u mnogostru kosti svog talenta.
Bogatstvo gestikulacije i modulacije, plastičnost skoro fi zičkog teatra, i vanredno osećanje za
nametanje presudnog ritma, glumačke su veštine koje nikako nisu mogle proći nezapažene.
Ipak, ponekad ga je slast imp rovizacije odvlačila u opasan
egzebicionizam., Što kao izdvojena minijatura ne deluje kao promašaj ali u komediografskoj
strukturi, na kojoj je Mitrović, insistirao, svako zadržavanje radnje nosi u sebi značajnu opasnost
za koheren tnost komediografske tenzije. Stojan Stoiljković je pokušao lik Pandolfa da ostvari
karikirajući ga, ali je u persiflaži izgubio meru tako da se parodnič nost u neku ruku okrenula i
protiv njega samog. Slično bi se moglo reći i za Radovana Brankova, čiji doktor Lombardi jedva
i da egzistira na sceni. Činje nica je da Goldoni i nije naročit majstor u slikanju karaktera, ali zato
zna da predstavi tipove i skupine karakterističnih ljudi. Nažalost, junaci koje su tuma čili
Stoiljković i Brankov nisu zaživeli na sceni, ni kao tipični predsta vnici vremena.
Zanimljivo ostvarenje je, međutim, prikazao Nikola Jurin tumačeći Florin da Aretuzija. On se
opredelio za srednje rešenje: blago je parodirao lik koji tumači, bez isforsiranih gestova,
spreman da se uklopi u lepršavost neobave zne igre, ali uvek na oprezi da ne izgubi realno tle
pod nogama. U grupu sa njim može se, donekle, uvrstiti i Selimir Tošić koji je igrao Silvija, na
sličan način ali sa više krutosti. Zagorka Bogdanović, kao Beatriče, alijas Federigo Rasponi,
opredelila se za sigurnost realističke glume, sasvim dobro prostu dirane, ali nažalost sasvim
disonatne ostalim glumcima, naročito stilu koji je nametao Pavlov. Slobodan Despotović je, kao
kritičar Tebaldo, likom i gestom bio dovoljno pritvoran i savitljiv. Ružica Savić je služavku Blan-
dinu igrala po receptu renesansnih tipova, što je ipak pomalo strano osamnaestom veku.
Scenografija Vlade Rebezova nezaobilazan je fenomen ove predstave: -veo ma
funkcionalna (za urnebesnost Mitrovićeve koncepcije i jedino moguća), i do krajnosti
redukovana. Jedina zamerka mogla bi se odnositi na odsustvo smeli jih kolorističkih valera.

„Zrenjanin“, 13.oktobar, 1973.

TMURNI IBZEN
Henrik Ibzen: „Aveti“,
reditelj Aleksandar Ognjanović

Znameniti norveški dramatičar Henrik Ibzen, nikada se nije odlikovao preterano lagodnim
tonom i svetlim bojama u slikanju stvarnosti, međutim u dramama sa izraženijim društvenim
konsekvencama sivilo završnih scena delimično su ublažavale plamteće scene gigantske borbe
usamljenih i hrabrih pojedinaca. Neuspešnih ali podsticajnih. U delu „Aveti“ sve je podređeno,
osnovnoj temi, morbidnoj finalizaciji roditeljskog greha. U ovoj drami, ispunje noj izvitoperenim ili
lažnim porodičnim vrednostima, nemirnim savestima, pohotom, i konačno, ludilom, Ibzenov
superiorni duhkao da je ustuknuo pred paklom društvenih i psiholoških nasrtaja.
U zrenjaninskoj postavci ove tragične igre pomerenih savesti i svesti, osećanje usamljenosti
i bezizlaza saopštenisu uzdržanim govorom surovog realističkog pozorišta. Reditelj ove
predstave Aleksandar Ognjanović trudio se da dosledno rekonstruiše svu slojevitost dela,
sazdanog od segmenata psiholoških stanja, čak patološkog ispoljava nja, i moralističkih oluja,
ne opredeljujući se posebno za akcentovanje ni jedne od dramskih vizura. Ibzen, međutim,
pruža i takve mogućnosti. Ova drama konkretno mogla bi se izvoditi kao moralistička kamerna
igra, sa tezom, ili kao veoma moderni i morbidni "pinterovski" komad. Režija se, ovog puta, nije
upustila u reinterpretaciju dob ro nam znanog Ibzena.
No, ni u ovakvoj Ognjanovićevoj viziji „Aveti“ nisu delovale suviše anahrono, jer dosledna
rekonstrukcija drame nije u glumačkim rolama prekoviše insistirala na spoljašnjoj teatralnosti.
Znači: dosledno pročitan, i čistim tonovima realizovani Ibzen, igran je slobodno, bez grča.
Ovaj pisac grandioznih i kompleksnih likova, i u ovom delu nameće izvođa čima teške,
ponekad i preteške zadatke. Uz značajnu rediteljsku pomoć, zrenja ninski glumci su, u celini,
ostvarili zapažena ostvarenja. Može se reći čak, da je jedno od njih i vrhunac predstave.
Tumačeći Osvalda Avlinga, slikara, Nikola Jurin je ostvario najuspešniju ulogu od svog
povratka na zrenjaninsku scenu. Raspolažući osvedočenom glumač kom tehnikom, on je
uspešno dočarao paranoičan um koji se javlja kao svakodnev nica junaka koga tumači. Naročito
je imponovala njegova dobra psihološka prip rema koja je prethodila svakom euforičnom
raspoloženju. Gordana Vinokić je gospođu Avling dala sigurno i koncentrisano, primetno se ipak
bolje snalazeći u "smirenim" sekvencama. Raduje međutim njen očigledan napredak u ovakvim
dramskim rolama, jer transformacija iz repertoara koji je do sada igrala, zavo dnice ili
komičarke, obično nije bezbolna. Stojan Notaroš je pastora Manader sa igrao prilično
pravolinijski, korektno, čak prekoviše pitomo. Olga Belić je kao služavka Regina bila spontana, i
taj je lik donela mešavinom koketerije i neočekivane gordosti. Lazar Brusin, kao stolar Jakov
Engstrand, živopisan ali i površan.
Scenografija Vlade Rebezova je sledila nameru režije da se vizueleno ublaži morbidnost
koju tema donosi. Zato je scena bila za nijansu svetlija nego što nordijske drame prepostavljaju.
Konačno: bila je to pošteno rađena predstava, dobro igrana, čvrsto organi zovana. Jedino
preostaje pitanje: zašto ne neki drugi Ibzen, angažovaniji, reprezentativniji i možda autentičniji
(Stubovi društva, Neprijatelj naroda ili...).

„Zrenjanin“, 10. novembar 1973,

PUBLICISTIKA NA SCENI
Slobodan Stojanović: „Ti si to“,
reditelj Aleksandar Ognjanović

Tekst koji je Slobodan Stojanović ponudio našim pozorišnim scenama, ne sadrži previše
dramskog u sebi, zapravo teatarsko je prisutno u njemu kao sup tilna sukobljenost
dokumentarnosti i ideoloških zadatosti trenutka. To je za dramsko delo, u zavisnoisti od slučaja,
i premalo i previše, u Stojanovićevom slučaju upravo dovoljno. Njegov je rukopis sačinjen od
isečaka ratne i poratne stvarnosti ratnika i revolucionara, povezanih poetsko - simboličkom
inscena cijom, koja predstavlja okosnicu i poruku teksta. Sadržinska ali ne i drama turška, ana-
liza polaznog teksta (scenarija)pokazala bi da u njemu egzistiraju sledeći slojevi: Osnovna ideja
teksta je humanistička ambicija reafirmacije osnove našeg društva. Naravno na nivou etike
nevezano za akutnu politiku. To je trebalo da bude i dragocena poruka o potrebi moralne
obnove. Što je, nažalo st, nedovoljno razgovetno iskazano u dramatizaciji. Isečci iz ratnih i
ratnič kih biografija,su živopisni, reljefni i smisleno nanizani; Vezivno tkivo iz među ratnih i
posleratnih vremena (mladić koji se priseća svog identiteta, i devojka koja mu pomaže) – bilo je
dramski neuverljivo i ponekad patetično. Sticajem okolnosti, ili nečim drugim, recimo režijom.
najuspešnija mesta ove scenske publicistike javljala su se na mestima gde su dokument i
ideologija do lazili u tragikomične raskorake.
Od takvog heterogenog materijala, Aleksandar Ognjanović i zrenjaninski glum ci napravili
su uspelu predstavu, koja podseća i upoznaje, koja je i humorna ali i jasno opredeljena za
pojedinca i njegovu sudbinu.
Režija je, dobro shvativši prirodu Stojanovićevog teksta, insistirala na dokumentarnosti i
spontanosti, bez prekoviše truda na naknadnoj i posebnoj dra matizaciji postojećeg teksta.
Vrednosti rukopisa su tako sačuvane, a scenski prikaz je bio uverljiv i prigodan. Ognjanović je
simultanim smenjivanjem humornog i tragičnog, vedrog i oporog, gradio predstavu, bez želje da
nasilno razgori dramsku tenziju, ali i neizlažući se opasnoti da patetika zaguši ideju. Kao re ditelj
koji precizno vodi predstavu, on je najveću pažnju posvetio građenju li kova. Ukršteni monolozi,
koji na taj način simuliraju dijalošku hitrost, koji čine i srž predstave, bili su dobro prostudirani i s
merom akcentovani, tako da je publika dobila tonski i stilski ujednačenu i zaokruženu scensku
viziju.
Predrag Jović i Olga Belić imali su nezahvalnu dužnost da tumače lirske junake
Stojanovićeve. Nezahvalnu, jer smo već konstatovali da se autor nije najbolje snašao u
građenju "vezivnog tkiva" - fabule o mladiću koji prepoznaje sebe na fotografiji iz NOB-e, i traga
za svojim neznanim identitetom. Ipak, Predrag Jović se bolje snašao u tom "međuprostoru."
Stojan Stojiljković, kao čika Jakov, bio je i uverljiv i potpuno u intonaciji predstave - heroičan i
poma lo tragičan. Nikola Jurin je, igrajući Picana, vrlo brzo "prešao rampu" i animi rao publiku.
Na isti način, naravno drugim sredstvima, je i Mihajlo Foro nasme jao gledalište epizodom iz
NOB-e. Njegov dar za plastično predstavljanje je uoč ljiv. Radovan Brankov je Velju Piculja
igrao sa dovoljno koncentracije i tempa. Bogdanka Vakanjac kao frizerka Kosara bila je sasvim
u "liku", dobro se uklopiv ši u humornu dimenziju predstave. Budimir Pešić je igrajući druga Raje
Rusa, pokazao izražen smisao za prefinjeno nijansiranje lika, za glumu usmerenu pre vashodno
psihološkim razotkrivanjima. Stojan Notaroš je snažno oživeo Dobrijevog komšiju, izrazivši svu
poraznost svakodnevnice penzionisanih rat nika. Ružica Savić i Lazar Brusin su korektno izrekli
svoje monologe, u čemu je tekst više bio na strani Savićeve, dok je pokušaj da se u Brusinov
monolog utkaju zrenjaninske prilike ostao samo pokušaj.
Ukupnom, povoljnom utisku o predstavi znatno su doprineli Vlada Rebezov, kao scenograf
(jedinstveno i funkcionalno uređena pozornica), i Vlada Kovače vić, kao kompozitor (muzika u
pauzi je dočarala zvuk vre mena koje kao da nikada neće biti prošlo.)

„Zrenjanin“, 12. april, 1974.

IZNEVERENI ORIGINAL
Oskar Davičo:“ Pesma“,
adaptacija i režija Dušan Rodić

Postavljanje na scenu Davičovog klasičnog proznog dela, romana „Pesma“, izuzetno je

težak zadatak. Potrebno je izuzetno umeće, skoro podjednako kao za pisanje novog dela, da se
strastveni svet Davičove spletene poezije i ideolo gije prevede na jezik drame. Dušan Rodić,
koji se u ovoj predstavi javlja i kao adaptator i režiser, nije uspeo u potpunosti da autentično na
pozornicu prenese mnogostruke kvalitete i odlike originala. Poezije je bilo samo u rečima, u
odnosima i atmosferi - ne. Ideologija odnosno revolucionarna fabula, na nekoliko mesta bitno je
oštećena, i zato smo kao konačan rezultat dobili prilično konsekventnu i preciznu predstavu
građenu po nekim motivima iz „Pesme“, ali ne i adekvatno "prevođenje" Davičovog
proslavljenog romana u scensku čaroliju.
Neadekvatan početak, izostavljanje nekih bitnih segmenata romanesknog predloška
(Vekovićevog govora na groblju, na primer ), nedovoljna motivacija pojedinih postupaka junaka,
prevashodne su mane adaptacije. Kao režiser, Rodić je bio znatno sigurniji, jer kada se izuzme
jedna do dve neadekvatno podeljene uloge, posao je veoma profesionalno i sigurno obavljen.
Predstava ima dovolj no ritma i gleda se sa zanimanjem, iako neke scene deluju neuverljivo (na
ročito Vekovićevo oslobađanje). I pored poetske razlivenosti nekih karaktera, glumci su dobro
obavili svoj zadatak sledeći osnovnu liniju režije, koja je bila usmerena ka rekonstrukciji, po
Rodiću, relevantnih dramskih čvorova.
Veković, Stojana Notaroša bio je više građanski intelektualac nego pesnik, ali u takvoj
karakterizaciji ovaj glumac deluje dosledno i ubedljivo. Đorđe, Stojana Stojiljkovića, veoma
reljefan - najupečatljiviji lik predstave. Nikola Jurin je Klausa igrao baš u davičovskom maniru,
kao inteligentnog, ciničnog i beskrupuloznog Nemca, veoma uspešno. Saša, Bogdanke
Vakanjac - epizoda koja se pamti. Ana i Mića ove predstave, posebna su priča - Milenko Pavlov,
je uložio ogroman trud, ali lik mu je neprestano izmicao, nekad samo za nijansu, ali uvek toliko
da Mića ne bude ono što je u romanu. Anđelka Davidovac, jednostavno likom, godinama i
tipom nije bila Ana.
Scenografija Vlade Rebezova ogoljena, ali dovoljno mnogoznačna.

26.10. 1974.

PREDSTAVA ISKOŠENIH UGLOVA ŽIVOTA

Ferenc Deak „Daća“,
reditelj: Lilijana Arsenov

Pisac srednje generacije, Ferenc Deak, ove godine eksponiran u javnosti kao scenarista u
Puli nagrađenog filma „Parlog“, predstavio se zrenjaninskoj pub lici naturalističkom dramom iz
porodičnog života. Tema je strinbergovska (rasipanje "zaboravljenih porodičnih osećanja"). Zna-
či surovo i sirovo zahva ćen životni detalj, izražene i izrazite ličnosti. U odabiru građe i
motivaciji likova Deak je bio na pravom putu, nesporazum je nastupio u momentu kada je arhe
tipski ljudski problem trebalo žanrovski opredeliti - njegova drama ostaje u procepu između
prenaglašenog moralističkog traktata o porodičnoj "sreći", mo ralu i ambicijama, odnosno
realističke tragikomedije iz života jedne vojvođan ske ruralne porodice.
Takvu, nedovoljno kanalisanu, erupciju psihički razorenih ličnosti Lilija na Arsenov je
pretočila u naturalističku, i agresivnu predstavu, nadajući se da će paničnim ritmom
nadoknaditi odsustvo psihološke pokretljivosti. Što je i, zapravo osnovna mana Deakovog
teksta. Utisak, s druge strane rampe, međutim, često nije bio adekvatan rediteljskim
očekivanjima. Insistiranje na onome što delo jedva sadrži,: na rekonstrukciji pomerene i
pometene ravničarske stvarno sti, onemogućilo je rasplamsavanje poetsko-tragičkih pasaža,
koje su zapravo naj veće vrednosti Deakovog teksta. Međutim, ovakav pojednostavljen prilaz
delu omogućio je nekim glumcima da ostvare zapažena ostvarenja, što bi bilo skoro nemoguće
u jednoj čvršćoj organizaciji predstave.
Zagorka Bogdanović je Emu Ćuk donela s punom koncentracijom, bez prenagla šenosti,
bojeći ovu bledu i izgubljenu usedelicu unutarnjom samoironijom. Pro fesora u penziji igrao je
Stojan Sojiljković, s dobro pronađenom ravnotežom protivrečnih i prenaglašenih osećanja.
Nikola Jurin, kao Karlo Novak i Milen ko Pavlov kao Tihomir Novak - u okvirima svojih
prosečnih ostvarenja i ličnih manira, što je za Jurina manja pohvala. Divna Stojiljković, sva
ponesena rediteljskom intencijom furioznosti i hitrine, ponekad prenaglašena, sa par lepih
scena.
Scena Vlade Rebezova - neorealistička, pogodnija bi bila za neku utišaniju verziju ove
predstave.
Sve u svemu: tekst - kao literatura - zavodljiv, kao scenski iskaz nedorečen: režija - smela
ali neprecizna; gluma - zadovoljavajuća; predstava u celini - oko proseka.

„Zrenjanin“, 26. oktobra, 1974.

STERIJIN I PUTNIKOV "DEČANSKI"
Jovan Sterija Popović: Smrt Stefana Dečanskog
režija i adaptacija Jovan Putnik

Večitu dilemu: da li delo iz pozorišne tradicije autentično postaviti na savremenu pozornicu,

ili ga, pak, adaptirati, reditelj zrenjaninske premijere Sterijine najambicioznije tragedije „Smrt
Stefana Dečanskog“, Jovan Putnik, razrešava veoma radikalno. Steriju uzima samo kao povod i
dramski okvir.
Klasičnu tragediju intrige, prepunu romantičarskih preteranosti, sa bledim asocijacijama na
Šekspira, reditelj svesno razgrađuje i smišljenim interven cijama pretvara u moralističku dramu
savremenih refleksija. Do tako transfor misanog „Dečanskog“ Putnik dolazi u suštinu dvojako.
Prvo, on menja neke isho dišne scene (smrt Zorkina, npr.), i tako smanjuje emocionalni napon
dela, otva rajući time mogućnosti da ojača nit refleksivnog, koju nosi lik kralja Dušana. U istom
smeru je i druga intervencija: u prvobitan (Sterijin) izvornik - reditelj unosi u dramu elemente
Dušanovog zakonika, što se pokazuje kao presudan eleme nat u formiranju nove dramske
tenzije. Jedva prisutne kod Sterije. Drama tako gubi, da ostanemo na razini šekspirovskog
prosedea, svoj prevashodno lirovski karakter, postajući hamletovska. Dušan i njegove sumnje i
kolebanja, uz istovre menu potvrdu državničke zrelosti - kroz listanje Zakonika, postaju težište
ovog dela, koje, i pored pogibije Stefana Dečanskog, ne doživljavamo kao tipič nu tragediju. U
klasičnim odorama, uz Mokranjčevu muziku, ovako dopunjeni Sterija, delovao je dovoljno
autentično a istovremeno i sveže.
No, istini za volju, nije Putnikova smelost da tako rigorozno prestruktuira najbolju tragediju
klasičnog srpskog dramatičara, prošla bez manjkavosti – nedo voljna sinhronizovanost nekih
scenskih intervencija, ponekad nesinhronizova nost zakonika sa zbivanjem u "okvirnoj" radnji
itd. Međutim, potpomognuta preciz nom režijom samog adaptatora, drama je uspešno odigrana.
Putnik se kao reži ser trudio da do kraja precizira mizanscen koji je podsećao na rešenja sa fres
ki, da akcentuje osnovnu, novu, dramsku liniju, i da u rekonstrukciji srednjovekov lja postigne,
ne toliko autentičnost, koliko monumentalnost. U tome je imao pri lično uspeha. Uz mačevanje i
vitešku ceremonijalnost, tekla je dovolj no zgusnu ta priča o sukobu vlastoljublja i smernosti,
sujete i mudrosti.
U tumačenju Putnikovih intencija najbolje se snašao Stojan Stoiljković, kao Dušan. Bio je
odmeren i dostojanstven. Glasovno suveren, i opredeljen za pre cizno senčenje raspoloženja,
uspeo je da iznese ovaj lik, inače pisan bez naroči tih psiholoških nijansi. Lik Stefana
Dečanskog, kome je i pored rediteljskih in tervencija ostalo dovoljno „lirovskog“ fatalizma. Stojan
Notaroš je doneo u okviru standardnog realističkog koncepta, lišavajući se mogućnosti da
bljesne u scenama monoloških kreščenda, ali time je izbegao i opasnost da ga preplavi
patetika.
Teofil, Nikole Jurina, bio je dovoljno vizantijski podmukao i snishodljiv - znači sasvim u duhu
dela. Gordana Vinokić je solidno igrala Mariju, ženu Stefa novu, iako je možda na račun
lukavosti zapostavila koketeriju, prisutnu inače u ovom liku. Od ostalih učesnika u ovoj predstavi
(Mihajlo Foro, Ružica Savić, Anđelka Davidovac, Selimir Tošić, Budimir Pešić, itd.) izdvojili bi
smo neposrednu glumu Novaka Bilbije, čiji je debi na zrenjaninskoj sceni bio uspe šan.
Kostimi Pavla Vasića, precizni, elegantni, istovremeno jednostavni i bogati, nezaobilazna su
vrednost ove predstave. Scena, Vlade Rebezova, opet krajnje redukovana, ali, u stilizovanoj
jednostavnosti, uverljiva.
Zrenjanin, 17. januar, 1975.
ISKOSA PROČITANI SREMAC
Stevan Sremac: Pop Ćira i pop Spira,
adaptacija i režija Dragan Jović

Klasično Sremčevo delo, roman „Pop ćira i pop Spira“, Dragan Jović je, uglavnom, sveo na
anegdotu o tuči ovih književno znamenitih popova "čerez učitelja Pere", a sve u "produkciji"
njihovih popadija. Time je znatno dobio na kompozicionoj čvrstini, ali istovremeno izgubio od
karakterističnog vojvođan skog ( humorističkog) miljea koji je možda i jedna od glavnih
karakteristika ovog Sremčevog dela. Ipak, preostalo je i u takvoj adaptaciji dovoljno prepoznatlji
ve arome.
Znatnije su i primerenije, međutim, intervencije u rediteljskoj koncepciji. Jović, u suštini, čini
dva dramaturška zahvata: jedan stilski a drugi tehnički. Nažalost, znatno je bio uspešniji u
drugom. O čemu je reč: želeći da publici saopšti svoj doživljaj Sremčevog romana, reditelj u
njemu pronalazi elemente o kojima pisac verovatnonije ni razmišljao. On likove, u pojedinim
pomentima, pretvara u karikature, a scene od zdravog humora sačinjene transformiše u gro
teske. U pojedinim momentima javlja se i lascivnost, sasvim strana ovom piscu.
Jednom rečju, u stilizovanju i akcentovanju režija nije imala dovoljno mere. Jer, za publiku
koja predstavu posmatra isključivo kao pozorišni čin, manje opterećenje je ako ono što gleda
ne liči sasvim na original, pošto je, naravno, reč o romanu, a znatno više joj smeta ako
prikazana scenska igra nije stilski je dinstvena niti dramaturški kompaktna. Ova predstava baš
toga nije imala: Uednačenost i stilsko jedinstvo. Istini za volju, u onome što nam Jović nudi,
povremeno ima šarma, ali i klišea već uočenog u prestavama ovog inače talen tovanog
reditelja.
U onome što smo uslovno nazvali "tehničkim" intervencijama, Jović ima znatno više
uspeha: on aktere brojnih simultanih radnji zadržava sve vreme na sceni, koristeći se načinom
zaustavljene, možda je još bolje reći zamrznute, scene u sceni. Dobijamo tako ponekad tri
scene u jednoj, gde zaustavljene radnje izoštravaju onu koja traje, a njihovi akteri upotpunjuju
inače ugodnu scenu. Ovak vo korišćenje iskustva drugog medijuma (filma ili televizije) uspešno
je i atra ktivno dimenzioniralo uobičajenu scensku radnju.
Sve vrline i mane režije i adaptacije, saopštili su nam i glumci ove pred stave, naravno u
izraženom rasponu kvaliteta, iu zavisnosti od stepena prih vatanja rediteljskih intencija.
Zajednička im je bila izvesna prenaglašenost. Mihajlo Foro je popa Spiru igrao sa punom
koncentracijom, uvek u liku, blizak Sremčevim navodima. Ovaj glumac sve više pokazuje
primetnu sposobnost trans formacije u lik. Nažalost, i on je u završnim delovima predstave pao
u karika turu. Pop Ćira, u interpretaciji Stojana Notaroša bio je bliži rediteljevoj nego piščevoj
intenciji. Inače, bilo je to standardno ostvarenje glumca kome ovaj fah odgovara. Od popadija ,
izrazitija je Ljiljana Rebezov, čija Persa, i u prenaglašenim scenama ima šmeka. Ivanka Barić,
kao popadija Sida, zadovolja vala se da „asistira“ Rebezovoj u stvaranju „antagonističke“
atmosfere.
Ružica Cvetić je Julu donela kao nesuvislo i nevaspitano stvorenje, ali sve to uradila sa
simpatičnom neobaveznošću. Me lanija Olge Belić, i kaćiperna i "napirlitana", ali više na
"engleski" nego na banatski način. Uzročnik popovske svađe, učitelj Pera, je u igri Nikole Jurina
bio dovoljno uglađen, ali nedovoljno izveštačen kada je to trebalo. Građen s merom, Šaca,
Jovana Antića, razigran i raspevan, čak i pomalo pust. Novak Bil bija se, igrajući popa
Oluju,pokazao kako veoma nadaren glumac, i kada promaši intonaciju, na sceni ostavi zapažen
utisak. U predstavi su igrali još, s dosta uspeha: Ivanka Barić, Zagorka Bogdanović, Bogdanka
Vakanjac (kada bi se odrek la jeftinih efekata – bila bi komičarka velikog dijapazona), i vrli
epizodista Lazar Brusin.
Scena Vlade Rebezova, ne baš ambijentalna, ali zato oku ugodna. Kostimi Vesne Radović-
Dorić izražajni i sa ukusom. Muzika prijatna. Ipak, jedna opaska: valjalo bi ujednačiti govor na
sceni..

1975. list „Zrenjanin“

O MEHANIZMU NASILjA
Bertold Breht: „Strah i beda Trećeg Rajha“
reditelj Boda Marković

Pozorišni odgovor na aktuelne ideološke ali socio-psihološke neuroze današnjice

zrenjaninsko pozorište je, zajedno sa rediteljem Bodom Markovi ćem, potražilo u dramskim
sekvencama Bertolda Brehta „Strah i beda Trećeg Rajha“, iz perioda 1935/38. godine. Ova, u
osnovi više dokumentaristička nego scenska građa, poslužila je reditelju Bodi Markoviću kao
polazna pozicija za pozorišnu "raspravu" o nasilju i fašizmu. U Brehtovim tekstovima o genezi
nacional-socijalizma, Marković ne nalazi samo istorijske komponente ovih društvenih patologija,
čak se može reći da ga one i samo uzgred zanimaju. On u Brehtovom delu traži i otkriva kako
se uspostavlja mehanizam fašizacije pojedinca, porodice i čitavog naroda. Početnu situaciju tog
procesa reditelj locira u porodici, prateći kako ovaj "karcinom dirigovanog nasilja" nagriza
temelje konkretnog, nemačkog društva.
U ovom svom netipičnom dramskom delu, Breht kao da je raspet između "epskog teatra",
koji mu je imanentan, i klasičnog građanskog pozorišta. Najtačnije bi možda trebalo reći da je
polazni tekst ovog dela sadržinski sličan dokumen taristici, dok je u formalnom smislu blizak
političkom teatru. Ekspanzija fašizma u ovom komadu, izuzev u nekoliko scena, fizički i nije
prisutna na sceni. Ona je nagoveštena u atmosferi zla koja kao da se zajedničkim disanjem
prenosi. Teror se odvija negde izvan realnosti, pred publikom samo defiluju žrtve plime
nečoveštva, fanatizma i nasilja. Tako je kod Brehta napisano.
Boda Marković, u zrenjaninskoj premijeri ovog dela, koja je ujedno i prvo izvođenje u nas, u
nastojanju da upozori na zloćudnost i ekspanzivnost svakojakih fašizama, pribegava
multimedijalnoj teatralizaciji koja se nažalost isuviše preobraća u dramu spektakularne otuđene
inscenacije. U takvom prezentovanju zla, koje globalno deluje zločudno i monumentalno,
izgubila se, nažalost, karak teristična Brehtova humorna i ironična vizija istorije. I ljudskog bića i
njoj. Imajući bez prestanka u vidu epohalni značaj teme, kao i njenu današnju aktuel nost,
reditelj ove predstave je nagomilavao izražajna sredstva, udvajao metafo re, pozorišnu situaciju
"prekrivao" raznovrsnim zvučnim efektima, projekcijom slajdova i konačno je "dopunio"
prikazivanjem dokumentarnog filma.
Ovakvim preplitanjem medijskih artefakata, Boda Marković je stvorio svo jevrstan hepening,
nesumljive siline i inventivnosti, ali i scenski proizvod prepun ozbiljnih teatarskih ograničenja i
manjkavosti. Njegova postavka ovog Brehtovog, dosta sporednogg teksta, dakle, izaziva
snažne efekte i utiske, ali nevolje nastaju kad prođe prvi talas tih agresivnih utisaka - kad u
gledaocu pro radi analitički duh. Tada se otkrivaju i značajne mane ovako sačinjene predsta ve.
O čemu se zapravo radi: prvo, izvorni Brehtov tekst je simplifikovan poma lo nasilnom
aktuelizacijom, i drugo, umnožavanjem raznovrsnih medijskih efe kata, uglavnom nepozorišnih,
gledalište je dovedeno u stanje apsolutne zasićenosti, tako da je mogućnost katarze svedena
na minimum.Najveću pogrešku prema sebi kao pozorišnom reditelju, Marković je učinio
emitovanjem doku mentarnog filma o genezi i ekpanziji fašizma u Nemačkoj. Ova drastična
dokumentaristička "beležnica". prepuna leševa, krematorijuma, raspadanja ljudskosti, jednom
reči - svakojakih užasa, bitno je hendikepirala pozorišnu predstavu oduzevši publici i minimum
neophodne i pravovremene emotivne angažovanosti za zbivanja na sceni. Dokumentarac je bio
izvanpozorišni koncentrat efekata, posle koga ni Brehtova umetnost, ni glumački trud nisu mogli
da se uzglobe u magiju pozorišnih iluzija. Poremećena osa ove predstave onemogućila je da se
u punoj meri dožive i pojedina uspešna rediteljska reše nja, ali nadasve valja zažaliti zbog
činjenice da je "vatromet multimedijal nosti" porazio nesvakidašnje precizan glumački rad,
naročito u scenama "Krst sa kredom" i " Zimskoj pomoći" koja se snagom završnih akorda ipak
pretvara u ljudski teatarski krik protiv zla i nečoveštva.
Metod kojim je Boda Marković gradio predstavu „Strah i beda Trećeg Rajha“, nikako se ne
može nazvati suptilnim. To su neprestalni rafali poruka, muzič kih zavesa, sugestivnih slajdova.
Taj nalet preeksponiranih znakova svakako da u publici rađa i otpor prema recidivima nasilja
koje stoje u pozadini takve iko nografije, ali kada ta intermedijalna umnoženost postane sama
sebi svrha sve zazvuči scenski kontraproduktivno. A takvih trenutaka je na zrenja ninskoj premi
jeri bilo isuviše.
U ovakvom rediteljskom konceptu Brehta, glumački zadaci su bili najteži i najnezahvalniji. U
pirotehnici svetla i zvuka teško je bilo naći pravu meru intonacije i gesta. Utisak je da se u
svemu najbolje snašao Nikola Jurin, koji je imao pravi odnos prema Brehtovoj ironiji i humoru.
Novak Bilbija, je svojom glu mačkom fakturom dobro ocrtao položaj nemačke radničke klase
pod demagoškom kapom nacizma, dok je Filomena Dogan u završnoj sceni uzbuljivo ovaplotila
tragičnu sudbinu žene-majke u Trećem Rajhu. Ostali akteri ove predstave uspeva li su samo
sporadično da se izvuku iz mehanizma predimenzionirane multimedi jalnosti Markovićeve režije.
U tome su ipak donekle uspevali Stojadin Stojilj ković (u "Povratku iz logora") i Svetlana Vujičić
(u "Krstu kredom").
Scenografija Vlade Rebezova, do kraja funkcionalizovana, u službi koncep ta režije, bez
prave šanse da autorski učestvuje u kreaciji brehtovskog sveta. Kostimi Branke Adžić-Ursulov,
verni epohi i neutralni; muzika Alfi Kabilja - u potpunom dosluhu sa monumentalnom postavkom
Bode Markovića. Publika - kao značajan akter predstave – bila je impresionirana i zbunjena.
I na kraju, bolje je ipak započeti sezonu i sa ovakvim ambicioznim i zbunju jućim zahvatom,
po cenu poluuspeha, nego, se "uspešno" ogledati u nekom drugom minornom pozorišnom
poslu.

Dnevnik, 8. jun, 1980.

U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA
Milutin Ž. Pavlov: „Zar je važno ko bere Mariorine karanfile“
režija: Milivoje Milojević

Zrenjaninsko pozorište je završilo sezonu praizvedbom teksta savremenog vojvođanskog

književnika Milutina Ž. Pavlova „Zar je važno ko krade Marioline karanfile“. Ovaj autor objavio je
do sada više zbirki poezije i proze, a najširi auditorijum upoznao ga je kao scenaristu zapažene
televizijske drame „Knjiga drugova“. U svom pozorišnom debiju Pavlov ostaje veran svojim
literarnim preo kupacijama - ravnici i njenim "malim ljudima".
Ovaj njegov pozorišni trud, međutim, ostao je u znaku višestrukog nespora zuma. Prvo,
Pavlova je zaveo uspeh ovog teksta u radio izvođenju (nagrada na fes tivalu u Ohridu) te ga,
bez značajnijih dramaturških i literarnih prerada, pre pušta pozorišnom gledalištu. A priča iz
života grobara i grobljanskih muzika nata, sva u verbalnom humoru i vicu, sa nedorečenom
crnohumornom dimenzijom i pomerenim i grotesknim likovima, sa tek naznačenim lokalite tima,
jasno usme rena ka radiodramskom, u prostoru pozornice deluje zgrčeno, nerealizovano. Kao
da se promenom medija rasprsla smisaona okosnica ove drame. Likovi su se raz vodnjili, šale
zazvučale isprazno, socio-psihološki kontekst kao da je savim nestao. Zbog ovoga treba za
žaliti, jer Pavlov je pisac koji dobro poznaje ovo podneblje i sigurno da pojednostavljenja u
fakturi ove drame potiču iz nepozna vanja zakonitosti scenske dramaturgije. Ostale manjkavosti
zrenjaninske preds tave idu na druge adrese.
Reditelj Milivoje Milojević je bukvalno pročitao ovaj literarni predložak i opredelio se da ga
rekonstruiše sa svim recidivima radiofonskog. Nije us peo scenski da ga osmisli, razigra, da
razvije začetke mizanscena. Poverovao je da sa anegdotskom fabulom i verbalnim humorom,
statičnim monološkim pasa žima i nerazvijenom igrom može da napravi uspešnu celovečernju
pozorišnu predstavu. Zapravo, držeći se striktno napisanog, izneverio je ono što je imane ntno u
poetici Milutina Pavlova. Nestalo je poetičnosti – umesto nje se javila patetika. Umesto
crnohumornog, dobili smo bizarno. Sve ove zamerke režiji mogu se sažeti u jednoj - Milojević se
do kraja predstave nije žanrovski i stil ski precizno opredelio. Čas je to bila groteska, što je
verovatno najbliže Pav lovu, čas burleska, pa onda realistička komedija. Asinhronost u čitanju
drams kih tokova onemogućila je da scenski fragment Milutina Ž. Pavlova zazvuči barem onako
kako je napisan.
Uz ovakvu (ne)saradnju pisca i reditelja jasno je da predstava „Zar je važno ko krade
Marioline karanfile“ nije mogla da dosegne neke više standarde. Gle dali smo izvođenje bez
žara, scenske uverljivosti, bez pravog kontakta sa gle dalištem. Tu i tamo, poneka jezička
burleska uspevala je da pređe rampu, s vre mena na vreme osetili smo ono što je autor želeo
da postigne - "komediju sa gor kim ukusom".
Najsažetije rečeno: zrenjaninsko izvođenje dramskog prvenca Milutina Ž. Pavlova delovalo
je krajnje siromašno. Kvalitetna radio-drama ostala je bez neophodne autorske i rediteljske
nadgradnje i dogradnje. Zbog toga se nije moglo dogoditi ništa drugo do raspada nedužnog i
neteatralizovanog teksta.
I kako to biva, početni nesporazumi se štafetno produžavaju i do ostalih aktera. Glumci su,
tek naznačene likove, realizovali sledeći re diteljske dile me. Mihailo Foro je manirom iskusnog
glumca skicirao figuru šefa pogrebnog preduzeća, ali ništa više od toga. Nikola Jurin se u obličju
Korića, večitog mladoženje, osećao veoma neprijatno pokušavajući, sa malo uspeha, tehnikom
da nadomesti prazninu u kojoj je lebdeo. Lidiju, večitu verenicu, tumačila je, inače vrsna
glumica, Bogdanka Vakanjac, prenaglašeno i ne baš uverljivo. Lazar Bru sin je dobro oživeo
Peru Donića, grobara A kategorije. Zagorka Bogdanović je korektno odigrala njegovu ženu.
 Svetla tačka u ovoj predstavi, u prilično dezorijentisanoj glumačkoj ekipi zrenjaninskog
pozorišta, bio je Miloje Ivanović. Njegov Bora Kontraš delovao je uverljivo, živopisno i
"crnomanjasto". U predstavi su još igrali Predrag Sta nić, Miroslav Nikolić, Svetislav Nikolić i, u
zapaženoj epizodi, Živojin Šajtinac.
Vladimir Kovačević je napisao dopadljivu muziku. Scenografija Vladimira Rebezova pratila
je, neutralno, realistički sloj predstave.
Na kraju ovog prikaza nešto čemu, možda, i nije ovde mesto - sudbina prve drame Milutina
Ž. Pavlova karakteristična je za praizvedbe domaćih autora. Dela se izvode dramaturški
neobrađena, nedovoljno pripremljeno, ishitreno, Posle neuspeha ili delimičnog uspeha,
neminovno dolazi do razlaza domaćeg dramskog pisca i pozorišta. Nadamo se da će u slučaju
Pavlov biti drugačije.

Dnevnik, 11. avgust, 1980.

KADA JE ROK DRAMSKOG TRAJANjA NA IZMAKU
Brendan Bien: Talac,
režija Milivoje Milojević

Kada se početkom šezdesetih godina pojavilo na evropskim scenama, delo irskog

dramatičara Brendana Biena „Talac“, svojom intrigantnom strukturom političkog trilera, i
privlačnim tragikomičnim pozorišnim valerima, predstavljalo je znatno osveženje pomalo
"ustajalog" repertoara. Priča o zaro bljavanju pripadnika engleske armije u Severnoj Irskoj,
njegovom zato čeništvu u jednom burdelju, i namerama da se isti zameni za utamničenog člana
Irske repu blikanske armije i, konačno, apsurdne pogibije Engleza, posle doživljene lju bavi
odnosno političkog "preobražaja" personala burdelja, siže je Bienove drame.
Tih, već, davnih šezdesetih, i sama tema je bila novina za pozorišnu publiku, jer
neobjavljeni rat na tlu Evrope (englesko-irski sukob) nije do tada znatnije eksploatisan na sceni.
Danas, posle Vijetnama, Avganistana, Salva dora, nestala je iz ovog dela šokantna
ekskluzivnost direktnog posmatranja aktuelne istorije. Činjenica da irska agonija i dalje traje,
nažalost, ne obez beđuje „Talcu“ novi sloj dokumentarističke, odnosno istorijske intrigantnosti.
Zapravo, rok trajanja tog intrigantnog scenskih značajki, kojima međutim današnje teatarsko
čitanje mora da odredi prioritete.
Pogledajmo zato šta nam Bien još nudi u ovom delu. Pre svega, prvo se uočava linija
rasprave o apsurdnosti svakog potčinjavanja sudbine pojedinca nekom opštečovečanskom
humanizmu. Tema o nepotrebnom komplikovanju i zagađivanju međuljudskih odnosa, tako đe
je prisutna. Konačno, autor nam poda stire i jedan komplot tipično irskih mitologema, humora,
songova i folklornih belega.
Reditelj zrenjaninske postavke „Talca“, Miloje Milojević posegao je za onim slojem ove
drame koji se obraća univerzalnoj osudi svakog nasilja nad ljudskim duhom, njegovom religijom,
i, konačno, egzistencijom. Pravilno uočivši porozno st političke dimenzije Bienovog dela, on je
nažalost gradio svoju koncepciju skoro isključivo na onoj humanoj, aktuelnoj ali dramski
nedovoljno snažnoj komponenti dela. U želji da dokaže ono u čemu ni pisac nije bio ubedljiv,
redi telj je preferirao komičnu dimenziju drame tako da se tragični potekst jedva oseća. Samo
finale drame gubi na taj način dramatiku apsurdne pogibije mladog junaka. Žanrovska
izmenljivost tragičnog i komičnog tek ponekad u ovoj predsta vi ima prave oblike. Bienova
osobena ironija, kojom tekst obiluje, često je zatr pana isforsirano burlesknim situacijama.
Znatan trud je režija uložila u rekonstrukciju tipičnog irskog miljea, i može se konstatovati da
je u tome imala uspeha, iako joj scenografija nije bila u tome od naročite pomoći. Uopšte, valja
konstatovati da je u zrenjaninskog „Tal ca“ uložen znatan rad, i reditelja i glumaca. I to se vidi,
jer ukupnom dojmu ovog izvođenja“ Talca“ za laskaviju ocenu nedostaju samo detalji. Kao što
je suviše verovao Bienovoj tematskoj univerzalnosti, Milojević je, dosledan u nameri da taj tok
prati, pribegao preciznoj "mikro-režiji" pojedinačnih scena. Dobili smo tako neujednačen niz
prizora, sa smenjivanjem efektnih ali i ble dunjavih rešenja. Iz dela je nestao duh ciničnog irskog
rezonera koji se svemu podsmeva.
U korišćenju songova, čija se sadržina istini za volju teško prati, nije bilo ekonomičnosti pa
su ovi često skoro potpuno zaustavljali radnju umesto da je bogate ritmičkim, asocijativnim i
folklornim damarima. Kada je režija u pitanju, neodoljivo se nameće zaključak da je Milojević
isuviše poštovao u Bienu ono što je već postalo anahrono, umesto da poletnijim čitanjem
prodre do ironično-paraboličnog jezgra priče koja se, možda, s pravom smešta u burdelj.
Predstava nastala na ovakvim premisama, odvijala se ne bez scenskog šar ma, premda ali
lišena dublje zasnovanosti dramaturških obrazaca. Jedan, u osnovi komediografski ton, vladao
je od samog početka, i ovakvom „Talcu.“ Nedo stajala je ipak žanrovska kompaktnost.
. Brojan glumački ansambl korektno je ispunio svoje, ne uvek precizno odre đene, zadatke.
Bogdanka Vakanjac, kao Mis Gilkrist, bila je najbliža ironično-humornoj suštini Bienove
dramaturgije. Dvostrukost u kojoj svi likovi žive, ona je najdoslednije očuvala i prikazala. Budimir
Pešić, kao Pat, korektan, s tim što je povremeno svesno žrtvovao tragičan podtekst lika koji
tumači, ističući njegovu humornu odoru. Meg Dikon, u tumačenju Gordane Vinokić, bila je sva iz
jednog komada, bez presudnog žiga prošlosti, što važi i za Milidija, Nikole Jurina. Stojan
Notaroš je preobraćenika Musjea interpretirao dovoljno uzdrža no, pazeći da ne pređe u
karikaturu, sa efektnim songom reminescencije na "eng leski period" simpatičnog čudaka.
Debitant Siniša Ćopić, snalazio se u ulozi Leslija onoliko koliko mu je režija u tome pomagala,
znači svakojako. Valja reći, ipak, da je svojom bezazlenošu često, spontano, doticao
humanistički podtekst Bienove drame. Svetlana Utješanović je Terezu odigrala u prevelikom
trku, bez psiholoških rezova koji bi pokazali različita lica ove "svetice" i ljubavnice.
U ovako izneverenoj političkoj drami, Miloju Ivanoviću nije bilo lako da odigra oficira IRA.
Utisak je da je liku prišao ambiciozno, bio je sasvim blizu da uspe ali za par nijansi je
"preglumio". Selimir Tošić kao "Princeza Grejs" prijatno iznenađenje, dok je Mihailo Foro lik
dobrovoljca pretvorio u karikaturu. U predstavi su još igrali Prvoslav Zakovski, Divna Stojiljković
(preterano nervozno), Milan Kočalović, Anđelka Davidovac i Dragica Petrov (eksterijerno
najuspelija od "personala"). Unevši u predstavu kantri-muzičara, igra ga Nenad Pantić, režija je
morala da mu pronađe primereniji mizanscen.
Scena Flore Viorela, u strogoj funkcionalnosti, bez posebnih vrlina. Kostimi Milene Ničeve,
takođe. Zoran Miletić je za ovu predstavu napisao zanimljivu muziku, kombinujući Brehta i Boba
Dilana.
Dakle, bila je ovo predstava koja nije dovoljno iskoristila preostale aktue lnosti Bienovog
dela, ali može se gledati kao dopadljiva komedija.

mart 1982.
ŠNAJDEROV POVRATAK
Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera,
režija Slavenko Saletović

Teško je objasniti kako i zašto pojedina dramska dela posle duge pauze ponovo zakorače u
susret publici. Jedino je sigurno da na to najmanje utiče sama pozorišna publika! U slučaju
Popovićevog „Bore Šnajdera“ u pitanju je pozoriš na i društvena sudbina samog autora, koji se,
posle pisca u modi, našao na pozi cijama zaboravljenog dramatičara. Koga nešto vraća u
„život“?
Scenska postavka ove drame, po opredeljenju Slavenka Saletovića, otkriva, ipak, moguće
povode za drugi život "Bore Šnaj¬dera". To je, pre svega, izvesna tematska aktuelnost
Popovićevog teksta, jer se njegova fabula vezuje za zloupot rebe službenog položaja, nerad,
loše poslovanje i slične radnje - što je pri sutno i u našoj svakodnevnici. Istini za volju, i lik
glavnog junaka Bore Šnajde ra, onako kako ga je Popović napisao, egzistira nezavisno od
sudbine drame kao prepoznatljiv pozorišni i životni znak našeg mentaliteta.U građenju zrenja
ninske predstave, ovakav prilaz, koji se ogledao u redukciji književnog predloš ka, jasno je
pokazao mogućnosti nove interpretacije Popovićeve komedije, ali i neophodnost precizno
postavljenje mere u "eksploataciji" njenih scenskih dome ta. Jer, Popović je dramski autor čije
vrline treba, pre svega, tražiti u isme vanju životnih i društvenih stereotipa, konvencija i mitoma
nije. I njihovih lingvističkih tragova! Njegov humor izaziva nedoumice, dok se najznačajniji dra
maturški pomaci dešavaju u sferi jezika, čija hotimična zaošijanost i smišlje na otuđenost,
najbolje prezentuju svet Aleksandra Popovi ća.
Saletović je, međutim, išao za radnjom, precizno, tumačeći zgode i nezgode, razvojnog puta
jednog karijeriste, inteligentno je podvlačio mesta gde se aktue lna stvarnost i delo dotiču,
jasno postavio likove, ali i u akademskoj precizno sti realizacije ispustio popovićevsku
atmosferu, koja se sastoji od "hiljadu pet lji". Misaonih i jezičkih.
Mera satiričnosti i realnosti pokazala se manjom od nadrealne humornos ti. Predstava je
rađena realističkim manirom, sa povreme nim zgušnjavanjem u grotesku. Popovićeve invektive
povremeno su doticale gledalište, neke uloge su efektno urađene, reakcija publike je bila
pozitivna ali, to već postaje manir ovog pozorišta, nije bilo onih presudnih sitnica koje su
neophodne za predsta vu koja može da traje.
Režiji je nedostajalo više sluha za persiflažu, za jezičke bravure, za ana lizu stereotipa.
Scenografiji, koju potpisuje inače studiozni i provereni, Miodrag Tabački – pomalo u raskoraku
sa temom i atmosferom. Prazan i pomalo slučajan scenski prostor nije bio dovoljno podsticaj za
igru podsmevanja i ver balnih „brzalica“.. Osuđeni na tako nedefinisanom prostoru, glumci su
mogli lakše da odigraju neki komad apsurda beketovske škole.
Glumačkom ansamblu nedostajalo je ujednačenosti u prilazu likovima i ukupnoj inscenaciji.
Novak Bilbija uspešno je izgradio lik karijeriste i hohšta plera "s naših strana". Istakao je svu
njegovu ljigavost, povodljivost, skoroje vićku bolećivost na privilegije rukovodećeg položaja. Sa
neophodnom distan com, igrao se s Borom Šnajderom, puštajući ga da zveči isprazno kada to
treba, omogućavajući mu da se "glasne" ljudski, progovori frazom politikanta baš na mestima
gde je i Popović zamislio. Na toj stazi persiflaže bio je i Budimir Pešić, koji je kadrovika Vitu
igrao s dobrom merom ironije. Rozika, Svetlane Utješanović, bila je dovoljno izveštačena i
koketna, i sa Gordanom Vinokić, u ulozi Line, zatvara krug aktera koji su izbegli realistički manir,
dobrim delom i režijom nametnut.
Kostime je uradila Ljiljana Orlić, ne zamerajući se ni piscu ni reditelju.
Dnevnik, 16. novembar, 1982.
UPOTREBA NUŠIĆA
Branislav Nušić: „Gospođa ministarka“,
režija Ivana Vujić

Praksa savremenog teatra sankcionisala je manir adaptiranja, prerade, dopi sivanja,

odnosno "autorskog čitanja", jednom rečju "osavremenjivanja" čak i klasič nih dramskih
tekstova. U liberalizaciji procenjivanja dokle se može ići u me njanju "predloška" ovaj se
recenzent zaustavlja na principu da tek evidentna novostvorena teatarska vrednost opravdava
rigorozniju smisaonu ili dramatur šku intervenciju u klasična ostvarenja.
Zahvat koji je Ivana Vujić učinila na Nušićevoj „Gospođi ministarki“, žes tina kojom je ta
radikalizacija izvršena, nema ni približnog odziva u umetnič kom utisku predstave. Ne
udubljujući se naročito ni u Nušićevo ismejavanje na ših pokondirenih naravi i mentaliteta, ni za
njega specifičnu karakterizaciju ili komediografsku vizuru, a još manje ovoj komediji primerenu
dramaturgiju, Vujićeva je ovog našeg klasika pročitala kao da je Arto ili Žarija. Prikazala nam
jedan nedovoljno obrazloženi teatar surovosti i apsurda.
Do takve dramske matrice „Gospođe ministarke“, upotrebljene na zrenjanins koj sceni,
rediteljka je došla skraćivanjem teksta, premeštanjem, korišćenjem Nušićevih proznih tek stova
(uglavnom bez pravog opravdanja), svođenjem radnje na otuđenu krivulju. I zahvati u
Nušićevim junacima takođe su „surovi“ tako da neki od njih izuzev prezimena i nemaju više
dodirnih tačaka sa izvornikom.
Gledajući ovakvu predstavu sticao se utisak da je rediteljki bilo skoro sveje dno s kojim će
tekstom realizovati svoju viziju pozorišne igre. Njen je redi teljski rukopis u ovoj predstavi
obilovao nečitkim mestima, nedovršenim meta forama, nedosegnutim političkim asocijacijama.
Problematična je na primer dramaturška upotreba trbušnog plesa, Ninkovićevih higijensko –
kozmetičars kih „seansa“; nejasan je takođe i simbolički značaj nove ličnosti koju Vujićeva
uvodi u predstavu - Majke otadžbine.
Stiče se ipak utisak, da su na pojedinim mestima ove "dramatizacije" posto jalo još po
nešto, neki dodatni tekstualni ili scenski segment, koji bi omogu ćio bolju protočnost
rediteljskih ideja, možda bi vizija “osavremenjenog” Nu šića autorke Ivane Vujić bila
konsekventnije elaborirana. I publici razumlji vija. Ovako, odigrana predstava deluje nedovršeno
i nekonsekventno, ne samo kad je u pitanju Nušić, već i odnosu na inovativne namera Ivane
Vujić.
Neke su ličnosti pretvorene u karikature – naročito Pera pisar, ujka Vasa, tetka Daca, Soja.
Drugima je pridodata izvesna manijakalna putenost ili tupost (Dara i služavka Anka), dok treći
deluju, ipak, sa znatnim ostatkom nušićevske tipologije. Ovako različito oformljeni likovi,
stavljeni u proces nekog, nazo vimo ga, fizičkog teatra, bez jasno izgrađenih relacija, sudarali su
se, gubili u otuđenim kretnjama i bez jasne dramske logike, kao marionete, s mukom su priča li
"Vujić- Nušić" priču. Gegovi kojima se pribegavalo, do besmisla su se ponav ljali, lascivne scene
bile su uglavnom bez funkcionalnosti. Dobro režirane i odigrane slike, kojih je srećom bilo, i koje
govore da je ipak reč o talentovanom ali preambicioznom reditelju, gubile su se u moru
ponavljanja i preterivanja.
U takvoj, rediteljski nedovoljno apsolviranoj predstavi, glumački ansambl zrenjaninskog
pozorišta imao je izuzetno težak zadatak. Ostvarenja koja su poka zali različita su, u zavisnosti
koji ih je zglob ove nedonešene predstave zahva tio. Bogdanka Vakanjac je odigrala jednu
grotesknu Živku - ministarku, glasovno limitirano ali dovoljno tempermentno. No, ni ona nije u
ovakvoj "Ministarki" bila glavna. Mirjana Vukojević je Daru predstavila kao duševno otupelu, a
Svet lana Utješanović Anku kao erotizovano, priglupo i samo na instinkte oslonjeno stvorenje.
Novak Bilbija je, u maniru fizičkih egzibicija iz ranijih predstava, dao svoj doprinos raspadu
tematske i stilske koherentnosti predstave. Bliske Nušiću, likove: dr Ninkovića i Peru Kalinića,
sa umerenom stilizacijom va ljano su odigrali Nikola Jurin i Milan Kočalović. Zapažena je bila i
epizoda Budimira Tošića (Jova Pop-Arsin) u kojoj je efektno spojena nušićevština i osmišljena
slikovnost fizičkog teatra (možda je to put kojim je mogla režija i Ivane Vujić).
Uz dosta posrtanja, preterivanja i nesnalaženja igrali su još i: Zoran Jovi šević, Miloje
Ivanović, Mihailo Foro, Prvoslav Zakovski, Stojadin Stojiljko vić, Ružica Cvijetić, Stojan Notaroš,
Selimir Tošić, Divna Stoiljković, Gordana Vinokić i Anđelka Davidovac. Ukoliko u narednim
izođenjima ove predstave artikulišu i doziraju svoje zadatke na sceni, i sopstvenom glavom
porazmisle o onome što igraju, i ovakva „Ministarka“ bolje će izgledati.
Scenografija Vlade Rebezova realizovana je u čistim linijama, sva u funk ciji zamišljene
modernizovanog Nušića. Kostimi Bjanke Adžić-Ursulov, iz nedo voljno ubedljivih razloga, bili su
konfrontirani na realističke (za muškarce) i groteskne (za žene).
U zaključku valja reći da je zrenjaninska publika ovako rigorozno eksperi mentisanje sa
klasikom videla već pre petnaestak godina (činio je to s dosta uspeha Jovan Putnik), ali i posle
superiorne autorske Žigonove vizije Gogolje vog "Revizora", Zrenjaninci od budućih "gnevnih
reditelja" traži daleko više mudrosti i umetničke snage.

Dnevnik, 25. februar, 1983.

PREKID NA UMETNIČKIM VEZAMA

Božidar Zečević: Pivara,
režija Milivoj Milojević
 Beogradski pisac Božidar Zečević u svojoj „Pivari“, kao i Slobodan Šnajder u „Hrvatskom
Faustu“, za dramski predložak uzima temu pozorišta pod okupaci jom, odnosno šire gledano
problem "izvođenja" umetnosti pod vlašću osvajača. Sličnost se produžava i po autentičnosti
izvornog događaja: grupa beogradskih glumaca je, zaista, iz Narodnog pozorišta, prešla „pod
okrilje“ kolaboracioni ste, pivarca Vajferta. I tu se svaka sličnost sa Šnajderom prekida.
Zečeviće vi akteri ne odlaze, iz tog privemenog „skloništa“ u partizane već panično beže
neposredno pred samo oslobađanje Beograda. U "Pivari" takođe ne postoji lik-junak sličan
Šnajderovom Afriću: Zečevićev junak, Ruj Blaz, posle neuspelog bekstva na oslobođenu
teritoriju čak, pristaje da se prostituiše samo da bi spasao život.
Ta fabularna različitost u odnosu na "Hrvatskog Fausta" niukom slučaju nije limitirala
moguće domašaje Zečevićeve drame. Dramaturška i smisaona konzi stentnost njegovog dela
narušena je, međutim, mnoštvom nerealizovanih a skoro ravnopravnih dramskih komponenti.
Pre svega, globalna metafora: pivo - koju au tor pomalo na silu izvodi iz samog mesta dramske
radnje, Vajfertove pivare, je kao metafora za sisteme nedovoljno univerzalna da otrpi tako
čestu upotrebu. Na trenutak je možemo razumevati kao fašizam, a potom se učini da je u
pitanju aluzija na kapital, da nas u potpunu nedoumicu dovede njeno moguće značenje, koje
iskrsava na samom kraju dela, u Jagovom monologu, kada se moć piva uspostav lja kao
ideološka kategorija, sasvim dvosmislenog političkog podteksta. To po sebi nije mana, ali njena
scenska neuverljivost odnosno nefunkcionalst - jeste.
U nameri da svoj tekst učini slojevitijim, Zečević u dramu unosi dokumenta rističke inserte
(scene iz „Koštane“ i „Đida“, koje su "glumci-kolaboranti" izvo dili) a reminescencijama na
klasičnu antičku literaturu iznalazi opšte huma-nističke i egzistencijalne paralele. Taj snop
estetičkih i etičkih, odnosno ide oloških pretpostavki, uokviren u sasvim realistički prosede
okupiranog Beogra da, sredinom i potkraj 1944. ovaj autor ne uspeva da pretvori u sled
smisaonih dramskih situacija. Negde sredinom komada, naime, nastaje znatan prekid na tea
tarskim vezama, pre svega dramaturškim, pa delo ostaje u znaku nesintetizova nih autorivih
početnih teza.
U ambiciozno pisanom štivu, dramaturški najtanje su scene umnoženog "pozo rišta u
pozorištu", zatim "osvešćenja" Julije i Ruj Blaza, kao i poneka sekvenca sa pozorišnim
rediteljem ruskog porekla, Hartvigom.
Kao u mnogim dramama ideja, i „Pivara“ donosi nedovoljno izdiferencirane likove, što
naročito važi za "Vajfertove" glumce, koji nose imena po likovima koje su zaista igrali na sceni
Narodnog pozorišta. Ta je činjenica svakako u znat noj meri otežala zadatke zrenjaninskim
glumcima u ovom praizvođenju.
Reditelj Milojević je s primetnim entuzijazmom pristupio ovom nedoreče nom tekstu.
Očigledno je smatrao da se iz zanimljivih autorskih naznaka može stvoriti ubedljiva predstava.
Može se čak reći da je on scenski materijal veoma precizno, ponegde čak nadahnuto
realizovao, pogotovo gde se i sam tekst zgrušava u grotesku. Međutim, pored preteranog
poverenja u Zečevićevu dramu, može mu se zameriti nesnalaženje u melodramskim scenama,
odnosno strah od neophodnih "štrihova".
Predstava je igrana u svedenoj scenografiji Viorela Flore, čija crno-bela gama
nagoveštavala metaforičnost igre, koja se, nažalost, nije dogodila. Kosti mi Svetlane Zojkić u
začuđujućem rasponu od efektnosti (Vajfert) do slučajnos ti.
Glumci su se s različitim uspehom iskazali u, za njih nepovoljnom, dramskom prostoru.
Budimir Pešić je, kapitalistu-kolaboracionistu Vajferta, odigrao sa dovoljno oholosti, biseksualne
strasti i buržujske nezajažljivosti. Nikola Jurin je kao Jago bio dovoljno podmukao ali i okretan,
što je radnji davalo toli ko potrebne zamahe. Miloje Ivanović je svog Đida doneo u
veselinovićevskom maniru, što se u ovakvoj predstavi pokazalo dobrim. Milan Kočalović je Ruj
Bla za odigrao korektno, izuzev u melodramskoj sceni sa Julijom. Gordana Vinokić je, kao
Koko, bila sasvim rezervisana i defanzivna, što se može reći i za Stojadi na Stojiljkovića u ulozi
Lira.
Ova predstava ponuđena zrenjaninskoj publici nije domašila ambicije auto rove, pre svega
zbog nepreciznosti i nekoherentnosti njegove glavne ideje-pitanja: kako da etikom i estetikom
pozorišta oceniti i proceniti položaj umetnost i umetnike pod okupacijom?
Kasniji, scenski nesporazumi, logično iz toga slede.

Dnevnik, 7. maj, 1983.

TRAGOM KOMIČNOG DO GROTESKE
Branislav Nušić: „Sumnjivo lice“
režija Stevo Žigon

U prošloj sezoni, na zrenjaninskoj sceni gledali smo nedovoljno uspeo poku šaj da se od
Nušićevog komediografskog predloška („Gospođa ministarka“), pri menom radikalnih pozorišnih
metoda, stvori moderna drama apsurda i surovo sti. Ovog puta, drugi reditelj, Stevo Žigon,
veštijim i smislenijim interven cijama, pomalo već istrošenom (izigranom) „Sumnjivom licu“
udahnjuje protoč nost i strukturalnu svežinu. Zrenjaninsko izvođenje ove rane Nušićeve komedi
je prošlo je u najvećoj mogućoj meri bez stilske anahronosti, pulsiranje u gleda lištu izazivano je
tečnom pozorišnom igrom a ne samo prepoznatljivim tekstua lnim slojem, dok je veštom
dramaturškom intervencijom obnovljen i znatan deo istorijski istrošenog satiričnog naboja ovog
dela.
Žigon je u prilično razlivenu Nušićevu fabulu urezao naizgled jednostavnu vertikalu: čitavu
radnju smestio je u policijsku stanicu. Govor i logika birok ratske logike, od tog momenta,
osenčio je čitavu radnju i sve se pojavilo u čudnoj, pomerenoj svetlosti. Žandarmerijska stanica,
iz neke srbijanske palanke obre novićevskog vremena, ovakvim se oneobičavanjem lako može
zamisliti i u aktu elnoj vizuri neke južnoameričke državice, na Severnom polu, ili bilo gde. Čak i
kod nas! Ili u glavi svakojakih totalitarista. U takvoj postavci, tema o izmiš ljenom "sumnjivom
licu", odnosno zameni ličnosti, našla se na sporednom kolo seku - pretvorila se u jedan od
mehanizama za humornu „analizu“ atmosfere pri mitivne vlasti i njenih živopisnih "negativaca".
Pomerajući izvođački stil ove komedije, od uprošćenog socio- psihološkog realizma ka
stilizaciji i groteski, reditelj je većinu likova sveo na ispoljava nje ličnih i profesionalnih
elementranih karakteristika, koje nosioci istih doživljavaju samo kao "negativni zbir". Uvučeni u
svoju funkcionalnu neophod nost i stilsku ukupnost. Dajući im još po neki karikaturalni gaf (npr.
muca nje Alekse Žunjića), Žigon je predstavu ispunio obiljem komičnog, koje se na dovo ljno
mesta zgušnjava u groteskno.
Već osvedočenu sposobnost da majstorski oblikuje grupne scene (kao u brili jantnom
"Revizoru"), Stevo Žigon je i u "Sumnjivom licu" suvereno iskazao. U redigovanom mizanscenu
ove klasične komedije, akteri deluju kao veoma uvež ban tim usmeren ka jedinstvenom cilju. U
ovoj predstavi, on je glasio: - pokazati kako je sprega gluposti, primitivnosti i vlasti, komična i
opasna. U zrenjanin skoj predstavi, dobroj i čvrstoj, komičnog je bilo više, iako ni primitivizam
nije mnogo zaostajao - verovatno zato što je i Nušić tako hteo.
Zahvaljujući osobini ovog reditelja da preciznom organizacijom igre ne po ništava
istovremeno glumačke individualnosti, mnogi od učesnika dobili su priliku da iskažu svoje već
pomalo uspavane glumačke sposobnosti. To su dobro iskoristili Miloje Ivanović, čiji je Milisav
nosio sve boje politikanstva i lji gavosti, koje rađaju zatvorene militantne sredine, Selimir Tošić,
koji je već arhetipskog sreskog špijuna Aleksu Žunjića predstavio kao žovijalnog, čak duho vitog
mladića, i u nešto manjoj meri Prvoslav Zakovski, jer je u skoro vrhunskoj kreaciji smetalo
kolebanje između persiflaže i realističkog građenja lika. Ipak, ostvarenje po kome ćemo pamtiti
ovu predstavu doneo je Budimir Pešić, čiji sreski pisar Žika, kao stožer, objedinjuje sve dobre
osobine ove predstave. Stilizacija, kojoj je pribegao u tumačenju ovog, inače zanimljivog, lika
toliko je promišljena i dozirana da u momentima prelazi u koreografiju, a sve vreme je delovala
ka svojevrstan potekst i komentar zbivanja na sceni. Prostor koji mu je reditelj ostavio, Budimir
Pešić je ispunio glumom zrelom i koncentrisanom. Ovo izdanje "Sumnjivog lica" treba i zbog
njega gledati.
Po Nušiću centralni lik, Jerotija Pantića, igrao je vrsni glumac, ali ovog puta nekako
rezervisani i sputani, Stojadin Stojiljković. Bolje se uklapajući u kolektivnu igru, on je propuštao
mogućnost da briljira u "solo deonicama". Šte ta! Sa Stojiljkovićem u punoj formi, sud o
predstavi bi bio još povoljniji.
Scenografija Vlade Rebezova, po proverenom metodu (iz Revizora), funk cijalizacijom,
redukovanim koloritom i jednostavnošću, davala je komičnom tonu ironične primese. Kostimi
Branke Petrović - već poslovično dobri. Spoj epohe i lakoće-

Dnevnik, 8. oktobar, 1983.

NA SPOREDNOM KOLOSEKU
Redžinald Rouz: „Velika porota“,
režija Milivoje Milojević

Mnogobrojni su putevi koji dovode do uspeha ili neuspeha jednog scenskog dela. U
preliminarne, često i odlučujuće, spadaju svakako izbor dramskog teksta, kao i primerenost
rediteljskog čitanja odabranog teatarskog polazišta. U sluča ju drame severnoameričkog autora
Redžinalda Rouza „Velika porota“, koja je svoje vremeno imala znatan uspeh u filmskoj verziji,
reditelj Milojević je imao dovo ljno razloga za oprez. Rouzov tekst je, pre svega, više scenario
nego pozorišna drama. Zatim, milje je tipično američki. Oznake regionalnog, u realističkoj
strukturi Rouzove priče, važan su elemenat u uspostavljanju vertikale ovog dela: zasnovanog
na rasplitanju moralno-psihološke dijagnoze mentaliteta ame ričke malograđanske provincije
poznih pedesetih . Shodno tome, ova drama, krajnje pojednostavljene dramaturgije, može da
ima uspeha samo ako se igra u doslednom dokumentarističkom (ili verističkom) duhu. Samo
precizna i nadah nuta interpretacija lokalnog može iz ovog dramskog teksta da izvede univer
zalnija značenja.
Priču o dvanaest ljudi, koji rasplićući rašomonsku spiralu o ubici i svedo cima, istovremeno
podvrgavajući i sebe svakojakim analizama, Milojević je poku šao da odigra kao traktat o
hipokriziji i opštoj relativnosti istine. Dosledan svojoj ideji da u Rouzu afirmiše ono što kod ovog
postoji kao realistički sni mak, a ne kao misao ili dramaturški zglob, on je predstavu odveo na
sporedan put mehaničke teatralizacije, čak sakralizacije, svakodnevnog (igra sa stolovi ma u
maniru "tajne večere"). Taj potez je, neminovno, prizvao i retoriku što nije baš imanentno
Rouzu. Iz drame je na taj način nestao i duh autentičnog života današnjice, dok je pokušaj
uspostavljanja globalne metafore moralnog raskola ostao samo pokušaj.
Na tom putu "širenja" značenja Rouzovog teksta dosledno ga je pratio i scenog raf Flora
Viorel. Njegova veoma kultivisana i, u osnovi, nadahnuta scena, beli nom kao predodređena za
igru "prljavih ruku", imala je samo jednu manu: pratila je onaj tok predstave koji se, nažalost,
nije pred gledalištem dovoljno realizo vao. Sličnim putem krenula je i kostimograf Svetlana
Zojkić, zastavši na pola puta: njeni su kostimi istovremeno i realistički i stilizovani, i stilizovano -
realistički.
Dvanaest (gnevnih) ljudi, tumačilo je dvanaest različito usmerenih i inspi risanih glumaca.
Konstrukcija ove drame, inače, traži snažne glumačke ličnos ti, to je jedna od apriornih
mogućnosti da ona uspe. Zrenjaninski glumci su se različito snašli u dvostrukoj, autorsko-
rediteljskoj mreži. Neki su prenagla šeno skliznuli u karikaturu (Zakovski, Ivano vić), ili strip
glumu (Vukojević). Znatan broj je svoje nesnalaženje iskazao jednom vrstom defanzivne
(uzdržane) glume - Pešić, Cvijetić, Tošić. Ipak, nekolicini učesnika ove predstave uspelo je da
svoje likove uverljivo oforme. Pre svega to važi za Stojana Nota roša, koji je sa puno mere,
dočarao kompleksan lik Jevrejina-imigranta. Gordana Vinokić je bez velikih gestova odigrala lik
žene pune gorčine - plastično i pre cizno. Svetlana Utješanović je bila nadahnuta u interpretaciji
naivke "labilnih" opredeljenja. Listu uspešnih zaključuje Stojadin Stojiljković, koji je pokazao
dovoljno temperamenta za robustan lik silnika sa skrivenom greškom u životnoj
matrici.Konačno, ova zrenjaninska premijera otvorila je iznova pitanje: - kako formirati repertoar
koji će imati pravog odjeka u gledalištu.

Dnevnik, 7. decembar, 1983.

ČOVEK SA GREŠKOM U GLAVI, I VREMENU
Dušan Kovačević: „Balkanski špijun“
režija Milivoj Milojević

Podatak, ako ne jedinstven, onda veoma nesvakidašnji u istoriji novijeg jugo slovenskog
teatra, da se jedan pozorišni komad igra istovremeno u petnaestak pozorišta, a to je upravo
slučaj sa „Balkanskim špijunom“ Dušana Kovačevi ća, navodi na razmišljanje o mogućim
uzrocima ove pozitivne "epidemije". Za potre be prikaza zrenjaninske premijere ovog dela,
razlozi ovakve masovnosti uglav nom bi se mogli svesti na tri osnovna. Prvi zadire u sferu
primenjene drama turgije - napisan je upravo idealno za potrebe pozorišne eksploatacije - u
pred stavi igraju tri glumca i dve glumice. Zatim, sve se odvija u jednom dekoru i u
svakodnevnim kostimima. Drugi razlog je delikatniji jer autor, u želji da opred meti kafkijansku
parabolu o nesvesnoj žrtvi i manijakalnom goniču, poseže za temom informbiroa i Golog otoka,
doduše kao pomoćnim dramaturškim sredst vom, koje ostaje ipak u ravni indirektne ideologije.
Konačno, „Balkanski špijun“ je dobro napisana drama, višeslojno komponovana, na tragu
Gogolja ali i Kafke, čak Harmsa.
Miloje Milojević je u osnovi dobro pročitao Kovačevića: predstavu je vodio linijom
tragikomičnog, jer "Balkanski špijun" je i komedija sa ozbiljnom sadr žinom ili tragedija sa
komičnim situacijama i okolnostima. On je dobro dozi rao manijakalni spust Ilije Čvorovića,
čoveka sa „greškom“ u prošlosti, i robijanjem na Golom otoku. Uspešno je izgradio atmosferu u
kojoj se svakodnev nica pretvara u poligon progona i suludosti, i konačno, bio je na tragu
fantazma gorične paraboličnosti ove orvelijanske teme.
Omašio je na mestima gde je i pisac bio manje uspešan. Pre svega, u odsust vu prave
stilizacije "presnog" života, replikama svakodnevnog, bilo da je u pita nju socijalna ili politička
aktuelnost. Da je bio rigorozniji prema scenama u kojima radnja posustaje, predstava bi
svakako dobila u intenzitetu, koji je ovoj zrenjaninskoj povremeno nedostajao.
Priča o sredovečnom čoveku koji iz psihološke samoobmane želi da "pomog ne" društvu
koje je "nesposobno" da se brani od zavera (inostranih), o njegovom bratu, obeleženom sličnim
paranoidnim opsesijama, supruzi, bizarno privrže noj mužu, kćeri potpuno uronjenoj u novu
svakodnevnicu i, konačno, pod stanaru - nesvesnoj žrtvi u balkanskoj verziji Jozefa K, smeštena
je u "kotao" sobe koja od tihog porodičnog kutka prerasta u svojevrstan zatvor.
U tako svedenom mizanscenskom prostoru veliku su šansu i odgovornost imali akteri ove
crne komedije. Stojadin Stojiljković je Iliju Čvorovića, nesva kidašnji lik naše ukupne dramske
literature, izuzetno plastično oživeo, na li niji goniča koji je, zapravo, sav u vlasti sopstvene
psihološke i političke halu cinacije .Komični valeri kojima je bojio lik "balkanskog špijuna", u igri
ovog zre log i snažnog glumca, nisu zaklanjali tragičnu pomerenost čoveka koji kobnom
revnošću, otkriva mogućnosti pojave opasnih socio-psiholoških i društvenih mehanizama, koji
smanjuju prostore tuđe slobode. Njegov pandan, brat mu Đura, sa sličnim detonatorom u glavi,
poremećajem u percepciji, doduše bez jasnije predistorije, u interpretaciji Budimira Pešića,
izrastao je u mož¬da još opasniji prototip zlohudnika lišenog emocija. Pešićev Đura je svojom
bez prizivnošću uskakao u prostore Ilijinog zamora (ljudskog). I dok je Ilija komple ksan lik, Đura
je tip ljudi koji preteći egzistiraju negde u senci.
U tom uskovitlanom kvintetu, lik Danice kao da spaja obale irealnog (Čvo rovići) i realnog
(podstanar i kći). Odnosno komediju čini tragičnom, ili obr nuto. U igri Gordane Vinokić bilo je i
fanatične privrženosti mužu i zdra vorazumske uplašenosti zbog neočekivanog rasklapanja
događaja. Smetalo je samo povremeno pribegavanje karikaturi, potencirano i neadekvatnim
kostimom. Podstanar Miloje Ivanović ostao je na sredini Kovačevićeve žanrovske klacka lice –
nedefinisan, dok se Svetlana Utješanović, kao Sonja Čvorović, Ilijina kćer, zadovoljavala onim
što je režija pronašla u epizodama, koje kao da ni piscu nisu naročito važne.
Scenografija Vlade Rebezova, bez ambicija da dublje zađe u Kovačevićev vilajet. Kostimi
Svetlane Zojkić bili su znatno bolji u drugom, "tamnijem" delu predstave.
Na kraju treba reći: zrenjaninska premijera nije iscrpela sve mo¬gućnosti Kovačevićevog
"Balkanskog špijuna". Pamtiće se, ipak, najviše po snažnoj igri Stojana Stojiljkovića.

Dnevnik, 30, januar, 1984.

ZATVORENI KRUG SOCIJALNIH SUKOBA
Goran Stefanovski: „Hi-Fi“
režija Nađa Janjetović

Drama „Hi-Fi“ makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, koji svakim novim tekstom sve
više osvaja prostor u samom vrhu naše dramske literature, smelo zadire u neke aktuelnosti
vremena današnjeg. On piše svoju verziju priče o klasičnom sukobu generacija u zatvorenom
porodičnom krugu, o lomovima psihe i etike, o medijskom nerazumevanju, konačno i o pravu
pojedinca na celinu sopst venog identiteta. Pank i dogmatizam, alkohol i droga, vreme prošlo
(da li je bi lo baš takvo) i vreme današnje ( koje nije samo takvo), prepliću se u ovoj drami, koja
od komedije prerasta u tragediju , odnosno verizam prelazi u moralizam. Stefanovski, zapravo
najuspelije stranice ispisuje tamo gde konkretnim činjeni cama dopušta da se izbore za
univerzalnost. U delovima gde se drama bavi uop štavanjima, koja imaju ponekad tendenciju
da progovore u ravni opštih mesta, o kosmopolitizmu, odnosima velikih sila i sličnom, autor gubi
snagu i uverlji vost.
Ovaj mladi pisac, u delu čije smo zrenjaninsko izvođenje upravo videli, pokazuje kako se i
od tekuće stvarnosti može graditi dobro dramsko delo, čije se eventualne manjkavosti javljaju u
trenucima nescenične didaktičnosti. Drugu latentnu opasnost po konzistentnost drame „Hi-Fi“,
mogućnost šematskog preno šenje zaključaka iz sukoba deda i unuka, sa plana porodičnog, i u
tim okvirima generacijskog, u širi društveni kontekst (koji postoji, ali ova drama za tako ne što
nema dovoljno socio-psihološkog pokrića), režija Nađe Janjetović.vešto je izbegla
Pribegavši, u osnovi, analitičkom postupku, ona je pregledno i razložno, u ovoj korektnoj i
kultivisanoj predstavi, izložila sve autorove dramske iskaze. Takav rediteljski postupak "oštetio"
je, donekle, izvođenje „Hi-Fi“ za mogući punokrvniji i žešći angažman aktera. I jedan pomalo
potisnuti dramaturški sloj dela Gorana Stefanovskog zaslužio je preciznije scenske akcente.
Reč je nagoveštenim tezama o totalitarizmu i opasnostima koje on izaziva svagda gde se
potceni. Dril koji Boris sprovodi nad Matejom, pored psihološkog plana, koji se može veoma
plastično iskazati krilaticom "što me više spasavate, meni je sve gore", ima u sebi i elemente
"inženjeringa ljudske duše". Nađa Janjetović je to naslutila u „Hi-Fi“, ali nije išla do kraja u
isticanju i identifikovanju tog vekovnog usuda.
Ipak, predstava je u celini dobro urađena. Deluje i uzbuđuje. Pro vocira, nameće se. Glavni
njeni akteri valjano su obavili svoje zadatke. Stojan Stojilj ković je ulogom Borisa, predstavnika,
ali ne i reprezentanta starih generacija, uverljivo pokazao mane i ograničenja čoveka, koji iz
sopstvene nesreće nanosi i ostalima bol. Pravolinijska odanost misiji "iscelitelja", koju Boris
sam sebi namenjuje, u Stojiljkovićevoj interpretaciji javlja se često kao pretnja znatno
dalekosežnija od stana u kome se odigrava proces "privođenja svesti" zablude log unuka.
Tog unuka igrao je, i ovom ulogom praktično debitovao na zrenjaninskoj profe sionalnoj
sceni, daroviti Dragan Đorđević. Slobodno se može reći da je ovaj, nimalo jednostavan
zadatak, uspešno obavio. Iako mu ni pisac nije dao dovoljno socio-psiholoških karakteristika,
onih s kojima se više gradi lik a manje odre đuje tip, Đorđević je naročito u drugom delu drame,
nagovestio znatan, i žestok, dramski potencijal.
U ulozi Sonje, kćeri i majke, Gordana Vinokić uspešno je asistirala dvojci glavnih aktera,
iako se može zažaliti što nije, verovatno po rediteljskoj kon cepciji, u pojedine scene unela više
emotivnog angažmana. Za Mirjanu Vukoje vić, skoro da važi ista konstatacija, jer su dve njene
scene s Borisom pružale šansu za pravu igru, a sve se završilo samo "ilustrovanjem".
Scenografija Viorela Flore, u saglasju sa rediteljskom koncepcijom, izbega vala je izrazitije
podvlačenja i akcentovanja. Kostimi Marije Kranjc – uspeleš no prate delikatnost režije..

Dnevnik, 5. maj, 1984.

TESKOBA STERIJINOG SMEHA
Jovan Sterija Popović: „Ženidba i udadba“,
režija Dragan Jović

Opšte je prihvaćena ocena da u Sterijinom dramskom opusu razum kontroli še strast, da

njegov smeh manje razgaljuje a više trezni i opominje. Tako je u magistralnim njegovim delima,
uz konstataciju da je ovaj značajan autor naše baštine od klasicista nasledio sklonost ka
moralizmu, dok romantičarima nije odobravao naglašenu razneženost i emocionalnu
rasplinutost.
U komediji „Ženidba i udadba“, koja ipak spada u manje karakteristična Ste rijina dela,
komediografski elementi naizgled pretežu. U ovom je komadu znat no manje pridike, etike ili
politike, a umesto toga znatnije se javljaju podsmeh i zajedljivost. Dva se osnovna postupka
uočavaju u gradnji ovog podsmešljivog po zorja. Sterija prvo ironizira instituciju
provodadžisanja, ženidbe i udadbe, svo deći sve na interes (u konkretnom slučaju devojka je sa
manom a momak bez para), na dogovor u kome se zanemaruju osećanja. Drugo na šta
upozorava ovaj namrgođe ni komediograf, jeste labilnost ljudskog karaktera: Sterija nadmoćno
pokazuje kako izmenjeni odnosi (bračni i ekonomski) od silnika stvaraju smetenjaka (mla
doženja), odnosno od naizgled bespomoćne osobe (devojka) goropadnicu. Ova se komedija,
znači, može čitati i kao pritajena tragedija, nerealizovana melo dra ma, ali i kao groteska.
Reditelj, kome Sterijin svet nije stran, Dragan Jović, opredelio se u inter pretaciji ove drame
za koncept unutrašnjeg razotkrivanja ljudskih konvencija, za skidanje maski sa naizgled
dobrodušnih lica naših paora i trgovaca. On je u svom viđenju junaka Sterijine komedije išao do
krajnjih mogućnosti koje delo indicira, kloneći se jedino iskušenja da našeg klasika
"osavremenjuje" Jović, zapravo, maksimalno zateže dve niti u delu, želeći da nam pokaže kako
je i gri masa deo istine o čovekovom licu. Iz Sterije tako povremeno, u ovoj zrenjanin skoj
predstavi, proviruje nešto od Krecovog naturalizma, ljudski se rod pri kazuje u nimalo lepom
izdanju: Pravih i čistih osećanja skoro da nema, sve je stvar dogovora, interesa, straha ili zavisti
- to je poruka „Ženidbe i udadbe“, po Jovićevom čitanju Sterije. Tako je kod njih, a mi znamo
kako je u životu.
Kada se ocenjuju dometi ovako koncipirane predstave, koja je, čini se, više na tragu
izvornog Sterije nego što su to mnoge prethodne, valja reći da je slo bodno možemo uvrstiti u
listu kvalitetnih ostvarenja zrenjaninskog pozorišta. Osim nešto tromije ekspozicije, Dragan
Jović je zamislio i realizovao slojevi tu, strasnu celinu, s pravim ritmom koja pleni zrelošću.
U akterima je imao, skoro bez izuzetka, prave saradnike, dok je nekima pomo gao da posle
dužeg vremena dosegnu prave glumačke vrednosti. Reč je prevashod no o Mirjani Vukojević,
koja mu je u ulozi udavače i stožer predstave. Izuzetno precizno i disciplinovano, sa za
divljujućom transformacijom, ova je glumica objedinila sve vrline Jovićevog koncepta,
pokazavši, u groteskonoj formi, kako je kratak put od jadnice do silnice. Gordana Vinokić je lik
majke tumačila tako đe veoma koncentrisano, sa mnogo unutrašnjeg senčenja, sa
nesvakidašnjim ose ćanjem za mikroglumu. Dugo će se pamtiti njene transformacije u sceni
provo dadžisanja. Novak Bilbija je mladoženju igrao na samoj granici karikature. Znat no više je
doprinosio smešnoj strani predstave, zapostavljajući rediteljev crnohumorni sterijanski putokaz.
Delovao je dopadljivo ali i površno. Lazar Brusin je svojom realističkom glumom bio nekako
izvan osnovnih tokova predstave, što se može reći i za Mihaila Fora. Ružica Cvijetić – je
doprinosila je koherentnosti predstave.
Scenografija Vlada Marenića, u tamnoj gami naturalizma, zapaženi je kao svojevrsni
vizuelni komentar i "akter" ovog veoma uspešnog izvođenja "Ženidbe i udadbe".
9.6. 1984.
FRAGMENTI HEROJSKOG VREMENA
Milan Tutorov: „UČOOO!,“
režija Lilijana Arsenov

Zrenjaninsko pozorište je za 40. godišnjicu oslobođenja svog grada premi

jerno izvelo dramu domicilnog književnika Milana Tutorova „Učoo!“. Autor znatnog broja
dramskih tekstova, uglavnom iz savremenog života, pisao je ovaj komad na teme iz proteklih
vremena, kombinacijom dokumentarnog i umetničkog.
Koristeći istorijske izvore o pogibiji narodnog heroja Žarka Zrenjanina, Tuto rov nije odstupao
od činjeničnog. U popunjavanju "međuprostora" koga ima i u ratnim okolnostima, i koji konačno
dovodi do "oživotvorenja" događaja koje kas nije nazivamo istorijskim, autor je pokušao da
naslika neminovna psihološka i etička stanovišta ličnosti, uglavnom autentičnih, koje u dramu
uvodi kao akte re.
Stvoren je tako dramski predložak koji fakturom naginje radio-dramskom izvođenju, zbog
preovlađujućeg verbalnog iskaza. Reditelju predstave ponuđen je tako materijal relevantne
dokumentaristike, tromog dijaloga, i dramatične ali ne uvek i scenične fabule. Lilijana Arsenov
se odlučila da rigoroznim saži manjem dijaloga dođe do izraženije dramske prohodnosti. Time je
znatno dobila u tempu i funkcionalnoj ravnoteži fragmenata iz revolucije, s kraja 1942. godi ne.
Međutim, zapostavljajući donekle dokumentarnost, ona je previše ogolela kontekst zbivanja, i
bez jasnog vremenskog ambijenta često je zbivanja ostavljala u psihološkim vakumima.
Arsenova se povela za akcionim slojem drame „Učo-o-o!“, a on nije takvog intenziteta da
"iznese" celovečernju predstavu. I, paradok salno je, rediteljka se, posle rezonski obavljenog
dramaturškog posla, našla u pat poziciji. Verovatno je tekst Milana Tutorova trebalo postaviti u
doslednom dokumentarističko - edukativnom stilu, jer ovo što smo videli na zrenjaninskoj sceni
ipak najviše tome inklinira.
U realizovanju predstave "Učoo!", u kojoj je dramsko svedeno na nizanje frag menata
revolucionarnog vremena, čija je istorijska dramatičnost znatnija od pozorišne, i ostali akteri
imali su različit uspeh. U scenografiji Viorela Flore, previše sličnoj onome što je u poslednje
vreme ovaj autor radio na zre njaninskoj sceni, zasnovanoj na umereno stilizovanim detaljima,
propuštena je prilika da se multimedijalnim sredstvima stvori aktivniji ambijent koji bi bio
primereniji prizorima vremena.
Nesnalaženje se prenelo i na glumački ansambl. Tumači pozitivnih junaka nikako nisu
uspevali da pronađu odgovarajući ton što, istini za volju, nije bilo ni lako u ovako koncipiranoj
predstavi. Prvoslav Zakovski je imao nešto od sugestivnosti i ustaničke samosvesti u tumačenju
lika Žarka Zrenjanina, ali za dublje poniranje u ovaj kompleksan lik revolucionara, on očigledno
u tekstu a ni rediteljskom konceptu, nije našao dovoljno rešenja. Budimir Pešić je tumačio
krvnika Špilera sasvim realistički i sa merom, što se, nažalost, ne može, s jednim izuzetkom,
reći i za ostale interpretatore likova neprijatelja. U pred stavljanju izdajnice Zorke Roknić -
Kragić, Gordana Vinokić je, ipak, zrelom glumom, usmerenom na unutrašnje vibracije, daleko
nadmašila sve aktere pred stave. U veristički, ali pravolinijski sazdana ostvarenja, mogu se
uvrstiti i uloge Stojana Stojiljkovića, Anđelke Davidovac i Miloja Ivanovića, dok je promašajem u
dodeli uloge Mihailu Foru, ovaj inače vrsni glumac, često sebe i druge dovodio u delikatne
situacije.
Dakle, gledali smo samo prigodnu predstavu nevelikih dometa, niz fragmena ta iz ratnih
vremena. Da je nekim slučajem ostvarena bolja prethodna saradnja pisca i reditelja, ovo bi delo
Milana Tutorova sigurno delovalo scenski dra matičnije i imalo bi duže pozorišno trajanje.
Dnevnik, 10. oktobar, 1984.
O LjUBAVI I KARIJERI
Ivan A. Gončarov: „Obična priča“,
režija: Stevo Žigon

Tema o suvišnom i poraženom čoveku, u „Običnoj priči“ Ivana Gončarova, naravno da ima
pesimističke obrise - bez obzira kojim putem krenuo kroz život, suočićeš se s porazom -
poručuje ovaj ruski klasik. On, doduše, ovakav zaključak izvodi iz sklopa aktuelnih društvenih
(kapitalističkih) odnosa, koji mrve ljuds kost. Ali, ostaje utisak, da je, u svakom slučaju, u takvom
društvenom okruženju, individua na gubitku.
U dramatizaciji romana, napisanog još 1847. godine, suprotstavljeni su ro mantizam i
realizam, kao mogući obrasci ponašanja, čak se i lirsko, realistič ko i komično, smenjuju kao
plima i oseka. Ovo delo, ili, bolje rečeno, ono što je ostalo od njega u rešetu vremena, može da
se svede na dramski paralelizam sud bina dvaju generacija. Kroz dramu pratimo živote mladih.
Mlade i gnevne pred stavlja Aleksandar Adujev, koji od romantika i idealista, na kraju drame,
posta je praktičar i oportunista. Njegov stric, fabrikant Petar Ivanovič Adujev, na suprotnom je
polu: on na kraju pragmatične životne staze uviđa da mu je karijera uništila mnoge radosti i
emotivne zanose. Njihovi odnosi, međutim, stotinak godina kasnije, zapravo danas, ipak,
nemaju prave odlike sukoba generacija, pos matramo li ih iz aktuelnih socijalnih i političkih
uglova.
Reditelj zrenjaninske predstave, po Gončarevu, Stevo Žigon, dobro je zapa zio ovu
činjenicu, i akcenat je stavio na preispitivanje sudbina junaka u mreža ma ljubavi i karijere, a
znatno manje je insistirao na rekonstrukciji davnih društvenih okolnosti. U njegovoj viziji,
„Obična priča“ je realizovana kao poro dična drama u kojoj se sučeljavaju sudbine oca i sina,
Aleksandra i Petra Aduj eva.
Za razliku od ranije viđenih režija na ovoj sceni, Žigon se, ovog puta, opre delio da
prevashodno postavi osnovne dramske konture, da obeleži neophodne akcente, dok je
glumcima ostavljena velika sloboda u osmišljavanju likova i scenskih radnji. Dobili smo na taj
način, neočekivano, ne rediteljsku već glumač ku predstavu.
Tumači glavnih junaka, Dragan Đorđević i Budimir Pešić, uz diskretnu po moć reditelja,
uspevali su da se nametnu kao glavne vrednosti izvođenja. Kao Petar Ivanovič Adujev, Budimir
Pešić je ostvario jednu od svojih najzrelijih uloga na zrenjaninskoj sceni. Blagom stilizacijom,
izveo je lik iz zamke patetič nosti i moguće knjiške suvoparnosti. S puno strpljenja gradio je
starog Adujeva: na putu od od uspešnog fabrikanta do starca koji je izgubio smisao života. Sme
njujući lirsko i komično, on je ulogu obojio gogoljevskom svetlošću.
Mladi Dragan Đorđević je, igrajući Aleksandra Adujeva, koji nosi u sebi nešto od Rastinjaka
i inih, odigrao je prvu svoju značajnu ulogu. Uneo je u ovaj zanimljiv lik veliku količinu emocija i
energije, i u većini situacija uspevao da, sa Pešićem, oblikuje razvojni luk drame. Silina,
eruptivnost i velika pok retljivost karakterišu njegov stil, dosta primeren liku koji je tumačio. Neis
kustvo se, naravno, osećalo u njegovoj igri, ali ukupan utisak govori o zna čajnom napretku u
njegovoj glumi. Energija koju je Đorđević unosio u predstavu, u mnogim se slučajevima
pretvarala u istinsku scensku vrlinu. Gordana Vinokić je odig rala Lizavetu Aleksandrovnu s
dovoljno otmenosti i suzdržanosti. Scene s njom i Pešićem, verovatno su glumački
najujednačenije u ovom dobrom izvo đenju „Obične priče“. Sasvim zaslužen aplauz na
"otvorenoj sceni" dobila je Irena Tot tumačeći Julijanu Tafajevu, jer je u minijaturi ispoljila
izuzetnu moć tran sformacije. Mirjana Vukojević je Nađenku odigrala korektno, što se može reći
i za ostvarenja Kristine Mirkov, Selimira Tošića, Milana Kočalovića i Višnje Mandić.
 Scenografija Viorela Flore, u punoj funkcionalnosti - nenaglašena i disk retna. Kostimi
Božane Jovanović - verni epohi.

Dnevnik, 24. decembar, 1984.

NEVOLjE S FEJDOOM
Žorž Fejdo: „Muž ide u lov“,
režija Petar Zec

Komedija je dramski rod u čijoj scenskoj realizaciji nema srednjeg rešenja: ili je smešna ili –
je neuspela! Kada su u pitanju Fejdoove komedije (ili vodvilji) stvari su još drastičnije, jer su
njegova scenska ostvarenja konstru isana matematički precizno, sa dijalogom koji zahteva
malicioznu tečnost, i "geometrijskim" preciznim mizanscenom. U slučaju da se zanemare
principi na kojima počiva ova dramaturgija, preostaće nam susret sa neveselim moralizmom ili
tromom mrzovoljom. Fejdoov smeh je u gegu, paralelizmu situacija, duhovitim replikama, i
konačno,u jednom, pomalo i ponekad, otuđenom scenskom mehanizmu. O tome svaka
radikalna rediteljska postavka mora da vodi računa. Fejdo se teš ko može delimično i "na mah"
adaptirati, bez ob¬zira koliko njegova prividna lakoća to nago veštavala.
Postavljajući na zrenjaninsku scenu delo „Muž ide u lov“, koje uzgred budi rečeno, traži
glumačke parade, Petar Zec kao da je na sve to zaboravio. Osim nekoliko spoljašnjih i
nedovoljno funkcionalnih intervencija (stilizacija u istočnjačkom maniru, nemotivisana muzička
zavesa i sl.), njegov rediteljski zah vat je neprimetan. Nažalost, ni samo "prepisivanje teme" nije
bilo tečno. Ono što smo gledali na sceni je delovalo tromo, bojažljivo, ponekad kao banalno
prepričavanje svakodnevnih (francuskih!) duhovitosti o bračnim i vanbračnim zgodama i
nezgodama. Zec, očigledno nije imao sluha za tečno i tačno predstav ljanje fejdovoskog sveta u
kome nema suviše vrlina, nema pozitivnih junaka, za ambijent u kome se, zapravo, smejemo
sami sebi, što, naravno, nije bez terapeut skog značaja.
Skraćenja koja je učinio na tekstu nisu bez logike, ali, nažalost, nisu baš najpreciznije
učinjena. Ležernost kojom je prišao Fejdou višestruko se osve tila samoj predstavi. U sopstveni
rediteljski indeks, zato ni sam neće kao pozi tivu uvrstiti ovaj "zrenjaninski uzlet".
Najteže je ipak bilo glumcima. Relativno mlada postava, koja je dugo sedela na "klupi za
rezerve", iznenada je dobila šansu da se ogleda u glavnim ulogama. I to u Fejdou, nažalost
olako shvaćenom. Ostavljeni, uglavnom, od reditelja sami sebi, pokušavali su da spasu što se
da spasiti. I, nisu sasvim uspeli u tome.
Miloje Ivanović, kao Disotel, jedini je bio na tragu prave fejdoovske ko mike. U pojedinim
trenucima ovaj je glumac nagoveštavao sasvim lepe mogućnos ti koje će, nadajmo se, uz
drugog reditelja do kraja iskazati. Anđelka Davidovac kao da nije uspevala tokom cele
predstave da se oslobodi treme. Bila je u grču, što je naročito smetalo u dijalozima. Milan
Kočalović je igrao bez dovoljno gip kosti i žovijalnosti, koja inače krasi lik Morisa. Kasanj,
Mihaila Fore, delo vao je prenaglašeno rustično, čak ponekad i izgubljeno. Svetlana
Utješanović, kada se otkloni nepotrebna "istočnjačka" natruna - primerena liku. Dragan Đor
đević je Gotrana odigrao korektno, iako s primetnim manirom "nervčika", što se javlja skoro kao
zaštitni znak ovog mladog glumca. Komesar Selimira Tošića, ako zanemarimo nepotrebnu
privatnost, dovoljno smešan. Ružica Savić je u neko liko navrata nasmejala publiku, što nije
zanemarljivo kada se igra komedija! Svi zajedno, mučili su se previše sa Fejdoom.
Svetlana Todorović je napravila kostime, bogate, skupe i – skoro promaše ne. Koketiranje
sa travestiranjem i istočnjačkom modom unelo je još veću zbrku u i ovako stilski izgubljenu
predstavu. Ni scenografija Viorela Flore nije izbeg la rediteljske zablude. Nije imala stilsku
ravnotežu

Dnevnik, subota, 26. januar, 1985.

KLOPKA JE USPELA
Ira Levin: „Klopka“,
reditelj: Miomir Stamenković

Ira Levin, američki spisatelj, očigledno ume da piše kriminalističke drame, Miomir
Stamenković zna da režira ovu vrstu tekstova, a zrenjaninski glumci su ovog puta, znalački
protumačili prvog, a poslušali drugog, te je i konačan rezultat tog druženja pozitivan i zapažen.
U najkraćem, tako bi se mogli sažeti rezultati premijernog izvođenja dela „Klopka“ na
zrenjaninskoj sceni. Publika je s pravom aplaudirala, jer svi akteri scenskog krimića valjano su
oba vili svoj posao.
Ira Levin je majstor svog zanata. Njegova kriminalistička priča funkcioni še besprekorno.
Zapravo, „ Klopka“ zadovoljava dva osnovna principa ovog žan ra: nije „providna““, i, drugo, do
samog kraja ne ispušta elemenat iznenađenja kao zamajac komada. Scenski mehanizam se,
programiranim neočekivanostima, razvi ja, krijući istovremeno u sebi logiku kriminalističke priče
i blagu parodiju sop stvenog žanra. I baš taj nesvakidašnji spoj realističkog i ironičnog omogu
ćuje delu Ire Levina da izbegne sudbinu sličnih komada – žanrovsku ograničenost-
„Klopka“ uspeva da preživi i prikazivanje ubistva na sceni, opšteg mesta propasti pozorišnih
krimića. Pisac je to u ovoj drami uspeo da izbegne na taj način što je uveo u igru takozvanu
duplu ekspoziciju, koja namerno briše razliku između stvarnog i izmišljenog. U takvoj vizuri
stvarno ne deluje naivno, a izmi šljeno liči na moguće. Taj postupak je naročito karakterističan
za scenu gde dva pisca kriminalističkih romana, ispitujući koliko je uverljiv opis ubistva,
istovremeno pokušavaju da uklone jedan drugog sa životne pozornice. Vešto kori steći takvu
dvostruku priču, koja, uzgred rečeno, u preplitanju svemu dodaje dire ktnu komičnost . Ira Levin,
poigravajući se žanrom, stvara dramski predložak čvrste funkcionalnosti, zanimljivosti i
preglednosti.
Reditelj Miomir Stamenković je svoje bogato filmsko iskustvo u predstav ljanju žanra
kriminalistike suvereno demonstrirao u postavljanju „Klopke“ na zrenjaninskoj sceni. Pre svega,
shvatio je da Levinova drama/scenario zahteva veliku preciznost u postavci. Shodno tome
klonio se eksperimentisanja i radnju je kompaktno i tečno ispričao. Unutar globalne scena
uspostavio je pravi dina mizam i napetost, a segmente fabule je složio u pravom ritmu. U
njegovoj režiji nije bilo suvišnih detalja i ukrasa. S pravom je insistirao na punoj motivaciji svega
što se odvija na pozornici. Vidan je bio i njegov napor da se scene ubist va odigraju s punom
uverljivošću. Vešto je izbegao suvišan naturalizam, ali se istovremeno klonio i, za ovakvu
predstavu, opasne stilizacije. U dobrom mani ru klasičnog engleskog kriminalističkog filma,
Miomir Stamenković je „Klopku“ realizovao i kao pozorišnu dramu. Njegova režija nije, u ovoj
prevashodno psiho loškoj igri zločina i ubica netipičnih osobina, izgubila iz vida i tanak soci jalni
sloj, ali čega nema u drami teško ga može biti u predstavi. To bi bila i osnovna smisaona
zamerka Levinovom delu: „Klopka“ nije komad većeg, pogotovo ne umetničkog dometa.
Međutim to je neka druga priča.
Predvođeni rediteljem, koji je jasno znao šta hoće, glumci su pružili dopa dljiva ostvarenja.
Najimpresivniji je bio Milan Kočalović čiji je Kliford Anderson dat sveže, neposredno i uverljivo.
U ovoj predstavi on je pružio obra zac moderne glume: igrao je lako i precizno, s očiglednim
unutarnjim projekci jama lika. Gordana Vinokić je neurotičan položaj Mojre Brul veoma plastično
predstavila. Scene koje prethode iznuđenom srčanom napadu, kome podleže, ova glumica je
rešila s punom merom i gradacijom. Mihajlo Foro je advokata Milgri ma doneo u tipičnom
američkom stilu. Duh biznisa po svaku cenu, jasno je odzva njao iz svakog njegovog gesta.
Svetlana Utješanović je na mahove uspela da doča ra manijakalnost Helge Ten Dorp,
Holanđake koja proriče budućnost. Pitanje je samo celishodnosti jezičke iskrivljenosti, koja je
trebala da pokaže njeno str ano poreklo. Noseću rolu igrao je Budimir Pešić. U osnovi bila je to
dobra i čvrsta gluma. Zasmetala nam je jedino preterana ilustrativnost u pojedinim, sre ćom
retkim, momentima.
Ova uspela, iako ne preterano ambiciozna, predstava igrana je u odgovaraju ćem dekoru
Dragoljuba Ivkova.

Zrenjanin, 22. mart, 1985.

IZMEĐU ANEGDOTE I SATIRE
Miodrag Karadžić: „Samo vi ‘ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat“,
režija Blagota Eraković

Praizvedba nagrađenog teksta mladog autora Miodraga Karadžića „Samo vi ‘ajte a mi ćemo
graktat i arlaukat“ protekla je uspešno zahvaljujući pre svega reditelju (i adaptatoru) Blagoti
Erakoviću i tumaču glavne role Savi Damja noviću. Relativno razliven tekst, razbijen na niz
anegdota o tipičnom crnogor skom životnom miljeu, sa dosta duhovitosti ali i banalnosti,
poslužio je Era koviću kao dramski predložak za scensku viziju čvrsto organizovanih sekvenci i
jasne dramske artikulacije.
Tražeći u Karadžićevoj komediji ne vic već pravu duhovitost, satiru umesto izrugivanja,
reditelj je stvorio predstavu koja ispod zavodljivog sitnorealisti čkog prosedea nagoveštava
satirično - ironičan rez u okamenjene i izneverene arhetipove "čojstva i junaštva". Karadžićev
izvorni tekst uglavnom počiva na folklornim elementima i jezičkim specifičnostima Crnogoraca.
U Erakovićevoj viziji on je pomeren i na jedan univerzalniji plan: saži majući meandre
Karadžićevog "vilajeta", koji kao da opstoji na izlazu iz Uskoko vićevog „Čegovića“. Reditelj je
uspostavio i izvesnu "društveno-političku vert ikalu" ove drame. Iz anegdostskog štiva i
lagodnog kazivanja o mentalitetima naših zabiti, iskrsava intrigantna fabula o izmišljenim
političkim neprija teljima. Oko ove autorove nagoveštene implikacije, režija pokušava da organi
zuje kičmu predstave, u čemu samo delimično uspeva, jer Karadžić očigledno nema
kovačevićevski zamah, iz „Balkanskog špijuna“, na primer. Ipak valja reći da Eraković izvlači
maksimum iz jednog simpatičnog ali nedovoljno preciznog i dramski premalo organizovanog
teksta.
U direktnom scenskom radu, reditelj je insistirao pre svega na izbegavanju izveštačene
folkloristike, i na tempu koji je u ovoj predsta¬vi postao bitan dramski akcenat. Skoro u svim
nastojanjima Eraković je imao uspeha. Pre svega, tumač naslovne uloge, Sava Damjanović, u
potpunosti je prihvatio njegovu koncep ciju univerzalnijeg tumačenja "crnogorštine". Njegov
Stevan Bećirović je domi nirao scenom. Nametao je tempo, smenjivanjem realističke glume i
persiflaže, kombinovanjem ironičnog i patetičnog davao je igri neophodnu razigranost ostav
ljajući istovremeno dovoljno prostora i za domišljanje mogućih značenja, na planu lokalne
politike i etike. Posle duže pauze, dakle, Damjanović je demon strirao vrhunsku igru.
U ovoj dobroj predstavi značajnu ulogu ostvario je i Budimir Pešić, čiji Vid ima prave konture
političkog brodolomnika. Mihajlo Foro, živopisno i pomalo karikaturalno, donosi tipičan lik
prevrtljivca i reakcionara, dok Miloje Iva nović izgledom i manirima doprinosi ambijentalnom
situiranju komedije. Ses tru Stevana Bećirovića odigrala je s punom merom Svetlana
Utješanović, a Ru žica Cvijetić je uspešno dočarala lik "žene koja pada iz žalosti u žalost".
Prvoslav Zakovski je u drugom delu predstave imao nekoliko zapaženih scena.
Velibor Radonjić je veoma funkcionalno rešio scenu, uz duhovito podvlačenje ironije na
kojoj je insistirala režija.

Dnevnik, 19. jun, 1985.

U LAVIRINTU MELODRAME
Aleksej Arbuzov: „Tanja“,
režija: Lilijana Arsenov
 U savremenoj dramaturgiji klasična melodrama kao i da sve manje postoji. Ovaj dramski
rod, izrastao više iz socio-psiholoških potreba epohe, a manje kao rezultat samostalnih
estetičkih procesa u sferi umetnosti, provlači se, međutim, i danas pozornicom kao emotivni
kontekst vremena, ili kao medijum rediteljima sklonim globalnoj sentimentalizaciji. Pojava
melodramskog teksta pisanog u ovom vremenu, sa svim ograničenjima žanra, režiranog i
igranog doslo vno i dosledno, svojevrstan je ipak anahronizam. Ipak, ko zna...emocija je neuniš
tiva pa i njena podvrsta.
Pisan u ortodoksnom stilu prave melodrame, tekst savremenog sovjetskog autora Alekseja
Arbuzova, donosi jednu banalno ispričanu ljubavnu priču, sa su zama, patnjama, umiranjem i,
konačno, pronađenom srećom. Sa druge strane "umet nosti" koju ispisuju "ljubići", Arbuzov
stvara lavirint u kome se pravi život jav lja kao privid ili imitacija. Njegova „Tanja“, ne samo što
je po strukturi melodr ama, što samo po sebi i nije zlo, već je to i u svakom detalju, a to se
pokazuje dosta „zagušljivim“.
Ako zanemarimo repertoarske razloge, pojave drame Alekseja Arbuzova na zre njaninskoj
sceni, moramo konstatovati da Lilijana Arsenov nije imala nimalo jednostavan način da ovo
delo, sa premalo poezije, jedva humora, a ponajmanje du ha, realizuje. Očigledno, ona se
odlučila da „Tanju“ dosledno i celovito pred stavi. Prihvativši pravila žanra, Arsenova je tečno
poređala slike, omogući la glumcima da precizno izgovore neophodan tekst, logički postavila
odnose: jednom rečju, rediteljka je sasvim korektno i zanatski ispričala ono što je Arbu zov
zamislio. Jedina znatnija zamerka njoj upućena, odnosila bi se na nedovolj nu čvrstinu u
oblikovanju scena iz prvog dela drame. Delo je, ipak, zaživelo na sceni načinom jedne Mirjam ili
Zagorke. Sve je ličilo na pravi teatar, pomalo starovremski, nedosta jalo je samo uverljivosti, što
nažalost nije bila posle dica ograničenje samog žanra već i pitanje piščevog talenta. Ali i
rediteljki nog izbora!.
Glumci su, kultivisanom scenografijom Vlade Marenića, plovili i tonuli kroz rizike
melodrame, različitim načinom i uspehom. U naslovnoj roli Tanje, Mirjana Vukojević, u prvom
delu "davila" se u virovima "sreće i nesreće", dok je u drugom pronašla pravi ton i "ljudski glas".
Milan Kočalović kao German, pode lio je sudbinu Vukojevićke, iz prvog dela drame, a u drugom
delu, nažalost, imao je znatno manji udeo. Olivera Begović je Mariju donela previše tvrdo i skoro
u jednoj ravni, ali ovaj je lik takav i kod Arbuzova. Selimir Tošić je diskretnim glumačkim
sredstvima, Ignjatova uspeo da izdvoji iz galerije netipičnih, jedno
sličnih likova. To bi se moglo reći i za Gordanu Vinokić u ulozi gazdarice. Prvoslav Zakovski i
Mihajlo Foro, rutinerski su obavili svoj nezavidan posao, što delimično važi i za Anđelku
Davidovac i Ružicu Cvijetić. Novajlija na zrenjaninskoj sceni Nermil Bešlagić, doneo je
nespretnog Grišenka duhovito i sveže, sa nagoveštenim talentom za geg i pantomimu.
Tumačeći Dusju, Gordana Jovanović kojoj je ovo debi, nagovestila je izvesnu svežinu, koja nije
na odmet ovom ansamblu. Budimir Pešić, kao Vasin, bio je najautentičniji lik, toliko životan i
stvaran da je predstavljao spasonosni izuzetak.
Scenografija Vladimira Marenića, stilizovana i pročišćena, kao da je još više isticala nevelike
domete ove melodrame, koja će, ipak, imati i svoju pub liku.

Zrenjanin, 7. februar, 1986.

KADA UMETNOST PARODIRA ŽIVOT
Ivo Brešan: „Predstava Hamlet u selu Mrduša Donja“,
režija: Dmitar Stankoski

U aktuelnu umetničku, a naročito pozorišnu tendenciju u nas: da se unutar jednog scenskog

doživljaja suočavaju životna zbilja (akutna ili istorijska), i umetnost odnosno umetničko delo,
uključuje se Zrenjaninsko pozorište po drugi put ove sezone. Prvi put je bio u pitanju tekst
Ljubomira Simovića „Putujuće po orište Šopalović“, sada sa, u svoje vreme kontroverznim,
delom Iva Breša na „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“. Godine koje su protekle od
njegove pojave na jugoslovenskim scenama pokazale su da je svojevremeno izrečena "poli
tička anatema" bila pogrešno „adresovana“. Brešanov „ Hamlet“, sada je to sas vim vidljivo,
odmaknut je od politikanstva: njegove su mete u sferi etike i deformisane ljudskosti. Premda,
znajući Brešanovu autorsku logiku, politika ipak stoji negde u pozadini.
Karikatura kojom se Brešan povremeno služio u slikanju posleratnog vre mena prevashodno je
iz registra satire, kojoj je cilj scenska katarza i ispiti vanje aktuelne mere ljudskosti. Što ne
iskljućuje ni njenu socijalnu dimenziju. Njegova komedija sa tragičnim završetkom,
paralelizmom životne zbilje, one najsiromašnije i najelementarnije, iz perioda obnove, sa
kompleksnom i više slojnom Šekspirovom tragedijom, stvara najrazličitije dramske spojeve i loj
move. Sukob pučkog mentaliteta, neskrivene domišljatosti, gramzljivosti i karijerizma, sa tek
oformljenom narodnom vlašću, na fonu suptilne, ali ne manje surove, „dvorske“ intrige, izaziva
nesvakidašnje preplitanje živo ta i umetnosti. Prelazeći iz farse u složenu duploeksponiranu
scensku viziju, Bre šanova drama se dotiče i melodrame, ali poseže i za socio-psihološkom
persi flažom posleratnog života.
„Hamlet u selu Mrduša Donja“ jeste kritika jednog konkretnog vremena, koja ispod naizgled
razularenog osnovnog toka, nosi jednu lokalnu, crnohumornu ali i otrežnjujuću fabulu. No, pored
jasne i ponekad verističke geografsko-istorijske prepoznatljivosti, ovaj tekst u dubini svoje
dramske dvosmislenosti, i rizične verbalne orkestracije, krije misao univerzalnog značaja: o
„kvarljivosti“ čoveka u dodiru sa vlašću.
Dobro osetivši taj zapreteni, ali jasno i dosledno sproveden govor otuđene vlasti, za koji impuls
dolazi iz Šekspira ali ga isto tako i reprodukuje dijalek tika primitivnog, Dmitar Stankoski je
Brešanovo delo pretočio u predstavu jas ne razvojne linije. I poverenja u dramski tekst. Znači:
odlučio se više za pre zentaciju, a manje za interpretaciju; ponekad je za takav rediteljski
postupak potrebno znatno više truda i imaginacije. U konkretnim scenskim rešenjima,on je više
posezao za folklornim (odnosno mitskim), koristeći se dokumentaristi kom isključivo onoliko
koliko je to za funkcionisanje predstave bilo neophod no.
Značajna odlika ove režije ogledala se naročito u spremnosti da glumcima stvori jasan i
precizno usmeren prostor za igru. Tu šansu je najbolje iskoristio Selimir Tošić, koji je od
Šimurine stvorio upečatljiv i prijemčiv lik. Igra jući na granici lakrdije, uspevao je da dočara
piščevu viziju pomešane jave i šekspirovskog snoviđenja. Kada tome dodamo i vema dobro
obavljen glumački posao od strane Budimira Pešića, koji je kako je drama proticala, dobijao u
za mahu, odnosno živopisan i s merom realizovan lik Mile Puljiza u igri Miloja Ivanovića, jasno
je da je zrenjaninsko izvođenje „Hamleta u selu Mrduši Donjoj“ bilo uspešno.
Anđelka Davidovac je veristički odigrala lik seljančice upletene u "igre " života i umetnosti, dok
je njen partner Milan Kočalović, insistiranjem na pre teranoj "serioznosti". sebe često dovodio u
smisaone tesnace. Mihajlo Foro je iz drugog plana uglavnom pratio glavne aktere. Mare,
Gordane Vinokić, isuvi še je bila „izolovana“ i često bez pravih spona sa osnovnim tokom
predstave. Neza hvalnu ulogu učitelja je odigrao Prvoslav Zakovski, dosta pasivno u prvih pola
sata drame, kasnije s potrebnom merom ironije i intelektualne i moralne pos rnulosti. Iz mase
seljana, izdvajao se Nermil Bešlagić.

„Zrenjanin“, 28. mart, 1986.

TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG ŽIVOTA
Milan Tutorov: Krajputaš za troje,
režija: Milan Tutorov

Odlučivši se da novoustanovljenu Kamernu scenu otvori baš dramskim tekstom Milana

Tutorova „Krajputaš za troje“, zrenjaninsko po zorište je povu klo dvostruko dobar potez. Prvo,
ukazalo je na aktuelnost ove drame, koju su pro teklih dvadeset godina čekanja samo približili
izmenjenom društvenom ukusu gledališta, a zatim, prirodom same predstave jasno je naznačen
i profil ove nove scene: ona treba da bude mesto prevashodno glumačkog iskazivanja.i male
forme.
Drama sa tragičnim završetkom, ali ne i tragedija, Milana Tuto¬rova, sadrži u sebi obrazac
porodične drame, sa jasnim i prepoznatljivim društ venim okol nostima. Uz prisustvo žene
jednog od njih, braća svode životne račune. Mladen je revolucionar, koji zbog plićaka i rukavaca
posleratnog vreme na, ne uspeva da ostane u matici razvoja društva, dok Toma istog
revolucionarnog "pedigrea", pored, u osnovi postrevolucionarnog bekgraunda, u čemu u punoj
meri učestvuje, istovremeno uplovljava u vode konformizma i karijere. Pisac, dakle, gradi
dramski sukob u ovoj predstavi na suprotstavljanju emocija i ideja, odnosno sav remenost gleda
kroz prizmu sukobljavanja etike i pragmatike.
Porodična tragedija, koju obojica unose u svojevrsnu "tajnu večeru", sa očevim
samoubistvom kao krstom na koji se obojica raspinju, samo je povod autoru da na
univerzalnijem planu elaborira svoju opsesivnu temu: kako se čuva i nastavlja revolucija. Jedan
brat živi u prošlom i za prošlo, uplašen i zgađen nad vre menom koje protiče. Njegov u osnovi
pošten stav, krajnje je neproduktivan i prak tično konzervativan, premda etičan, jer je lišen
svake lične i društvene ambicije. Drugi, zastupa krajnje pragmatičan princip uspešnog čoveka,
koji iz života eliminiše sve ono što može da mu omete karijeru. Jedan nije sposoban da se
menja i da menja, drugi, u promenama zaboravlja odakle je pošao i sa kojim ciljem. U tako
konfrontiranim postulatima, Tutorov manirom savremenog pisca, ne izvlači nasilan zaaključak
već diskretno sugerira dijalektičko razrešenje, koje (ne)može da pokvari ni pomalo isforsiran
pucanj na kraju komada.
U sferi ideja, ovo je angažovano napisan tekst, ponegde malo suvoparan i naglašeno
verbalistički. U autorovoj režiji, ipak, pretočen je u čvrstu pred stavu, jasnog koncepta i stabilne
organizacije scenskog vremena i prostora. Svojom postavkom, Tutorov je omogućio Miloju
Ivanoviću da odigra svoju najbolju ulogu na zrenjaninskoj sceni. Njegov Mladen je, u bliskom
kontaktu sa publikom, ubedljivo dočarao sav očaj i bezizlaz čoveka koji se, sticajem okolnosti,
našao izvan zahuktalog voza druš¬tvenih promena. Ubedljiv u gestu, precizan u afektu,
koncentrisan u momentima kad je priteran uz zid. Ivanović je suverenom glumom obeležio
premijerno izvođenje „Krajputaša za troje“. Selimir Tošić je drugog brata -Tomu, igrao takođe
maksimalnno koncentrisano i precizno. Ali ovaj je lik, u samom tekstu, previše papirnat i
nedovoljno životan te, je i pored znat nog glumčevog truda, rezultat ispao slabiji. Intuitivno
osetivši manjkavost lika koji igra, Tošić se opredelio za "asistenciju", koja je predstavi omogućila
da se priorodnije razvija. Lik Maje je, i u izvorniku Tutorovljevom, uzgredan lik, zamišljena više
kao rezonator događanja. Maja je iz senke, bez isticanja, tre bala da omogući glavnim akterima
da se razmahnu. U uzdržanoj, pomalo plaš ljivoj igri Svetlane Utješanović, ovaj je lik bio još
marginalniji nego što pisac zahteva. Šteta što reditelj nije obratio na to pažnju!
Sve u svemu, solidna predstava zrenjaninskog pisca, odigrana u neambicioz nom dekoru
Viorela Flore.
„Zrenjanin“, oktobar, 1986.
KAD SLAVA PROĐE
Džon Marel „ Kada slava prođe“ ili „Sara ili vrisak languste“,
režija Nađa Janjetović

Severnoamerički dramski pisac Džon Marel (1945) napisao j, prema sećanji ma Sare
Bernar, dramski tekst pod nazivom „Sara ili vrisak languste“. U izra zito kamernoj prezentaciji
ovog komada, u zrenjaninskom izvođenju naslovljenom drugačije, susrećemo se sa sećanjima i
halucinacijama ostarele pozorišne di ve. Potpuno narušenog zdravlja, u vlasti nesanice i
histerije, Sara, uz pomoć svog sekretara i sapatnika Pitua, svojevrsnom igrom podsećanja i
prerušavanja, izbegava misao o starosti, prolaznosti slave, konačno, i o smrti samoj. U svojev
rsnoj psihoanalitičkoj seansi, Marel otkriva protivrečnosti, uspone i padove jedne vrtoglave
karijere, kao i traume života raspetog između agonije i ekstaze, usamljenosti i skandala.
Medijum koji omogućuje retrospektivu nesvakidašnjeg umetničkog života, sekretar Pitua, u
drami je takođe zanimljivo postavljen jer, glumeći osobe iz Sarine intime, i sam dobija šansu da
istakne apsurdnost lič ne pozicije, koja naliči igri leptira sa plamenom što gasne.
Marelova drama pisana je u preovlađujući tragičnim valerima ali bez znat nije spoljašnje
dramatičnosti, bliska literarnom pozorišnom iskazu (drama za čitanje -lezedrama). U rediteljskoj
postavci Nađa Janjetović se opredelila za ujednačen dramski ritam, i time omogućila glumcima
da razložno i nijansirano ožive poslednje dane Sare Bernar. Svojevrsnom režijom "iz drugog
plana", ona je, bez insistiranja na spoljnim efektima, i prevelikih intervencija, stvarala sve
preduslove pozorišnog događaja za ljubitelje glumačkih bravura. U toj nena metljivosti, čini nam
se, da je ipak u nečemu pogrešila: Marelova „Sara“ je dra ma koja se mora igrati u jednom
dahu, bez pauze. Jer, posle pauze, splet uspomena i nevesele stvarnosti zrenjaninske „Sare“,
više se nisu mogli nastaviti sa pra vom koncentracijom i prekinutim intenzitetom..
Gordana Vinokić je uverljivo i s pravom merom igrala ostarelu francusku divu.
Odgovarajućeg glumačkog temperamenta, uspešno je dočarala iskidani histerični puls Sarinih
podsećanja i umiranja. Dobro je pokazala svu goropad nost i strastvenost njene prirode, kao i
paralelnu nespremnost ove heroine da živi u stvarnosti, bez poštapanja s uspomenama. U
njenoj interpretaciji lik Sa re Bernar je autentičan i snažan.. Mihajlo Foro je Pitua dopadljivo
odigrao. Naročito je uspešan bio u scenama "prerušavanja", kada je sigurnom persifla žom
otvarao put ka neophodnom ironičnom podtekstu. Izvesnu nervozu na početku drame, brzo je
prevazišao.
Scenografija Žaka Kukića, nenametljiva, kao i režija: diskretno prisutna. Drama Džona
Marela imaće, dakle,i svoje reprizne zrenjaninske gledaoce.

Dnevnik, oktobar, 1986.

SMEH SPOREDNOG NUŠIĆA

„Karijera“,, po Branislavu Nušiću,
adaptacija i režija Steve Žigona

Teško je proniknuti u prave razloge reditelja Steve Žigona da svoju šestu režiju u
Zrenjaninskom pozorištu zasnuje na sasvim marginalnim Nušićevim jednočinkama. Upitanost
dobija na značaju naročito, kad se ima u vidu da je svoje dosadašnje velike rediteljske uspehe
sa ovim ansamblom postizao baveći se velikom dramskom literaturom (Gogolj, Sterija, klasični
Nušić). Ako, međutim, zanemarimo razloge ovakvog izbora, ostaje konstatacija da se režija u
startu suočila sa značajnim hendikepom kao što je posezanjem za "sporednim" Nušićem, što je,
ipak, vidljivo i u konačnom ostvarenju. Dopadljiva predstava, sa veštom inscenacijom, solidnom
glumom, dopadljivom fabulacijom, povremeno je patila od ispraznosti.
Kao adaptator, Žigon se ograničio na uspostavljanje logičkog redosleda jed nočinki, kao i na
"kozmetička" doterivanja koja su trebala da obezbede neop hodnu prohodnost komične
dimenzije. Ovakvim potezima, ipak, nije sebi dovoljno pomogao u postavci "sporednog" Nušića,
čije su komediografske vrline u odabra nim jednočinkama (u rasponu od „Analfabete“ do „Miša“)
sasvim rudimentarne. Žigon je svesno izbegao karikaturalnost (ali ne i poneki glumci)
opredelivši se za eklektičnu rediteljsku postavku, u širokom rasponu od tek naznačene apsur
dne komedije, preko groteske do "maksenetovske" burleske. Vešto kombinujući raz ličita stilska
sredstva, reditelj je pleo mrežu vrcavog smeha, u kojoj je naža lost bilo ponekad prekoviše
verbalne ili mizanscenske magle. Preveliko pove renje u čistu formu donelo je „Karijeri“ nekoliko
mesta gde se providi latentna dosada.
Tempo kao iz nemih komedija, dobro odabrana muzika i nadasve znalački rad sa glumcima,
učinili su da „Karijeru“ doživimo kao pitku i gledljivu komediju. Kao u retko kojoj predstavi čitav
ansambl je precizno funkcionisao; niko nije ispadao iz igre dok je dobar deo aktera ostvario
zapažene role. Najistaknutiji su bili Ružica Cvijetić i Milan Kočalović, služeći se potpuno
različitim glu mačkim sredstvima. Cvijetićeva je majku igrala sa grotesknim prerušavanjem,
izuzetno disciplinovano, pružajući pravu podršku partnerima. Kočalović je svoje likove doneo
služeći se persiflažom i vodviljskom "kooreografijom". Olivera Begović je imala znatan udeo u
predstavi, najčešće sa zadatkom da unese senzualnost, koja je i inače kod Nušića uzgredna.
Imala je u tome dopad ljivih mesta ali joj više ležernosti ne bi škodilo. Mihailo Foro je Svetu pi
sara odigrao u svom visokom standardu, na klackalici stilizovane i realisti čke glume, što je
posledica ovakvog izbora iz Nušića. Ta je činjenica još pri sutnija kada je u pitanju Budimir
Pešić, koji je Jocu Radulovića odigrao u tipi čnom nušićevom stilu, i u maniru poznatih
interpretatora ovog našeg klasika. Naime, njegova je gluma često, u mešavini stilova i ritmova
koju je Žigon prime njivao, ostajala bez dovoljno fleksibilnosti u odnosu na svojevrsno "filmsko
kadriranje", koje je režija nametnula. Prvoslav Zakovski je imao doviljno živo pisnih i dobro
stilizovanih scena, što delimično važi i za Nermila Bešla gića. Ostali su se samo dobro uklopili u
Žigonu omiljene masovke, koje ni ovog puta nisu prošle bez efekta.
Pitka i vickasta predstava, igrana je u belim plahtama Viorela Flore. Takva scenografija
izvlačila je predstavu iz miljea balkanoidne građanske Sr bije u salon bečkog tipa, što je zdušno
prihvatila i Božana Jovanović u krea ciji kostima. Taj je slikovni pomak ostao, ipak, samo uspeo
scenski uskličnik, bez značajnijeg uticaja na oblikovanje predstave „Karijera“ je, ipak, sasvim
uspe la predstava, problem je samo u tome što od Steve Žigona više očekujemo. Pogotovu u
odabiru reprezentativnijeg Nušića!

„Zrenjanin“, oktobar, 1986. god.

POZORIŠNA PAKLENA POMORANDžA
Ljudmila Razumovska:“ Draga Jelena Sergejevna“
režija:: Branko Popović

Kao što u Louzijevoj filmskoj, i zapadnjačkoj, verziji mladalačkog nasilja bez granica, iz
sedamdesetih, buka i bes dostižu bestijalne razmere, tako i u ruskoj varijanti iste društvene
patologije, na daskama zrenjaninske pozorišne scene, dramsko čitanje života Ljudmile
Razumovske izaziva jezu prepoznavanja. U ovom rimejku predstave od pre pet godina,
pozorište i život su „odigrali iro ničan tango“, tako što je stvarnost, naša, posleratna, već
napisanom i odigra nom, delu dala ubrzanje i novu surovost. Pozorište je na izazov aktuelnog
uzvra tilo uvećanom energijom katarze.
Obnova predstave savremene ruske autorke Ljudmile Razumovske „Draga Jelena
Sergejevna“, pokazala se kao, iz ugla izmenjene društvene matrice, jer u osnovi ovog teksta o
današnjem ruskom društvu jeste socijalno-etički lom kao inicijacija mladalačkog besa i
makijavelizma, dobar repertoarski potez, koji direktno koincidira sa našom, zasada samo
prestoničkom, provalom netoleran cije i fašistoidnosti. Zbivanja na životnoj sceni u nas, danas,
kao da još više podsećaju na milje koji Razumovska dramaturški uspostavlja u svojoj drami pos
većenoj sukobu generacija, morala, i oslobođenog besa u Rusiji, a koji više smis leno i
dramatično asociraju na našu stvarnost. To što život, svojim tamnim stranama, omogućava
teatru dnevnu aktuelnost nikako nije greh umetnosti! Drugi valjan razlog za ovakav repertoarski
povratak leži u činjenici da je pozorište "Toša Jovanović" bilo u prilici da za ovaj projekat
angažuje četvoro mladih i talentovanih glumaca, koji su uspešno oživeli kvartet tinejdžerskih
nasilnika i tragičara. Sve ostalo je bilo isto, ili bolje reći slično, praizvedbi koja je, mora se reći,
bila veoma uspešna.
Pre svega tekst, ponovo aktuelan, akutan, pomalo patetičan, i naturalisti čan, kako samo
ruski dramati mogu da budu, dobra i precizna režija Branka Popo vića, čija je najveća vrlina u
tome što je dramatičnu anatomiju društvenih loj mova ostvarila ne pukim preslikavanjem zbilje,
već čisto pozorišnim sredstvi ma - energijom glume, kontrolisanom destrukcijom na sceni, jer
život i film tr pe drugi intenzitet nasilja.,Režija je takođe ublažavala patetike koja je ima nentna
ruskom "štimu". Sigurnost u vođenju predstave, ka skoro antičkoj katarzi, možda je i najveća
vrlina Popovićevog rada u „Jeleni Sergejevnoj“..
Scenografija Fiorela Flore, sa ogromnim prostornim prazninama koje nago veštavaju pustoš
i privremenost, - dobra i funkcionalna, i Klemencov, već uobičajeno diskretan i preciza, scenski
pokret, stvorili su režiji i glumcima povoljan ambijent za kreaciju, koja nije izostala.
Predvodeći mladu ekipu, Svetlana Utješanović je ponovila svoju uspešnu kreaciju od pre pet
godina. Utisak je da je u ovom rimejku, ponesena energijom mladih, „Jeleni Sergejevnoj“ dodala
još dubine, ublaživši istovremeno nanose patetike kojom Razumovska opterećuje ovaj lik. Dalje,
generalno uzevši svo, čet voro mladih glumaca je ispunilo osnovne zahteve uloga koje su
proživljavali. Najujednačeniji je bio Ljubiša Milišić, čiji je Volođa bio dovoljno surov i ciničan, dok
je Nataša Ilin, tumačeći Ljalju, devojku nižeg socijalnog porekla, u samom finalu predstave
najavila glumačke potencijale vrsne tragičarke. Jugoslav Krajnov je Pašu odigrao s izvesnom
uzdržanošću, ali korektno, dok je Vića, Aleksandra Bogdanovića imao dovoljno autsajderske
izgubljenosti.
Konačno, predstava „Draga Jelena Sergejevna“ je dobro, aktuelno, ne veliko ali
angažovano ostvarenje, u onoj meri u kojoj transparentni angažman u umetno sti potreban.
„Zrenjanin“, 2. oktobar, 1997
VEDRINA PRED NIŠTAVILOM
Semjuel Beket: Srećni dani,
režija Dušan Torbica

Na početku ću izreći ono što se obično izgovara na kraju, ova praizvedba Beketa nije
projekat zrenjaninskog Narodnog pozorišta već samostalni umet nički proizvod, što izaziva niz
nedoumica, i to ne samo zbog oskudica premi jera u domicilnoj teatarskoj kući, već
prevashodno zato što su glumica Anđelka Davidovac i reditelj Dušan Torbica napravili dobru
predstavu Koja itekako ima svoje mesto u repertoaru ovog pozorišta..
A sada redom: prvo izvođenje ovog Beketovog komada na zrenjaninskoj sceni, dogodilo se
tek 1997. godine, što je prosto neverovatan podatak. Zatim, to je svakako je pozorišni događaj
za sebe, i nešto što će ovdašnja publika umeti da ceni. Rodonačelnik antidramskog teatra
apsurda, pofrancuženi Irac Semjuel Beket, kod nas slavan po delu „Čekajući Godoa“, u svojim
romanima i dramama, već pedesetak godina, anticipira ne samo razvoj evropske dramaturgije i
proze, tako što jasno polarizuje potonje umetnike na sledbenike ili oponente, već svojom
filozofijom apsurda nagoveštava i danas veoma aktuelne kontroverze oko kraja istorijskog
vremena.
U delu „Srećni dani“ iz 1963. godine, on donekle napušta sebi osoben svet redukcionalizma
i otvorenog cinizma, zaranjajući u milje malograđanštine, sentimenta i prebiranja uspomena.
Njegov inventar svakodnevne ikonografije tipičnog srećno-nesrećnog bračnog para, u prvi mah
deluje čak kao duhovita i bezazlena persiflaža. Ali u konačnim zbiru ove drame postaje jasno da
je veli ki apokaliptičar scene, samo s druge strane, one koja rasprostire privid kao masku
nasuprot besmislu, došao do sebi svojstvenog ishodišta - sve je ništavi lo, jer u trajanju nema
kretnje i razvoja! Ipak, pošto drama nije samo njen kona čan utisak, već i put do finala
predstavlja značajan element scenskog kvali teta, može se reći da „Srećni dani“ imaju značajnu
ulogu u poznavanju jednog dru gačijeg Beketa. Zato izbor ovog teksta za reditelja Dušana
Torbicu predstavlja dobar potez, što će se i u scenskoj postavci potvrditi.
A on i Anđelka Davidovac, imali su izuzetno težak zadatak da u okvirima priče o "ubijanju
vremena, u egzistenciji bez smisla", scenski "opravdaju" naizg led ogoljenu fabulu o
sredovečnoj ženi, simbolično ukopanoj na sred neke pusto line, koja u stanju sentimentalne
rezignacije, oslonac nalazi u najbanalnijim gestovima lične toalete, i evokacije prošlosti, a sve u
cilju da se podrži krhka iluzija sretnog malograđanskog trajanja. Glumica je, Anđelka Davidovac,
u uslo vima znatno limitiranih scenskih sredstava, upućena skoro isključivo na glas i mimiku,
naravno i na beskrajno mudar i ciničan Beketov tekst, donela svoju Vini s dozom pune
uverljivosti i apsurdne vedrine. Njena sredovečna antiherojina, uspešno je razotkrivala osnovnu
zamisao drame „Srećni dani“ koja glasi - ži vot je zapravo apsurdna igra pred konačnošću
ništavila, a samoća je jedino isti nsko stanje čovekovo, jer prave i trajne komunikacije nema. U
drami tu tezu ubed ljivo ilustruje i "prisutni" Vili, suprug, koji se svo vreme nalazi u stanju "isp
rekidanih" mentalnih veza. Njega je veoma decentno i precizno tu mačio Miodrag Pantelić.
Dušan Torbica, dosledan svom rediteljskom principu da pisca treba auten tično tumačiti,
bez nasilnih osavremenjavanja, u čemu ga je sledio i scenograf Milan Grahovac, glavninu svog
posla usredsredio je na lik Vini, zapravo poma gao je Anđelki Davidovac da je ne zavede
prividna vedrina lika koja tumači, jer bi to predstavi oduzelo dubinu apsurdnosti. I oboje su
uspeli: Torbica. da nam predstavi Beketa njim samim, uz ličnu diskretnu ali i dragocenu
asistenciju a Davidovčeve, strogom kontrolom emocija, pravim ritmom u smenjivanju, inače
minimalističkih glumačkih sredstava koja su joj stajala na raspolaganju, jednom rečju - njen je
odgovor na izazov velikog pisca bila - zrela gluma. „Srećni dani“, kako to ironično zvuči, i danas
i ovde, zasluženo će imati svoju publiku, pogo tovo mladu, koja će imati priliku da vidi kako
zapravo izgleda izvorni beketov ski teatar. Imaće i ona ostala publika povod, da se podseti na
ono što do sada nisu mogli u Zrenjaninu da vide!

1998.
NEVESELA KOMEDIJA O BALKANU I EVROPI
Hristo Bojčev'' Pukovnik ptica'',
adaptacija i režija Miloš Jagodić

Drama savremenog bugarskog autora Hrista Bojčeva '' Pukovnik ptica'' započinje kao
parabola, od polovine komada pretvara se komediju sa elementima satire, da bi se okončala
kao tragikomedija. Iako to žanrovsko ''pretapanje'' ne ide bez izvesne hrapa vosti, koja je režiju
a naročito glumce stavljalo pred znatna iskušenja, mehanizam ove tužne komedije, ipak,
uglavnom izdržava sva ta dramaturška ''opkoračenja''. Ironično-parodična priča o azilu za
umobolne, negde u bugarskoj nedođiji, koja uspeva da neprome njena i konzistentna u ludosti,
''izdrži'' dolazak lekara ali ne i NATO humanitarne po moći, nosi u sebi dovoljno univerzalnosti
ali i aktuelnosti. Lepa promocija koju je ''Pu kovnik ptica'' doživeo na evropskim pozornicama
potvrda je ove konstatacije. Jer, i autor se više podsmeva Balkancima, prema Evropi je nežniji!
Duhovitost, aluzivnost i povremena ironičnost ovog dela opravdavaju i napor Mi loša
Jagodića da ovo delo postavi na zrenjaninsku scenu. Učinio je to dosta tečno i razložno,
verujući Bočevu više u onom sloju drame koji je komično postavljen, uspevši skoro da izbegne
preterano '' mudrovanje'' kome je povremeno autor sklon. U fiksiranju žanrovskih ''prevodnica''
ovog simpatičnog komada imao je nešto manje uspeha, iako je od Gabora Lenđela imao
efektnu muzičku podršku. Predstavu su, međutim, zrenjaninski glumci veoma efektno i
disciplinovano realizovali, iskoristivši sve pogodnosti koje su im pružale uloge.
Prvoslav Zakovski i Dragomir Pešić su kontinurirano držali pod kontrolom sve konce junaka
koje su tumačili ( Hačo i Davud), Selimir Tošić se dobro nosio sa ''pu kovnikom pticom'' iako se
sve vrline i mane ovog komada lome u liku Fetisova. ''Za drhtao'' je na polovini drame ali je
uspešno izdržao sva dalja glumačka iskušenja. Da nijel Kovačević je prijatno iznenadio igrajući
Mateja, dok je mladi Miljan Vuković bio pomalo nesiguran kao Doktor. Snežana Kovačev
nesvakidašnje uzdržana, Jovica Jašin i Milan Kočalović, onakvi kakve im je likove Bojčev
''skrojio'', a Budimir Pešić vrlo sli kovit u ulozi čiča Petka.
Kostimi Milice Grbić Komazec – primereni, a scenografija Aleksandra Ve ljanovića pomalo
anahrona. Ferid Karajica je doprineo harmonizaciji glume i tečno sti mizascena. Sve u svemu
jedna korektna, poluvesela, mala predstava koja se da gle dati.

18. 10. 2004. „ Dnevnik „

ČAS PORODIČNE ANATOMIJE

Henrik Ibzen: „GRADITELj SOLNES“,
režija Dušan Petrović

U dosta zapostavljenom dramskom tekstu znamenitog Henrika Ibzena, ''Graditelj Solnes'',

koji sa ''Hedom Gabler'' pripada završnoj fazi njegovog stvaralaštva, majstor ski je ispisana
saga o psihopatologiji porodičnog života. Namerno kažemo ''porodičnog'' jer u ovom tekstu
pored Solnesa i njegove žene, koji žive na sceni, emotivno-moralni krug zaklapaju i njihovi
tragično preminuli blizanci.U ovoj, u osnovi autobiografskoj drami sofoklovskog tipa, nalaze se
skoro sve vrline Ibzenovog umeća: ekspresija, misaonost, veličanstvenost likova, gusta
metaforička mreža, psihoanalitička brili jantnost. Ali i ponešto mana, koje su ''Graditelja
Solnesa'' pomerile iz vidokruka evrop ske pozorišne publike. Jedno od njih je nedovoljna
odlučnost u uspostavljanju glavnog dramaturškog toka: Životna drama Graditeljeva, koja se da
svesti na dve osnovne ''tragi čne krivice'' - oni koji preterano žive u snovima, nemaju dovoljno
snage za stvaran ži vot, odnosno - da oni koji previše grade za druge, ne stignu sebi da podignu
pravi dom, masom uzgrednih radnji i rečenica, zamućena je porodičnim kontekstom, koji među
tim nije najprecizije dramski odmerem. Tako napisana pozorišna igra - snažna ali pomalo
izgubljena, logično je rezultirala u dobru predstavu sa dosta mana. Ipak, samo loše predstave
imaju samo jednu manu - sebe samu!
Stilski uglačanoj postavci reditelja Dušana Petrovića, pametnoj, sa jedva ekspe rimenta i
osavremenjivanja, nedostaje samo malo odlučnosti u skrađivanju Ibzenovog ''praznog hoda'', jer
ga i veliki pisci imaju, naročito u sporednim delima. Jer ono što je tempom bilo primereno 19.
veku, danas pomalo deluje usporeno. Ipak, sve bitne Ibze nove vrline Petrović precizno i verno
oživljava. Pre svega, podela uloga mu je veoma uspešna. I rad na likovim, sa glumcima. I
saradnja sa scenografom, Marijom Kalabić - čija je arhitektonika dovoljno decentna da bi bila
moderna i tipična istovremeno. Kada je u pitanju koreografija Vere Obradović može se reći da je
efektna ali, zahva ljujuđi reditelju, pomalo izvan osnovnog fona predstave. Kostimi Dragice
Pavlović – standardni njenom stilu..
Pored Ibzenovog teksta, osnovna vrednost zrenjanisnke predstave jeste gluma Jo vana
Toračkog - maksimalno koncentrisana, izvan manira i klišea, do perfekcije kont rolisana.
Njegova partnerka u većeme delu predstave, Sanja Ristić Krajnov, kao Hilde Vangel - živahna,
sveža, simpatična. Treći protagonista ove predstave, Sanja Mikiti šin Gačić, kao gospođa
Solnesen - izbegavši patetiku koja se nametala iz samog sklopa drame - uspešna. Vladimir
Tintor, Nataša Ilin i Jugoslav Krajnov, naročito ovaj poto nji - vrlo delotvorni, što važi i za
Budimira Pešića.

14. 2. 2005. „ Dnevnik“

U MAGIJI ANDRIĆEVE REČENICE
Ivo Andrić: ''Jelena, žena koje nema'',
govori Zvonko Gojković, režija Dušan Torbica

Sa našim književnim velikanom, nobelovcem Ivom Andrićem pozorišta uglav nom nisu
imala sreću. Zapravo, retko kad im se posrećilo da efektno i valjano ada ptiraju njegovu prozu
za scensko izvođenje. Možda zbog toga što je sva dramatika, psihologija, etika i estetika
romana i pripovedaka Andićevih prevashodno u rečima i rečenicama, u mislima i evokacijama.
Pojednostavljeno rečeno, dramsko i dramatično kod ovog velikana je data kao eho, refleksija,
idirektno saopštena zbilja. Jedino neko like pozorišne adaptacije ''Proklete avlije'' predstavljaju
izuzetak. Reditelj Dušan Torbica i glumac Zvonko Gojković opredelili su se, međutim, da na
sceni izvedu Andri ćevu poeziju, tačnije njegovu poetski prozu ''Jelena, žena koje nema''. Treći
veliki poets ki tekst ovog pisca. Posle mladalačkih i ekspresivnih ''Eks Ponta'' i ''Nemira'', ova
me ditativno-ljubavna poema u prozi, ako ne raču namo poetsku knjigu ''Šta sanjam a šta mi se
događa'' zaokružava njegove lirske nemire maestralnom fugom melanholije.
Imajući u vidu sve prethodne teškoće u transponovanju ovog pisca u teatarski rukopis,
Torbica i Gojković se odlučuju da Andrića odigraju integralno, sa krajnje redukovanim scenskim
sredstvima - minimalizmom režije i glume. Slojevitost poetske proze koju su postavljali na
zrenjaninsku kamernu scenu, od glumca zahteva izuzetan psiho-fizički napor totalnog
memorisanja teksta, i izuzetnu samodisciplinu da glumač ko umeće bude isključivo u funkciji
Andrićevog teksta. Gojković je u obe namere uspeo, sa sasvim zanemarivim odstupanjima.
Magija neuhvatljive Jelene, personifikacije životne iluzije koja nas održava na površini ružnog i
grubog svakodnevnog života, baš onakva kakvom je Ivo Andrić, umesto nas, i za nas napisao,
ispunila je Kamernu scenu i duše svih onih koji su bili spremni dovoljno da se predaju pozorišnoj
čaroliji. Veliki pisac, dakle nije oštećen. Realizatori ovog projekta mogu s te strane da budu
zadovo ljni. Glumac Zvonko Gojković, ubeđen sam, u ovom kazivanju ima još prostora da se
razmahne, dok reditelj Dušan Torbica, do god traje ova predstava, ima priliku da skrati tekst i
malo dopuni scenske efekte. Do mere Andrićeve trpeljivosti. Tako će obojica '' Jelenu, ženu koje
nema'' pretvoriti u otvoreno delo koje je u svakom izvođenju nova. I verno Andriću.

autorski projekat na kamernoj sceni pozorišta ''Toša Jovanović''

26.3.. 2005. „ Dnevnik“

ŠEKSPIR U GOLDONIJEVSKOM TONALITETU
Viljem Šekspir: “Ukroćena goropad“,
reditelj: Kokan Mladenović

Šekspirova komedija ''Ukroćena goropad'', sa jasno ugrađenom, kako bi se danas reklo,

antifeminističkom žaokom, u rediteljskom čitanju Kokana Mladenovića, što znači da je delo
podvrgnuto autorskom preispitivanju dramske strukture, sižejne održi vosti i funkcionalne
ovovremenosti, na zrenjaninskoj sceni je osvanula adaptirana, pomalo pomerene smisaone
ose, iznutra provetrena i - veoma dopadljivo. Bez većeg, me haničkog, intervenisanja u samu
šekspirovsko-elizabetansku, veru da samo žensku goro padnost treba krotiti, jer protagonista te
ideje, Petručio, u interpretaciji Jugoslava Krajnova, inače s zadivljujućom lakoćom odigranoj roli,
u ovoj predstavi je imao prevas hodno romantično-ludističke pobude, Mladenović
jedino,umnožavanjem varijanti ženskog principa, u misao ove drame unosi dašak izmenljivosti.
Njegova osnovna inter vencija odnosi se na promene ritma ove komedije, unutar mehanizam
drame, on ubrza njem, skrađenjem, udvajanjem, ponavljanjem, stvara ritam naličan komediji del
arte. Mladenović kao reditelj ove predstave, koja se odigrava u jednom dahu, uz pomoć scenog
rafije i kostima gledalištu zapravo otkriva produženo trajanje unutrašnjeg sveta renesansnog
vremena.
Pošto je Šekspira pročitao u goldonijevskom štimu, glumačka ekipa je dobila neophodan
prostor da se razmahne po meri svog talenta. Jugoslav Krajnov, elegantno i razigrano ''diriguje''
raspoloženim zrenjaninskim ansamblom. Nataša Ilin, promiš ljeno i s dovoljno persiflaže
ostvaruje lik Bjanke, starije Batistine kćeri, u mnogim čitanjima ovog komada zapostavljene
uloge. Selimir Tošić, kako se predstava zahuktava postaje sve opušteniji i razigraniji. Sanja
Ristić-Krajnov, kao Katarina, manje goropad na nego što smo viđali ovu Šekspirovu junakinju,
ipak sa lepim smislom za brzu trans formaciju. Dragan Đorđević je Hortenzija doneo kao iznutra
osmišljenu karikaturu renesansnog naduvenka, dok je Ljubiša Milišić kao Tranio uspešno igrao
na klacka lici lika u tuđoj ličnosti.
U predstavi koja razgaljuje, bez slabog glumačkog mesta, Marija Kalabić je scenografijom
stvorila transparentno-fleksibilan ambijent, koji je pružao inspira tivane scenske moguđnosti,
dok je uspešan kostim Maje Mirković predstavljao i fun kcionalnu preporuku likovima, sa
dovoljno epohe i ironije, ali i značajnu podršku Mladenovićevim mikro-dramaturškim zahvatima.
Veliki aplauz premijerne publike Mladenoviću, Krajnovu i ostalima, garantuje dug vek
ove lepršave i umetničkim sadržajima bogate predstave.

10. 06. 2005. „Dnevnik“

NEDOZVANI EHO SAVESTI
Tomas Benhard „ Pred penzijom,
režija Srđan Radaković

Austrijski pisac Tomas Bernhard, kod nas poznat po predstavljanju na 37. Bitefu, u
evropskim i književnim pozorišnim prostorima važi kao umetnički ali i politički “remeti lački
faktor”. Razglašen je kao autor koji direktno udara u svest, savest i socijalnu i istorijsku
podsvest građanske klase. Meta njegove moralističke i političke stigme je prevashodno
nemačko i austrijsko posleratno društvo. Tačnije - srednja klasa koja po kušava da sakrije svoju
nacistič ku prošlost i dosta raširenih rodoskrvnih familijarnih tajni.
Bernhard je definitvno, na planu etike i dramske pshoanalitike, scenski veoma zahtevan pisac
jer svesno izbegava svako podilaženja gledalištu. Ta scenska heremetičnost znatno je uvećana
dužinom njegovih komada, kao i sklonošću ka monološkom izrazu.
Likovi Bernhardove drame “Pred penzijom” su Rudolf Heler, bivši komandant nacis
tičkog logora i aktuelni predsednik suda, i njegove dve sestre, Vera i Klara, koji trideset godina
nakon smrti Hajnriha Himlera, slave njegov rođendan. Teatralnom ritualizacijom ove situacije
ubedljivo se ističe činjenica zla, kao istorijske prakse koja se zlokobno ponavlja.
Bernhardov Heler sebe definiše kao fatalistu, ubeđenog u činjenicu urođenosti zla u čoveku,
čime u suštini sebi opravdava zločine koje je činio, odnosno odbacuje svaku vrstu odgovor
nosti. Vera, koja ima incestuozan odnos sa bratom, nepokolebljivo mu je odana. Klara je invalid
i radikalni levičara. Ona je sasvim realistički oblikovana, mnogo jednostavnije od Rudolfa i Vere;
njen lik nema njihovu preteću višeslojnost, mada ni ona nije sasvim naivna. Dramska rad nja je,
takođe, svedena i zahteva minucioznost i doslednost igre.
Srađan Radaković je u postavci ove drame na scenu prevideo njenu višeslojnu, tempe
rovanu nadpolitičku vertikalu i pokušao da je iščita u kontekstu koji nema simboličnost
istorijskog zaleđa. Radnja se linearano realizuje kao oživljeni isečak jedne retrogradne i
izolovane slike iz života, tamo negde u Austriji. Me đutim, nema pogrešnijeg načina da se
Bernhard predstavi od takvog realističkog i plošnog igranja.
Utisak je, međutim, da je reditelj ipak najviše odmogao sebi, i Bernhardovom komadu,
naravno, onda kada se opredelio da uloge zrelih, čak starih aktera, dodeli savim mladoj i
neiskusnoj glumačkoj ekipi. Što kao zamisao nije bez neke aluzivne intri gantnosti i aktueli
zacije, ali je u ovoj predstavi ostalo na samoj površini te pomalo ekscentrične zamisli. Buka,
bes i nepotrebno scensko ubrzanje ostali su samo kao pokušaj da se popune egzistencijalne
pukotine u interpretaciji dela nemačko-austrijske građanske klase koju opterećuje prošlost.
Ivan Đurić i Edit Tot postali su tako žrtve rediteljske zablude da se etički, istorijski i
politički aveti prošlosti i nacije, na fonu patoloških i porodičnih iskliznuća, mogu re šavati
spoljašnjim i motoričkim scenskim ubrzanjem. U ovoj predstavi se, ono što je trebalo da bude
intelektualno-moralističko preispitivanje evropske savesti pretvorilo verbalno i isprazno
psihoanalitičko moralisanje. Mladi glumci, sa izuzetkom Sanje Mikitišin, nisu uspeli da u
potpunosti dozovu autentičnu pomerenost aktera ovih povampiren duhova prošlosti. Hrabro su
ušli u tu avanturu, trudili su se da opravdaju likove, nisu uspeli u tome ali, i to je dobro, nisu
delovali kao scenski gubitnici. Utisak je da su Ivan Đurić i Edit Tot samo gurnuti u pogrešnu
predstavu.
Zrenjaninska predstava Bernhardove drame nagoveštava njihov dramski kapacitet i, koji
će, uz preciznuju režiju, doći do izražaja, dok će Tomas Bernhard, možda, u Zrenjaninu, jednog
dana...

14. 12. 2005. „ Dnevnik“

NESPORAZUM ŽANROVA
Miroslav Brumec: „ Smrt Ligeje“
režija: Aleksandar Božina

Svoju dramu SMRT LIGEJE , savremeni hrvatski pisac Mislav Brumec sačinio je
kompilacijom i adaptacijom dve poznate pripovetke romantičarskog i mističnog američ kog
književnika Edgara Alana Poa. Spojivši motive i junake iz dela '''Pad kuće Ašero vih '' odnosno ''
Ligeja'' u maniru pseudogotičke drame, on se opredelio da noseći psiho loško- etički stožer
teksta bude večna i delikatna tema incesta. U komponovanju dram skog teksta koji treba da
korespondira sa današnjim vremenom, po sopstvenom izjašnja vanju, nameravao je da sklopi
nešto što naziva '' horor melodrama''. Želeo je, dakle, da spoji dva teško spojiva žanra.Od
majstora izmenjivanja čudesnog i neobičnog u jezovi tom, kakav je Alan Po, Brumec je uspeo
da prenese samo melodramsko, jer od horora i gotike u njegovoj drami jedva da je bilo ičega.
Umesto toga u delu '''Ligijena smrt'' agre sivno se javlja nešto što bi trebalo da bude grotekska a
zapravo se odvija kao namet ljiva i neprimerena ''trifkovićevska'' komika. Srećom, preostalo od
Poove poezije, erotika protkana motivima smrti, svet viđen drugim očima koje vide samo
najmračnije i najskrivenije delove ljudske duše, reditelj ove predstave, mladi Aleksandar Božina,
dobro uočio, tako da se u zrenjaninskoj inscenacije '' Smrti Ligejin'' ipak naziru najbit niji motivi
američkog ukletog velikama.
No, Božina je propustio da izniveliše dve Brumecove dramaturške zablude. Prva je dužina
teksta, neprimerena vremenu a naročito unutrašnjoj organizaciji proz no-dramskog tkiva. Druga,
bolećivost prema neadekvatnom komično-parodičnom podžan ru ove dramske tvorevine,
dovodila je predstvu na ivicu raspada. Mešanje melodrame i njenog simultanog strukturalnog
ismevanja, moralo je da ima mnogo više pokrića u dram skom podtekstu, ali i da počiva na
vrhunskoj rediteljskoj superiornosti. U slučaju Brumec - Božina, predstava se provukla ivicom
žileta, zahvaljujući pre svega Anđeliki Simić koja je skoro antički isklesan lik Ligeje odigrala
kombinacijom erotičnosti, cinizma i ''vampirizma'' baš kao kod E.A. Poa. Impresivna je bila i
završna scena koja nagoveštava da Aleksandar Božina ima talenta. Ostali akteri, nažalost, bili
su, osim Ljubiše Milišića, koji je uspeo da pronađe lik, žrtve žanrovske disharmonije. Marko
Marković, kao Roderik, je dobro pogodio suštinu svog lika ali je sporo ulazio u pravu
koncentraciju. Nataša Luković, dovoljno dobra samo u ''finalu''. Od ''komične'' trojke, posluge,
najuravnoteženiji bio je Mirko Pantelić; inače vrsna komičarka Nataša Ilin, u domenu re diteljske
zablude, dok je najviše omašio iskusni Dragomir Pešić. Daniel Kovačević, kao grešni sin , je
ostao negde na sredini, između namere i rediteljeve iluzije.
Scenograf Saša Ivanović je nemotivisano jurio epohu, kostimi Mirne Ilić su ostali u
konceptualnom procepu,
Ova premijera bi ipak mogla da bude poučna. Da se reditelj-diplomac ne prepu šta
samom sebi, odnosno da umetnički deo uprave mora (sa)učestvovati u kreaciji
predstave.Odnosno, da se repertoar, pozorišta u Zrenjaninu, za čitavu sezonu ne pravi po
istom, isključivom, ključu.

decembar 2005.
KAD ''UČENE ŽENE'' MARŠIRAJU
Ž.B. Molijer: „UČENE ŽENE“,
režija: Radoslav Milenković

Reditelj nove zrenjaninske postavke Molijerovih ''Učenih žena'', Radoslav Milen ković je
najverovatnije znao da u Francuskoj sve do devetnaestog veka nije bilo ''engles kih toaleta'' jer
se njegovo čitanje ove komedije začinje i vrti oko ''klasičnog'' klozeta ( doduše u banatskom
''dizajnu)''. Nered, zapravo strv, koji prekriva pod scene višesmis leno i ironično prati žen sku
pokondirenost srednje klase ( kako će to kasnije Sterija reći), duhovnu, i telesnu vulgarnost koja
povremeno prelazi u genitalnu šizofreniju, takođe je deo rediteljeve scenske strategije (naravno,
u saradnji sa scenografom Jura jem Fabri) da bi ,kombinujući prljavštinu, koja Evropi
Molijerovog vremena nije strana, sa kičem u koji su se odevali i nosili ga na glavi, upečatljivo
pokazao kako su skorojevština i lažna učenost, zapravo sveukupna vulgarnost stila i suštine
svak dašnjih uobraženih bolesnika, trajne i komične. Kada nisu tragične. Ali Molijer je preva
shodno komediograf, zabavljač. Ipak i uman, satiričan. I moralista.. I zbog svega, večan. Jer se
da čitati iz svih durova i molove, a Milenković to veoma uspešno čini. Pored naizgled benig ne
socio-patološke razgradnje tipova, likova, i društva ondašnjeg, francuskog društva, on
inteligentno, pomalo i publici na prezent, parodi ra i naše televizijske fešn živote. Dame na sceni
dosledno parodiraju sebe i lažni svet piste, životne i modne, kojom hode, sapličući se u
bokovima i zadnjicama. Najviše u glavama No, ni muškarci ne izgledaju mnogo bolje. Dakle,
Radoslav Milenković, uz po moć dramatizacije Barbare Horvat, balansirajući između
provokacije i farse, pred stavu gradi kao produbljeno čitanje epohe ali istovremeno i kao temu
viđenu i prepoz natu kod nas,, danas.
Ansambl mu je očigledo sasvim verovao. Iz tog jednoglasja, ali i lične glumačke boje,
proizašle su izuzetno dobro odigrane role Filamente i Belize, koje su Sanja Mikitišin-Gačić i
Nataša Ilin, svaka u svom tonalitetu, ne ponavljajući stil, odig rale mastorski. Sa efektnim
glumačkim mikrobravurama. Sanja Ristić-Krajnov donosi Armandu takođe u dopadljivom i sigur
nom stilu. Anrijeta, Edite Tot-Trubint, bila je pomalo prigušena ali precizna i dosledna. Jovan
Torački, kao Krizal, onako kako ga je Molijer napisao - u prvom delu uzdržan, posle ''preo
kreta'', razmahan i u svom stilu – eruptivan. Ljubiša Milišić kao Trisoten, razigran, baš kako je
Milenković video ovaj soj - vulgaran i intelektualno impotentan. Mladi Vladimir Tintor je uspešno
izbega vao patetiku Klitandrovu, zadržavajući neophodnu naivnost i nespretnost. Arist, Mirka
Pantelića veoma funkcionalan i koristan za opšti utisak o predstavi. Jelena Šneblić i Danije
Kovačević, nedovoljno prisutni. Zvonko Gojković, u svom “basterki tonovskom” stilu, primetan.
Kostimi Jasne Badnjarević efektno podvlače opšti stil predstave: lažni sjaj sa ugra
đenom prostotom. Duhoviti. Između lažne otmenosti i prostote duha. Kič sa ''zvon cetom''.
''Učene žene'' na zrenjaninskoj sceni, efektno i pametno slede Molijera, valja reći -
prečišćenog, i, na podsmešljivo-zabavan, način, parodiraju današnjicu.

januar, 2006.

PORODICA I ŽIVOT U RASPADANjU

Ljiljana Jokić „Četiri male žene“
adaptacija Svetislav Jovanov, režija Ksenija Krnjajski,

U romanu savremene vojvođanske spisateljice Ljiljane Kaspar Jokić '' Četiri male žene'' reč je
našim, neveselim, devedesetim, godinama, u mestu realnog, ali i ide alno metaforičnog imena -
Bezdan. Priča u stilu magičnog realizma, beleži zbivanja u nacionalno mešovitoj porodici,
sastavljenoj od više generacija, koja prati završne socijalne, psihološke, etičke i kulturološke
faze njenog raspada. Koje rat samo ubrza va. Jokićeva roman vodi ivicom koja spaja realno i
fantazmagorično. Bezdan je njen Mak ondo, ugao posmatranja lako ironičan, atmosfera
presudna, jezik prigušeno intelektua lan, feminizam diskretno doziran. Takav predložak, dosta
fluidan, ponekad pauči nasto osetljiv, iako jasno opredeljen prema vremenu i društvu, dramaturg
Svetislav Jovanov i rediteljka Ksenija Krnjajski tretirali su kao postmodernu dramu fragmentar
ne strukture, realizovanu na sceni filmskim kadriranjem i scenskim efektima iz tv. drame.
Zapravo, postupak koji je ovaj umetnički tandem primenio u radu sa delom Ljilja ne Kaspar
Jokić, rezultirao je tekstom skrojenom po motivima njenog romana. Dotle nema bitnijih
nesporazuma, jedino je, možda, to trebalo i jasno napisati u pratećem pro gramu.
Međutim, scenska realizacija ovog romanesknog predloška, koju ''overava'' Ksenija Krnajski,
inače veoma inteligenta, moderna na „bitefovski“ način, sažeta, izuzev ''breh tovskog'' finala koji
deluje kao nalepljen, izneverava autorku u najbitnijem: nedostaje joj, bilo kakva, magistralna
dramaturška poveznica, koja u romanu apsolutno postoji, a više je nego neophodna u
pozorišnoj arhitektonici, koja je preuzeta iz dramatizacije. Rediteljka demonstrira niz duhovitih
scenskih rešenja, uz pomoć dizajnera svetla ( Voj kan Gostijanac) i kompozitora Irene Popović,
na pozornici efektno stvara utisak skoro filmski simultanog odvijanja, čime sustiže ponornice
magičnog realizma na kome ops toji roman Dobro korespondira sa scenom Marije Kalabić, tek
umereno dizajniranom u vojvođanskom hibridnom stilu, koja dubinom i fleksibilnošću prostora,
posta je aktiv ni sudeonik parapsihološke radnje i psihopatološke dramatike. Ali, rediteljka, isto
vremeno ne uspeva da fabulu, ili njenu negaciju, složi u smislenu slagalicu koju publika može
da prati.
Dakle, ovoj predstavi nedostaje ona nit koja će fragmente romana, dramaturške mikroceline i
asocijativne grozdove, i rediteljske inscenacije, složiti u pojmljiv sled. U takvom neomeđenom i
žanrovski klizavom izvođačkom ''scenariju'' i glumci su se različito snalazili: Nataša Luković je
bila dovoljno dvovalentno naivna, Gordana Vinokić nedovoljno nametljiva, Mirjana Vukojević
stilizovano uzdržana, Anđelka Davi dovac ponekad preterano realistična, Vladimir Tintor, s
lepom razvojnom linijom, Danijel Kovačević, fluidan, kao i lik narkomana koga je tumačio,
Eugen Ferenci neoče kivano odsutan, Mirko Pantelić, dovoljno elementaran, Milan Kočalović u
stalnom zaostatku za likom koji je, nažalost, kasno uveden u komad, Ljubiša Milišić i Zvonko
Gojković, kao duhovi, s merom i podsmehom odigrali su zaumni zid ove kuće u Panoniji koja se
raspada. Kostimi Milice Grbić Komazec - stilski raspareni. Sve u svemu, ipak je vredelo
pokušati.

mart, 2006.
SNIMAK LjUDI U LIČNOJ ISTORIJI
Anton Pavlovič Čehov: „Višnjik“
režija: Radoslav Milenković

''Višnjik'' je prevashodno anamneza stanja, herbarijum sećanja, osećanja i ideja, snimak

ljudi u ličnoj istoriji. Čehovljevu testamentarna drama čine lica - izdvojena ostrva ometene
socijalne i intimne komunikacije, u čemu je dijalog tek susret dva mono loga. No, ovo delo
velikog Rusa je i komad o nadiranju okrutnog i oporog vremena, i o nestajanju jednog
konzerviranog, uspavanog, možda na prvi pogled obesmišljenog i ne funkcionalnog, ali
poetičnog doba. Da li vam to deluje poznato, prepoznajete li i svoju epohu i sebe u tomej?
Otuđenju i tranziciji.
Čehov u svakom liku ima pravu meru u tom sudbinskom ciklusu i njegovom mikro kosmosu,
koji je istovremeno i deo nekog ljudskog makrokosmos. Zato je njegovo delo izazov za svaku
novu generaciju. Talenata i obožavatelja. Na zrenjaninskoj sceni, Rados lav Milenković je
''Višnjik'' postavio skoro autentičnog. Ni anahronog ali ni eksperi mentalnog. Režirao ga je kao
uzdržanu lirsku dramu. Bez zalaženja u dokumentarnost epohe, sa malo humora i primesama
erotike. Ne mogu se oteti utisku da je koncept fragmentarnosti ipak bio preovlađujući u njegovoj
viziji poznog Čehova. Sledeći u osno vi tačnu definiciju piščeve poetike, koja konstatuje da je
banalnost sveprisutna i sve zadovoljavajuća, kao da mu izmiče crvena nit sa dna Čehovljevih
drama i proza, po kojoj se cela istorija sadrži u ''prolaznosti ljudskog mesa''. Zapravo,
Milenković je u svojoj postavci ''Višnjika'' imao više poverenja u matrice pozorišnih izvođenja
Čehova, svoju je viziju sklapao u dijalogu sa njima, dok se manje obraćao izvornoj ideji piščevoj.
Zato je i na zrenjaninskoj sceni bilo više eklekticizma a manje rizične pot rage kroz opštu
''čehoviju''.
Ansambl je junački i spretno odigrao ovaj vrlo zahtevan komad sa mnogo čutanja i među
prostora. Uigrano, partnerski. Na gornjoj granici svojih trenutnih mogućnosti. Sanja Mikitišon -
igrala veoma koncentrisano, jedino nije do kraja svom liku, spahi nici Ranjevskoj, mogla da
doda neophodne godine. Jovan Torački, kao veseli gubitnik Gajev, bio je dosta drugačiji od
svojih ranijih uloga, diksretan deo tima. Ljubiša Mili šić - sasvim ovovremeni bogataš, Lopahin,
glumac u sazrevanju. Sanja Ristić-Krajnov je u ulozi Varje bila prava ruska pastorka-mučenica,
dok je Marko Pantelić, kao Simeo nov-Piščik, na momente bio prejak u gestu. Jugoslav Krajnov
je skicu jalovog ruskog inte lektualca, Trifomova, odrigao sa velikom lakoćom i šarmom. Danijel
Kovačević, kao beskrupulozni lakej Jaša, ujednačen, stabilan, primetan. Dragan Đorđević, posle
izve sne pauze na sceni, je umrljanog trapavka Epihodova, dočarao kao autentičnog prevrt
ljivca. Ana, Nataše Luković, bila je kao nestvarni deo bivše Rusije, dok je Dunjaša Nataše Ilin
prava mala studija praktične banalnosti. Edit Tot-Trubint igra Šarlotu, osobu iz drugog sveta,
shodno piščevim indikacijama. Firs, Dragoljuba Pešića, uver ljiv, stilizovan, precizan.
Predstava se igra u scenografiji Juraja Fabrija, koja je bez neke izrazitije sugestivnosti,
pomalo hladna, i kostimima Jasne Badnjarević, izvan epohe ali sa jedinstvenim stilom.
Zrenjaninski ''Višnjik'', sve u svemu, najviše svedoči o obeća vajućem potencijalu ovog mladog
ansambla.

6. 10. 2006. „ Dnevnik

Kraj 59. pozorišne sezone
KAD SE SVE SABERE, IPAK USPEŠNO

U sezoni koja je pre nekoliko dana završena, Dramska scena Narodnog pozorišta ''Toša
Jovanović'' i pored neujednačenog repertoara, pa shodno tome i ne baš ubed ljivih scenskih
ostvarenja, postigla je zadovoljavajući uspeh prevashodno zbog dobre glumačke igre i
stabilizacije ukupnog ansambla. Ovako složen zaključak, posmatran po elementima scenske
umetnosti, izgleda ovako:
tekstovi koju su igrani kreću se od inventivno pročitane klasike (Molijer), ne suviše
inspirisanog omaža Edgar Alanu Pou (Brumec), preko višeslojnog ali ne i najreprezentativnijeg
Tomasa Bernharda, do veoma dobrog romanesknog predloška Ljiljane Kaspar Jokić, koji
dramatizacija i režija nisu baš nauspelije interpretirali. Reditelji ovih komada kreteali su se od
sugestivnosti i duho vitosti (Radoslav Milen ković), preko pretencioznostio bez pravog pokrića (
Aleksandar Bozina), pogrešne glumačke postavke ( Srđan Radoković) pa sve do intelektualno
sna žne ali u osnovi nedosledne inscenacije dobrog predloška (Ksenija Krnajski). Uz pomoć
glumaca, a pone kad i pomalo tako što se ovi nisu do kraja ''predali'' rediteljskom konceptu,
videli smo: jednu izvrsnu predstavu ( Učene žene), jednu osrednju ( Pred penzijom), zatim pred
stavu koju je vredelo igrati samo zbog Anđelike Simić, koja je skoro antički isklesan lik Ligeje
odigrala kombinacijom erotičnosti, cinizma i ''vampirizma'', baš kao kod E.A. Poa, ali i Ljubiše
Milišića i Mirka Pantelića. Konačno, tu je izvođenje ''Četiri male žene'' koje je skoro uspelo, a da
je uspelo, bilo bi odlično. Zbog izuzetnog teksta i scenografije Marije Kalabić.
Rekoh na početku, sezona je valjala zbog glumaca. I kompletiranja ansambla. Do
minirale su Nataša Ilin, jednom izuzetnom ulogom, u ''Učenim ženama'', i jednom osred njom, u
''Ligeji'', odnosno Sanja Mikitišin - Gačić, vrsnom igrom u Molijeru i dobrom kod Bernharda.
Nekako iz drugog plana, u glumački vrh zrenjaniskog pozorišta protekle sezone je stigao i Mirko
Pantelić. Ovaj diskretni komičar, lagano sazrevajući, postaje neophodan za sve buduđe uspehe.
Ljubiši Milišiću, pak, kao da nedostaje još samo male prave koncentracije, dok je Jovana
Toračkog repertoar stavio u izvesnu senku. Što nije dobro. Dobar je, međutim, lep početak
Nataše Luković, i razvoj Vladimira Tintora.
Novom umetničkom direktoru, Radoslavu Milenkoviću, predlažem da obrati više pažnje na
celinu ansambla, zatim da ima više sreće sa gostujućim glumcima, uz očekiva nje da će u
izboru komada biti spretniji od prethodnika.

17. 06. 2006.

STVARNOST KAO TRAGIKOMEDIJA
Aleksandar Galin: “Audicija”,
režija Kokan Mladenović

Kontrolisan život kao globalna sudbina planete, ili barem Evrope, danas je više nego ikada
ujednačio osećanja sreće ili izgubljenosti, posebno kada su u pitanji srednji ili niži slojevi
društva. Naročito u regionu koji je nekada spadao u ’’komu nistički blok’’. Verovatno i zato
drama ruskog pisca Aleksandra Galina ’’Audicija’’ o socijalnim i moralnim žrtvama tranzicije tako
dobro naleže na naše iskustvo i ži votnu praksu. Ekonomski kolaps i duševnu bezizlaznost
društava na proputovanju iz socio-komunizma u kapitalizam, u ogoljenom provincijskom
ambijentu, jer je u prestoni cama ipak sve zamaskirano, Galin opisuje stilom koji polazi od
Gorkog a dotiče se i Čehova. U autorskoj transformacije ’’Audicije’’ koju znalački obavlja Kokan
Mladenović, ovaj ruski komad dozivljava sadržinsku i još više formalnu preradu. Uz pomoć
drama tizacije Maje Pelević, koja interpolira u tekst naše komunističke i tranzicione relik te,
dopisuje ga, čak i potpuno nadgrađuje (songovima), sa muzikom Zorana Hristića kompo
novanoj na citatima ’’herojske’’prošlosti, Mladenović, menjajući žanr komada, od drame on
postaje komedija, na zrenjaninskoj sceni ostvaruje dopadljivu ver ziju postpolitičkog teatra.
Poletni, pretežno ženski ansambl, odigrao je u jednom dahu projekciju našeg trenutka
antiistorije: svakodnevnu žalopojku uvaljanu u komediografsku formu. Izgub ljenost nad
ruševinama ’’socijaliz ma sa ljudskim likom’’.
U predstavi bez čvrsto definisanih likova, više su to gubitnički tipovi, ansambl je iznova
pokazao vrline kolektivnog i discip linovanog igranja. Prijatno je iznenadila Jelena Šneblić, čija
je Nina pravi ostatak komunističkih sifražetkinja. Edit Tot-Trubint se veoma dobro iskazala u
brehtovskim deonicama ove tužne komedije, kao i pouzda na Sanja Mikitišin čije su
transformacije iz predstave u predstavu sve vidnije. Žensku izgubljenost novog vremena
plastično obrazlaže Nataša Ilin, dok se obesmišljenost stare nomenklature drastično prelama
kroz Pukovnika Prvoslava Za kovskog. Aoki Petrović, Ljubiše Milišića, vešto izbegava
karikaturalnost, Dragan Đorđević je dovoljno novokomponovan a Boris, Jovana Toračkog, pravi
intelektualac ko ga su samlele provincija i tranzicija. Ostali su igrali u granicama koje komad
dopu šta, Nataša Luković, Evgenija Eskin Kovačević, Daniel Kovačević, Mirko Pantelić...
Rad dramaturga Maje Pelević – vidan i efektan. Scenogra fija Marije Kalabić, ipak
previše jednoznačna, dok su kostimi Maje Marković tu zamku izbegli. Hristićeva muzika je jedna
od okosnica ove dobre scenske rusko-srpske vizije naših (ne)veselih života koju potpisuje
Kokan Mladenović.

15. 01. 2007. „Dnevnik“,

SMRT KAO MEDIJSKA DOSETKA
Ivan M. Lalić: „Heroj nacije“
režija: Egon Savin

Ivan M. Lalić, savremenik i dramski pisac, napisao je dosta duhovit, umereno uman,
dosetljiv i pomalo satiričan tekstualni predložak pod nazivom ‘’Heroj nacije’’. Komad sa
pretenzijama da fiksira, fokusira i ismeje aktuelna (tv)medijska mešeta renja, i manipulacije, sa
raznoznačnim žanrovkim odrednicama običnog života i dehu manizovane ‘’velikobratovske’’
instalacije. Danas i ovde, u zemlji Srbiji, u kojoj je tele vizija stariji brat i maćeha.
To mu je bila namera, ali da ne beše reditelja Egona Savina, koji zna život ,a sa pozorištem je
na ti, sve bi ostalo na nivou simpatične dosetke. Jer, skrivenih kamera smo se nagledali,
bizarnijih i provokativnijih, junaci iz njegovog sinopsisa su tek naz načeni tipovi, a crnohumorna,
ali ipak bulevarska dosetka, odvukla bi neminovno ovak vu predstavu u komediografski plićak.
Što se na zrenjaninskoj parizvedbi nije dogo dilo jer je reditelj Egon Savin, uz koncetrisanu
asistenciju scenografa Miodraga Tabačkog, i kostimografkinju Jasnu Badnja rević, glumcima
isporučio promišljen, os mišljen, prostudiran, očišćen i do detalja odbranjiv i inspirativan scenski
projekat, koji su oni disciplinovano, razložno i inventivno oživeli i proživeli. Tako je u ovom
slučaju od skromnog krokija nastao efektan i dobar pozorišni događaj. Ne veliki umet nički bum,
ali svakako obrazac kako se pravi valjana teatarska inscenacija.
‘’Heroj nacije’’ je istovremeno replika na dela koja u svetu dijagnosticiraju epohu medijskih
manipulacija, od Brodveja do off-produkcija. Ali ovaj komad je i rediteljskim umećem da se iz
sitnorealističkog detalja, ili ikonografskih recidiva bliske nam istorije, savremena Srbija,
raskrečena između komunizma, parasocijalizma i hibridnog evropejstva, „fotografiše u aktuelnoj
‘’boji i koloru’’. Sa merom i preteri vanjem koje tu stvarnost čine održivo glupom, smeš nom i
gorkom. U tom alhemičarskom poslu Egon Savin je banalnost pretvorio u životnost, uopštenost
u zakonomernost, bizarnost u apsurd. Miodrag Tabački je nudeći scenografiju „kutije šibica“,
konsek vento osmišljenu, dočarao klaustof običnosti i civilizacijsku usitnjenost srpskog društva,
ponuđenu kroz prizmu likova muž-žena-njihov sin. Uz još otuđeniji sloj osta lih - grobara,
narikača, me dijskih manipulatora. I njegovog veličanstva - televizora. I reklama, naravno. Jasna
Badnjarević, vešto, odeva aktere u tipične i uopštene odežde, pružajući im šansu za igru
razlikovanja. Za koju im nekonvecionalna rediteljska pos tavka pruža prostor, koji oni
maksimalno koriste. U funkciji mehanizma predstave ali i u cilju postizanja zaoštrenih artističkih
ostvarenja. U čemu prednjače, Sanja Mikitišin, kao tipična ali i karakteristična seljanka u
gradskom ambi jentu. Uronjena u tradicionalno i malograđansko, ali u svakom momentu
spremna da potone u recidive medijske bulevarske pustoši.
Ipak, Jovan Torački u ulozi Budimira Životića, prvo žrtve, potom saučesnika, a konačno i
protagoniste, sa izuzetno plastičnim osećanjem mikrotransformacije lika, čas je tipičan, čas
poseban, dominira ovom upozoravajućom predstavom, glumom pot punog pokrića i umeća.
Jugoslav Krajnov kao porodični ‘’insajder’’, sa izraženo lakoćom i šarmom igra sina-
manipulatora, dok Nataša Luković vrlo precizno donosi novinar ku koja smrt pretvara u farsu, ili
obrnuto, jer mediji su stvarniji od stvarnosti! Bez preterivanja, vođen čistim scenskim impulsima.
Mirko Pantelić, takođe sa merom, sa nekolioko scenskih ‘’ukrasa’’ doziva medijske i prave
grobare. Narikače, dueta Nataša Ilin i Jelena Šneblić, svojom ekspesivnošću pretvorile su se u
tonski i metaforički kontrapunkt predstave. Dok Milan Kočalo vić i Mirjana Čuk, prvi - glumom
scenskog minimalizma, a druga nepozorišnom nonšalancijom, diskretno dopunjuju ovu dobro
osmišljenu teatarsku orkestra ciju pod upravom Egona Savina, u kojoj učestvuju i Ivan Đorđević
i Aleksandar Došen. O smrti kao medijskoj dosetki.
januar, 2007.
Različitost kao dar i kazna
Radivoj Šajtinac: „ Fala bogu i ja sam se razbolo“

U monodrami Radivoja Šajtinca, „Fala bogu i ja sam se razbolo“, koju uspešno zastupa Jovica
Jašin, zrenjaninski glumac u punoj zrelosti, koji na žalost retko igra u matičnom pozorištu, jedan
ostareli banatski paor, zanatlija ili običan anonimni mudrac-autsajder, Bača, izriče skoro
aforistički srezanu misao: „Fala bogu i ja sam se razbolo. Kad sam zdrav onda sam zdrav za
sve naokolo a kad sam bolestan onda sam bolestan samo za sebe’’. Ovom ironičnom
metaforom u kojoj se bolest javlja kao garan cija različitosti, verovatno najveći pesnik sadašnje
Vojvodine Radivoj Šajtinac, opre deljuje magistralni tok svoje prozne monotematske poeme
posvećene evokaciji ‘’bogatog ljudskog predela panonskog zemnog sazvežđa’’.
U preplitanju poezije, poetičnih stanja i lirsko-filozofskih stalaktita i stalagmita, koji se se
susreću, sukobljavaju, nadmeću i sapliću sa apsurdima istorije, basamcima svakodnevlja,
davnim i akutnim životnim arhetipovima, ova monodramska čarapa sa sto životnih petlji,
moderna u autoanalizi, sočna u jezičkom etno-arhaizmu uspravlja se na sceni kao paradigma
života i laganog umiranja jedinke. Za razliku od nekada veoma popularnih monodramskih
sačinjenija, koje su najčešće humorno zamenji vali parodijskim a mudrost karikaturalnim,
Šajtinac svojim predloškom nudi glumcu poetsko-proznu etidu o sudbini ‘’različitog’’ čoveka pod
ovim vojvođanskim nebom.
Jovica Jašin, inače glumac sklon banatskom repertoaru, odlučio se da lik Bače, mudrijaša i
pomalo skrajnutog baštinika panonskog sna i jave, interpretira iznutra, bez vidljivije distance, sa
potpunom verom u ono što je autor napisao. Izbegavši bana lizaciju, sa neophodnim otklonom
prema pojednostavljenoj svesti o tome kako treba da izgleda tipičan Lala, Jašin je uspeo da nas
uvede u Šajtinčev svet sete, mudrosti, sva kodnevlja, iluzija i izneverenih emocija. Lagano, ali
temeljno, odmereno i proživlje no, bez većih dramskih amplituda, ali ne i preglumljeno, bez
namere da suviše nadog radi pisca ali sa dovoljno nijansiranja u rasplitanju složene
jednostavnosti koju lik nosi u sebi. Tokom narednih izvođenja za očekivanje je da se od
tekstualnog predloška iskristališe njegova srž, a da Jašin u tom sazimanju stekne neophodnu
verbalno-plas tičnu koherentnost.
Da dozvoli sebi trenutke glumačke improvizacije, koji se na par mesta u teks tu,nameću. Što bi
ovo dobro monodramsko izvođenje učinilo još življim.

1.4. 2007
OBIČAN ŽIVOT I NjEGOVI UŽASI
Harod Pinter: Rođendan,
režija: Ferid Karajica,

Drama Harolda Pintera’’Rođendan’’, jedna od onih koje su budućem nobelovcu stvorile

književno ime, u tradiciji evropske drame dvadesetog veka slovi kao jedan od presudnih
teksualnih znakova trajanja postbeketovske epohe. Sam britanski dramatičar povodom ovog
dela zapisuje kako u njoj dozvoljava da se čitav niz raznih mogućih tokova radnje odvija u gustoj
šumi verovatnosti, pre no što se sve konačno usredsredi na potči njavanje. Zapravo, u ovom je
dramskom delu smeštenom u običan, neistorijski život, naizgled providan a samo prividan, ne
postoji jasna razlika između stvarnog i izmišljenog, niti između tačnog i pogrešnog. Nešto nije
neophodno istinito, ili laž no; mogu jednako biti istina i laž. Pored privida, dramom gospodari
latento nasilje kao I hipokrizija (malo)građanskog društva. U crnomanjastoj kafkijanskoj
apsurdnosti, žrtva i progonitelji postoje i nestaju kao metafore egzistencijalne relativnosti. Kako
one iz sedamdesetih godina prošlog veka tako i ove današnje globalno metastabi lne. Jer, to što
je Pinter postao politički referentan ili incidentan, nije umanjilo ritualnost čovekove strepnje od
sile i smrti koja se nalaze u strukturi ‘’Rođendana’’.
Ferid Karajica drami prilazi sa dužnim respektom ali ne i straho poštova njem: ne robuje
svakom slovu teksta ali ostaje u njegovim žanrovskim I značenjs kim okvirima. Jer se u sudbini
ljudskih bića, sem odela, rečnika i prateće muzičke fraze, odavno, skoro, ništa nije promenilo:
ispraznost porodičnog života, neuspeh svakog bekstva od sebe samog i socio-psihološkog
porekla, konačno i samoindukcija sva kojakog terora, kao društvenog ili patološkog mehanizma,
koji je u njega ugrađen.. Režija diskretna, da se nađe glumcu pri ruci, pomalo koreografije u
ponekim scenama, uspešna naročito u violentnim situacijama. Ne uvek inspirativna i inovativna
ali razložna i celishodna. Scenografija Juraja Fabrija, kao projektovani prostor, nedovo ljno
iskorišćena za neki, tek nagovešten, metafizički sloj ove drame. Kostimi Jasne Badnjarević -
neupadljivi. Muzika, previše jednoznačna.
Međutim, predstava sasvim uspela. Zahvaljujući glumcima. Pre svega Selimiru Tošiću čiji je
Goldberg pored silovitosti i surovosti, zastupnika neobrazložene si le, nagovestio u sebi i
pukotinu ljudskosti koju mu Pinter dozvoljava. Ovaj je glumac su vereno vladao scenom
inteligentno kontrolišući bes, nadmoć, apsurd i besmislenost. Aleksandar Bogdanović igrao je
glavnu žrtvu, nesuđenog pijanistu Stenlija, naprosto potpunim psiho-fizićkim uranjanjem u lik,
možda jedino prerano postajući samo objekt besmislenog terora. Meg, Anđelke Davidovac
izranjala je iz rituala ispraznog života koketerijom i seksualnim aluzijama ali bila je I dovoljno
svesna ništavosti svog bitsanja. Besmislu sa priklanjao i Pit, Miloja Ivanovića, prilagođavajuči
tome svoj ukupan fizikus. Snežana Kovačev-Čelar igra Lulu, devojku iz komšiluka, pomalo iz
jednog komada, efektno ali i bez dovoljno razvojnosti, kao što bi Meken, Jovice Jaši na, koji bi
bio uverljiviji da je doziveo vidniju transformaciju posle sukoba sa Goldbergom.
Konačno, zrenjaninski ‘’Rođendan’’ nosio je u sebi dovoljno nagoveštenu čovekovu
egzistencijalnu nesigurnost kojom je Harold Pinter obeležio istoriju savremenog po zorišta.

april 2007.
JONESKOVI DADAIZMI U BAROKNOJ SALI
Ežen Jonesko: „PATAFIZIKA“
režija; Ivana Koraksić

Delo nazvano ''Patafizika'' francuskog Rumuna Ežena Joneska, predstavnika avan

garde iz sredine prošlog veka, pesnika i kritičara, najpoznatijeg kao dramatičara koji zastupa
umereni teatar apsurda, onaj koji još nije sasvim zakoračio na drugu obalu smis la, bliži mu je
Pinter od Beketa, u duhovitoj i žovijalnoj inscenacije Ivane brojevaić, izvedeno je u Baroknoj sali
gradske skupštine. Njegove tri, dosta marginalne jednočin ke, značajne ipak po tome što
reprezentuju ugaone premise njegovih smešno-apsurdnih igrokaza., u prvoj je to obezličena
samoironija građanskog sveta, druga se vrti oko apsur dnosti i ispraznosti jezika, dok u trećoj
ovaj uzdržani komediograf dočarava kako je ko mičnost zapravo čudnovatost u čistom stanju,
više su dobro odabrane a nešto manje funkcionalizovane u ovoj dramatizaciji. Povezuje ih, ipak,
dovoljno, Joneskov jedinst ven nadrealističko-dadiistički pogled na stvarnost, jer kao što ovaj
pisac poručuje iz naizgled raspevanog Pariza: „banalnost je uvek spremna! ''Patafizika'' svedoči
o tome!
Elegantan, pomalo začudan, umereno erotičan, ritmičan i razonodljiv scenski rukopis
mlade Ivane Koraksić, nije preterano insistirao na satiričnom i ''dubokom'' u ovim sporednim
Joneskovim komadima, tako da je akcenat u predstavi, koja je igrana u polumraku sale iz koga
se providio barokni enterijer a sa trga dopirao skoro pariški ružičasti (su)mrak, bio na igri,
improvizaciji, klovnijadi, laganoj fizikalno tetrali zaciji, pantomimi i glumačkim egzebicijama. Što
se kao opredeljenje pokazalo kao dob ro, skoro jedino i moguće. U dadističkoj, plošnoj ali
dovoljno inspirativnoj, scenogra fiji, rekao bih čak tašističkoj, Viorela Flore, koja se na premijeri,
po logici apsur da(!?) neverovatno slagala sa barokom u enterijeru, mladi glumci, uz sasvim
adekvatnog i kompatibilnog Zvonka Gojkovića, odigrali su svoju pokaznu vežbu koja zaslužuje
visoku ocenu.
Briljirala je Jelena Šneblić neverovatnim smislom za mikroglumu, sa kontolom glasa, tela i gesta
dostojnih prestoničke glume, toliko dobra da je pitanje: gde je ona inače u ovom pozorištu -
nezaobilazno. U manjim ali valjano urađenim rolama Aleksandar Bogdanović je potvrdio visok
potencijal koji nose. Ivan Đorđević i Miljan Vuković. Oni takođe nagoveštavaju znatan talenat ali
i sposobnost samokon trole koja ih je spasla od preterivanja u predstavi ovako otvorenih
performansi. Uz već pomenutog Gojkovića, sa „marselmarsoovskim“ manirima, ova ekipa bi
morala ubrzo da bude repertoarski podržana.
Uz kostime Tamare Jovanović, u dobrom hibridnom stilu, ova je simpatična predstava,
jedna od boljih na Maloj sceni, lep početak sezone.

oktobar, 2007.
LUDILO ZA KUĆNU UPOTREBU
Mročovska Malgoržata: „Justina, sestra moja”
režija: Ivan Vuković,

Četvoro mladih ljudi, u ovom slučaju – glumaca, poduhvatilo se zadatka da prođu kroz
artističko ludilo ograničenog dometa. Ono koje se, trenutno, ne širi izvan četiri zida. Troje
glumaca i reditelj, u “pozorišnoj laboratoriji” po imputu, dramskom, savre mene poljske(?)
spisateljice teško izgo vorljivog imena, Malgoržata Mročovska, sa velikim entuzijazmom odigrali
su ovu psihoanalitičku rekonstnjkciju stanja i faza pocepane ličnosti. Unutar zadatog, scenskog,
prostora. I “izbrisanog” socio-tempo ralnog okruženja. Tekst Mročovske, izolovan i ohlađen od
svakog spoljašnjeg uticaja, čista surova igra, nerava, prelivanja psihotičnih udara,
manijakalnosti i ludila, tek u drugom delu predstave dopunjena pričom o korenima traume u
kojoj borave stvarni i fiktivni akteri, javlja se istovremeno kao atraktivan i privlačan izazov
mladim autorima, jer bizarnost je trend nove evropske dramatrugije, ali istovremeno sadrži u
sebi i opasnost od srozavanja u već mnogo puta viđenu pozorišno-filmsku (zlo)upotrebu ludila.
Srećom, u tekstu “Justina, sestra moja” naizgled nema ničeg više osim opsesije i ludila.
Ni politike, ni epohe. Postoji samo jedan prostor i tri lica, jedno podeljeno na dve svesti ili
nesvesti, dok se za treće, ili drugo, teško može reći da je sasvim neoštećeno. Postoji i jedan
mačak koji je zapravo dete koje nije uspelo da preživi porođaj. Tu zamršenu anatomiju ludila za
kućnu upotrebu, reditelj ove predstave Ivan Vuković, rešio je da scenski raplete ostvari bez
naknadnih dramatruških zahuktavanja. On je tekst Mročovske precizno i čisto postavio,
dosledan u nameri da samo mikro-re žijom nevelikog broja segmenata zadre u strukturu ove
neobične dramske skice. Činio je to dosta dobro, sa merom, a moglo je, reklo bi se, takvih
intervencija da bude i više. Da je bilo i drastičnijih ne bi mu se zamerilo. To mu je, jedne strane,
omogućavao tekst, a sa druge strane nudilo i autorsko početništvo ekipe. Mogao je to biti
drastičniji pozorišni iskorak!? A ne mari što nije. Jer bio je ovo pravi mali pozorišni, labora
torijski, eksperiment.
Kako je komad Mročovske prevashodno u dijalozima i promeni odnosa i statusa, na
glumcima-početnicima ležalo je iskušenje moguće preglumljenosti, odnosno posnuća u patetiku.
Reditelj im je u tome pomogao odredivši gornju meru ekpresivnosti. I ubediv ši ih da količinu
emotivne eruptivnosti rasporede na celinu predstave, što su oni uglavnom, i intuitivno, uradili.
Pre svega Vesna Varićak koja je Kingu, odigrala kao nešto realniji deo pocepane, dvostruke
ličnosti. Postepeno pojačavajući glumačka sredstva koja dočaravaju tragiku lika koji
rekonstruiše. Sanja Radišić, kao izmišljen sestra Justina, vrlo impresivno započinje svoj deo ove
imtimističke igre, dok kasnije, mora se reći, uglavnom po volji spisateljice, polako odlazi u
senku. Miljan Vuković je doktora Broka, osobu koja spaja varijacije jedinstvenog kućnog ludila,
tumačio nename tljivo, takođe uzdrzano, sa par efektih glumačkih promena ritma i tona, ali i
nekoliko ispuštenih prilika da značajnije naglasi svoju odgovornost za psihodeličnost radnje. On
je ipak glumac koji čeka pravog reditelja.
Scenografija Viorela Flore, kostimi Maje Bolozan i muzika Miroslava Radulovića, bez
većeg su upliva u strukturu predstave, koja će imati odjeka u ovom pozorištu. Naročito zbog
pojave troje mladih glumaca.
januar, 2008.
STVARNOST U MREŽI ILUZIJA
Ljubomir Simović: „Čudo u Šarganu“
režija: Milica Kralj

Milica Kralj jednostavno nije htela, kako to moderna ili pomodna, režija često čini, da preispita
sva pozorišna sredstva upotrebljena u Simovićevoj, već kultnoj, drami ‘’Čudo u Šarganu’’. Ovo
dramsko delo našeg savremenog, i sve više po vrednosti i trajnosti vanvremenog pisca, s jedne
strane govori o (ne)dobu, generacijama, staro i novokomponovanim jezičkim matricama, jer
drama itekako egzistira i u zapetljajima jezika. Kroz nju prolaze, ne odlazeći zapravo nikuda,
mudraci, proroci, ratnici, lopo vi, žene sumnjivog zanimanja, politikanti, frazeri, sirotinja. Svi
istovremeno, u lič nim mukama nad mukama.
Čitav jedan nacion u šezdesetim godinama prošlog veka. Sa imaginarnim tunelom kroz koji
prokapava Prvi svetski rat. Golgota i iluzije. Hrabrost i apsurd. U kafani ‘’Šargan’’ na periferiji
Beograda. U nevremenu, a kod nas je skoro uvek nevreme. Jedino elite nema. Dok kiša ne
prestaje. A ima li je uopšte? Elite! Simović ne odgovara eskp licitno. Jer to je u Srbiji sumnjiva
rabota. Poetičnost, humor, emocije kovitlaju Simo vićevom dramom, koja se zbiva duboko u
srpskom entietu, ali i na nebu svetskih boljki i sunovrata. Jer priroda zla, poltronstvo, izdajstva,
primitivizma, funkcije umetnosti u vremenu ratova, božanske zablude mesija - nisu samo zamke
balkanskih istočnika. Takav tekst izvorne dramatičnosti, ironičnosti, poezije i fantazmagorije -
preživeo je vre me.
Drama savremenog autora, u novijoj verziji,, kanda, ipak danas traži i različite interpretacije
istog..Po svemu sudeći, i darovita i precizna rediteljka Milica Kralj, nije se odlučila za temeljno
rastavljanje ove drame, kao što je to nedavno učinio Tomi Janežič. Dakle, nije sebe izložila
opasnosti ponovnog sastavljanje Simovićeve neuhva tljive magije.. Ona je, nekako, bila na tragu
mijačevskog pročitavanja ‘’Čuda’’. Jer je uve rena da su „Svi ‘ pali anđeli periferije’’ imaju ljudsku
stranu’’. Za razliku od prototi pova, bez obzira na posledice, mane i manije junaka su manje više
benigne. Iako se ži votna praksa davno udaljila, ‘’prožgadila’’. Milica Kralj, dakle, donosi autentič
nog Simovića. Precizno pročitanog, dobro akcentovanog, pomalo otegnutog, mudrog, humo
rnog i premalo surovog za moderna vremena. Rediteljka, dakle, imala puno poverenje u pisca i
glumce.
Sa pravom je verovala da zrenjaninska podela može uspešno da oživi ovaj dramski sažetak sna
i jave. Glumce je lišila insistiranja na stereotipovima predstavljanja beogradsko-srbijanskih
likova.I time im otvorila vrata lične kreacije. Koju su skoro svi, manje ili više, pronašli. Ikonija,
Snežane Kovačev-Čelar, od početne zapetlja nosti u jezičke zamake, tokom predstave razvija
se u dominantnu, iskusnu ženu bez ilu zija. Gospava, Jelene Švabić, takođe ima jasnu razvojnu
liniju koja je na kraju komada dovodi do prave i efektne role pobunjene autsajderke. Cmilja,
naivna, pomalo i lukava, dobroćudna ali zlobna kad je život pritera, imala je u Nataši Ilin pravog
zastupnika. Mentalno i fizički plastična i pokretljiva, izrasla je u glavnog aktera ovog izvođenja
Simovićeve drame. Anđelka je Aleksandar Bogdanović doneo sa dovoljno boja provincij skog
gamena. Dragan Đorđević je od Mileta valjano izgradio i lik i tip malog politič kog konvertita.
Stavra, Prvoslava Zakovskog dobar kao rezoner mada bi valjalo u lik uneti autorove ironičnosti.
Prosjak u igri Milana Kočalovića ima u sebi neshvaćene čudotvornosti. Miloje Buca Ivanović,
skitnicu donosi sa dovoljno zaslužene tragič nosti. Vesna Varićak je Jagodu odigrala u snažnim
potezima, kontrolišući dobro smene naivnosti i nesreće. Vilotijević, Ljubiše Milišića izraženiji u
porazu nego ‘’povrat ku’’. Mirko Pantelić i Miljan Vukotić u humoru, odnosno patetici, nalaze
svoje likove. Ivan Đorđević je na samom kraju predstave svoju dobru glumu poentirao potresnim
mono logom koji se pamti.
Scenografija Milice Bajić-Đurić, korektna, bez jasnijeg stava. Kostimi Vesne Teodos ić,
neopredeljeni u stilu i značenju.
mart, 2008.
KADA JE EVROPA BILA U DOLINI JORGOVANA
Radoslav Zlatan Dorić: „Jelena Anžujska“
tekst i režija Radoslav Zlatan Dorić

Žanrovski drama ”Jelena Anžujska”, koju pisac Radoslav Zlatan Dorić u podnaslovu
imenuje kao ‘’pseudoistorijsku pozorišnu igru”, izmiče preciznijem određenju, kolebajući se
između komedije, bajke i satirične igre, ne preterane oštrine. To izostajanje izraženije dramske
definicije u funkcionisanju ovog teksta, inače prijatne i dopadljive jezičke i teatarske fakture, u
njegovoj se scenskoj postavci javlja istovremeno kao mana ali i, prividno, kao neočekivana
artistička prilika. Mana, kada su u pitanju koherentna dramaturgija, odnosno eventualna celovita
istorijska parabola, ili nazovimo to podtekstom drame, dok je istovremeno glumcima time
pružena prilika za ra-znovrsna i slobodnije poigravanja i nadigravanja. Kombinujući istoriju iz
vremena kralja Uroša (1243-1276) i njegove lepe, učene, ambiciozne i lukave žene Jelene, sa
mitom i fa mom, koji Srbima nikada ne nedostaju, odnosno sopstvenim socio-kulturološkim
učitavanjem, Dorić stvara hibridnu dramsku pretpostavku sačinjenu od mešavi ne sna o nama
samima, jave lepše nego što je bila, i duhovitosti koja premošćuju vreme i naše zablude o
položaju Srba “unutar svemira" To preplitanje misao nih planova, nažalost, veoma dobro
funkcioniše samo unutar verbalnog sloja drame, dok ga u fragmentarnoj dramaturgiji ima tek u
detaljima (na primer – “maskenbal” na dočeku Jelene Anžujske), da bi kraj teksta, umesto
intrigantnje poente, pisac ”ukrasio” bajkovitim “desertom”. Priča o “strankinji” koja boravi u Dolini
jorgovana, o vesniku Evrope u Srbiji, nažalost, u ovom komadu ostaje samo kao zanimljiva
anegdota.
Takvu prijatnu, povremeno posnu, i ne baš uvek najtačnije poređanu, duho vitu, ali ne i misaono
celovitu dramu, Dorić je uručio - samom sebi kao redi telju! I kao što to obično biva, samog sebe
je skoro nemoguće, blagovremeno, korigovati. Zlatan Dorić kao reditelj propušta da
“štrihovanjem” obezbedi delu “Jelena Anžujska” pravu brzinu. Brzinu renesansnih komedija,
koja joj je najprimerenija. Drama tako ostaje preopširna. Međutim, takva dramska eksten
zivnost, opasna po celinu, omogućila je zrenjaninskim glumcima da se iskažu. U dopadljivim
kostimima i scenografiji Vesne Radović, koji ipak ne nagoveš tavaju ironični podtekst Dorićevog
dela. Što važi i za muziku Miroljuba Aran đelovića Rasinskog.Ali ne i za pomalo podrugljiv
scenski pokret Pjera Rajko vića, koji podržava ovu liniju režije.
Ansambl je veselo i precizno odigrao ovaj igrokaz na temu naše romantizirane “istorije”, kulture i
naravi. Sa dovoljno otklona od realistič nog, bez preterivanja i sa lepim smislom za poigravanje.
I varljivim podiza njem opšteg utiska o predstavi.
Sanja Ristić Krajnov je, doduše, više ličila na pseudo(istorijsku) Jelenu nego na njenu
oduhovljenu projekciju u vremenu, ali tako je Dorić napisao i izre žirao. Za razliku od nje, Dušan
Jakišić, grotesknog lika, delom je hotimično podsećao na Uroša Nejakog, što je pisac i namerio
ovim inteligentnim para leizmom. U svom komičnom prikazu srpskog kralja, kombinujući
minimum vladarskog besa i maksimum tolerancije, ne baš istorijske već ljubavničke, Jakišić
daje osnovni ton predstavi: romanse/bajke prožete ironijom. Aleksan dar Bogdanović, kao Tripo
Simoneli, živahan, fleksibilan i smišljen, dobro izbegava stereotip o dubrovačko-kotorskim
prevarantima. U roli Danila, kroz koju pisac parodira crkvenu dvoličnost, Dragan Đorđevic,
uspeva da dočara i ljudsku ranjivost svog lika. Teodora, tog večnog srpskog
pseudointelektualca, dvorskog, ili demokratskog, svejedno, Jovan Torački igra s dozom
balkanske lu kavosti i istorijskim manjkom dalekosežnje vizantijske mudrosti. Promišljeno i čisto.
Mirko Pantelić je Dragulu, trovača, odigrao u jednom komadu, kao tipič nu dvorsku figuru, dok
Ljubiša Milišić donosi Bingulu, atipičnog viteza, sa mnoštvom komičnih valera i odličnom
psihofizičkom transformacijom. Koto ranku Magdalenu je Vesna Varićak odigrala u jednom
dahu, temperamentno i me diteranski vrcavo. “Našu” Francuskinju Smiljanu, od uzdržanosti do
erupti vnosti, sa pravom merom je približila, sve bolja, Jelena Šneblić, dok je Tanja Milanov, kao
Žanet, delovala distancirano. Anujka, u interpretaciji Nataše Luković, istovremeno je bila tipična
ciganka ali i senzualna žena. Edit Tot je bivšu kraljicu Anu bolje tumačila u scenama posle
dolaska nove kraljice. Smi renije i opuštenije.. Dvorsku ludu igra Dragomir Pešić, tačno, u okviru
zadatka. Milenko, Zvonka Gojkovića bio je nedovolj no prisutan, nasuprot Ivanu Đorđe viću, koji
kao Fransoa, svoju epizodu ispunjava angažovanošću.
Dorićeva ‘’Jelena Anžujska” je gledljiva predstava, vizuelno skladna i dobro glumljena. Što nije
malo.

„Zrenjaninske novine“, maj, 2008.

ČAS PARODIRANE ANATOMIJE POZORIŠTA
Boris Senkler: „Kron –(P)lutajuće glumište“
režija: Robert Raponja

Pisca dramskog teksta „Kron -(P)lutajuće glumište“. Borisa Senkera, savremenog hrvatskog
dramskog pisca (i teatrologa, odnosno profesora drame) mogli smo upoznati na Susretima
vojvođanskih pozorišta, kada su Subotičani izveli njegovu dramu ‘’Fritz spiel’’. Ovoga puta
Zrenjaninci su realizovali njegov tekst ‘’Kron - (p)lutajuće glumi
šte’’, delo u kome je ovaj autor iznova složio spekulacije, varijacije, stilske vežbe, odg lumljene
eseje, komediju del art, baletske fragmente, monologe i ko zna šta još, a sve na temu zgoda i
nezgoda ljudi (i umetnika) koji se kao životnim pozivom bave glumom.
U pitanju je vešt, uman, učen i šarmantan esej, kolaž, panoptikum, ili šta drugo, koji iz vrće
naopako uvreženu postavku o romantičnom, herojskom ili idiličnom životu lju di kojima je
zadatak da svojim duhom i telom, svake večeri iznova, stvaraju scenske iluzije. Senkler to čini
sa zadivljujućom energijom, pronicljivošću i vladanjem zakonima sce ne i žanrova, te njegov
hibridni dramski postament, znatne literarne snage, predsta vlja nesvakidašnji izazov za publiku,
a još više za reditelje i glumce, o kojima, inače, s dosta ironije, ali i ljubavi zbori.
Reditelj Robert Raponja, koji je režirao i dramu ‘’Fritzspiel’’, u ‘’Kronu’’, toj javnoj priči o tajnom
pozorišnom životu, u prvi plan ističe socio-psihološku dimen ziju teksta koja počiva na dilemi:
ko, odvajkada, i zauvek, gospodari pozorištem? Senk ler i on odgovaraju - moćnici (bogovi i
kapital), čak više od samih glumačkih i ljudskih strasti. No, dok pisac nagoveštava da bi to
mogao da bude ‘’literarni kabare’’, Raponja ga čita kao javni čas parodirane anatomije
pozorišta, koji nije bez muzike i songova, vi še literarni, a manje kabare, ali kao takav i
primereniji profilu zrenjaninskog ansam bla. I ovdašnje publike, takođe. Povremena beda
profesije nadzidana je humornim valerima i persiflažom koji su odgovarali skoro svim
realizatorima scenskih rado va. Što je, uostalom, i odlika Raponjinog rediteljskog stila.
Igrajući arhi i prototipove pozorišnog sveta, sa mnogo opštosti, koristeći sko ro samo
sopstvenu personalnost, zrenjaninski ‘’histrioni’’ iskazali su zavidan stepen glumačke veštine.
Iako su, s namerom, i piščevom i rediteljskom, ostavljeni na ‘’čisti nu dramske i lične povesti’’.
Koju je Sanja Mikitišin u potpunosti ispunila bogatim repertoarom žanrovskih i polifonih
sadržaja. I izrasla u dominantu ove predsta ve. U kojoj Andrej Šepetovski, zavidnom
savitljivošću tela, duha i govora, takođe imponuje. Sanja Ristić-Krajnov vrlo smotreno i s merom
glumi različita ‘’agregatna stanja’’ heroine-pripravnice, dok Ivan Đorđević hrabro i nadareno
ostvaruje, skoro sve izazo ve glumca, koji pripremajući se za heroja, obavlja i ljubavničke
poslove. Kao Gospodar kazališta, Aleksandar Bogdanović, sa lakoćom koja često zadivljuje,
prelazi iz lika u tip, menjajući pri tom žanrovske oznake, tempo i semantiku. Selimir Tošić kao
Kron, tekstom pomalo izuzet i izdvojen od opšteg fona persifliranja, dovoljno je distanci ran od
moguće literarne patetike. Stpljiv i precizan. Mirko Pantelić, veoma blizak pišćevoj ideji o surovoj
i sirovoj stvarnosti ‘’gospodara teatra’’. Žovijalno beskrupu lozan. Što se kod Nataše Luković
nadograđuje latentnom erotskom ‘’pretnjom’’. Od preostalih ‘’gospodara’’ vredi zabeležiti Natašu
Ilin sa izuzetno osmišljenom mini jaturom prefrigane asistentkinje režije. Mirjana Vukojević,
Jovica Jašin, Vesna Vari ćak i Sanja Radišić, bili su korektni učesnici Raponjine orkestracije.
Dragica Pavlović je kostimima inventivno sledila ne samo žanrovske skokove, već dala i
doprinos ironičnosti konteksta i tipova. Scenografija Ivice Zupkovića decentna, u rasponu od
funkcionalne do metaforičke. Koreografija Dalije Aćin je znatno doprinela uspostavljanju
temporalne dimezije predstave, dok je muzika Irene Popović obezbedila bolju propustljivost
scenskih mikrocelina. Kao i znalačko svetlo R. Stamenkovića.
novembar 2008.
MRTVE DUŠE, STVARNOST I METAFORA
Nikolaj Vasiljevič Gogolj: „Mrtve duše“
režija Ljubosav Majera

Potpuno u duhu jednog Dantea, ne toliko retorično, ali ništa manje nemilosrdno, ruski
realistički klasik Nikolaj Vasiljevič Gogolj je opisao ismejao večnost ljudske gluposti, pohlepe i
spremnosti da u sebi poništi skoro sve emocije, obzire i socijalne karakteristike. U svojim
najboljim delima, u kojima se prepliću realizam, satirična karikaturalnost, a roman “Mrtve duše”
spade u sam vrh njegovog opusa, Gogolj podvrgava nemilosrdnoj kritici rusko društvo u prvoj
polovini 19. veka. Još važnije od toga, ovaj klasik evropskog realizma, sa genijalnom
opservacijom, humorom, i do paroksizma dovedenom ironijom, ukazuje i upozorava na
neverovatne dimenzije kvar ljivosti ljudskog bića. Dovodeći sve te karakteristike u direktnu
korelaciju sa društvenim sistemom carske Rusije. Društveni i ekonomski sistemi Evrope,
imperijalni ili kapitali stički, svejedno, se sporo menjaju ali ahretipovi i prototipovi grešnika i
zatočenika svakojakih maničnosti i osobenjaštva, opsenari, škrtice, lihvari i ostale varalice i
manipulatori svuda ostaju slični! Gogoljev roman koji iz tog ugla dijagnosticira carsku Rusiju,
toliko je, na planu ošteljudske patologije, precizan i humoran, da i danas ima aktuelnost.
Međutim, struktura dela, obim i način realizacije radnje u „Mrtvim dušama“ ostali su – romanes
kni a ne dramski! Zato je, i pre a i sada, kada je u pitanju scenska realizacija ovog dela, a njih i
nije bilo previše, prevazaženje ograničenja proznog formata i sintakse ovog dela bilo skoro
nepremostivo.Odsustvo dinamičkog razvoja, akcionog zapleta, kao vidljivijeg uzročno-
posledičnog pomeranja u vremenu i prostoru iziskivalo je mnogo više teatarske drskosti a
znatno manje strahopo štovanja Gogoljevog predloška.
Ljubosavu Majeri, u zrenjaninskom izvođenju „Mrtvih duša“ jedva da su u tome pomogla
prethodni dramatizatori ovog romana, bez obzira što se toga posla, svoje vrmeno, poduhvatio i
jedan Mihail Bulgakov! Osim socio-patoloških intrigantnosti i vidnih paralela sa današnjicom,
kao i arhetipske menažerije likova i tipova, latentni „scenario“ po kome se iščitava romaneskno-
dramski okvir, gledaocima obezbeđuje samo literarna uživanja, odnosno priliku da odmere
glumačke kapacitete ansambla. Što nije malo, imajući u vidu prosek i profil savremene
pozorišne produkcije, koja je „antiliterarno“ orijentisana.
Reditelj zrenjaninske predstave, Ljubosav Majera, je zapravo u ovoj postavci Gogolja vrlo
inteligentno definisao vanvremenst aktuelnosti sati rične odnosno humorne dimenzije dela,
odredio opseg i kakvoću glumačkih krea tivnih radova, i skoro bez izuzetka držao pod
artističkom kontrolom sve bitne komponente predstave. Na taj je način predložak „Mrtvih duša“
kojim je raspola gao, pretvorio u relevantnu scensku dispoziciju. Međutim, bez značajnijeg
drams kog/scenarističkog prekomponovanja Gogljevog romana nije se moglom postići više u
njegovoj teatarskoj tranziciji. Odnosno, u pretvaranju romana u pravi dra mski oblik! U ovakvoj
realizaciji ipak je stvarnost pozorišta ostala zatočenik (dobre) književne metafore.
U takvom rediteljskom, inteligentnom ali skrupuloznom, čitanju ovih reali stičkih fantazmi,
zrenjaninski ansambl je dejstvovao dobro i precizno. Sve je odigrano kako je Gogolj napisao,
samo malo sceničnije i dinamičnije! Čičikov, lik i paradigma, u Majerinoj postavci,možda, najviše
izmiče crno-belom stereotipu velikih manipu latora. Njega, u modernoj, znači – sa otklonom i
ironijom, podsmešljivo i naizgled ležerno, glumi Aleksandar Bogdanović. Ovaj glumac, jedini
izvan opšte hipertrofiranosti banalnog, što je njegov i rediteljev uspeh, i možda predstavlja
putokaz kojim se šutem moglo u ovoj predsta vi.Jer, zlo je najopasnije kada izgleda bezazleno.
Iz toga sledi zaključak da je stvarnost unutar predstave najdelotvornija kada uključi u sebe
dovoljno metafo ričnosti.
Jovan Torački, kao Nozdrijev, odigrao je ovaj lik, kog Gogolja veoma komp leksan, kombinujući
realističnu i dovoljno opštu “priču, koja postoji i izvan kalsičnog ruskog štima, dok je istovremeno
otvorio prostor za psihološki izjan siran vez na relaciji čoveka koji je žrtva strasti, ali i protagonist
pohlepe. Što je teško spojivo ali je Torački uspeo u tome! Menjao je fizionomiju po dikta tu
Nozdrijevih etičkih turbu lencija.
Ljubiša Milišić sav tone u Manjilovu, poništavajući sopstvenu glumačku rutinu do
neprepoznatljivosti. Delova je ubedljivo i uzbudljivo. Sabakijeviča je glumio Selimir Tošić,
dopadljivom kombinacijom rezonerskog podsmešljivog i humornog, što je i primereno karakteru
ovog lika. Tošić je demonstrirao igru inteli gente persiflaže.
Gost iz Kikindskog pozorišta, Dragan Ostojić, kao Pljuškin, prototip škrtice koji je iz lektire ušao
u žargon svakodevnog, uspešno je napravio otklon od realis tičkog i uobičajenog tumačenja.
Parodiranjem i karikiranjem nag lasio je svu zlokobnost osobina koje taj ljudski tip simbolizuje. U
takvom konceptu uloge, nažalost, bilo je prfemalo mesta za senku tragičnosti koju svi Gogoljevi
junaci nose.
Od ženskih likova najplastičnije su obrađene Korobočkova, koju igra Jelena Šneblić,
kombinacijom stilizovane manije i prikrivene erotike, zatim druga dama, Nataše Ilin – femkavo
ali domišljato, i Mavra, čiju utopljenost u Pljuškinovo“ mrt vo more“, donela Anđelka Davidovac,
zanimljivom psiho-fizičkom obezličenošću. Prva dama, koju igra Sonja Mikitišin, policijski
načelnik Jovice Jašina, sekretar Ivana Đorđevića – bili su posvećeni uspo stavljanju opšte
dramske priče. Iz te grupe aktera bi valjalo izdvojiti Mužuj eva, koga sa naglašenom
prostosrdačnošću igra Zvonko Gojković, i Gubernatora, Prvoslava Zakovskog, koji neverovatno
precizno glumi ovu krajnje stilizovanu, skoro apstraknu figure.
Reditelje namere da karikatutalnost likova bude hipertrofirana, ali ipak u granicama
prepoznatljivosti, stilski čisto, sa merom i ukusom, potpo mažu kostimi Jasne Badnjarević.
Scenska rešenja Jaroslava Valeka, svedena i tek ponekad podstica jna, kao da ponajbolje
nagoveštavaju neke od dilema Majeri ne režije.Tako je bilo u predstavi dobro izalatrane muzike,
kvalitetne i inspi risane glume, zapaženih kosti ma, ovo, sa respektom pročitanog, Gogolja.

2008 „ Zrenjaninske“
OD KOMEDIJE DO BREHTOVSKOG TEATRA
Branislav Nušić : „ Pokojnik“
Režija :Predrag Štrbac;

U Srba se već vekovima, kada su u pitanju klasici knjževnosti i drame, ustanovio manir
da ih obični ljudi a naročito krtičari i reditelji, ne čitaju već samo glorifi kuju, odnosno koriste kao
artistički predložak ali i u dnevne, mahom političke, jedva u kulturološke, svrhe. Retke su, tako,
pozorišne interpretacije klasičnih pisaca koje kao polazišnu poziciju imaju nameru i nastojanje
da relevantnim i inovativnim čita njem dela potraže skrivena i novootkrivena značenja.
Tako i Nušić, naš Molijer, a ponekad zamenjuje i Šekspira, jer sličnog nismo imali, evidentno
današnje reditelje naprosto izaziva da ga pročitaju kao „libreto“ neke sopstvene interpretacije. Ili
da ga upletu u dnevnu političku pozornicu Prvo je uspelo Mijaču i Savinu, zato što su majstori,
koji su umeli i da odaberu odgovarujući njegov komad za tu scensku tranziciju. U pitanju su, po
pravilu bili Nušićevi “ spored ni” tekstovi, koji su dozvoljavali takvu prekonfiguraciju, doživevši
čak i značenjska preinačavanja. („Pučina“ i „Tako je moralo biti“). Za razliku od spominjanih,
neka Nuši ćeva poznatija dela ( Gospođa ministarka, naročito) trpela su svakojake
eksperimente i rediteljske egzibicije.
Reditelj Predrag Štrbac, koga inače pamtimo po izuzetnoj režiji „Romea i Ju lije“ u SNP-u,
pokušao je sa zrenjaninskim ansamblom da učini nešto slično onome u čemu su Mijač i Savin
briljirali. Sa „Pokojnikom“, polukomedijom, koja se žanrom i dramaturgijom tome baš ne
preporučuje za tako nešto. Jer, ovo Nušićevo delo nema rastresitos njegovih humorističko-
satričnih komedija ali ni nepretencioznost melo dramskih komada. “Pokojnik” je napisan bliže
klasicističkoj, molijerovskoj drama turgiji, dok je moralistička teza ovog teksta dosta čvrsto i
kruto postulirana. Reditelj Štrabac je, očigledno, svega toga bio svestan te je pokušao da, bez
mnogo smisaonih i strukturalnih izmena, ovu crnu komediju, promenom tempa, glumačkog
izraza i mizas cena, otvori izmenjenoj percepciji savremenog gledaoca. Pokušao je, zapravo,
da otvori “treću dimenziju” prohujalih vremena. Da bez nasilnog “ osavremenjava nja” korupcije,
moralne bede, verolomstva, prevare, policijskih spletki, etičkog posrnuća društva, izmenjim
stilom igre, eliminisanjem anahronog pozorišnog mehanizma, ugrađenim otklonom od
bukvalnosti, sačuva Nušića od poroznog dejstva staromodnog, ali od proi zvoljnosti i
pomodnosti dnevnih aluzija i pamfleta. Od komedije, sa slementima melodrama, “ Pokojnik “
prerasta u satire, koja u ovoj postavci, u nekim momnetima, zaz vuči čak i brehtovski. Međutim,
utisak je, da kako predstava protiče, nestaje takva orijentacija i koncepcija.
Rezultat je, ipak, tek delimično uspešan: jednostavno rečeno, nije adekvatan količini uloženog
truda. Zrenjaninsko izvođenje „Pokojnika“ se, dakle, uglavnom teme lji na pokušaju artificijelne
ravnoteže između promene žanrovske strukture, što je samo na početku predstave uspevalo. I
da apsurd bude veći - delovalo je izuzetno dobro, ali,sa druge strane, nije bilo baš uvek dovoljno
pozorišne artikulacije savre menih zbivanja koja imaju nušićevsku optiku.
Dobili smo, ta ko, predstavu u kojoj se smenjuju pasaži efektne stilizacije, paro dije i sarkazma,
sa scenskim delovima koje ni najbolja glumačka koncentracija ne može da opravda. Najveća
žrtva ovakvog nekoherentnog metoda bio je, inače nadareni, Alek sandar Bogdanović, u ulozi
Pavla Marića, pošto je njegov glumački stil prividnog otklona od utapanja i nestajanja u ulozi
ostao usamljen i nedovoljno podržan od ansam bla. Reditelj taj ironični diskurs nije uspeo do
kraja da nametne kao preovlađujući-
Zato su Jelena Šneblić i Jovan Torački uspešno izmakli ovoj nedorečnosti režije. Šneblićeva je
zaronila u persiflažu a Torački u zatamnjenu dubinu Nušućeve pozne dra maturgije. Čemu su
bili blizu i Ivan Đorđević, otvorivši vrata inovativ nom čitanju Nušića , Daniel Kovačević,
elementima moderne neurotičnosti i Sanja Radišić, scen skom stabilnošću, bilu su takođe bliski
tome.. Scenografija Vesne Št rbac suočavala se sa istim problemima kao i režija, dakle bila je
neodlučna, dok kos timi Dragice Lau šević pripadaju boljem delu predstave. Koju, svakako,
vredi pogle dati, jer je natprosečno ambiciozna i dovoljno dobra.

oktobar, 2009.
ŽOHARI VASKRSAVAJU
Vladimir Đurđević „ Zbogom žohari“
Režija: Slađana Kilibarda

Sa inače uspelim izvođenjem komada ’’Zbogom žohari’’ na sceni zrenjaninskog

pozorišta ’’Toša Jovanović’’ dugo sam imao jedan problem. Više kritičarski, manje ličan,
intiman. Jer mi se predstava dopala. I dobra je. Dakle ta upitanost više leži u sferi mišljenja i
teoretisanja a ne u domenu umetničkog i subjektivnog, A pitanje, koje sam tek danas, desetak
dana posle gledanja, razrešio, glasilo je: šta ovu pred stavu, zrenjaninsku, potkraj 2010, koja se
zove ’’Zbogom žohari’’, rađenu po tekstu Vladi mira Đurđevića, po motivima kultnog ’’Zab
ranjenog pušenja’’ u korektnoj režiji Slađane Kilibarde, čini nesvakidašnje uspešnom? No, da
vam ne odam odmah rešenje koje sam iznašao. Idem redom. Kako sam je analizirao:
Pesma – ona o Guzonjinom sinu, popularna bila, sad se već malo izlizala? Tekst Đurđevićev,
zanatski dovoljno dobro sačinjen: rat na vidiku, neodoljiv miris saraje vske čaršije, mladi - u
godinama kada spoznaju svet, seks, drogu, stariji - i smrt, dovolj no politike, ali ne i previše, kao
neka „jugowestsaid story“ ili „Petparačke priče“. Zna či, ima u tekstu neka latentna drama, neko
ludilo prihvatljivo i za današnje genera cije. Konačno, tu su ljubav i tragedija. Ipak, Đurđević je
’’sav taj sarajevski džez’’ ili autsajdersku operu sačinio baš na nivou libreta. Znači, dramske
pretpostavke. Tako da to nije osnovni kvalitet ovog izvođenja. Režija, Slađane Kilibarde, čista,
ne suviše pretenciozna, sa lepim mikrorešenjima. Ali ne presudna. Za postignuti kvalitet. Glum
ci, dobri, međutim samo jedan izuzetno inspirisan. Ivan Đorđević je odigrao lik Pišo nje
kombinacijom bezazlenosti i latentne tragičnosti – uverljivo i potresno. Od ostalih, bez
značajnijeg izuzetka – dobrih, izdvojio bih Editu Tot, koja je iz uloge, koja ima u sebi previše
opštih mesta, iz neorealističkog prosedea, izvukla maksimum. Tragično ali bez melodramatike.
Pavlu Pekiću je nedostajalo, pak, samo malo izraže nije zloćudnosti da se sasvim primakne
Ivanu Đorđeviću
I sada se pitate, hoćeš li konačno reći šta je onda, po tebi, odlučilo da ova predstava
bude tako zapažena? Odgovor, dakle, glasi – produkcija! Zrenjaninski ’’Zbogom žohari’’ jesu
školski primer projekta koji je dobro odabran, valjano reali zovan, medijski i marketinški
formatiran i sa pravim tajmingom pušten u opticaj. Bilo je u ovom pozorištu, i poslednjih godina,
i bolje urađenih predstava, ali ne pamtim kada je neki projekta ovako efektno i osmišljeno
isporučen publici, javnosti i medijima. Zato redovi pred blagajnom pozorišta ’’Toša Jovanović’’ i
na reprizama ’’Žohara’’ ne čude. Kao ni velika količina sienergije struji iz gledališta ka sceni. Da
li zbog toga što su „žohari“ večiti!

novembar, 2010.
STERIJA PROČITAN U NEOBRUTALISTIČKOM KODU
Jovan Sterija Popović: „Zla žena“
Režija: Egon Savin

Dok čitam veoma inspirativnu, knjigu ’’Otvorene rane’’ pozorišne kritičarke Ane Tasić, koja u
podnaslovu ima sintagmu: telo u neobrutalistič koj drami i pozorištu, ne mogu da se ne
podsetim neverovatne glume Sanje Krajnov u ’’Zloj ženi’’, čiju režiju potpisuje Egon Savin. Koji
iščitava Steriju u kontekstu srpske društvene i tabloidne eksplo zije porodičnog nasilja, i pomalo
primirene ekspanzije neobrutalističke dra maturgije ( Srbljanović, Marković, Bogavac i ini). Kao
da vidim opet telo Sanje Kraj nov, koja u pomenutom komadu Jovana Sterije Popovića igra
negativnu ali i tragičnu he roinu Sul tanu, kako samo pod perifernom kontrolom svesnog,
snagom sa same granice egzistencijalnog i intuitivnog, dakle čistom i nepatvorenom glumačkom
transfo rmacijom do granice poništavanja, dramatično, sa pozorišnih dasaka upozorava, ne
samo gledalište, kako se u ovoj zemlji uspostavlja neviđen krug porodičnog nasilja. Onog koje
počiva na mehanizmu kojim malo zlo biva prekriveno pravim brutalnim nasi ljem. Onim koje
počiva na patrijarharnom, palanačkom, animalnom supstitutu muške civilizacije. Jer, u onome
što Savin, uz pomoć dopunjenog Sterijinog teksta, i izuzetno posvećenih zrenjaninskih glumaca,
postiže u ovoj postavci dela ’’Zla žena’’, pored snažne umetničke eksp resivnoti jeste i
svojevrstan etički traktat iz porodičnog i gra đanskog morala. Ali jeste i direktan test socijalnog i
emotivnog integriteta pozorišne publike i srpskog društva danas. Egon Savin,ovog puta, ne
iskušava samo naše teatar ske ukuse već i nivo civilizovanosti. Jer, momenat prepoznavanja
životnih modela ponašanja na sceni jeste zapravo vid iskušavanja naših sposobnosti za etičku,
estetičku i emotivnu katar zu.
U pomenutoj knjizi Ane Tasić, to scensko i društveno ponovno javljanje brutaliz ma odnosno
nasilja potkrepljeno je citatom iz ’’Dantonove smrti’’: ’Šta je to u nama što nas tera da silujemo,
ubijamo,lažemo?’’ Sa scene pozorišta ’’Toša Jovanović’’, iz du bine namrštenog satiričara
Sterije, koji nam tek na mah dopusti da se nasmejemo, isko šenim rukopisom pročitavanja,
učitavanjem teksta iz drugih drama, ali sopstvenih, Egon Savin gradi predstavu koja u svojim
vrhuncima gledalištu zadaje žestok udarac u pleksus. Metaforički ali i skoro bukvalno. I kanda je
ovo pozorište hrabrije od živo ta koji i dalje eufemistički gradi sigurne kuće imitirajući pravu
društvenu brigu.
Zlo, pušteno sa lanca, u obličju Srete čizmara, dovedeno do paroksizma i bru talnosti, u kome
se da pročitati i sadizam, neverovatno plastično, glumački potpuno proživ ljeno, do telesne
neprepoznatljivosti ovog glumca, interpretirao je Jovan Torački kao neočekivani lični iskorak iz
svog faha dobročudnih i umišljatih tipova.. Jugoslav Krajnov igra grafa Trifića, skoro
minimalističkim potezima, nagovešta ajući sitnom mimikom i jedva vidljivim promenama, pojavu
nasilja koje bukne unutar porodice i naizgled mirne sredine. Koju ne remete samo ’’hitleri iz
našeg sokaka’’, već i svi prisutni participiraju u budućem nasilju.
Dragoljub Pešić je slugu Stevana, epizodu koja kao barometar pulsira, isprva tumačio
„basterkitonovskim“ manirom, da bi se u kulminaciji drame pridružio nasi lnicima. Kod njega je
bio i najprisutniji socijalni milje klasnog društva iz Sterije, koji je Savin, ipak, zanemarivao.
Naročito kod Srete Čizmara. Namerno potencirajući isključivo njegovu nasilnost. Sanja Radišić
je spretno premostila jaz svoje uloge koja je, po Savinu, hibrid iz Peside odnosno Pele.
Imponovala je njena emotivna kontrola.
’’Zla žena’’ se igra u složenom i spojenom scenskom ambijentu: spavaća / dnevna soba/
kuhinja/ i sav ostali graždanski enterijer, u kome dominiraju crni zidovi, prazne fla še i
nesvakidašnji volumen otuđene praznine omeđene zagušljivim palanačkim vreme nom. Po ideji
samog reditelja, upriličio ga je Flora Viorel, vođen svojstvenim umećem dobrog izvođenja.
Ovu ću predstavu, inače izuzetno profesionalno i inspirisano napravljenu, pamti
ti, pored izazovne režije i posvećene glume, po scenama telesnog i psihičkog nasilja, koje
pozoriše, uz posredovanje Sterijino, identifikuje kao pošast našeg društva. Danas i ovde. I
nekako verujem, da će mlada publika u Zrenjaninu umeti da ga prepozna u svoj endemičnosti.
Unutar domicilnog pozorišta. Kao estetički i etički dramski usk ličnik.

maj, 2011..
VEČE SANjE RADIŠIĆ
Tena Štivičić ''Ne moš' pobeć' od nedelje''
režija: Slađana Kilibarda

Veče idealnog za izbegavanje svakog izlaska: petak u magli. Zrenjanin pust i zgrčen. Kao
da je nekad drugačiji? Nepravedan sam, ipak. Ume on da bude i opušteno tolerantan. Retko,
doduše. Na maloj sceni Narodnog pozorišta - predstava po tekstu Tene Štivičić ''Ne moš' pobeć'
od nedelje''. Sala puna. Vidim iz afiše da je veći deo posla u pripre mi obavila Slađana Kilibarda.
Koju pamtim po dobro obavljenom poslu sa ''Žoharima''. Onda sledi sat vremena uparenih
monologa dvoje mladih predstavnika generacije koja počinje da upražnjava život odraslih. Seks,
zezanje, zajedničko stano vanje, računi i ostale prozaičnosti. Lagano, bez dubljeg socijalnog.
psihološkog i kulturološkog kon teksta. Opšta mesta, brutalnosti. Tek izmaknuto od banalnosti.
Zahvaljujući nepreten cioznosti. Autorke ali i još više rediteljke koja vešto izbegava da se suviše
učitava u njen predložak. I da drami.
Ovako sagledan ''event'' nagoveštava samo sasvim ispražnjeni doživljaj. Ipak i međutim, i
ovom prikazivanju neuspelog bekstva od njedelje, koja je paradigma malogra đanskog
skrivenog užasa, dogodila se igra Sanja Radišić. Kojoj tekst i režija omogu ćavaju da prikaže
punoću svog dramskog umeća. Što je neverovatno teško učiniti u predstavi u kojoj nema
otklona i zaklona. Jer je ne štiti autonomnost i celovitost razvijene uloge,odnosno izraženiji
književno-teatarski kontekst. Ona je, po autorki, samo devojka-žena, kojoj pomaže momak-
ljubavnik, koji je isto tako nasukan na komadiću scenskog prostora u nepsrednoj blizini publike.
Rediteljka joj pruža neosphodnu pod ršku, mizascen, tu je i igrajuća rekvitita. Kao i Dejan
Karlečik, koji dobro asisitira Sanji Radišić u ovom jednočasovnom umetničkom zalaganju da se
ova priča sva od opš tih generacijskih mesta održi kao scenski događaj. U diskretnoj ali
preciznoj režiji Slađane Kilibarde.
Šta zapravo ova glumica radi u ovoj predstavi? Pre svega savršeno kontlroliše tekst koji
izgovara, braneći ga od banalnosti. Zatim - dijapazon emocija koje se kreću od romantičnog
preko erotičnog da bi stigle do prozaičnog, s perfekcijom drži unutar umetničkog, svesna da bi
je preterano realistička gluma odvukla u patetiku. Konačno, pošto se u rediteljkinoj postavci
intima ovog para iskazuje njihovim povremenim obna žavanjem, što se pokazuje kao jedno od
boljih scenskih rešenja, Sanja Radišić demon strira savršeno vladanje sopstvenim telom.
Svesna da je njena fizička intima na do hvat gledališta, ali da time ništa manje izložena tuđem
oku nego što to čini „izla ganjem psiihe. Jer oba su, telo i duh, tog momenta, u funkciji
pozorišne umetnosti.
Petak veče, odnosno izlet u Pozorište, ipak se snagom glume uspostavlja kao bolji deo
dana u današnjem Zrenjaninu. Koji ne može da pobegne od nedelje. Srećom, bio je to petak i
jedna dobra, mala, predstva u Pozorištu koje bolji deo ovog grada. A, sutra će ipak - ponedeljak!

novembar 2011.
O UPOTREBI SEKSA
Dejvid Her:“Plava soba
režija: Aleksandar Božina

Petak je 2. mart. Premijera u zrenjaninskom pozorištu. Prikazuje se komad „Plava soba”

savremenog engleskog dramatičara, reditelja i glumca Dejvida Hera. Na činjenicu da mi petak
nije najomiljeniji dan za kulturne događaje, nadovezuje se nadobudna novin ska najava ove
predstave u kojoj se vrlo ’’inventivno’’ kaže: ’’Gledaćemo deset dramskih likova u scenama pre i
posle „onih stvari”. I svi se nadaju da će predstava biti „po me ri publike”. Da mi nije poznat
Šniclerov tekst ( ’’Vrteška’’), po kome je Dejvid Her skro jio svoje delo, pomislio bih da nas
pozivaju na neku verziju ’’Kursadžija’’. Što ipak nije slučaj. Ovo je Herovo štivo ipak namenjeno
boljem bulevarskom teatru. Kod nas je tekst igrani u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
2003. U režiji Alise Stojanović. Sa dva glumca u podeli.
Dakle, zrenjaninska premijera. U foajeu - čudna premijerna publika. Ili, možda već
uobičajena. U gradu koji je, ipak, kulturološki bitno izmenjen. Generacijski izmešana javnost.
Staleški, ako tako nešto još i postoji, uprosečena. Intelektualno i obrazovno – raspolućena. Od
vrlo upućene, do pozorišno jedva funkcionalne. Glumaca, osim onih na sceni – premalo.
Umetnika i kulturnih radnika iz grada – jedva. Gostiju iz sveta pozo rišta – sasvim dovoljno.
I onda sledi izvođenje, koje je u fragmentima i pojedinačnim ostvarenjima - dobro. A stiže i
do odličnog. Kao celina ’’Plava soba’’ međutim ostaje u okvirima prosečnog jer ne uspeva
dovoljno da se žanrovki isprofiliše. Lutajući između vodvilja, erotske ko medije i moguće socio-
psihološke drame, u čemu je najviše sprečava Herov (odnosno Šniclerov) tekst koji je sazdan
od isuviše opštih mesta iz ’’budoarskih’’ prizora. Kri ci i šaputanja, ali ne Bergmanovi, mnogo su
žešći u životu i medijima, nego u ovoj predstavi. Koja je barem u umetnosti glume bila više nego
običan dnevni događaj. Do voljna da izmeni našu rutinu. Naročito onima koji prepoznaju
umetnost a istovremeno dozvoljavaju sebi da se na trenutak i sami u njoj prepoznaju. U
simulaciji ljubavi na sceni. I hipokriziji u koju smo sakriveni. Dalje ova predstava nije išla.
Zahvaljujući piscu. I reditelju, Aleksandru Božini koji je bez želje za rizikom ovaj tekst ostavio u
granicama površne i dopadljive razbibrige. U čemu nije pogrešio jer je ’’Plava soba’’ objektivno
baš to. Možda bi se Blažini moglo zameriti nešto drugo: to što ovu priču nije jasnije usmerio ka
parodiji. Večne teme – seksa.
Dakle, u ’’Plavoj sobi’’ je reč o seksu, a ne o ’’onim stvarima’’. Dejvid Her opisuje dos ta
tipične scene koje prethode „tom“ činu, i one, koje dolaze posle seksa. A taj seks je ovde:
zamena za izgubljenu moć ili mladost. Način da se zakrpi život, zaradi novac, prekrati dosada,
nadomesti presahli talenat, utroši vreme između dva posla. Nara vno, u svemu jedva ima prave
strasti, emocija nikako. Rutina, mehanika, gluma, poza, možda pomalo pohote. Da nije poznato,
sve bi to zvučalo previše banalno. Premda je sve tačno, skoro kao u životu koji dešava drugima
jer, publika je u salu, došla ne da se prepoznaje, već da se smeje tuđim porocima i nezgodama.
I zabavi.
Ipak, onima koji su spremni da zarad neke tkz. umetničke katarze prođu kroz samo
prepoznavanje, u čemu su im više pomagali neki glumci, zapravo glumice, a manje sami pisci(
Šnicler i Her) i reditelj, ’’Plava soba’’ će biti više od relaksirajućeg izlaska. Biće da je u publici
bilo i onih trećih koji su imali posle dužeg vremena priliku da vide prirodne lepote naših glumica.
Što nije zanemarljivo. Jedino su, po svemu sude ći bili iznevereni oni koji su od predstave
očekivali neku filozofiju, odnosno porno grafiju. Toga nije bilo.
A bilo je: pre svega dobre i odlične glume. Glumica. I, ponekog, glumca. Jer, to se i moglo
očekivati u delu dramskog pisca koji je i sam bio glumac. U ovom se komadu, napi sanom i
igranom, (Na Brodveju i u Beogradu npr.) kao duodrama, nekolike role ili uloge nameću kao
veoma ispirativni prostor za glumačke bravure. Što je u zrenjaninskoj predstavi učinila, pre
svega, Nađa Ilin, čija se manekenka nametnula kao skoro asek sualni prototip opšteg
zlorabljenja seksa u stereotipima modernog društva. Potpuno razmazane psihe, telesno
prilagodljiva dijaboličnosti preludijima i postkoitalnog (ne)raspoloženja partnerovog, ova je
glumica u graničnim predelima uličnog instinkta i straha od grubosti, izgradila lik koji je naprosto
ubedljiv i uverljiv remiks jedne Đulijete Masine. Njen partner u ovoj sekvenci, Mirko Pantelić, bio
je na putu da ost vari upečatljivu ulogu političara, naročito u momenti ma kada je uspevao da
umakne rutini u tumačenu ovakvih tipova. Onda dolazimo do Vesne Varićak čija konobarica
nosi u sebi prividnu komičnu elastičnost koja ne dozvoljava tragičnom kontekstu da iskoči u prvi
plan. Iz njene igre izbija lakoća ,koja se javlja na samoj granici socija lnog očaja.
Uverljiva je i partitura Jelene Šneblić koja ležerno ali koncentrisano, sa dovolj no ironije i
persiflaže igra glumicu. Kombinacija lake nabusitosti, pritajene erotike i tek pokolebane
koketerije, karakterišu njenu zapaženu rolu. U Ljubiši Milišiću obe partnerke imaju dostojnu
podršku, čak ovaj glumac robusne strukture, u tumačenju afekti ranog i monumentalnog
dramskog pisca, efektno, sa unutrašnjnim parodiranjen lika uspostavlja, ’’rodnu’’ ravnotežu
među antiherojima ove društvene drame u pokušaju. Koja bi se mnogo bolje gledala da je
otklon od ozbiljnog bio redite ljski doslednije sprove den.
Aleksandar Božina je samo smelije trebao da sledi poigravanje i persiflažu koju su, svaka
na svoj način, uspostavljale Nađa Ilin, Jelena Šneblić i Vesna Varićak. U prostoru koji im je baš
on oslobodio.

mart, 2012.
Predstava “Realisti”: Neoliberalizam na malom odmoru
Jelena Kajgo „ REALISTI“
režija Slađana Kilibarda
.

Premijera “Realista” je pre svega bila jedan društveni događaj. Što bi neki rekli – event! I
da se u startu razumemo – na višem nivou od onog koje ova sredina proi zvodi kao standard.
Ne u kulturi, jer je zrenjaninska kultura u principu bolja nego što je zaslužujemo.
Mesto: pozorište „ Toša Jovanović“. Učesnici: glumci i ostali kreatori pred stave „Realisti“, zatim
publika, što uključuje i zvanice, kao i predstavnike medija. Žanr: na sceni, nešto osavremenjen
realizam. U gledalištu: nedefinisana uzdrža nost, sa dosta kulturnim aplaudiranjem i cvećem! U
kuloarima je međutim vladala atmosfera u kojoj su političko-ideološke kontraverze, na izvestan
način, preovlađi vale nad uobičajenim premijerskim frivolnostima i finom provincijskom
mrzovoljom.
Bio je to skoro zanosan melanž nove političke, gradsko-prestoničke, eli te, sa uobičajenom
premijernom postavkom, u čemu im je ekstrakt intelektua lnog inputa proš le kulturne garniture,
davao na neophodnoj oporosti i apsurdnosti. Sve u svemu: izvan umetnički deo teatarskog
eventa je nagoveštavao i mož da zasluživao adekvatan, izazo van i provakativan scenski
doživljaj! Koji je izos tao. Što ne znači da izvođenje pred stave „ Realisti“, koju je napisala
savremena spisateljica iz Beograda Jelena Kajgo a režirala Slađana Kilibarda, nije bilo dobro.
Naprotiv. Čak, malo više i manje od toga! Ona jedino nije bila odlična, mislim na predstava.
A šta je pisac hteo da kaže , dok je pisao ovaj komad – „predstava kritikuje “naka radni
materijalizam” i potrebu da se sve proda, a kod ljudi razvije želja za nepotreb nim stvarima. To
je kritika sistema u kome se s gubitkom posla najčešće gubi i zdravlje, i tlo pod nogama”,
suština je onoga što je nameravala prikaže Jelena. Kajgo. Sasvim do voljno, čak i previše, za
umereno angažovano scensko izvođenje. Tema aktuelna i kod nas. U životu više nego u
pozorištu. Umetnički dovoljno izazovno, ideološki skoro u trendu jer su svetski globalizam i
neoliberalizam, poželjno podložni kritici. Među tim, tema je glomazna i suviše opšta. A autorkino
spuštanje radnje u domaći ambijent ostalo je bez dovoljno autentičnog, kolokvijalnog i
dramatruškog utemeljenja. Zapravo, nedostajalo je u svemu ukus ličnog, pojedinačnog,
prepoznatljivog. Srećom, nije bilo ni suviše ideološkog a ni politikantskog.
U prvom delu komada, Jelena Kajgo, kroz duo-dramski disput psihijatra i tipičnog predstavnika
agresivne matrice neoliberalog koncepta, budućeg gubitnika, poka zuje kako u sukobu
ekonomije i filozofije zapravo pobeđuje – psihijatrija. Dosta uspešno i efektno pretočen, taj deo
drame, zahvaljući pre svega Danielu Kovačeviću, koji glumač kom koncentracijom i strahovitim
tempom, otvara mogućnost potencijalnoj scenskoj dra matičnosti. Ta dramatičnost se u drugom
činu seli u porodični ambijent, u kome novi protagonisti neoliberalnog kapitalizma, urušavajući
sebe, usput ponižavaju bivše, među kojima je i prethodni „jurišnik“ istog ekspanzivnog načina
života, Predrag, koga takođe igra Daniel Kovačević, koga je nažalost autorka u ovoj particiji
ostavila „bez krvi i mesa“, a glumac joj poverovao da tako treba.
Srećom, u tom drugom delu, koji pak pati od nekoliko dramaturških nedovoljnos ti, Edit Tot je
iskoristila zanimljivo napisan lik Gordane, uspešne, prazne i tragične mlade žene, da vrlo
inspirisano, temperamentno, u instant varijanti, predstavi i opra vda lik latentne tragičnosti, što
predstavi daje interesantnost i dramatičnost koja nadilazi opštu ideje. Dakle, dvoje glumaca,
Edit Tot i Daniel Kovačević, on u prvom a ona u drugom delu, nažalost ne i zajedno, drže ovu
predstavu živu i vrednu gledanja. Oni su svoj „mali odmor„ unutar velike teme i nedovoljno
snažnog teksta, valjano isko ristili.
Rediteljka, Slađana Kilibarda je svoje zadatke obavila precizno i čisto. Bez uzleta ali i bez
padova. Jedina mana njenog scenskog rada u predstavljanju „ Realista“ je to što je imala suviše
vere u inicijalni tekst. I to manje u njegovu misaonu dijago nalu, a znatno više u nedovoljno
preciznu dramaturgiju. Nije smela da ne interveniše u dramaturške zablude Kajgove. Tako da
se zamišljena „filmska“ režija, što nije loša ideja, na trenutke pretvara u radio-dramsku. Iako je u
najavi predstave dobro naslutila mogući “krležijanski” disput, Kilibarda ga nije dovoljno želela.
Mirko Pantelić, kao psihijatar Gregor, se baš zaputio da napravi zapaženu ulogu ali mu se nije
dalo da se pojavi u drugom delu drame. Milan Kočalović, sasvim adekvatan liku koji tumači –
usputan. Sanja Radišić, koja nas je navikla da dominira ili barem briljira, previše rezervisana da
bi bila dovoljno autentična pregažena žrtva tranzicije. Scenografija Marije Jović, decentna,
odgovarajuća tonu predstave. Uopštena i svedena. Kostimi, Marine Sremac – takođe u okvirima
zamišljene scenske verzije.
Možda se iz gore navedenog može zaključiti da mi se ova predstava baš i nije svidela. Što nije
daleko od istine ali i dalje tvrdim da su „Realisti“ daleko bolji od onog što danas živimo. Zašto i
kako? Zato što je sve urađeno vrlo profesionalno i kompetentno. Zato što Edit Tot i Daniel
Kovačević igraju na nivou prestonice. Da su ostali glumci vrlo korektni – što je dovoljno za
ocenu – “dobar +” , a možda čak i vrlo dobar. Ostalo je bonus :Zato što je premijerna publika,
bez obzira na motive, bila „rep rezentativna“. Čak i to što pozorište ponovo postalo mesto gde
se ideologije, politike i zaslužni pojedinci, kultivisano (ne)slažu. Kao na malom odmoru od
neoliberalizma i tranzicije. Mali odmor u kome kultura dokazuje da još postoji.

mart, 2013.
JEDNA (SIROMAŠNA) LETNjA PREMIJERA
Edvard Flisard: „Sutra će biti bolje“,
režija: Marko Đurić

Bilo je svojevrsne, najviše metereološke i socijalne, ironije u premijernom izvođenju dramskog

teksta Evalda Flisara „ Sutra će biti bolje“, na sceni Narodnog pozorita „ Toša Jovanović “.
Kulturološki, ontološki i fenomenološki konteksti ovog izvođenja kulture u zemlji Srbiji ovog
trenutka, takođe zaslužuju mesto u ovom premije rnom osvrtu, ali ovogodišnje leto ne bi izdržalo
takvu količinu pametovanja. Naime, tog petka, u pozorišnoj Sali je bilo toliko vruće da je
teatarska estetika ustuknula pred izuzetnom profesionalnom etikom koju su ispoljili glumci na
sceni. Ni činjenica da je usijana dvorana, sistemom obrnutog efekta, ovaj Flisarov dramski
kontekst nes vesno usmerila ka ozbiljnosti i slojevitosti interpretacije, nikako ne umanjuje zaista
respektabilnu samodisciplinu četvorice zrenjaninskih glumaca.
Znači, reklo bi se, leto je krivo za sve! Što je samo delimično tačno. Ono, to jest omorina u sali,
nije, međutim, nimalo zaslužno za celovitu, precizno osmišljenu i pu nom snagom odigranu rolu
Ljubiše Milišića, koji je zastupao lik Nikolaj Nikolajevič Rembranta, sa dovoljno otklona, koji
dobar glumac mora da ima prema ovakvim scens kim junacima. Rekoh, klimatski kolaps je na
određeni način „presložio“ aluzivnost i asocijativnost Flisarevog dramskog predloška – četvorica
njegovih zrenjaninskih zas tupnika, nesvesno su, kako je predstava odmicala, a znoj osvajao
njihovu scensku odeždu, u odlučnosti da sačuvaju sospstveni dignitet, podizali intenzitet i
koncentraciju igre, i time davali na značaju i onim delovima teksta koji, bez obzira na autorove
name re, nisu dovoljno definisani i domišljeni.
Neko bi rekao da je Flisarov dramat više vešt i eruditan a manje duhovit nego mudar, što nije
daleko od istine. Ali ga tako treba i igrati. Bez zablude o velikoj umnosti. Režija Marka Đurića,
kao da se pomalo izgubila u nedoumicama žanra i preve likog broja aluzivnih dimezija koje
Flisar otvara u ovm delu. Jer, njegovovo, Flisaro vo, meandriranje između priče o otuđenju kao
preduslovu totalitrane svesti, odnosno duhovite rasprave o poreklu i mentalnoj uzrokovanosti
svakojakog diletantizma i proi zvoljnosti, i konačno prepčitanje brojnih referenci na Ibzena,
Beketa i Čehova, zahtevalo je odlučnije razgraničenja. Takvu kristalizacija temata i žanrova su
negde, u tekstualnim najavama premijere, autori ove predstave čak i tačno definisali, nago
vestivši željeni žanr ovog komada – kao tragikomediju, ali je, nažalost, nisu dosled no na sceni
proizveli.
Možda i zbog toga što lik Alekseja Ivanovič Miškina, koga zastupa Miljan Vuković, od Flisara
dobija, umesto tragičnosti inpute patetičnosti, koji se u kontra punktu sa parodijskim, u
preovlađujućem stilu komada, pokazuje kao boja bez ukusa! Ovaj glumac, bez rediteljeve
snažnije intervencije, nije imao baš prevelike šanse da nad vlada ovu manjkavost. Koja se
uspostavlja kao presudna neodrživost predestave. Ovakav sud neminovno vodi ka zaključku da
bi Đurić rezolutnijim odnosom prema razlivenim intelektualnim i etičkim ambicijama Evalda
Flisarda, savremenog slovenačkog pisca, ovoj predstavi obezbedio jasnijije scensko trajanje. Za
razliku od Miljana Vukovića, čija je uloga obeležena nesporazumom pisca i reditelja, Mirko
Pantelić, koji glumi dopadljivo Ivana Aleksejevića Nižinskog, pridružuje se parodijskoj liniji ovog
teata rskog izvođenja koju zastupa Ljubiša Milišić. Dragan Đorđević je , ne toliko karak terom
lika koliko nedovoljno preciziranom dijaboličnošću ovog ljudskog tipa koji opstoji na granici
između skribomana i potencijalnog staljiniste, bio u izuzetno delikatnom glumačkom raskoraku.
Njegov Ivan Petrovič Jesenjim, međutim, u daljim izvođenjima ovog komada može odvesti
predstavu u gledljivu parodiju ljudskih slabo sti, gluposti i nepočinstava. Tako što će elastičnje
naglasiti tragikomičnost neta lentovanih palačkih „genija“.
To što sam u naslov ovog prikaza uneo reč „siromašno“, nije toliko posledica stanja kulture u
zemlji Srbiji, koliko neodoljiva iritativnost vizuelnog utisak kojim me je opteretila scenografija
predstave. Jasna mi je namera autorke da to bude scenski minimalizam, ali nije uspelo.
Jer,umetnost svedene forme počiva na snazi izostavlje nog, dok je scensko siromaštvo nešto
drugo
Dakle, ovo je bilo jedno prosečno scensko izvođenje sa jednim natprosečnim glu mačkim
ostvarenjem. Da će sutra biti bolje, garantuje mi činjenica da ovo pozorište, u vremenu opšte
krize (pred)evropskog vremena, ne ide ispod dozvoljenog nivoa.
I da, skoro zaboravih, gospodin gradonačelnik, Ivan Bošnjak, za razliku od svojih prethodnika,
postaje redovan posmatrač pozorišnih radova! Što je samo po sebi dobar znak .

jun, 2013.
SVE ZAMKE VODVILjA
Ili o opasnostima od lakoće glumačkog posla
Fransis Veber „ Večera budala“, režija Olja Đorđević

Vodvilj, kao podžanr komedije, pored dopadljivosti i lakoće, već u svojoj struk turi i
pozorišnom mehanizmu ima ugrađenu dozu preterivanja. To je, naravno, zbog toga što je
prevashodno naamenjen zabavi a ne nekim „višim“ teatarskim ciljevima. Zato je svako njegovo
postavljanje, na iole zahtevniju scenu, koja nije isključivo bulevarska, delikatno skoro kao
igranje nekog klasika. Glumci najčeće uživaju u igranju vodvilja ali opasnost preterivanja
neminovno će se nadviti nad njihove uloge, čak i nad čitavu predstavu. U zrenjaninskom
izvođenju komedije/vodvilja francuskog savre menog, prevahodno filmskog autora Fransisa
Vebera „ Večera budala“ bilo je skoro svega od pomenutog. A reč je o dobro skrojenoj
bulevarskoj komediji zabune, u kojoj postoje svi elementi lake večernje razbibrige: intligentni
komični zaplet, glumački pred lošci spremni da komediju zabune vrte do iznemoglosti, a na
kraju (prividno) glavni junak dobija poduku za sve loše što je uradio za života.
Veberovo delo je kao da je moderna verzija novoantičke komedije u kojoj se kombi nuju
elementi komedije karaktera i komedije intrige. Ova pošalica i poruga iz života Pariza, međutim,
nema neke dublje sociološke aktuelnosti, osim onih vanvremenih i opšteljudskih, te bi bilo
pogrešno učitavati ih u nju. Čitanje teksta od strane Olje Đorđević, rediteljke ove predstave, bilo
je precizno, dosledno i pregledno. Poštujući izvornu topografiju komada ona je omogućila
komadu da se logički i konsekventno razvije i odmota. Tempo i tajmig događanja, toliko važni za
vodvilj, funkcionišu na za vidnom nivou. Radnja i njeni rukavci se šarmantno prepliću i tako
glumcima zadaju veliki prostor za igru. Tu se, međutim, otvara i najosetljiviji problem ove
predstave. Za koju ću reći da je premijerno dobro, čak efektno izvedena, ali je istovremeno otkri
la potencijalnu scensku opasnost. Koja može uslediti već posle nekoliko repriza. Naime,
„Večera budala“ u zrenjaninskoj postavci, već u prvom izvođenju je dostigla kritičnu tačku
glumačkih egzibicija, onoga što se drugim predstavama dogodi tek kod dužeg igranja – onda
kada se akteri „otmu“ od autora i reditelja. Hoću da kaže da su poneki od zvođača ove
predstave po Veberu, već na prvom izlasku pred publiku igrali na samoj ivici funkcionalne i
kontrolisane glume. Kao da ih je od „šmiranja“ i estrad nog preterivanja delio samo jedan potez.
Vodvilj jeste takav delikatan žanr ali ipak zahteva kontrlolu te scenske lakoće preterivanja.
Inače, jedan dosta podmlađeni sastav iz zrenjaninskog glumišta hrabro se borio sa
izazovima ove komedije. Pomalo heterogeno, kada je u pitanju usaglašeni stil i sukus glume,
sa mnogo entuzijazma i poletno, ostvarili su srpsku verziju likova i tipova sa francuskih
meridijana. Njihova se gluma, unutar, da još jedanput nagla sim, dobro ulančane strukture,
kretala od realističke i previše oprezne role Nataše Luković, u ulozi Kristine Brošan, preko
nešto naelektisanog , i u fizičkim radnja ekpresivnog Dejana Karlečika ( Pjer Brošan), te
žovijalno „parfemisanog“ i groteskong Jovice Ja šina, odnosno smešno „naduvanog-
paizduvanog“ revizora Lisjena Konjala, koga, skoro do pred sam kraj, dobro igra Zvonko
Gojković, do zaključno. debitantskih ostvarenja Ste fana Juanina ( zapaženog) i Aleksandra
Došena.
Dvoje važnih aktera sam namerno izdvojio kao paradigmatične za ovo premijerno
izvođenja „ Večere budala“. Reč je o Jeleni Šneblić koja tumači „ kontraverznu“ Madlen, unutar
one glume za koju se kaže da je efektna, i Saši Latinoviću čiji Fransoa Pinjon, predstavnik „
budala“ (pre)često ide samom ivicom funkcionalne i kontrolisane glume. Katkad čak i iskorači na
drugu stranu. Stvar postaje komlikovanija kada se ima u vidu da je to lik oko koga se obrće, ne
samo radnja, već stil i ukus ove predstave. A rešenje je jednostavno, inače talentovani
Latinović, mora samo da svoju rolu „ peva za oktavu ni že“. Uz, podrazumevajuću asistenciju
rediteljkinu.
Inače, ovaj se komad igra u jednostavnim i savremenim kostimima Milice Grbić
Komazec i primerenoj scenografiji Divne Radosavljević Milović. Akteri su se lepo igrali, deo
publike je jako apalaudirao i uživao. U nastavku života ove predstave valajlo bi se posvetiti
zahtevnijoj publici i nijansama glumačkih zada taka. A za to postoje preduslovi.

portal „I love Zrenjanin“ oktobar, 2013.

MOLIJEROV DON ŽUAN PROČITAN HERMENEUTIKOM
DOLAZEĆIH
Žan Baptist Molijer:“ DON ŽUAN,
režija: Igor Vuk Torbica

Odakle pojam hermenautike u naslovu ovog teksta? Razlog je taj što je pozorišna ekipa
koju je okupio reditelj zrenjaninskog “Don Žuana”, po Molijeru, Vuk Igor Torbica, smelo ali
odgovorno, logikom intertekstualnog i fenomenološkog ćitanja, reinterpre tira ovaj klasicistički
tekst. Predstava koju su nam oni predstavili sadrži u sebi stav, stil i smisaonu vertikalu. Don
Žuana. Iz Molijerovog 17. veka, oni rekonstuišu bit ovog komada ali i fenomena, optikom,
logikom i sintaksom generacije koja nadolazi. Čine to bez kvaziosavremenjavanja ili prizemnih
socio-političkih aluzija. Reditelj i glumci to postižu isključivo razumevanjem svog i klasičnog
vremena i žanrova.
Za razliku od mnogih pozorišnih anfanteribla, koji su samo hteli i smeli, Vuk Igor Torbica je,
prilikom interpretacije Molijerovog i arhetipskog Don Žuana, smeo, razumeo i umeo!
Interprtetacija ide iz teksta, transformiše ga u u duhu sadašnje epohe tako što ga reinterpretira.
Njegov “Don Žuan” je iz ovog vremena, koje je izvan istorije, ideologije, preovlađujuće religije
odnosno etike, konačno ovo je i vreme bez zajedničke estetike.
Pored reditelja, svakako je odlučujuću reč u koncipiranju viđenja ovog Molijerovog dela ima i
dramaturkinja Tamara Bijelić, čije se čitanje ove klasične, toliko poznate teme, tako da se čak i
zaboravlja njen filozofsko-literarni kontekst, zasniva na para doksalnom kontapunktu između
bajronovskog, romantičarskog pristupa, i Kamijevog apsur dističkog ugla posmatranja ovog
fenomena. Posebno u adaptaciji, ona se opredeljuje da ne menja skoro ništa u fakturi dela,ali
istovremeno, uz puno saglasje reditelja, na zre njaninsku scenu Tamara Bijelić podastire
potpuno izmenjenu scenski strukturu, ili kako bi se to popularno danas reklo - ona je Torbici
ponudila sasvim izmenjen format Moli jerovog i inih Don Žuana. Torbica je, bez ikakvih
nepoznanica sa filozofsko-etičkim i estetičkim značenjima ovog lika i dela, hrabro i znalački
nastavio da razumeva i inte rpretira ovakav “libreto”. Želeo je da svojoj generaciji ispriča lični
doživljaj ovog komada, poštujući Molijera ali svestan da bi rekonstrukcija klasicističkog pozorišta
bila zaludan posao. On prati Don Žuanovu avanturu, izvan morala, sentimenta i obzi ra, po
samom rubu egzistencijalnog smisla, nalik junacima Keraukovih bitnika iz “on the road” proza,
svesno se odričući svih socijalnih i religijskih odrednica. Čak i segment erotske proždrvlljivosti,
koja prati ovaj lik kroz vreme i žanrove, u ovoj rediteljskoj ravni ne deluje kao presudan
motorički reagens.
Naglašena motoričnost, kretanje i promena prostora, saputnika, situacija, postaje u ovakvom
hermenautičkom čitanju Molijera, dramaturški zamajac ali i razlog postojanja glavnog junaka -
Don Žuana. On, u reinterpretaciji tandema Torbica - Bijelićeva više nije samo “zavisnik” od
kobne potrebe da osvaja i izneverava žene i devojke. U zrenja ninskom formatu, Don Žuan
strepi i strada samo od neizdrživog nagona da se kreće, odnosno da ne bude na mestu gde se
upravo nalazi.
Interperetirajući Molijerov predložak konsekventno, razmotavajući ga logikom nekonvecijalnosti,
sa Don Žuana prvo otpadaju staleške i religijske naslage, međutim, izmenjena dramaturgija
dovodi i do pomeranja fizionomije poznatih Molijerovih liko va. Najvidljivija transformacija se
odigrava kod lika Zganarela koji se razvojem dramske radnje, iz segmenta u segment, sve više
transformiše od suprotnosti Don Žuanove u lik koji je praktično njegov alter ego! Zganarel je
ovde praktično lukavija i perfidnija dopuna strastvenog i hirovitog Žuana, a ne njegov antipod i
prividni zastupnik vrline. Simbolično menjane odeće između njih dvojice na samom kraju ovog
izvođenja, to potvrđuje. Kao i što i scena “uskrsnuća”, posle božanskog kažnjavanja sa neba,
definitivno ovo delo odvodi na novo duhovno raskršće.
Bitno, ali i razložno, izmenjena optika u interpretaciji Molijera i mita o Don Žuanu, vidno je
podržana u igri mladog glumačkog sastava koji zdušno, uvereno i razlo žno demonstrira
saglasnost i razumevanje konteksta koji su im režija, ali i dramatu rgija, ponudili. Izvan klasične
teatralnosti, u preciznim ali elastičnim koordinata ma moderne igre kao interpretacije
mogućnosti i zadatosti, ansambl, na čelu sa razigra nim Ivanom Đorđevićem, iznosi svoju viziju
večne teme o individualnoj slobodi i nje nim granicama. Đorđević je, očigledno, na ti sa Don
Žuanom, isto kao što su današnje generacije ležerne u odnosu na skoro sve bivše etičke i
estetič ke norme. Prikazujući Don Žuana, Đorđević demonstrira i neophodnu životnu, mada
nedovoljno definisano, strepnju koja u ovom veku zamenju religioznu predistiniranost. Takođe, u
njegovoj igri pleni i dobar partnerski odnos sa skupinom koja ga prati, Zganarel je u viđenju
Dejana Dedića sasvim izmenjen. Zahvaljujići režiji ali i glumčevoj podsmešljivo-ironičnoj
postavci koja je imala lepu razvojnost. Neočekivano, za publiku, ulogu antipoda Žuanu, vrlo
disketno ali precizno i razložno u ovoj predstavi preuzima Guzman, koga Dejan Karlečik donosi
sitstemo diskretnih ali doslednih glumačkih gestova. Dobro i strplji vo.Snagom glumačke
individualnosti, koja je se iz uloge u ulogu sve upečatljivije uspos tavlja, Sanja Radišić Subotić
ostvaruje decentan lik Elvire, ljubavne žrtve i iskuše nice. Dovoljno je ogrnuta religioznim
oreolom ispog koga se nazire mudrost koja nadi lazi mržnju.Ova je glumica sazrela za složene
uloge a u ovom komadu predstavlja jednu od uporišnih tačaka koja ima molijerovsku
boju.Jelena Šneblić, u građenju potuljene provincijske matrone, Maturine, izbegava svaku
nefunkcionalnu karakterizaciju, dok je Šarlota, u glumi Edite Tot, dovoljno lakoverna i prevrtljiva.
Don Karlosa, Miljan Vuković interpretira dovoljno promišljeno i time izbegava karikaturalnost u
koju ovaj lik inače ako zapada.
Igrajući Pjeroa Stefan Juanin pokazuje nečekivane ali dobrodošle gipkosti duha, morala, čak i
tela. Prvoslav Zakovski, odmereno i funcionalno glumi Don Luja, koji je u ovom čitanju Molijere
dosta skrajnut. Mirko Pantelić, manje kao gospodin Dimanš, više u u liku Debelog Luke,
prihvata moderniji stilove predstave. Epizoda Jovana Toračkog, u liku provincijskog mudraca
Frančeska , jedna je od poslastica ove dobre predstave. Jednostavno, smireno i suvereno ovaj
glumac svojom pojavom unosi u „Don Žuana“ novih generacija kap vedrine iz vanvremene
večnosti, dok kao istinski majstor scene demonstrira snagu ličnosti u epizodnoj roli. Konačno,
Zvonko Gojković, u ulozi Don Alonza, još jedanput uspešno prikazu je šarmantost “glume bez
glume”! U komadu igra i Jelena Kesić.
Don Žuana trećeg milenijuma, scenograf Veljko Stojanović je smestio uglavnom u prazninu
višestruke aluzivnosti, dok je u kostimiranju aktera pribegao eklekticizmu, koji je pomalo oštetio
glumice. Muzika Marka Marića je značajan deo ove moderne, višeznačne i najavljujuće
predstave pozorišta “Toša Jovanović”. Koja će neke oduše viti, duge zbuniti, a poneke i iritirati.
Ipak, novo uvek ima takve propratne efekte.

18. 12. 2013

“LEDA”: VEČE DOBRE GLUME I ELEGANTNE REŽIJE

a o Krleži i da ne govorimo, a hoćemo
Miroslav Krleža: „LEDA“,
režija Slađana Kilibarda
 Posle mnogo godina, čak više decenija, Krležin osobeni svet - groteskan, pohlepan,
neurotičan ali i tragičan, “iskrcao se” na zrenjaninsku scenu. Nekako u isto vreme kada je u
Beogradu premijerno prikazan Kovačevićev komad o rođendanu gospodina Nušića! Slučajnost?
Rekao bih – ne, jer su ova trojica velika pozorišna maga ukršteni u vremenu i prostoru. Po
jedinstvu suprotnosti! Pokušajte da zamislite namrštenog Nušića koji kopa po mentalnim
devijaci jama svojih junaka i junakinja, ili Krležu bez podsmeha i sarkazma u njegovoj “komediji
jedne karnevalske noći”, u tom osobenom vodvilju, i konačno zar u Kovačevićevim “
Maratoncima” nema dovoljno krležijanske analize ljudske patologije i latentnog nasilja, odnosno
nušićevske zaigranosti i tipološke menažerije? Uz mnogo podsmeha, smeha i ironične mudrosti.
Sve su to pisci čiji smeh opominje.
Ipak, danas govorim o “Ledi” koja je odigrana u Zrenjaninu. Priznajem da sa sam se pitao,
zašto baš ona, kada ima Krležinih složenijih i gromoglasnijih drama. I, da li ćemo mi, ovdašnji,
umeti sa Krležom? Premda je to, kod nas u Srbiji, postalo pomalo i pitanje kulturološke
(političke?) korektnosti. A ume li smo – zahvaljući malo dopu njenom ansamblu, i rediteljki
Slađani Kilibarda. Imam utisak da je i publika, ona premijerna, razumela razloga za ovo izvo
đenje. Da je osim respekta za velikog pisca, dobro shvatila svu katarzičnost egzistencijalne
dramatičnosti i tragičnosti, koja se krije iza privida karneval ske noći i dvolične hipokrizije,
navodne, više klase, onog i ovog vremena.
U prethodnom, davnom izvođenju , predstava po Krleži se zvala „U Agoni ji“, dok je u „
Ledi“ Slađana Kilibarda to društveno i psihološko stanje - agoni ju, i samo malo ekstaze,
transponovala u elegantnu, kontrolisanu, suptilnim pozo rišnim sredstvima označenu
melodramu, koja logično sledi kao ovovre meni derivat Krležine sage o inim Glembajevima.
Zanimljivo je da melodrame, u ovoj predstavi, nema u prikazu situacija, pogotovo ne u glumu –
melodrama se otkriva u samoj dramskoj strukturi. Rediteljka zapra vo tu bolećivost i krhkost
otkriva u Krležinim naizgled opskurnim heroinama. Nešto slično Kilibardi, učino je, sad već
dosta davno, Dejan Mijač sa Nušićevim tekstom „ Pučina“, ali je on tom prilikom insistirao na
poigravanju sa patetikom i falš emocijama junaka, dok Slađana Kilibarda, čita“ Ledu“ kao
paradigmu složenih i skrive nih psiholoških zamki i proneverenih života.
Režija i dramaturgija, odnosno teatarski rad Kilibarde i dramaturga Slobodana
Obradovića, zasnivali su se na velikom poverenju u Krležinu snagu, tako da su odoleli
pomodnoj potrebi aktuelizovanja ili političkog učitavanja. To što presek hrvatskog društva iz
tridestih godina devetnaestog veka neodo ljivo asocira na današnjicu ovih balkanoidnih
prostora, samo za sebe govori o snazi Krležine anticipacije, ali još više o socio-kulturološkoj
inertnosti ovdašnjih okolnosti. Rediteljka je, a prethodno i dramaturg, su samo malo pročistili
linije prohodnosti teksta, i ubrzala distribu cuju motiva, iako je Kiloibarda moglo još da se poradi
na tome. pak su opsenar Vitez Oliver Urban, slikar i neurastenik Aurel, ugledni ce, preljubnice i
pokajnice Melita I Klara, odosno tajkun Klanfar, uz uzgrednu, iako naslovnu Fani/Ledu,
socijalno i sek sualno iskorišćenu, mogli su da zaplešu, u punom sjaju i parfimisanom smradu, u
današnjoj igri tranzicio nih maski.
Rediteljka je vodila predstavu pedantno, precizno, čisto. Imala je viziju ali pre svega –
stil. Ovu sam režiju nazvao elegantnom i pod tim podrazumevao moderno osećanje klasike,
stilsko jedinstvo i doslednost u rešavanju kako celi ne tako i dram skih detalja. Ova „ Leda“ nije
bila prevratna, iako Kilibarda insistira više na psihologiji i emociji, a manje na društvenim i
političkim kontekstima. Ona nije ni eksperimentalna več – dobra. Modernizovana dovoljno da
nema komunikacionih šumova, a istovremeno klasična u svojoj teatarskoj dik ciji.
Glumci su ovog puta dočekali pisca koji misli o njima. I rediteljku koja će im pomoći da
se dobro osećaju u svojim ulogama. Na svoj način, u okvirima koje likovi dopuštaju, i skoro na
gornjoj granici onoga što im trenutni format određuje, odigrali su Krležine antijunake i
pokolebane herojine. Kompleksan lik Viteza Olivera Urbana, tog promišljenog ali i umišljenog
šarlatana, preva ranta ali i socijalno-emotivnog brodolomnika, Daniel Kovačević igra kao
podmlađenu i savremenu verzija ovog karak tera, kakvih je današnje vreme pre puno. Lakoća
spletkarenja, laganja, foliranja i dobar dinamički opseg obezbeđuju liku i glumcu da ispuni
prostor koji mu pisac name njuje. Psiho-fizička transparentnost oslobađaju Kovačevića izvesne
teatralnosti, koju su imali neki prethodni tumači ovog Krležinog negativca. Za razliku od njega,
Branis lav Jerković pribegava znatno više persiflaži, samoironiji i snazi gesta i afekta, u
tumačenju Aurela, koji jeste netalentovani slikar, dobro umrežen u sloj i soj, neveran i površan,
ali i tragičan i nestabilan. Jerkovićeva rola je bila vrlo efektna, ubedlji va i ekspesivna.
Kombinujući fizičku pokretljivost i verbalnu hitrost , nametao je i psihilošku dinamiku ovom
komadu, u kome se inače mnogo priča i opisuje.
Melitu, drugu damu, pa ma šta to danas značilo, Edit Tot donosi kao površno,
razmažemo i nestabilno stvorenja. Dobra kontrola pokreta, gestova i glasa, dopuštaju joj da svu
flustraciju i nagoveštaje neuroze lika scenski adekvatno ispolji. Scene sa Klamfarom, prepune
socijalne i emotivne napetosti i nerpeljivosti, odigrala je s merom i mikro-gestovima, izbegavši
patetiku ili naturalizam. Sanja Radišić Subotić, kao Klara, nastavlja svoje glumačko izrastanje. U
liku koji nosi u sebi mnogobrojne komp lekse, od socijalnih do emoti vnih, ona ispunjava scenski
prostor potisnutom ljudskoš ću. Ta krlžijanska psihološko-socijalna metastabilnost, koja
savršeno korespondira sa našim vremenom, u tumačenju ove glumice bila je jedna od izraženih
vrednosti ovog izvođenja. Mirko Pantelić, sirovog, prostog ali uspešnog skorojevića Klanfara,
igra po modelu današnjih „poslovnih ljudi“, zadržavajući ipak dovoljan broj koordinata sa
izvornim dramskim likom, odnosno epohom koja ga je iznedrila. Jelena Kesić je ulogu sluškinje
Fani, nesvesne da je i istovremeno surogat Lede i predmet požude, odigrala dovoljno potuljeno,
naivno i puteno.
Marija Jeftić je scenografiju postavila kao koncep modernog i svevreme nog.
Jednostavna u linijama, bila je voluminozna na način da predstavi omogući istovreme nost
zagušljivost i beskraj. Tonski usklađena sa vremenima kada je stil bio više od života. Kostimi
Tatjane Radišić bili su lagano stilizovani i skoro savremeni. Dovolj no da naznače ukus zbivanja.
Izbor muzike i njen dizajn - kreativni. Ovde bih istakao i poseban dar za scensko pevanje Sanje
Radišić Subotić, kao i muzikalnost Edit Tot.
Krležina “ Leda”, u režiji Slađane Kilibarde, na zrenjaninskoj sceni, posle uspešnog “
Don Žuana”, još jedan je dokaz da u provinciji ne mora sve da bude provinci jalno. Nušić,
Kovačević i Krleža, sa početka priče, mogu u Zrenjaninu sasvim dobro da se osećaju.

„I love Zrenjanin“, decembar, 2013.

PREDSTAVA SA IZRAŽENIM KOMUNIKACIJSKIM ŠUMOM
Tekst: Liljana Lašić, a Izrežiralo se samo u zemlji Srbiji(!?)
“SLOBODNE ŽENE BALKANSKE”

Ima sa ovom predstavom, izvedenom na Sceni “Todor Manojlović” Narodnog pozorišta “

Toša Jovanović” , nekoliko problema, koji su logično rezultirali u utisku, koji je lošiji od realnih
mogućnosti njenih autora, i pogotovo realizatorki. Iz oficijelne najave ove drame, ili komedije,
proizilazi da je autor teksta Ljiljana Lašić, inače zapažena glumica, dok je režiju obavio
nedovoljno definisani narod Srbije. Što deluje, na prvi pogled, duhovito ali, za profesionalni
umetnički angaž man, nedovoljno relevantno. Pogotovo ako se ima u vidu da je i Srpskim
narodnim pes mama, pored naroda bio potreban jedan Vuk Karadžić!
Nekako su, iz najavne afiše, izostala imena akterki, glumica, koje su bile znatno bolji deo
ovog izvođenja. Bolji, ali nedovoljan za veći rezultat. Nije to presudno ali jeste indikativno. Ipak,
idemo redom, kao da je sve uobičajeno. Tekst Lj.Lašić je zahva tio stvarnosni materijal sa
raznih nivoa životni okolnosti naših prethodnih dece nija. U njemu se prepoznaje politika,
svakodnevni život, profiterstvo, lažno i pravo rodoljublje, egzistencijalna ugroženost. Ima u
njemu dramatičnih detalja , patetike, melodrame, socijalnih, etičkih i emotivnih posrnuća i sl.
Povremeno biva i humora, koji, međutim, ne dobacuje dovoljno daleko. Rastresitoj prozno i
pomalo dramsko strukturi, koju je Lj. Lašić “ponudila” zemlji Srbiji “da je izrežira“ ipak nedostaju
književna vizura, umesto reportažnog sabiranja, a najviše izostaje dramaturgija. Dakle -
inspirativnih tema u ovom komadu ima, samo ih je trebalo brižljivije privesti dramskoj formi. No,
to je ipak manji prob lem od izraženih komunikacionih smetnji na vezama unutar predstave “
Slobodne žene balkanske”. Osnovni nedostatak ovog izvođe nja jeste izostanak stručnog, pa
ako može i inspirisanog, oka sa strane. A to se u pozorišnoj terminologiji zove – reditelj! Čistom
eliminacijom previše ponovljenog, nepotrebnog ili pogrešno “akcentovanog”, tekstu alni
predložak Lj. Laš ić bi sa zrenjaninske scene zazvučao iskrenije i duhovitije. Dok bi u slučaju
temeljnijeg i koncentrisanog rada pretpostavljenog reditelja, ova komedija ili drama, a u
predstavi se, nažalost, ta dileme ne razrešava, imala šanse da dostigne zadovoljavajući nivo.
To, nažalosti, nije učinjeno. Tako da se na sceni našao tekst, ne bez inicijalne
duhovitosti i emocije, kome nedostaje dramaturša obrada. Zatim, izostaju reditelj, scenograf i
kostimograf. Dve zanimljive i specifične glu mice, verovatno po sops tvenoj želji i nameri,
preuzimaju celokupnu scensku realizaciju na sebe. Uz svu elabo riraninu teatarsku
nepotpunost projekta. Pritom upadaju u niz, prevashodno glumačkih nedoumica, jer sižejni
kontekst i dramski tok predstave ne funkcionišu dovoljno dos ledno i precizno. Jedan od
osnovnih poteškoća viđene predstave, i to baš u delovima glumačke igre, a potiče iz manjkave
dramaturgije. Nelogičan i nerazvijen mizascen, u mnogome je limitirao glumačke mogućnosti
Snežane Kovačev Čelar i Vesne Varićak.
Iz tih raznovrsnih otežavajućih “šumova” ovog izvođenja, bolje se otrgla Vesna Varićak.
Ona je uspela da iznutra osvetli lik mlade prostitutke, koja egzistira između socijalne i emotivne
ugroženosti, i dosta naivnog patriotizma. Tamo gde je tekstualni predložak ne ometa, ona je
uspevala da nagovesti istinsku dramatičnost i tragičnost lika. Snežana Kovačev Čelar je,
nažalosti, ostala u zamci dosta neuverljovo napisane uloge penzionisane profesorke-švercerke,
ali i scenskih omaški, kao što su kostim i mizascen, koje bi pominjano “ oko sa strane”, još
bolje - reditelj, sa lakoćom otklonio.
Ovako, svima uključenima u ovu izvedbu, sledi neki nauk. Produkcioni, repertoarski i
umetnički.
I love Zrenjanin, juni, 2014
POVRATAK POLITIČKOG POZORIŠTA
Branislav Nušić/ Dušan Petrović „ VLAST“,
režija Dušan Petrović

Politički teatar se u nas javlja u čudna i različita vremena, kao po nekom pravilu onda kad ima
suviše ili premalo javne slobode izražavanja. Da ne bih ovaj pozorišni prikaz previše opteretio
dnevnim i ideološkim asocijacijama, čega u predstavi „ Vlast“, po Nušiću, uz značajan aneks
Dušana Petrovića, ima dosta, rekao bih da takav teatar valja samo u slučajevima kada je
politički angažman iskazan pozo rišnim sredstvima, i ne iscrpljuje se samo u aktuelnom i
prolaznom. U zrenjaninskom izvođenju ovog nedovršenog Nušića, zahvaljući pre svega dobrom
temperovanju umet ničkih subjekata, režije i glume, događaj ostaje u okvirima pozorišnog,
pomalo provo kativnog, ali u osnovi blagorodnog činodejstvovanja.
Da se podsetimo da je komediju „Vlast“ Branislav Nušić napisao 1938. U njoj opisuje korupciju,
lopovluk, sitničarenje i slavoljublje ljudi koji su na vlasti, ukazuje na njihove nedostatke i njihov
loš karakter. I prezire ih. Komedija „Vlast“ osvetljava neprestane Nušićeve teme kao što su
pohlepa, bahatost, bezakonje i moralnu iščaše nost. „Vlast „ Nušić nije završio, tako da je ona
je postala izazov za pisce i reditelje, da je dopune i napišu njen kraj. I aktuelizuju. Jer, vlast se
ne menje već samo zaodeva u različite obrazine. Svako novo scensko čitanje ovog komada, pa
i ovo, razotkriva Nuši ćevo dubinsko poznavanje našeg mentaliteta ali i nepomenjivu statičnost
vlastodrža ca.
Reditelj zrenjaninskog izvođenja ove komedije, Dušan Petrović, koji se inače dosta uspešno na
ovoj sceni ogledao i u „ Narodnom poslaniku“, takođe se opredelio da ispita kolike su današnje
mogućnosti ovakvog pozorišnog formata, autorski neome đenog, a profilom usmerenog ka
jednoj od opsesivnih srpskih tema - dnevnoj politici. Za razliku od Nušića, Petrović u dopisanom
tekstu, ne ostaje samo na definisanju i osavremenjavanja pojava, uglavnom zloupotrebe i
opčinjenosti vlašću, već ide do „šif rovanog“ ili skoro direktnog imenovanja nosilaca vlasti, u
čemu, srećom po pozorišni dignitet, čini to na dovoljno artistički i teatarski način. Uz znatan rizik,
više umet nički nego politički, Barem se nadam! Jer, koliko god da kritika i parodiranje aktuel
nog političkog miljea zazvuči prejako, ona sa scene saopštena, dakle u javnosti, govori i o
fleksibilnosti onih koji su predmet smeha i ironije. Toliko o onome što je, srećom ili nažalost,
glavni spoljašnji efekat ovog izvođenja.
Viđena predstava, inače, radikalizuje nušićevski način komično-satirične opservacije, koja je
lajt-motiv napisanog ali i dopisanog. Reditelj, u funkciji adapta tora nastavka ove komedije,
stilsko jedinstvo uspostavlja tako što delo od početka čita u izmenjenom i modernizovanom
žanrovskom ključu, pomerajući ga ka vodviljskom i kaba retskom. U načinu kako se ova
predstava, sa Nušićem i ko-autorom Petrovićem, razvija la, definisala i formatirala, ovakvo
opredeljenje se pokazalo kao svrsishodno, čak i efektno. Međutim, jedan rukavac ovakve
žanrovske izmenjivosti i fleksibilnosti mogao bi se u dalje igranju „ Vlasti“ izmaći rediteljskoj i
konceptualnoj „ kontroli „ . Mislima na insistiranje Petrovićevo da se najefektniji detalji glumačkih
rola rea lizuju po principu stend-ap komedije, i permanntne aktuelizacije, što će neimonovno
dovesti do gubljenja jedinstvenog stila, fragmentacije i moguće tabloidizacije. Ali, to nema veze
sa ovom premijerom. A možda i ima?
Ipak, ovo izvođenje obeležili su glumci, koji su dobili priliku da ispolje svoje vrline i izvođačke
sposobnosti. Dejan Karlečik, kao Toza Ministar, samouveren, dovolj no drzak, prepotentan,
mada u jednom komadu izvajan, a da je Nušić završio delo možda bi… Leposavu, njegovu
ženu, u dve neočekivane celine, smerno i ponešeno, dopadljivo i sa merom, igra Vesna
Varićak. Miloja, tasta ministrovog, Mirko Pantelić ostvaruje na nušićevskoj karakterističnoj
tipologiji sitnih duša, koje u svakoj poplavi isplivaju, i bez kojih svaka vlast ne bilo dovoljno
prezirana. Jelena Šneblić, tašta Maru igra po klavijaturi bogatih tonova, tipična i drugačije je
istovremeno, komična i groteskna. Uverljiva, upačatljiva, premda sa senkom već viđenog. Nje
same. Jovan Torački je kao Arsa, najbolje od svih učesnika, uspeo da prekorači razdelnicu,
stilsku i funkcional nu, između nušićevskog i petrovićevskog komada “vlasti”. On svoj lik
dubinski osmišlja va,savršeno kontroliše gestualnu i verbalnu artikulaciju, povlačeći se u dubinu
lika da bi su sledećem trenutku snažnom ekspresijom obojio scenu. Dobrosava, školskog dru ga
ministrovog, tumačio je Stefan Juanin, i bio na putu da stvori najimpresivniji lik predstave. Bio je
različit i netipičan, motoričan i delovao je kao bure baruta na sce ni. Jedino nije uspeo, on ili
reditelj, da iskontroliše intenzitet scenske pojavno sti i time da šansu detaljima lika. Šteta, ali
samo je pitanje vremena kada će se sve pok lopiti. Miljan Vuković, kao momak iz ministarstva,
sav u prizornosti sadašnjice, mono litan u jednodimenzionalnosti novog soja čuvara odabranih,
vrlo uverljiv kao ogledalo i paradigma vlastodržaca. Jedna od njegovih bolji uloga.
Mica , Sanje Radišić, bila je dobra kombinacija nušićevskih namiguša iz varo šica širom
nekadašnje Srbije, i periferijskih gubitnica današnjeg tranzicionog vre mena. Ni naivna ni
pametna, pomalo amišnja i spremna na bilo kakav plen. Život na i scenski dopadljiva. Kumu je
Nataše Luković predstavila kao samosvojnu, naizgled bezo pasnu ali “na sve spremnu ženu“. U
njenoj interpretaciji je bilo najviše vodvilja, onog zaboravljenog Nušićevog, nalik na likove iz „
Pučina“ ili „ Tako je moralo biti“, što je u ovako temperiranom komadu delovalo kao prijatno
osveženje. Kuma Savu, Dragan Đor đević je odigrao kao ogrnut laganim gogoljevskim šalom.
Dok je Zvonko Gojković, kao deo Delegacije “nosio” nevidljive basterkitonovske tregere. Iz
grupe onih koji ne progo va raju, zapazio sam kocentrisano prisustvo Mirjane Ćuk.
Ovo zrenjaninsko, izbalansirano izvođenje “ Vlasti” odigrano je u kombinaciji stilizovanih i
funcionalnih scenskih radova Marije Kalabić, primetnih ali nepreten cioznih. Kostimi Marine
Sremac su delovali logično i dovoljno polivalentno za ovak vu predstavu pomeša nih epoha.
Muziku, po izboru reditelja, dizajnirao je uspešno Vla dimir Agić Aga. A skoro svi mi, premijerno
prisutni, uz neviđenu koncentraciju pozori šnih recenzenata u sali, čije je prisustvo dalo posebnu
boju ovom izvođenju, gledali smo artistički vrlo dobru izvedbu komada na temu vlasti.

„I love Zrenjanin“, 20.12. 2014

„ČUDOVIŠTE“ U NESPORAZUMU ŽANROVA
Branislava Ilić, Predrag Štrbac: „ Čudovište“
režija: Predrag Štrbac

Premijerno izvođenje komada “Čudovište” autorskog tandema Branislava Ilić i Predrag Štrbac,
sasvim korektno realizovano, kao da iznova potvrđuje pravilo da veli ka i snažna tema ne
obezbeđuje automatski umetnički trijumf. Jer su u ovom slučaju aktu elni temati o segregaciji,
nasilju, palanačkim omrazama i latentnoj fašizaciji, zapra vo, nametnuli autorima scenske
verzije istog uvećane zahteve i očekivanja. Ovoga puta, taj se prethodni izazov nalazio već u
formatu same teatarske postavke.
Premda se suštinski nesporazum oko profila predstave “Čudovište”, po ideji i u realizaciji
Predraga Štrbca, događa prevashodno unutar neadekvatno i nedosledno izabranog žanra, u
kome će se ova drama/tema/predložak odigrati, indikativne su neke od prethodnih izjava autora
dela “Čudovište”. Jer su ostale bez artističkog pokrića. Posebno mislim na dve, koje, osim što
otkrivaju namere i ideje, istovremeno nose i sebi i buduće zrno (polu)uspeha. U prvoj se kaže
da je ponuđeni tekst u korespondenciji sa Konstantinovićevom “Filozofijom palanke”, čega u
viđenom jedva da ima, na kompe tentnoj razini, dok nas drugi iskaz upućuje da reditelja “kao
velikog filmofila zanima da kroz strukturu filmskog narativa ispriča priču”. Ispostavlja se,
međutim, posle odgledane predstave, u kojoj se ipak vidi ogroman trud ansambla, da je taj
interpoli rani video/filmski material, svojim bukvalizmom odnosno potpuno promašenim forma
tom, sistematski razgrađivao mukotrpne glumačke radove na sceni. Dok je scenski pred ložak
Branislave Ilić&Štrbac, sudeći barem po onom što je predstavljeno na pozor nici, mogao ipak i
drugačije, i prihvatljivije da se pročita.
Ali, da krenemo iz početka. Žanr predstave? „ Čudovište“ započinje sa estradno-voditeljskom
solo partiturom, koja je praćena „ilustracijama“ koje se kreću od duhovi tih, karikaturalnih,
lakrdijskih i povremeno humornih, što bi trebalo da bude osnovni ton ovog uvodnog dela
predstave. Ali, nije! Potom se „događaj“ oblikuje kao socijalno-pe dagoško malograđansko
poselo, koje lavira od realističkog, preko komediografskog, da bi mu se pravi ton – groteske,
premalo puta dogodio. U katarzičnom momentu ovog scenog viđenja rasapa savremene
porodice, verovatno u želji da izbegne brutalno i naturalis tičko, premda se oba nameću kao
najtačnija slika, režija pribegava – filmu, odnosno video simulaciji nasilja, čime naprosto
poništava pozorišnu vizuru drastičnog moral nog i psihopatološkog posrnuća savremene
porodice.
Međutim, nije problem toliko u tome što reditelj scenske antagonizme, hipokri zije i
malograđanske traume razrešava filmom. Nesporazum leži u činjenici da je bru talnost zbivanja
u tom insertu skoro poništena diletanskom glumom naturščika, dok preterana dužina tog
dramaturški presudnog momenta, u video formi, još više razbija snagu scenskog suočuvanaj sa
zlom iz naših porodica i sa ulice.
Predstava započeta u skoro beketovskoj situaciji i inscenaciji, povremeno iska zana u pravom,
iskošenom, kritičkom tonu, sa prelivima humornog i groteskno, predugo boravi u lakoj
humorističkoj „nušićijadi“. Kažem to bez namere da potcenim našeg veli kana, koji se uostalom i
nije bavio vršnjačkim nasiljem, nacio-fašizmom ili razotkri vanjem fobizma prema različitim,
bolesnim ili hendikepiranim, već da bih ukazao na žanrovsku nedoslednost realizacije. Iz tih
razloga respektabilnost i alarmantnost ovih teme u savremenom srpskom društvu, koje su inače
prezentovane u „Čudovištu“ osta ju pomalo utrnute.
Predstava „ Čudovište“ na zrenjaninskoj sceni inače protiče u skladu sa zna čajem velikih socio-
psiholoških tema, uz znatne napore, ona se ipak odvija na pristoj nom teatarskom nivou. Pre
svega zahvaljujući glumcima. Počevši od Stefana Juanina, koji hrabro „preživljava“ bulevarski
početak predstave, da bi ostalim delovima koma da uspeo da se uključi među njene bolje
aktere, one koji su pronašli pravii tonalitet. Nataša Luković i Dejan Karlečik, čak i u
skafanderima, otrgli su se od sitno-realisti čkom tumačenju likova, i sa finim otklonom, ali i
uverenjem, doneli su uspešno svoje karaktere.
Ljubiša Milišić i Svežana Kovačev Čelar premalo su uspevali da se izmaknu od shematičnosti
svojih uloga, u čemu je Milišić ipak imao više upornosti. Jelena Šneblić kao Majka, izvukla je
maksimum iz role koja joj je poverena. Nataša Ilin, pove rene joj tipove žena, odigrala je u svom
karakterističnom, „uvrnutom“, stilu. Jelena Kesić, po svemu sudeći, razvija se u novu zanimljivu
boju zrenjaninske scene, dok Senka Petrović nagoveštava da o njoj valja razmišljati kao
značajnoj akterki dramske ekipe ovog pozorišta. Od trojice „muškaraca“ Zvonko Gojković je
ponovo bio različit, Miljan Vuković standardan, dok su Mirka Pantelića, najviše od svih aktera,
kačile makaze žan rovskog nesporazuma. Valja ipak, i iznova, reći da je to bio evidentan trud
celokupnog ansambla, što je doveo do gledljive, angažovane i potrebne predstave.
Na strani onih koji podupiru ovo izvođenje nalazi se i scenografkinja Vesna Popović. Tu bi se
mogla naći i kostimografkinja Dragica Laušević, da nije bilo famoz nih „skafandera“. Dok su
ostali saradnici, sticajem okolnosti, podupirali žanrovsko lutanje predstave.

I love Zrenjanin, 5.4. 2015.

STERIJA BEZ EPOHE I SCENOGRAFIJE
O izvođenju kompilacije Jovana Sterije Popovića „ IMANjE I NEMANjE“, autorke Anđelke Nikolić

Naš veliki satiričar Jovan Sterija Popović je znatan deo svog opusa posvetio kritici i
ismevanju društvenih i socijalnih mana, manija i patologije, kao što su šovinizam, lažno rodolju
blje, skorojevićstvo, lažna učenost. Međutim, dobar deo svog komediografskog rada ispunio je i
opisivanjem, ismevanjem i ispravljanjem elemen tarnih ljudskih negativnih osobina, kao što su
laž, prevrtljivost, osionost, pohlepa, glupost...
Rediteljka Anđelka Nikolić je za svoju verziju sporednog Sterijinog dramskog iskaza, koji je
najčešće uklopljen u njegove složenije komediografsko-satirične „epistole“ savremenicima,
uzela tri uzgredna ostvarenja, koja su joj dobro poslužila za mali eksperiment iz pozorišne „ana
tomije“. Za predložak svog sasvim koncentrisanog i preciznog eksperimenta uzela je tri dramske
minijature . Kako je Vinko Lozić postra dao od zle žene, Volšebni magarac i Prevara za prevaru,
decentno ih „očistila“ od geografije, ambijentarnih šumova, kolorita epohe, i tada joj se ukazao
jedan zaborav ljeni duhoviti i mudri moralista Jovan Sterija Popović. Onaj koji podseća na svoje
antičke uzore, recimo Plauta ili Terencije, dalek od klasicističkog kostima koji je ne retko navla
ćio. Posle ovako vešto i spretno obavljenjenih “arheoloških” radova, rediteljka povlači jedan,
dosta rizičan potez, kojji joj, međutim, otvara vrata ka uspeš noj teatarskoj formi namerno sve
dene i minimalističke predstave. A to postiže izostavljanjem scenografije, jer sve što se pojav
ljuje na Maloj sceni ovog teatra, po red dvojice glumac, jeste praktično igrajuća rekvizira i
odeća. Na taj nači je, uz sinko pirane, podrazumevajuće ili latentnih sterijanske asocijacije i
aluzija, akterima ovog izvođenja ostavila mesto, u prostoru i apstraktnom vremenu, za igru
iskušavanja govora, tela, fizičkih relacija. I sve to u zatvorenom krugu moralističkih, dobro
poznatih, arhetip skih mudrosti.
Tako pruženu šansu glumci , zrenjaninsnki, Jovan Torački i Dragan Đorđević, su sa vidnim
entuzijazmom prihvatili. I napravili mali scenski dragulj u stili siromašnog, pučkog pozo rišta.
Pritom imajuću od sredstva samo na raspolaganju sebe i svoja tela, Sterijih predložak, i
rediteljkinu veru u moć glume. Podelom i raspodelom inicijalnog teksta, verovatno i količinom i
kakvoćom ličnog talenta, igru je vodio Jovan Torački. On je ovom komadu, pored već osvedoče
ne sposobnosti da u verbalnom delu uloge koje tumaći, iznalazi nijanse, boje i neočekivane
amplitude, pokazao sopstvene neslućene mogućnosti onog što se naziva „fizički teatar“. U prepl
itaju seta vebalnih reinterpretacija, inače dosta ravnog teksta i nadasve poznatih motiva, i začud
ne antropomorfne pokretljivosti, odnosno nečeg što bi bilo svojerstan “bodymaking”, ovaj glu
mac uspeva da scenskom torzu, koji je zamislila Anđelka Nikolić, obezbedi dimenziju koja je
začudna i izazovna.
Dragan Đorđević je dobar partner Toračkom u ovom izvođenju. I to na dva načina, oba
svrsihodna i saradnička. Prvo, svoje delove, karaktere i tipove, igra posvećeno i tačno, sasvim u
duhu onog što režija podrazumeva u ovakvom Steriji. S druge strane, partnerski otvoren, omogu
ćava Toraćkom da poentira sva ona mesta u komadu koja se nude za takvu realizaciju. Ovakva
lepa i nesebična saradnja, gde jedan glumac svojom pametnom i preciznom igrom, olakšava
drugom da briljira nije česta. Dragan Đorđević, u ovoj predstavi, i ne samo time, pokazuje svoju
umetničku zrelost.
Izvođenje dela “ Imanje i nemanje” primer je da eksperiment i minimalizam inscenacije, kada se
valjano i nadahnuto izvedu, Imaju svoje mesto na pozornici. Pod uslovom da naiđu na
raspoložene i razigrane glumce. Što se u zrenjaninskoj predstavi desilo!

I love Zrenjanin, 15.06.2015

KOMEDIJOM PROČITANA TRANZICIONA DRAMA
Remi de Vo: „PRS`O“,
režija Olivera Đorđević

Sasvim dobro skrojen i utegnut komad savremenog pisca Remi de Voa, iz života
francuske radničke i (malograđanske) klase, o socijalnim dosetkama, crno-humornom
snalaženju ali još više o žovijalnoj svakodnevici, izvorno je, svakako, mogao da se igra u
formatu vodvilja. U srpskoj verziji istog teksta, koji je postavila rediteljka Olivera Đorđević,
uveren sam da je pravi okvir ipak morala da bude crna komedija. Koja bi bolje opisala obim i
dubinu naše verzije tranzicionih nevolja. Jer, zakoni žanra, vodvilja, imaju svoju logiku i
mehaniku, koje nisu baš kompatibilne sa srpskim realnim i pozorišnim iskustvom. Što se
naročito videlo u finalu ove igre, iza koje proviruje personalna socijalna drama, kada je kalmbur
pretio da pređe u neukus ( kupus, pljuvanje, kostimografska konfuzija...) i scenski haos. Dakle,
ovaj francuski tekst liči na našu stvarnost ali je u bitnim detaljima mnogo različit!
Ali, pođimo redom. Komad „ Prs`o“ počinje tako što Kristin (Sanja Radišić) dobija otkaz u
poznatoj firmi, a njen muž Frederik (Saša Latinović), programer, pos taje đubretar. Luckasta
ideja Kristinine prijateljice Keti (Nataša Luković) o izmiš ljenom samoubistvu kao „nezgodi na
radu” postaje zamajac raznih suludosti, od kojih je početna ona kako Frederika treba neko
vreme „odložiti“ u ostavu. I potom uzeti novac od osiguranja. Ne treba ni reći da ovako
„genijalan“ plan nikako neće ići svojim tokom, već će izazvati niz lančanih urnebesa. Pisac
sasvim konzistentno i duhovito razvija osnovnu radnju Pažljivo bira likove i tempira radnju,
uspostavljajući pravu dozu komične napetosti. Mladi bračni par, njihovi prijatelji, komšije,
roditelji, nezapos lenost, ljubav i dosada, sasvim su adekvatan ambijent za jednu paranormalnu
situaciju. I radnja komada se razvija i odvija po logici komedije sve do momenta kada se
žanr/vod vilj sukobi sa logikom srpske tranzicije, koja nije nimalo lepršava. Srećom, taj diskon
tinutet se dogodio na samom kraju komada.
Zrenjaninski glumci dobro slede intencije koje im autor teksta daje. Imaju lako ću,
nepretencioznost , lep partnerski odnos. Sve funkciiniše dobro sve do pred sam kraj kada
vodvilj sklizne u kalambur a ovaj u ...
„Bazna“ glumačka postavka - Sanja Radišić i Saša Latinović, kao socijalno zakinuti par,
ima početni zadatak da budu što manje smešni, zato da bi drugi bili smešniji i apsurdniji (u
čemu uspevaju, naročito Sanja Radišić koja igra na ivici žanrova, dok Latinović do istog stiže
na drugi način, tako što suzbija u sebi vodvilj ski gen). Međutim, sve i svi oko njih, postaje
sumanutije i apsurdnije. Retardirani Frank, igra ga Zvonka Gojkovića, svoju umrlu majku u „
suspendovanoj“ sobi pušta da „bubri od zdravlja“ kako bi on i dalje dobijao penziju, postajući
istovremeno fanatik i bolesni zavisnik od kompjutera. Gojkovićeva uzdržana i „odsutna“ gluma,
sa elementima joneskovštine, deluje kao nastavak role iz predstave „Večera budala“.
Prepoznatljivo ali urnebesno.
U to jezgro komediografskog sižea i stila potom se furiozno uključuju Dejan Karlečik kao
Fabris , doktor i Kristinin nestrpljivi udvarač. I Stefan Juanin kao Žan Bernar, pseudo-sindikalac,
Frederikov kolega, prijatelj i Kristinin trapavi udvarač. Njihovi likovi, ali i ova dvojica
interpretatora, presudno prevode „PRS`O“ u vodviljske vode, sa vidnim ubzanjem i
fejdooovskim sinkopama. Obojica su dobro apsol virali žanr, mada se da nazreti i pojava
glumačkog manira iz sličnih uloga. Jesu smeš ni i prisutni ali... Između njihovog pristupa i gesta
stoji i Nataša Luković, kao prig lupa, nespretna ali pohotna Danijela, koja se preliva preko svih
aktera i zbivanja. Ona to radi sa merom i dovoljno kontrole fizičkih i govornih manifestacija
kojima obeležava lik.
Posebno zanimljiv segment ove komedije, izborili su i oživeli, Jovan Torački, u ulozi
Žorža, koji trapavo kvareći nameštaj po ćerkinom stanu, zapravo razbija čamoti nju
„ožalošćene“ posete, a istovremeno se suprostavlja „ diktaturi“ svoje goropadne žene (igra je
dobro, sa laganom samoironijom, Snežana Kovačev Čelar), s kojom je u braku 40 godina. U
igri Toračkog se prepoznaje gest i stil dobrog glumca koji, ovoj preds tavi, mikro detaljima unosi
u kontekst niti koje drže dignitet zbivanja.
Ovaj vodvilj je igran u dizajnu Diane Radosavljević Milović tako što je sceno grafski deo
bio prihvatljiv i fukcionalan, čak i više od toga, dok je kostimska pos tavka, sve do pred kraj,
delovala skladno i pitko, da bi se spotakla u završnom „pres vlačenju“ Toračkog i Kovačev
Čelareve.
I za kraj, ako se, ili kad se, koriguju izvesna, ne i brojna, rediteljska, a shodno tome i
glumačka, preterivanja i preglumljavanja, ovo se izvođenje, unutar svog žanra, može smatrati
apsolviranim.

oktobar 2015.

.
POZORIŠTE I ŽIVOT U PRETICANjU
Milena Marković “ ŠINE, ili Bog nas pogledao”,
režija Dušan Mamula

Milena Marković je u svom dramskom/poetskom tekstu“ Šine“, svojevremeno, u

prisenku građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, sačinila umetničko/lingvistič ko/so cijalnu
anamnezu generacijske, etničke i urbocidne pošasti sa početka i sredine dva desetog veka. U
jednostavnoj dramaturgiji, koja je u senci emocije i jezika, koji je amalgam ukupne tragike
mladih iz epohe sunovrata bivšeg jugoslovenskog društva, na sceni koju ispunjava minimalizam
devastiranog prostora, njena surova/nežna poezija o odrastanju na Balkanu, iz devedesetih, i
danas na sceni izaziva prepoznatljive aluzije i asocija cije. I to ne samo zbog toga što nam je
pamćenje dobro, već iz razloga što nam aktuelni životni okvir obnavlja recidive iz bliske
prošlosti. Životni kontekst iz koga dola zimo u teatar, blaženi oni koji to čine, kao da, danas i
ovde, previše liči na vreme koje je inspirisalo “Šine”. Mirnodopskog nasilja kao da je još više,
samo nam naciona lizam zaostaje?!
Pozorište, dakle, reprizom dijagnoze, umetničke ali zato ne manje stvarne, upo zorava
da je društveno zlo ponovokrenulo sa periferije našeg svakodnevlja. Jer, teme Milene Marković,
generacijsko nasilje, droga, etnički konflikti, primitivni kapitali zam, zapamćeni iz “ Šina”, još više
iz života, ponovo su aktuelne.
U kooprodukciji Srpskog narodnog pozorišta, Narodnog pozorišta “ Toša Jovano vić” i
Pozorišta “Promena”, ovaj tekst je, novembra 2015. u Zrenjaninu odigran kao nep retenciozni ali
i upozoravajući umetnički alarm društvu koje tone u populizam i sveo pštu ravnodnevnicu! Bez
velikih gestova i patetike, bez rediteljskih bravura i zvučnih inscenacija i kvazidramaturških
intervencija. Ali i bez lažnih ili pogrešnih analo gija i nepotrebne aktuelizacije. Reditelj, Dušan
Mamula je verovao Markovićkinom tek stu, koga je dobro, pravilno i iskreno pročitao. I video u
njemu trajnu akutelnost u kon tekstu bivšeg i budućeg vremena. Čak se može reći da Mamula u
tekstu Milene Marko vić otkriva i njegove opštevažeće, čisto ljudske dimenzije koje je izdižu i
uzdišu iz nad istorijskog i geografskog formata.
On to postiže preciznošću scenske intepretacije, ali posebno izborom glumaca – mladih
i neopterećenih pozorišnim iskustvom. Na taj način on na sceni postiže spon tanost
interpretacije, koja u odsustvu glumačke rutine, čitavom izvođenju daje šarm i jezu događanja
života.
U scenografiji koja se priviđa kao da je nema, (Vladimir Savić) i kostimima koji se u
svojoj funkcionalnoj nenametljivosti “ne vide”, (Tijana Sićević), tekst “ Šine”, koga bi savremeni
život da pretekne i ponovi, kao banalnu ali opasnu repliku, igraju Dušan Vukašinović, Fedor
Đorović, Nikola Živanović, Nina Rukavina, Nebojša Savić, Milan Kovačevič, Stefan Juanin i
Dejan Karlečik. Oni igraju sebe, u likovima iz vremena i prostora detinjstva i sazrevanja, bunta i
nasilja, emocije i skraćenog razu ma, epohe i izgubljenih iluzija, izostavljenih ljubavi, učinjenih
gadosti… Konačno, oni, živeći junake, promiču u nadi da će dobiti šansu da se nastave… Svi
oni su vero vali ovoj predstavi, koja nije velika ali je potrebna svima onima koji veruju da pozori
šte može, treba i mora, da bude korektiv životu.
Ipak, Nina Rukavina i Dušan Juanin su pokazali nešto više uronjenosti, glu mačke, u
dubinu likova koje su donosili.

P.S. premda to nije uobičajeno za kritičarski tekst – pitam se, kome je namenjena ova
predstava, izvan estetičke i dramske forme, kada je “odrasla” premijerna publika uglavnom
prebrojavala koliko se puta ona “popularna” srpska reč na “k” ponavlja u komadu, dok su
“mladi”, koji su bili u većini, skoro unisono “obnavljali” svoje pozna vanje jezika i gestova sa
scene? Ili je, kod jednih i drugih, bila to samo poza, mimik rija, magla, potrebne da se barem
javno sakrije stvarna nelagodnost i prepoznavanje upozorenja koje im pozorište šalje sa
scene?

novembra 2015
RANI BREHT U NOVOJ MEDIJSKOJ AMBALAŽI
Bertold Breht: „Čovek je čovek“
režija: Anđelka Nikolić

Drama Bertolda Brehta „ Čovek je čovek“, napisana još 1926 godine, dakle u pitanju
je rani tekst kasnije prononsiranog i uticajnog socijalistički i komunistički orijentisanog klasika,
poslužila je kao polazna pozicija rediteljki Anđelki Nikolić za istoimeni pozorišni projekat na
zrenjaninskoj sceni. Podsetio bih vas da je ovaj izuzetno uticajan i ekspesivan dramatičar
zastupao teoriju pozorišta kao epskog teatra, po kojoj predstava ne treba da navede gledaoca
da se emotivno identifikuje sa akterima radnje, već da u njima izazove racionalno preispitivanje i
kritiku onoga što vidi na sceni. Verovao je da emotivna katarza ostavlja publiku samozadovo
ljnom. Umesto toga, želeo je da publika iskoristi svoju kritičku moć da prepozna zlo u društvu i
poželi da ga promeni.
Anđelka Nikolić i gradi ovu predstavu baš u ambiciji da današnje gledalište iznova otk
rije sposobnost prepoznavanja društvenog zla. Zatim, u komadu „Čovekov čo vek“, pronalazi i
dobro iščitava brehtovsku „dikciju“ (direktno obraćanje glumaca pub lici, izlaganje teksta u
trećem licu ili u prošlosti, glasno deklamovanje, korišćenje songova itd.), što će reći da sasvim
suvereno i dovoljno inventivno transponuje ovog zahtevnog autora u sistem današnjih
koordinata: pozorište: – ideologija - recepcija. Po završetku druge „epizode“ ovog projekta
videće se da li su Zrenjaninci stekli „kri tičku moć“!
Međutim, rediteljki se i učinilo da to što je valjano uradila neće biti dovo ljno da dopre
do aktuelnog gledališta, pa je povukla potez više – pribegla je „amba lažnom“ redizajniranju
projekta – podelila je dramu na dva dela, što nije bilo neop hodno kad već odavno postoji
„štrihovanje, iliti skraćivanje odnosno sažimanje dram skog predloška. Ali, i ovako učinjeno je
legitimno, a posle druge „ epizode“ bićemo u prilici da se konačno uverimo da li je ta „deoba“
drame bila uspešna. Sudbina drugog „redizajna“ ranog Brehta, međutim, znatno je izvesniji -
unošenje „reklamnih“ poruka u samu strukturu predstave je deplasirano. Iz jednog jedinog
razloga - morale su imati znatniju duhovitost i tekstualnu višelosjnost, da bi zaslužile mesto u
piščevom okru ženju..
No, učinjeno je kako je namišljeno. Ne smeta suviše ali ni ne doprinosi Brehtu ni
njegovoj aktuelizaciji. Međutim, u čisto rediteljskim zahvatima Anđelka Nikolić je valjano obavila
posao, naročito kada je u pitanju postavka glumačke igre, koja je još je danput potvrdila veliki
potencijal ansambla koji trenutno postoji u ovom pozorištu. Što je dovelo do činjenice da je
izvođenje Brehtovog dela „Čovek je čovek“, koje vam, da vas ne bih potcenjivao, nisam
prepričao, zavređuje vrlo dobru ocenu, u čemu ni zasluge režije nisu male.
Glavna vrednost ovog premijernog izvođenja su, dakle, glumci, u čijim redovima nije bilo
slabog mesta. Antimilitarističku i humanističku dimenziju ove predstave, kod Brehta kao da
nema apsolutno pozitivnog junaka, što je prividan paradoks, zastupa li su najubedljivije Jovan
Torački koji je bio eskpresivno dovoljno okrutan a u potekstu ljigav, kao narednik Ferčajd,
Ljubiša Milišić, kao skoro preobraženi, ostavljeni i re zignirani Džeraja Džip, koji je načinio
potrebni lični otklon od oficijelnosti člana mitraljeskog voda Britanske armije, odnosno Mirko
Pantelić, koji je interpretirajući budističkog sveštenika, koncentrisanim preplitajima podlosti,
snishodljivosti i pa rodičnosti. Ovoj trojci se potpuno pridružuje Jelena Šneblić Živković, kao
kantiner ka Begbik, koja u ovoj predstavi, svoju već iskazanu sposobnost za ekspresivnosti i
paro diju, upotpunjuje laganim otklonom od bukvalnog poniranja u karakter. Britanske mitra
ljesce; kombinujući bahatost, laku surovost i karikaturalnost, donose Danijel Kovače vić,
brzinom i žestinom, Dejan Karlečik, veštom psihičkom kontradiktornošću lika, i Stefan Juanim,
prelivima žustrine i panike. Ivan Đorđević, zastupajući najosetlji viji lik ove drame, prevrtljivog
lučkog radnika Gali Geja, uspešno stvara fizionomiju malog čoveka iz naroda, koji služi Brehtu
da pokaže da kvarljivost ljudska nije osobina samo silnih i osionih, već da i puk u ružnim
vremenima podleže moralnom posrtanju. .Njegova scena instiktivne „pobune tela i bića“ protiv
sopstvene uzdaje ljudskosti ima u sebi snagu simbola.
Nataša Ilin, žena Gejeva, svedeno, izgubljeno i pomireno, donosi ovaj lik kom binujući
opšti i lični bezizlaz. Prodavačice ribe glume Sanja Radišić, sa veoma upečatljivim u i
dramatičnim songom, Vesna Varićak, lepršavo i vibrantno, i Snežana Kovačev Čelar koja u
scenu unosi prigodnu erotiku. Monahe i britanske vojnike tumače Zvonko Gojković, uspešniji
kao monah, Miljan Vuković, kome je više odgovarao vojnik. Nataša Luković, kao glas u
reklamama, bolja nego same reklame.
Zrenjaninski “ Čovek je čovek” odigran je suverenoj kostimografiji Borisa Čak širana, u
kojoj funcionalnost nije zasmetala lepoti pojedinačnih i zbirnih atrefa kata ovog (vele)majstora.
Muzika Draška Adžića – dobra, važna i tempirana, čemu je doprinela i Marta Ronto.

„I love Zrenjanin“, 22. 2. 2016.

MALI ČOVEK U VELIKOJ ISTORIJI
B. Breht - ČOVEK JE ČOVEK, deo drugi
režija: Anđelka Nikolić

Prikaz prve polovine Brehtove rane drame „ Čovek je čovek“ u najvećoj meri su obeležile
pohvale trudu, umeću i potencijalu zrenjaninskog ansambla, zatim dilemama vezanih za
svrsishodnost podele komada na dve celine, i njihovog odloženo prikaziva nja. Bilo je i dosta
decidiranog neslaganje sa kvalitetom i funkcionalnošću „reklam nih poruka“ u Brehtovoj matrici.
Konačno, dominiralo je preovlađuje ubeđenje da je, ipak, reč o uspešnom i dosta efektnom
pozorišnom izvođenju. Okončanjem „projekta Breht“, u prilici sam da definišem svoje utiske o
ovom pozorišnom pokušaju da se pro menjenim formatom klasičnog dela uspostavi paralela i
estetičko-idoeloški link sa današnjim vremenom.
Tu analizu bih počeo od suštine – kako je parcelisanje podnela strukturalna celovitost
drame? Dosta dobro, možda najviše zbog toga što epsko pozorište, koje Breht zagovara, ni ne
počiva na fabularnoj i dramaturškoj ulančanosti i minuciozno stiti. Kada je u pitanja segment
unutrašnje temporalnosti i kontinuiteta kauzalnosti, stvar stoji malo drugačije, jer su nosioci
drame, ideje i epohe, glumci, u drugoj „ epizo di“ pomalo i povremeno morali da iznova
započinju lik, misao i stav, koji zastupaju, po Brehtu, režiji i sopstvenom habitusu. Ipak, oni su
uspeli u tome, zahvaljujući talentu i entuzijazmu. Čak im je i rediteljka, koja je ih je prethodno
dovela u iskušenje, u tome po mogla. I treća upitanost koju nameće zrenjaninski „ projekat
Breht“ - da li je pomereno težište drame izazvalo izvesnu žanrovsku metastabilnost, ima dva
moguća odgovora - za poznavace Brehtove poetike i ideologije, odgovor je - jeste, jer ukupan
stil drugog dela ove drame inklinira ka oporoj komediji, što nije samo po sebi mana. Jer je i
druga epizoda dela „ Čovek je čovek“ kao poseban pozorišni entitet uspešno realizovana!.
Čak je, ovako organizova Brehtova drama, možda efektnije, podcrtala jednu od bitnih značajki
ovog nemačkog klasika – u drugoj „epizodi“ jasnije se vidi i doživljava njegova teza da su, uvek i
na svakom mestu“, pa i na Tibetu, prave žrtve imperijalnih i ostalih militarističkih „egzibicija“,
takozvani mali ljudi, koje sila i moć tlače ili zloupot rebaljavaju. Naravno, veliki dramatičar zna, i
prikazuje i pokazuje, da je za pravu mani pulaciju dobrodošao i kvarljiv ljudski materijal. Ta
dimenzija ove drame se jasno, simbolički, i u detalju, vidi u drugom dramskom fragmentu.
Na planu umetničke postavke i realizacije „epizode 2“, stvari stoje na sledeći način -
režija je i dalje na dobrom nivou, kada je u pitanju tempo i brehtovska estetika, Boris Čakširan je
pokazao da je bolji konstimograf nego scenograf, dok kod glumačkih rola dolazi do izražene
„preraspodele“ prisustva na sceni, što, ipak, ne dovodi do znatnije korekcije utiska. Jedino
zahteva analizu i „memorisanog“ iz prvog dela!
Tako, Jovan Torački, čiji Čarls Ferčajld postaje civil, dolazi u priliku, koju ne propušta, da
prezentuje ljudski (ne)kvalitet koji postoji iza siledžiske fasade, Ivan Đorđević, psihološki
nijansirano, prikazuje kako militaristička pomama čuči u mnog ima, dok se Jelena Šneblić
Živković, kao Leokadija Begbik, transformiše u central ni lik ovog dela komada „Čovek je
čovek“. Tako da igrom tela, glasa i energije daje presu dni fon ovom vizvođenju. Novim
tajmingom komada potisnut, Ljubiša Milišić, ipak je imao najmanje jednu impresivnu scenu.
Vojnici britanske armije, Mirko Pantelić, Zvon ko Gojković i Miljan Vuković, ostali su u senci
dramaturškog prekrajanja, dok Danijel Kovačević, Dejan Karlečik i Stefan Juanin uglavnom traju
u okvirima lika i koncepta sa početka drame. Vesna Varićak igra Britansku kraljicu baš onako
kako je rediteljka čitala ovog ranog Brehta, sa laganom ironijom i žanrovskim otklonom. Nataša
Ilin je u takođe u ovom „nastavku“ Brehta dobro prepoznala preokret koji doživljava žena Gali
Geja, od ličnog ka univerzalnom.
Ostali su bili precizni, raspoloženi, pomalo skrajnuti, igrajući u predstavi kojoj koketerija
sa medijima nije mnogo naudilo!
 Uzgred budi rečeno, Anđelka Nikolić je u nekoliko masovnih scena, u finišu predstave,
vrlo precizno i inventivno postavila zanimljive obrasce moguće čitanja Brehta.

„I love Zrenjanin““, 2. 3. 2016.

O ŠEKSPIRU, SNAZI LjUBAVI, I NAŠEM POZORIŠNOM
RINGIŠPILU
Ili Romeo i Julija u Zrenjaninu, posle 47 godina
Vilijam Šekspir: „Romeo i Julija“
režija: Nikola Zavišić

Mnogo je bilo neobičnosti i neuobičajenosti, pogotovo za one koji duže pamte, ali i znaju više o
pozorištu, na nedavnoj zrenjaninskoj premijeri Šekspirovog kla sičnog dela „ Romeo i Julija“.
Jer, pre 47. u nekadašnjem Domu omladine, zrenjanin ski, nepravedno bi bilo reći – dramski
amateri, jer tada je to bila avangarda družina koja je i profesionalcima nametala standarde,
recimo zato dramski entizijasti i vizio nari, izveli su ovo Šekspirovo delo ( doduše, imenovali su
ga kao „Romeo u Đuli jeti“). Silinom i imaginacijom, koja mi je došla u pamet, dok sam
posmatrao ovovremenu ver ziju ovog Šekspirovog dela, u postavci Nikole Zavišića. I prepoznao
sam mnoge elemen te slične dramaturgije, koje Zavišić nije mogao da vidi, a primenio ih u
svojoj postav ci, koji su delovali su kao preslikani u njegovoj parafrazi ovog Šekspira. Ruku na
srce, odigrani su, ipak mnogo profesionalnije i primerenije današnjem vladajućem ukusu
teatralizacije klasike. Ondašnji, već davni, Miodrag Martinov Dživ, režirao je svoju verziju
Romea i Julije ( Romea u Đulijeti) sa pet Romea i pet Julija, pribegavši mnogo radikalnijem
čitanjem velikog klasika, insistirajući na žestini i ismevanju dru štvenog licemerja, dok Nikola
Zavišić, što je pomalo začudno kada se ima u vidu nje gov stil, rekao bih, čak i manir, u
predstavljanju klasika i velikana, insistira na večnoj i većitoj nežnosti ove teme. Odnosno na
pretpostavci da drastič no izmenjen civilizacijski okvir, koji se najviše ogleda u brzini i dimamici,
koji ne samo da opi suju život današnje mladeži, već su i supstrat ove epohe, zapravo ništa
suštinski ne menja u uzvišenosti mladalačke ljubavi.
Ove dve predstave rađene po Šekspiru, onom najsuštastvenijem, a tu su još, po meni „Hamlet“,
„Otelo“ i „Magbet“, spaja, dakle, ekspresija, brzina, igra i muzika, a razd vaja ih skoro pola veka
praznog hoda u kome srpski teatar iznova osvaja već davno osvo jene artističke slobode. Na
personalnom planu, ovu zrenjaninsku predstava „Romea i Julije“, sa onom iz 1969. godine
povezuje i glumac Milan Kočalović, koji je tada igrao jednog od petorice Romea, a sada je
interpretirao Kneza.
Šta je i kako, dakle, uradio Nikola Zavišić sa Šekspirovim predloškom uvode ći ga u epohu
današnjeg vremena? Pre svega, uz pomoć Kristine Bojanić – skratio ga, rek lo bi se drastično,
ali sasvim vešto, bez gubljenja bitnih elemenata za razvoj drame, na račun „ geo-političkog“
uvida u vreme i okolnosti odvijanja originalne radnje, što, međutim, ni kod velikog Vilijama, nije
dokumentaristička već umetnička komponentna. Dakle, taj posao je sproveden dobro. Brzinom,
sažetošću i razigranošću zbivanja, pod razumevajući da današnja publika zna dovoljno o
zapletu i okolnostima, stvorio je akte rima dovoljno slobodan ambijent za scenske vragolije,
pretežno usmerene ka fizičkom „prikazivanju“ uzbuđenosti i sukobljenosti svetova, generacija i
predrasuda. U saži manju dramskih prostora, verovatno i nažalost, Šekspirova lirika je
premeštena u drugi plan, ali je, srećom, ipak, dopirala do gledališta kao reminscencija i „ muzika
sfera“.
Glumci, zrenjaninski, i oni sa audicije, u izmenjenom „transkriptu“ Šekspirovog „ Romea i
Julije“, uglavno, uspešno deluju, glume i ponašaju se. Sažimanje inetgralnog teksta je, naravno,
suzilo prostor za govorenje stihovane, što je inače poseban i nesva kidašnji izazov za svaki
ansambl, ali je, pomalo neočekivano, pomerilo i izmenilo „ra spodelu“ prostora, vremena i
verbalnih „partitura“. Taj momenat pomerenog težišta najbolje je iskoristio Ljubiša Milišić, koji se
razigranom kombinacijom izrugivanja i persiflaže, svog Padre Lorenca, duhovito je njegovo
transformisanje u voditelja loka lnog radija, predstaviio kao svojevrsnog Falstafa. Romea
modernih vremena je Mi lan Kolak protumačio dovoljno razigrano, amblematično i sa doziranom
autoironič nošću, zadržavajući, ipak, koncentrisanost na nežnost, koja je skriveni lajt-motiv ove
pred stave. U ulozi Julije pojavljuje se Una Đelošević, dovoljno otvorena i gipka, men talno i
fizički za uklapanje u Zavišićevu verziju ovovremene verzije „ Priče sa za padne strane“, po
Šekspiru. Dve vrsne glumice zrenjanianske scene, Jelena Šneblić Živ ković, kao dadilja, i Vesna
Varićak, u ulozi grofice Kapuleti, precizno, koncentri sano i dosledno su ostvarile svoju dramskiu
funkciju, rekao bih čak i svesno žrtvujući nešto od svoje glumačke personalnosti. Veteran,
Prvoslav Zakovski, pomalo začudno, bio je efektniji igrajući mlađašnog Marka dok je kao
Monteki bio uskraćen rediteljs ko/dramaturškim sažimanje ovog Šekspira. U ulozi grofa
Kapuletija Dragan Đorđević je bio tečan i funkcionalan. Miljan Vuković, u okviru svog standarda,
izraženiji kao Benvolio. Dejan Karlečik, kao Tibalt odnosno grof Paris, iz kulturološke neuroze
mlade generacije efektno se transformiše u blasfemičnost „elite“. Markucia i Bal tazara Stefan
Juanin je doneo kao dijaboličke karaktere izvan svake statike. Nekada šnji Romeo, Milan
Kočalović je kao Knez ležerno i tačno pokazao kako izgleda vlast kada je moć na drugoj strani.
Scenografska rešenja Željka Piškorića i Vladimira Savića su praktično bila neizbežni deo
primenjene dramaturgije i poetike. Funkcionalna, uticajna i deo pozori šne metafore.
Scenografija Marine Sremac – ekletična, dopadljiva, disketna.
I da završim ovaj prikaz „ Romea i Julije“ iz 2016. dobre, dinamične, razigrane predstave, koja je
sačuvala Šekspira u sebi, sa konstatacijom da je u i u onoj davnoj, iz 1969. glumački dominirao
lik Padre Lorenca, koga je onda tumačio Tihomir Mačković, potonji maestralni lutkar, animator i
kreator lutki. Davnog autora Miodraga Marti nova Dživa, sadašnji Nikola Zavišić je, bez gledanja
i sećanja, nastavio, malo pomerio ka igri i zvuku. I brzini. Uostalom, nekada se govorilo – ipak
je sve to rokenrol! I Šek spir?

„I love Zrenjanin“, 25.10.2016.

„Zrenjanin“: Pozorište, emocija, levica
Igor Štiks: „Zrenjanin“
režija: Boris Liješević

Oduvek je pozorište, pod uslovom da je pravo i autentično, za trenutak i centi metar, bilo
ispred aktuelne stvarnosti. Najnovija predstava zrenjaninskog narodnog pozorišta „Zrenjanin“,
sa nazivom koji je sazdan, danas i ovde, kao svojevrsna personal na ali i ideološko-istorijska
aluzija, ali i kontraverza, u momentu odvijanja bila je, snagom artističkog umeća i poštenja,
bolja, iskrenija i autentičnija od konteksta u kome se dešavala. Lokalnog i opšteg. Naravno,
kada se aplauzi stišaju, slegnu emocije, poči nje razlikovanje, analiza, zamerke. Estetičke,
ideološke, generacijske, socijalne. Jedi no kod dobrog pozorišta, a u ovom slučaju ono se
dogodilo, preostaje umetnost teatra i glume. Ali, zar je to malo u ovim oskudnim vremenima?
U recepciji komada „Zrenjanin“ biće, i normalno je da bude, različitih percep cija i
interpretacija. Pre svega ideoloških, a najmanje pozorišnih i estetičkih. Pogo tovo kada se zna
da je tema predstave isečak iz života u nas, u vremenima „pljačkaških privatizacija“ iz kojih su
proizašli masovni gubitnici, odnosno malobrojni profi teri, koji su, možda, bili i u publici, ali,
svakako, kao skriveni akteri egzistiraju u našem svakodnevnom okruženju. A svi jesu na neki
način buduća pozorišna publika, ili gledaoci nekog TV rijalitija. Sve ovo je kulturološki i socio-
psihološki ambijent u kome je realizovana ova predstava.
Ipak, jedino što treba da ostane neupitno, jeste – glumačka energija, posvećenost teatru,
kao i iskreno dramsko umeće. Zrenjaninski glumci, bez obzira na veličinu zada taka, kao i na
funkcionalnost njihovih uloga, u ovom tetarskom spoju emocije, ideologi je, bliske istorije, sa
pomalo filozofije, uspeli su da iznova dokažu da je moć pozori šta i dalje nemerljiva. Odnosno,
da počiva na onima koji kroz svoje telo, um i dušu propuštaju, boje i usijavaju ideje i emocije
trenutka, vremena ili epohe. Dok sve zapo činje inicijalnim tekstom mladog Igora Štiksa, koji je u
osnovi hibrid levičarske fi lozofije, umetničko-socijalne anagažovanosti, dovoljno dramatične
fabule, koja je, srećom, spuštena na nivo pojedinačnih sudbina. I sve to prošarano sa
elementima feljtona i političkih parola. Dok povezivanje osnovne teme sa, već okrnjenom „legen
dom“ o Žarku Zrenjaninu deluje kao dobar marketinški potez, ali i ništa više.
Prepoznatljivost lokalnih propalih preduzeća, čak i negativnih aktera, nosi sa sobom
efekat „identifikacije“, što je danas opšti književno-pozorišni manir. Utisak mi je da je Igor Štiks
svojim dramskim predloškom reditelju ove predstave Borisu Liješeviću dao dosta žanrovski
neopredeljen tekst, ideološki zaoštren ali i otvoren za autorsku interpretaciju. Što je Liješević
vrlo inspirativno, služeći se snažnom ekspesivnošću, sa izraženim poverenjem u ansambl,
iskoristio. Napravio je uzbudljivu, dramatičnu i scenski plastičnu predstavu, koja je bila
kombinacija namernog „plakat skog kolažiranja“, mikroscena socio-psiholoških minijatura,
emotivnih erupcija, odnos no katarzičnih kadenci, kao i povremenog koketi ranja sa mjuziklom.
Liješević je potencirao dramske vrline teksta permanentno premeštajući teži šte drame
sa opštih, ideoloških i načelnih stanovišta ( iz istorije našeg društva, koja još traje) na
personalne egzistencijalne sudbine. Na taj je način dramski tekst „Zre njanin„ profunkcionisao
na sceni kao svojevrstan melanž brehtovske dramaturgije, sa nečim što je svojevremeno bio
rukopis reditelja Ljubiše Ristića.
Posebna vrlina njegove režije predstavlja rad sa glumcima, odnosno trud i spemnost da
oni budi pravi akteri i nosioci umetničke angažovanosti zrenjaninskog „Zrenjanina“, što je vidno i
u načinu njihov igre koja je više proživljavanje a manje tehnika i tehnologija scene, koji su
prisutni, ali su ostali u drugom planu.
Glavnog negativca, „pljačkaša“ i biznismena, Minija, Jovan Torački igra kao osobu lišenu
svakih skrupula. Štiks ovaj lik piše kao oličenje ugnjetača, društvenih parazita i moćnika, tako
da joj Torački ulogom dodaje samo ekspresivnost i stilske specifičnosti, jer bi sve ostalo menjalo
iz temelja lik koji tumači. Lik/osoba/spodoba koji se u drami samo po jednom slovu u imenu
razlkuje od stvarnog lica. Lik/tip/simbol koji ovaj glumac stva ra ima dovoljno plastičnosti i
uverljivosti, premda je od svih aktera najviše limitiran funkcijom i fenomenom prepoznatljivosti.
Što nije bio slučaj sa Miljanom Vukoićem, koji je igrao drugog negativca ove dramske priče. U
ulozi „gorile“ i slepog pla ćenika, on je stvorio vrlo živopisan lik poslušnika, intelek tualne i
moralne nule. Izbegavši klišetirani obrazac tumačenja ovakvih likova, on je, svesno ali
kontrolisano prelazeći granicu karikaturalnosti, ovoj dosta surovoj pred stavi, doneo humorni
iskorak.
Ženski likovi iz ove predstave kao da najviše korenspondiraju sa akuelnim vremenom.
Konobarica i nesuđena pevačica Mala (igra je Sanja Radišić potpuno uranja jući u njen lik i
sudbinu), iznova otvara temu položaja ruralne žene u postsocijalistič kim društvima, dok
aktivistkinja Eva, koju donosi Edit Tot, sa malom distancom prema liku, kao da istovremeno živi
i posmatra svoj lik, unosi u savemeno dramsko stvarala štvo i temu transrodnih osoba. Što je,
ipak, dosta izvan opšteg dramskog toka ove pred stave, premda ne mimo Štiksovih autorskih
zamisli. Sanja Radišić, dakle, svoj lik do nosi u punoj ekspresionističkoj tenziji, dok se u igri
Edite Tot osećaju elementi promi šljanja, što režija Borisa Liješevića drži u dobrom balansu.
Milan Kolak, igrajući dosta nedefinisani lik mladog (nevladinog) aktiviste Koče gipko,
živahno i pomalo impresionistički, oživljava mladića koji je poreklom deo vladajuće
nomenklature a opredeljenjem pripada onima koji pokušavaju da deluju socijalno odgovorno,
čak podsticajno, u artikulisanju radničkog bunta. Šematičnost, sa kojoj pisac uspostavlja ovaj lik,
Milan Kolak, uz pomoć Liješevića, u većini ključnih scena prevazilazi.Tandem radnika, prvi,
socijalni pozitivac „Zrenjanin“, obeležen i sa ideološ kim predznakom, koji donosi nadimak,
koga igra eksplozivno i ekspresivno Dejan Karle čik, i drugi, prevrtljivac i “izdajnik“ svoje klase,
Roki, donosi ga izraženom savitlji vošću i elastičnošću – Stefan Juanin, kao antipodi i
paradigme naše tranzicije, fun kcionalno ali i simboličkii obeležavaju suštinu predstave. Jer se u
njoj glavna drama odvija unutar korpusa gubitnika, dok kapitalizam, pljačkaški i „kontroverzni
bizisme ni“ u komadu „Zrenjanin“ samo predstavlja neophodnu platformu ibzenovski shvaćene
društvene nepravde. Karlečik je u svojoj ulozi potpuno uverljiv u sve tri faze transfo rmacije. Od
oportuniste, do na samožrtvovanje spremnog čoveka, prošavši i šok seksualnog otrežnjenja.
Eruptivan, ali sa preciznom kontrolom energije. Juanin je u razvoju svog lika, prevrtljivca i
konvertita, vešto koristio umeće preplitanja karak ternih osobina, što je ovoj negativnoj ulozi
dalo slojevitost.
Predstava sadrži u sebi i dosta muzičkih elemenata ali ne i dovoljno da bitni je poprimi
elemente mjuzikla. Međutim, Sanja Radišić, vrlo ekspresivno i posvećeno, najintimnije delove
svog lika plasira kroz tu formu. Dok je sama muzika Jelene Popr žan scenski uverljiva, a
muzikološki eklektična. Scenska rešenja Vladimira Savića su u okvirima modernog realizma, i
izrazito funkcionalna. Što važi i za kostime Drine Krlić, koji su imali u sebi i diskretne elemente
elegancije.
Konačno, gledali smo dobru, uzbudljivu, angažovanu i poštenu predstavu, koja će se
više svideti levičarima, ali ni to nije najgore što nam se može desiti u savremenom životu.

I love Zrenjanin, 02.06.2017.

SAVREMENA COMMEDIE DELL'ARTE KRATKOG DAHA

Dario Fo "Nemam da platim i neću da platim"
adaptacija i režija: Miloš Jagodić
 Komediji koju je napisao savremeni italijanski dramski pisac i glumac Dario Fo, na
zrenjaninskoj premijeri nije pomogao ni podatak da je autor svojevremeni dobitnik Nobelove
nagrade za književnost. Jer, ako posetioci nisu znali za taj podatak, odgle dani komad im ničim
to nije nagovestio. Delo "Nemam da platim i neću da platim" je skromna, zanatski korektna
skrojena komedija, koja deluje kao (polu)prosečni francunski vodvilj a nikako kao
modernizovana verzija renesansne komedije del art, kojoj se Fo svojevremeno proslavio.
Podsetio bih one koji su zaboravili – „u ovakvoj komediji je bio unaprijed određen samo osnovni
sadržaj i raspored kretanja glumaca, a tekst su improvizovali glumci u toku izvođenja komada
na otvorenoj sceni. Na sceni su se poja vljivali uvijek isti tipovi“. Treba još znati da je to
„italijanska narodna komedija“, što objašnjava i njenu današnju popularnost u Italiji, odnosno
ugled koji uživa Dario Fo.
Adaptator komada "Nemam da platim i neću da platim" Miloš Jagodić pokušao je ovu
komediju malo da osavremeni odnosno prilagodi ovdašnjim ekonomskim okolno stima. Da
pojača njenu socijalnu dimenziju. Prvom intervencijom donekle je promenjen format dela –
komedija del arte pretvorila se u ublaženi vodvilj, dok je njena „srbi zacija“ ostala dosta
nemušta. Zapravo, pokušaj da se delu doda na lokalnoj precioznos ti i aktuelnosti pretvorio se u
bumerang koji poništava čaroliju naivnosti i sponta nosti koju ona ima u postojbini komedije del
art.
Ipak, kao režiser Jagodić je dosta čisto i precizno složio ovaj komad, koji može da
ostane negde na sredini lestvice između vrhunskih pozorišni ostvarenja, odnosno njihovih
populističkih antipoda. Izvođenje komada Daria Foa "Nemam da platim i ne ću da platim" je
korektno odrađen pozorišni posao, ali ništa više od toga.
Kada bi, prema redosledu poslova, analizirali kvalitet obavljenih „pozorišn ih radova“, taj
„izveštaj“ bi ovako izgledao: Dario Fo je napisao komad, u maniru italijanskih rene sansnih
komedija, koje imaju brojnu savremenu publiku u matici. Onaj koji odabrao, adaptirao i režirao
ovo tanušno delo, preu zeo je na sebe većinu riizič nih poteza. Od svega je, kao što rekoh,
najbolje izrežirao komad. Učinio je to Miloš Ja godić, sasvim korektno, uz konstataciju da je ipak
pogrešio sa samiom izborom komada.
U nepretencioznoj i laganoj režiji jedino su mu se glumci, povremeno i prejako „razigra li“. Što je
i glavna opasnost kod igranja komedije del arte, pogotovo kada se ova prtevori u vodvilj, jer
nema strukturu i fabulu koja može da izdrži energiju koja kipti!
U ovom zrenjaniskom izvođenju ove komedije igrali su: Snežana Kovačev Čelar, kao
Antonija, kaćiperno, kombinujući domišljatost sa prostosrdačnošću talijanske do maćice; njenog
muža Đovanija je „zastupao“ Jovan Torački, vrstan glumac, pokušavajući da malo utiša opštu
„uzbunu“, koja je povremeno obuzimala scenu. Od „Đovanija“ je ura dio sve što se moglo!
Vesna Varićak je Antonijinu drugaricu Margaretu korektno predstavila, kao be zazlenu,
naizgled priglupu i trpeljivu osobu, koja je udata za radnika Luđija, tipič nog marginalca iz armije
bedno plaćenih i obespravljenih Italijana. Njega tumači u svom prepoznatljivom maniru Zvonko
Gojković, sasvim „suspendovanih“ emotivnih i racio nalnih reakcija, simpatično, ali već viđeno.
Reprezente „snaga reda“ predstavili su Mirko Pantelić, kao narednik/poručnik, sasvim u
stilu iz elementarne komedije del arte - jako, glasno i „nagaženo“, i Nataša Luković, koja je ,kao
policajka, bila ista kao Pantelić, dok je u ulozi kume doživela pre obražaj – bila je vrlo
šarmantna.
Scenografiju i kostime za ovu predstavu, malu, potrošnu i uzgrednu, uradila je rutinski
Blagovesta Vasileva; muzika Gabora Lenđela je bila sasvim diskretna, kao i koreografija Danice
Arapović.

„I love Zrenjanin“, februar 2018.

(SKORO)KAO ČEHOV NA STEROIDIMA
Tenesi Vilijams: „Tramvaj zvani želja“
režija i adaptacija: Lilijana Ivanović

Po dubini artističkog, a reklo bi se i socio-psihološkog, pronicanja u duše, nagone i zam

ršene porodične odnose, američki dramatičar Tenesi Vilijams, i danas i ovde, a i u svetu uopšte,
sa scene deluje kao neverovatni i neprevaziđeni Čehov. Zapravo, skoro kao autor „Višnjika“, „
Ujka Vanje“ ili „Tri setre“, na steroidima, kojima je današnje društvo dovedeno u stanje opšte
socijalne i nervne prenapregnutosti. Jer ga za razliku od brojnih neobrutalistički autora, kojima je
nasilje i „teza i antiteza“, ono je za Tenesi Vilijamsa deo socijalnog i patoškog usuda.
To se da zaključiti i posle odgledanog zrenjaninskog izvođenja njegove drame „ „Tram
vaj zvani želja“. Koji je bio svež, izvoran aktuelan i akutan čak i posle sedamdest godina time
što nadrasta geografiju, istoriju i epohu.. Psihološki i socijalni sukob protagonista, sa ove i one
strane besa i bede, su i dalje aktuelne teme današnjice - nasilje u porodici i zlostavljanje žena,
nemaština, alkoholizam, neprihvatanje homoseksualizma i sl. opsedaju i dalje čovečanstvo.
Međutim, to je samo predslov snage i trajanja ove drame Tenesi Vilijamsa. Pravi uslov i izrok
njene veličine leži u načinu na koji je ona ispričana i realizovana, u jeziku i dramaturgiji.
Pojednostavljeno rečeno „ Tramvaj zvani želja“ je drama sustizanja, preticanja i me
đusobnog gaženja nežnosti, brutalnosti i egzistencije. Predstava nas suočava sa samim sobom
i socijalnim okruženjem, precizno kao kod Čehova, mada drastičnije i brutalnije..I nije laka za
posmatranje, teško da može da se gleda sa uživanjem, više je nelagode, ali možda baš i zato
izaziva iskreno saosećanje pročišćavanja. Jer je sazdana od nemilosrdne snage prave umet
nost, koja je uvek na strani humanosti..
Jednog takvog Tenesi Vilijamsa, klasika modernih vremena, rediteljka Lilijana Arsenov
je, prilikom postavljanju na zrenjaninsku scenu, uspešno skratila i adaptirala. Pre svega „svukla“
je sa njega „lokalnu“ američku odoru, pročitavši ga kao uneverzalni, skoro antički, zatvoreni krug
pakla u kome nema čistilišta i raja. Samo privida i priželjkivanja koje odnosi tramvaj koji je želja
koja izmiče! Takođe je neke, sporedne, likova sa scene pemestila u dramsku „pozadinu“, i time
zgusnula divljinu protagonističkog satiranja do masksimuma. Međutim, mišljenja sam da je Iva
novičeva najozbiljnije,i to ispešno, intervenisala u samo srce ove (melo)drame tako što je u
njeno središte postavila lik i sudbinu Blanš Dibua, i poverila je Sanji Radišić, koja je ovog puta
ostvarila svoju najbolju ulogu na matičnoj sceni.Ovakvim „ženskim“ čitanje Vilijamsove drame,
Ivanovićeva otvara vrata gledanja u svet žrtve, i iz njega, u nasilnički kontekst, sasvim suprotno
onom što je davno učinio Elija Kazan, u filmu, pa i na Brodveju, koji je kroz magiju Marlon Bran
da pomalo zamaglio suštinu socijalno-psihološkog kontrapunkta Tenesijevog „Tramvaja“. Što ni
jedna Vivijan li nije mogla da ispravi. Kroz lik današnje Blanš, koja živi kao Sanja Radišić, tragi
ka, komika i neostvariva nežnost, sa jedva melodame, Tenesi Vilijamsa zvuče još akutelnije.i
tragičnije. Takva izmenja optika, koja i donosi novi format ove drame, nametnula je Sanji Ra
dišić raznovrsne glumačke ali i psiho-fizičke izazove i napore. Na koje je ona maestralno odgo
vorila spajanjem skoro nemogućeg – zaranjanjem u dubine sopstvenog glumačkog iskustva,
poisto večavanjem sa Blanšinim moždanim i hormonalnim olujama, ali i stovremenom kontrolom
scenskih izražajnosti.Opasno, jer je sa drugwe starne vrebala isprazna patetika i plitka melo
dramatičnost. Što je uspešno izbegla naprosto bolnom koncentgracijom.
Verovatno joj je rediteljka pomogla oko „prostornih“ i graničnih limita, ali sve ostalo je uradila
sama glumica koja je preživljavanjem života Blanše Dibua na sceni ovoj predstavi dala
nesvakisašnju uzbudljivost. Lik prononsiranog Stenlija Kovalskog., čoveka koga vode samo
niski nagoni i sirova energija. lik i tip koji je još manji kada pokušava da se predstavi kao velik i
jak., nasilnika koga je sramota svog neuspelog i siromašnog, Danijel Kovačević donosi autent
ično, sa nagoveštajima uskraćenosti, sa dobrim doziranjem buke i besa, svestan da bi krajnjim
naturalizmom odveo predstavu u brutalističku egzibiciju.
Stelu Kovalski, žrtvu nasilja i socijalnih okolnosti, osobu koja kao da nje ni svesna da postoji
život bez bede i nasilja, sa dodatkom seksualne zavisnosti, koja je sažeta u njenoj izreci kako je
tajna mraka, u kome su muž i žena sami, sverešavajuča, Jelena Kesić donosi sa smirenom po
mirenošću. Ona kao da ne živi već joj se život događa kao neminovnost. Uz svedeni dijapazon
emocija i reakcija ona uspostavlja dobar balans prema sestri koja zrači neurozu i haos. Iz nje
izbija i elemntarna putenost koja je dodatno zarobljava u poziciju nesrećnice koja ni ne želi iz
toga.
Stefan Juanin, koji tumači Miča, u kome reditelj ka kao da sažima i nekoliko likova iz po
zadine dosta , je različit u odnosu na sopstvenih stil iz prethodnh uloga, uzdržan, koncentrisan,
sa dobro realizovaniom prelazom iz ravnodišnosti u zaljubljenost odnosno povratak u rezigna
ciju.
Ovaj “Tramvaj zvani želja” odigran je u jednostavnoj, stilski ujednačenoj i dovoljno aso
cijativnoj scenografiji Nikole Nikolića, dok kostimi Biljane Krstić povremeno zablješte šmekom
Nju Orleansa. Izborom muzike Aleksandar Ćuk dobro prati razvoj drame.
Dakle, Lilijana Ivano vić je dobro pročitala, protumačila i postavila “ Tramvaj zvani želja”
na zrenjanisku scenu, Sanja Radišič – briljirala, Danijel Kovačević bio na visina zadatka, i
velikog prethodnika, Jelena Kesić, uspešno pratila glavne aktere kao treći ugao porodičnih
užasa. Dušan Juanin, bio različit od prethodnih tumača ovog lika, video se Milan Kočalović, i
čula Ivana Titin.
Predstavu svakako treba videti. Zbog mentalne higijene i pozorišnog uzbuđenja!

„ love Zrenjanin“, mart, 2018.

LUTKARSKO POZORIŠTE/ LUTKARSKA SCENA
ALEKSANDAR POPOVIĆ LUTKARSKI PROČITAN
Aleksandar Popović’’Sveti đavo Raspućin’’
režija i adaptacija Dejan Penčić Poljanski

Tekst znamenitog srpskog dramskog pisca Aleksandra Popovića, nekada omiljenog a sada
pomalo zaboravljenog pozorišnog autora ,’’Sveti đavo Raspućin ‘’ svakako nije iz njegovog
reprezentativnog opusa. Igran je premijerno samo jedanput, bez nekog značajnijeg odjeka.
Činjenica da je pisan izvan osnovnog Popovićevog tematskog usmerenja, u jeziku i strukturi
takođe netipičan, i zbog svega toga svojevremeno (1983.) neadekvatno scenski pročitanTo, kao
i činjenica da je ipak nastao u radionici vrsnog dramatičara, bili su velik izazov reditelju
(poznatijem kao pozorišnom kritičaru) Dejanu Penčiću Poljan skom da ‘’Raspućinu ‘’ priđe sa
drugom, neisprobanom pozorišnom logikom.
Uočivši, vrlo pronicljivo, jednu od osnovnih strukturalno-misaonihh postavki ovog dramata:
Popovićevu tezu da su na svetu jedino seks, novac i sila elementarni, nep romenjivi i
beskompromisni, Penčić je odlučio da sve ostale aktere ovog ‘’scenskog žitija ‘’ zameni
lutkama, kao što se uostalom i u svakodnevnom životu ljudi kriju iza manje ili više trošnih i
providnih maski. Mag, satir, prevarant i opsenar Raspućin, koga maestralno igra Jovan Torački,
Manus, ban kar i belosvetski mutivoda, u korektnoj interpretaciji Vladimira Tintora, kao i dvojica
boljševičkih ezekutora, jedini su ak teri bez maski. Oni oličavaju trijadu ljudske vanvremene
slabosti, dakle deluju na ni vou opštih principa na kojima svet funkcioniše, s izuzetkom
Raspućina, koji je izra zito personalizovan: voljom istorije, autora ali i reditelja. Svi ostali
učesnici ovih ‘’šest slika’’, proviruju i nestaju u svojim lutkarskm obličjima kao žrtve ili dželati, u
bahanalijama, prevarama, spletkama, ubistvima, istorije ili mizerije.
Dakle, baš je lutka i njena nedokaziva nevinost poslužila inteligentnom re ditelju ove predstave
da dešifruje Popo vićevu ‘’čarapu od sto petlji’’. Ne može se tvrditi da je je ovo jedino moguđe
rešenje, ali da je efektno i uverljivo – svakako. U ovako rizičnom i zamašnom poduhvatu
D.P.Poljanskom naroči to su pomogli Erika Ja novič, lutke i kostimi, Irena Tot kao koreditelj
animacije, Mirko Pantelić, ministar policije, Jovan Caran, jeromonah Iliodor, Miroslav Maćoš,
tibetanski guru, a naro čito Mirjana Šajtinac u roli travestita Lusje Solovljeve.
U efektnom timskom scenskom izvođenju, Zrenjanici su svima ostalim pozoriš tima ovim
‘’Raspućinom’’ poslali izazov! Da treba igrati Acu Popovića namenjenog de ci!

11. 9. 2004. „ Dnevnik „

GUSARSKA BURGIJADA
Duško Radović: „Kapetan Džon Piplfoks“
režija: Dragoslav Todorović

Iz veličanstvsnog opusa Duška Radovića ispisanog za decu, u kome nema podi laženja
ni potcenjivanja ove populacije, pogotovo dečijeg smisla za humor, ironiju ili čak paradoks,
dramski tekst „Kapetan Džon Piplfoks" se unekoliko izdvaja. Pre svega po tome što js u
izvornom obliku nastao kao radio - drama, što automatski podrazumeva da je njegova
prevashodnost u jeziku i zvučnim sfektima, i s druge strane, Radović je u ovom delu
najdoslednijs parodirao „svet gusarskih avantura". Adaptacija teksta koju je uradio Igor Bojović
dodala je svemu poetičnost, a kroz Pripovedača i poigravanja sa dramskom formom, koja je kod
Radovića, bez obzira na ironične slements, koherentna i tečna. No, verzija „Piplfoksa" koju je
zreenjaninskoj publici ponudio reditelj Dragoslav Todoro vić. premda usaglašena sa izmenjenim
ukusom današnjih mališana, kao da u Radoviću više otkriva persiflažu koja je dostižna tek nešto
starijoj publici. Kompozicijom lika Pripovedača, koji inače veoma ljupko i živahno tumači Irena
Tot, na izvestan je način poremećena žanrovska okosnica „klasičnog" Piplfoksa, tako da će biti
zanim ljivo pratititi recepciju ovog „burgijaškog gusarskog igrokaza" kod prave dečije publike (
za razliku od one na premijeri).
Jer, na premijernom izvođenju, smeh i aplauzi su dola zili, od i dece i roditelja, ipak na
sasvim različitim deonicama predstave. Deca su reagovala prevas hodno na scenska zbivanja,
naročito na duel Kapetana i sedmoglavog Čudovišta, sa vrlo dobrom igrom Olgice Trbojević.
Impresionirala ih je Pećina i njene transformacije, u interpretaciji i animacija Kristine Mirkov i
Nataše Milišić, kao i goropadna, hrabra i radovićevski hvalisava figura kapetana Džona
Piplfoksa koga js suvereno oži vela Mirjana Šajtinac. Znalci ovog teksta uživali su u
duhovitostima dijaloga, koji nažalost povremeno patio „od smetnji na vezama", dok se postavlja
pitanje ko će u kas nijim prikazivanjima, pred čisto dečijom publikom, zapažati zanimljiva
scenog rafska rešenja kao i novi sloj ovog komada koji je nastao „ intervencijom "Pripovedača’’.
Umetnički rad Todorovića je u ovoj prsdstavi, ipak, znatan, precizan, inspiri san, lutke,
scenografija i kostim Jelene Milić Zlatković vrlo dobri, dok i Miroslav Maćoš nastavlja sa
zapaženim rolama.

''Dnevnik", 13. novembar, 2004.

NEVERBALNI TETAR ZA DECU“
Tvrdoglavo jaje”, scenario i režija Jovan Caran

U zemlji u kojoj su, donedavno, i predstave na stranom jeziku doživljavane skoro kao
vrsta neverbalnog teatra, zahvaljujući pre svega Bitefu, pozorište bez izgovo renog teksta nije
više senzacija. U zrenjaninskoj vizuri istog, na pozornici za decu, prekretnicu je označila
predstava “Mitovi balkana”. Nagrađena, slavljena, kvalitetna, uz malu nedoumicu - koliko je bila
decu? Za razliku od tog kultnog neverbalnog iskoraka, majstorska lutkarska inscenacija Jovana
Carana “Tvrdoglavo jaje” sigurno jeste pozorišni komad baš za decu. Po meri dece, pozorišnim
sredstvima primeren uzrastu, sa jasnom emotivnom, edukativnom potkom. Da ipak ne bude sve
tako jednostavno pobrinuo se Jovan Caran, i to kao scenarista, opredelivši se za krajnje životnu
i ele mentarnu priču, ali i za predstavu u neverbalnoj formi, dodavši igri samo stili zovanu
onomatopeju, i ambijentalnu muziku.

Dakle, životinje “govore” svojim jezikom koji deca savršeno prepoznaju i slede komunikacijski
sled, što je reditelju Caranu omogućilo da izatka zanimljivu onomato pejsku orkestraciju. Uz
hrabru odluku da pred decu stavi priču o petlu, kokošci, jajima i pilićima, u kojoj se tekst ne
uzgovara, on je ukupnim dizajnom predstave i postavke glume i animacije efektno zaokružio
ovo scensko izvođenje.Uz eventualne zamerke na pomalo usporen tempo ekspozicije, kao i
povremenu “providnost” scenskih.kolorističko-zvučnih zavesa, ovo ostvarenje jeste pomak u
pozorišnoj praksi namenjenoj najmlađima.

Danilo Mihnjević i Andrija Poša su glumom i animacijiom Petla dominirali “ Tvrdoglavim jajetom”,
muzikalni i plastični. Gavran, Olgice Trbojević i Tatjane Barać isto veoma efektan. Tandem
Nataša Milišić, Snežana Vekecki – bio je više od korektnog. Izbor muzike, Danila Mihnjevića i
koreografija Slađane Putić – veoma upečatljivi. I da podsetim: deci za ovu predstavu treba malo
prethodne pripreme..

24. 02. 2005. „ Dnevnik“

POVRATAK ‘’ZVEZDICE SPAVALICE’’
Fran Milčinski „ Zvezdica Spavalica“
režija: Jelena Sitar

Pre više od trideset godina lutkarska igra ‘’ Zvezdica spavalica’’ Frana Milčinskog, poznatog
slovenačkog pisca, humoriste i novinara, igrana je s velikim uspehom širom bivše Jugoslavije. U
našem gradu odigrana na sceni sada nepostojećeg Lutkarskog pozorišta, u parku pored
izmeštenog Begeja. U utorak je ovaj izrazito roman tičan i deci namenjen tekst ponovo izveden
u pozorištu ‘’Toša Jovanović’’.
Režiju potpisuje mlada rediteljka iz Ljubljane Jelena Sitar. Zanimljivo je da se kao asistent
reditelja javlja prvakinja zrenjaninske scene Irena Tot, koja je uzgred rečeno igrala i u onoj
davnoj, doduše marionetskom tehnikom realizovanoj predstavi. Milčinski je napisao komad za
decu okrenut osnovnim ljudskim vrednostima: ljubavi, odanosti, igri. Sa umereno doziranom
pedagogijom. Najvažnije, njegov predložak je omo gućio Jeleni Sitar da se razmahne u
maštovitim igrarijama i scenskim rešenjima. Njena postavka ‘’Zvezdice spavalice’’ kombinu je
lutke i ‘’živu scenu’’ i ta pozorišna intermedijalnost je možda i najprihvatljivija zamena za
klasično marionetsko pozori šte. Ovo izvođenje ‘’Zvezdice’’ odlikuje se i takođe i ‘’živim’’
pevanjem i muziciranjem, dakle nema onog hladnog i mehaničkog zvuka sa magnetofona.
U lepoj i umivenoj predstavi, u kojoj je režija umela da pronađe meru između igre i vaspitnog, sa
efektnim lutkama i kostimom Igora Cvetka, i manje uspeloj scenogra fiji, i dobroj muzici istog
kreatora, ansambl Lutkarske scene je imao priliku da se razmahne i razigra. Spoj iskusnih
lutkara, još spremnih za avanture duha i tela, i onih mladih koji ubrzano stasavaju, izneo je u
jednom dahu ovu klasičnu i poznatu predstavu za najmlađe, u novom ruhu i sa energijom koja
je nebrojeno puta prebacivala rampu. Dominirali su, scenskom smislenošću, Mirjana Šajtinac,
Olgica Trbojević, Jova Caran, Tatjana Reljin, Tajana Barać. U roli ‘’zvezdice spavalice’’ Nataša
Milišić je morala bar za nijansu da bude dominantnija, dok je Miroslav Maćoš razbojnika Cefe
rina igrao do granice koju mu napisani tekst i režija dopuštaju. Aleksandar Dragar, Danilo
Mihnjević i Andrija Poša - ekspresivni i muzikalni.
Sve u svemu, da nam je u gradu sve kao lutkarstvo, daleko bi dogurali...

2005.
BAJKA SVA U BOJI I ZVUKU
Željko Hubač: „’Čarobna svirala vilenjaka Milana’
režija: Irena Tot

I zaista, složio bih se sa autorom teksta ove bajke, Željkom Hubačem, da je đavolski teško
smisliti originalnu maštariju za današnju decu, koja odrastaju uz crtane filmove u kojima je
agresije preko svake mere. Naše, ‘’odrasle’’ mere. Njegova priča ‘’Čarobna svirala vilenjaka
Milana’’, i pored opštih mesta koja se nikako u ovom žanru ne mogu izbeći, ipak ima neophodno
zrno nesvakidašnjosti: „tek kada se odrekneš besmrtnosti i progovoriš srcem, svet može biti
spasen“.
U sasvim precizno izatkanoj bajkovitoj fabuli Hubač rasprostire svoju maš tariju ( pomalo i
alegoriju) namenjenu deci neodređenog uzrasta, i odraslima koji bi da ‘’prokrijumčareni’’ pored
dece, unazad, dožive sat naivnosti i iluzije.
Ne odolevši da u jezičku tkanicu svoje priče poseje paraboličnost i metafore odraslima
namenjene, Željko Hubač, je ipak rediteljki ove predstave, Ireni Tot, pros ledio dosta
inspirativan komad, sa par ‘’klizavih mesta’’. Ona je ‘’Čarobnu sviralu...’’ dobro protumačila,
stilski je održala u jedinstvenom scenskom rukopisu, hrabro i dos ledno se opredelila za
potpuno mladu glumačko-lutkarsku postavu, i odabrala zaista inspirisane saradnike: pre svega
maštovi tu Jelenu Milić Zlatković, čije su lutke, scenografija i kostimi najimpresivniji deo
zrenjaninskog izvođenja ‘’Čarobne svirale vilenjaka Milana’’. Muzika kompozitora Aleksandra
Saše Popovića, takođe je bila mnogo više od puke tonske podloge ove predstave. Zapravo,
kako sam u naslovu i rekao, Hubačeva bajka je u ovom izvođenju prevashodno delovala
impresivnim preplitajima vizuelnih elemenata, od kojih vatrometna i prozračna scenografija
dominira, sa muz ikom koja je spajala dramatično, fluidno i romantično.
Režija Irene Tot uspešno prati nesvakidašnji tekstualni, emotivno-meta fori čki plan bajke, u igri
glumaca i lutkara uspešno određuje tempo i nivoe ekspresije, ma da bi u slučaju Danila
Mihnjevića mogla da ‘’pojača’’ angažovanost, bez obzira na roman tičnost i vilenjaštvo njegovog
Milana. Jedino ‘’podleže’’ neodoljivoj privlačnosti koreografsko-scenografskih čarolija Jelene
Milić Zlatković i dopušta da iste povre meno prerastu iz funkcionalnosti u samostalne
minijaturne numere lepote i zvuka. To jeste efektno, ali predstavi, pogotovu za decu, oduzima
protočnost i dinamičku stabil nost. No, verovatno je tako i u životu: lepo nije uvek i korisno.
U ‘’Čarobnoj svirali...’’ iz velikog ansambla izdvojio bih Olgicu Trbojević, kao Gavranu, i Tatjanu
Barać u ulozi Drvenka . Premijera je uspela. Predstavu prepuštamo deci.

8. 10. 2005. „ Dnevnik“

DEDA MRAZ NA DNU MORA
„ Smehurići“, scenario Jovan Caran
režija: Jovan Caran

U novogodišnjoj predstavi za najmlađe ‘’Smehurići’’, Jovan Caran, glumac, lutkar, reditelj i

tekstopisac, ponikao i oformljen na zrenjaninskoj lutkarskoj sceni, poslao je Deda Mraza na dno
mora da bi deci poručio da smeh i vedrina mogu da pobede i najve ća zla na svetu. Ta zla,
oličena u troglavoj veštici, koju uz gred rečeno veoma uspešno predstavljaju i animiraju Tatjana
Barać, Nataša Milišić i Kristina Mirkov, u životu imaju raznolika obličja ali se za većinu od njih,
uz pomoć nekog ‘’deda mraza’’ mogu pro naći rešenja. Pod uslovom da smo dovoljno uporni. I
nasmejani, naravno. To deci poru čuju zrenjaninski lutkari u predstavi koja spaja nekoliko priča,
vešto kombinuje scen ska, lutkarska i scenografska rešenja, angažuje veći deo ansambla i, u
konačnom rezu ltatu, produkuje spektakl koji u mnogome nadmašuje prigodnost.
Poigravajući se sa, kod dečaka popularnim ‘’gusarskim mitovima’’, koje s merom pa
rodiraju Snežana Arsin, Tatjana Barać, Aleksandar Dragar, Andrija Poša, Danilo Mihnjević, i
Miroslav Maćoš, autor teksta, ipak, morskim sirenama ( Snežana Arsin, Hajnalka Kovač, Irena
Tot, Olgica Trbojević, Tatjana Reljin) ostavlja privlačnost, naivnost i dobrodušnost. Trapavi
oktopod, Andrije Poše, doprinosi veseloj opuš tenosti predstave. U ulozi Deda Mraza javlja se
Jovan Caran, reditelj i pisac teksta ‘’Smehurića’’, kanda isuviše preopterećen svojim ostalim
obavezama u realizovanju predstave. Izradu lutaka, valjanu, potpisuju Veselin Anev i Tibor
Farago, dok bi neimenovanom kreatoru istih zamerili na prevelikoj neproporcionalnosti, što izazi
va ne samo vizuelne već i povremene funkcionalne probleme u praćenju ‘’Smehurića’’. Muzika i
zvuk, kako smo već navikli, u realizaciji Danila Mihnjevića, vrlo dobri.
Ova prigodna, novogodišnja predstava, kao što smo rekli nadmaša osnovni cilj, ali za
repertoarsko korišćenje zahteva izvesna tekstualna i scenska prekrajanja. Ipak, ‘’Smehurići’’ su
očigledno produkt elitne lutkarske scene. Rad u kome se očituje zre lost, artizam i visok nivo
višegodišnjih napora.

13. 12. 2005. „Dnevnik“

SVE POČINjE SA STOPALOM
Dragoslav Todorović: „ Korak po korak“
režija: Dragoslav Todorović

U nizu eksperimentalnih, bolje bi bilo reći nekonvencionalnih, predstava za decu, i

mlade, Lutkarska scena Narodnog pozorišta izvela je premijerno komad ‘’ Korak po korak ‘’ po
scenariju Dragoslava Todorovića koji potpisuje i režiju. Reč je o delu koji u maniru neverbalnog
teatra animacijom, glumačkom igrom, svetlom, muzikom i rekvizi tom rekonstruiše nastanak i
istorijski razvoj hoda i kretanja. U ovoj scenskoj igrariji, koja nije bez edukacijskih i pedagoških
implikacija, scenski predložak Dragoslava Todorovića polazi od namere da se duhovito i vedro
prikaže ono što nikome nije ne poznato i sporno, izuzimajući najmlađe – razvojnu liniju kojom
ljudska energija kretanja, od uspravljanja stiže „do zvezda“. Polazeći od mikro priče o stopalu,
koje svedoči o epohalnom otkriću praistorije, ‘’pronađenom hodu ‘’ Todorović uspešno, manje
kao sce narista, a znatno više kao reditelj, niže grozdove tipičnih situacija kroz koje hod pos taje
vožnja odnosno let i svemirska avantura. Zapravo, valja reći da ono što je kao sce na rista
presimplifikovano zamislio, Todorović rediteljskim postupkom uspeva da scenski razigra i
smisaono poveže.
Predstava zrenjaninskog ansambla ipak, možda najviše zahvaljujući glumcima i animatorima,
uspeva sredinom izvođenja da se izdigne iz relativno hladne i poučne demonstracije ideje i
veštine, i postane šarmantna scenska igra koja povremeno zaz vuči i metaforičkim značenjem.
Jer, to se i očekivalo posle intrigantnog početka priče u kome pronalazak ‘’stopala’’ u osvit
mitskog vremena nagoveštava sasvim drugačiji razvitak fabule, a naročito stila predstave.
Posmatrajući predstavu ‘’ Korak po korak ‘’ kao realizovanu scensku celinu, koja ima svoju
unutrašnju energiju i stilsku celovitost, dolazimo do parodoksalnog zaključ ka da je u njoj
najefektnije ono što u celini gledavši nije bez mane – gluma. Nataša Miličić, Snežana Vekecki,
Aleksandra Dragar, Andrija Poša, Miroslav Maćoš i Da nilo Mihnjević, kao ekipa a još više
pojedinačno imaju u ovom pozorištu uspelijih ost varenja, ali su u komadu ‘’Koraku po korak’’,
improvizacijom i smelošću da razbiju šab lon, ovom izvođenju dali spasonosni ludistički zamajac
koji prelazi rampu. Izvesne mane ostvarene igre leže ipak u odsustvu ujednačenosti i stilske
celovitosti, što se tokom izvođenja može nivelisati. To važi i za disciplinu u pridržava nju
neverbalnog komuniciranja, jer pravila ‘’bufo’’ jezika bez obzira što su rastegliva moraju biti poš
tovana.
U rezimeu ovog primijernog izvođenja valja reči da je ost varena simpatična i razigrana
predstava. Prijatna i potrebna. Likovna oprema Jelene Milić-Zlatković dopadljiva i fleksibilna,
dok je muzika Vladimira Pejakovića scenu ispunjavala sa dovoljno zvučnih zavesa. Ostaju i
zapamćeni svetlosni efekti Roberta Lacka.

16. 9. 2006. „Dnevnik“

POUČNO-KOMIČNA SAVREMENA BAJKA
Miloš Nikolić: „Semafor“
režija: Dejan Penčić Poljanski

Premijernim prikazivanjem predstave ‘Semafor’’, za koju je tekst napisao savre meni,

uspešni pisac Miloš Nikolić ( pamtimo ga po veoma gledanom komadu ‘’Svetislav i Mileva’’)
,Narodno pozorište i reditelj Dejan Penčić Poljanski opredelili su se za dosta rizičnih umetničkih
poduhvata.
Za početak, prvo izvođenje teksta. ‘’Semafor’’ sam pisac imenuje kao komičnu baj ku.
Osnova autorska teza glasi: u svetu novih veštica i aždaja, svako ko im se ne prila godi, je
smešan. A deca ne vole da budu smešna, kažem ja, tako da im jedino preostaje da shvate
pisca, što neće biti baš lako, ali je vredno truda. A tu su i roditelji. Prvo da oni shvate da se iza
duhovitog poigravanja sa detaljima aktuelnog života, u kome u i oni i deca, krše životna pravila,
od kojih je ono o semaforu i pešačkom prelazu najj ednostavnije Potom roditelji treba da
pomognu sopstvenoj deci da povežu scensku rad nju u olakšavajuću misa - kako bajka i šala
oslobađaju od straha.
I dok pišem ovaj tekst o Nikolićevoj vaspitnoj i roditeljskoj brizi za mentalno zdravlje
najmlađih, koji naravno neće čitati deca ,koja će gledati ‘’Semafor’’, razmiš ljam o tome koliko će
roditelji ( i vaspitačice) imati strpljenja i sopstvene pameti da ovo što su Miloš Nikolić i reditelj
Dejan Penčić Poljanski napravili, a vrsni zrenjaninski lutkari poletno odigrali, dovoljno približe
deci. Jer, komad napisan u stilu jednog pojednostavljenog Duška Rado vića, mora naći put do
predškolaca jer kad pođu u školu biće im već kasno: progutaće ih nove aždaje i ale.
Dakle, prvi je rizik dobrodošao - Miloš Nikolić priprema decu a ne samo za ulicu,
porodicu i školu već i za ‘’horor’’ tkz. crtanih filmova na Televiziji. Reditelj je, to je drugi rizik,
rešio da glumce koji vode lutke sakrije iza paravana. Toga u Zrenja ninu nije bilo skoro dvadeset
godina. A možda je to pravo lutkarsko pozorište. To se zo ve „ginjol“. I kada je predstava
krenula, deca su iznenadila. Roditelji možda još više. I onda se privikli. Reditelj je rizikovao još
jedanput: izveo je na proscenijum ‘’živog’’ glumca da recituje. Zašto? Ja sam to ovako shvatio,
deca će jednog dana razumeti, važno je da roditeljima sine kako izvan opšte gungule, koja
vlada na sceni, čovek ,koji govori poeziju, deluje umirujuće.
Od svih glumaca, koji rade bez greške, svideo mi Miroslav Maćoš koji ‘’izig rava’’ Nešto
kao Šumar. Pa onda ona koja je Nešto kao Guska (Olgica Trbojević) ali dobra je bila i Nataša
Milišić ( Nešto kao Ovca), a vrlo korisni i Nešto kao Pas ( Andrija Poša) kao i Danilo Mihnjević,
koji recituje i klanja se. Lutke, osobito efekat ‘’babuške’’ višeslojno su igrive. Muzika Milete
Grujića pitka. Reditelj Dejan Penčić Poljanski, kao i uvek sklon eksperimentu, dosle dan,
pedantan - dobar. Dok će preds tava, verovatno, proći neslavno! Jer je upala u žanrovski
generacijski međuprostor.

„Zr Dnevnik“ 13. 2. 2006.

ŽIVOT (NI)JE BAJKA
Jovan Caran: „Bakina fotelja za daleka putovanja’’
režija: Jovan Caran

U evidentnoj oskudici novih tekstova za lutkarske i dečije predstave, pojava praizvedbe

je pravi mali kulturni događaj. Tako i izvođenje komada Jovana Carana ‘’Bakina fotelja za
daleka putovanja’’ valja pozdraviti kao značajan stvaralački čin. Predložak za izvođenje ove igre
za najmlađe sadrži u sebi sve elemente neophodne postizanju pozitivnih scenskih vibracija.
Preglednu fabulu, dovoljno izdiferen cirane likove, vizuelno-kolorističku impresivnost, kao i
dopadljivu muzičku paletu. Caran pokušava takođe, i skoro sasvim uspeva u tome, da svet
savremenog deteta, sa moću i otuđenje, integriše sa večnim temama i junacima iz bajki, i da
vešto prepličući emotivne i psihološke zamke detinjstva, igrom ukaže na putokaz iz tesnaca u
koji i deca upadaju. I baš taj otklon od stereotipa bajki, kada su u pitanju skriveni problemi dece,
jer autor delikatno ali precizno otvara i pitanje ‘’nestanka’’ dragih osoba, jedna je od najvećih
vrednosti njegovog teksta.
Dakle, svoj cilj da ispriča ‘’šta sijalice rade same u tami’’ Jovan Caran uspešno ispunjava.
Nažalost, nije bio tako srećne ruke kad je u pitanju dramaturški zamajac ko mada ‘’Bakina
fotelja’’, jer je razvoj radnje lišen neophodne dramatike i tempa. Sre ćom, Caran je kao reditelj,
zanimljivim i inventivnim lutkarskim, vizuelnim i ‘’tehno loškim’’ efektima uspeo da prevaziđe
ograničenja koja stižu iz napisanog. U reali zaciji predstave on je, nizom sitnih inovacija i
domišljatosti umeo da uspostavi održiv smisaoni ritam, koji je ‘’pokrio’’ streotipnu dramaturgiju.
Takođe je uspešno savladao prelaze stvarnog u bajkovito koristeći se humorom i parodiranjem.
Kao idejni autor lutaka i scenografije, kreacijom Diva, pokazao je lep smisao za groteskost deta
lja, koji nagoveštava ‘’već znamo kakvu’’ monumentalnost.
Andrija Poša je igrajući Cara, koji je pomalo smešan, uspeo da vešto izbalan sira autoironiju,
infantilnost, pomalo i gubitništvo, stvarajući lik u ko me deca mogu i sopstvenog oca da
prepoznaju. Bakinu fotelju je predstavila Senka Petrović, dobro, premda pomalo pretiho.
Devojčica, Nataše Milišić je možda propuštena prilika, u okvirima inače dobre role, da
emotivnost intenzivni je krene ka gledalištu. Za Diva, koji je samo nagoveštaj moći, Danilo
Mihnjević je pronašao odgovarajući stil – samopa rodiranja, što je delovalo efektno. Snežana
Vekecki je Aždaju odigrala angažovano i živahno, dok su Miroslav Maćoš i Hajnalka Kovač bili
korektni.
Muzika i efekti Aleksandra Popovića, na početku nedefinisani, kasnije dobri.

20. 11. 2006. „ Dnevnik“

PUTUJUĆE POZORIŠTE ZA DECU
Mor Ferenc: ’Zimogrožljivi kralj’’
režija: Irena Tot

U praksi pozorišta za odrasle fabula koja opisuje zgode i, najčešće, nezgode putu jućih
pozorišni trupa nije retka („Putujuće pozorište Šopalović“ ili „Hamlet u Mrduši donjoj“, na primer).
U predstavama za decu je, međutim, skoro i nema.
Rediteljka, i glumica, prvakinja, ovdašnje Lutkarske scene, Irena Tot se hrabro upustila u
stvaranjenje i realizaciju komada o jednom takvom putujućem pozorištu za decu. Uz pomoć
bajke ‘’Zimogrožljivi kralj’’ mađarskog autora Mora Ferenca, pisca, novinara, arheologa, koji je
delovao do tridestih godina 20. veka, vešto i vođena intu icijom pravog scenskog umetnika, ona
je izatkala deci pristupačnu pozorišnu priču o tročlanoj, nespretnoj ali simpatičnoj pozorišnoj
trupi, koja zalutala u nekom ravni čarskom selu. I preživljajući svoj peh, izvodi poučnu kažu o
vlastodršcu (Kralj) kome je u životu najveći problem zimogrožljivost. Glumci, u dvostrukim
ulogama, umetnika u zemlji Netražiji, i aktera, pomalo parodiranih, iz Morove bajke, menjajući iz
minuta u minut mesto, iz života u bajku, iz bajke u stvarnost, uz primetnu i dovoljnu koncentra
ciju, istovremeno pričaju dve priče u kojima se bajka prepliće sa životom, ali stvarnost nastavlja
da traje. A bajka sa glumcima odlazi u daljinu.
Andrija Poša, glumac i kralj, dovoljno ležerno i humorno iznutra ismeva kralja koji zarad svoje
sebičnosti (zimogrožljive) teroriše stanovnike bajke. Lepo i čisto odigrana rola, koju je i režija
utemeljeno postavila. Devojčica, seljančica koja se nađe glumcima pri ruci, manje lik iz bajke a
više dodir realnosti, takođe efektno zamiš ljen lik, u interpretaciji mlade Tinde Farago
otkrovljenje je ovog izvođenja ‘’Zimog rožljivog kralja’’. Njena lepršava, spontana, smela i
nekonvencionalna gluma nagove štava lep talenat. Valja samo na tom putu izdržati i ne poneti
se. U ovoj razigranoj, lagano koreografisanoj predstavi, koju etno muzika Lajka Feliksa čudesno
šeta od bajke do realnosti, koja nije samo dečija, preostala dva lika, u duploj ekspoziciji, doktor i
dvorska luda, koji igra Kristijan Kardoš, odnosno ložač i medicinska sestra, u intep retaciji
Hajnalke Kovač, imali su više problema da održe celovitost scenskog jedin stva likova. Jer, to su
mesta gde se Ferenc Mora i rediteljaka Irena Tot, u dopisivanju pomalo ‘’nadvikivali’’. U tom
‘’dvokoraku’’ Hajnalka Kovač je ipak bila snalažljivija i ubedljivija.
Inače, ovo zrenjaninsko izvođenje ‘’Zimogrožljivog kralja’’ Ferenca Mora ( i Irene Tot), igran je
negde i kao ‘’Cvokotavi kralj’’, rađeno je u stili scenskog minima lizma, kad su u pitanju lutke,
kostim i scenografija, u čemu je Erika Janovič imala pravu meru, što glumcima nametalo niz
dodatnih napora koje su oni, kao tim, u spretno ispunili. Irena Tot,na svom rediteljskom putu,
beleži ovom predstavom još jedan, sas vim dovoljan, plus.

2007.
SEZONA STANDARDNOG KVALITETA

Predstave za decu u Narodnom pozorištu ‘’Toša Jovanović’’, zapravo njihovo premijerno

izvođenje u sezoni 2005/6, odlikovao je već davno osvojen zavidan kvalitet izvođačke ekipe, a
neophodno je primetiti i adekvatan, visoko profesional rad tehnike i radionice.
Ovakva konstatacija važi za svaki od četiri realizovana projekta (‘’Čarobna svirala vilenjaka
Milana’’, po tekstu Željka Hubača, ‘’Smehurići’’, Jovana Caran, glumca, lutkara, reditelja i
tekstopisca, ‘Semafor’’, za koju je tekst napisao savremeni pisac Miloš Nikolić, i pred kraj
sezone odigran ‘’Zimogrožljivi kralj’’ mađarskog autora Mora Ferenca) pošto su ‘’izvođači
scenskih radovi’’ u svakoj od njih dosegli očekivanu zrelost. Naravno, predstave su bile, u
kompletnoj slici i realizaciji, različitog kvaliteta. Kretale su se od festivalski dobre, sveže i
inventivne praizvedbe ‘’Čarobna svirala vilenjaka Milana’’, preko hrabre eksperimentalne
postavke ‘’putujućeg pozorišta za decu’’ (‘’Zimogrožljivi kralj’’), i visoko standardi zovane
prestave ‘’Smehurići’’, kojoj jedino smeta to što je pravljena u funkciji Nove godine, da bi stigli
do ‘’Semafora’’ kod kojeg je skoro sve urađeno kako valja ali je tekst trebalo pripremiti za
odrasle, na maloj sceni.
Po ovom redosledu valja ocenjivati i rediteljska ostvarenja. Irena Tot je, ovo je očigledno njena
sezona, ‘’Vilenjaka Milana’’ dobro protumačila, stilski je održala u jedinstvenom scenskom
rukopisu, hrabro i dosledno se opredelila za potpuno mladu glumačko-lutkarsku postavu, i
odabrala zaista inspirisane sa radnike: pre svega mašto vitu Jelenu Milić Zlatković, čije su lutke,
scenografija i kostimi najimpresivniji deo zrenjaninskog izvođenja, dok je u komadu
‘’Zimogrožljivi kralj izatkala, adaptirajući i režirajući, deci pristupačnu pozorišnu priču o tročlanoj,
nespretnoj ali simpatičnoj pozorišnoj trupi. neobično i različito pozorište za decu.
Jovan Caran, u ‘’Smehurićima’’, spaja nekoliko priča, vešto kombinuje scenska, lutkarska i
scenografska rešenja, angažuje veći deo ansambla i, u konačnom rezultatu, produkuje spektakl
koji u mnogome nadmašuje prigodnost. Inače promišljeni Dejan Pen čić-Poljanski, tražio je u
‘’Semaforu’’ nešto što očigledno nema u njemu, tako da su mnoge scenske mogućnosti ostale
da vise u vazduhu.Kao da su namenjene starijima!
Od glumaca, ova sezona je bila u znaku Olgicu Trbojević, kao Gavrane i Tatjane Barać u ulozi
Drvenka. Dobro su se,, zatim, dobro iskazali Snežana Arsin, Aleksandar Dragar ( u više
uloga), Andrija Poša ( na dva jezika), Danilo Mihnjević ( i kao muzičar), i Miroslav Maćoš. I što je
lepo iznenađenje kraja sezone, mlada Tinde Farago. Od ostalih umetničkih saradnika, pored
pominjane Jelene Milić Zlatković, istakli su se i kompozitori Aleksandar Saša Popović i Milete
Grujića. U dobroj sezoni lutkarskoj sezoni.

avgust, 2006.
PINOKIO I DALjE PROTIV ZLOG SVETA
Karlo Kolodi: „Pinokio „
adaptacija: Horvat Barbara
režija: Radoslav Milenković

Iz svog 19. veka italijanski pisac Karlo Kolodi, i danas, šalje dečijem svetu, i ne samo
njemu, poruku da prave emocije, ljubav na primer, mogu da pobede sva iskušenja koja život u
svim vremenima nameće. Odnosno da se dobro dobrim vraća. Pod uslovom da se sledi put
istine! Naivno, ali neophodno da bi se živelo i pobeđivalo zlo. Njegov mali junak, drveni lutak
Pinokio, jedna je od paradigmi sveta koji i danas postoji izme đu bajke i realnosti, postao je
vremenom više od izmišljenog lika. Rekao bih, ova baj kovita priča, ipak je više fascinirala
vaspitače i roditelje a manje, ili na drugi na čin, samu decu. Što je, verovatno, i normalno.
Emocija, pedagoška iskušenja, mašta, i hepiend – to su elementi od kojih je ova igra o
odrastanju sačinjena. Adaptirajući je za zrenjaninski scenu Barbara Horvat je pokušavala da
ovu bajku što neposrednije predoči najmlađim gledaocima, možda bez potrebnih pojašnjena,
podrazumevajući njenu dugotrajnu prisustnost u literaturi i medi jima. Posmatrajući reakciju čisto
dečije publike, stiče se utisak da bi ipak nekoliko dodatnih ‘’pripovedačkih’’ elemenata olakšalo
brzinu i intenzitet dozivljaja. Ne toli ko edukativnost koliko odvijanje radnje.
No, iz najave reditelja ove predstave, Radoslava Milenkovića, kako on očekuje i komunikaciju
‘’Pinokia’’ i sa odraslom publikom, postaje logičniji ovaj dramaturški zah vat koji treba da pokaže
‘’koju cenu treba da platimo da bismo postali onakvi kakvi bi trebali da budemo’’. Ako je baš to
pravo pitanje koje nam Kolodi postavlja? Iz predsta ve koju smo videli, vrlo profesionalno
urađene, mada pomalo ravne, ipak je vidljiv raskorak između umetničkih ambicija i prave ciljne
grupe. Jer, rezonersko, recimo mudrijaško, je u ovoj predstavi pretegnulo.
Čiste emocije ima samo na početku i kraju predstave, pa je stoga i logično da su u ovoj igri sa
jasnim naravoučenijem najuverljiviji i najekpresivniji Mačak i Lisac, osvedočeni negativci ( koje
vrsno interpretiraju Mirjana Šajtinac i Irena Tot). I to ne zbog toga što ih režija favorizuje već
isključivo kao posledica dramske ogoljenosti fabule, i pored svih scenskih ukrasa i simbola. Po
malo defanzivni Đepeto, Jovana Carana je adaptacijom marginalizovan, dok Nataša Milišić, kao
Pinokio, uprkos veli kom trudu ne dolazi dovoljno puta u priliku da se nametne kao protagonista,
jer je takav kontekst u kome se predstava odvija.
Lutke i scenografija Jelene Milić Zlatković, pogotovo lutke, više korespon diraju sa zamišljenom
koncepcijom univerzalnih iskušenja kroz koja treba da prođe drveni lutak na svom putu do
pravog dečaka, dok manje olakšavaju put kroz fabulu, ali, srećom, zahvaljujući autorkinom
talentu, ostaju dovoljno u sferi dečijeg prepoznavanja. Muzika Aleksandra Simića je, međutim,
doprinela da lirska mesta ove igre odrastanja budu potpunija i pamtljiva.
Inače, Milenkovićevo predstavljanje “Pinokia”, puna simbola, znakova, aluzija i asocijacija, koje
valjano prikazuju Danilo Mihnjević, Andrija Poša, Olgica Trbojević, Senka Petrović i Miroslav
Mačoš, spada u ona ostvarenja koja su zamalo mogla da budu mnogo bolja nego što su ispala.

septembra 2007
SKORO KAO U DAVNA VREMENA
Kočiš Roži: „ HRABRI KROJAČ“
režija: Šramo Gabor

Dok je ‘’Pinokio’’ pokušao, i skoro uspeo, da bude moderniji, ‘’Hrabri krojač’’ koga je po
motivima braće Grim sastavio Kočiš Roži, a režirao Šramo Gabor, na prvi je pogled, na svojoj
zrenjaninskoj premijeri, delovao kao komad za decu iz prošlih vreme na. Na globalnom planu,
naročito u dramaturgiji i glumi, ovaj projekat koji potpisuju umetnici iz Mađarske i Rumunije
podseća na klasične realizacije bajki za decu u lut karskim pozorištima prošlog veka. Što samo
po sebi nije ništa loše. Jeste neočekiva no i iznenađujuće. Ali, funkcioniše. Analitičniji pogled,
međutim, otkriva u ovoj rea lizaciji niz mikro-inovacija koje su najočigledniji u mešanju, ponekad
uspelom, različitih lutkarskih tehnika unutar ‘’žive scene’’.
Tako smo imali prilike da vidimo ginjol, igru senki u još ponešto što je boga tilo izražajna
sredstva u kojima su glumci-lutkari valjano iskazali. Iako je brzo pro laženje kroz različite tehnike
ponekad moglo da zasmeta konzistentnosti priče. Kreaciju lutaka, kostime i scenografiju uradila
je Judit Bodor. Lutke – efektno, kostime – standardno dok je scenogarfija bila, u detalju, likovno
vrlo inspirativna, dok je kao celina patila pomalo od prenatrpanosti iz koje su virila prošla
lutkarska vremena.
Reditelj Šramo Gabor je očigledno preferirao realističku glumu, na koju smo skoro i zaboravili.
Tome su najviše ‘’podlegli’’ Kristijan Kardoš a delimično i Olgica Trbojević-Kostić, kao majka.
Nataša Milišić i Andrija Poša povremeno su uspevali da se otrgnu zamkama jednoznačnosti,
dok su Miroslav Maćoš i Dani lo Mihnjević, u ma njim ulogama, bili na nivou svojih standardnih
ostvarenja.
‘’Hrabri krojač’’ je dakle bio skriveni eksperiment unutar klasične lutkarske predstave.

oktobar, 2007.
LAKA PEDAGOŠKA VEŽBANKA
Marina Bjelić-Đurić, Biljana Vujović „ Čudnovati srebrnjak“
režija: Biljana Vujović

Premijerno izvođenje komada za decu ’’Čudnovati srebrenjak’’, rađenog po tekstu

Marine Bjelić-Đurić i Biljane Vujović, najupečatljivije je obeležila njegova likovna strana, naročito
lutke i kostimi, dok su se svi ostali elementi, sa različitim uspehom, uklapali u ovu upečatljivu
vizuelnost.
Tekstualni predložak ove dosta jednostavne bajkovite priče sa izraženom peda goškom notom,
o siromašnom mladiću, bogatom trgovcu, njegovoj lepoj kćeri i nezajaž ljivom kalfi, sa malo
šumske mitologije, pokazuje se kao jedva dovoljan za tkanje iole uverljive igre koja treba da
zabavi i poduči najmlađe gledaoce. Rediteljka ove pred stave, Biljana Vujović, verovatno svesna
svih manjkavosti ove inscenacije, vešto je pribegla stihovanom izrazu zaodenuvši tako, često
eksplicitnu poruku, u svečanije ruho. Na račun spontanosti govora dobili smo tako kakvu-takvu
liričnost. Zatim je rediteljka scenu dopunila muzikom, koju je valjano napisao Aleksandar
Popović, premda je ista ponekad zvučala šlagerski. Sve ostalo uradili su Blagovesta Vasileva,
likovni elementi predstave, i glumci. Naročito Aleksandar Dragar, Jovan Caran i Danilo Mih
njević.
Scenografija, kostim i lutke složeni su u hibridnom stilu pop-arta, minimali stičkog i arhaičnog
rukopisa tako da zahtevaju priličan napor u vizuelnom konzumira nju. Međutim, taj se napor
svakako isplati. Najmlađi gledaoci verovatno da neće razu meti ovakav estetički iskorak,
međutim uvereni smo, da će od izvođenja ove lake peda goške vežbanke najviše pamtiti igre
oblika, boja, ritmova kojima Vasileva ispunjava pozornicu.
Od aktera, pored pomenutih Jakova, Simeona i Šantusa, Greta, Senke Petrović pati od
preterane diskrecije, Dušenku i Šušenku jednostavno tekst onemogućava da ih Andrija Poša i
Miroslav Maćoš smislenije razigraju, što Mirjana Šajtinac ipak pre mošćuje anagažovanim
iskustvom. Nataša Milišić je mnogo živahnija kao Mačka nego kao Kamen, gde joj pomaže
Kovač Hajnalka, što je i očekivano.
Dakle - ’’Čarobni srebrenjak’’: 3+.

2008.
DOBRA MUZIKA I JOŠ BOLJA ANIMACIJA
„Trči,trči Trčuljak“, tekst i težija: Jovan Caran

PREMIJERNO izveden komad, Trči, trči Trculjak“, osvedočenog lutkarskog

interpretatora i autora Jovana Carana, publiku je prevashodno zapljusnuo dobrom i prijatnom
muzikom i relativno jednostavnom, veselom pričom, prijemčivom najmlađem „pozorišnom“
uzrastu. Ova nepretenciozna dečija predstava, nevelika ali dobro urađe na, već u startu poka zuje
da će biti od onih koje imaju obezbeđenu subotnju publiku. I lepo trajanje. Pre svega to joj
omogućuje dobro urađena i dopadljiva muzička podloga koju potpisuje glumac Danilo
Mihnjević (uz saradnju Andrije Poša i Dejana Đurića). Vokal ni deo ove muzičke zavese, koja
ima i svoju dramaturšku ulogu, više nego uspešno “oba vili” su sami učesnici ove predstave. A
utisak je da role Tatjane Barać imaju za koju nijansu upečatljiviji intepretativni fon.
Tekst koji je napisao Jovan Caran, jednostavan i funkcionalan, iako ne bez peda goških aluzija,
poslužio je istom autoru kao baza za rediteljski postupak, koji preva shodno počiva na
razigravanju animatorskih veština. U vrsnoj ekipi glumaca-lutkara, zahvaljujući i priči, najviše su
se u animaciji lutaka razigrali Nataša Milišić i Danilo Mihnjević, čija su poneka animatorska
rešenja prave parade duhovitosti i veš tine. Pas koji je nesvestan svoje prirode, Trčuljak i mačak
Žuća, domorodac u “fami liji”, u njihovom izvođenju svakako su novi junaci, barem ovogodišnji,
zrenjaninske lutkarske scene. Ipak, posebno treba istaći činjenicu da se Nataša Milišić, kao Trču
ljak, uspešno “otvorila” i razigrala, pokazavši sposobnost humornog poigravanja sa ulogom.
Reditelj predstave je i ostalim akterima, Andriji Poša i Tatjani Barać, stvo rio skoro dovoljan
razmak da se razmahnu, nešto više nego što im je to pisac omogućavao. Danilo Mihnjević, pak,
likom, muzikom i animacijom dominira “Trčuljkom”.
Ova urbana priča za malu decu, koja govori o prilagođavanju i sazrevanju unutar “porodičnog”
kruga, igra se u krajnje pojednostavljenom osnovnom dekoru koji se oživlja va duhovitim mikro-
scenografskim detaljima. Time se predstava svakako preporučuje za raznovrsna gostovanja,
premda na velikoj sceni domicilnog pozorišta to ponekad delu ju nedovoljno efektno. Lutke, koje
je skicirao isti autor, pisac i reditelj Jovan Caran, znatno su dopadljivije i plastičnije, u čemu je i
znatan udeo Tibora Farago koji ih je izradio. Konačno, predstava “Trči, trči Trčuljak” autora
Jovana Carana i saradnika i učesnika, kako to beleži pozorišna afiša, pomalo nadmašuje nameru i
namenu. Što je više nego dobro.

„ Zrenjaninske novine „ mart 2008.

UVOD U VELIKI SVET
Uglješa Šajtinac: „Vetruškina ledina“
adaptacija i režija: Irena Tot

Roman za decu Zrenjaninca Uglješe Šajtinca ‘’Vetruškina ledina’’, sa mnogim tipičnim

karakteristika ovog mladog i veoma uspešnog autora: poetičnost, duhovitost, humornost,
paradoksalnost i, nadasve, vitalizam, poslužio je Ireni Tot kao podloga, čak i više od toga, za
istoimenu lutkarsku predstavu. Fabula ovog romana o životinja ma, stanovnicima jedne tipične
vojvođanske ledine, po atmosferi i poetičnosti slična klasiku ovog podžanra Ričardu Adamsu,
odnosno njegovom delu ‘’Brežuljak Voteršip’’, pruža nesvakidašnju priliku da se u pozorištima
za decu, sa bajki ,pređe u ozbiljniji svet odraslih. U adaptaciji Irene Tot, i izvođenju ovog, i
inače, kvalitetnog ansambla, ‘’Vetruškina ledina’’ Šajtinca, juniora, biće za više generacija dece
pravi lutkarski uvod u veliki svet. Svakodnevni život, strepnje, strahovi, zanosi, snalaženje, igre i
konačno ljubavi, o čemu priča ju, zapravo preživljavaju, stanovnici Ledine: miš, teku nica, puž,
krtica gavran, zmija, žaba, roda, gušter, s lakoćom koja nije površna, sa duho vitošću koja nije
prazna, nezlobivo ali ne naivno, postaje ok vir igre koja podstiče le pa osećanja i nameće
emotivnu reakciju i razmišljanje.

Irena Tot je, očigledno, imala dužan respekt prema ovom romanu. Poštujući nje govu književnu
strukturu, opredelila se da ga ‘’prevede’’ u lutkarsku formu bez znatnijeg pomeranja
dramaturških postulata: uz nužna skraćenja, njena se suštinska intervencija ,pre svega, odnosila
na njegovu vizuelizaciju i ‘’prevođenje’’ na znakovitost lutkarskog izražavanja. Na taj način
ostalu učesnici u ovom pozorišnom činu dobili su, kao pred ložak za svoju inscenaciju, ne
mnogo izmenjen književni povod, prilagođen i scen sko/lutkarski pročitan.

Kao rediteljka, Irena Tot, a ona u ovom poslu i inače najviše ima poverenja u svoje, izuzetno,
glumačko iskustvo, odlučila se za perfekciju animacije, zgusnuti i kom paktni scenski izraz, kao i
veoma fleksibilnu i asocijativnu scensku postavku. Buga rska umetnica Blagovesta Vasileva
uradila je efektnu i vešeslojnu scenografiju, za tim lutke, dopadljive, u rasponu od minijaturnih
do gigantskih, realističke sa blagom stilizacijom, i kostime dobro uklopljene u kontekst ledine.
Njen je rad bio zapažen, stilski utemeljen a ujedno i nepretenciozan. Što važi i za kompozitora
Aleksandra Popovića, čija je muzika, ambijentarnim šumom i diskretnim podvlačenjem radnje,
ovoj predstavi dala neophodnu uzbudljivost i liričnost.

Dosta zahtevan posao interpretiranja višeslojnog književnog teksta zrenjanin ski, podmlađeni
ansambl, uspešno je savladao. Danilo Mihnjević je ulogu Miša-avantu riste odigrao i animirao na
visokom nivou. Tatjana Barać, kao Tekunica, dovoljno meka, dobrodušna i zaljubljena. Puž-
veseljak Andrije Poše je plastično pokazao deci kako često iza prijateljstva postoji nerealizovana
ljubav. Hajnalka Kovač je bila robusna ali i saosećajna Krtica, dok Olgica Trbojević, Zmiju
beloušku donosi s mešavinom opasnosti i bespomoćnosti. Kristijan Kardoš, kao Žabac je na putu
da prihvati stil koji neguju stariji članovi ansambla - lagani otklon od lika, što Miroslav Maćoš s
umećem i koncentracijom unosi u svog Gavrana. Roda, Senke Petrović, efektna u svojoj
pretencioznosti i nespretnosti, dok je Aleksandar Dragar, kao Guca gušter. iako na kratko
,veoma, , zapažen.

‘’Vetruškina ledina’’ Uglješe Šajtinca i zrenjaninskih lutkara, više je nego uspešan repertorski
iskorak ovog pozorišta.

februar, 2009.
GUSKALICA
tekst i režija Jovan Caran

Za razliku od dramske selekcije Festivala profesionalnih pozorišta Vojvo dine, koja se još
zahuktava, u kategoriji pozorišta za decu već je prvo izvođenje postavilo izuzetno visoke
standarde. Autorski projekat glumca i reditelje Jovana Carana, u pozorištu ‘’Toša Jovanović’’,
’’Guskalica’’ je originalnom idejom i vrlo dobrim izvođenjem zaslužilo respekt i uvažavanje.
Po sopstvenom tekstu, koji je neobične fakture, igra unutar floskule o gubljenju nacrtanih
gusaka, koristeći paradokse i jezičke bravure, preplićući hu mor i emociju, Caran stvara
zanimljiv i nesvakidašnji pretekst za igru. U čemu se, kao reditelj, još bolje snalazi, jer je uvek
spreman za inovaciju i rizik.
Njegova priča o mešanju realnog i imaginarnog sveta, nacrtanog i stva rnog, realizuje se
lutkarski unutar izmišljene stvarnosti, koja postoji na papiru, i u njemu, jer, u ovoj zrenjaninskoj
predstavi za decu, papir, hartija, natron istovremeno su i mate rijal u kome i čime se realizuje
ideja ali i poetsko-filo zofska supstanca koja gradi parabolu o životnim nedoumicama. Zato,
netipična replika iz ’’Guskalice’’ – ovaj momak ima proleće – predstavlja nostalgičnu
transferzalu Caranove poetike o iskušenjima dečije ljubavi. Koju su mališani na ovom izvođenju
prepoznali razumeli i prihvatili.
Samu realizaciju složenih smisaonih i tehnoloških zahvata ovakve igre, zrenja ninski
lutkari izvode tehnički perfektno, poletno i sa punom koncentracijom, tako da završni ples
stotinu gusaka, koje je izradio Tibor Farago, dolazi kao zaslužena kulmi nacija jednog
osmišljenog i zrelog izvođenja. Pored standa rdno dobrih Danila Mih njevića, Senke Petrović i
Tatjane Barać, u festival skom izvođenju nametnuo se i Miro slav Maćoš, kao Batlić.

oktobar, 2009.
ŠARENI SVET JOVANA CARANA
Jovan Caran: Priče ptice lažljivice“
scenario i režija Jovan Caran

Nevina čežnja cveta u saksiji da vidi veliki beli svet, a na drugoj strani cirkus koji taj svet oličava
- to su glavne opozitne tačke u predstavi „Priče ptice lažlji vice” Jovana Carana koji ovde
potpisuje tekst, režiju, scenografiju i skice za lutke, a čijom premijerom je prošlog četvrtka
otvorena jesenja sezona zrenjaninskog Narodnog pozori šta. Ali, zamamne priče ptice o dalekim
stranama za kojima se poveo cvet, samo su „naj iskrenije laži”, a i svet nije beo, nego ja šaren,
jer je ptica u stvari kukavica, teškim tegovima vezana za večitu službu u satu na zidu, a cirkusom
gospodari zli mađi oničar-pacov, i čežnja cveta imala bi strašni svršetak da ne bi dobrih
pomagača: tri cvrčka veseljaka, „sporožurećeg” plavog zeca (iz literature) i ružičaste zečice koja
bi da se uda..
Rasplet je optimističan, ima i glavni zgoditak na kraju – turističko putovanje za najlepši
cvet u saksiji... Ako vam se učini da je Caran ispleo alegorično-ironičnu meta foru, taj deo
prepoznavanja i raščitavanja je za odrasle, i nije obavezan, a u prvom pla nu je negovanje
empatije, osećajnosti, radoznalosti i prijateljstva. Ono što predstavu „Priče ptice lažljivice” čini
neodoljivom, to je pripovedačko-izvođački šarm, zasno van na tekstualnoj duhovitosti, sjajnoj
muzičkoj persiflaži (aranžmani Danilo Mihnje vić), kabaretskom miksu plesa (koreografija
Nataša Milišić) i pevanja i sviranja „uživo”, sa inspiracijom u vreloj, južnoj Italiji. Songove je
komponovao Saša Popović, a u glumačkom prepletu izdvajaju se Tatjana Barać, kao stopljena sa
lutkom lažljive ptice, i odlična pantomima Miroslava Maćoša i Andrije Poše. Sporopuzeći poštan
ski zec, Olgice Trbojević je bio šarmantno usporen a pacov Aleksnadra Dragara simpatično
neprijatan.

septembar 2011.
BRAĆA GRIM, A O „IVICI I MARICI“
Jakob i Vilhelm Grim „Ivica i Marica“
dramatizacija: Vanja Nikolić, Senka Petrović
režija: Senka Petrović

Kada sam se probudio u petak, preda mnom je bila nešto što je dovodilo u sumnju ukupnu
uravnoteženost prethodnog četvrtka. Zapravo, upitno je veče i noć tog dana u nedelji. Koje je
započelo premijernim izvođenjem ključne bajke braće Grim ’’Ivica i Marica’’ ili kao što
Kolumbina kaže ’’Janka i Metke’’, koju je Senka Petrović sasvim korektno scenski ispripovedala
uz malu pomoć dramaturš kinje Vanje Nikolić, koja je mogla biti i veća. Jer bi to ova najsurovija
bajka iz klasične starine izdržala. Naime, humor dece na ivici beznađe zna da bude veoma
iinspirativan. I kao poruka – delot voran.
Međutim, imam utisak da će ovaj takoreći prikaz lutkarske premijere u ’’Toši Jovanoviću’’, prve
posle epohe Vlade Grubanova, biti u osnovi afirmativan, i to iz razloga što su ansambl i
novopečena rediteljka uspeli da zaintrigriraju decu i zabave njihove još mlade roditelje. Iako me
u fabuliranju moje omiljene „kaže“ ometa parralelna „scena“ u kojoj je Kolumbina centar
svemira. Možda je i nehotično pomeranje težišta ovog igrokaza za decu, sa Janka i Metke, na
vešticu, odnosno fokusiranje trave stiranog veštičarenja na uštrb „family pathology’’, u malo
rastrganom songovanju Alek sandra Popovića, moj prekonoćni background pretvorilo u
psihodeliju Alisinog ogleda la.
Ipak, u petak ja na noćnom stočiću zatičem kartonski poslužavnik na kome je svoje ručan
potpis Kolumbinin!!! Što dovodi u sumnju kompletnu dramaturgiju prethodne večeri. Realan
potpis osobe koja je zapravo fikcija. Osim u slučaju da je snaga moje opse dnutosti nepretvara
u lik koji prevazilazi vreme i građanske obzire. I na tom mestu mojih tlapnji pomogne mi misao
Vanje Nikolić, koja je pomagala Senki Petrović u drama tizaciji ’’Ivice i Marice’’ jer kaže: Pričati
bajke podrazumeva baviti se posebnom vrs tom priče koja spaja u sebi realan svet sa svetom
mašte...
Dakle to je u pitanju, hvala braći Grim, ali ja ipak i dalje ne znam koje je Kolum bini i meni,
maćeha. Pošto to nikako ne može biti Kozeta ali ni Izabela Roselini koja je mi je, sedeći sa
nama za stolom, svojski pomagala da što duže zadržim Kolumbinu u svom svetu. Izgledajući,
pritom, kao lik iz filma ’’Divlji u srcu’’. U kome veoma liči na svoju majku Ingrid Bergman. Jer,
mnogo toga potiče iz detinjstva, kao što sam uveren da rediteljkin izbor ovog komada nije samo
stvar lektire.
Od glumaca-lutkara svidela mi se Tatjana Barać, kao Marica. Olgica Trbojević kao maćeha bila
je srećom izvan opasne zone stereotipa. Andrija Poša bliži sebi kao otac, nego u liku
ceremonijal - majstora. Premda scene naracije ukupno deluju osvaža vajuće. Danilo Mihnjević,
vrlo efektan kao Veštica. Ali ne bi bilo dobro za preds tavu ako ga na reprizama rekcija publike
previše ponesu. Jer je bi to razrušilo deli katnu scensku ravnotežu ove predstave. U kojoj je
inače scenografija uspešnije od lu taka, koje su pomalo likovno nestabilne, obe u kreaciji Jelene
Milić Zlatković, iako ih svi učesnici veoma inspirativno animiraju.

„Facebook“, novembar 2011.

U IZMENjENOM ZNAČENjSKOM I VIZUELNOM KLjUČU
Uglješa Šajtinac, po Hansu kristijaanu Andersonu: „Ružno pače“
režija: Irena Tot

Izvođenjem klasičnog dečijeg formata „Ružno pače“, koji Hansu Kristijanu Andersenu
duguje dugovečnost i metaforički iskorak iz sveta bajki u opštecivilizacijsku umetničku baštinu,
pozorište „Toša Jovanović“ kao da započinje neku novu fazu svo je pedagoško-kulturološke,
naravno i umetničke, funkcije. Jer, inscenirajući tekst Ugleše Šajtinca, na ovu klasičnu temu za
decu, koji unutar ove bajke-basne, preformuliše neke od suštinskih postulata, ne dovodeći
istovremeno u dvojbu njegovu nikad potrebniju tezu o pravu na različitost, zrenjaninski „lutkari“
na javljuju ne samo tematski iskorak iz stereotipnog repertoara, već ukazuju i na izmenjenu
strukturu pedstava za decu, odnos no glumačke igre. Rekao bih, da ova predstava znači
iskorak u novo vreme skoro svih radova u mehanizmu predstave za decu.
Uglješa Šajtinac, novelista i dramski pisac, unutar Ander senovog klasičnog obrasca, čini tri
bitna pomaka. Ideji ravno pravnosti bića, dodaje jasnije iskazanu misao da pojedinac u društvu
mora imati pravo na različitost. Unutar te socio-psi hološke i etičke konstante, Šajtinac se u
svom tekstu zalaže i za pravo tog pojedinca da bude svestan te drugosti. Čak da se i dobro
oseća u njoj. Kroz predstavu, takođe, provejava i stav da je obaveza društva da se bori protiv
svakojake ksenofobije. Naglašavajući osobenosti i različitosti ostalih u životinjskom sve tu ove
bajke, pas, mačor i najviše hrčak, pisac aluzivno upozorava na latentne opasnosti unisone
stvarnosti. Konačno, u sferi jezika, kombinacijom govornog i poetskog govora Uglješa Šajtinac
pruža scenskim umetnicima prliku da razigraju svoju maštu.
Rediteljka ovog izvođenja „Ružnog pačeta“, Irena Tot, hrabro je prihvatila piščev izazov. To se
ogleda, pre svega u dobro iza branom tempu igre, koji dopušta ansamblu da se izmenjena op
tika priče tečno razvije. Takođe, Totova je ponovila svoju, već dokazanu spretnost u organizaciji
i inicijaciji mikro-lutkarskih bravura, što je većem delu ansambla bilo veoma inspirativno. Njena
realizacija ove predstave ima u sebi sve odlike tečnosti i preciznosti.
Iz dobro tempiranog ansambla, u kome nije bilo slabog mesta, ipak izdvajam glumačko-lutkarski
rad Jovana Carana, koji je imao trenutaka izuzetnog nadahnuća ali je istovremeno i ubedljivo
tumačio neke od osnovnih zamisli autora teksta. On je shvatio, a rediteljka podržala, da se kroz
tu epizodu, hrčka, zapravo odvija vrlo bitan proces u kome Uglješa Šajtinac dodaje Andersonu
duh vremena.
Konačnom utisku izmenjene značenjske dimenzije u igranju ove klasične priče, zapravo njenom
scenskom definisanju kao značajnog otklona u lutkarskom svetu, veoma je doprinela i
Blagovesta Vasileva. Njene lutke, na kojima se vidi struktura i faktura, pomalo redukovane i
ogoljene, stvaraju neophodan kon tekst ovom novom čitanju „Ružnog pačeta“. Njeni likovni
artefakti nedvosmisleno ponavljaju osnovnu dimenziju predstave – ništa nije baš onako kako na
prvi pogled izgleda. Ako se potrudimo – videćemo da je svet mnogo bogatiji! Njihova izmenjena
likovnost deluje kao neophodna provokacija ustaljenom lutkarskom mišljenju, a unutar strukture
ove dobre, korisne i potrebne predstave, predsta vlja jedan od nosećih umetničkih stubova.

februar 2013.
ZAHTEVNA ALI I DOBRODOŠLA PREDSTAVA
Roald Dal:“Veliki dobroćudni džin”,
režiji Dragoslava Todorovića

Deca Zrenjanina, zapravo njihovi skoro slučajni predstavnici, i roditelji te dece,

pozorišno i obrazovno odgovorni, imali su priliku da premijerno vide priču o velikom
dobroćudnom džinu, koja ih je provela kroz svet ranih strahova, crnohumornog smeha i vratila
u dobrotu bajkovitog. Zahtevnog je u ovom izvođenju bilo dosta. Prvo je to nametnuo pisac,
Roald Dal, Norvežanin u engleskom ruhu. U anglosaksonskom svetu i literatura za decu jeste
surovija i direktnija nego što smo mi navikli, Otuda se i džinovi zovu Krvosrk, Decožvak I
Mesogriz. Jednostavno, Roald Dal smatra da decu valja izložiti realnosti, i da će im humor i
poigravanje sa iskonskim strahovima biti dovoljni da se sami izbore sa surovostima koji stanuju
i u bajkama. Takva percepcija umetnosti i vaspitanja jeste drugi izazov ovog komada. Jer, jedan
od uslova opstanka dečijeg pozoprišta, u uslovima medijske pomame, leži u njegovoj
spremnosti da prih vati drastičnu transformaciju dečije percepcije. Jer ta ista deca prebrzo
postanu ne dovršeni ljudi. Dragoslavu Todoroviću, reditelju ove igre za decu, ali i za njihove
roditelje, pozorište “ Toša Jovanović”, zapravo njegova scena za decu, znatno je olak šalo
posao. Naime, prethodne dve premijere, “ Crvenkapa” , a pogotovo “ Ružno pače “ is tančanim
balansom pozorišnog i vaspitnog, uspešno je trasiralo put za igrokaze koji zahtevaju emotivno-
misaoni napon.
Tako da se ova predstava o džinu koji je “vegetarijanac”, sa obličjem netipične bajke,
odlično uklapa u ovaj repertoarski iskorak, koji ovo pozorište svakako uvodi u red onih koja
pokazuju sposobnost socijalno-psihološke odgovo rnosti prema najmlađi ma. Zato je “Veliki
dobroćudni džin” je, pre svega, potrebna priča o neobičnom prija teljstvu, koja sadrži i višestruke
poruke namenjene deci. Ona govori o dečijim stra hovima i načinima za njihovo prevazilaženje,
o hrabrosti, snovima i rastancima. Ova predstava pomaže sigurnijem odrastanju. Ide u susret
onome što crtani filmovi ne mogu i ne žele – komunikaciji i odgovornosti!
Sa druge strane, u čisto pozorišnom smislu, Todorovićeva postavka, pomalo kompilacija
lutkarskih tehnika, živog izvođenja i tehnoloških izleta, dečijem ukusu nudi zanimljiv i
nekonvencionalan pozorišni izraz. Predstava kombinuje živu glumu i lutkarsku animaciju, tako
da uspeva da delu je multimedijalno. Koristi se više lutkar skih tehnika, kao ona sa senkama,
trodimenzionalnim lutkama i onim plošnim. Što jedino glumcima i animatorima usložnjava
posao, dok publici otvara mnogoznačnost doživljaja. Takva raznovrsnost upotrebe lutkarskih
veština, u kojoj su neki akteri, naro čito Nataša Milišić, naprosto svoj habitus sasvim preneli u
ulogu-lik, bila je dovo ljna da spreči latemtnu pojavu dosade koja proizilazi iz ovog,
prevashodno pripove dnog, teksta.
U predstavi se smenjuju “živi” glumci i lutke koje predstavljaju ljude, dok se, kao deo
scenografije, koriste i video projekcije koje doprinose kompletnom doživljaju. I premda bi
„klasični“ lutkari verovatno imali zamerke na ovakvo prožimanje tehnika i medija, Todorović je
bio u pravu jer je i budućnost pozorišta za decu u nekom sin kretizmu klasičnog lutkarskog
pozorišta i savremene tehnološke podrške.
Predstava “ Veliki dobroćudni džin”, tečno je realizovana. Na momente pomalo uspo
rena ali gledljiva i precizno artistički i pedagoški definisana. Kada je reč o akterima već sam
istakao nesvakidašnju spemnost Nataše Milišić da naprosto potone u lik devojčice Sofi. Andrija
Poša joj je, “uživo” bio dobar i dostojan partner, dok je Tatjana Barać nenametljivo ali precizno
oživela Kraljicu.
Likovni radovi, scenografija i kostimi, Jelene Milić Zlatković - dobro uklo pljeni u
humorno-poetični stil predstave. Ovo je izvođenje predstave za decu iziski valo napor od
najmlađih gledalaca jer je crni humor na početku bio mali šok. Rodite ljima će pak pomoći da
smelije otvore neke teme sa svojom decom, dok pozorištu može da posluži kao podsticaj da
nastavi sa angažovanim i nekovencionalnim pristupom dečijoj publici.

mart, 2013.
JEDAN „MAJUŠKO„ A TRI POGOTKA
Karel Novak “ BAJKA O MAJUŠKU”, preveo, adaptirao i režirao 1988. Srboljub Stanković Lule,
obnovu 2013. uradio Jovan Caran

Izvođenjem obnovljene predstave „ Bajka o Majušku „ i to vrlo efektnio i kvalitetno, Lutkarska

scena Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“ je započela novu sezonu na promišljen i znakovit
način. Udeo autora teksta Karela Novaka, u ovom slučaju, nije zanemariv ali za mnogostrukost
značaja ovakvog repertoarskog poteza veći je udeo produkcijskog i autorskog dela ekipe, koja
potpisuje ovu re-premijeru. Nekim logičnim redom, priča o, ne samo pozorišnom, uspehu
izgleda ovako: 1988. Srboljub Lule Stanković, tada anfanteribl lutkarstva u nas, kasnije
prestižan reditelj, dok je danas pomalo zaboravljeni klasik, postavlja na scenu Novakovo delo „
Bajka o Majušku „ namenjeno najmlađem poorišnom uzrastu. Bila je to dobra i gledana
predstava, jedna u nizu njegovih neobičnih i kvalitetnih inscenacija. Popuarni, ali veoma
zahtevni i autoritativni Lule Stanković, u ovom pozorištu potpisuje preko deset režija. Iz tog niza
bih izdvojio „ Carske pevače“, „ Malu ružu“ i neponovljive bitefovske „ Mitove ba lkana“. Odluka
rukovodstva pozorišta da obnovi ovu predstavu, pored umetničkih i per sonalnih razloga,
svakako da se bazirala i na aktuelnom materijalnom stanju srpske kulture, što nikako ne
devalvira reperoarske motive, već može da posluži kao primer racionalnog i odgovornog
ponašanja.

Međutim, tu ne prestaje šira pozorišna kulturološka akcija: oko revitalizaci je „ Majuška“. Ovim
se uspostavlja se ideja obeležavanja rediteljskog rada Srbo ljuba Stankovića Luleta. Njegov rad
u Zrenjaninu predstavljen je kratkim filmom kao svoje vrsnim omažem ovom po malo
zaboravljenom velikanu lutkarstva.

Posle ovih produkcijskih i civilizacijskih napomena oko značaja ovog izvođenja preds tave „
Bajka o Majušku „ stižemo i do same re-premijere. Ekipa zadužena za obno vu predstave,
posle 25 godina, u uznatno izmenjenim društvenim i kulturnim okolnos ti, sastavljena je od
nekadašnjiš i novih lutkara, dok je odgvornost da rukopis Srbo ljuba Stankovića Luleta oživi i
prilagodi poverena glumcu u reditelju Jovanu Caranu. Što je on uspešno i uradio, svestan da
velikog prethodnika ne sme suviše da „prila gođava“ ali ni da ga, bez neophodnih intervencija
prepus ti dečijoj publici izmenjene optike. Caran, dakle, minimalno, približava Stankovićev stil i
ukus deci, koja odra staju uz estetiku crtanih filmova i televizije. Te se izmene mere nijansama,
toliko malim da su u pojedinačnom detalju skoro nevidljive, tek se celinom predstave uspos
tavljaju i deluju. Zapravo, Caran je ovaj komad najviše podržao u ličnoj interpretaciji uloga
pripovedača, oca i kralja, u koje je uneo energiju, lakoću i smisao za persiflažu, koje savremena
deca lako prepoznaju. Jer, osnovna emocionalna i vaspitna poduka i poruka Karela Novaka, pa
i Srboljuba Stankovića, možda bi, bez malo ironije u humo ra, u današnjem svetu, pa bio to i
dečiji, delovali anahrono i patetično.

Taj Caranov stil i pristup, svako na svoj način, pruhvatili su i ostali akteri ove predstave. Možda
ponajviše Aleksandar Dragar, kao svirac. Senka Petrović je Majuška oživela sa dovoljno topline,
iako sa nekom uzdržanošću. Kraljicu i majku igrala je Olgica Trbojević Kostić, a ulogu princeze
- Snežana Popov – obe angažovano i koncentrisano, dok će lakoća doći sa igranjem.

novembar 2013.
LUTKARSKO POZORIŠTE DANAS
. Per i L. Spaćil : „“ Lutak nevaljalko“
režija: Jovan Caran“

Posle odgledane lutkarske (re)premijere teksta “Lutak nevaljalko”,tandema, iz prošlosti, J. Per i

L. Spaćil ( što mi neodoljivo zvuči kao sinonima za Pata i Pata šona, odnosno za Stanlija i Olija,)
skoro sam siguran da je epoha “lutkarstva iza pa ravana” definitivno završena. Komad za lutke,
i decu, “ Lutak nevaljalko”pomenutog dvojca, igran već u Zrenjaninu pre mnogo godina, u
postavci novog “kormilara” Jovana Ca rana , profunkcionisao baš načinom koji mi dokazuje da
je lutkarsko pozorište danas zapravo pozorište za decu u kome učestvuju i lutke! Pažnju dečije
premijerne publike, čini mi se veoma dobro odabranog uzrasta, prigrabili su oni delovi predstave
“ Lutak nevaljalko”u kojima radnju-priču vode lutke oslobođene od “paravanske linearnosti”,
odnosno intrigantne su i zanimljive sekvence uživo odigrane. Linerano, jednodimenzi onalno i
“minijaturno” lutkarenja, tamo negde u dubinu scene, izgubilo je utakmicu sa novim vremenom i
lutkarstvom, koje u tehnologiji i dizajnu mora da bude komplemen tarnije današnjem svetu dece.
Promenjena optika u Caranovoj verziji “ Lutkova” pomeri la je i ciljani uzrast publike od beba kao
predškolskoj populaciji.
Dakle, lutkarstvo - da, ali robovanje lutkarskim vremenima koja su prošla - ne. Najviše zbog
toga što generacije koje dolaze u pozorište za decu više nemaju komu nikaciju sa tim
anahronim vizuelnim i tehničkim izrazom. Mali premijerni gledaoci su to i ovog puta jasno
iskazali! Trebalo je samo upoređivati zbivanja na sceni sa zvučnom kulisom iz gledališta.
Inače, ovako osavremenjeno izvođenje priče o nevaljalstvu i primerenom kaž njavanju istog, uz
dosledno inistiranje na punoj interaktivnosti aktera i akcije sa publikom, prošlo je uspešno i
poletno. Zadržavši šarm naivnosti događanja i stilsko šarenilo putujučeg pozorišta Caran je
realizovao dopadljuvu, ritmičnu i dovoljno vaspitnu predstavu. Naravno, uz pomenute “smetnje”,
u momentima kada se “ igra iza paravana “ isprečavala. Deca su sasvim adekvatno učestvovala
u predstavi i lepo se zabavljala, što je za pohvalu jer se lutkarske odnosno predstave za decu,
između osta log, prave zbog njih, odnosno ne moraju da budu dosadne da bi bile poučne!
Mi, dovoljno odrasli, kombinujući sopstveno sećanje na detinjstvo, mogli smo da uživamo u
pitkoj kombinaciji retro-teatra za decu, sa elemen tima izmenjene pozo rišne medijske logike,
koja već već došla. Adaptacija precizna, režija duhovita, scenografija - očekivano funkcionalna i
fleksibilna, o lutkama bi moglo da se diskutuje - sve u izvedbi Jovana Carana. “Zvezda”
predstave - naravno Tatajna Barać. Uživo je bila gipka i vragolasta, u animaciji plastična i
duhovita. Lutka Nevaljalka je inspirisano animirao Miroslav Maćoš. Danilo Mihnjević je, kao
čovek iz publike, mogao biti malo opuštenije zabunjen, dok su autori, („Pat i Patašon“,) donekle i
režija, Hajnalki Kovač i Kristijanu Kardošu limitirali domete.
Izvođenjem “ Lutka nevaljalka”, bivšeg “Događaja u Lutkovu”, zrenjaninska scena za decu
istrajava na putu da redefiniše svoj izvođački profil, uz već naglašenu name ru da vaspitna
komponenta prati izmenjene mentalne, socijalne i pedagoške okolnosti.

januar, 2014.
O TRADICIJI I SKRIVENIM PORUKAMA BAJKI
„Nemušti jezik ili ništa bez petlića“, po tekstu Milivoja Mlađenovića, u režiji Miloša Jagodića

Nedavna premijera na Lutkarskoj ( dečijoj?) sceni Narodnog pozorišta „ Toša Jovanović“

pored umetničkog ( i edukativnog) utiska pokreće i nekolike teatarske i socijalne teme čiji je
domet dugotrajniji od uobičajenog pozorišnog efekta i odraza. Naime, ova predstava, rađena po
motivima iz naše narodne književnsti, sa osnovnom namerom pisca da, za dečiju populaciju,
duhovito ali i ne bez kultroloških ambicija, sagleda mogućnost suživota narodne tradicije i
pripovedanja u okolnostima informa tičko-digitalne civilizacije, otvorilo je jedno izhuzetno
delikatno pitanje svakod nevnog života. Reč je o zlostavljanju žene u okviru porodice, uzgredne
ali dalekosežne teme, koja neprimećeno postoji u mnogima bajkama. Čuveni kulturolog Bruno
Betelhajm, u svojoj intrigantnoj knjizi „Značenje bajki“, očigledno nije imao uvid u naš „ Nemušti
je zik“, jer ova narodna umotvorina decenijama promiče bez pravog komentara na surovost
prema ženama, koje je deo socijalno-istorijskog konteksta iz vremena nastanka ove drevne
književne forme..
Milivoje Mlađenović je u svom čitanju ove bajke, njenom suočavanju sa savreme nim
odrastanjem i dramskim razrešavanjem prividne sukobljenosti tradicionalnog i imformatičkog,
došao do korektnih teatarskih rešenja ali je najveća vrednost njegove inscenacije „ Nemuštog
jezika“ to što je scenski, u okvirima pozorišta za decu, podsta kao razgovor na temu – mogu li
bajkoviti i slični sadržaji iz davnina i nacionalne epi ke i dalje prolaziti bez komentara i odgovora,
kada se postavljaju na današnju scenu za decu. Autorov odgovor je negativana, i on u
interpretaciji ovog teksta to dosta duhovi toi uspešno čini. Na taj se način jedna od funkcija
pozorišta za decu, njegova neopho dna vaspitna i socijalna dimenzijja, suvereno ostvaruju.
Zrenjaninsko pozorište, na taj način, potvrđuje i svoju društvenu odgovornost. Sada im predstoji
zadatak da za takvo kritičko promišljanje nasleđa oforme odgovarajuću publiku, uzrasta između
četvrtog i sedmog razreda, jer su trenutno te generacije izvan opsega teatarskog uticaja. Ali, to
je zadatak i za pedagošku struku, gradske strukture i roditelje.
O samoj predstavi „Nemušti jezik ili ništa bez petlića“, za koju smo rekli da je veoma
potrebna i odgovorna, rekao bih sledeće: Ostvaren je dovoljan umetničko-izvođački kvalitet,
tako da se o predstavi može i mora raspravljati kao relevantnoj pozorišnoj činjenici. Njeni
vaspitni i socijalni aspekti su nedvosmisleni, i kao kul turni produkt zaslužuje respekt. Tekst
Milivoja Mlađenovića se ravnopravno nosi sa klasičnom temom, i na mestima gde je stavlja u
nove kontekste, odnosno u pasažima gde ga osavremenjava. Posebno je relevantan tamo gde
se supotstavlja patrijarharnom i ana hronom porodičnom moralu. Pisan je duhovito. Nažalost,
zamalo je preopširan i dis perzivan. U jeziku sabira i prepliće savremeni žargon i narodnu,
epsku frazu. Dopad ljivo. U adaptaciji teksta je pored reditelja, Miloša Jagodića, učestvovala i
Nataša Ilić, koja je morala radikalnije da sredi dramaturgiju, naročito u scenama „ pozorišta u
pozorištu“, kada se dešavaju i smisaoni obrti u odnosu na „originalni“ Nemušti jezik.
Iz tog razloga, tokom realizacije igre nastaju i vidljivi disba lansi u tajmingu predstave,
kao i u njenoj unutrašnjoj tranziciji od drevnog kao savremenom. Jagodić je, ipak, taj
nedostatak u dramaturgiji uspeo da izbegne u postavci glumačke igre, koja teče bez zastoja i
većih stilskih razlika. Dobro je, takođe, pronašao meru u predstavljanju kulturološkog „incidenta“
između drevnih vremena, koja karakteriše – pripovedanje, sa savremenim okolnostima u kojima
je kompjuter zamena za porodično vaspitanje i obrazova nje. U razvoju glumačkih radova, ipak,
dopustio je da se pojavi izvezstan jaz u interpretaciji „porodičnog kruga“ u odnosu na
događanje u životinjskom „off rezer vatu“, što je najizraženije kada se u finalu spoje te dve „
scene“.
Čeketala, predstavnika i zagovornika tradicionalnog, živahno, simpatično i uvereno
igrala je Nataša Milišić. Kristijan Kardoš se opredelio da Multinaratora, antipoda narodnom
pripovedaču, odigra dosta pomirljivo i druželjubivo, nasuprot uobičajenoj percepciji tog
digitalnog uzurpatora porodičnog života. Što je delovalo zanimljivo i pomirljivo. Tatjana Barać je
Majku, donela kao lik između pokondirenosti, nemogućnosti i nagoveštene žrtve, dok je
Miroslav Mačoš, kao Otac naglašavao humor ne i dopadljive dimenzije ove uloge, smanjivši
tako drastičnost slike nasilja u poro dici. Dečak, Snežane Popov, dovoljno slikovit i živahan, u
ovoj priči koja više govori o roditeljima nego o deci. Iako je predstava namenjena mlađima!
Danilo Mihnjević, kao Petlić, i Andrija Poša kao Pas, lavirali su od karikature do lagane parodije,
pritom što je Mihnjević bio bliži ismevanju lika i žanra, dok je Poša povremeno inklinirao
grotekski. Obojici bi dobro došlo malo stišanosti u gestu. Jovan Caran je igrao – „Nekog iz
publike“, šarmantnije nego što su to pisac i reditelj smislili.
Muziku, upečatljivu i podsticajnu, potpisuje čuveni Gabor Lenđel, dok je upeča tljivu i
masivnu senografiju osmislio Alaksandar Veljanović. Kostimi Milice Grbić Komazec, efektniji
kada su u pitanju životinje, Petlić, pijanac - naročito!

februar, 2014.
BAJKA U FUNKCIJI ETNOLOŠKOG BUKVARA
Jovan Caran: „ POBRATIM VETRA“

U kontinuiranom nastojanju da dečijoj publici obezbedi pozorišne sadržaje koji

objedinjuju umetničku, vaspitnu i edukativnu komponentu, izvođenje predstave „ Pobra tim
vetra“ predstavlja očigledan dokaz valjanosti takvog koncepta. Realizacijom ovako složenog
pozorišnog formata za decu, kao što je autorski projekt Jovana Carana – tekst, režija,
scenografija, kostimi, lutke, zagovornici pozorišta za decu koje nije samo mesto zabave,
dobijjaju satisfakciju ali istovremeno i obavezu da istraju na tom putu. Umetnički posao koji je
obavio Jovan Caran jeste značajan, kvalitetan i ambi ciozan, ne bez mana, koje su, srećom,
mnogo manje od vrlina, a istovremeno i podsticajan da se ovom istraživačkom pozorišnom
stazom nastavi. Zrenjaninsko pozorište, takođe, ovom zahtevnom produkcijom potvrđuje svoju
vitalnost i organizovanost.
Kao pisac „ libreta“ za ovaj bajkoviti etnološki mjuzikl u počast tradiciji, mito logiji i klasičnoj
fabuli za decu, Caran kao pisac, zadržavajući model izvorne, neosa vremenjavane, na silu,
formule u građenju bajke, čini značajan i rezultatom vredan napor da ukupnost scenskog
zbivanja oplemeni značajnim elementima iz jezičke, fol klorne i etnološke tradicije srpskog
naroda. U tome je naročito uspeo kada je u pitanju muzikološka i ligvistička sfera narodnog
života, koji se grupišu i zgušnjavaju oko osnovne potke pripovedačkog tkanja predstave “
Pobratim vetra”. Dakle, umesto da u izvornu verziju nekog poznatog bajkovnog predloška uvede
avion ili automobil, čemu pribegavaju mnogi savemeni reditelji u stvaralačkoj nemoći da za
drevno ili mitološ ko pronađu adekvatan i inteligentan savremeni “kljuć”, Caran ide težim putem
– on uspostavlja most saznanja između dece i kulturne baštine naroda koji je bajku iznedrio.
Njegova vešta i funkcionalna upotreba izvornih narodnih instrumenata povremeno pretvara ovu
bajku u scenski etno-muzikološki bukvar. I ta dimenzija ove predstave, uspostavljanje izvorno-
muzičke tkanice, ne šlagerske i polulističke, podržana delo vanjem impresivne scenske
“mašinerije”, koja spaja scenografiju, lutke, kostime i brojni ansambl, jeste glavni kvalitet ovog
izvođenje.
Iz činjenice da Jovan Caran ovu predstavu potpisuje kao komletan autor, ne treba podsećati da
je on istovremeno i izuzetan glumac, možda proizilazi i izvesna nedorađenost ovog projekta, jer
kompletno autorstvo jeste rizik. Naime, u analiziranju elemenata ovog ,zaista složenog i
ambicioznog komada, koji možda ima i ambicije da zaintrigira i stariju publiku, stiče se utisak je
da je prvi, ili početni segment tog žan rovski kompleksnog igrokaza - sama bajkovita fabula i
njeno rasplitanje, dramaturški pojednostavljen i nedovoljno precizan. Osnovna arabeska priče
kao da nema dovoljno autentičnih sokova…
Istini za volju, u Caranovoj. Dakle sopstvenoj režiji i scenskoj vizuelnoj pos tavci, ova se
eventalna mana preterano ne vidi, kao da je Caran reditelj taj lični hendikep pisca vešto
kompenzovao ali, utisak je da bi dosledniji i precizniji radovi, na dramskog konzistentnosti, ovu
dobru predstavu učinili još značajnijom.
Brojni ansambl ovog, premijernog, izvođenja dela “ Pobratim vetra” sa vidnim entuzijazom i
posvećenošću realizovao je njegovu složenu i kulturološki značajnu sad ržinu. U timskoj igri, uz
složene scenske zadatke, kao da su Danilo Mihnjević, Miro slav Maćoš, Kristijan Kardoš, Senka
Petrović, Tatjana Barać, Nataša Milišić, Snežana Popov, Aleksandar Dragar, Olgica Trbojević
Kostić i Hajnalka Kovač sebe, na izvestan način, podredili dobrom odvijanju ovog, moglo bi se
reći, spektakla za decu. Andrija Poša, kao Bajan, sticajem raznih okolnosti, i dobrim ličnim
glumačkim tajmingom, izdvojio se, naglašenijom bojom, iz inače dobre grupne igre.
I, naravno, muzika Milete Grujića, veoma inspirisano i scenski primereno prati osnovnu etno-
muzikološku nit ove predstave. Učvršćuje je i podstiče, što važi i za koreografija Nebojše
Gromilovića.
Na kraju ovog prikaza treba reći da je “ Pobratim vetra” dobro, potrebno i zanim ljivo scensko
ostvarenja, za koje bi valjalo mlade posetioce prethodno pripremiiti da bi lakše doprli do svih
njegovih slojeva.

„I love Zrenjanin“ 26.09.2014

DUHOVITO, POUČNO I ZABAVNO
scenario: Milena Depolo
režija: Dragoslav Todorović

Dragoslav Todorović došao da izrežira jedan zbir klasičnih poučnih basni, koje je on nazvao
ZEC, KORNjAČA I KOMPANIJA, a po njegovoj ideji tekst je napisala Milena Depolo. Likovni
dizajn predstave uradila je Jelena Milić Zlatković, a kom pozitor je Vladimir Pejković. Ispostavilo
se da je to vrsna grupa autora u odličnoj kombinaciji – ne zna se šta je bilo zgodnije, smislenije,
inteligentnije, maštovitieje – da li tekst, da li režija i koncept, da li izgled lutaka, da li muzika, da li
specijalno duhovita animacija i gluma. Jednom rečju – ova predstava za decu ima jasan smisao,
ima glavu i rep – razume je svako dete, ima pozorišnu čaroliju, ima visoku estetiku i duho vitost
– sve on što je deci, videlo se na premijeri – i odraslima, dovoljan i važan razlog da provedu taj
sat u pozorištu.
Basne koje su odabrane za predložak u predstavi, sve su redom vrlo poznate – ZEC I KORNjA
ČA, CVRČAK I MRAV, GAVRAN I LISICA, DVA OVNA NA BRVNU – i sve imaju jasnu poentu –
moralni zaključak, ili naravoučenije – podučak koji se mora izvući na kraju svake od basni.
Struktura cele predstave sklopljena je razumljivo, ali vrlo dinamično i maštovito. U carstvu
životinja – u šumi, organizuje se zanimljiva utak mica – takmičiće se u brzini zec i kornjača.
Naravno taj početni apsurd, koji se u origi nalnoj basni svodi na to da je samohvali zec prosto, iz
dosade zaspao u toku trke, pa ga je kornjača zaspalog prestigla, u ovoj predstavi je samo
početak scenskog zapleta. Ovaj zec je, ne samo hvalisavac, nego je i bonvivan – voli da ide da
se zabavi – u pozorište, koje se tu odnekud stvori, pa i u šumski bioskop. U međuvremenu –
vredna i uporna kornjača – koja u predstavi ima prezime – Temeljna – hoda li hoda – i naravno,
pobedi hvalisavog i hitrog zeku. Tako se jednostavno i lako deci preporučuje – vredan i uporan
rad, da bi se dostigao neki životni cilj – što je i smisao dotične basne. U ostalim bas nama koje
se prikazuju u scenama kada zeka odsusutvuje iz trke – opet vidimo kako mar ljivost pobeđuje
lakomislenost, a potom – u kasnijem dijalogu kornjače i zeca – pojavi se i ona humana teza, da
je mrav bio su više surov u kažnjavanju nesrećnoig lakomislenog livadskog pevača – cvrka. Pa
zatim slede i druge osobine, koje se kritikuju i ismevaju – uglavnom lakomislenost, lukavost,
nasilništvo i tvrdoglavost – kako u kojoj prikazanoj basni. Jasan didaktički stav, koji se iz nekog
razloga, u poslednje vreme ignoriše u lut karskim predstavama za decu – u ovoj predstavi bio je
sastavni deo koncepta i ukupne komunikacije. I bio je lako prihvatljiv, nenametljiv, duhovit i
pošteno, jednostavno – iskren.
Vrhunac predstave – pre svega u veštini animacije – dostignut je u vrlo duho vitoj sceni
pozorišta u pozorištu, gde se prikazuje basna „Dva ovna na brvnu“. Vrlo dobro razrađene lutke
ovnova, likovno bogate i vrlo pokretljive, duhovita animacija na malom prostoru scene u sceni –
izazvali su salve smeha u publici, vrlo raspolo ženoj i dobro zagrejanoj dotadašnjim duhovitim i
scenski upečetljivim materijalom.
Poseban umetnički dogadjaj, čak bi se moglo reći i scensko čudo, predstavlja sekvenca
bioskopa, u kome zeka sa publikom gleda basnu Gavran i lisica. U ovoj sceni dolazi do izražaja
moderan autorov duh i savremeno shvatanje sinkretičke umetnosti pozorišta, u kome lutkarstvo
i animacija, imaju ogromnu ulogu. Dakle ovaj bioskopski deo pred stave, odigran je u formi
pozorišta senki, a senke su opet bile animirane, svedene, majstorski predstavljene,
dvodimenzionalne lutke iza ekrana. Ono što smo videli na tom ekranu bilo je vrhunski
koncipirano na raskršću animacije i crtanog filma. I, uspelo je u potpunosti. I basna je bila
razumljiva i prikazana na neobičan način, tako da će zasigurno, ostati dugo upisana u sećanje
dece gledalaca. Bravo!
Pored navedenih likovnih i dramsko-komičnih elemenata scenske kompozicije – značajnu kariku
u lancu događanja na sceni, odigrala je stalno prisutna, živa, jasna, bodra i inteligentna muzika
– animacija kompozitora Vladimira Pejkovića. I naravno odličan lutkarski ansambl Narodnog
pozorišta „Toša Jovanović“, ansambl pojedinaca koji dišu kao jedan, potpuno uklopljeni u
matematiku i estetiku pokreta i govora, doži vljaja i scenskog nastupa – u diskretnim crnim
kostimima, ali izražajni u svakom pok retu lutke koju animiraju, svako po jednu, ili u paru,
saživljeni sa prostorom i dinami kom scene.
Evo njihovih imena kako su navedenii u programu predstave – Miroslav Maćoš, Kristina Kardoš,
Andrija Poša, Danilo Mihnjević, Snežana Popov, Nataša Milišić, Tatjana Barać, Snežana
Kovačev Čelar, Vladimir Živin, Ester Farago i Nikola Lalić. Svi su oni igrali po nekolko uloga,
animirali po nekoliko lutaka, asisitirali kole gama, makar i za samo jedan pokretz lutke, ali su bili
deo velike pozorišne mašine rije, koja je radila perfektno, bez zastoja i bez kvarova, sa velikim
entuzijazmom i energijom – radnom i kreativnom.

četvrtak, 19.februar 2015.

KOMAD VIZUELNE NEOBIČNOSTI I LUTKARSKE SVEŽINE
Đula Urban “Plavi Petar”,
režija: Emilija Mrdaković

Lutkarska predstava za malu decu, onu koja neminovno odrastaju uz crtane fil move i
ostale “elektronske imaginacuje “ Plavi Petar”, mađarskog autora Đule Urbana, naprosto je
dobar obrazac kako pozorište za decu može da ostane u sferi pozorišne umetnosti i lutkarstva,
a da istovremeno ne postane anahronizam u vremenu promenjenih estetičkih, izvođačkih i
vaspitnih formata današnjice.
Urban postavlja naizgled jednostavnu priču o egzistencijalnom pravu na razli čitost, o
pravu svakog bića da zbog svoje različite boje, ili bilo čega drugog, ne bude socijalno ili
kulturološki izolovan, diskvalifikovan i šikaniran. Kao što to obele žava deo sudbine njegovog
plavog psa. U razvijanju te, naizgled male, ontologije ukupnog mikrosveta pojedinca, Urban, sa
nedramatičnim ali time i važnijim, uzgrednim, deci primerenim, opisima života, ukazuje da je
empatija, nažalost, retka u današnjem svetu, ugrožena, odnosno da oni koji zastupaju većinsko,
ksenofobično i stereotipsko opšte mišljenje i vladajući ukus, suviše često ugrožavaju pravo na
život u različitosti. Urbanova vrlina, vidna u ovom tekstu, je u tome da kao pisac dobro zna
adresu na koju upućuje svoj komad, da ume da bude komičan ali i pomalo paradoksalan - što
znači da predstava ima u sebi i grotesknosti. Konačno, njegov dramat nedvosmisleno poručuje
najmlađoj publici - da smo svi isti. Oni dobri, pogotovo.
Takav predložak je rediteljka Emilija Mrdaković, pre svega dobro razumela, te je
sačuvavši njegovu pedagošku i vaspitnu dimenziju, pomalo šematizovanu i jednoslož nu fabulu,
istu duhovito i maštovito razigrala. Glumce je ohrabrila za da izbegnu šab lonski prilaz animaciji,
da drugačije priđu igri sa lutkom odnosno da zaborave na nepo trebni kvazi-lutkarski stil u
direktnom suočavanju sa publikom. I tako smo iste glumce, iz prethodnih predstava, videli u
izmenjenim, prijatnijim vizurama.
U ustom, inovativnom i nešamatizovanom stil je nastavila i Blagovesta Vasi leva, čija su
scenogafija, lutke i kostimi bili različiti u boji i formi, pogotovo u konstrukciji i tehnologiji, te su
rediteljkinom konceptu brzine i nekonvencionalnosti otvorile nove dimenzije.
Glumci, Nataša Milišić, Tatjana Barać, Kristijan Kardoš i Danilo Mihnjević, kao da su
jedva dočekali ovako izmenjen scenski format. Igrali su sa vidnim raspolo ženjem, rekao bih da
su se i igrali lutkama, i sa njima. Muzika Vladimira Agića je sve mu dodala lakoću, unela i
diktirala ritam. Bila je podsticajna, primetna ali ne i agre sivna.
Iz celine dobre glumačke ekipe izdvojili su se Kristijan Kardoš i Tatjana Ba rać. On, jer je
uspeo da potpuno pozitivnog junaka, Đefa, učini simpatičnim i stvarnim, osim da bude samo
“pozitivan”, a ona, zato što njen Mačak, i pored toga što je glavni “negativac”, uspevao da bude
duhovit, i ne sasvim “negativan"”
“Plavi Petar” je, dakle, na zrenjaninskoj decijoj sceni ostvaren kao dobar reper toarski potez.

decembar, 2015.
ŠTA POSTOJI IZA I ISPRED GOVORA I JEZIKA
Olgica Trbojević Kostić: „Priča o ...“
senario i režija: Olgica Trbojević Kostić

Sve je počelo sa premijerom na Lutkarskoj sceni. Olgica Trbojević Kostić, dugo godišnja
članica ove scene, glumica i lutkar osobenog izraza, poduhvatila se da, kao autor, ali i akter,
obogati ovogodišnji repertoar komadom „ Priča o...“ Reč je o kombino vanoj inscenaciji
glumaca i lutaka, u kojoj se igra dešava u dva paralena nivoa, koji se direktno ne dodiruju ali se
neprestalno prelivaju jedan preko dugog. Ličilo je to na pri ču i njen vizuelni i asocijativni
komentar. Dok je priča tražila komunikaciju sa decom zabavišnog i školskog uzrasta,
lutke/baloni animirali su bebe ( i poneke mame koje su se “mobilnim fotografisanjem” „ mešale“
u dramaturgiju pozorišnog zbivanja). Ta dvos mer nost dramaturgije i režije, ovog puta se
pokaza uspelom, estetički i didaktički.
Ovo izvođenje je imalo još jednu, vidljiviju, različitost u odnosu na postojeći reper toar. Naime,
vrlo svedena i poznata fabula realzovana je na izmišljenom jeziku, kako se to u pozorišnoj
terminologiji kaže – na bufo jeziku. Nekada se u u slengu to zvalo šatrovačkim, ili tako nešto.
Prepoznatljiva zbivanja iz školske učionice, u sferi verbalne komunikacije, odvijala se u šiframa
izmišljenog jezika tako da je dečija pub lika imala šansu i priliku da odgoneta šta se zapravo
dešava iza i spred govora, čiji smisao joj je uskraćen. Svako je imao priliku da u svojoj glavi
rekonstruiše šta dvoje đaka govore o klupi, sveskama, olovkama, nastavnici, kredi, školskom
zvonu, o sebi i drugima...
Kao rediteljka, Olgica Trbojević Kostić je uložila vidan napor da glumce, Tatjanu Barać i
Danila Mihnjevića, odvrati od preglumljavanja, što se neminovno name talo odsut vom publici
razumljive jezičke komunikacije . I oni su, zajedno sa njom, us peli u tome, prikazavši i skoro
sasvim novo, sopstveno glumačko lice. Na sličan način je i ona, autorka i rediteljka, Olgica
Trbojević Kostić, u sopstvenoj scenskoj pojavi oblikovala lik nastavnice. Ako mi je dozvoljeno da
primetim, sa simpatič nim eleme ntima joneskovske humornosti, što deci verovatno ništa ne
znači. Jer, njima je bilo dovoljno da naslute da iza i ispred govora i jezika postoje svakodnevna
čuda. U čemu im ova predstava pomaže.I

„I love Zrenjanin“, .2015.

MOBI DIK SA DRUGE STRANE OGLEDALA
„PESMA BELOG KITA“, po motivima romana„ Mobi Dik“ Hermana Melvila
adaptacija: Kurjački Luka i Atila Antal, režija: Atila Antal

Melvilov mnogoznačni roman „ Mobi Dik“ poslužio je mladim pozorišnim autorima predstave „
Pesma belog kita“, Luki Kurjačkom i Atili Antalu, da dosta smelo alii ne i neuspelo, pokušaju da
pozorišno spoje avanturu, poemu o moru i ljudskoj upor nosti, koja se graniči sa opsesijom, sa
skoro ekološkom pričom iz morskog sveta, koji postoji sa druge strane morskog ogledala.
Odlučili su se da im format tog žanrovskog suplementa bude lutkarska predstava za decu, što je
rezultiralo ostvarenjam koje začu dno, kontraverzno ali i intrigantno i nesvakidašnje. Kurjački u
definisanju ideje Atile Antala, da sagleda iznutra poemu i fantazmu o epskoj ali i metafizičkoj
borbi kapetana Ahaba i grandioznog kita Mobi Dika, stavljajući sve to u kontekst globalnog ali i
pojedinačnog sveta sa druge strane okeanskog ogledala, pokazuje dovoljno akri bije, kondicije i
poetske delikatnosti. Međutim, u delu posla koji se zove dramaturgija pozorišnog vremena,
tempa i arhitektonike, kao da mu je izmakla nit koja će ovaj, povre meno brilijantan,
književno/dramski kontekst držati u čvršćoj i ulančanjoj uzici.
Fragmenti ove i ovakve teatarske tvorevine za decu deluju suviše, previše samosta lno. Iako
inteligentno režirani, likovno i vizuelno uzbudljivi, promiču formatom koji nije dovoljno definisan.
Pitao sam se, i to baš kada je bilo najlepše – kom uzras tu je ova predstava namenjena? Ipak,
do kraja premijernog izvođenja uspeo sam da pro nađem odgovor, i to zato što je „ Pesma
belog kita“ vredna takvog truda.
Dakle, pozorišni komad Atile Antala i Luke Kurjačkog treba da gledaju rodi telji, intelektualno
otvoreni, pozorišno edukovani, sa svojom decom, između sedam i deset godina, naoružani
strpljenjem i spremni da sa „naslednicima“ prodiskutuju o to me šta su, zajednički, od gledali.
Ubeđen sam da je to pravo rešenje, isto toliko koliko nisam siguran da današnjica ima dovljno
stpljenja za tako „projektovanu“ decu i njegove roditelje. Odnosno, za komade kao što je „
Pesma belog kita“.
A sada o samoj predstavi, koja je pitka, ljupka, pomalo razvučena, složena i zahte vna, čak i za
one pominjane „ intelektualno otvorene“ roditeljima. Premda, ova se lut karska igra može gledati
i kroz jednostavniju prizmu smenjivanja dobre animacije, boje i zvuka, što verovatno autori ne
bi baš voleli.
Reditelj Atila Antal, čiji je i koncept ove predstave, uradio je ,u detalju poseb no, umetničke
poslove na visokom nivou. Međutim, morao je da bude rigurozniji u saži manju teksta i
njegovom preciznijem sinkopiranju. Glumcima je, međutim, ostavio dovolj no prostora za
kreaciju, sa laganim usmeravanjem kao kolektivnim „ koreografijama“ koje dominiraju.
Ipak, specifičnim bojenjem lične glume, pokreta, animacije ili glasa istakli su se Danilo
Mihnjević, lakoćom poteza i gesta, Senka Petrović, suptilnim i poetičnim rešenjima, i Aleksandar
Dragar, hrapavim i silovitim iskazima, kao i Snežana Popov, diskretnim i mekim prilazom kroz
likove i lutke
Posebno impresivni bili su likovni delovi predstave koji se dešavaju „iza okeanskog ogledala“,
kao novootkrivena alternativa onom što znamo iz Melvila i klasi čnog „ Mobi Dika“. Paradoks je
u tome što su ti pasaži istovrememno i mesta gde drama turgija predstave zakazuje. Ali, nije to
jedini primer, iz života i umestnosti, ka ko estetika nije najfunkcionalnija...
Muzika Atile Antala je dovoljno sažimala teme i asocijacije iz teksta. Delo vala je podsticajno i
ritmično. Koreografija i scenski pokret koje je uradila Senka Petrović - ugodne i inspirativne.
Dizajn scene i lutaka Reke Ferencija, suvereni i originalni.
Ukupna ocena ovog projekta je svakao povoljno jer i pozorište za decu mora da se otvara
prema novim autorima i temama. Ekipa mladih autora koja potpisuje delo „ Pes ma belog kita“
svakako obećava, dok su rezultati izvesnog nesporazumi sa formatom predstave možda i
preporuka za buduće pozorišne festivale.

mart, 2016.
PREDSTAVA ZA NAJMLAĐE
Ivana Koraksić: „Kuća brojeva“
režija Ivana Koraksić

Lutkarska scena je, nastavljajući programsku politiku koja spaja savremene tokove pozorišta za
decu, ali i diskretan ali uporan pedagoški uticaj i obuhvat, realizovalo predstavu „Kuća brojeva“,
koja je napisala tekst za nju, i režirala je Ivana Koraksić. Namenjena najmlađem uzrastu,
premijerno izvođenje je pokazalo da su kreatori vrlo dobro pogodili i formu i scenski izraz. Ova
predstava popunjava programski dijapazon, kao i starosni obuhvat koji ovo pozorište već duže
vreme uspešno gradi. Ovim komadom upotpunjen je je i prostor koji zauzimaju deca koja se,
uzrasno, po prvi put sreću sa pozo rišnom magijom.
Jedostavna, upućena na vizuelne atrakcije i muziku „Kuća brojeva“ uspešno ani mira dečiju
pažnju. I podstiče interaktivnost. Elementarna u strukturi, možda čak previše, jer današnja deca
dolaze iz sveta medijskih izazova, ova igra za decu i sa de com, ipak uspeva da ritmom,
šarenilom ali najviše glumačkim trudom drži pažnju do kraja scens kog dešavanja.
U dobrom timu izvođača ovog se puta više istakla Senka Petrović kao Petra. Bila je puna
pozitivne scenske energije. Tatjana Barać, Aleksandar Dragar i Kristijan Kardoš bili su na svom
standarom nivou, što znači vrlo profesionalni i precizni. Dizajn lutaka i scenografija Filipa Jeftića,
korektni. Ambijent je likovno precizno uradio Flora Viorel.
Ova lutkarska predstava, mala, nepretenciozna ali pogođena i dobro realizova na, u oskudnim
vremenima za kulturu. U kojima se traži korišćenje unutrašnjih rezervi.

mart, 2017.
VIZUELNA ATRAKCIJA KAO GLAVNI UTISAK
Stevan Pešić: „Vesela kuća“
režija: Irena Tot

Tekst koji je Stevan Pešić napisao pre tridesetak godina poslužio je rediteljki Ireni Tot
da napravi moderan lutkarski komad za najmlađe školarce. Zanimljivu i poučnu predstavu o
detinjstvu i želji za brzim odrastanjem, svojevremeno dosta izvan onoga što se tada pisalo za
decu, danas pomalo tanušno štivo u odnosu na aktuelno video/televizijsko stvaralaštvo za decu,
rediteljka je pročitala, pre svega kao atrak tivnu lutkarsku igru. Komad za decu u kome su se, u
aktuelnom izvođenju, glavne vrline obrele u vizuelnim atraktivnostima. Što je u i sasvim logično
i očekivano kada se ima u vidu da je rediteljka IrenaTot svoju plodnu karijeru provela
prevashodno kao vrsna lutkarka. U „prevođenju“ Pešićeve „ Vesese kuće“ na izmenjenu dečiju
percepciju novog milenijuma, rediteljka je, duhovito i spretno, rešila da protivrečnosti i gene
racijski jaz između „malih“ i „velikih“, dece i odraslih, koji je u središtu ove priče, na sceni,
predstavi na najdirektniji i vizelno najatraktivniji način - bukvalnim i fi gurativnim sučeljavanjem
malih i velikih aktera, odnosno klasičnih i glomaznih luta ka. Na taj je način izmestila priču i
njenu poentu, koja glasi – sve u svoje vreme, iz sfe re uobičajene lutkarske naracije u prostore
vizuelnih i kolorističkih atrakcija.
U tome je imala dosta uspeha, naravno uz pomoć i sinergiju kreativne Blagoveste
Vasileve. Kada je u pitanju ovo lutkarsko ostvarenje, lepršavo, inteligentno i vizelno bogato,
jedino što se da sugerirati režiji Irene Tot jeste potreba da se komad sažme, jer se prrevelikim
trajanje gubi tekstualni koncentrat.
Glumačka ekipa je u ovoj predstavi imala raznovrsne zadatke, kao i zahtevne poslove,
od glumačkih do animatorskih. Za razliku od sličnih scenskih izazova, u komadu „Vesela kuća“
bilo je i specifičnih izazova, kao što su animacija velikih lut ki, ali i prilagođavanje igre i animacije
interakcijama sa uvećanim dimenzijama sceno grafije i lutaka. Što zahteva uspostavljanje i
novog fabularnog smisla. Potrebno je reći da je iskusni zrenjaninski ansambl uspešno obavio
te zadatke. Izmenjene propo rcije lutaka i rekvizite bile su praćene odgovarajućom misaonom
optikom.
Igrajući gospođicu Julku, Tatjana Barać je bila izuzetno koncentrisana jer je na njoj
ležala suština Pešićeve vizije. Uspešno je prikazala sve mene odrastanja, istov remeno
prihvatajući okolnosti izmenjenog vizuelnog i metaforičnog sveta koju su Ire na Tot i
Blagovesta Vasileva uspostavili na sceni. Njene roditelje igraju Nataša Mi lišić, i Andrija Poša,
potpuno prilagođeni izmenjenom težištu ove preredstave, u kojoj dominira izvestan vizuelni
nadrealizam. Danilo Mihnjević, kao nesuđeni mlado ženja deluje uspelo kombinacijom
komičnog i humornog. Snežana Popov je donela lik Kokoške zanimljivo, sa nekoliko inventivnih
minijatura. Mačak, koga igra Kristijan Kardoš doprineo je dinamici scenskih događanja. Igrali su
i Olgica Trbojević i Miro slav Maćoš, sa manje prostora, ali veoma timski i profesionalno.
Za ovu druigačijui zanimljivu predstavu za decu, izmenjene scenske azbuke, muziku je
uradio Marko Pejčić, u saglasju sa njenim ukupnim dizajnom.

„ I love Zrenjanin“, februara, 2018.

INDEKS IMENA

Agić Vladimir Aga

Adams Ričard
Adamović Ljiljana
Anderson Hans Kristijan
Andrić Ivo
Anev Veselin
Antal Atila
Antić Jovan
Anuj Žan
Arapović Danica
Arbuzov Aleksej
Arsin Snežana
Atanasković Bora
Ačin Dalija
Adžić Draško
Adžić Ursulov Branka

Badnjarević Jasna
Bailović Ljilja
Barać Tatjana
Barić Ivanka
Begović Olivera
Beket Samujuel
Belić Žarko
Belović Miroslav
Berhard Tomas
Betelhajm Bruno
Bešlagić Nermil
Bilbija Novak
Bien Brendan
Bijelić Tatjana
Bjelić-Đurić Marina
Bogavac Milena
Bogdanović Aleksandar
Bogdanović Zagorka
Bodor Judit
Bojanić Kristina
Bojović Igor
Bojčev Hristo
Bolozan Maja
Bošnjak Ivan
Božina Aleksandar
Brankov Rade
Breht Bertold
Brešan Ivo
Brumec Mislav
Brusin Lazar
Brzak Dragutin
Bulgakov Mihail

Valek Jaroslav
Vakanjac Bogdanka
Varićak Vesna
Vasileva Blagovesta
Veber Fransis
Vekecki Snežana
Veljanović Aleksandar
Veselinović Janko
Vesnić Radoslav
Vujić Ivana
Vujičić Utješanović Svetlana
Vujović Biljana
Vukašinović Dušan
Vuković Ivan
Vukotić Milan
Vuković Miljan

Galin Aleksandar
Glovacki Uroš
Gogolj Nikolaj Vasiljevič
Gojković Zvonko
Goldoni Karlo
Gončarov A. Ivan
Gojković Zvonko
Gostijanac Vojkan
Grahovac Milan
Grim Jakob i Vilhelm
Gromilović Nebojša
Grubanov Vladimir
Grujić Mileta
Grosu Sima
Gušić Bogdan

Davidovac Krsmanović Ađelka

Davičo Oskar
Damjanović Sava
Dala Roald
Dante Aligijer
Deak Ferenc
Devo Remi
Dedić Dejan
Depolo Milena
Despotović Dragica
Despotović Slobodan
Dimitrijević Vukojević Mirjana
Dogan Filomena
Dorić Radoslav Zlatan
Došen Aleksandar
Dragar Aleksandar

Đorđević Dragan
Đorđević Olivera Olja
Đurić Bajić Milica
Đurić Marko
Đurđević Vladimir
Đurić Dejan
Đurić Ivan

Eraković Blagota

Živin Vladimir
Živanović Nikola
Žigon Stevo

Zavišić Nikola
Zakovski Prvoslav
Zečević Božidar
Zec Petar
Zlatković Milić Jelena
Zojkić Svetlana
Zupković Ivica

I
Ibzen Henrik
Ivanović Arsenov Lilijana
Ivanović Miloje
Ivanović Saša
Ivkov Dragoljub
Ilić Branislava
Ilić Miodrag
Ilić Mirna
Ilić Nataša

Jajić Novaković/ Branka

Jagodić Miloš
Jakovljević Stevan
Janković Bogdanka
Janković Ivan
Janovič Erika
Janjetović Nađa
Jašin Jovica
Jerković Branislav
Jeftić Marija
Jovanov Svetislav
Jovanović Božana
Jovanović Tamara
Jovanović Toša
Jovanović Božana
Jovanović Gordana
Jović Marija
Jović Predrag
Jeftić Filip
Jokić Kaspar Ljiljana
Joksimović Borivoje
Jović Dragan
Jovišević Zoran
Jonesko Ežen
Juanin Stefan
Jurin Nikola

Kabiljo Alfi
Kajgo Jelena
Kalabić Marija
Karajica ferid
Karadžić Miodrag
Kardoš Kristijan
Karlečik Dejan
Kafka Franc
Keruak Džek
Kesić Jelena
Kilibarda Slađana
Komadina Nebojša
Kostić Mirjana
Kovač Hajnalka
Kovačev Čelar Snežana
Kovačević Danijel
Kovačević Dušan
Kovačević Eskin Evgenija
Kočalović Milan
Kolak Milan
Komazec Grbić Milica
Komnenović Sava
Kovač Hajnalka
Kovačević Vladimir
Kovačević Nikola
Kovačević Radomir
Kolodi Karlo
Kralj Milica
Koraksić Ivana
Kranjc Marija
Krajnov Jugoslav
Krec Ksaver Franc
Krnjajski Ksenija
Krleža Miroslav
Krlić Drina
Krsmanović Dragan
Kukić Žak
Kurjački Luka

L
Lacko Robert
Lalić M. Ivan
Lalić Nikola
Lazarov Dragoljub
Lazarov Lepa
Latinović Saša
Laušević Dragica
Lašić Ljiljana
Lenđel Gabor
Lerik Ivan
Levin Ira
Lukić Mira
Livada Milan
Liješević Boris
Luković Nataša

Lj

M
Majera Ljubosav
Mačković Emilija
Mačković Tihomir
Martinov Miodrag Dživ
Manojlović Todor
Mamula Dušan
Mandić Višnja
Mandić Zdravko
Marel Džon
Marković Slobodan Boda
Marković Maja
Marković Marko
Marković Milena
Maksimović Jovan
Marić Marko
Maćoš Miroslav
Marenić Vlada
Medvedev Nikola
Melvil Herman
Mačković Mrdaković Emilija
Mačković Tihomir
Mijač Dejan
Mikitišin Sanja
Milanov Tanja
Milenković Radoslav
Miletić Zoran
Milosavljević Mira
Milović Radosavljević Divna
Minjević Danilo
Mihajlović Dušan
Milčinski Fran
Milišić Nataša
Milišić Ljubiša
Milojević Milivoje
Mirkov Kristina
Mirković Milutin
Mirković Maja
Mitrović Velimir
Mladenović kokan
Mlađenović Milivoje
Molijer Žan Batist
Mor Ferenc
Mročovksa Malgoržata

Nimkolić Anđelka
Nikolić Vanja
Nikolić Miloš
Nikačević Svetolik
Nikačević Miodrag
Nikolić Svetislav
Ničeva Milena
Novak Karel
Notaroš Stojan
Novakov Dragoljub
Nušić Branislav

Nj

Obradović Slobodan
Ostojić Dragan
Obradović Vera
Ognjanović Aleksandar
Orlić Ljiljana
Ostrovski Nikolaj Aleksejevič

P
Pavlov Milenko
Pavlov Ž. Milutin
Pavlović Dragica
Pantelić Mirko
Pantelić Modrag
Pantić Nenad
Pajević Nedeljko
Pejkovič Vladimir
Pejčić Marko
Pekić Pavle
Pelević Maja
Penčić Dejan Poljanski
Per J
Petrović Dušan
Petrov Ivan
Petrović Branka
Petrović Dragomir
Petrović Dušan.
Petrović Senka
Pešić Budimir
Pešić Stevan
Pinter Harold
Pižmoht Viktorija
Piškorić Željko
Popov Snežana
Popović Aleksandar
Popović Branko
Popović Irena
Popović Vesna
Popržan Jelena
Postić Višnja
Poša Andrija
Putić Snežana
Putnik Jovan

Radaković Srđan
Radin Jovan
Radišić Sanja
Radišić Tijana
Radonjić Velibor
Radović Dorić Vesna
Radović Dušan
Radosavljević Belić Olga
Radosavljević Milović Dijana
Radulović Miroslav
Raponja Robert
Razumovska Ljudmila
Rebezov Vlada
Rebezov Ljilja
Ristić Krajnov Sanja
Ristić Ljubiša
Rebezov Ljiljana
Rodić Dušan
Ronto Marta
Roži Kočiš
Rouz Ređinald
Rukavina Nina

Savin Egon
Savić Vladimir
Savić Cvijetić Ružica
Saletović Slavenko
Savić Vladimir
Savić Nebojša
Slavić Zoran
Salma ferenc
Sekulin Stevan
Senkler Boris
Simić Aleksandar
Solženjicin Aleksandar
Simović Ljubomir
Sićević Tijana
Sitar Jelena
Spaćil L
Srbljanović Biljana
Sremac Marina.
Sremac Stevan
Stamenković Miomir
Stamenković R.
Stankoski Dmitar
Stanković Srboljub Lule
Sterija Popović Jovan
Stefanovski Goran
Stojanović Alisa
Stojanović Slobodan
Stojanović Veljko
Stojiljković Divna
Stojiljković Stojan
Sremac Marina
Stanković Lule Srboljub
Stanić Predrag

Tabački Miodrag
Tasić Ana
Teodosić Vesna
Todorović Dragoslav
Todorović Nićifor
Todorović Svetlana
Torački Jovan
Tot Edit
Tot Irena
Tošić Selimir
Tintor Vladimir
Torački Jovan
Torbica Dušan
Torbica Igor Vuk
Trbojević Kostić Olgica
Trifković Kosta
Trifunov Miodrag
Tutorov Milan

Ćorović fedor
Ćuk Ema
Ćuk Mirjana
Ćuk Dušan

U
Udicki Džura
Uskoković Dragan
Urban Đula

Fabri Juraj
Fargo Ester
Farago Tibor
Farago Tinde
Fejdo Žorž
Feliks Lajko
Ferenci Eugen
Ferenci Reke
Flisard Edvard
Flora Viorel
Fo Dario
Foro Mihailo

Hajdukovič Luka;
Harms Danil
Her Dejvid
Herceg Ljiljana
Horvat Barbara
Hristić Zoran
Hubač Željko

C
Caran Dragan
Cvejanov Milan
Cvetko Igor

Čalširan Boris
Čehov Anton Pavlovič
Čopić Siniša

Dž

Louzi Džozef
Džukes Zvonko

Šajtinac/Mijatov Mirjana
Šajtinac Radivoj
Šajtinac Uglješa
Šajtinac Živa
Šebez Marinko
Šeksip Vilijam
Šepetovski Andrej
Šnajder Slobodan
Šneblić Živković Jelena
Šnicler Artur
Šo Bernard
Šramo Gabor
Štajn Andrija
Štiks Igor
Štivičić Tena
Štrbac Predrag
Štrbac Vesna

Jelena
Šnicler Artur
Šo Bernard
Šramo Gabor
Štajn Andrija
Štiks Igor
Štivičić Tena
Štrbac Predrag
Štrbac Vesna
Beleška o autoru

Rođen u Zrenjaninu.1945. godine U Banatu i Vojvodini. Građanin Srbije. Zavr¬ šio Filološki
fakultet u Beogradu. Piše poeziju, prozu, književnu, pozorišnu i likovnu kritiku, kao publicistiku.
Autor je velikog broja televizijskih projekata raznih žanrova. Ogledao se i u radio-dramskoj
formi. Bavi se i publicistikom. Dugodišnji urednik kulture na Televiziji Novi Sad. Knjiga priča:
„Samoća“ (1972). „Požar je dno leta“ (2007) romani: „Skok u nesanicu“ (1985), „Ujed vremena“
(1998), „Povratak u samoću“ (2000 i „Valter Benjamin u međugradskom autobusu“ ( 2011.).
Pesničke knjige: „Privid srebra“ (1974), „Ispiranje zavičaja“ (1982), „Pokriven istorijom“ (1995),
„Izlazak iz slike“ (1996), „Na plaži slikarskoj“ (1997), „Udes ravnoteže“ (1998)„“Sto godina
kasnije““(2004), i „Peron, odlazaka nema“ (2016). Knjigu eseja: „Pisanje zaborava“ objavio je
2005. Živi u Zrenjaninu.
SADRŽAJ

Contents
UVOD ............................................................................................................................................. 3
U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI ................................................................................................ 3
HUMORNO VIĐENjE JONESKA ........................................................................................................ 6
POVRATAK IGRI ............................................................................................................................... 8
DOBRO ZAPOČETA SEZONA .......................................................................................................... 10
FOLKLOR NA SCENI........................................................................................................................ 12
Janko Veselinović i D.Brzak: Đido ....................................................................................... 12
režija Viktorija Pižmoht, k.g ................................................................................................... 12
PESNIKOVO ČAROBNO OKO.......................................................................................................... 13
Radivoj Šajtinac: „Cveće i smrt Starog Luke“, ................................................................... 13
adaptacija i režija Jovan Putnik ............................................................................................ 13
BEZ SCENSKOG DOŽIVLjAJA POETSKE DIMENZIJE ........................................................................ 16
LORKA I KOKTO NA SCENI ............................................................................................................. 18
DVOSMISLENI KOKTOOV OSMEH ...................................................................................... 19
Žan Kokto: „Škola za udovice“ i „Mornarska lju¬bav“ ....................................................... 19
režija: Jovan Putnik ................................................................................................................ 19
RAT, KOMIKA I PATETIKA .............................................................................................................. 21
DISHARMONIČNO MUZICIRANjE .................................................................................................. 23
SOLŽENjICIN NA ZRENjANINSKOJ SCENI ....................................................................................... 25
POVRATAK EMOCIJI ..................................................................................................................... 27
OPERETA OD TRIFKOVIĆA SAČINjENA........................................................................................... 29
URNEBES NA SCENI ....................................................................................................................... 31
IZMEĐU LjUBAVI I SLAVE .............................................................................................................. 33
NEŠTO SE IPAK ZNA... .................................................................................................................... 35
NESVAKIDAŠNjE PROČITAN GOLDONI .......................................................................................... 37
TMURNI IBZEN .............................................................................................................................. 39
PUBLICISTIKA NA SCENI ................................................................................................................ 41
IZNEVERENI ORIGINAL .................................................................................................................. 43
PREDSTAVA ISKOŠENIH UGLOVA ŽIVOTA ..................................................................................... 43
STERIJIN I PUTNIKOV "DEČANSKI" ................................................................................................ 45
ISKOSA PROČITANI SREMAC ......................................................................................................... 47
Stevan Sremac: Pop Ćira i pop Spira, .................................................................................... 47
O MEHANIZMU NASILjA ................................................................................................................ 49
U ZNAKU MEDIJSKIH NESPORAZUMA........................................................................................... 51
Milutin Ž. Pavlov: „Zar je važno ko bere Mariorine karanfile“ .............................................. 51
KADA JE ROK DRAMSKOG TRAJANjA NA IZMAKU ........................................................................ 53
ŠNAJDEROV POVRATAK ................................................................................................................ 55
UPOTREBA NUŠIĆA ....................................................................................................................... 57
PREKID NA UMETNIČKIM VEZAMA ............................................................................................... 58
TRAGOM KOMIČNOG DO GROTESKE ........................................................................................... 61
NA SPOREDNOM KOLOSEKU......................................................................................................... 63
ČOVEK SA GREŠKOM U GLAVI, I VREMENU .................................................................................. 64
ZATVORENI KRUG SOCIJALNIH SUKOBA ....................................................................................... 66
TESKOBA STERIJINOG SMEHA ....................................................................................................... 68
FRAGMENTI HEROJSKOG VREMENA ............................................................................................. 70
O LjUBAVI I KARIJERI ..................................................................................................................... 72
NEVOLjE S FEJDOOM..................................................................................................................... 74
KLOPKA JE USPELA ........................................................................................................................ 76
Zrenjanin, 22. mart, 1985. ....................................................................................................... 77
IZMEĐU ANEGDOTE I SATIRE ........................................................................................................ 78
U LAVIRINTU MELODRAME........................................................................................................... 78
KADA UMETNOST PARODIRA ŽIVOT .......................................................................................... 81
TRAGEDIJA IZ SAVREMENOG ŽIVOTA .......................................................................................... 83
KAD SLAVA PROĐE ........................................................................................................................ 85
SMEH SPOREDNOG NUŠIĆA .......................................................................................................... 85
POZORIŠNA PAKLENA POMORANDžA .......................................................................................... 87
VEDRINA PRED NIŠTAVILOM ....................................................................................................... 89
NEVESELA KOMEDIJA O BALKANU I EVROPI ................................................................................. 91
ČAS PORODIČNE ANATOMIJE ....................................................................................................... 91
U MAGIJI ANDRIĆEVE REČENICE .................................................................................................. 93
ŠEKSPIR U GOLDONIJEVSKOM TONALITETU ................................................................................. 94
NEDOZVANI EHO SAVESTI ............................................................................................................. 95
Tomas Benhard „ Pred penzijom, ............................................................................................ 95
NESPORAZUM ŽANROVA .............................................................................................................. 97
KAD ''UČENE ŽENE'' MARŠIRAJU ................................................................................................... 98
PORODICA I ŽIVOT U RASPADANjU............................................................................................... 98
SNIMAK LjUDI U LIČNOJ ISTORIJI ................................................................................................ 100
KAD SE SVE SABERE, IPAK USPEŠNO ........................................................................................... 101
STVARNOST KAO TRAGIKOMEDIJA ............................................................................................. 102
SMRT KAO MEDIJSKA DOSETKA .................................................................................................. 103
Različitost kao dar i kazna ........................................................................................................... 105
OBIČAN ŽIVOT I NjEGOVI UŽASI .................................................................................................. 106
JONESKOVI DADAIZMI U BAROKNOJ SALI .................................................................................. 107
LUDILO ZA KUĆNU UPOTREBU.................................................................................................... 108
STVARNOST U MREŽI ILUZIJA...................................................................................................... 110
KADA JE EVROPA BILA U DOLINI JORGOVANA ........................................................................... 112
ČAS PARODIRANE ANATOMIJE POZORIŠTA ................................................................................ 114
MRTVE DUŠE, STVARNOST I METAFORA .................................................................................... 116
OD KOMEDIJE DO BREHTOVSKOG TEATRA ................................................................................ 118
ŽOHARI VASKRSAVAJU ................................................................................................................ 120
STERIJA PROČITAN U NEOBRUTALISTIČKOM KODU ................................................................... 121
VEČE SANjE RADIŠIĆ .................................................................................................................... 123
O UPOTREBI SEKSA ..................................................................................................................... 124
Predstava “Realisti”: Neoliberalizam na malom odmoru ........................................................... 126
JEDNA (SIROMAŠNA) LETNjA PREMIJERA ................................................................................... 128
SVE ZAMKE VODVILjA ................................................................................................................. 130
MOLIJEROV DON ŽUAN PROČITAN HERMENEUTIKOM DOLAZEĆIH .......................................... 132
“LEDA”: VEČE DOBRE GLUME I ELEGANTNE REŽIJE .................................................................... 133
a o Krleži i da ne govorimo, a hoćemo ................................................................................. 133
PREDSTAVA SA IZRAŽENIM KOMUNIKACIJSKIM ŠUMOM .......................................................... 136
Tekst: Liljana Lašić, a Izrežiralo se samo u zemlji Srbiji(!?) “SLOBODNE ŽENE
BALKANSKE ......................................................................................................................... 136
POVRATAK POLITIČKOG POZORIŠTA ........................................................................................... 137
„ČUDOVIŠTE“ U NESPORAZUMU ŽANROVA ............................................................................... 139
STERIJA BEZ EPOHE I SCENOGRAFIJE .......................................................................................... 141
KOMEDIJOM PROČITANA TRANZICIONA DRAMA ...................................................................... 143
POZORIŠTE I ŽIVOT U PRETICANjU ............................................................................................ 145
RANI BREHT U NOVOJ MEDIJSKOJ AMBALAŽI ......................................................................... 147
MALI ČOVEK U VELIKOJ ISTORIJI ................................................................................................. 149
O ŠEKSPIRU, SNAZI LjUBAVI, I NAŠEM POZORIŠNOM RINGIŠPILU .......................................... 151
„Zrenjanin“: Pozorište, emocija, levica ....................................................................................... 153
SAVREMENA COMMEDIE DELL'ARTE KRATKOG DAHA .............................................................. 154
(SKORO)KAO ČEHOV NA STEROIDIMA ........................................................................................ 157
LUTKARSKO POZORIŠTE/ LUTKARSKA SCENA ............................................................................. 159
ALEKSANDAR POPOVIĆ LUTKARSKI PROČITAN ........................................................................... 160
GUSARSKA BURGIJADA ............................................................................................................... 161
Duško Radović: „Kapetan Džon Piplfoks“......................................................................... 161
režija: Dragoslav Todorović ................................................................................................ 161
NEVERBALNI TETAR ZA DECU“ .................................................................................................... 162
POVRATAK ‘’ZVEZDICE SPAVALICE’’ ............................................................................................ 164
BAJKA SVA U BOJI I ZVUKU ......................................................................................................... 165
DEDA MRAZ NA DNU MORA ....................................................................................................... 166
SVE POČINjE SA STOPALOM ........................................................................................................ 167
Miloš Nikolić: „Semafor“ ............................................................................................................. 168
ŽIVOT (NI)JE BAJKA .................................................................................................................... 169
PUTUJUĆE POZORIŠTE ZA DECU ................................................................................................. 170
SEZONA STANDARDNOG KVALITETA .......................................................................................... 171
PINOKIO I DALjE PROTIV ZLOG SVETA ........................................................................................ 172
SKORO KAO U DAVNA VREMENA ............................................................................................... 173
LAKA PEDAGOŠKA VEŽBANKA..................................................................................................... 174
DOBRA MUZIKA I JOŠ BOLJA ANIMACIJA .................................................................................... 175
UVOD U VELIKI SVET ................................................................................................................... 176
GUSKALICA .................................................................................................................................. 178
ŠARENI SVET JOVANA CARANA .................................................................................................. 179
BRAĆA GRIM, A O „IVICI I MARICI“ ............................................................................................. 180
U IZMENjENOM ZNAČENjSKOM I VIZUELNOM KLjUČU .............................................................. 181
Uglješa Šajtinac, po Hansu kristijaanu Andersonu: „Ružno pače“ ............................... 181
 režija: Irena Tot ..................................................................................................................... 181
ZAHTEVNA ALI I DOBRODOŠLA PREDSTAVA .............................................................................. 182
režiji Dragoslava Todorovića .............................................................................................. 182
JEDAN „MAJUŠKO„ A TRI POGOTKA .......................................................................................... 184
LUTKARSKO POZORIŠTE DANAS .................................................................................................. 186
O TRADICIJI I SKRIVENIM PORUKAMA BAJKI ............................................................................. 187
„Nemušti jezik ili ništa bez petlića“, po tekstu Milivoja Mlađenovića, u režiji Miloša
Jagodića ................................................................................................................................. 187
BAJKA U FUNKCIJI ETNOLOŠKOG BUKVARA ............................................................................... 189
DUHOVITO, POUČNO I ZABAVNO ............................................................................................... 191
Đula Urban “Plavi Petar”, .................................................................................................... 193
režija: Emilija Mrdaković ..................................................................................................... 193
ŠTA POSTOJI IZA I ISPRED GOVORA I JEZIKA .............................................................................. 194
MOBI DIK SA DRUGE STRANE OGLEDALA .................................................................................. 195
PREDSTAVA ZA NAJMLAĐE ......................................................................................................... 197
VIZUELNA ATRAKCIJA KAO GLAVNI UTISAK ............................................................................... 198
Beleška o autoru ......................................................................................................................... 211
SADRŽAJ ...................................................................................................................................... 212