5

Од „РУКУ“ ДО „ПРСТЕНА“

Ово је седма верзија мог прозног првенца.

Прво сам, још 1957. године, написао крат- ку
причу Руке.
После читања те приче на књижевним
вечерима, прилазили су ми млади и стари рат-
ници, тешки инвалиди, тужни песници и гор- ди
несрећници, причали ми своје доживљаје и
давали предлоге за проширење приче.
Тако сам, негде на међи јаве и сна, срео и
њега, Жарка, и тако сам почео да пишем,
дописујем и преписујем његове „руке“ и муке.
Прича је расла и мењала се, и после извесног
времена прерасла у мали лирски роман Злато
бола, који је штампан у наставцима у горњо-
милановачким Таковским новинама.
Тек тада сам увидео све мане и врлине ове
поеме у прози и наставио месечарски да бдим
над њом, а следећој верзији дао сам но- во име:
Безруки жетелац.
После неколико узалудних покушаја да га
објавим као књигу, продужио сам упорно и
безнадежно дружење с њим (трудећи се да га
лишим очигледних почетничких слабости и
претеране метафоричности, а да при том сачувам
ону првобитну свежину и младалачку драж
наивности и искрености) и нова, чет- врта верзија
добила је и ново, коначно име: Прстен у извору.
Потом следи истоимена (моја) драматиза-
ција, која је први пут приказана у јесен 1970.
6 ДОБРИЦА ЕРИЋ

године у крагујевачком Театру Јоакима Ву- јића и

коју је за ових десетак година само у овом
позоришту (где је играна преко сто пе- десет пута)
видело близу сто хиљада људи.
После успеха у позоришту, наставио сам рад
на роману и шесту верзију објавио у часо- пису
Форум 1974. године.
Ова најновија, седма верзија, настала је после
већих стилских промена, као и изве- сних
скраћивања и дописивања, нарочито у првом делу,
и ја се надам да је мој млада- лачки Прстен сада
избрушен онолико колико је то било могуће, с
обзиром да је започет још пре двадесет и три
године, и свестан свих његових недостатака, али и
вредности, препуштам га нестрпљиво и радознало
добро- намерном читаоцу.
Гружа, 1980. Д. Ерић

Време које нам се „заломилои зло иппо нас је снашло,

учинили су да оеај роман, на жалост, буде актуелнији сада, неГо
онда кад сам ха написао и објавио први пут.
 РЕКЛИ СУ О „ПРСТЕНУ

...Поетска балада, наивна али чедна и чиста у својој

постској искрености, сва своја, изникла на сопственим
извориштима...
Ол1а Болсичковић (Политика)

То је и једно друкчије виђење шумадијског се- ла:

виђење је то ратничко и патничко, тужно и сузно, иако
опет на свој начин љубавнички зането и песнички
пијано.
Милан Николић (Кораци)

Убогаљених има и силних и заслепљених има и

сентименталних... и рудиментарне, тешке, се- љачке
снаге има; има свега као у дворишту и у кошници, у
подруму и на њиви, на небу и у по- току...
Градимир Мирковић (Позоришна култура)

Ерић се спонтано упустио у низ мелодрамских

саопштења која, прелазећи рампу, затежу струне
емотивне до суза, чији дефанзивни сјај улази у мо- је
најлепше позоришне доживљаје последњих де- сет
година!
Милосав Мирковић (Експрес)

Када се песник јавља као романописац, разго- вор и

нехотице почиње од оног првог: од песме.
Попут Овидија, који је говорио да све што пише испада
стих, и у Добрице Ерића све се прет-
вара у песму, и више још: у песничку слику, на- рочито у
метафору.
Песник села, Ерић није само хроничар оног ведрог и
светлог (како појединци мисле) него, не мање откривалац
свега тамног, вековима тамо на- гомиланог.
Зато је било природно да се овај песник огледа и у
прози. Он то чини, повремено, већ од почетка, и досад има
низ успелих прича; а једна од њих, дужа новела Доба
дулека, открива дивне врлине песничке прозе и својом
поетичношћу и психоло- гијом иде свакако у најлепше
примерке наше по- слератне новеле; па и наше прозе
уопште.
Не смета, дакле, ако песник и у прози остаје оно што
јесте, ако успе да постигне и - оно друго. Мислим да је то,
ван сваког спора, Ерић постигао и у поетском роману који
је пред нама. Познате су ми многе верзије ове прозе, с
којом се песник „но- си“ већ двадесетак година, као и
стална по- бољшања која је правио. Рад на овом делу
најбоље оповргава оно уобичајено мишљеље да Ерић
пише брзо и лако. И најзад, ево, он је својом изузетном
упорношћу и, наравно, изузетном даровитошћу, освојио и
то ново, досад неузорано поље, звано ро- ман.
Узевши једну необичну и тешку тему, песник је
успео да нам топло и живо исприча ту бајку о безруком
ратару, о љубави и рату, одвојености и повратку.
Познатим врлинама своје лирике, оном одевању у
празнично рухо свега чега се дотакне, писац је додао
неопходна посматрачка и психо- лошка својства, остајући
подједнако веран пе- сништву којим диш.е и селу из чијих
је дубина израстао.
Прсплен у извору је не само обогаћење Ерићевог
књижевног лика, него и пријатно освежење наше
савремене књижевности.
Драгигиа Виплошевић (Поговор првом издању)