Ritualni prostor I arhitektura pozorišta-

Odnos rituala I pozorišta;

Uticaj rituala na pozorište I prostor igre.

,,Pozorište I život su jedno te isto I nisu jedno te isto”, rekao je jednom Piter Bruk.

Verujući instinktu I imaginaciji, ali I određenim istorijskim izvorima, danas se mogu pratiti
duboke veze između drevnih rituala I pozorišta. I ritual I pozorište ispoljavaju neku vrstu emotivne strane
živog bića, samo je to kod ritual drugačije jer ne zahteva prisustvo razuma (uzmimo u obzir da je ritual
nastao mnogo pre pojave jezika, razuma I ideja), dok se u pozorištu javlja I pojava dramskog pisca.
Pozorište pre svega zahteva prisustvo publike kojoj je komad namenjen, a da bi ritual (koji je predmet
sam po sebi) opstao, traži učesnike koji su pravi vernici u njegovoj misteriji; drama se neprekidno
menjala, dok je ritual morao da ostane nepromenljiv kako bi ispunio svoj zadatak… U vezi sa ovom
temom, odnosa rituala I pozoršta, samog ritualnog prostora I arhitekture scene, osvrnula bih se pre svega
na sam uticaj rituala na pozorište kako bih samo još bolje opravdala uticaj I pretapanja ove dve konstante.

Antička Grčka se uzima kao mesto prapozorišta, preteča onoga što sada nazivamo pozorištem, sa
scenom na jednoj strani I gledalištem na drugoj. Pored same zgrade pozorišta, antički pisci su oni koji su
stvorili dramu kao žanr. U Antičkoj Grčkoj, nastala je I ideja o demokratiji. Pravo glasa su imali
muškarci, Grci stariji od 18 godina. U pozorište su mogli ići isti ti muškarci koji su odlučivali o polisu-
dakle, ženi, deci I strancima je ulaz u pozorište bio zabranjen. Prva dramska vrsta koja se prikazivala bila
je tragedija koja ima dve linije radnje. Ili da prikaže junaka koji se suprotstavlja poretku ili da prikaže
ispunjenje proročanstva, kroz katarzu I potpuno pročišćenje junaka. U svakom slučaju, tragedija je ta koja
treba da pouči I produhovi narod sudbinom junaka koji strada prateći jednu od ove dveju linija. Uzmimo
u obzir da u Grčkoj tada vlada politeizam I da se cela ekonomija, prirodni priraštaj, trgovina I ostali
faktori vezani za uređenje zemlje zasniva I zavisi od rituala za bogove- najčešće prinošenje žrtve. A
propo toga, antičko pozorište je igralo glavnu ulogu u upravljanju jednin narodom I zemljom - pokazati
vođi šta se dešava ako se ne ispunjavaju rituali, ako se beži od sudbine I ako se ne služi bogovima- vođa
(ili u tragediji junak) umire.

Pozorište ne mora da postoji kao institucija, da ima svoju zgradu ili pozornicu višu u odnosu na
mesto posmatrača celokupne pozorišne igre. Ali u slučaju kada nema ljudi, nema ni pozorišta. U srednjem
veku, pozorište se kao takvo gubi i ostaje njegova ideja- okupiti zajednicu. Iako je crkva smatrala
pozorište za paganskom tvorevinom, zajednici je bilo kakav oblik pozorišta bio neophodan za njeno
očuvanje. Iza, kako ovde to nazivam, očuvanjem stoji samo cilj jednog novog talasa da se ukoreni u
običaje naroda I njegov način života- I tako nastaje quem queritis, to jest religijska drama koja se izvodi
za vreme liturgije u crkvi.

Kasnije pritisak crkve sve više opada, razvijaju se svetovno pozorište, putujuće pozorište, karnevali,
nastaju drugi oblici dramske igre, a zajednica još uvek čvrsto stoji.

S otkrićem Amerike, s promenom društvenog uređenja, sa pojavom novih socioloških fenomena,

sve češćim ratnim stanjima I ratnim agresijama, pozorište, zajedno sa čovečanstvom menja svoje oblike i
zajednica se polako raspada. Stanislavski, Grotovski, Mejerholjd, Arto na primer, koriste rituale jezuita I
njihove duhovne vežbe kako bi svoje glumce pripremali za izvođenje predstava. Definisanjem pojmova
kao što su četvrti zid, biomehanika, sirovo pozorište, mašta I uobrazilja, itd,.. pokušava da se definiše I
opet stvori prototip zajednice 1 koja će utvrditi I načela po kojima treba svet da funkcioniše. Grotovski
kaže: Pozorište nije beg, nije utočište. Način života je put ka životu. Da li ovo zvuči kao religiozan
slogan? Trebalo bi. I to bi bilo sve.2 Iako potpuno radiklaniji I bez mnogo interesovanja za same glumce I
njihovu obuku, kroz probijanje četvrtog zida, Breht vau (fau) efektom pokušava da dopre do zajednice.
Značaj četvrtog zida kroz svoj razvoj doprinosi I arhitekturi scene, zbog igre koja ima poseban uticaj na
gledaoce. Meta Hočevar kaže: Sveti nam se arhitektura, zgrada, koja ne dozvoljava da bitno menjamo
odnose3.

Sa zgradom ili bez zgrade, pozorište će da postoji, rituali će da postoje. Pozorište može da se
tumači kao sazreo oblik rituala u skladu sa razvojem društva. Iako danas ne postoje ti paganski običaji,
Peter Handke u svom komadu ,,Psovanje publike” spominje I kakvi su rituali publike koja ide u pozorište
u samim pripremama za gledanje pozoriše predstave. Ne može se više praviti neka posebna paralela
između ritualnog prostora I pozorišnog prostora zato što se sve svodi na asimilaciju jednog u drugo. Samo
se može kroz istoriju izvlačiti njihov međusobni uticaj. Ono što jeste večito pitanje je kakva je to
zajednica koja ima svoje rituale I prihvata određeni oblik pozorišta? Kada će se pojaviti nova vodeća
ideologija koja će stvoriti nov poredak u ritualima I pozorištu I tako okupiti novu zajednicu I stvoriti
jedinstven svet. Jer šta je pozorište, ako nije istraživačka laboratorija života? I život koji je istraživačka
laboratorija pozorišta. I jedno I drugo je svet. Svet koji ne postoji bez ljudi. A šta drugo je pozorište, ako
tih ljudi nema?

LITERATURA:

Jerži Grotovski, Ka siromašnom pozorištu;

Meta Hočevar, Prostor igre.

1
Zajednica se spominje u kontekstu velike grupe ljudi sa zajedničkim interesom, istim pogledom na svet, pa čak I
na vladajuću klasu u odnosu na vremesnku odrednicu. U ovom slučaju, zajednica ni u kakvom obliku ne postoji jer
je I istinitost sveta pod znakom pitanja.
2
Jerži Grotovski, ,,Ka siromašnom pozorištu”, 2006. Str. 6
3
Meta Hočevar, ,,Prostor igre”, str. 22