Dečije pesme o nestašlucima i životinjama

Jovan Jovanović Zmaj

Ivan Benčik

Srpska književnost i jezik 160066/2016 Novi Sad 2018.

Magarac i frula

Pogledajte našeg malog Đuricu,

od trske je napravio frulicu.
Svirao je lepo, sitno, šaljivo,
a magarac slušao ga pažljivo.

Đurka misli magarcu se prohtelo

pa bi i on da posvira veselo, -
tu mu radost zakratiti ne htede,
pruži frulu, magarac je - pojede!

A po tome zaključiti valjda smem

da magarac ne uživa ni u čem.
Magarac se ne zna lepše provesti,
on prezire što ne može pojesti.

- Mogla je biti i bilo koja druga životinja na mestu magarca, ali nije slučajno što je izabran
baš magarac . Poslednje dve strofe su nešto na šta bi se trebalo stalno podsećati.
Žaba čita novine
Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja

Da novine čita
to vam slika kaže
al' ne mož' da nađe
što joj oči traže.

Znate već o čemu

žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

- Pesma koja me zbunjivala kada sam je čitao kao mali. Dopada mi se zbog šarmantne i
komične slike žabe koja čita novine, dok se ona ustvari brine za svoj opstanak.
Patak i žabe
Ako ste dokoni
pročitajte ovo:
patak ukraj bare
držao je slovo.

Slušale ga žabe
velike i male,
slatke su mu reči
jedva dočekale.

Govorio patak
o vrlini mira
i da niko nikog
ne treba da dira.

Svako ima prava

da slobodno živi,
ne sme tlačit' one
što mu nisu krivi.

Sloga, mir i ljubav

blagoslov je pravi,
zato neka niko
nikoga ne gnjavi.

Slušale su žabe
ovo krasno slovo,
kad patak ućuta,
desilo se ovo:

Jedan žabac mali

pobliže je stao, -
a patak ga zgrabi,
pa ga progutao.

Iz ovog se nešto
i naučit' dade:
hulje lepo zbore,
al' nitkovski rade.

- Duhovita i poučna. Satirična pesma za decu sa korisnim savetom na kraju potrebnim za ceo
život.
Slon
Podiglo se šest drugova
u Indiju, u daleku,
želja im je videt slona, -
ne vid'li ga u svom veku.
Rekao im jedan starac:
"Priznajem vam prohtev lepi,
al' vi, ljudi, videt slona
ne možete, jer ste slepi."
Jer odista, slepi behu
sva šestor'ca - valja znati,
al' odgovor njihov beše:
"Mi ćemo ga opipati."
E, pa dobro kad je tako.
I odoše šest drugova
i stigoše u Indiju
do slonova.

Primače se jedan bratac

jednom slonu, i to s boka.
Opipa ga, onda reče:
"Vala, stvar je to široka.
Ne treba mi očnji vid:
slon izgleda kao zid!"

Drugi bratac, taj je opet

spreda stao,
pa je slonu zub dugački
opipao.
I on reče: "E, sad mi je
stvar poznata,
slon izgleda kao direk
mojih vrata!"

I treći je spreda doš'o

svome cilju,
on je slonu opipao
samo rilju.
Čim opipa, odmah reče:
"Znam sad i ja,
slon izgleda kao neka
grdna zmija!"

A četvrti, on je opet
drukče stao.
Pa je slonu samo nogu
opipao.
I on reče: "Hvala Bogu,
znam već sada.
Slon izgleda, slon izgleda
kao klada!"

Dođe peti pa ti ruku

gore diže,
opip'o je slonu uvo, -
ništa više.
Pa sad mu je sud izreći
bilo lako:
"Slon izgleda ko lepeza,
isto tako!"

A šesti se primakao
odostraga,
njemu opet rep tog zvera
pade šaka.
Čudeći se pip'o ga je
ponajduže,
onda reče: "Slon izgleda
kao uže!"

Posle su se prepirali
dugo zdravo,
koji od njih šest slepaca
ima pravo.
Ta svaki je im'o pravo
nešto malko,
al' celinu nije pozn'o
baš nijedan,
baš nikako.

- Pesma „Slon“ mi se dopada zbog svoje apsurdnosti i humora, ali pre svega zbog još jedne
vrlo korisne i snažne poruke. Zanimljiva je, jer je njena pouka danas potrebnija za podsećanje
nego ikad pre.
Leni Rava
"Nisam nešto voljan," -
reče leni Rava,
iznese ćilimac,
pa leže da spava.

Kad je ust'o on se
seti šta je sniv'o;
snivao je da je
rasadnik zaliv'o.

Mrzi on i u snu
što mrzi na javi,
pa zlovoljan poče
češat' se po glavi:

"Kad u bašti radim,

umorim se jako, -
moram opet leći
da s' odmorim malko!"

- Ovde imamo jednog, možemo reći antijunaka, koji više voli da spava i sanjari nego da radi.
Leni Rava govori za sve nas.
Mali filozof

Ljuljao se, ljuljao

naš veseli druže,
najedared, - eto ti ga,
prekinu se uže.

Tom kolaču, verujte,

nije se ni nado;
da je bilo malo više,
i većma bi strado.

Al' on zato ne plače,

filozof je pravi,
sedeć' mirno na zemlji
češka se po glavi.

- Dečije igre mogu dovesti i do nenadanih neprijatnosti, a sve su one zapravo sastavni deo
odrastanja. Većina njih nam zapravo otvori oči i uvidimo svoje greške.
Zašt’ je vojska ućutala
Igrala se deca mala
boja i vojnika,
a u boju ima uvek
vike i usklika.

Dušmana su nadjačali,
grad su mu oteli;
Pobeda je njina bila,
njom su se zaneli.

Pa eto ih, vratiše se

Još od boja vrući,
vratiše se pod zastavom
kući pevajući.

Al' u sobu kad uđoše

sa teškoga puta,
najedared cela vojska
ko nema zaćuta.

Moga bi čovek čuti

kako raste trava-
A zašto su ućutali?
- Mali braca spava!

- Deca često bivaju potpuno uvučena u svoj svet igre i uloge koje igraju doživljavaju sa
potpunom predanošću. Ono što je simpatično u ovoj pesmi je to što je potrebna jedna
rečenica da se taj svet sruši.
Mali div
Ja sam sada najveći
u svojoj okolini,
svi ste moji dečaci,-
tako mi se čini.

Ima ljudi visokih,

al' ovakvih nema:
i moj otac sad bi mi
bio do kolena!

Pop'o sam se na drvo, -

to je cela tajna,
al ta moja visina
neće biti trajna.

Moram sići, gladan sam,

kraj će biti hvali,
pa ću opet, ko i pre,
biti dečak mali.

- Pesma koja me podseća na detinjstvo, penjanje na drvo je bilo nešto opasno i nešto što smo
često radili i stvarno, uvek smo se ponosili našom visinom u tim trenucima. Iako smo znali da
to nema zapravo smisla, mi smo ipak to doživljavali ozbiljno.