Volfgang Borhert

BOG: Dete moje, siroto moje -

BEKMAN: Kada si ti zapravo bio drag, Dra^gi Bože? Jesi li bio drag kad
si dopustio da mog dečačića od sa amo godinu da- na rastrgnu urlici bombe?
Jesi li bio drag kad si <dopustio da ga ubiju, Dragi Bože?
BOG: Ja nisam dopustio da ga ubiju.
BEKMAN: Nisi, tako je. Ti si samo pustio. Ztr--Jisi slušao kad je vrištao i
kad su urlale bombe. Gde si ti, u strs-^ari, bio kad su urlale bombe, Dragi
Bože? Jesi li bio drag kad -e iz moje izvi- đačke jedinice nestalo jedanaest
ljudi? Jedanaest ljudi nestaje, Dragi Bože, a ti uopšte nisi tu, dragi bože. Jedar-
»^aest Ijudi je si- gurno glasno vrištalo u usamljenoj šumi, ali ti ntisi bio tu,
pro- sto nisi bio tu, Dragi Bože. Jesi li bio u Staljingr- sdu, Dragi Bo- že, jesi li
tamo bio drag? Jesi li? Kada si zapravo t>io drag, Bože, kada? Kad si ti uopšte
mario za nas, Bože, kads_
BOG: Niko više ne veruje u mene. Ni ti, ni ti iko drugi. Ja sam Bog u
kojeg više niko ne veruje. I za koga vi še niko ne ma- ri. Vi ne marite za mene,
BEKMAN: Da li je i Bog studirao teologiju? JE<Co za koga ma- ri? Ah,
ti si star, Bože, i zastareo, ne možeš vis. c' da pratiš na- še duge liste mrtvih i
duge liste strahova. Mi te ~više ne pozna- jemo, ti si bog iz bajke. Danas nam
treba novi og. Bog za naš strah i našu muku. Sasvim nov. O, tražili smo te,
Bože, u sva- koj ruševini, u svakom grotlu granate, u svakoj *r~ioći. Zvali
smo te. Bože! Vrištali smo za tobom, plakali, kleli! G» <de si ti tad bio, Dragi
Bože? Gde si večeras? Napustio si nas? J ^ssi li se potpu- no zazidao u svoje
lepe stare crkve, Bože? Zar lcroz razlupane prozore ne čuješ naš krik? Gde si?
BOG: Moja deca su mene napustila, ne ja njih. mene, vi me-
ne. Ja sam Bog u kojeg više niko ne veruje. Vi ste jmene napustili.
BEKMAN: Odlazi, starče. Kvariš mi moju s- mrt. Odlazi, ti si, vidim,
samo plačljivi teolog. Vrtiš te rečent -«re: Ko za koga mari? Ko je koga
napustio? Vi mene? Mi tebe? M i si mrtav, Bo- že. Živi, živi sa nama, kad je
hladno i samotno i i-cad stomak kr- či u tišini - živi tada sa nama. Ah. Odlazi,
ti si t -^solog i krv ti je kao teološko mastilo, odlazi, ti si plačljivi stari <rziiča!
BOG: Mladiću moj, siroti moj mladiću! Ja -*110 ne mogu da promenim! Ja
to ne mogu da promenim!
BEKMAN: Da, u tome i jeste stvar, Bože. ]S-Je možeš to da promeniš. Više te
se ne bojimo. Više te ne volinrr».o. I - zastareo

70
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

si. Teolozi su pustili da ostariš. Pantalone su ti u ritama, pot- plate pune

rupa, a glas ti je postao tih — suviše tih za grmljavi- nu našeg doba. Ne
možemo više da te čujemo.
BOG: Ne, niko me ne čuje, nilco više. Vi ste suviše glasni!
BEKMAN: Ili si ti, Bože, suviše tih? Imaš suviše mastila u krvi,
Bože, suviše tankog teološkog mastila? Idi, starče. Teolozi su te zazidali
u crkve, više ne čujemo ni mi tebe, ni ti nas. Idi, ali pre nego što se
potpuno smrači, gledaj da nađeš negde ne- ku rupu, ili neko novo odelo,
ili neku tamnu šumu, jer će ina- če, kad stvari odu naopako, tebe optužiti
za sav taj jad. I pazi da ne padneš u mraku, starče, put je vrlo strm i pun
je skele- ta. Zapuši noš, Bože. I još, lepo spavaj, starino, i dalje lepo spa-
vaj. Laka ti noć!
BOG: Novo odelo, ili mračnu šumu? Sirota, sirota moja de- co!
Mladiću moj dragi —
BEKMAN: Da, idi, laka ti noć!
BOG: Sirota moja, sirota — (Odlazi.)
BEKMAN: Najteže je danas starim ljudima, oni više ne mo- gu da se
prilagode novim prilikama. Svi smo napolju. I Bog je napolju, i više mu
niko ne otvara vrata. Samo smrt, smrt na kraju ima vrata za nas. I tamo
sam ja krenuo.
DRUGI: Ne smeš da čekaš na vrata koja nam otvara smrt. Život ima
hiljadu vrata. Ko može da ti obeća da iza vrata smr- ti postoji išta drugo
do ništavilo?
BEKMAN: A šta postoji iza vrata koja nam otvara život?
DRUGI: Život! Sam život! Hodi, moraš dalje.
BEKMAN: Ne mogu više. Zar ne čuješ kako mi krldjaju plu- ća:
khkh-khh—khhh. Ne mogu više.
DRUGI: Možeš. Ne krkljaju ti pluća.
BEKMAN: Krkljaju. Šta bi inače tako krkljalo? Slušaj sa- mo: khkh-
khh-khhh. Šta bi drugo to bilo?
DRUGI: To je metla uličnog čistača! Eno ga, dolazi. Prolazi po- red
nas, a njegova metla struže po asfaltu kao pluća astmatičara. Nisi ti taj
koji krklja. Čuješ li? To je metla. Slušaj: khkh-khh-khhh.
BEKMAN: Ulični čistač krklja kao pluća čoveka u ropcu. I ulični
čistač ima crvene pruge na pantalonama. On je general- -čistač. Nemački
general-čistač. I kad on čisti, onda samrtnič- ka pluća krkljaju: khkh—
khh-khhh. Ulični čistač!
ULIČNI CISTAČ: Ja nisam ulični čistač.
BEKMAN: Nisi ulični čistač? A šta si?
Volfgang Borhert

ULIČNI ČISTAČ: Ja sam službenik pogrebnog instituta Ot- pad i

raspad.
BEKMAN: Ti si smrt! A nosiš se kao ulični čistač?
ULIČNI ČISTAČ: Danas kao ulični čistač. Juče kao gene- ral. Smrt ne
sme da bude probirljiva. Mrtvih ima svuda. Da- nas leže čak i na ulici.
Juče su ležali na bojnom polju - tamo je smrt bila general, a prateća
muzika bio je ksilofon. Danas leže na ulici i metla smrti pravi khh-khhh.
BEKMAN: I metla smrti pravi khh-khhh. Od generala do uličnog
čistača. Je 1’ mrtvima toliko pala vrednost?
ULIČNI ČISTAČ: Pala je, pala. Nema više salutiranja. Ne- ma
posmrtnih zvona. Nema pogrebnih govora. Nema ratnih spomenika.
Vrednost pada. A metla pravi khh-khhh.
BEKMAN: Zar već moraš dalje? Ostani ovde. Uzmi mene. Smrti,
smrti - zaboravićeš me - smrti!
ULIČNI ČISTAČ: Ja nikoga ne zaboravljam. Moj ksilofon svira Stare
kamarade, a moja metla pravi khh-khhh. Ja niko- ga ne zaboravljam.
BEKMAN: Smrti, smrti, ostavi mi vrata otvorena. Smrti, ne zatvaraj
vrata. Smrti —
ULIČNI ČISTAČ: Moja vrata su uvek otvorena. Uvek. Uju- tro. U
podne. Uveče. I na suncu, i u magli. Moja vrata su uvek otvorena. Uvek.
Svuda. I moja metla pravi khh-khhh. (Khh- khh postaje sve tise, smrt se
udaljava).
BEKMAN: Khh-khh. Čuješ li kako mi krklja u plućima? Kao metla
uličnog čistača. I ulični čistač ostavlja vrata otvore- na. I ulični čistač se
zove smrt. I njegova metla pravi isto što i moja pluća, isto što i neki stari
promuldi časovnik: khh-khh...
DRUGI: Bekmane, ustaj, još nije vreme, hodi, diši, diši i ozdravi.
BEKMAN: Ali, moja pluća -
DRUGI: Tvoja pluća su u redu. To je bila metla, Bekmane, metla
državnog službenika.
BEKMAN: Državnog službenika?
DRUGI: Da, odavno je prošao. Hodi, ustaj, diši. Život čeka s hiljadu
svetiljki i hiljadu otvorenih vrata.
BEKMAN: Jedna vrata, jedna su dovoljna. I njih će, rekao je, ostaviti
otvorena za mene, zauvek, u svako doba. Jedna vrata.
DRUGI: Ustaj, ti sanjaš samrtnički san. Taj san će te ubi- ti. Ustaj.
BEKMAN: Ne, ostaću da ležim. Ovde, ispred vrata. A vra- ta su
otvorena — rekao je. Ostaću da ležim ovde. Da ustanem? Ne, suviše lepo
sanjam. Divan, predivan san. Sa'njam, sanjam da je sve gotovo. Prošao je
ulični čistač, reče da mu je ime smrt. Njegova metla struže kao moja pluća.
Samrtnički. I on mi je obećao jedna vrata, jedna otvorena vrata. Ulični

72
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

čistači mogu da budu prijatni ljudi. Takav jedan ulični čistač prošao je
pored mene. j
DRUGI: Bekmane, sanjaš ružan san. Probudi se, živi!
BEKMAN: Da živim? Pa ja ležim na ulici i ničeg, ničeg — ni- čeg
više nema. Ja sam, u svakom slučaju, mrtav. Ničega nema i ja sam mrtav,
tako lepo mrtav.
DRUGI: Bekmane, Bekmane, moraš da živiš. Sve živi. Pored tebe.
Levo od tebe, desno od tebe: svuda su drugi. A ti? Gde si ti? Živi,
Bekmane, sve živi!
BEKMAN: Drugi? Šta je to? Pukovnik? Upravnik? Gospo- đa
Kramer? Da živim s njima? O, talco sam lepo mrtav. Dru- gi su veoma,
veoma daleko i ja ne želim više da ih vidim. Dru- gi su ubice.
DRUGI: Lažeš, Bekmane.
BEKMAN: Ja lažem? Oni nisu rđavi? Jesu li dobri?
DRUGI: Ti ne poznaješ ljude. Ljudi su dobri.
BEKMAN: O, dobri su. I u svoj svojoj dobroti oni su me ubili.
Ismejali. Isterali pred vrata. Oterali. U svoj svojoj dobro- ti. Tvrdokorni su
čak i u svojim snovima. I u najdubljem snu. I ne osvrću se na moj leš —
tvrdokorni i u snu. Smeju se i žva- ću i pevaju i spavaju i vare i ne osvrću
se na moj leš. Moja smrt nema značaja.
DRUGI: Lažeš, Bekmane.
BEKMAN: Ne lažem, dragoviću moj, ti koji svemu kažeš Da, ti ljudi
prolaze pored mog leša a da se i ne osvrnu. Leševi su dosadni i neprijatni.
DRUGI: Ljudi ne prolaze pored tvog leša a da se i ne osvr- nu,
Bekmane. Ljudi imaju srce. Ljudi oplakuju tvoju smrt, Bek- mane, i svake
noći, kad požele da utonu u san, pred njih izađe tvoj leš. Ne prolaze oni
pored njega bez osvrtanja.
BEKMAN: Grešiš, ti što govoriš Da, prolaze. Leševi su ružni i
neprijatni. Ljudi prosto prolaze i začepljuju nos i stiskaju oči.
DRUGI: Ne čine to! Njihovo srce se zgrči svaki put kad vi- de mrtvog
čoveka!
BEKMAN: Pogledaj, eno jednog od njih. Sećaš li ga se? To je
pukovnik koji je hteo da me pretvori u novog čoveka tako što bi mi
obukao svoje staro odelo.
Pukovniče! Pukovniče!
PUKOVNIK: Do sto đavola, da li to opet ima prosjaka? Sve je, znači,
kao nekada.
BEKMAN: Tako je, gospodine pukovniče, tako je. Sve je baš kao
nekada. Cak su i prosjaci iz istih krugova. Ali, ja nisam pro- sjak,
gospodine pukovniče, ne. Ja sam davljenik. Ja sam dezer- ter, gospodine
pukovniče. Bio sam premoreni vojnik, gospodine pukovniče. Juče sam bio

73
Volfgang Borhert

podoficir Bekman, gospodine pukovni- če, sećate li se? Bekman. Bio sam
malo mekan, je 1’ tako, gospo- dine pukovniče, sećate li se? Da, a sutra
uveče će me gluvog i sle- pog nositi vode kod Blankenezea. Grozno, zar
ne, gospodine pu- kovniče? A vi me, gospodine pukovniče, imate na svom
računu. Grozno, zar ne? Dve hiljade jedanaest plus Bekman, to je dve hi-
ljade dvanaest. Dve hiljade dvanaest noćnih utvara, uha!
PUKOVNIK: Čoveče, ja vas uopšte ne poznajem. Koji je vaš čin?
BEKMAN: Ali, gospodine pukovniče! Gospodin pukovnik se svakako
sećaju svog poslednjeg ubistva! Ja sam onaj s pro- tivgasnim naočarima i
lcažnjeničkom frizurom i ukočenom no- gom! Podoficir Bekman,
gospodine pukovniče.
PUKOVNIK: Tačno! Taj! Ti niži činovi su svi odreda sum- njivi.
Praznoglavci, rezoneri, pacifisti, davljenički aspiranti. Udavili ste se? Da,
vi ste od onih što su malo podivljali u ratu, malo se dehumanizovali, od
onih što nemaju nikakve vojničke vrline. Ružan prizor.
BEKMAN: Da, ružan prizor, gospodine pukovniče, ružan, zaista - svi
ti beli i meki davljenički leševi što danas plutaju re- kama. A vi ste ubica,
gospodine pukovniče, vi! Možete li vi da izdržite, gospodine pukovniče,
da budete ubica? Kako se ose- ćate u toj koži, gospodine pukovniče?
PUKOVNIK: Kako? Molim vas! Ja?
BEKMAN: Da, vi, gospodine pukovniče, vi ste me nasmrt ismejali.
Vaš smeh bio je užasniji od svalce smrti na ovom sve- tu, gospodine
pukovniče. Nasmrt ste me ismejali, gospodine pukovniče!
PUKOVNIK (nista ne shvatajući): Tako? Tja, da. Vi ste od onih koji
bi u svalcom slučaju propali. Laka vam noć!

74
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

BEKMAN: I vama neka je prijatan noćni odmor, gospodine

pukovniče! I hvala vam za oproštajni govor! Jesi li čuo, ti što go- voriš Da,
ti prijatelju čovečanstva! Oproštajni govor za vojnika- -davljenika. Epilog
jednog čoveka za drugog čoveka.
DRUGI: Bekmane, sanjaš, sanjaš. Ljudi su dobri!
BEKMAN: Mnogo si promukao, optimisto! Da nisi izgubio glas? O,
da, ljudi su dobri. Ali ponekad ima dana kad srećeš sa- mo onih nekoliko
loših. Ali, nišu ljudi tako rđavi. Ja samo sa- njam. Neću da budem
nepravedan. Ljudi su dobri. Samo su ta- ko užasno različiti, u tome je
stvar, tako neshvatljivo različiti. Jedan je pukovnik, dok je drugi samo niži
čin. Pukovnilc je sit, zdrav i ima vunene gaće. Uveče ima postelju, i ženu.
DRUGI: Bekmane, prestani da sanjaš! Ustaj! Živi! Sanjaš pogrešno.
BEKMAN: A onaj drugi, on gladuje, on ćopa, on nema čak ni košulju.
Uveče mu je postelja neki rashodovani naslonjač, a umesto šapata svoje
žene sluša zviždanje astmatičnih pacova u svom podrumu. Ne, ljudi su
dobri. Samo su različiti, u ogrom- noj meri različiti jedan od drugog.
DRUGI: Ljudi su dobri. Samo su naivni. Uvek naivni. Ali ako
pogledaš u njihovo srce — srce im je dobro. Samo što im život ne dopušta
da pokažu svoje srce. Veruj mi, u dubini du- še svi su dobri.
BEKMAN: Naravno. U dubini. Ali dubina je većinom ve- oma
duboka. Tako neshvatljivo duboka. Da, u dubini duše su dobri, samo su,
kao što rekoh, različiti. Jedan je beo, drugi je siv. Jedan ima gaće, drugi
nema. A taj sivi, bez gaća, to sam ja. Nije imao sreće taj davljenik
Bekman, podoficir, ali van službe, naš bližnji, ali van službe.
DRUGI: Ti sanjaš, Bekmane, ustaj. Živi! Hodi, pogledaj, lju- di su
dobri.
BEKMAN: I prolaze pored mog leša ne osvrćući se, i žvaću, i smeju
se, i ispljuvavaju, i vare. Tako oni prolaze pored moje smrti, ti dobri
Dobrikovići.
DRUGI: Budi se, snevaču! Sanjaš ružan san, Bekmane, Budi se!
BEKMAN: O, da, sanjam jezivo ružan san. Eno, dolazi di- rektor
kabarea. Da napravim intervju s njim, šta kažeš?
DRUGI: Hodi, Bekmane! Živi! Ulica je puna svetiljki. Sve živi! Živi i
ti!
BEKMAN: Da i ja živim? S kim? S pukovnikom? Ne!
Volfgang Borhert

DRUGI: S drugima, Bekmane. Živi s drugima.

BEKMAN: I sa direktorom?
DRUGI: I s njim. Sa svima.
BEKMAN: Dobro. I sa direktorom. Zdravo, gospodine di- rektore!
UPRAVNIK: Molim? Da? Šta je?
BEKMAN: Ne poznajete me?
UPRAVNIK: Ne - ali, čekajte trenutak. Naočari, protivga- sne, ruska
frizura, vojnički kaput. Da, početnik sa šansonom o neverstvu? Kako vam
beše ime?
BEKMAN: Bekman.
UPRAVNIK: Tačno. No, dobro, i?
BEKMAN: Vi ste me ubili, gospodine direktore.
UPRAVNIK: Ali, dragi moj —
BEKMAN: Da, jeste. Zato što ste bili kukvica. Zato što ste izdali
istinu. Oterali ste me u mokru Elbu zato što početniku niste dali šansu za
početak. Hteo sam da radim. Bio sam gla- dan. Ali vaša vrata su se iza
mene zatvorila. Oterali ste me u El- bu, gospodine direktore.
UPRAVNIK: Mora da ste bili neki osetljiv momak. Otići u Elbu, u
mokru...
BEKMAN: U mokru Elbu, gospodine direktore. I onda sam se dobro
napio njene vode, i stomak mi je bio pun. Konačno pun stomak,
gospodine direktore, a zauzvrat smrt. Tragično, zar ne? Zar to ne bi bio
šlager za vaš kabare? Šansona za dana- šnje doba: Konačno sit i zauzvrat
mrtav!
UPRAVNIK (sentimentalno, ali svejedno vrlo površno): Ka- ko je
to užasno! Vi ste bili od onih malo osetljivijih. Danas je to sasvim
neumesno, sasvim promašeno. Zapeli ste bili: istina pa istina! Pravi mali
fanatild Vaša pesma bi mi prestravila publiku.
BEKMAN: I vi ste mi onda zalupili vrata, gospodine direk- tore. A
doie je ležala Elba.
UPRAVNIK (kaogore): Elba, da. Udavio se. I zbogom ostaj.
Siromah. Život ga je pregazio, ni fleka nije ostala. Konačno sit i zauzvrat
mrtav. Da, kad bismo svi bili tako osetljivi!
BEKMAN: Ali nismo, gospodine direktore. Toliko osetlji- vinismo...
UPRAVNIK (kao gore): Bog zna da nismo. Vi ste bili jedan od onih,
od miliona, koji kroz život moraju da idu ćopajući i radosni su kad padnu.
U Elbu, u Špreju, u Temzu - svejedno. Pre toga nemate mira.
BEKMAN: A vi ste me šutnuli da bih bolje pao.
UPRAVNIK: Besmislica! Ko to kaže! Bili ste predodređeni za
tragične uloge. Ali, priča je odlična! Balada o jednom počet- niku:
davljenik s protivgasnim naočarima! Šteta što publika ne želi da gleda
takve stvari. Šteta... (Odlazi.)

76
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

BEKMAN: Neka vam je prijatan noćni odmor, gospodine direktore!

j
Jesi li čuo? Treba li da nastavim da živim s gospodinom pu-
kovnikom? I s gospodinom direktorom?
DRUGI: Sanjaš, Bekmane, probudi se.
BEKMAN: Sanjam? Da li ja sve vidim izobličeno zbog ovih jadnih
naočari? Jesu li sve to marionete? Groteslcne, karikirane ljudske
marionete? Jesi li čuo oproštajni govor koji mi je posve- tio moj ubica?
Epilog za jednog početnika: jedan od onih — ah, ti, Drugi! Treba li da
ostanem u životu? Treba li i dalje da ćo- pam ulicama? Uporedo sa
ostalima? Svi oni imaju ista ravno- dušna užasna lica. Svi strašno mnogo
govore, a onda, kad za- moliš za jedno jedino Da, gluvi su i nemi lcao - pa
da, kao lju- di. I kukavice su. Izdali su nas. Stravično su nas izdali. Dok
smo mi bili sasvim mali, započeli su rat. A kad smo malo porasli, pričali su
o ratu. Oduševljeno. Uvek su bili oduševljeni. A kad smo još malo odrasli,
izmislili su jedan rat i za nas. I poslali nas u njega. I bili su oduševljeni. I
nilco nam nije rekao lcuda ide- mo. Niko nam nije rekao, idete u pakao. O,
ne, niko. Napravi- li su marševsku muziku i Langemarčke svečanosti1.1
preke su- dove i marševske planove. I junačke pesme i orden za prolive- nu
krv.2 Toliko su bili oduševljeni. I onda je konačno došlo do rata. I onda su
nas oni poslali u rat. I ništa nam nisu rekli. Sa- mo - čuvajte se, momci! To
su rekli. Čuvajte se, momci! Tako su nas izdali. Užasno su nas izdali. I sad
sede iza svojih vrata. Gospodin profesor, gospodin direlctor, gospodin
sudski savet- nilc, gospodin glavni lekar. Sad ispada da nas niko nije
poslao.
Ne, niko. Sad svi sede iza svojih vrata. I dobro su ih zatvorili, ta svoja
vrata. A mi smo napolju. I sa svojih govornica i iz svo- jih naslonjača oni
upiru prst u nas. Tako su nas izdali. Užasno izdali. I sad prolaze ne
osvrćući se na ubistvo koje su počinili, jednostavno prolaze. Ne osvrću se
na ubistvo koje su počinili.
DRUGI: Grešiš, Bekmane. Preteruješ. Sanjaš. Pogledaj u sr- ce,
Bekmane. Oni imaju srce! Dobri su!
BEKMAN: Ali gospođa Kramer se ne osvrće na moj leš.
DRUGI: Nisi u pravu! I ona ima srce!

1 Nacionalsocijalistički mit o nemačkoj pobedi nad Francuzima i Bel- gijancima u I

svetslcom ratu, 10. novembra kod Iperna. Središte mita je interpretacija prema kojoj su
nemački vojnici nasrnuli na neprijatelja pevajući „Nemačka, Nemačka iznad svega". —
Prim. prev.
2 Blutorden, jedno od najvećih odlikovanja u nacističkoj partiji, uve- deno 1934. kao
znak sećanja na Hitlerov Minhenski puč novembra 1923. — Prim. prev.

77
Volfgang Borhert

BEKMAN: Gospođo Kramer!

GOSPOĐA KRAMER: Molim?
BEKMAN: Da li vi imate srce, gospođo Kramer? Gde je bi- lo vaše
srce kad ste me ubili? Jeste, gospođo Kramer, ubili ste sina starih
Bekmanovih. Zar niste i vi bili među onima koji su sredili i njegove
roditelje. Hajde, budite pošteni, gospođo Kra- mer, malo ste, onako,
pripomogli, zar ne? Malo ste im zagor- čali život, zar ne? A onda ste sina
oterali u Elbu - ali, vaše srce, gospođo Kramer, šta kaže vaše srce?
GOSPOĐA KRAMER: Vi s onim šašavim naočarima, vi ste - pravo u
Elbu? E, to sam i pomislila. Videla sam ja odmah, mali moj, da ste mnogo
melanholični. U Elbu! Siroma’! Stvarno!
BEKMAN: Da, jer ste mi tako toplo i s tako mnogo takta is- pričali
kako su umrli moji roditelji. Vaša vrata bila su posled- nja. I ostavili ste
me napolju. A ja sam se hiljadu dana, hiljadu sibirskih noći nadao tim
vratima. Počinili ste usput jedno ma- lo ubistvo, je 1’ da?
GOSPOĐA KRAMER (robustno, da ne bi zakukala): Ima takvih
kojima nikako da se posreći. Vi ste jedan od njih. Sibir. Gasna slavina.
Olsdorf. Malo je sve to previše. Srce me boli, ali kud bismo stigli kad bi’
oplakivali sve živo! Vi ste meni odmah izgledali mnogo mračno, mladiću.
Siroto žutokljunče. Ali neće- mo da se sekiramo, inače će da nam se
smuči i ono malo mar- garina što ga mažemo na hleb. Prosto tako, u vodu.
Da, svašta se doživi! Nema dana da se neko ne baci.
BEKMAN: Da, da, zbogom, gospođo Kramer! Jesi li čuo, ti Drugi?
Tako se jedna stara gospođa koja ima srce oprašta od jednog mladića. Jesi
li čuo, ti ćutljivi odgovaraču?
DRUGI: Budi - se - Bekmane -
BEKMAN: Odjednom govoriš tako tiho. Odjednom si ta- ko daleko.

78
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

DRUGI: Sanjaš samrtnički san, Bekmane. Budi se! Živi! Ne uzimaj

sebe toliko ozbiljno. Svakog dana se umire. Treba li več- nost da bude
puna jadikovki? Živi! Jedi svoj hleb s margarinom, živi! Život ima hiljadu
krajičaka. Hvataj se! Ustaj!
BEKMAN: Da, ustajem. Eno moje žene. Moja žena je do- bra. Ne, s
njom je njen prijatelj. Ali, ranije je bila dobra. Zašto sam ostao tri godine u
Sibiru? Cekala je tri godine, znam to, jer uvek je bila dobra prema meni.
Ja sam kriv. Ali, ona je bila do- bra. Da li je i danas još dobra?
DRUGI: Proveri! Živi!
BEKMAN: Hej! Ne plaši se, ja sam. Pogledaj me! Tvoj muž. Bekman,
ja. Hej, ženo, oduzeo sam sebi život. Nisi smela to da uradiš, to sa tim
drugim. Samo tebe sam imao! Pa ti me uop- šte ne čuješ! Hej! Znam da si
morala dugo da čekaš. Ali ne budi tužna, ja sam sad dobro. Mrtav sam.
Bez tebe više nisam hteo! Hej! Pogledaj me! Hej! (Žena, tesno zagrljena
sa svojim prijate- Ijem, prolazi polako i ne čuje Bekmana.)
Hej! Pa, bila si moja žena! Bar me pogledaj, ti si me ubi- la, zar ne
možeš bar još jednom da me pogledaš! Hej, pa ti me uopšte ne čuješ!
Ubila si me - i sad prosto prolaziš pored mene i ne primećuješ me? Hej,
zašto me ne čuješ? (Žena i njen pri- jatelj su prošli.) Nije me čula. Ne
prepoznaje me više. Žar sam toliko dugo mrtav? Zaboravila me je, a ja
sam mrtav tek jedan dan. O, ljudi su talco dobri, tako dobri! A ti? Ti što
govoriš Da, što vičeš Ura, što imaš odgovor na sve?! Ti ništa ne kažeš!
Sad si jako daleko. Treba li i dalje da živim? Zbog toga sam došao iz
Sibira! A ti, ti kažeš da treba da živim! Sva vrata s leve i s de- sne strane
ulice zatvorena su. Sve svetiljke su se ugasile, sve. I čovek ide napred
samo zato što pada! A ti kažeš da treba i da- lje da padam? Da nemaš još
neki pad za mene? Ne udaljavaj se toliko, Ćutljivi, zar nemaš još neku
svetiljku za mene u mraku? Govori, ti koji inače toliko mnogo znaš!
DRUGI: Eno devojke koja te je izvukla iz Elbe, koja te je za- grejala.
Ta devojka je, Bekmane, htela da ljubi tvoju glupu gla- vu. Ona neće proći
pored tvoje smrti a da je ne primeti. Svu- da te je tražila.
BEKMAN: Ne! Nije me tražila! Nilco mene nije tražio! Ne- ću svaki
put nanovo da verujem u to. Ne mogu više da padam, čuješ li! Nilco me ne
traži
DRUGI: Devojlca te je svuda tražila!
Volfgang Borhert

BEKMAN: Mučiš me, ti što stalno govoriš Da! Odlazi!

DEVOJKA (ne primećuje ga): Ribo! Ribo! Gde si? Mala hladna
ribo!
BEKMAN: Ja? Ja sam mrtav.
DEVOJKA: O, mrtav si? A ja te tražim po celom svetu!
BEKMAN: Zašto me tražiš?
DEVOJKA: Zašto? Zato što te volim, sirota aveti! A ti si mr- tav?
Toliko sam želela da te poljubim, hladna ribo!
BEKMAN: Hoćemo li da ustanemo i krenemo dalje zato što nas
devojke zovu? Devojke?
DEVOJKA: Kaži, ribo?
BEKMAN: A da sad nisam mrtav?
DEVOJKA: O, onda bismo zajedno otišli kući, k meni. Haj- de, budi
opet živ, mala hiadna ribo! Za mene. Sa mnom. Hodi, bićemo zajedno
živi.
BEKMAN: Da živim? Zaista si me tražila?
DEVOJKA: Stalno. Tebe! I samo tebe. Čitavo vreme samo tebe. Ah,
zašto si mrtav, sirota siva aveti? Zar ne želiš da bu- deš živ sa mnom?
BEKMAN: Želim, da, želim. Evo me. Hoću da budem živ s tobom!
DEVOJKA: O, moja ribo!
BEKMAN: Ustajem. Ti si svetiljlca koja gori za mene. Jedi- no za
mene. I nas dvoje ćemo zajedno biti živi. I ići ćemo tam- nom ulicom
priljubljeni jedno uz drugo. Hodi, bićemo zajed- no živi i priljubljeni -
DEVOJKA: Da, ja gorim samo za tebe na tamnoj ulici.
BEKMAN: Kažeš da goriš? Šta je sad? Sve je sasvim tam- no! Gde
si?
(U daljini se čuje tek-tok, dolazi jednonogi.)
DEVOJKA: Čuješ li? Guja smrti lupka — moram da idem, ribo,
moram da idem, sirota hladna aveti.
BEKMAN: Kuda ćeš? Ostani ovde! Odjednom je stra- šno mračno!
Svetiljku, malu svetiljku! Fenjer! Ko to lupa? Ne- ko tamo lupa! Tek-tok-
tek-tok! Ko je još tako lupao? Eno ta- mo — tek-tok-tek-tok. Sve glasnije!
Sve bliže! Tek-tok-tel<-tok! (Vrišti.) Tamo! (Šapatom.) Onaj džin, onaj
jednonogi džin sa svoje dve štake. Tek-tok — približava se. Tek-tok —
približava mi se! Tek-tol<-tek-tok!!! (Vrišti.)
JEDNONOGI (sasvim trezveno i mirno): Bekmane?
BEKMAN (tiho): Ovde sam.
JEDNONOGI (sasvim trezveno i mirno): Bekmane? Ubio si,
Bekmane. I još živiš.
BEKMAN: Nisam ubio!
JEDNONOGI: Jesi, Bekmane. Svakoga dana nas ubijaju i svakoga

80
 NAPOLJU, ISPRED VRATA

dana mi ubijamo. Svakoga dana propuštamo da pri- metimo neko ubistvo.

A ti si mene ubio, Bekmane. Već si zabo- ravio? Tri godine sam,
Bekmane, bio u Sibiru i sinoć sam hteo kući. Ali je moje mesto bilo
zauzeto - ti si bio tamo, Bekma- ne, na mome mestu. I ja sam onda otišao u
Elbu, Bekmane, od- mah, sinoć. Kuda bih drugde, Bekmane, zar ne? A
Elba - Elba je bila hladna i mokra. Ali sad sam već navikao, sad sam
mrtav. Kako si brzo to zaboravio, Bekmane. Ubistvo se ipak ne zabo-
ravlja talco brzo. Ono kaska za nama, Bekmane. Jeste, pogrešio sam.
Nisam smeo da se vraćam kući. Kod kuće, Bekmane, za mene više nije
bilo mesta, jer si ti bio tamo. Ne optužujem te, Bekmane, svi mi ubijamo,
svakoga dana, svake noći. Ali ipak nećemo tako brzo da zaboravljamo
svoje žrtve. Nećemo da ig- norišemo one koje smo ubili. Da, Bekmane,
oduzeo si mi mo- je mesto. Na mom divanu, pored moje žene, pored moje
moje žene, o kojoj sam sanjao tri duge godine, hiljadu sibirskih noći! Kod
kuće je bio neki čovek, nosio je moje odelo, Bekmane, bi- lo mu je
preveliko, ali on ga je ipak nosio, i bilo mu je lepo i to- plo u tom odelu i s
mojom ženom. A taj čovek, to si bio ti, Bek- mane. Da, i ja sam se onda
pokupio i otišao. U Elbu. Prilično je bilo hladno, Bekmane, ali čovek se
brzo navikne. Sad sam mr- tav tek jedan dan — ti si me ubio i već si
zaboravio to ubistvo. Ne smeš tako, Bekmane, ubistva ne smeju da se
zaborave, samo loši ljudi to čine. Nećeš me zaboraviti, Bekmane, je 1’ da?
Mo- raš da mi obećaš da nećeš zaboraviti da si me ubio!
BEKMAN: Neću te zaboraviti.
JEDNONOGI: To je lepo od tebe, Bekmane. Onda čovek može mirno
da bude mrtav ako bar neko misli na njega, bar njegov ubica — tek tu i
tamo - ponekad noću, Bekmane, kad ne možeš da spavaš! Onda bar mogu
na miru da budem mr- tav - (Odlazi.)
BEKMAN: Tek-tok, tel<-tok!!! Gde sam? Da li sam sanjao? Zar
nisam mrtav? Zar još uvek nisam mrtav? Tek-tok, tek-tok kroz ceo život!
Tek-tok kroz celu smrt! Tek-tok, tek-tok! Čuješ
li guju smrti? A ja, ja treba da živim! I jedan će svalce noći stra- žarčiti
pored moje postelje i neću moći da se oslobodim nje- govog koralca: tek-
tok, tek-tolc! Ne!
To je život! Postoji jedan čovelc i taj čovelc dolazi u Nemač- ku i taj
se čovelc smrzava. Smrzava se i ćopa! Jedan čovelc dola- zi u Nemačlcu!
Dolazi kući i nalazi svoju postelju zauzetu. Jed- na vrata se zalupe, i on
stoji napolju.
Jedan čovelc dolazi u Nemačlcu! Nalazi jednu devojlcu, ali devojlca
ima muža, a muž ima samo jednu nogu i neprestano stenje jedno ime. A
ime je Bekman. Jedna vrata se zalupe, i on stoji napolju.
Jedan čovelc dolazi u Nemačlcu! Traži ljude, ali jedan pulcov- nik se

81
Volfgang Borhert

savija od smeha. Jedna vrata se zalupe, i on stoji napolju.

Jedan čovelc dolazi u Nemačlcu i traži posao, ali jedan direlc- tor je
lculcavica i vrata se zalupe i on opet stoji napolju.
Jedan čovek dolazi u Nemačlcu! Traži svoje roditelje, ali jed- noj
staroj ženi je žao gasa i vrata se zalupe i on stoji napolju.
Jedan čovelc dolazi u Nemačlcu! I onda dolazi jednono- gi - tek-tolc-
tek, dolazi jednonogi, telc-tolc, i kaže: Belcmane. Neprestano: Belcmane.
On diše to Belcman, hrče to Bekman, stenje to Belcman, vrišti, lcune,
moli: Belcman. I prolazi lcroz ži- vot svog ubice telc-tok-tek-tok! A ubica
sam ja. Ja? Ja, ubijeni lcoga su ubili, ja sam ubica? Ko nas čuva od toga da
ne postane- mo ubice? Svakoga dana nas ubijaju i mi svalcoga dana
ubijamo! I svalcoga dana prolazimo pored ubijenoga i ne osvrćemo se. I
ubica Belcman više ne može da izdrži da bude i ubijeni i ubica. I vrišti
svetu u lice: Umirem! I onda leži negde na ulici, taj čo- velc što je došao u
Nemačlcu, i umre. Nelcada su na uličnim tro- toarima ležali opušci, lcore
od pomorandže i hartija, danas leže ljudi, ali to nema značaja. I onda
dolazi ulični čistač, nemački ulični čistač, u uniformi i s crvenim prugama,
iz firme Otpad i raspad i nalazi ubijenog ubicu Belcmana. Izgladnelog,
smrznu- tog, na zemlji. U dvadesetom veku. U petoj deceniji. Na ulici. U
Nemačkoj. I ljudi prolaze pored te smrti ne osvrćući se, ne pri- mećujući,
rezignirano, blazirano, zgađeno, i ravnodušno, rav- nodušno, talco
ravnodušno! I mrtvac dubolco u svom snu ose- ća da je njegov san isti
lcao što je bio i njegov život: besmislen, beznačajan, siv. I ti - ti lcažeš da
živim! Za šta? Za koga? Čemu? Zar nemam prava na svoju smrt? Zar
nemam prava na svoje sa- moubistvo? Treba li da pustim da me i dalje
ubijaju? Kuda da pođem? Od čega da živim? S kim? Za šta? Kuda da se
denemo na ovom svetu? Izdali su nas. Užasno su nas izdali.
Gde si ti, Drugi? Inače si uvek tu!
Gde si sad ti koji uvek govoriš Da? Sad mi odgovori! Sad si mi
potreban, ti koji na sve imaš odgovor! Gde si sad? Odjed- nom više nisi tu!
Gde si, ti koji odgovaraš, gde si ti koji mi ni- si dao da umrem? Gde je
onaj starac koji sebe naziva Bogom? Zašto ne govori!!
Dajte mi odgovor!
Zašto ćutite? Zašto?
Zar niko neće da odgovori?
Niko neće da odgovori???
Zar niko, niko neće da odgovori???

82