2

MAKS PORTER

LENI
Prevod sa engleskog: Milica Kecojević
Naslov originala: Max Porter Lanny

Beograd, 2019.

3
Mir, moj stranac je drvo
Koje raste prirodno kroz sve svoje
Nemire, iskušenja i potrebe
Rastenja.
Zeleno je i odlučno
Diše s mukom
Pa ipak zrači mirom, duševnim mirom
Rast, pokret.
Vodi tu ozelenelu slast
Kroz ceo svet
Gde nebo i zemlja neguju njegovu svakodnevicu
Kao što bih i ja tvoju.

Linet Roberts, „Zeleni madrigal (I)”

4
1

5
 Mrtvi Čika Potajničak se budi iz stojećeg dremeža, onako
kao od brega odvaljen, i struže svetlucave bitumenske taloge
sna, nabubrele od tečnih klobuka smeća. Leže da bi čuo himne
zemlje (nema ih, stoga pevuši), zatim se smanjuje, proseca sebi
usta jednim potezom zarđalog prstena i usisava vlažnu kožu
od kiselog mrtvog lišća i voćnih lešinara. Deli se i tetura,
razdvaja i ponovo sastavlja, iskašljava plastično lonče i
okamenjen kondom, nakratko zastaje u obliku razlupane kade
od fiberglasa, spotiče se i kida masku, oseća svoje lice i vidi da
je napravljeno od davno zatrpanih boca taninske kiseline.
Viktorijansko đubre.

Razdražljivi Čika Potajničak ni slučajno ne bi trebalo da

spava popodne; posle ne zna ko je.

Došlo mu je da ubija, stoga peva. Pesma zvuči usporeno ni

nalik na ključanje asfalta po vrućini. Osmeh mu traje lepljiv sat.
Oraspoloživši se, brblja glasom obrazovane budale, obraćajući
se suvim, papirnim krilima i potkornim potčinjenima, svojim
prošlogodišnjim belezima, miševima i ševama, voluharicama i
jelenima, simpatičnoj uspomeni na sebe sezonski pouzdanog,
što i predviđa seoski plan i program. Provlači se iz jednog
mračnog kostima u drugi, šušti, rominja i psuje, koračajući
između drveća. Nekoliko koraka prelazi kao inženjer u
fluorescentnom prsluku. Ulazi u večernje odelo, potom u
sklonište, pa u trenerku, pa u zarđalu haubu džipa, naposletku
i u kožnu suknju, ali ništa mu ne stoji. Zastaje u obličju
auspuha, zatim se steže kao klopka za zečeve, uspravlja se kao
zapišana kopriva i završava kao sveže zadavljeno jagnje. Bere
crnog kosa s neba i krčka mu žuti kljun. Pilji u poderano ptičje
lice kao da je čisto jezerce. Baca pticu preko šumske pozornice,
okrenut ka proplanku, zarastao, i trupka izbrazdanim
stopalima. Telo mu je oklop od drvene kore sa urezanim
inicijalima davno počivših mladih ljubavnika. Klopara kroz
šumu, potpuno razbuđen i željan slušanja.

Samo jedna stvar može da razveseli mrzovoljnog Potajnička

6
njegovo redovno slušanje.

Klizi preko zemlje brzinom sumraka i stiže na svoje omiljeno

mesto. Selo ga dočekuje budno i lepo, nakvašeno polusvetlom.
Penje se u natkrivenu kapiju. Nevidljiv je i strpljiv, mali poput
buve. Sedi mirno.
Sluša.
Evo ga

Ljudski zvuk, privezan za njegovo interesovanje, dovučen

preko polja, usisan njegovom ogromnom potrebom.

Sad je oko njega, on poseže unutra i pažljivo izvlači niti, kao

kad dirigent mami zvuk iz orkestra,

stručno, bez žurbe, kao što vreme polako nameče smrt nekom
organizmu, malo-pomalo, slušajući. Čuje svoje selo kako se
polako okreće pripremama za san,

7
 Mrtvi Čika Potajničak izdiše, opušta se, gnezdi na prelazu
preko ograde, smeši se i upija je, svoju englesku simfoniju,

8
pliva u njoj, proždire je i umotava se u nju, utrljava je, gura je u
svoje otvore, grgolji, igra se, bode i grebe, liže i srče sam taj
zvuk, želi da mu se peni na jeziku, to njegovo mesto,

9
 Mrtvi Čika Potajničak žvaće šumove mesta i čeka svoj
omiljen ukus, ali ga još nije osetio,

10
odjednom crče, plaćanje po prispeću, jednostavno nisi poželjan, na svaki
bogovetni sastanak književnog kluba donosi svoju otrovnu muškost
El gaz pijan kao letva.

a onda ga začuje, kristalno jasan, divan zvuk svog miljenika.

Dečaka.

Imala bi glavu delfina i krila sivog sokola i to bi bila zver koja

upozorava na oluju, koja motri na oblake dok mi spavamo.

Mrtvi Čika Potajničak grli sebe rukama preminulog ariša,

dok mu se niz bradu sliva kukavičja pljuvačka. Kezi se. Glava
delfina i krila sivog sokola! Svrbe ga hirurške ruke, želi da raspori
selo i iz njega izvuče dete. Da ga iščupa.
Istovremeno mlad i drevan, ogledalo i ključ. Zver koja
upozorava na oluju, koja motri na oblake... Neko vreme sluša
dečaka, njegove misli pred spavanje, njegovo laku noč majci,
njegov lutajući um koji curi u san ispunjen vizijama. Onda
Mrtvi Čika Potajničak napušta svoje mesto i odlazi u skitnju,
kikoćući se, zveckajući u svojim različitim kožama, u
sumračnom kaputu od cerade, opijen selom, puca od osećanja,
ustreptao od misli o tome kako jedno vodi ka drugome, iznova
i iznova, sad i uvek, bez kraja i konca.

11
 LENIJEVA MAMA

Uvukao se unutra zvuk pesme,

topao od njegovog dečjeg daha.
Moje dete peva, donosi mi poklone.
Sekundu-dve pre nego što shvatim da to nije on.
Leni?

LENIJEV TATA

Sedim na poslu u gradu i pomisao na to da je on na šezdesetak

minuta vožnje železnicom od mene, provodi dan u selu, luta naokolo
sa onim svojim čudnim mozgom, deluje mi potpuno nemoguća. Čini
mi se neverovatnim, dok sam na poslu, da smo dobili dete i da je to
Leni. Da su moji roditelji ovde, sigurno bi rekli: Ne, Roberte, samo si
ga sanjao. Deca nisu takva. Nastavi da spavaš. Nastavi da radiš.

U njegovoj školskoj knjižici je pisalo: „Leni ima urođen dar za

uspostavljanje društvenih veza. Često ume da punu učionicu umiri
jednom jedinom šalom, izgovorenom u pravom trenutku, ili
pesmicom.” Objektivno posmatrano, vidim da to jeste tako. Baš liči
na Lenija. Ali odakle mu ti talenti? Imam li ih i ja? Ko ili šta treba da
upravlja Lenijem i njegovim talentima, da ih kontroliše? U, jebote, pa
to moramo mi! Može li čovek da ima decu, a da potpuno ne poludi?

„Leni je posebno nadaren za jezik, pokazali smo direktoru njegov

akrostih Vidra Tarka koji je napisao za Dan knjige, i on mu je dao
zlatnu zvezdicu.”

Šta? O čemu to govorite? Hoću i ja zvezdicu!

PIT

U to vreme sam bio zaluđen pronalaženjem i čišćenjem skeleta

mrtvih bića. Uglavnom ptica. Rastavio bih ih, obložio zlatnim

12
listovima, pogrešno ih sklopio i obesio o žičane ramove. Visuljci od
nakaradno sklepanih ptica. Napravio sam ih desetak. Galerija je
tražila nešto što može da izloži. Da proda.
Takođe sam pravio odlivke kore raznog drveća. Postavljao sam ih
u kutije sa odlomcima teksta.
Poneki crtež. Poneka polupristojna grafika. Setovi. Neupadljivi
komadi.

Jednog jutra je došla u moj studio i donela mi granu u dvema

savršenim rukama. Videla je mog izrezbarenog čoveka.
S početka smo samo povremeno ćaskali na ulici, ali je vremenom
uobičajila da jednom-dvaput nedeljno svraća u vreme čaja. Ponekad
je dolazila s Lenijem, ponekad sama. Živeli su u selu tek godinu ili
dve.
Pokazao sam joj mog grubo izrezbarenog čoveka, Isusa bez krsta,
pa je u toj otpaloj grani videla mogućnost za još jednog.

Vrlo si ljubazna, rekoh.

Zadovoljstvo je moje, Pite, odgovorila je.

Dopadala mi se. Prijatna za ćaskanje. Topla, imala je oko za neke

stvari. Često sam joj pokazivao svoje radove i uvek je imala zanimljive
komentare. Zasmejavala me je, ali je znala kad da se izgubi. Umela je
da nasluti kad nisam za društvo. Bila je glumica, igrala je u
predstavama, pomalo na televiziji. Pričala mi je o svemu tome. O svim
onim drkadžijama u tom poslu. Zvučalo je prilično slično svetu
umetnosti mog vremena.

Gluma joj nije nedostajala, samo joj je ponekad bivalo dosadno,

kad bi Leni otišao u školu, a njen muž u grad. Pišem knjigu, poverila
mi je. Krimić sa ubistvom.

Zvuči grozno do bola.

Ima bola i grozno je, rekla je, ali je napeto.

Često je sedela sa mnom dok radim. Kupila je jedan moj komad u

nekoj galeriji, bez mog znanja. Jedan od onih dobrih, velikih reljefa.

13
Rekao sam joj da bih joj ga, da sam znao, dao po prijateljskoj ceni, a
ona je odgovorila: Baš zato, Pite.
Dopadala mi se.
Stalno se nečim igrala, čime god što bi joj palo pod ruku.
Komadima žice. Olovkom. Grančicama.
Za boga miloga, uzmi, napravi nešto, rekao sam joj jednom
prilikom.
O, ne, ja sam ti beznadežan slučaj za sve što je vizuelno.
Sećam se kako sam pomislio koliko je čudno i tužno to što je rekla.
Beznadežan slučaj za vizuelne stvari.
Mora biti da joj je neko nešto rekao, kad joj se takva ideja toliko
urezala.
Setio sam se svoje mame. Kad je bila još veoma mlada, neko je
mojoj majci rekao da falšira. Tako da ona nikad nije pevala niti
zviždala. Ne umem da pevam, govorila je.
Tek sam mnogo kasnije, kad je bila već davno pokojna, shvatio
kako je to ubeđenje bilo apsurdno. Ne umem da pevam.

I tako ti ona sedi za mojim stolom, skupljajući na gomilu mrvice

sasušenih lišajeva, dok ćaskamo o novoj, monstruoznoj staklenoj
kocki koja se gradi na Šipridž Hilu.
Posmatram je.
Najpre uredno oblikuje gomilu. Poravnava. Deli na pola. Skuplja
u dve linije. Gurkajući mrvice, naizmenično spaja i razdvaja linije
tako da dobije red sitnih zeleno-sivih zuba. Tapkajući prstom,
formira pravougaonik, noktom pravi čiste ivice i, na kraju, vlažnim
prstom u sredinu utiskuje savršen krug.
Beznadežan slučaj s vizuelnim stvarima, kaže, a ovamo od
gomilice sasušene mahovine koju premešta tamo-amo, pravi na
desetine ljupkih oblika, odsutno slikajući po mom kuhinjskom stolu.
Podiže pogled k meni i kaže da je svesna toga da sam ja zauzet, da
sam slavan, ali da li bih mogao, ako to nije suviše glupa ideja, da
održim malom Leniju nekoliko časova slikanja.
Časovi umetnosti: sranje kroz gusto granje, pomislih.
Odgovorih joj da, koliko god mi momčić bio drag i koliko god
uživao u razgovorima s njim, ne mogu da zamislim ništa gore od toga
da nekog učim da slika.

14
 Ja sam ti mrzovoljni usamljeni bednik koji više ni olovku ne može
da drži, objasnio sam.
Na to se ona nasmejala, rekavši da razume i potom ljupko
odlepršala, onako kako to ona ume. Biće koje reaguje na svetlost, tako
bih ja to nazvao. Od onih osoba koje su za nijansu više od ostalih
srođene s vremenskim prilikama, koje su, mnogo očiglednije nego
većina ljudi u današnje vreme, načinjene od istih atoma kao zemlja.
Što objašnjava Lenija.

I tako je otišla, tog jutra, a ja sam ostao da sedim i udišem

atmosferu njenog prisustva, razmišljajući o tome kako žene
odrastaju, kako je to biti devojčica u ovom svetu; osetio sam kako mi
nedostaju mama, sestra i još neke žene koje sam poznavao, pa sam
uzeo da glavu crvendaća pažljivo oblepim sićušnim pahuljama zlata,
pevušeći, onako sam za sebe, ,,Old Spring of Thyme”.

LENIJEVA MAMA

Uvukao se unutra zvuk pesme,

topao od njegovog dečjeg daha,
i on se privio uz mene, popevši mi se na krilo
i obisnuvši mi se oko vrata.

Rekoh: Leni ulazi na scenu sleva, peva, miriše na borovinui još

nešto lepo.
Pomislih: Molim te, nemoj da porasteš toliko da budeš preveliki
za ovakve zagrljaje, moj mali geotermalni batice.

LENIJEV TATA

Ako stižem na onaj u 7.21, preskačem doručak s Lenijem, ali

izbegavam Karla Tejlora i obično uspevam da sednem. Ako uhvatim
onaj u 7.41, videću Lenija, ali Karl Tejlor će me pronaći na peronu i
moraću da slušam o Suzan Tejlor i pametnim Tejlorovim devojčicama
i predmetima koje spremaju za maturu, a pritom ćemo verovatno

15
morati da stojimo, nečiji pazuh, nečiji sklopivi bajs, kloparanje
Karlovih novosti koje se meša s muzikom iz nečijih minijaturnih
slušalica.

Niz seosku ulicu, pa projurim kroz raskrsnicu u rupi tako da mi

se digne dijafragma, uz Goust pajlot lejn, kroz Aškot, duple trake sve
do grada. Pod pretpostavkom da nema traktora i biciklista, do stanice
mogu da stignem za manje od dvadeset minuta. Moj lični rekord je
četrnaest. Ako usporim na Goust pajlot lejnu, možda se na putu nađu
jeleni, pa mogu da zastanem na minut da ih gledam. Ili mogu da
zatrubim, da ih upozorim da dolazim, pa da se sjurim 70 ili 80 na sat,
spuštenih prozora da me vetar probudi i da uživam u autu. A što i da
ne uživam, lepo me je koštao, a život uglavnom provodi parkiran,
čekajući me.
Ponekad, ako sam vozio dovoljno brzo, imam pet minuta da na
staničnom parkingu posedim i porazgovaram sa svojim
automobilom. Hvala vam, reći ću. Pravo je uživanje sarađivati s
vama, gospodine. Sjajna mašina, druže. Bukefale, lepotane moj, ti si
najbolji konj na svetu. Tako vam je to kad živite na selu, a radite u
gradu. Sitna zadovoljstva izmoljena od svakodnevne rutine. Mali
trikovi seljaka s pola radnog vremena. To može da bude pogubno za
dušu. Možda sam malo patetičan. Ne znam.
Iznad stola mi visi Lenijev crtež. Ja s kačketom, letim iznad
horizonta, a ispod piše: „Kuda tata odlazi svakog dana? Niko ne zna.”

LENIJEVA MAMA

Pit je zakucao na vrata.

Provukao se pored stare Pegi, izbegavši njeno isleđivanje.
Čestitam, Pite, ali uloviće te na povratku. Brine je što ljudi hrane
jastrebove. Jesi li za šolju čaja?
Pogledao je u svoje čizme i povukao bradu.
Neću. Ali slušaj. Nešto sam razmišljao kad si preko neko veče
otišla. Razmišljao sam, jeste da sam ja mrzovoljni stari bednik, ali šta
me sprečava da budem malo manji bednik. Ne znam kako da nekog
podučavam, a mrzeo sam i kad su mene učili. Ali ako me pitaš da li

16
Leni može da dolazi i da sedi u mojoj kuhinji, da koristi moj papir,
crta sa mnom i da usput ćaskamo o onome šta ja radim, onda zašto
da ne. On je sjajan momčić, a meni bi prijalo društvo. Možda bi mi čak
dobrodošlo. Onda, šta misliš, ponedeljkom ili sredom posle škole?
Pa ti si divan, Pite. Dozvolićeš nam da ti platimo?
Ni slučajno. Nema jebene šanse. Nateraj svog bogatog muža da
kupi jednu od mojih komplikovanih zlatnih ptica kad ih dogodine
budem izlagao.
Vrlo si ljubazan. Leniju će biti drago. Ako može, radije sredom.
Pit je odškripucao niz kolski prilaz. Okrenut leđima, podigao je
ruku i doviknuo:
Sreda u četiri. Čekam vas.

17
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

Mrtvi Čika Potajničak leži ispod žene vikara iz devetnaestog

veka i igra se korenjem tise u njenom međunožju. Obožava ovo
groblje. Sluša...

Mrtvi Čika Potajničak se seća kad su sagradili ovu crkvu,

18
kamen iz daleka, ovdašnji kremen, drvo iz ovih šuma, lokalni
radnici, doveli su tesare i dali im da prave klupe, cvetne
ukrase, ćoškovi oglasne table za himne izrezbareni u obliku
bršljana, oltarski sto sa stvarno, eno je, glava Zelenog čoveka,
kezi se na krštene i venčane, na obamrle od dosade i mrtve,
grize brezovu beladonu,

19
 Bio je predstavljen na centralnim kamenovima lukova,
ukrasima, tetovažama, logotipima kriket klubova, bio je svaka
engleska džidža-bidža i ološ, poštenje na doboš, maskota i
kletva. U obliku priče nalazio se u svakoj spavaćoj sobi u svakoj
kući u ovom mestu. U njima je poput vode. Životinja, povrća,
minerala. Oni grade nove kuće, zasecajući mu pojas, a on iskače
prilagođen, da uplaši i odredi. U ovom mestu, on je star kao
vreme.

20
 PIT

Počinjemo sa časovima.
Unutra smo zato što se kilometarske table kiše ludiraju po dolini.
Mrlje lošeg vremena razmazane paletnim nožem promiču kraj
prozora.
Dve stolice privučene do kuhinjskog stola.
Udobne. Vatra gori. Treći program radija.
Dva bloka, dve olovke, čaša soka, šolja čaja.
Ej, Leni, prijatelju moj, vidi ove prazne stranice. Zar se ne osećaš
kao Bog na početku vremena? Možeš da uradiš šta god poželiš.
Onda, NA POSAO! Rekao sam. Nacrtaj mi čoveka.
Kog čoveka?
Bilo kog. Neku osobu. Nešto što ima ljudski oblik. U glavi sam
bacao novčić da se odlučim između drveta i čoveka i ispao je čovek,
zato hajde da krenemo od toga.
Počinje da crta, ramena mu se povijaju, desno za nijansu više od
levog, dok rukama obuhvata blok i mumla pevušeći ili peva
mumlajući nekakve polureči i rasplinute delove melodije.
Koncentriše se. Nije od onih što žure.
Češka se po glavi, uspravlja i gura mi crtež. Namršteno čelo.
Dobro, deder da pogledamo. Jes’, reklo bi se da je to neki čova. Lepo.
Hajde da sad malo porazgovaramo o njemu i da vidimo staje šta.
Grimasa koncentracije je nestala i Lenijevo lice je otvoreno,
radoznalo i spremno da sluša. Oči su mu poput graba u proleće,
jarkozelene.
Dobro, Leni. Odakle ti polaze ruke? Kod ovog tvog čove ruke
izlaze iz bokova, šta kažeš?
Okrećemo se bočno i širimo ruke, dva aviona za kuhinjskim
stolom. Leni se smeši i klima u pravcu svog ramena, a onda docrtava
još jedan par ruku koje su postavljene na pravoj visini, a ne posred
srede sirotog čovečuljka.
A sad glava, Leni. Mogu li da te zamolim da malo osmotriš samog
sebe i da vidiš ima li ičega između tvoje glave i tvojih grudi?
Kezi se i pokazuje na svoj vrat, glumeći iznenađenje.
Smejemo se. Zadovoljni smo. Kucamo se i nazdravljamo lepšoj
slici čoveka.

21
 Dugo nakon što je otišao, posle tog prvog časa, sedim i razmišljam.
Pokušavam da oživim zvuke koje Leni pravi, njegovo pevušenje
polupesmice:
„Limon, aah, gorski car, lemen ar, fenem su, menem su, lemen ar,
fenem ar, menem ar, blabla kah, fiterkar, ali čaka ka ali čaka ka ali
čaka ka, limon aah...”
Pretpostavljam da je to neka melodija s televizije ili pop pesma
koju nisam čuo. Možda je on to samo pokupio delove ko zna čega što
je slušao, upio zvuke ovog sveta i ispreo niti nekog drugog.
Čekam.
Povetarcu potčinjene loptice od prašine i dlaka skupljaju se po
ćoškovima kuhinje.

Sećam se kako sam bio tmuran onih dana kad sam bio pretrpan
poslom, kad su moji radovi iznenada počeli da se prodaju. Kad su
ljudi stalno nešto tražili od mene. Znali su mi ime. London. I osećam
kako putujem nazad, u vreme pre toga, sve do onih dana kad je, kao
danas, sve bilo jasno. Do dečaka kakav sam nekad bio.
Sećam se kako mi je jedna starija dama jednom prilikom pokazala
moj crtež čoveka i rekla mi da razmislim o tome gde, u anatomskom
smislu, počinju moje ruke.
Ta dama je davno pokojna.
Godišnja doba u Engleskoj valjaju se kao u bunilu.

LENIJEVA MAMA

Leni ulazi u sobu plešući, peva, miriše na napolje.

JeF ti znaš, kaže, da se sve ribe klovnovi rađaju kao mužjaci, a kad
kraljica umre, onda se jedan mužjak pretvori u ženku i postane nova
kraljica? I šta je onda bilo prvo, mužjak ili kraljica?
Ja mislim kraljica, šašavko.
Uzimam ga u zagrljaj.
Šta radiš, mama?
Ne odgovaram, puštam ga da odluta, da se, prateći neki tok
radoznalosti, vrati u baštu vođen svojim malim slutnjama i pitanjima.
Nisam mogla da mu ispričam. Nisam mogla da kažem, znaš, Leni,

22
pišem scenu u kojoj jedan muškarac na zabavi nasrće na neku ženu.
Šapuće joj na uvo da je prava kurvica. Gura joj koleno u prepone.
Smišljam užasne stvari kako bih zabavila ljude. Izdavač mi je na
osnovu dvanaest stranica sažetka u kome žena truje moćnog
muškarca i njegovo telo baca u peć platio lepu svotu da napišem
roman o zlostavljanju i osveti.
Kako je sve to odjednom konfuzno, sad za vreme raspusta, kad je
moj dečak kod kuće, kad bih vreme mogla da provodim s njim, u
bašti, dok mi prepričava zanimljivosti o ribama klovnovima.
Gledam ga kako visi sa šljive, glavom nadole.

Moj muž dovodi u pitanje moralnost krimića. Kaže da

glamurizujem stvari. Šta to glamurizujem još ne zna, jer nije pročitao
knjigu. Ja samo izigravam đavoljeg advokata, kaže mi na to, kao da
su njegove primedbe neverovatno inspirativne ili konstruktivne.
Đavolji advokat, izgubivši signal u tunelu, pita šta ima uz čaj. Đavolji
advokat hrče pored mene dok ja čitam do kasno.
Prilično sam loša majka. Prilično sam solidan pisac krimi romana.
Leni nema nikakve veze sa boleštinama ljudskog duha o kojima
pišem. Mogao bi da vidi prljavštinu koja nadolazi i da se lakonogo
izmakne u stranu. Neće postati zloban ili nesrećan zbog onoga što
kriju majčini vord dokumenti. Sve je to samo u mojoj glavi. Leni je sav
u svojoj sopstvenoj. Ko me to osuđuje? Ne usuđujem se da razmislim
o tome.

Da li mog muža, dok sedi u vozu, slučajno brine mogućnost da se

ubitačna dosada Kolateralizovane Dužničke Obaveze nekako preliva
na Lenija? Sumnjam. Da li oseća gađenje i stid što svoj telefon, koji
Leni povremeno uzima da bi potražio filmove o plavim kitovima,
koristi i za gledanje pornića, bedno drkajući u kupatilu dok se ja
pravim da smišljam krimi zaplete? Ne, ne oseća. Takve brige uvek
padaju na nju.

23
 LENIJEV TATA

Kako je mali Leni? Pita Čarls, moj nadređeni.

Leni.
Kako je, jel’ još onako lud ko martovski zec?
Imam silnu želju da zviznem tog tipa, tu pizdu od mog šefa, zato
što tako govori o mom sinu. Ali odakle mu ideja da je Leni lud? Od
mene. I kako mu uopšte pada na pamet da na ovaj način sa mnom
razgovara o mojoj porodici? Zbog mene.
Posmatram London sa dvadeset trećeg sprata ove pregrejane
staklene kutije. Izgleda kao da je neko džinovsko dete uništilo
štampanu ploču veličine grada, porazbacalo cigle, zasulo ih
prašinom, počelo da boji, ali diglo ruke na pola posla. Vozovi dolaze
i odlaze dahćući, sićušni ljudi žure da nađu sklonište od kiše, ručak
ili malo zelenila. Sebe shvata toliko ozbiljno da je to gotovo komično.
Obožavam ga.

Selo u kojem živimo je tako malo. Jedva pedesetak kućica od

crvene cigle, pab, crkva, kućice koje pripadaju opštini stoje kao
nekakvo raskolničko naselje, tu i tamo po neka veća kuća. Prostor
između zgrada, prostor oko zgrada, apsurdno je reći prostor, iz
perspektive ovog ovde. Kako to uopšte može da funkcioniše, ta
skupina načičkanih kućica okružena drvećem i livadama?

Moja ljutnja splašnjava. Leni bi bio oduševljen što ga porede s

martovskim zecom koji đipa po visokoj travi, boksuje se sa
sopstvenim odrazom. Donosilac čudnih snova, skakuće po širokim
prostranstvima sela.
Super je, hvala, Čarlse. I jeste, opičen je. Načisto opičen. Na majku.

PIT

Kad je vreme lepo, časove držimo napolju.

Koje ti je omiljeno godišnje doba, Leni?
Jesen.
Odlično, i moje.

24
 Klipšemo polako, udaljavajući se od sela, kroz rupu u živoj ogradi,
tamo gde se kilometri Samsonovog zapuštenog zemljišta pod
strnjikom susreću sa zadnjom ivicom školskog igrališta, i zemlja se
savija.
Zastajemo kod frizeraja Elvis u Hotornu.
Ovo ti je, moj Leni, značajno mesto.
Zašto?
Ovo je prva tačka posle koje više ne mogu da te vide. Selo uvek
posmatra, ali od ovog mesta si van domašaja njihovih pogleda.
Sa obe strane su nam šume. Ispred nas, brda. Okruži se lažno
prestižu preko kamenih ploča koje su se nekad davno koškale kako
bi stvorile ovaj blagi predeo. Nekoliko veoma starih stabala okružuje
ovaj put. Sveci.
Trupćemo niz usečenu stazu okruženu zidovima od krečnjaka i
mahovine, oivičenu trima korenima nalik na morska čudovišta, i
razgovaramo o prolaznosti vremena.
Pričam Leniju o duhu Bena Harta koji trči gore-dole po ovoj stazi,
pokušavajući da nađe svoju voljenu. Obezglavljeni Ben Hart zove
svoju devojku. Samo ga zadirkujem, pokušavajući da ga malko
prepadnem, ali on odgovara mrtav ozbiljan: Sjajno, nadam se da
ćemo ga sresti.
Zaustavljamo se i crtamo isprepletane linije bukovog korena,
ispod nas kamen i kost, iznad nas zastor boje pečene sijene1 počinje
da se talasa.
Ovo je bio put do utvrđenja na brdu, nekad.
Dečko se dobro snalazi sa ugljenom. Dopada mu se kako se
razmazuje.
Pravi senke, kaže.
Vraćamo se kući i eksperimentišemo, štampamo pomoću skeleta
lišća, tamo gde su ga ogoleli insekti i vreme, mi popunjavamo tušem,
prosipamo i umačemo i pravimo sasvim pristojan novi nered.
Dok radi, Leni često izgovara neobične i divne stvari, mrmlja,
čudne reči zajedno dete...

1
Sijena zemljani pigment koji sadrži okside gvožđa i mangana. U prirodnom stanju je
žućkastobraon, ali zagrejan postaje crvenkastobraon boje. U doba renesanse, ova boja je
pravljena u italijanskom gradu Sijeni, po kome je dobila ime. (Sve napomene su redakcijske.)

25
 Ja sam milion fotoaparata, čak i kad spavam, okidam, okidam,
svake sekunde nešto raste i menja se. Mi smo mali arogantni blicevi
ogromnog veličanstvenog plana.
Prasnem u smeh.
Šta kažeš, šta si ti? Odakle ti to?
Ne znam ni sam, odgovara.
Naginje glavu, sa usana mu se otkida neka poluformirana
tajanstvena ideja i nestaje u prostoru između nas.
U takvim trenucima Leni deluje kao da je posednut

26
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

On ima neka pravila, na primer nikad ne veruj mačkama,

nikad ne ljubi jazavca, uvek poliži pesticid novog ukusa, jedi
samo ono što se može uvrnuti, a tokom letnjeg vašara gledaj da
uvek budeš među ljudima koji se maskiraju u potajnicu2. Svake
godine, u kostimima, u držanju, u ligamentima i sokovima
svojih poklonika, on sam mora da se pomera

čovek ožedni od slušanja svega ovoga, više priče no ikad,

toliko je ožedneo od posmatranja svog tog divnog truljenja, od
nastojanja da ne propusti to trabunjanje lirsko-praktičnih
besmislica njihove svakodnevice,

2 Potajnica (I.athraea squamaria) parazitska šumska biljka sa sitnim, bledocrvenim cvetovima

skupljenim u grozdastu cvast. Od ove biljke potiče i ime Mrtvi Čika Potajničak.
27

27
 Viri u kuhinju dečakove kuće, posmatra dete koje pije mle-
ko i vidi kako mu se hladna tećnost uliva u stomak, curkava
blatnjava lokva, u ćelijske katedrale njegovih organa, kosti.
Mrtvog Čika Potajnička opija dečakovo hranjenje i pojenje,
Veličanstveno, peva dok se klimata ka šumi, baca se u metar
visoke lukove između telegrafskih stubova, obučen u kukuviju
sa rukama od automobilskih guma,

_____________________________________
3 Šendi - vrsta pića, mešavina limunade i piva.

28
 LENIJEVA MAMA

Robert je rekao da bi trebalo ponovo da ponudim novac Pitu.

Prepirali smo se oko toga.
Pomenuo je to kad smo bili na večeri sa Gregom i Sali.
Recite mi, pitao je, jel’ vama nije malo blesavo to što Ludi Pit drži
Leniju besplatne časove?
Nemoj tako da ga zoveš, pobunila sam se, meni je to grozno, ne
dopada mi se kako Robert postaje okrutan kad popije, kad se pravi
važan pred prijateljima.
Glasam za totalno blesavo, složila se Sali.
Glasam za ni najmanje blesavo, usprotivio se Greg. Govorimo o
Piteru Blajdu, koji je u svoje vreme bio prilično poznat, tako da si
napravio dobar posao. A ako se dobro slažu i ako je njemu potrebno
društvo, što da ne.
Baš zbog tog „potrebno mu je društvo”, to i nije u redu.
Neprofesionalno je, rekla je Sali.
Tačno tako, nadovezao se Robert, mašući svojom skupom
štipaljkom za sipanje salate. Kome je potrebno društvo? Da li mi to
iznajmljujemo svog sina kako bismo ublažili Pitovu usamljenost?
Nešto kao „obroci na točkovima” u vidu razgovora za tužne stare
umetnike?
Ma, jebi se, Roberte, nisam izdržala. Taj tvoj skučeni pogled na svet
ti ne dozvoljava ni da zamisliš kako nešto lepo može da postoji, a da
pritom nikakav novac ne pređe iz ruke u ruku!
Pogledi.
Neprijatna tišina.
Hajde, Roberte, mislim se, vidi sad šta ćeš sa svojom besnom
ženom i ćaknutim sinom.
Jebiga, dušo. U redu. Samo mislim da treba da insistiraš na tome
da to bude formalno, to je sve. Prema mom skučenom viđenju sveta, to
je ispravno.
Na to se glupača Sali zakikotala i rekla: Pogodila te je u živac, Robe,
a Robert i ja smo razmenili kratak i ogorčen zaverenički pogled jer on
mrzi da ga zovu Rob.
I tako sam zakucala na Pitova vrata.
Uđi, doviknuo je.

29
 Neću, moram da ubijem važnu ličnost u svojoj knjizi, samo sam
svratila da ti dam ovo.
A šta je to?
Novac za Lenijeve časove.
A ne, to ne dolazi u obzir.
Mislili smo da bi trebalo, rekla sam. I bila sam ponosna što sam
govorila u množini, ponosna na svoje neiskreno solidarisanje sa
Robertom.
A ja mislim da apsolutno ne bi trebalo, kazao je Pit. Kao što sam
već rekao, samo na proleće kupite zlatnu pticu. Neću da primim
novac za nešto u čemu toliko uživam. Tvoj sin mi je doneo radost. Ima
dobro oko. Uživam da mu pokazujem razne stvari.
On to obožava, rekla sam. Sedi u svojoj sobi, crta i peva.
Odlično, kazao je Pit. Trebalo bi da ja plaćam vama!

Prošla sam glavnom ulicom praveći se da razgovaram telefonom

kako ne bih morala da zastanem i proćaskam s Pegi o nadolazećoj
moralnoj apokalipsi; šmugnula sam u zamišljeni prostor između toga
kako bi Robert reagovao na takav komentar Trebalo bi da ja plaćam
vama! i kako sam ja želela da ga čujem. Želela sam da budem očarana
takvim komentarom. Želela sam večere s Pitom, umesto sa Gregom i
Sali. Večere za kojima se malo ćuti, pa se malo razgovara o pročitanim
knjigama, onda neko zadrema, ali to nikom nije ni čudno ni
ekscentrično, samo lagano i ljubazno, neužurbano i opšteprihvaćeno.
Ja sam opsednuta prihvatanjem. Na svakom roditeljskom sastanku
pitam da li je Leni prihvaćen. Da li ga vole? Da li se uklopio?
A njegova učiteljica kaže: Leni? Govorite o njemu kao da je ilegalni
imigrant. Leni je divan, potpuno opušten i voljen, kao da je oduvek
ovde.

PIT

Mrzim miris metala, Pite.

Nešto mrmlja dok sedimo, noge mu vise preko krečnjačkog
grebena, gore u šumi Hačet. Selo je mreža ulica u obliku krsta sa dva
srca u sredini crkvom i pabom. Četiri stotine ljudi zaštićenih od polja,

30
stisnutih jedni uz druge da se zgreju. Kutije od crvene cigle i udaljene
farme, velika kuća, pilana, šačica zapuštenih njivica mrlje na koži
ovog kraja, svoj od zelenih zakrpa. Da je selo čovek koga gledate
odozgo, onda bi njegova kosa bila šuma Hačet. Mi bismo mu sedeli
navrh mozga.
Miris metala me plaši, kaže.
U trenutku sam i ja ponovo dete, mirišem svoje dlanove.
Gvožđe iz krvi, novčići, ekseri i klinovi.
Ratnici s mecima i osmesima od zarđalih šarki.
Miris metala zadržava mi se na usnama i prstima.

Nedeljom bi me otac terao da mu brojim bakarne novčiće. Sećanje

se pokreće kao krma prekrivena skorelim blatom, zatim poskoči, uz
prasak i krckanje, i hvata vetar.
Bože, Leni, kažem. I ja mrzim miris metala. Grozim se mirisa
metala na rukama.
Zašto te zovu Ludi Pit?
Ha! Ne’am ti pojma, druže. Biće da mi nije baš išlo u prilog to što
sam posle Velike oluje sve drveće pored terena za kriket prekrio
gipsom. Uostalom, uopšte mi ne smeta. Ludi Pit. Bolje to nego Kvarni
Pit.
Ili Tužni Pit.
Pa da. Mada nije fer, s obzirom na to koliko su sjebani da izvineš
na izrazu koliko su blesavi neki ljudi iz ovog našeg sela.
Na primer Džin Kum.
Jeste! Ona svakog dana oblači kostim Deda Mraza i u korpi nosi
štap za golf, a nikad nisam čuo da je neko zove Luda Džin.

LENIJEV TATA

Ležim budan, razmišljajući o kvartalnim dividendama i ženskom

olimpijskom biciklističkom timu. Čujem krckanje šljunka, suviše jako
za lisicu, suviše lagano za čoveka. Iskačem iz kreveta, tiho koračam
preko sobe i provirujem iza zavese.
Šta je ovo, jebote?
Žurno se šunjam kroz spavaću sobu, na hodnik pa niz stepenice,

31
preskočivši škripavi stepenik. Ne znam zašto se ponašam ovako
tajnovito. Prolazim kroz kuhinju, zatim izlazim napolje kroz otvorena
zadnja vrata.
Vidim ga na dnu kolskog prilaza, skreće na travnjak.
Pratim ga na bezbednoj udaljenosti.
Odlazi do starog hrasta.
Kleknuvši, prislanja uvo na stablo. Cela scena je osvetljena
sigurnosnom lampom, divna, kao filmski kadar.
Leni leži i razgovara s korenom drveta.
Silazim do njega, glasno koračajući i nakašljavajući se da ga ne bih
iznenadio.
Leni? Leni, ti hodaš u snu.
Okreće se ka meni, zelene oči mu svetlucaju, potpuno budne.
Uuuuu, stvarno hodam u snu?
Šta? U stvari ne znam. Šta kog đavola radiš ovde?
Budan sam, tata!
Dobro, vidim sad i sam, Len. Pitam se šta radiš ovde. Pretpostavio
sam da si hodao u snu. Noć je.
Čuo sam devojčicu u drvetu.
Šta?
Ispod ovog drveta živi jedna devojčica. Živi tu već stotinama
godina. Roditelji su bili okrutni prema njoj, pa se sakrila ispod ovog
drveta i više nikad nije izašla.
Dobro, šašavko. Hajdemo.
Ne pruža nikakav otpor i ja ga kupim u naručje. Živ se smrzao.
Dok škripucamo uz kolski prilaz, kažem mu: Leni, ne smeš tako
da lutaš po mraku.
Jesi li je ti nekad čuo?
Nisam. Mislim da si je ti izmislio. Niko ne živi u tom drvetu.
Odnosim ga na sprat i spuštam u krevet, pokrivam prekrivačem,
dodajem još jedno ćebe i pružam mu plišanog belog medu.
Tata?
Spavaj.
Tata?
Šta je sad, Leni?
Šta misliš, šta je strpljivije, ideja ili nada?
Odjednom sam užasno smoren. Već je veliki za ovakva sranja. Ili

32
je još mali. Nije to normalno, jebote.
Spavaj Leni i nemoj da ustaješ iz kreveta. Razgovaraćemo o tome
ujutru.
Ležim budan i zabrinut, zamišljam svog sina kako leži na hladnoj
travi i nešto šapuće drvetu. Šta misliš, šta je strpljivije, ideja ili nada?
Šta nije u redu s njim?

PIT

To je Lenijeva ideja, igra koju igra sa svojima kad se voze. Treba da

ispričamo priču. Rečenicu po rečenicu.
Crtamo činiju sa šljivama i ja pokušavam da ga nateram da uspori.
Kažem mu da ne paniči ako ono što nacrta ne bude ličilo na ono što
vidi. Počni ponovo. Uspori. Opusti zglob. Kažem mu da najbolji
prikaz šljive ikad naslikan možda nema ama baš nikakve sličnosti ni
sa jednom šljivom koju je umetnik u životu video. Samo ih posmatraj
i razmišljaj o njihovoj „šljivastosti”, suštini šljive kao fizičkog objekta
u tvom prostoru, o svetlosti koja se odbija od šljive i ulazi u tvoje oči,
napravi nekoliko pokušaja i vidi šta ti deluje šljivasto, nežno poguraj
šljivu da oživi, nemoj to da zahtevaš.
Podigavši obrvu, gleda u mene, zatim u šljive. Gotovo sam se
sažalio na sirote šljive koje džedže u toj činiji, bez ikakve zaštite od
naših usredsređenih pogleda.
Ja započinjem igru:
Nekada davno beše jedan čovek koji se zvao Ejbel Stejn.
A Leni odgovara kao iz topa: Priča o Ejbelu Stejnu.
Jel’ to tvoja rečenica ili samo dodaješ?
Izvini. Možemo tako da je nazovemo. Baš dobar naslov.
Potpuno si u pravu.
Ja: Ovo je Priča o Ejbelu Stejnu. Nekada davno beše jedan čovek
koji se zvao Ejbel Stejn.
Leni: Imao je tri kčeri i sve su bile veoma lepe.
Ja: Ali užasne. Dve su bile užasne, jedna je bila dobra.
Leni: Dobra se zvala Barbara.
Prasnem u smeh.
Izvini, izvini, Leni. Samo si me iznenadio. Nisam očekivao da se

33
zove Barbara. Čekaj, odoh po pivo.
Odlazim u ostavu i uzimam bocu crnog piva. Vraćam se i zatičem
Lenija s kosom nabacanom preko lica, kako pučka na olovku kao da
je „goloaz” u muštikli i kaže:
Zdravo, zovem se Barbara i mnogo sam bolja od svojih gadnih
sestara.
Zacerekavši se, ispljuvao sam pivo po svojoj elegantnoj skici šljiva.

34
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

Ulazi i izlazi iz senke, čarape od mahovine, koža kao fasada

od sitnog kamena, zaviruje u mesnu zajednicu i posmatra svoje
portrete izložene zbog godišnjeg takmičenja. Nema više
Potajničaka u obliku „Džeka u zelenilu” 3 napravljenog od
točilice za pivo, sa žbunastim licem, ovo sad su komedijaški
MČP-i, ružne spodobe bez imalo šarma, sa rukama od pištolja,
kljova i noževa, jednom su oko struka obmotani mrtvi zečevi
(e, to su bila vremena). Ali svi se oni temelje na strahu, užasima
preuzetim s TV-a, iz igrica i stripova, u njima nema ni trunke
iskrenog verovanja. S ljubavlju se priseča koliko je bio strašniji
dok su ga seoska deca crtala sveg zelenog i lisnatog, rođenog u
mračnim ponorima košmara sa časova veronauke, zadavljenog
lijanama koje mu rastu iz usta, pretnja i agonija narastaju
zajedno, isprepletane, kao demon-drvo, stric i tata, kralj gloga i
hmelja, žetve i nade, kao pretnja glađu,

Dobar uvek budi, pred spavanje pomoli se, da te Mrtvi Čika Potajničak u
šumu ne odnese.

Na jednoj od slika je predstavljen samo kao osmehnut starac

sa bradom. To je prosto šokantno. Mrtvi Čika Potajničak se kezi
i šapuće: To je moj dečko.

3
Džek u zelenilu (engl. Jack in the Greeri) „skulptura” od zelenila obavljenog oko kupastog
drvenog skeleta koju u Engleskoj nose učesnici procesije tokom praznika u slavu dolaska
proleća.

35
 Na drugoj slici ruke su mu klade s kojih nešto kaplje,oko
njega se uvijaju reči poput molitvenih natpisa na štepanim
platnima kakva se više ne prave, sa beznadežnim pričama o
Isusu koje se više ne pričaju,

36
 Napušta selo jašući na mirisima iz kuhinja, vrti se i jezdi,
lebdi i okreće, od Dženine lazanje do Lartonovog stroganova iz
mikrotalasne, Derekov paprikaš za jednu osobu, tako ukusni
sosovi, s previše šećera, nikad nije bilo ovoliko raznolikosti, ne
tako davno uginulo meso kamuflirano otmenima ukusima,
smeje se, smešne vredne seoske pčelice se prežderavaju, stalno
nešto renoviraju i premeštaju, bez kraja i konca. Svi su oni samo
obične kese iz samoposluge, kese pune smeća. Toliko ga je
uvredio miris gotovog džalfrezi sosa Pem Foj da je otkinuo
komadić svoje košmarne kože i zavitlao ga kroz njen prozor.
Zbilja užasan san. Lepo spavaj Pem, kliberi se, dok lebdi preko
polja, kući.

37
 LENIJEVA MAMA

Kupim Lena iz škole pa odlazimo kući i ja se udubljujem u rad, ali

malo kasnije iz njegove sobe se čuje trupkanje, te se ja popnem na
sprat i kažem: Mislila sam da si otišao kod Pita, zar ne ideš danas?
On sedi na krevetu. Pogledavši me, lice mu se zgužva poput
parčeta zagrejane hartije i on počinje da plače.
Leni? Klečim ispred njega sa rukama na njegovim kolencima
obraslim zlatastim paperjastim dlačicama, njegovim dečačkim
kolenima punim modrica i zelenih mrlja od trave. Šta je bilo, Leni?
Trlja i tapka oči, pesnice mu musave od suza.
Ništa.
Šta je bilo, Leni? Reci mi.
Ja... Ništa.
Šta se desilo, pile? Meni možeš sve da kažeš.
Diše i stresa se i briše svoje musavo i slinavo lice.
Slomio sam nešto Pitovo.
Leni je toliko posramljen da se sav sklupčao. Njegovu vrežastu
gracioznost zamenjuje štrkljasti nemir i kraj mene proleće misao da
on jednostavno raste, odbacujući svoju vilinsku kožu. Ne mogu da
zamislim Lenija kao tinejdžera. Ne mogu da zamislim da će ovaj
dečak postati muškarac.
Šta si to slomio?
Onaj njegov viktorijanski stereo nešto.
Stereo?
Nije, to je magična mašina za 3D fotografije, sa onim delom za oči,
i taj deo je otpao i staklo se razbilo, a ja sam ga samo vratio nazad i
nisam ništa rekao.
Misliš na stereoskop?
Sa dve slike koje postaju 3D.
Leni, dušo. Kao prvo, to si uradio slučajno, a kao drugo, Pit te
veoma voli i sigurna sam da bi mu bilo draže da si mu rekao. Uvek je
najbolje biti iskren.
Tačno! Nisam mu rekao, samo sam se iskrao. Kao neki lažov. To je
tako nepristojno.
Dosta. Nije baš toliko nepristojno. Hajde. Dođi sa mnom.
Silazimo niz stepenice, obuvamo cipele i odlazimo. Žustro

38
koračamo niz ulicu. Ne razgovaramo, ali Leni se pribija uz mene kao
što već godinama nije. Poslušan je i nervozan, danas nije onaj
slobodni, rastrčani sin na kog sam navikla.
Kucamo.
Pit otvara; ruke su mu snežnobele.
Gipsane ruke.
Maestro! Mislio sam da si me ispalio. Maestrova Majko! Čemu
dugujem ovo zadovoljstvo?
Ulazimo u kuću. Pit pere ruke i pokazuje nam kreč-belu lobanju
koju vaja na žičanom skeletu. Kuva čaj i sedamo za sto.
Pite, Leni bi hteo nešto da ti prizna.
O, gospode, to zvuči zloslutno. Krao si moja dragocena dela, jelda?
Zatim, trenutak poput note violončela. Topao, drven i pun još
koječega. Niko ne govori, ali svi slušamo.
Leni se vrpolji. Pit gleda u mene i plave oči mu svetlucaju
poverenjem. Podseća me na staru kornvolsku ribarsku barku.
On se smeši. Ajde, derane, ubi me neizvesnost.
Polomio sam tvoj stereoskop.
Šta si polomio?
Okretao sam ono za oči da bih približio slike i ceo gornji deo je
otpao, a ono staklo unutra se razbilo.
LENI. Stereoskop?
Pit kolači oči, glumeći zgražavanje i stiska pesnice.
Pobogu, Leni, taj stereoskop, moj dragoceni stereoskop, nasledio
sam od svoje pra-pra-pra-pra tetke Prodavnice Dobročinstvović i
koštao me je oko četiri i po funte. Bole me dve brige za to što si ga
slomio. Gospode bože, mislio sam da se desilo nešto strašno!
Leni, crven kao rotkvica, gleda u Pita, pa u mene i počinje da se
kikoće.
Um, uh?
Uh! Kaže Pit i grohotom se nasmeje, treskajući po stolu i pružajući
ruku da lupi Lenija po glavi.
Uuuh, pridružujem se i ja. Eto, pile, šta sam ti rekla? Nema potrebe
za nervnim slomom.
Problem rešen, kaže Pit. Sad zasuči te svoje rukaviće, deder da
napravimo malo nereda.

39
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

Mrtvi Čika Potajničak, lokalni istoričar, sejač kulturnog

humusa sedamdeset četvrte generacije, vodi jarkonarandžasti
poklopac bočice fante u obilazak sela.
Drži korak, momče, ima još mnogo toga da se vidi.
Podražava glasove
(ovo mesto je sve donedavno imalo prepoznatljiv akcenat,
„jašta, more”, još ume da se otme s jezika nekolicini seljana).
Fasciniranom plastičnom zatvaraču priča o prohujalim
vremenima. Oživljava skaske i izvlači priče iz molekularnog
pamćenja sela.
Iseckan u ovom ovde kupinjaku, sve su to bili lešnici, neki
od njih sveti, danske bojne sekire, Pip je izgubio prst, ovde
ispod nas je bio stari seoski put, pre pira „crne smrti”, ova
izbočina je zadnji zid nekakvog prebivališta koje čak ni ja ne
pamtim, a ovde je krstionica od kamena koji nije iz ovog kraja,
ovo su sve bila pusta polja, ovde je Matilda jahala Vilelmusa i
slomila njegovu sićušnu alatku, podeljeno na parcele od po
pola jutra, minijaturne njivice za odvratne plugove, glog se
raširio, opet je bilo pola-pola, ovde je bilo jezerce, rimski vojnik
kojeg je silovao njegov primus pilus, opredelilo nas je to što smo
bili na sedam milja od mlina, levo od mene je bila bukva bukva
desno u bukovom sanduku pokopajte me bukva za moju ženu,
e, da, to su bila vremena, tako je, one lepe crne kese što krase
živicu ustvari su kese za pseća govna, velikodušan poklon od
Brajana i Fej i njihovog bigla, platili su dozvolu, platili porez...
Kakvo divno mesto, prekida ga poklopac fante...
DIVNO? Urla Potajničak, prekinuvši na tren obilazak i
pretvorivši se u poznatog engleskog pesnika s
vodonepropusnom mapom i vazduhopropusnim tirkiznim
žaketom:
Šta je lepota, moj polusintetički prijatelju? Boleštine, trulež i
eksploatacija? Tapiserija sitnih zlostavljanja, svađa i zagađenja,
jezera sirovih hemikalija koje se cevima ulivaju u moj vodeni
krevet, pohlepa i propast, propovedanje plakanje umiranje i
šetanje jebenih džukaca, razmnožavanje i grabež i rad i...

40
 Poklopac fante tiho zvižduće trubadursku baladu. Prestao je
da sluša gnjavatora Potajnička, Potajnička audio-vodiča s
njegovim prenaduvanim pričama.
Rodžer de Sen Džon jednom je projahao ovuda da bi pre-
gledao neko parcelisanje i navodno rekao „dobar spust u
dolinu”, dobro mesto za lovokrađu, proterana oskoruša
pomera se za po metar godišnje, saksonska granica, betonski
silos, previše dece za jednog učitelja, svake godine sve više se
traži privatnost, propusni opseg velike brzine, lekovi za
mlitave đoke i depresiju, neobezbeđene granice, uvozno
povrće, nostalgija za ekspanzijom,
Mrtvi Čika Potajničak njiše se na vetru i vekovima dugačke
brazde njegovog sećanja okreću ga ka detetu; Snažni Henri
Beresford rođen 1426. za života je posekao tri hiljade hrastova,
i dečak razume takav napor i muku. Prepredeni Džajls Morgan
rođen 1956, dobavljač izobilja prirodnog svetla za kuhinje i
suptilnih adaptacija potkrovlja, umreće u svom krevetu od
trulih pluća, i dečak to vidi, sve po redu i pošteno. Šmrkava
Dženi Sevidž rođena 1694. nije bila veštica, ni prineti tome,
samo je bila znatiželjna kuvarica, a dečak i to oseća, i ne znajući,
razume, bilo da su oni već vekovima mrtvi ili sede živi i zdravi
u susednoj kući. Dečak razume. Pravi svoj čudesni logor u šumi
kao poklon svima njima. Trebalo bi da mu se klanjaju! On je
usklađen s trajnim, može da oseti rastegljiv okvir ove zajednice.
Vidiš li? Njegovu intuiciju?
Leni Zelenodrviću, tvoja čudesna rebra podsećaju me na
mene. Ista moja. Vidiš?
Poklopac fante je nestao.
Potajničak je sam. Sićušan je, puls crvendaća, pa ni toliko,
prazan prostor tamo gde je jutros stajao crvendać, atomsko
pamćenje pulsa, manjeg od svetla.
Dečak me poznaje.
Zbilja me poznaje.

41
 PIT

U šumi smo. Ako može da bira, Leni će uvek izabrati šumu.

Rekao sam mu za ćaknute sestre Vilis koje u stakleniku gaje
đavolje zečeve da nas špijuniraju.
Odmah mi je uzvratio pričom o tome kako šume znaju da li je neko
dobar ili loš. Pristojnog čoveka će održati u životu, uputiće ga do vode
i hrane. Lošu osobu će ubiti za dan, sve šumske sile udružene protiv
grešnog nametljivca.
Isto to bi se moglo reći i za veliki grad, kažem.
Skiciram u svom bloku, fini novi tanki flomaster, šrafiram, crtkam,
uživam umotan u kaput, crtam male čvornovate pupkove na stablima
bukve, mogla bi to biti stara brda gledana odgore, mogle bi biti
bradavice, pokušavam da navedem Lenija da uživa u crtanju
flomasterom, da uživa što ne može da briše, on je fanatik za brisanje,
pokušavam da mu pokažem kako možeš da nastaviš da gradiš, da
koristiš tamu, kako da se vratiš unazad ako si skrenuo na pogrešnom
mestu, hoću da uživa u pravljenju otisaka, hoću da malo opusti ruku.
Ček’ malo, a gde je on?
Leni?
Pa ja sam sam.
Njegov blok za skiciranje leži otvoren pored mene. Vazduh je
nabijen nervozom. Nekom krivicom. Kao kad u šumi sretneš jelena i
onda on nestane, a ti ostaneš da stojiš tako kao otelovljenje topota
ljudskih koraka, i u tome ima neke sramote.
O, bože, izgubio sam ga.
Gde li je samo?
Leni?
Onda odnekud više moje glave:
Ovde ima pčela.
Ovde ima pčela!
Pite, ovde ima pčela!
Visok je petnaest metara, pentra se po krošnji ogromnog kestena,
skraćen kao optička iluzija reljefnog anđela među šumskom užadi.
Iznad njega vidim kopca prikačenog za ultramarin plavetnilo.
Ostani tu i drži se čvrsto, blesavko jedan, hoću da te nacrtam!

42
 LENIJEVA MAMA

Leni ulazi, škljocajući i mrmljajući kao neki neobični predajnik.

Smanjujem dokument na ekranu kako ne bi mogao da mi čita preko
ramena; scena u kojoj je moja protagonist kinja gurnula
korumpiranog političara pod voz, a potom satima kasnije našla
komadić njegove lobanje zapao u pregibe njenog cegera iz Muzeja
Viktorije i Alberta.
Zdravo, pile, mislila sam da igraš fudbal sa Arčijem i Tobijem? Ne
igram. Dosadilo mi. Jel’ mogu da ti ispričam jednu tajnu? Hajde, baš
bih volela.
Zamalo da kažem Pitu, ali hteo bih da to bude iznenađenje, a tati
neću da kažem zato što bi mogao da se naljuti.
Dobro, a kako znaš da se ja neću naljutiti?
Ti se nikad ne ljutiš mnogo.
Mogla bih od sad da počnem. Hajde, reci sad tu tvoju tajnu.
Pravim senicu.
Šta praviš?
Kao što rade ptice vrtlarice. Pravim logor sa svim najboljim
stvarima koje sam pronašao, kao mali muzej magičnih stvari.
A, razumem. U bašti? Jesi li već počeo?
Ne, na jednom tajnom mestu. Ima sto godina kako sam počeo.
Jel’ ti Arči pomaže?
Ne. Nema šanse.
A mužjak ptice vrtlarice pravi to za svoju damu, jelda? Da zadivi
devojku. Mogu li da znam ko je Lenijeva ptica srećnica? Uf, NIJE, to
je za sve. Za celo selo i svakog ko ga nađe. To je da bi se ljudi zaljubili
u sve. To je moj najveći poduhvat do sad.
Veći od tvoje Knjige vradžbina?
U stvari je isto, samo što je napolju.-I ukrao sam neke stvari, malo
drva za potpalu i plastiku za pakovanje iz garaže. Izviiiini....
Negde je šmugnuo, pevajući, i ja se vraćam svojoj jezivoj knjizi i
kucam i kucam i kucam i kucam i shvatam, sa čudnom mešavinom
zbunjenosti i radosti, da je Leni moja muza.

43
 LENIJEV TATA

Leni se probudio plačući zbog neke horor priče o zločincima u

šumi koju mu je Pit ispričao.
Čime mu, dođavola, taj čovek puni glavu? Pitao sam je.
Pa jeste, meni se mnogo više sviđa kad ga ti posadiš ispred TV-a
dok pregledaš mejlove.
Šta?
Ništa, spavaj.
Tako je već neko vreme; čarobni Pit, prizemni tata.
Da budem iskren, u pravu su.

Otišao sam tamo u nedelju da bih vratio Lenija kući na ručak, pa

smo se zapričali, stari Pit i ja. Farbao je neke panel-ploče i ja sam mu
ponudio pomoć, dok je Leni crtao ogromnog minotaura na papiru
zalepljenom za pod. I tako smo ćaskali o ovom i onom i on mi je
pokazao kako se dobija gladak završni sloj na pločama, usput
pevušeći, pa smo na smenu krpom brisali ivice ploča s kojih je kapala
boja, i tako je prošlo sat vremena, onda je ona došla po nas, pitala je
zašto smo propustili ručak, na to je Pit izneo veknu hleba i komad
cedra pa smo jeli, i Leni je, uz povremena Pitova uputstva, oživeo
svoju džinovsku zver, onda smo otišli i desetak minuta proćaskali s
Pegi o tome kolika je verovatnoća da bude kažnjen onaj ko izbacuje
na ulicu svoje stare kaučeve gore u Harli lejnu, i tek kad sam stigao
kući i otvorio pivo, shvatio sam da se odavno nisam tako dobro
provodio kao tih nekoliko sati, čak ni na posao nisam mislio, niti sam
proveravao telefon, samo sam uživao u farbanju, a onda smo se u
nekom trenutku tokom popodneva ona i ja odšunjali na sprat na
jedno pošteno tucanje, prirodan, opušten kres uz mnogo kikotanja, i
život u selu mi je odjednom prijao.

LENIJEVA MAMA

Bila sam depresivna kad smo se doselili ovamo. Nakon Lenijevog

rođenja bila sam bolesna i ta osećanja su mi se vratila. Prazna, sva
skupljena, progonjena. Imala sam jezive snove. Sve vreme sam

44
osećala kao da me neko posmatra, osuđuje, čak i kad bih se šetala po
poljima i zašla u šumu, činilo mi se da sam pod nečijim budnim okom.
Onda sam počela da proklinjem naivnost Londonaca koji se sele na
selo, očekujući da tamo ili u sebi samima pronađu instant spokoj stvo.

Pre svega, otkrila sam da je selo bučno. Bučne ptice, bučno školsko
igralište, bučne poljoprivredne mašine, beskrajna kucanja na vrata,
neprekidno lupanje i udaranje čekićem. Prvih meseci imala sam običaj
da sedim na klupi koja gleda na livadu, sva prestrašena, i čekam
Lenija da se vrati iz škole i pokaže mi kako da živim. A jednom ili
dvaput neko me je zezao preko telefona. U stvari, neko mi je
telefonirao. Dok je Robert bio na poslu, isključivo dok sam bila sama
u kući, telefon bi zazvonio i ja bih se javila, ali osoba sa druge strane
bi samo ćutala. Nije bilo teškog disanja ni opscenih reci, ali neko je
bez sumnje bio tu. Ponekad bi se čulo šuštanje, pokret, imala sam
osećaj da je tu neko ko ništa ne govori, ali sam bila sigurna da taj neko
zna da sam sama u kući. Nisam ništa rekla Robertu jer je on često
umeo da odlepi usred noći proveravao je vrata i imao utisak da ga
neko posmatra. Prilagođavao se. Palo mi je na pamet da bi to mogao
biti on, da mi telefonira s posla, uhodi sopstvenu ženu iz gradskih
hodnika zastrtih debelim itisonima. Kako god bilo, prestalo je. Možda
nisam dovoljno ubedljivo odigrala ulogu preplašene domaćice.

Jednog jutra sam čula tih vrisak. Bolan krik. Životinjsko grebanje.
Nisam mogla da odredim odakle dopire. Nisam znala šta da radim.
Pomislila sam kako mi je potreban broj službe za savete o životu na
selu: Dobar dan, čuje se blago vrištanje, neka zverka cvili, a ja sam
depresivna glumica bez posla čiji je muž gradski frajer koji ne
razlikuje kravu od vepra.
Bio je to jež koji se zaglavio u odvodu. Nemam pojma kako je
dospeo tamo. Bio je sav jadan i čemeran. Umirao je. Nisam uspevala
da prokljuvim kako da skinem poklopac odvoda. Nije bilo načina da
ga izvučem. Pomislila sam kako bi trebalo da ga ubijem, da ga rešim
bede, ali naravno, nisam imala pištolj. Dvoumila sam se da li da
pozovem službu za zaštitu životinja, ali sam bila sigurna da bi mi se
samo nasmejali, gospođa zove zbog zaglavljenog ježa, a ovamo na sve
strane ukradeni psi i ranjeni jastrebovi, lisice koje zapenušali manijaci

45
od lokalnih zemljoposednika love na angro, moji najugledniji susedi
u jahaćim čizmama. Pomislila sam da bi možda trebalo da stavim
nešto otrovno u odvod, da sačekam da ugine, da istruli i nestane, ali
šta je ježevima otrovno? I kako bih ubedila ježa koji cvili da to pojede?
Sedela sam u klonji i plakala. Kad sam izašla, on više nije cičao.
Kontrolu je preuzela neka vrsta smrtonosnog autopilota. Navukla
sam gumene rukavice i uzela nož za sečenje mesa. Izašla sam, klekla
iznad odvoda i nekoliko puta ubola ježa u telo i glavu, pokušavajući
da ne gledam, da ne dišem suviše duboko. Nastavila sam. Ubadala
sam i sekla kroz proreze rešetke na odvodu sve dok se jež nije
pretvorio u kašastu gomilicu od krvi i moždine, sitnih kostiju i sjajnih
ružičastih i belih komadića. Nastavila sam, ritmično seckajući i
bodući ježa, dok mi se nije učinilo da mogu da ga isperem. Spustila
sam nož i rukavice u kantu za smeće, prokuvala lonče vode i sipala je
u odvod. Setila sam se kako sam u gradu u kom sam odrasla prolazila
pored klanice iz koje je niz ulicu oticala krvavoružičasta voda, tu i
tamo prošarana šokantno grimiznim linijama, poput mermera.
Izvadila sam nož iz kante i još malo kasapila ježa, a onda sam probala
s još jednim lončetom vrele vode. Bila su potrebna još dva lončeta i
još deset minuta ubadanja kroz rešetku da bi se izbrisao svaki trag
ježa. Nestao je.

I, kako se sad osećaš? Zapitala sam se.

Osećala sam se dobro.
Osećala sam se sposobno, kompetentno i racionalno. Isprala sam
odvod varikinom, oprala nož i vratila ga u fioku. Ti i ja sad delimo
tajnu, kazala sam mu.

46
 MRTVI ČIKA POTJANIČAK

Čučao je u septičkoj jami, posmatrajući tu scenu, i bio je

veoma zadovoljan. Video je to kao odraz sebe, svoje uloge u
događanjima. Posmatrao je dečakovu majku kako gnječi ježa,
pretvarajući uspaničenu životinju u vodnjikavu krvavu klin-
čorbu, i mnogo mu se dopalo, kao i kad je gđa Larton zgazila
otrovanog miša da bi ga dokrajčila, kao što su Džon i Oliver
ubijali čavke na deponiji, kao što je Džin davila osice u svojoj
zamci s mamcem od džema. Još jedan običan dan u ratu ljudi
protiv ostalih. Obožavao je pokolje zbog slinavke i šapa, tih
meseci je vreme provodio uskačući i iskačući iz spaljenih leševa
stoke; nikakva novost za Potajnička, svedoka-veterana goveđe
groznice i kuge, konjskog dermatitisa i ovčje šuge, kravljeg
mastitisa i boginja; video je kako životinje umiru na hiljade
načina,

47
 Obožava kad se jagnje zaglavi na porođaju, kad se i čovek i
ovca i jagnje zablokiraju u pokušaju da izađu na kraj s
tragikomedijom od mesa i gumastih veziva između života i
smrti.

Mrtvi Čika Potajničak je gledao, baš na ovom mestu,

pogubljenja monaha, davljenje veštica u vodi, prisustvovao je
masovnim pokoljima životinja, video je kako se ljudi bore do
izbezumljenja, kako se povređuju, spletkare i brinu ili paniče i
besne, a isto važi i za zemlju. Video je zemlju raspolućenu,
njenu površinu rasporenu, oguljenu i bezbroj puta opljačkanu,
žicom, živicom i zakonom iseckanu na sitne komade. Uverio se
da je nadživela svoje hirurge, poklonike i napadače. Drži se
čvrsto i uvek iznova uspeva da preživi selo, što ga potpuno
oduševljava. Ne bi se dobro proveo u divljini.

48
 PIT

Pitala je mogu li da joj učinim uslugu. Ako bih mogao da ga

pokupim posle škole, biće kod druga Alfija u Čokpit lejnu. Robert je
odsutan zbog posla, utrostručuje nevidljiva bogatstva ili šta god mu
bio posao.
Alfijeva mama Šarlot spada u onaj tip žena koje su opsednute
zdravljem i bezbednošću, a mene smatra smrdljivim i opasnim.
Sigurno me je guglala i zna da sam nekad bio poznat po tome što sam
galerije punio drvenim đokama. Njeno životno osiguranje je
verovatno skuplje zbog toga što se njena uredna kuća s podnim
grejanjem i belim zidovima nalazi u opasnoj blizini kreativnosti.
Bez uvrede, Pite, rekla je ne pozvavši me da uđem, ali mislim da
bi svakako trebalo da proverim s Lenijevom majkom.
Ona je u Londonu na sastanku sa svojim izdavačem, obavestio sam
je. Rečeno mi je da nahranim Lenija i vratim ga kući na vreme za
spavanje, kad mu otac bude bio tu.
Sigurna sam da je tako, Pite, ali hajde da proverimo, važi.
Da, hajde, složio sam se.

Neću da krijem, razvio sam snažnu odbojnost prema Šarlot za ono

kratko vreme koliko joj je trebalo da ode i pozove Lenijevu mamu, a
zatim dovede Lenija do vrata, kaput/ cipele/ranac/ vidimo se, Alfi /
vidimo se, Leni, i to ne zbog njenih mera predostrožnosti već zbog
uramljene reprodukcije Renoara u hodniku.
Obično uspevam da pronađem način da razumem odvratne
sklonosti obožavanje satane, kafu bez kofeina, plastičnu hirurgiju ali
Renoarov portret Madam de Bonijer? Ne. To se ne može razumeti, još
manje oprostiti. Pritom još u zlatnom plastičnom ramu, osvetljen
odozgo reflektorskim svetlom? Bez uvrede, Šarlot, nema u paklu
dovoljno vrelog kazana za ženu s takvim ukusom.

Kasnije smo smazali krompire, pečene u ljusci sa sirom i pasuljem,

razgovarajući o drveću. Slažemo se, Leni i ja, u vezi sa bukvom.
Engleski totem.
Imam knjigu o drveću, kaže, a kad sam potražio bukvu, Fagus
sylvatica, tamo je pisalo „Previše se sadi”.

49
 Mislim da znam o kojoj knjizi govoriš. Snobovsko Kolinsovo
izdanje u kutiji. Aha, imam tu knjigu. Visokoumno proseravanje.
Visokoumno proseravanje.
Biće bolje da to zadržiš za sebe, sinko.
Pite?
Da, gospodine.
Jel’ ti veruješ u Mrtvog Čiku Potajnička?
A?
Misliš da on postoji?
Pa, ne. U stvari, da, postoji onoliko koliko ljudi veruju u njega.
Znači, da. Isto kao što morske sirene, skočinog Džek, Zelena deca ili
Vulpit postoje ako su ljudi razmišljali o njima, pričali priče o njima.
On je deo ovog sela već stotinama godina, bilo da postoji ili ne. Treba
da pitaš staru Peg, ona ti je stručnjak za te stvari.
Da, ali Vilfov brat Hjugo kaže da ga je video kako preskače njihovu
ogradu. Čovek sav od bršljana.
Ja bih to uzeo s rezervom, Leni.
Leni klati nogama i pevuši:
Dobar uvek budi, pred spavanje pomoli se, da te Mrtvi Čika Potajničak u
šumu ne odnese. On živi u šumi. Ja verujem u njega. Video sam ga.
Menjam temu.
Reći ću ti nešto zanimljivo o čemu si možda već čitao. Deo drveta
koji stvara najviše hranljivih materija, najvitalniji živi deo drveta,
nalazi se neposredno ispod površine. Tako da povreda kože, jedva
primetna ogrebotina sekirom, strelom ili testerom može da nanese
mnogo štete drvetu, njegovim životnim procesima. Ono raste oko
oštećenja.
Znam šta ćeš da kažeš, uzvraća Leni.
Ma nemoj, sve ti znaš!
On ustaje i proteže se ka plafonu, rebra i stomačić, pruža se kao
ukrasni grašak ka suncu.
Da je isto i s ljudima.

LENIJEVA MAMA

Budi me jecanje negde izvan spavaće sobe. Robert se raskrečio

50
preko kreveta kao mrtav teniser, balavi. Izlazim i zatičem Lenija kako
sedi prekrštenih nogu na vrhu stepenica; toliko je uzrujan da jedva
uspeva da dođe do daha.
Grlim ga i smirujem, svog od toplih kvrga. Topla kvrga lakta,
kolena, male vrele pete kao obluci zagrejani sopstvenim unutrašnjim
suncem.
Naposletku uspeva da mi isprekidanim šapatom ispriča kako će
dečak s letka za doniranje vode verovatno već biti mrtav.
Ja sam potrošio tako mnogo vode, kad sam se kupao, kad sam
puštao da isteče da bih pio hladnu, kad sam zalivao baštu.
Ali mili, o tome smo već toliko puta razgovarali, ne možeš ti sam
da popraviš sve što na ovom svetu ne valja. Ne možeš da pošalješ
vodu iz naše česme u Afriku tom dečaku.
Gleda me kao da sam izgovorila najgroteskniju stvar na svetu.
Silazi s mog krila. Lice mu se smračilo od prezira.
’Noć, mama.

Ujutru ga ne nalazim u krevetu, a nema ni znakova da je, kao što

ima običaj, rano doručkovao i odjurio u šumu.
Leni?
Leni?
Iz moje radne sobe čuje se neko šuškanje. Zatičem ga kako žurno
pokušava da isključi moj računar. Od kad je sveta i veka nije bilo
deteta koje je izgledalo sumnjivije.
Okreće se ka meni i duboko udiše. Ovo će biti zanimljivo, mislim
se ja, jer Leni nije lažov.
Čitao sam tvoju knjigu.
O, dušo, ona uopšte nije za tebe. Baš si nevaljao. Još si suviše mlad
da bi čitao tako nešto. To je krimić za odrasle.
Znam. Preskočio sam početak, a onda sam preskočio... ovaj...
Nasilje. Puna je nasilja.
Mislim da sam suviše mali da bih to razumeo.
I ja tako mislim.
Da je pročitam kad budem tinejdžer?
Ja bih rekla, kad napuniš osamnaest.
Izvini, mama.
U redu je. I ja se tebi izvinjavam zbog onog što sam sinoć rekla o

51
dečaku s letka.
Nema veze. Znam šta si htela da kažeš.
Prišla sam mu, klekla ispred njega i zagrlila ga, preko ramena
pročitavši jezive redove mog bezbožnog romana. Osećam se grozno
što je on to pronašao. Uopšte nije za njega.
Mama?
Molim, ljubavi?
Jel’ misliš da nas tata više voli pošto su njegovi roditelji umrli?
Misliš da nama daje višak ljubavi koju bi inače dao mami i tati? Ima
li dodatka ljubavi za nas?
Nema, mislim se.
Da, kažem. Sto posto si u pravu.

LENIJEV TATA

Skovan je plan. Pit će odvesti Lenija da vidi kako postavljaju

njegovu izložbu u Ulici Kork, pa na ručak, potom će svratiti u
Nacionalnu galeriju i vratiće se kući na vreme za čaj.
Meni to, naravno, ne smeta, a ona mi neprestano prigovara zato
što sa izveštačenom normalnošču govorim o tome koliko mi ne smeta.
I stvarno mi ne smeta. Sve je u redu. Imam poverenja u Pita i znam
koliko če se lepo Leni provesti i kako će se lepo ponašati, a njegova
učiteljica je već komentarisala revoluciju u njegovim radovima,
promenu u načinu na koji se izražava. Tako da je sve u redu. Pitali su
mogu li da ih povezem do stanice, ali satnice nam se ne uklapaju. I to
je u redu. Kad pomislim na Pita kako sedi u mojim kolima, nekako se
postidim. Moja kožna sedišta.

Ne znam kome to treba da ugodim. Treba da ugodim selu, ali ne

mogu jer je selo mesto koje je za mene određeno svojom blizinom
Londonu, stoga sam ja deo problema, uzrok i posledica, moje jedino
pravo da budem ovde zasniva se na hipotekarnom kreditu koji mi je
obezbedio broker iz Kanari varfa. I zato se ja držim malih pobeda,
mladog korenja i izdanaka pripadanja, uveren da je moje pravo da
budem ovde zapravo Leni, svima dragi ekscentrik, pravo da budem
ovde daje mi to što se nudim da orežem visteriju gđe Larton, što me

52
Pit služi pivom, što mi kao od brega odvaljen zidar kaže „hvala,
matori” kad mu pridržim vrata paba. Ćaskam s Pegi bar dvaput
nedeljno i izgleda da sam joj simpatičan, zar to nije i zvanična potvrda
prihvatanja?

PIT

Ona ga je dovezla, što je bilo neobično jer on inače upada kad

god mu padne na pamet. Poslala ga je u baštu i sela prekoputa
mene. Bila je ozbiljna. Zamolila me je da prestanem da Leniju
pričam strašne stvari, priče o duhovima i tome slično. Rekla je,
moli te Robert, u stvari, mi te molimo, ovaj, Robert te moli. Znaš,
on je još mali.
Rekao sam, žao mi je što moram da ti kažem, ali u stvari Leni
meni priča strašne stvari.
Znam, rekla je. Ali iz škole su nam poručili da on piše užasno
čudne priče, mračne, i da se ponaša malo neobično, a jedna
devojčica iz petog razreda se žalila da je bacio kletvu na nju.
Ha!
Nije smešno, Pite.
Znam, izvini. Ma hajde, Leni je dobro. Drugačiji je i prokleto
divan. Ako neka uobražena mala krava misli daje čarobnjak, pa
šta s tim. Može da mu da lošu ocenu na društvo_ iz_razreda
tačka kom. Stvarno, neka su prokleti svi testovi i standardi i
kriterijumi normalnosti koje će Leni zbuniti u svom dugom i
slavnom životu. Zar ne?
Nasmejala se i zarila svoje lepo lice u šake.
Pa, hvala ti do neba na pomoći, Ludi Pite, drago mi je što smo
popričali.
Ustala je, potapšala me po ramenu i otišla.
Stoga sam tog popodneva s naporom izbegavao priče o duhovima
i koncentrisao se na podučavanje.

Dobro mu je išlo slikanje vodenim bojama. Zbilja dobro. Mene

obično mrzi da radim akvarele, ali Leni je imao dobar osećaj za njih.
Bio sam impresioniran njegovim umećem da predvidi upijanje i

53
nestalnost pigmenta, bez ikakvih uputstava znao je kako da koristi
četkicu i za skidanje i za nanošenje. To možeš i da poližeš, rekao sam
mu, ako žuriš, možeš da posisaš ako moraš na brzinu da obrišeš nešto,
nema loš ukus. Ali nikako tu olovnu belu, to je beli otrov.
Pogledao je u tubu.
Koliko bele bi morao da pojedeš da bi umro?
Na to pitanje ne mogu da ti odgovorim, Leni. Tonu. Ima mnogo
bržih načina da nekog ubiješ. Samo nemoj da ližeš četkicu kad na njoj
ima bele i izbeći ćemo zatvor. Dobar si ti momak.

Izašli smo da slikamo drvo raspolućeno munjom, tamo sa druge

strane livade Dogrouz. Tumarao je naokolo dok mu je ranac zveckao,
natrpan termosom za vodu, dvogledom, čokoladicom i tetrapakom
soka od crne ribizle. Čavrljali smo o sličicama fudbalera i plastičnim
figuricama boraca koje je razmenio sa drugom; konverzacija je tekla
uobičajenim lenijevskim tokom, filozofsko mumlanje i delovi
melodija pomešani sa običnim dečjim brbljanjem, kad sam odjednom
osetio miris džointa, lepljivo bogat i zelen, nošen vazdušnim talasima.
Divan miris. U prolazu smo na autobuskoj stanici videli
Hendersonovog sina sa onim Oskarom što živi u Ju Tri Kotidžu,
zaboravio sam mu prezime; dodavali su jedan drugom džoint velik
kao crkvena sveća, aljkav, čvornovat, loše zavijen, ali na časnu reč,
lepo je mirisao. Klimnuli smo im u prolazu, a ja sam podigao ruku u
znak pozdrava.
FRIK, zakašljao se jedan od njih, pljujuči na sve strane, i zakikotao
se.
Nastavili smo da hodamo.
Nisam znao šta bih rekao, a onda je Leni pitao: Šta misliš, da li su
govorili o tebi ili o meni?
Na to sam se grohotom nasmejao jer mi je iz nekog razloga bilo
neobično smešno, a Leni je zapitkivao: Šta? Šta je tako smešno?

Koračali smo prema šumi Hačet onom stazom kojom ljudi obično
šetaju pse, i bilo je prelepo. Debeo zid zelenila između livade i šume
puca od života, cvetne loze puze preko njega i provlače se na drugu
stranu, gungula koja bi se mogla lepo naslikati, hajdučka trava
malčice svetli, glog i javor isprepletani u zagrljaju, naprsci se pružaju

54
kao tanke ručice koje nekog dozivaju, a ja još brišem suze od smeha i
mislim se koliko je neverovatno to što sam ja, starac, na zalasku
uspešne karijere, ali manje-više usamljenik, pronašao tako dobrog
prijatelja u ovom klincu.

LENIJEVA MAMA

Otišli smo u šetnju i na piknik u Karlton Hol, da vidimo bar neke

koristi od skupe članske karte.
Robert je neprestano mleo o tome kako je ručao s Lenijem i Pitom
u Londonu, o tome kako je Pit dobro izgledao u odelu.
Baš ono dobro, kao neki trendi matorac.
Dragi, on jeste trendi matorac.
Znam, ali uglavnom se oblači kao strašilo. Ozbiljno ti kažem,
izgledao je kao neko ko vodi reklamnu agenciju, braon antilop čizme,
divno laneno odelo, potkresana brada, naočare sa okvirom od
kornjačinog oklopa.
Svašta od tebe, Roberte, šta te je spopalo, da se nisi naložio na Pita?
Samo kažem, mislim da zaboravljamo da je Pit nekad bio velika
faca. O njemu su napisane knjige. Verovatno je bogat.
Stvarno si smešan, Roberte Lojde.
Piljimo u znak na kome piše da je lavirint komplikovan, da je
potrebno četrdeset minuta da se dođe do centra, gde se nalaze
promenada i statua zelenog džina.
Gde je Leni?
Maločas je bio tu.
Leni?
Iz lavirinta se čuje udaljen zvižduk. Vrativši se iza prve živice,
vidimo Lenija gde stoji na izdignutoj platformi u centru, odmah do
statue, i maše.
U čemu je fora, pita Robert?
Zgledamo se.
Leni! Vraćaj se. Vrati se ovde po nas.
Čekamo. Robert zeva kao som dok pilji u ulaz u lavirint.
Jel’ on to varao? Da nije pronašao mapu? Ili pratio nekog? Već smo
jednom bili ovde, prošlog proleća. Nemoguće da je zapamtio. Ko bi

55
to mogao da zapamti.
Ne kapiram.
Nekoliko minuta kasnije Leni ispada iz lavirinta, zajapuren i
nasmejan.
Kako si tako brzo stigao tamo, zlato?
Kako to misliš?
U centar. Do tamo treba četrdeset minuta. Kako si stigao tako brzo?
Trčao sam.
Robert klekne.
Leni, kako si znao kojim putem treba da ideš, mislim, jel’ na zemlji
nacrtana putanja? Kako si stigao do centra?
Pa trčao sam.
Leni! Robert ga hvata za ramena.
Ej, smiri se malo, Roberte. Leni? Kaži nam istinu, jer ovo je stvarno
neverovatno i pomalo čudno, to je sve. Kako si znao kojim putem
treba da ideš?
Leni je potpuno zbunjen, onako iskren i opušten kao i uvek. Samo
sam trčao. Stigao sam do ugla i svaki put je bilo očigledno. Levo!
Desno! Imao sam osećaj kojim putem treba da krenem. I znate šta još,
nikad nećete pogoditi! U sredini je Mrtvi Čika Potajničak.

Odlazimo na piknik na brdo; Leni je pričljiv, dok Robert i ja

uglavnom ćutimo.
Te noći u krevetu, Robert se okreće ka meni i pita me da li još
razmišljam o tome.
Naravno da razmišljam. Ne znam šta da mislim.
Ljubavi, to je stvarno čudno. Potpuno otkačeno. Ili je on neki genije
za brojeve koji vidi ono što mi ne vidimo. Kad se desi nešto ovako
uvrnuto, ja prosto ne znam, pitam se da li bi trebalo...
Sećaš se onog kod mojih?
Molim te, nemoj o tome, ne mogu to da podnesem.
Mislim na ono kad je Leni bio beba. Umeo je da puzi, ali ne i da
hoda. Bili smo u bašti mojih roditelja i njega odjednom nije bilo.
Tražili smo i vikali i već počeli da paničimo kad smo ga čuli kako guče
i kikoće se iz moje stare kućice na drvetu u dnu bašte. Dva i po metra
uz merdevine. Svako od nas je tvrdio da ga nije odneo gore, i znali
smo da je to istina jer smo svi sedeli za stolom, jeli i pili. Ali kasnije

56
smo ubedili sebe da je to uradio moj tata, on je šaljivdžija, mora da se
iskrao i odneo Lenija gore. Bilo je lakše prihvatiti činjenicu da tata laže
nego ostati bez racionalnog objašnjenja.
Ležali smo u tišini.
Mislim na svoje čedo koje leži u susednoj sobi, spava. Ili možda ne
spava. Možda pleše u bašti s patuljcima i goblinima. Pretpostavljamo
da spava kao svako normalno dete, ali on nije normalno dete, on je
Leni Zelenodrvić, naša mala misterija.

PIT

Leni i ja hodamo ka njegovoj kući nakon što sam ga pustio da malo

radi linorez i pokazao mu Belinijevog „Dužda”, koji gaje s razlogom
oborio s nogu. Rekoh da ću ga otpratiti do kuće jer nisam izlazio, a
sad razmišljam da svratim do paba na pivo-tri i kesicu suvo pečenog
kikirikija.
U poslednje vreme se nismo mnogo viđali. Ja sam napredovao s
novim radovima. On verovatno ne želi da sve vreme provodi s jednim
matorcem. Baš sam se obradovao kad je večeras svratio.
Belinijev „Dužd” ili Mantenjino „Oplakivanje Hrista”?
„Dužd”.
Belinijev „Dužd” ili obrnuti pisoar?
„Dužd” „Dužd” „Dužd”. To je nešto najbolje što sam ikad video.
E pa baš mi je drago. Slažem se da je na izvestan način poseban.
Imam negde razglednicu s njim. Iskopaću je. O, zdravo,
namagnetisan penzioner na dvanaest sati, Pegi pravo ispred nas,
nema šanse da je izbegnemo, o, bože, gotovi smo, pogledi su nam se
sreli, ukebala nas je, niko ne može da se otme njenom snažnom
privlačenju, moraćemo da zastanemo i popričamo.
Nema problema, kaže, uštva mala druželjubiva.

Pegi zatičemo u žalostivom raspoloženju, što je sve češći slučaj.

Nema više pikantnih seoskih tračeva, iscrpnih izveštaja o svakom
braku. Pegi je ovih dana prilično tužna. Krhka je i bole je kosti.
Ubeđena je da je u celom svetu na delu nezaustavljivo
pokvarenjaštvo. I ne vara se.

57
 Hoću da kažem, govori držeći Lenijeve ruke u svojim smežuranim
šakama, hoću da kažem da me neobično raduje što te vidim, mladiću.
Svi marširaju okolo s telefonima, jurcaju u onim ogromnim šljaštećim
automobilima, a meni se čini da si ti starinsko dete, pravo ljudsko
dete.
Ma ne daj se zavarati, Pegi, taj ti ume sve oko računara, danas-
sutra ima da bude glavni.
Leni se smeši, izvlači se iz Peginog smežuranog stiska i eskivira
moju čvrgu.
Hoću da kažem da ću ja, mali čoveče, uskoro umreti. Ja sam
poslednja. Sa ove kapije mahala sam svojoj braći kad su odlazili u rat.
Nisu se vratili, ali selo se ponovo popunilo kao udubljenje u steni kad
naiđe plima. Ljudima od svakakve fele. Ona gđa Larton se pravi da je
oduvek ovde, ali meni se čini kao da je juče bilo kad je stigla ovamo
sa onim svojim mužem što nosi mesinganu dugmad, sav rumen u
licu, po ceo dan priključen na bocu ružice; odmah je počela svima da
naređuje. Dolaze i odlaze. Sve ja to vidim. Ali ti si prava poslastica,
mali čoveče, ostavio si prijatan utisak na selo.
Znaš li ti, kaže, da ću ja umreti i da će onda ova viktorijanska
kućica biti srušena, a na njenom mestu nići će imitacije viktorijanskih
kućica. Ovu kapiju zameniće novom, napravljenom tako da
podražava šarm ove stare.
Kako to znaš, pita Leni.
Prosto znam.
Ja im neću dozvoliti.
Znate li vi, nastavlja ona, šta Knjiga sudnjeg dana5 ima da kaže o
ovom mestu?
Ne, poslušno odgovaramo uglas.
Kaže da biskup drži ovo mesto. Kaže da odgovara za deset koža,
za zemlju za šesnaest brazdi, dvadeset devetoro seljana i pet robova.
Robova? Čudim se ja, jer mi se čini da to ne može biti tačno.
Pegi odrično mahne prstom: Rob znači samo čovek bez zemlje,
Pitere.
A, dobro.

5Knjiga sudnjeg dana opšti popis imovine brižljivo sastavljan tokom dvadeset godina nakon
normanskog osvajanja Engleske 1066, koji je važio za sve grofovije u Engleskoj.

58
 Pet robova, livade za šesnaest brazdi, dvesta svinja, zemlju
procenjenu na jedanaest funti.
Jedanaest funti, ponavlja Leni, skakućući u mestu. Ja imam
ušteđenih dvadeset devet. Mogao bih da je kupim!
Kupi je, derane, kažem.
Kupi je i dobro se staraj o njoj, mladiću, kaže Pegi.
Znaš li šta još piše u toj knjizi?
Pegi se laktovima naslanja na kapiju, ponovo uzima njegove ruke
i zagleda mu se u oči.
Piše, sitnim slovima na kraju uvoda, jedva čitljivo, ali ja sam videla
samo fotokopiju, Puer6 Potajničak.
O, Pegi, pretim joj prstom, stara veštice, kakva gomila baljezganja.
Piše, Pite. Napisano je. On je ovde još otkad ovde postoji. Nekada
davno, kad je ovo ostrvo tek formirano, i on je bio mlad. Niko ovde
nije rođen, sem njega.
Znači, on je stariji čak i od tebe? Ma nije moguće. Dobro onda,
moram da ovog malog umetnika isporučim roditeljima.
’Noć, Pegi, lepo spavaj, pevuši Leni.
Lepo spavaj, dobri dečače, uzvraća ona. Lepo spavaj, Ludi Pite,
dodaje namignuvši.

LENIJEVA MAMA

Bio je veoma odsutan. Ili sam ja bila pometena. Dolazi i odlazi,

deluje zabrinuto. Nikad ne mogu da ga pronađem. Večeras sam ga
svuda tražila i napokon ga pronašla kako pluta u punoj kadi; iz
mehurića je virilo samo njegovo savršeno lišće.
Sav je od čiste kose i pegica.
Ti slatki dečače, mogla bih da te pojedem.
To spada u kategoriju: „Nije u redu”, mama.
Mame imaju specijalnu dozvolu da pojedu svoje sinove. To pravilo
važi otkad je sveta i veka.
Mama? Uspravlja se, prskajući okolo.

6 Puer (lat.) dečak.

59
 Molim, ljubavi?
Sinoć sam ponovo sanjao kako trčim s jelenom.
O, baš lepo, to ti je omiljeni san.
Ali ovog puta nisam bio dečak koji trči s jelenom. Bio sam jelen,
bio sam unutar jelena i gledao sam sebe, pitajući se da li sam životinja.
Kosti kao da su mi bile niže i jače, kao na federima, moje oči su bile
oči jelena, ali sam mogao da vidim sebe u jelenu i pomislio sam
„čovečije dete!”, i bio sam istovremeno uzbuđen i mnogo, mnogo
zabrinut. Čuo se prasak i nešto me je povuklo nazad, zapetljao sam se
u bodljikavu žicu, u nekakve metalne zupce ili tako nešto, i noga mi
je bila pokidana i videla se kost. Svi jeleni su me gledali i nisu mogli
da mi pomognu jer su jeleni; ja sam umirao, a njima je bilo strašno
teško jer su me oni sapleli. Ja sam znao da su me sapleli i oni su mi
očima pokazali da su to uradili zato što sam čovek, zato što oni ne
mogu da trče kao ljudi, zato što su jeleni, to nije moguće. Ja sam
prekršio pravila. To je trajalo beskrajno dugo. Meni su bile potrebne
bolnice i lekovi i reči, a oni nisu imali ništa od toga, pa sam ja zato
ležao i čekao. Samo sam čekao i čekao, a jeleni su gledali.
Sranje, Leni, zlato. Kakav užasan san.
Nije bio užasan. Samo tužan. Bio sam strašno tužan. Šta se dešava
kad umremo?
Zašto pitaš?
Samo me zanima.
Pa, ja mislim da naša tela istrunu, a naše duše odu na nebo. Ako
smo bili dobri.
Ti veruješ da nebo postoji?
Pa, na neki način. Da.
Ja se slažem s Pitom.
E, da, šta Pit misli, šta se dešava?
On misli da se naše duše odvajaju, neko vreme lutaju naokolo i sve
vide onako kako jeste. On misli da po prvi put vidimo kako stvari
stvarno funkcionišu, koliko smo blizu biljkama, kako je sve povezano
i napokon to shvatamo, ali samo na sekund. Vidimo oblike i šare i sve
je neverovatno lepo, kao najlepša umetnost na svetu, s matematikom
i naukom i muzikom i osećanjima, sve u isto vreme, celina svega. A
onda se samo raspršimo i postanemo vazduh.
To je baš lepo. Drago mi je što mogu da se nadam nečemu tako

60
divnom.
I ja.
Volim te, Leni.
Znam.

61
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

Sedi nadvijen na svom omiljenom prelazu preko ograde, na

licu mu zabrinut čvor, . .

Mrtvi Čika Potajničak zna sebe, osetio je zateza-nje-svrab,

sad je trenutak, .

puzi prema živima, usput se perući, penje se pod Spring lejn

kako bi mogao da dođe tačno ispod glavne ulice da bi plutao
na leđima ispod njih i pijuckao vodu oteklu posle tuširanja,
sraćku, grudvice masnoće i peska, mračni svevideći voajer,

62
naviše u lavaboe, tuševe i ve-ce šolje, dozvoljava sebi malo
čeprkanja, zavirivanja, probanja,

svakih stotinak godina bude ovako, ne može tome da odoli,

oseća gde dolazi, mora da dela,

s vremena na vreme to uradi, napravi spektakl, umeša se,

promeni prirodu mesta,
gomila porno-časopisa,
predjelo, jelo, dezert i domaće vino,

63
ne može da odoli, nikad nije ni mogao, ne može da odoli i ne bi
trebalo,

64
 LENIJEV TATA

Budim se stisnutih pesnica sa zujanjem u ušima, ubeđen da u

prizemlju ima nekog. Neko je u kući. Ranije mi se to često dešavalo,
ali sad sam se privikao na seoske zvuke. Prepoznajem ježa koji se
šunja kroz živicu, poštareve korake na šljunku. Prepoznajem strano
kasnonoćno zujanje mašine za sušenje gđe Larton. Ovo nije to. Ovo
je zvuk ljudskog tela u pokretu.
Neko je u mojoj kući.
Ne budim je. Iz ormana uzimam kriket palicu; sitne koščice mojih
stopala krčkaju dok na prstima izlazim iz sobe.
Puls mi snažno odzvanja u ušima dok se šunjam preko podesta i
zastajem, osluškujući, na vrhu stepenica. Ništa sem mog dum dum
dum.

Oprezno niz stepenice. Ništa. Reći u mojoj glavi iz scenarija

preplašenog kućevlasnika, „hajde sad, pizdo usrana”, ne umem da se
branim, nisam hrabar, ne tučem se, nikad se nisam potukao, bavim
se upravljanjem sredstvima i borim se samo na suptilne načine u
majkrosoft autluku. Prestravljen sam.
U kuhinji nema nikoga, ali sam se usrao od straha što sam tu,
zamišljam kako neko proviruje, gomile njih, redovi ljudi grubih lica,
sa žilet žicom i kiselinom, danju farmeri noću ubice, nevidljivi tik
ispod prozorskog okna, posmatraju kako jedan od njihove sabraće
uhodi po kući, gospode bože, to me toliko plaši i ponižava da
počinjem pomalo da se šepurim, praveći se da „samo gledam” u
slučaju da neko gleda mene, kako je to blesavo, brinem šta ljudi misle
čak i kad sam ubeđen da u kući imam provalnika. Nikog u hodniku,
nikog u dnevnoj sobi, niko mi nije zabio sekiru među plećke, niko mi
nije uperio pištolj u potiljak, iza mene su samo ćoškovi moje kuće,
ispred mene mračna unutrašnjost koju je uredila moja žena
prefinjenog ukusa, moj sopstveni odraz, naglo otvaram plakar ispod
stepeništa, osetivši pravi bol u grudima, anginozni spazam užasa i
onda čujem prigušen krik sa sprata...
Roberte!
Jurnem gore, preskačem po tri stepenika odjednom, zamišljajući s
potpunim ubeđenjem i jasnoćom da je u mojoj sobi rmpalija zaogrnut

65
tamnim ogrtačem koji drži nož pod grlom moje žene, upadam unutra
s podignutom palicom, a ona sedi na krevetu.
Nešto sam čula.
I ja. Ne mogu ništa da nađem.
Moja neustrašiva žena, izgleda jebeno prestrašeno. Šapuće. Ovde.
Neko je ovde. Nešto je u sobi.
Bacam se i uskačem u krevet, palica u ruci, odjednom sasvim kao
dete i nimalo hrabar. Zamišljam kako će u štampi izaći fotografije
naših zidova isprskanih krvlju. Srce mi lupa u grudima. Jel’ u
plakaru, jel’ načinjen od čaršava, da nije na plafonu, da se nije
podvukao pod kožu moje žene, da li ga ona krije, jesam li u stanju da
ubijem čoveka, hoće li boleti, hoće li nas mučiti...
Plašim se.

Pla...
Šuškanje i pokret, odmah tu, kraj nas, pod krevetom. Neko je ispod
našeg kreveta, u našoj spavaćoj sobi. Ubiće nas u krevetu.
Ona mi steže ruku isto onako jako kao kad je naš sin krčio put do
ovog sveta.
Moram ovo da uradim. Možda je neka zalutala mačka ili preplašen
izbeglica ili polumrtva lisica ili kućni duh u beloj halji. Moram to da
obavim brzo i da samog sebe iznenadim hrabrošću, stoga, bez stanke,
neobično smiren saznanjem da sam joj potreban, da je štitim, iskačem
iz kreveta. S treskom lupivši o pod, kotrljam se, spreman da snažno
zamahnem palicom preko tepiha, spreman da nekog razvalim po licu,
pa još jednom i još jednom...
Ispod kreveta je, širom otvorenih očiju, možda usnuo, a možda
budan Leni. Leži ukočen i dugačak kao urolan tepih, s rukama pored
tela, ispod našeg kreveta, pilji u neku tačku iza mene. Naše dete. Lice
mu je potpuno bezizražajno. Kasnije, oboje smo budni, razgovaramo
o onom što se desilo, ona kaže da sam bio suviše besan.
Nazvao si ga jebenim frikom.
Znam.
Sutra moraš da mu se izviniš.
Dovoljno je veliki da zna da nas je isprepadao, i ja sam bio ljut. I
mora da prestane da radi takve stvari. To je već zabrinjavajuće.
Moraš da mu se izviniš.

66
 Znam. Izvini. Bio sam... zaprepašćen.
Izvini ti.
Mislim da se u životu nisam tako uplašio.
Da spavamo zagrljeni?
Molim te.

PIT

Vrlo neobično raspoloženje. Popio nekoliko piva i još malko

viskija, onda još malo nedovoljno prevrelog džina od gloginja.
Zvuk u selu je bio skroz pogrešan. Otišao sam u uobičajenu šetnju
oko bloka, ali me je spopao neprijatan osećaj, pa sam požurio nazad.
Tama je bila neravnomerna, klizava. Potražio sam spas u svojoj
kuhinji, ali pritisak između predmeta u mojoj kuči je bio skroz
pogrešan. Nešto nije bilo kako valja. Na stolu su stajali čaša pića,
novine i olovka, i sva tri predmeta su bila spremna da uzlete i
eksplodiraju. Stvari su se preteći približavale.
Seo sam i disao, udah šest, izdah šest.
Na frižideru je bila razglednica od mog prijatelja Bena;
Ravilijusova slika, klimavi konj iz Vestberija8 s vozom koji hukće u
pozadini. Godinama sam je čuvao. Pogledao sam u sliku, tu divnu
englesku pastoralu, i osetio sam mučninu. Gorčinu u ustima. Vrat mi
se znojio kao da imam groznicu. Dograbio sam je u nameri da je
iscepam, ali to kao da nije zadovoljavalo mržnju koju sam osetio
prema njoj; mržnja je bila stara, dugo taložena. Iskapio sam još
podosta onog džina i buljio u sliku. Mržnja prema razglednici se
očigledno već bog zna koliko dugo krila ispod površine mog tihog
bivstvovanja. Čitav moj odvratni život pun krivice žudeo je da se
obruši na sirotu sliku.

Gnušao sam je se iz različitih razloga koje sam krio u sebi, u svojoj

bradi, u očima, ispod noktiju, još otkad su mi roditelji rekli da se

8 Beli konj iz Vestberija u neposrednoj blizini Vestberija u Viltširu, najstariji od sedam konja
urezanih u brda u toj engleskoj pokrajini. Erik Ravilijus (Eric Ravilious) je engleski međuratni
slikar, dizajner i ilustrator koji je naslikao akvarel s motivom ovog konja.

67
nosim zato što sam peder i što ih sramotim, otkad sam prvi put
pročitao pamflete o tome šta je hrabri Englez radio u Bengalu, u
Keniji, šta je radio u Severnoj Irskoj, otkad sam prvi put video pokolj
životinja, otkad sam prvi put prodao svoju jebenu dušu londonskoj
galeriji, ekskluzivnom magazinu, otkad sam prvi put video kese iz
samoposluge u ždrelima istrulelih morskih ptica, otkad sam iza
zavese krematorijuma video radnika kako, klibereći se, prosipa pepeo
po podu, sve se to udružilo, sve te bolne uspomene, nisam znao šta
se dešava, ali sad sam se već pušio. Uznemireno režao. Uzeo sam
flomaster. Seo sam i veoma pažljivo iscrtao linije preko razglednice.
Zatim sam je okrenuo i ponovo iscrtao linije, mrežu koja će prekriti
zelena viltširska brda, tajanstveno neolitsko sranje, dopadljive oblake,
ljupkog dvodimenzionalnog čiru, u materinu svaki akvarelni ar
engleske zemlje koji leži ispred i iza njega, svaki moron koji njome
jaše, i opet uzduž i popreko, žvrljam, zgušnjavam šrafuru, Ravilijus
ponovo nestaje u mračnoj noći, siromah čovek, sjajno crno mastilo
premazuje, precrtava, ostavlja trag preko ljubaznog gesta mog
prijatelja Bena.
Nisam poznavao sebe.
Nisam imao pojma u šta sam se to pretvorio.

LENIJEVA MAMA

Ne mogu da spavam. Robertovo disanje zvuči kao grebanje nekih

malih vrata koja pri otvaranju zapinju za tepih. Škljoc. Greb. Neko
ulazi. Škljoc. Greb. Neko izlazi.
Obično dobro spavam. Selo je večeras skučeno i sparno.

Ono kad mi je bilo mnogo loše, Leni je bio beba, u Londonu, čitala
sam kojekakve tekstove namenjene zastrašivanju mladih majki. O
smrti u kolevci i nagnječenjima, gušenju i alergijama, spljoštenim
glavama i krivim leđima, oštećenim očima i lošem mleku. Jedne noći
sam se probudila, Leni nije disao, i ja sam to prihvatila. S lakoćom.
Bila je noć i ja sam bila žedna i zaboravila sam svoj tekst, a ispod
pokrivača je bilo kao u kotlu. Sanjala sam onaj film u kome se čovek
u ambaru pravi da je Isus. Ulična svetla koja su se probijala kroz

68
zavese bila su otrovno-žuta, a beba je bila mrtva.
Ležala sam gotovo nepomično. Nisam ga dodirivala. Nisam
vrištala. Nisam se pomerala niti sam se pitala gde je Robert, nisam
paničila ni plakala. Ležala sam mirno i nisam mogla jasno da
razmišljam. Sad je sve gotovo i sad možeš da se vratiš sebi, razmišljala
sam. Ova tragedija će biti priča tvog života, ali to je tvoj život i ako
baš moraš, možeš zauvek da spavaš. Dobila si san, a izgubila strah.
Nema više bebe.
Sećam se te noći, i to, začudo, s ljubavlju.
Robert prdi.
Sova ispušta polukrik sove.
Udobno mi je u mom krevetu, u ovoj kući, na selu.
Sećam se dela molitve ili pesme o tome kako čovek neozleđen
prolazi kroz nemilosrdni zagrljaj sudbine.

69
 MRTVI ČIKA POTAJNIČAK

Mrtvi Čika Potajničak izlazi iz blatnjave bare i korača kroz selo

obučen kao normalan tip u večernjoj šetnji, pljosnat kačket, kišna
kabanica i udobne čizme. Zvižduće svoju pesmu, u stvari niz tajnih
uputstava. Ubacuje svoj plan u ovo obično selo, gura ga da sklizne
poput podmazane žice u meko tkivo sela, u zgrade, bašte,
kanalizacione cevi i rezervoare za vodu, uz sokak do velike kuče, pa
iza čoška do sportskog terena, točilice za pivo, u knjige u učionicama,
u gas i struju, u zvono na zvoniku, da bude usisan u nozdrve, utrljan
u pamuk, u tela muškaraca i žena, presavijen u znojave nabore i
ugreban u crvene oči, u dečje snove i kosti kučnog zverinja, i tako on
zviždi li zviždi, toliko se štedro dajući da jedva uspeva da zadrži bilo
kakvu svest o sebi. Iscrpljujuće.
Radio je to i ranije, ali nikad s toliko iskrenosti. On zbilja planira tu
užasnu stvar. Oduvek ju je planirao. Jednom u sto godina uloži taj
napor, zviždanjem oživljavajući svoj san, priprema selo za veliki
trenutak. Dok je stigao do ivice šume, već se bio toliko skvrčio da je
od njega ostao tek nagoveštaj, slutnja, postao je tiha topla večernja
opasnost koju su jazavci i sove već viđali, pa znaju da ne treba da ga
pozdravljaju, već da se sakriju.

70
71
 Uvukao se unutra zvuk pesme, topao od njegovog dečjeg
daha. Donosi mi poklone.
Sekund-dva.

Leni?

Pitam se gde li je.

Još jedna sekunda.
Gde je Leni?
Reči su u ovom trenutku još obične, uklopljene u normalnu
fasadu mog dana, isto kao: Gde je nalepnica s lozinkom za vaj-
faj? Zašto me ovo još golica kad sam isekla etiketu? Što se ovo
belo meso već jednom ne odledi?

72
 Gde mi je sin?
Žena onako uzgred razmišlja gde joj je dete, ali se ne brine
jer njeno dete nikad nije tamo gde ga očekuje.

Kako je ovo divan deo dana, vidi koliko je sati, vreme je da

unesem rublje, vreme da pokupim Lenija i dovedem ga na čaj,
vreme za mene, vreme koje mi je bilo potrebno da se pridignem,
da prođem oko kuće, zavirim u njegovu sobu, pozovem ga, da
svaki prazan kutak kuće zapljusnem njegovim imenom, svaki
put to radi, vreme za sina koji pevuši veselo odzvanja,
dovikujem Leni-Peni po bašti, hodam zviždućući Leni-Pile niz
ulicu, a da sam tada znala, jedva bih imala snage da otpuzim
preko puta, a kamoli da stojim i divim se svetlosti, da sam
znala.
Ali nisam.
I videla sam sebe, dok je počinjalo. Žena koja će uskoro biti
slomljena. Počinje njen preobražaj u novi model propasti i
agonije. Naravno da sam znala da nešto nije u redu.
Vreme je bilo mrtvo ozbiljno, bez osmeha, navodilo me je,
proglašavalo za glavnu junakinju. Onuda, Džoli Lojd, što dalje
od tvog sina.

Žena zastaje nasred ulice, zeva. Odlična je glumica.

Školovana. To zevanje i zastajanje, gotovo da bi moglo biti
pravo. Protežem se i udišem mesto, asfalt, kuvanje, posečen
glog, mirisnu uspomenu na Fredovu cigaretu, premaz za drvo,
trulež, dizel, neku vrstu cveća, stojim na ulici nakon što sam
celog dana sedela pogrbljena pred ekranom, gledam niz ulicu
da vidim da se slučajno ne vraća iz svog šumskog logora.
Poslala sam poruku, pozivajući Roberta na večeru. Čak sam
i pevušila dok sam je slala.

Stižeš kući u uobičajeno vreme? Piletina u slanini. Pečeni mladi

krompirići. Kupi vino. Tražim Lenija, po običaju.

Zagledam se niz put, tamo gde bi mogao biti sa društvom,

možda se zadržao u razgovoru s Pegi ili se muva po parkingu

73
ispred paba, skupljajući plastične poklopce.
Bolno svesna sekundi. Stojim, razmišljam.
opet i opet i opet i opet i opet

Divna si. Da, u uobičajeno vreme. Video tvoju porudžbinu za vino

i odgovaram već kupljeno. Zar Len nije kod Pita?

opet i opet i opet i opet i opet

Ne, Pit danas nije tu. Odoh u lov.

Mislio sam: vikend, moja omiljena piletina umotana u sla-

ninu, Džoli dobro raspoložena, lepo vreme, „rioha reserva” iz
2011. u cegeru, najavili su broj perona dok sam polako ulazio
na stanicu, dobro podmazan mehanizam za dovoženje na
posao.

Žena ležerno seta do komšijske kuće, bosonoga prilika

korača po putu, zatim zakorači na oštar šljunak, pa na prijatno
hladne kamene ploče, ljudsko biće koje prelazi iz jednog života
u drugi, površinu po površinu. Sad je već prava drama, a ne
predstava s jednom ženskom ulogom.
Pokucala sam.
Piljila sam u šest nalepnica Komšijske patrole, pitajući se
zašto gđa Larton ne odlepljuje stare nalepnice kad stalno stižu
nove. Zbog polaganja prava. Zbog ponosa. Zbog dokaza o
budnosti kroz istoriju. Zato što je glupača.

Pokucala je. Virila sam kroz špijunku u njeno bleskasto lice,

pitajući se zašto Džoli Lojd krije onako lepe crte tom
kosurdačom. Sigurno zbog mode. Ili stidljivosti. Da onaj njen

74
razbludni muž ne bi mogao da je vidi. Zato što je blesava.

Čula sam je kako zadihano prilazi, vuklja one njene papuče

po podu, šišti i mumla nešto za sebe kao veštica iz bajke. Čula
sam kako pomera nekoliko reza na vratima imitaciji tjudorskog
stila. Odškrinuvši ih, proturila je glavu napolje i izgovorila,
gledajući u pod: O.

Videla sam je kako čeka napolju, uvrćući pramenove one

njene metle na glavi, grize usnu i vrpolji se kao nervozna
šiparica. Uživala sam lagano povlačeći reze, jednu po jednu.
Glumila sam iznenađenje što je vidim i veselo rekla: O!

Rekoh: Dobar dan, gđo Larton, da niste slučajno videli... a

ona me prekide:
Jeste li vi obrazovana osoba?
Molim?
Jeste li išli u dobru školu?
Izvinite, gđo Larton, samo tražim... a ona me ponovo pre-
kide:
Pomislio bi čovek da je natpis „Ne parkiraj na zelenoj
površini” dovoljno jasan, dovoljno razumljiv, svakom ko ima
makar dva razreda osnovne škole.
O, izvinjavam se. To je bio neki Robertov prijatelj i pomerio
se čim ste vi došli i pozvonili i, u stvari, izvinite, da ne znate
slučajno u kom pravcu je otišao Leni?
Ona devojčica?
Ovaj, naš sin. On je dečak. Pa znate Lenija.
I zalupila je vratima.

75
 +

Pomislih, ima sad da raščistim tu ujdurmu oko parkiranja,

ali me ona prekinu;
Jesam li videla dete?
Molim?
Jesam li negde videla Lenija?
Žao mi je, rekla sam, ali ja sam se mimo svih potrudila da
vas lepo dočekam, i izričito sam vas zamolila da ne parkirate
na travnatoj površini na ivičnjaku.
Promrmljala je nešto o svom razmetljivom mužu i njegovim
saučesnicima što voze sportska kola, pokušavajući da nametne
temu svog neobičnog mališana.
Kakvo nevaspitanje!
Izvinjavam se, ali veoma sam zauzeta.
Učtivo sam zatvorila vrata.

Pocrvenela sam, osetivši kako me peku suze. Ne podnosim

sukobe i osetila sam se postiđenom. Uvređenom. Duboko sam
disala. Gđa Larton ne može tako da se ponaša prema meni. I
ranije je to radila. Mom mužu je smešno to što je se ja plašim i
prezirem je, što sam opsednuta njome, što može toliko da me
iznervira. Šali se kako ću je ubiti. To je jedna od privilegija mog
muža da pravi viceve od nečega što mene pogađa, ovde, u
ovom selu u koje smo se preselili kako bi on mogao da ne bude
tu, iz dana u dan, selu u koje smo se preselili kako bih ja mogla
da preklinjem odvratnu babetinu da mi pomogne, da budem
pristojna osoba na dve jebene sekunde dok je pitam da li je
danas popodne videla moje dete kako luta okolo.

Razmotrila sam situaciju i osetila koliko sam u pravu. Lepo

sam joj pokazala gde joj je mesto i to mi je pričinilo zado-
voljstvo. Osetila sam olakšanje. Razmislila sam o njenom

76
ponašanju. Oni su još novi ovde. Parkirali su se na zelenoj
površini. Njen muž se prema selu odnosi kao prema mestu gde
spava i puni baterije, selu iz magazina koje može da pokazuje
svojim pajtašima iz Klapama ili iz koje god rupe da su izmileli
zbog svežeg vazduha ili dobre škole, nemam običaj da nešto
zahtevam, ali sam ipak zahtevala, vrlo učtivo, da ne parkiraju
na travnatoj leji jer smo baš neki dan postavili novu travu, i to
za skupe pare, a kad eto ti nje, dolazi mi na vrata kao da se ništa
nije desilo. Morala sam da joj izvučem izvinjenje, a njoj je bilo
stalo samo do njenog cunjala.

Klekla sam i glasno doviknula kroz prorez za poštu:

Gđo Larton, jeste li videli Lenija?

Da čovek ne poveruje, otvorila je poklopac mog poštanskog

sandučeta!
Da mi dobacuje uvrede!

Bila sam poput deteta u vreloj kaši svog poniženja i nemoći.

Volela bih da sam sve ovo snimila telefonom i pokazala
Robertu. U svom sledećem romanu ima da ubijem ne naročito
uspešno prerušenu verziju gđe Larton. Bila sam besna.

Bila sam iskreno zbunjena ovom predstavom nedoličnog

ponašanja i agresije. Da je bar još neko bio sa mnom da to vidi!
Neće mi biti dovoljne ni dve epizode Antikviteta s tavana da se
smirim. Bila sam besna.

77
 +

Šta bi bilo ako bismo govorili ono što stvarno osećamo?

Šta bi bilo ako bi ljudi govorili ono što stvarno osećaju?

Šta bi bilo ako bismo mi, lepo vaspitani sinovi i ćerke ovih
matoraca, počeli da ih grdimo zbog njihovog iskrivljenog
pogleda na svet, njihovog grotesknog sebičluka i sitničavog
isterivanja prava. Šta ako bih stvarno ubila gđu Larton? Svet bi
bio bolji. Kako bi bilo lepo zalupati joj na vrata i ponovo je
pitati: Samo sam htela da proverim da nisi negde videla mog
sina, veštice matora, babuskero jedna plastificirana i samo da
znaš, mrzim te mrzim mrzim, gadi mi se što vonjaš na smrdljive
tepihe i tost, „silk kat”, pekmez, butan-gas i antikvitete. Smuči
mi se od same pomisli na tvoju gornju usnu sa žutim flekama i
dlačicama kao na listu žalfije, starinsko prstenje natakareno na
tvoje čerčilovske artritične prste, unutrašnjost tvoje vlažne
kuće, na težak srebrni flomaster u tvojoj ruci punoj staračkih
pega dok popunjavaš ukrštene reči u tim tvojim groznim
novinama.
O bože, ti jeziva babetino, ti si najgori aspekt našeg života
ovde, ono najgore što postoji u ovom engleskom selu. Ti
predstavljaš sve ono najgore u Engleskoj. I selima. Dabogda
crkla, pa da se umesto tebe doseli neko normalan.

A šta ako bismo mi, pripadnici generacije koja se još seća

rata, rekli ovim strašnim, povlašćenim mladim ljudima da je
ovo zemlja za koju smo se mi borili, da osećaj pripadnosti ne
mogu tek tako da kupe preko mobilnog telefona. Mogla me je
napasti, urlajući: Gde je Leni, kao da ga ja krijem u ostavi.

78
Mogla sam da pozovem policiju. Onda ne bi dolazila ovamo da
lupa na vrata i da urla kako je izgubila svoju zanesenu malu
skitaru sa sve onom njegovom otkačenom frizurom i šašavim
pevušenjem. Volela bih da joj ispričam o onoj pravoj zajednici
koju smo imali ovde, zajednici koja je odumrla upravo
zahvaljujući ljudima poput nje, koji kupuju kuće i prepravljaju
ih tako da imaju one blesave otvorene kuhinje i staklene zidove.
Naravno da je arhiludost očekivati da ta devojka izmišljenog
imena išta od toga razume, rezultat bi bio isti i da je strankinja.
Brine me uticaj na zajednicu. Brine me što se standard srozava.
Brinem se za ovu zemlju. Volela bih da joj selo dosadi, pa da se
umesto njih doseli neki pristojan svet.

Ali u poštansko sanduče sam govorila smireno i ljubazno:

Gospođo Larton. Izvinjavam se što je naš prijatelj parkirao
na javnoj travnatoj leji. Molim vas, ako budete videli Lenija, da
li biste me pozvali? Bili bismo vam mnogo zahvalni. Nema ga
celo popodne, a već se i smrkava. Hvala. Doviđenja.

Ali izgleda daje odmah shvatila koliko se loše ponašala:

Gđo Larton, veoma sam vam zahvalna na izuzetnoj ljuba-
znosti koju ste nam ukazali. Molim vas, ako vidite Lenija, da li
biste mogli da nam telefonirate? Zabrinuti smo. Nije se vratio
kući posle časa slikanja. Hvala vam. Vrlo ste ljubazni.

Bila sam već na pola hodnika kad sam čula kako škripe šarke
poklopca na sandučetu. Okrenula sam se i videla njene tanke
prstiće kako iznutra pridržavaju poklopac; izgovorila je dve
reći i pustila da se poklopac zalupi. Ispljunula je reći,
zamišljajući kako se kotrljaju niz stazu ka meni, kao da beže od
nje. Činilo mi se da gotovo mogu da podignem te njene reći,

79
obrišem s njih njenu katranastu pljuvačku i stavim ih u svoj
džep.

Ludi Pit.

Vukla se niz stazu, ali ja nekako nisam mogla da kažem ono

što je bilo očigledno. Sačekala sam dok se nije okrenuta, a onda
sam progovorila kroz prorez za poštu i rekla joj šta ja mislim
gde joj je dete. Nije mi uopšte odgovorila, kao da su je moje reči
sustigle sa zakašnjenjem. Činilo mi se da mogu da odem do nje,
prestignem svoje reči, i da joj pravo u tu njenu čudnu glavu
utuvim ime:

Ludi Pit.

A onda se reč Leni raspukla kao behar na grani u predve-

čerje. Reč Leni, sve glasnija, neprirodna i nenormalna.
Zdravo, ovde Džoli, jeste li videli Lenija?

Arči, jel’ Leni kod tebe?

Teo, jesi li video Lenija posle škole?

80
 To je Lenijeva mama, pita jesmo li videli Lenija.

Džoli je poslala SMS, pita da li smo videli Lenija.

Hoćeš li, molim te, da kucneš Pegi da je pitaš jel’ videla

Lenija?

To je Lenijeva mama, pita jesmo li videli Lenija. Izgleda da

nije sa svojim matorim dečkom.

Izvinila se što me zove na kućni broj. Rekoh, nema veze. Bilo

je 7.50 i ja sam upravo spustila tanjire u sudoperu.
Ispričala sam joj da je Leni otišao iz škole kao i obično,
lakonog, jedina razlika je to što je sa sobom poneo patike. Tačno
se sećam da je poneo kesu s patikama.
Rekoh da je verovatno na času kod Pita, ali ona je odgovorila
da nije, Pit je danas u Londonu.

Zvala je Cica Mekcicson, ona što ima nevidljivog muža, sva

u panici, njen otkačeni klinac se izgubio.

Pada mrak.

81
 A onda se reč Pit raspukla kao behar na grani u predvečerje.
Reč Pit, sve glasnija, neprirodna i nenormalna.

Ha, Ludi Pit ga upravo spušta u plitak grob. LOL.

Nikad mi se nije sviđala. Digla nos do neba.

Javlja se preko blututa u kolima, da, krenuo je kući, hoće,

obratiće pažnju na Lenija, možda će doći putem sa zadnje
strane slučaju daje krenuo dužim putem kući iz svog logora ili
tako nešto. Važi, svratiće do Pita. Da, i on misli daje čudno, ali
nema razloga za brigu, hvala Bogu, danas je petak, oslobodi
pile iz slanine, jedva čekam, jedva čekam da ga smažem, njam-
njam.

Zdravo, Džuli, ovde Lora, Benova mama. Dobila sam tvoju

poruku...
Džoli.
Molim?
Džoli, ne Džuli.
O, izvini. Džoli.
Nije važno. Šta si htela da kažeš?
Ben kaže da je danas popodne video Lenija kako ide niz
glavnu ulicu.
Niz?
Da, u smeru ka gradu.
Dobro, hvala ti, Lora, baš si ljubazna, mislim da je verovatno
otišao na čaj s nekim drugom, sigurno će svaki čas da upadne.
Hvala što si zvala.

82
 U redu, sve najbolje, Džuli. Bože, šta mi je danas, izvini,
Džoli!

Pitova kuća je zaključana, mračna. Virim unutra. Kucam na

kuhinjski prozor. Razno čudno kamenje poredano po simsu.
Kamenje s rupom.
Pite?
Prolazim iza kuće, možda su u ateljeu.
Leni-Peni?
Lenstere?
Leniću?
Osećam se glupo. On nije ovde.
U dnu Pitove bašte stoji ogroman panj od fiberglasa.
Oduvek sam želeo da vidim jel’ šupalj.
Šunjam se po visokoj travi, preskačući zarđale kante farbe,
poludovršene ramove, iskrenute komade drveta, kamene
ploče, stolove i konopce, životinjske glave ili đubre ili i jedno i
drugo, siguran sam da sam prvi čovek u odelu s potpisom Pola
Smita koji je ikad kročio na ovo pomalo začarano mesto, a kako
se približavam drvetu, sve sam sigurniji da se Leni krije u
njemu i da će svakog trenutka iskočiti da me nasmrt isprepada,
zato ga dozivam: Leni? Bacam se ka otvorenom panju i vičem:
Imam te!
Našao sam te.
Nije u drvetu.
Imam te.
Unutra su samo korov i kojekakvi otpaci. Pomalo sam upla-
šen. Osvrćem se po bašti sa osećajem da me Pitova kuća
posmatra. Sva ova starudija i kojekakve drangulije u Pitovoj
bašti videle su kako sam ispao budala. Videle su kako nisam
pronašao sina u lažnom drvetu. Naravno da se nije sakrio u
lažnom drvetu.
Mislio sam: Molim te, Leni, nemoj da si tako naporan. Dođi
kući.

83
 +

Da pozovemo Džoli da je pitamo da li se Leni pojavio.

Mrak je, sigurno je već kod kuće.
U nekom je svom svetu, taj mali.

Pile nije u rerni, zauvek će ostati nepečeno pile.

Žena stoji, kao da je sasvim normalna, i pilji u svoj telefon.

Jel’ Pit ikad pominjao mobilni?

Počinjem da,
Počinjem da... ne, ništa.
Ne, reci.
Počinjem da se brinem.

Umetnik Piter Blajd?

Da, on, možete li da nas pozovete ako ga budete videli?

Odjednom je bilo 10 uveče i kuću je sve više osvajalo

osećanje mučnine, uvuklo nam se u grudi i grla, ruke su nam
bile kao grozničave, bešike su nam zujale, koža se zatezala,
znali smo da sati prolaze, i to loši sati, obično veće se pretvorilo
u veče velike brige, pa u strašnu beskrajnu noć, nema više

84
Džoli, nema Roberta, nema porodice, nema priče, već je jebenih
deset sati, gde je Leni, ovo su činjenice, nikad nije ostao napolju
posle mraka, u stvari jeste jednom, ali nije bio sam, nije s Pitom,
nije kod Arčija ni kod Alfa, Robert je obišao Veliko polje, vikao
je dugo i glasno sa ivice polja gde puštaju zmajeve, da je Leni
bio u toj šumi, ne bi bio toliko bezobrazan da se ne odazove, i
Greg je obišao krug, dozivajući, Sali se devet puta provezla
kroz selo, do grada i nazad, sasvim polako, tražeći Lenija, on
jeste nestašan, ali ne ovako, nije on nestašan, koliko je Leni
nestašan, nije baš da se nikad nismo zapitali, ne krije se od nas,
gde je onda dođavola, neprestano se pitamo šta radi, šta
izigrava, mnogo puta smo to izgovorili, igra, igra se, to je neka
Lenijeva igra, neki od njegovih otkačenih trikova.

Razmišljao sam jasno. Adrenalin. Džolini roditelji kažu:

Zašto niste zvali policiju, on je malo dete, dečačić, šta je s vama
pobogu, kako niste zvali policiju i šta kog đavola oboje sedite
kod kuće, jedno nek ostane pored telefona drugo nek krene sa
baterijskom lampom da pronađe to prokleto dete, idite do tog
njegovog logora, idite do crkvene porte, do igrališta, do
septičke jame, do autobuske stanice, idite do mesne zajednice,
do parkinga ispred paba, idite do one žive ograde od
božikovine.

Pojavio se? A ona kaže: Nije, dođi kući, došla je policija.

dođi kući

Mrak je

85
 +

Pegi je stajala u mraku na svojoj kapiji i posmatrala.

Stiže gomila ljudi.

Unutra su, pretražuju njegovu kući, znači nema zezanja, ovo

je ozbiljno.

Niko od nas nije spavao.

Proklete sirene i rotacije, sjatile se sve same glavešine, matori

moj.

Kroz zavese sam gledao rotacije i sav taj narod koji dolazi i
odlazi, pa rekoh Gloriji: Evo ti šta znači iznenada. Učiteljica mi
je jednom rekla da je reč iznenada poštapalica. I reč dobro.
Ali iznenada, Glorija, ovo nije dobro.

Ovo nije nešto što gledamo na TV-u. Progutalo je noć i dan,

niko ne zna koliko je sati, kolaju ružne glasine, a mi znamo
samo da je Pit priveden na saslušanje. Ej, Piter Blajd!

86
 Po kući mi se muva dvadeset troje ljudi, na kolskom prilazu
još gomila njih, bezbrojna kola i kombiji, a na krovu neki čovek
uvezan konopcima.

Hoćeš da povučeš to što si rekao, Stjuarte? U ovom trenutku

na stotine ljudi govori samo o tome kako su oni loši roditelji.
Osuđuju. Pričaju priče. Ja mislim da ti ne želiš da budeš jedan
od njih, jesam li u pravu?

Pogledaj me, Roberte. Pogledaj me, čoveče. Pogledaj me.

Ako je ma i prstom pipnuo tog dečaka, ima da ga raščerečim
golim rukama. Iščupaću mu srce iz grudi i izgaziti ga dok ne
ostane samo mrlja na podu.

Ne mogu da verujem da su i jedan jedini put ostavili klinca

nasamo s njim, a kamoli skoro svakog dana.

Gledam u ruke sirote Džoli, krvave mrlje sa obe strane nok-

tiju, tamo gde je grizla i žvakala prste. Kaže: Molim vas, možete
li, molim vas, da razumete da ne znam ništa više. Vreme je
poludelo. Imam osećaj kao da je juče bilo pre nedelju dana čini
se kao da je bilo jutros, sve se stopilo i pobrkalo. Izvinjavam se.
Policajac joj kaže da se ne izvinjava. Hvatam Fergusov pogled,
pa se izvinjavamo i izlazimo, prepuštajući ih košmaru, sirote
ljude.

87
 Helikopter lebdi nad selom kao debela pčela, tresu se pla-
foni.

Najnovija vest, mator čovek koji se druži sa decom ne može

biti nevin.

Ponovo izlazim. Ne mogu da spavam. Dečaci i ja smo nacr-

tali krug u čijem centru je kuća Ludog Pita i još je, kao bonus,
dobio ciglu u prozor. Naći ćemo mi tog klinca.

Naglo je zakočila. Zakucao sam se u pojas. Odmahnula mi je

glavom u bočnom retrovizoru. Bio sam preplašen što sam u
policijskim kolima.
Vi razumete koliko je ovo ozbiljno, zar ne, Pite?

Seksualno zlostavljan, kidnapovan, iskorišćen, zatočen, otet.

Potpuno sam odlepio od apsolutne surovosti svega toga, nisam
to mogao da podnesem, pa smo nas nekolicina otišli do paba,
bio je prepun ljudi, nepoznatih, i svi su bili u fazonu, ono, kao,
jebote, kakvo sranje, neki matorac je maznuo klinca.

Zastani i diši, srce mi kuca vreme-vreme-vreme-vreme,

vreme je da uključim mašinu za pranje sudova, vreme je da
odem po Lenija, koncentriši se, čujem ga,
ćao, mama, ćao-ćao,
šta ima uz čaj, danas sam od gladi zanemoćao.

88
 +

Stalno mi govore koja su mi prava, da mogu da tražim hranu

ako želim, da mogu u klonju ako me pritera. Odvratno neonsko
svetio, moje stvari u kesama, niko ne sme ništa da me pita dok
ne stignu oni drugi, a ja svakom ko uđe u bebiplavu sterilnu
sobu kažem kako ne bih ni pipnuo Lenija i svakih pet minuta
pitam: Šta se desilo s Lenijem, uzeli su mi otiske prstiju i uzorak
iz usta i brisali su mi ruke i rekli su: Nije nam potrebna vaša
dozvola, kao da sam se opirao, i: Za vas je bolje da nam odmah
sve kažete, ako nam odmah kažete, Pite, ako ste nevini, Pite,
jesam li nevin, Pite, u sobu pet, u sobu za saslušanje pet, vozne
karte i odeća i ima li ljudi u mojoj kući, čeka se snimak s kamera
Državne železnice, iz Ulice Kork, da, ima, gospodine, u vašoj
kući ima ljudi i vi morate da nam kažete gde je dečko, mislim
da će vam brzo biti jasno da mi možemo da uradimo šta god
hoćemo, g. Blajde, a jedan od njih šapuće: Bio blizu čega? Jer
oni misle, vi mislite, mi znamo, da sam uradio nešto Leniju,
pevaj onda, seronjo jedan usrani, ne, ne želim više čaja ni
advokata, želim da vidim Džoli ili Roberta, hoću da idem kući,
hoću da im pomognem da nađemo Lenija i onda vidi, vidi,
seoska luda, kakav kliše, odjednom osećam kako bih želeo da
im moja mama, moj galerista, Ben ili bilo ko kaže kako ja nisam
nikakva seoska luda već prokleto slavan umetnik, nije to
poenta, nije važno jeste li ili niste, nisam, ako bih prodao samo
nekoliko starih komada koje sam sačuvao, mogao bih da kupim
celu ovu vašu policijsku stanicu, želim da Leni objasni ovim
ljudima, samo pogledaj, izvuci me odavde, upravo sam čitao o
vama, prilično ozloglašen u svoje vreme, dovedite mi Lenija, e
baš u tome je poenta, g. Blajde, morate da nam kažete gde je on,
prilično kontroverzna ličnost, molim vas, smirite se, jesu li
roditelji znali za vaš rad, za ona šokantna dela, u redu, u
prostoriji su prisutni, kad ste poslednji put videli dete, ponovo
puštaju traku, svi spremni, kad god poželite šolju čaja, g. Blajde,
da li se javio inspektor Majersko, na istoj smo strani, Pite,
možete li samo malo da se približite mikrofonu, svi mi želimo
isto, možemo li da dobijemo ovde malo vode i papirnate

89
maramice, svi mi želimo da se mali Leni vrati kuči zdrav i čitav.

Pa ne krije se on u tom tvom telefonu, folirantu jedan

šminkerski, idi i traži ga. Prevrni nebo i zemlju. Baci se u
potragu-

Supa i molitve. Zatim još supe i još molitvi. Dragi prijatelji;

za ovo smo se pripremali.

Zašto bi njegova školska torba i patike za fizičko bili u vašoj

šupi?
Pretpostavljam da ih je on tamo stavio.
Pokušajte ponovo.
Pretpostavljam da ih je u prolazu ostavio tamo. Već je to
radio. Kod mene može da dolazi i odlazi kad mu je volja.
Zašto ste ih sakrili?
Nisam ih sakrio.
Hoćete li se na sudu zakleti da niste stavili te dve torbe u
svoju šupu?
Hoću.
G. Blajde, forenzičari neće prezati ni od čega kako bi utvrdili
da li govorite istinu.
Želeo bih solju čaja. Ovo je jebeno ludilo.
Ponovo vas opominjem da pazite na izražavanje.

Rekla je: To svi ovde mislimo, a ja sam rekao: Nije tačno,

Elen, nije tako. To je nezamislivo. Nemoj ni da pomišljaš na to.

90
 Svaka izbočina na livadi liči na sklupčano dete. Stomak mi
je tečan.

Da budemo sasvim jasni, tražimo živo dete. Ovo je potraga

za nestalim detetom. Statistički, velika je verovatnoća da će se
Leni vratiti kući u narednih šest sati, promrzao i pokunjen.

Edvarde, ako mi kažeš samo jednu reč na temu teorija zavere

ili nekakvih urota, kunem ti se bogom, ima da se razvedena od
tebe, začepi već jednom, bar jednom u životu zatvori tu gubicu
ili se gubi napolje da ga tražiš.

Možete li da objasnite, kako bismo snimili, šta je ovo pred

nama, neke stvari iz mog ateljea, možete li da budete malo
određeniji, samo malo, molim vas, ovo je smešno, to je Lenijevo
ime, molim vas, nastavite, to je Lenijevo ime ispisano po celoj
strani, pedeset pet puta, da budemo precizni, Pitere, g. Blajde,
složićete se da je to gotovo opsesivno, to su samo žvrljotine, ja
radim graviranje slova, to je nešto potpuno nesvesno, ali mora
biti da ste mislili na njega dok ste to radili, ne, hoćete da kažete
da niste mislili ili možda ne u tom smislu, meni to liči na
ljubavno pismo, nekom neupućenom bi to delovalo prilično
opsesivno, uopšte nije tako, možete li radi snimanja da kažete
šta je ovo ispred nas, ako bismo samo mogli da odgovorimo,
neke stvari iz mog ateljea, nisam spavao ko zna koliko, možete
li da opišete radi snimanja, to je stranica iz mog bloka za
skiciranje, nastavite, ne razumem, pitali ste me i ja sam vam
rekao da hoću da idem da im pomognem da pronađu Lenija,
ne razumem, šta je na ovom papiru, g. Blajde, to je crtež
seksualnog čina dvoje ljudi, to je crtež, nije samo crtež, zar ne,
u mojoj kući ima verovatno dvadeset hiljada crteža, ja ne

91
razmišljam, ja samo stvaram dela, stvaram dela već decenijama,
neka od njih su kao ovo, razumem, g. Blajde, razumem ja vas,
ali objasnite mi razliku između ovih „crteža iz života” i
pornografskih crteža, NEĆU, pa onda, g. Blajde, da kažemo
ovako, ovo su eksplicitni crteži androginih figura u seksualnom
činu, NISU, gde je ona fina žena s parfemom što miriše na ružu,
rekla je da nemam razloga za brigu, preporučujem vam da se
smirite, molim vas, NEĆU, to je dovoljno, mogli bismo da
napravimo pauzu, ne dopada mi se ovo, hoću da sačekam,
čekajte, nastavite, šta, nastavite, gospode bože, ne znam kako
drugačije da vam objasnim, vi mislite, čekajte, g. Blajde, hajde
da napravimo pauzu, ovo nije, znam šta hoćete da kažete, uvek
sam stvarao dela s temom seksa i uvek sam crtao i tu ne postoji
nikakva veza, kakvo potpuno ludilo, ruke znojave, kriv kriv,
smirite se, šta je ovo, viktorijansko suđenje zbog nedoličnosti,
tako sam nesrećan, hoću da razgovaram s nekim drugim, ovo
je potpuno smešno, ljudi su pisali knjige, ljudi su pisali
doktorate o mojim crtežima i, bože blagi, jel’ ovo sad nešto
ozbiljno, dođavola, to nisu žvrljotine mene kao seksualnog
napasnika, gospode bože, smiluj se, hoću da razgovaram s
nekim, znači, da li ste ikad na vašim časovima s Lenijem, NE
NE NE, prestanite s tim, ne mogu da verujem, sa čim da
prestanemo, g. Blajde, molim vas, smirite se, g. Blajde, svaki put
kad pomeri ruke na crnom plastičnom stolu ostaje znojav trag,
g. Blajde?
podiže ruku
vlažna ruka ostaje
nema razlike između njihovih glasova i misli u njegovoj
glavi, ubeđen je da može da čuje misli i u njihovim glavama
podiže ruku
podiže ruku i hladan vazduh u sobi spira vodu i toplotu
znojavog traga, tako da on spušta drugu ruku i ostavlja novi
trag, pojavljuje se još Roršahovih mrlja, otisaka toplote, pri-
tisak, zatim zatamnjenje,
i razmišlja o mravima koji na leđima nose kapljice vode,
minijaturne mešine vode i seća se kako je kao tinejdžer u Grčkoj
plivao u nestvarno toplom moru i onog mesta na litici odakle

92
su mu meštani rekli da skoči, on je skočio i susreo se sa
eksplozijom ledene vode
hodnik ispunjen ledenom tišinom prodire kroz šištavu
mlaku so
skače opet i opet
svaki put je šokantno
kao gost na venčanju dve zaraćene vode
opet i opet skače Blajd dole u vodu, g. Blajde
Zakleću se Biblijom, životom svog rođaka, svakom tačkom
koju sam stavio na papir, drvo ili platno, da nikad ne bih
povredio to dete.
G. Blajde?
Možete li radi snimanja da opišete ovo što se nalazi pred
nama?

U kombi, opijen hloroformom, do Dovera, pa dole kroz

Francusku, Španiju, preko Maroka, budi se u naručju bogatog
perverznjaka s narom u ustima. Laku noć, Lorejn, ne želim više
da mislim o tome. Ne znamo.
Pa, neko zna.

Po ceo dan svakog dana. Druga kazaljka sata od bodljikave

žice, seče.

Jednom rečju, nesvestan. Maltretiranja, takmičenja, pravila

ponašanja u učionici. U svom svetu. Ali istovremeno istan-
čanog uma i intuitivan. Uživala sam da ga podučavam. Uži-
vam. O, bože. Izvinite.

93
 Pitao sam se: Kako treba da se ponašam? Izašao sam napolje,
ali timovi za potragu su bili tako dobro organizovani i svi su mi
govorili: Idi Kući, Roberte, Odmori Se; bio sam najbeznadežnije
i najnepoštenije ljudsko biće.

Stalno to govoriš. Prestani da se ponavljaš i koncentriši se na

ono što znamo.

Džulijanov i Fionin najstariji je nameravao da piše diserta-

ciju o Piteru Blajdu, bio je njegov veliki obožavalac; sad će
morati dobro da se porazmisli.

Boje njegovih očiju, ali ne i kako se lupa pesnicama kad mu

se jelo dopalo. Marke i oblika njegovog ranca, ali ne i lanca
pegica preko njegovih obraza i nosa.
Rekla sam im.
Zaboravila sam.
Pomenula sam to.
Sećam se.
Boje njegovih očiju, ali ne i kako peva dok hoda, marke i
oblika njegovog ranca, ali ne i malog ožiljka na prstu.

Tišina u sobi.

Ta Pitova slika iz sedamdesetih, onako skockan kao

94
 Mundog9, mislim, pa svako normalan bi proverio da li je osuđi-
van.

Ponavlja to na onaj svoj plišano mek profesionalan način:

Nema opšteprihvaćenog načina kako treba da reagujemo.

Napokon slava: baka je bila na vestima u deset i pričala kako

je Ludi Pit dobrano odvaljen.

Govorim, ali ne prepoznajem sopstveni glas. Svoj glas i sve

ostale glasove i zaglušujuće bubnjanje činjenice da se on još nije
pojavio.

Koje ovaj čovek u sjajnom sivom odelu s plavim plastičnim

kesama na nogama, dva ajpeda i prenosnom hemijskom
laboratorijom koji sedi na Lenijevom krevetu?

Trebalo bi da provere u Peginoj šupi za drva; ta krade bebe

još od srednjeg veka.

9 Mundog (eng. Moondog) rođen kao Luj Tomas Hardin (1919-1999), bio je slepi američki
kompozitor, pesnik i izumitelj muzičkih instrumenata. Preselivši se u Njujork, odlučio je da
živi na ulici. Nosio je specifičan kostim, zasnovan na njegovom poimanju izgleda nordijskog
boga Odina.

95
 Petnaestoro ljudi govori uglas, užurbano prevodeći Lenija u
A4 stranicu nestalosti, trunčicu u moru nestalih ljudi.

Derbi je derbi, bez obzira na to šta se još događalo, i mi ćemo

pobediti za njega, za malog.

Reći ću samo ovo, a to nisi čuo od mene, u njegovoj kući su

nađene neko vrlo čudne stvari.

Nesanica ti je đavolova njiva, sinko.

Neko zna gde je, kaže Sali po četiristo pedeseti put, ubiću je,
ali bila mi je veliki oslonac. Jelda da je Sali bila veliki oslonac?
Nađite. Mog. Sina. Menjam muža za sina, uzmite ga, sklo-
nite mi ga sa očiju, sve mi ih sklonite sa očiju. Zatvoriću oči i na
unutrašnjosti kapaka nacrtati Lenija, onako detaljno kako samo
ja to mogu, a kad ih otvorim, hoću da ga vidim.

Zamisli, zamisli samo da si ta žena, makar na deset minuta,

gospode bože.

Nema šta drugo da bude, to je čisto zanemarivanje.

96
 Ta krpa za sudove s vickastim rakunom koji kaže: „Gospo-
de, daj mi strpljenja, ali samo požuri!” Mislim, kako je to
bezosećajno!

Gevin, dežurni narednik u Timu za istraživanje zlostavljanja

dece, kaže: Razgovarajte sa Robertom. Pitajte Roberta šta on
misli.

Kad samo pomislim na to, na to da nemaš pojma gde ti je sin,

i tako po celo popodne, ceo komad dana, iz dana u dan.

Mislio sam: Pusti Džolinog tatu sa uzice, pusti ga da ubije

Pita i dovede Lenija kući, da me ušuška u krevetu, da se zauvek
prema meni ponaša pokroviteljski i potcenjivački, da me tretira
kao da sam dete, samo da se Leni onako, sve skakućući, popne
uz kolski prilaz i kaže: Šta se dešava tata, zašto su baka i deka
ovde?

Moram da pitam. Da li bi ti voleo da je Pit ubio Lenija? Jel’ to

želiš? Hoćeš telo?

Ljubazni Adam kaže: Dokazi u slučajevima nestalih osoba

imaju prioritet prilikom testiranja DNK, ali laboratorija je
svejedno u Londonu i samo da bude potpuno jasno, Leni je
ostavio svoj DNK svuda po selu, poput vilinskog praha. Da ne
bude nikakvog nesporazuma, Lenijevi forenzički dokazi su
svuda. Uzduž i popreko po ulici, iza mesne zajednice, oko

97
paba, u najmanje desetak kuća, u spavaćim i dečjim sobama, u
garažama, u šumi, na velikoj livadi, na jebenom drveću, da
izvinite na izražavanju. Nema veze, Ljubazni Adame, samo
nastavite! Znate, ispada da je Lenijev miris zapravo miris sela i
da nam je on tu negde pod nosom.

Zavirio sam u svaku bogovetnu kantu za đubre i svaki put

kad bih podigao poklopac ili kesu, očekivao sam da vidim
mrtvo dete. To je uzelo svoj danak, tako da večeras pijem, iako
je dan za apstinenciju, jel’ to u redu?

Jesam li ja lepo rekao da su oni čudan par, Džoli i Rob, Pita i

malog da i ne pominjem, kapirate me?

Poverenje ne postoji. To je poguban mit.

U stakleniku sam. Ovde je potpuni haos. Ambiciozni pla-

novi za sadnju su napušteni. Leje su pune otisaka policijskih
čizama. Jedna saksija leži smrvljena.
Krompir je cvetao; uzimam jednu stabljiku sa sitnim belim
cvetićima i podižem je. Dole u rupi, poneki zakačen za koren,
leži desetak savršenih mladih krompirića. I plastična kesa.
Kleknem i obrišem kesu o košulju.
Iz nekog razloga imam osećaj da je ovo važno, stoga sve ra-
dim krišom. Osvrćem se ka kući, ka ljudima koji su u mojoj
kući. Ne želim da vide ovo.
To je kesa za zamrzivač s patent-zatvaračem. Unutra je parče
papira ispisano Lenijevim rukopisom.
„ZDRAVO DA SI BERAČU KROMPIRA, JUPI,

98
 DANAS SE MLADI KROMPIR KUPI!”
Ležem na izriban pod staklenika, stiskajući pismo svog sina
od pre sto i više dana, jecam i grebem člancima po zemlji.
Pronašla bih ovo. Viknula ga. Smejali bismo se i zajedno vadili
krompiriće, otresajući ih od zemlje.

Mogao bi da je zagrliš, ali ona bi ti odgrizla ruku.

Razmišljala sam: Da li bi se Leni borio ili opirao ako bi neko

pokušao da ga ugura u kola? Hoće li Lenija seksualno
napastvovatj i ubiti? Da li i Džoli more ovakve misli? Mogu li
da je zaštitim od njih? Na televiziji sam videla da imaju
specijalne pse za leševe koji mogu da nanjuše mrtvaca, ovo nisu
psi za leševe, oni traže živog Lenija, njuše njegov šašavi mlečni
miris, njegovu odeću, njegovu neopranu kosu. Misli su mi bile
nejasne i mračne; pravila sam se da imam posla.

Vrlo je važno da spavaš.

Ne mogu.
Ja mogu da ti pomognem da zaspiš.
Ako hoćeš da mi pomogneš, pozovi sve koje znaš, sve do
poslednjeg usputnog poznanika, prevrni svaki centimetar ove
zemlje dok ne nađeš moje dete, i vrati mi ga.

Lenijeva različitost. Niko ne može da se seti da li je dobro

igrao fudbal. Nije bilo loš. Stalno je pevao. Stvarno? Stalno je
pevao i bio je dobar u fudbalu? Pevao je, znači da su mu se
rugali. Ne, Leniju se nisu rugali, imao je kao neku magiju, svi
smo prihvatali da je zagonetan i poseban. Magiju, kažeš, i šta,

99
ta magija je kao prolazila kod odraslih, dece, kod svih? Ne
verujem ti.

U svako doba dana naći ćeš barem dvadesetak zazjavala,

posetilaca tragedija, kako se tiskaju oko policijske trake. Da
poludiš! A ona kravetina Anđela Larton im služi čaj!

Neko je na autobuskoj stanici sprejom ispisao UZEO GA

POTAJNIČAK.

Volter je počeo čudno da se ponaša, da laje i njuška oko onog

bizarnog malog betonskog objekta što liči na kutiju za lekove,
tamo pored padine za sankanje, i ja pomislih, sranje, to je to,
sad ću da vidim leš, moraću da nosim mrtvo dete kilometar i
po do kuće, izaći ću u novinama, ali to je bio samo raspadnut
jazavac, iz očnih duplji navirali su mu crvi kao neka usporena
obezglavljena vojska, napadnu, povuku se, kovitlaju se u
konfuziji.

Sanjala sam, kao ja sam Devica Marija, dojim Lenija,

naslikanu evropsku bebu s narukvicom oko zgloba, položenu
na moju odoru u boji lapisa, u pozadini selo, minijaturni
Robert plasti seno na livadi, a Leni, Leni je sisao i rastao,
nabubreo je i rastegnuo se u velikog dugačkog mišićavog
muškarca, isklesan, oslobođen ispod ko zna kog nevidljivog
kamena pod kojim je beba bila zatočena, zavaljen u mom krilu,
bradat, velika kita mu se otegla do poda, još sisa, klokoće,
čvrsto zaspao, ali žedan, sise su mi bile napravljene od listova
kupusa, a moj sin od mermera, Robert je bio u pozadini,

100
malecak, očajnički je žnjeo, klečeći je čupao slamke u beznađu,
a u ogledalu, poluzaklonjen, Pit koji nas slika.

Nijedno dete koje nestane nije naporno ni dosadno, jelda?

„Neće nam nedostajati njegovo obično lice ni njegov traljav
uspeh u školi. Ni po čemu nije bio izuzetan, malo nas je čak i
smarao, i drago nam je što ga nema.”

Dragi Džoli i Roberte, mislim na vas, strašno mi je krivo što

sam ponekad bio zao prema Leniju. Uglavnom nisam, ali
jednom sam ga nazvao retardom i on je možda bio tužan.
Stvarno mi je žao, mislim na njega i molim se da se vrati kući.
Od Džejmsa Steda.

Ponudili su mi hotel. Savetovali su mi da se ne vraćam u

selo. Ali ja sam otišao da tražim Lenija. Ne provocirajte ljude,
kazali su. U ovakvim trenucima osećanja umeju da
preovladaju. Ali ja želim da vidim Džoli. Hoću da pomognem
svojim prijateljima. Hoću da pronađem Lenija. Onda je onaj
čovečuljak što liči na uspavanog poljskog miša rekao da će mi
biti potrebno psihološko savetovanje. Upozorio me je da možda
više neću moći da živim u selu. Trebalo bi da posetim
psihoterapeuta i u potpunosti iskoristim pravnu, finansijsku i
emotivnu podršku koja mi je ponuđena. I ne bi trebalo da
razgovaram s novinarima.
Verujete li u Boga, g. Blajde?
Ne, odgovorio sam.
Samo proveravam, rekao je pospani poljski miš. Moglo bi
vam biti od koristi.

101
 Znala sam da si bezosećajan, ali nisam shvatala koliko si pun
mržnje.

SILOVANJE, UBISTVO I SADISTIČKO NASILJE:

Pročitajte scene iz „dobro začinjenog krimi-prvenca”
Lenijeve mame.

Molim vas, tišina. Po cenu da se ponavljam, molim vas,

nemojte da se sukobljavate sa dekom. Molim vas, poštujte
oficirku za vezu s porodicom i delikatan posao koji joj je
poveren.

On je seksualni rob u Saudijskoj Arabiji, ulični svirač u Fesu,

utrpan u kesu šuta na mahovinastom dnu kanala Dadli, on je
kiselina, on je otpadna voda, on je beton, on sad ima novo lice.

Pogledaj me u oči i reci da nije uzbudljivo, celo selo gleda.

Mislio sam da je mali pravi debil, skakuće naokolo kao da je

neka vilinska princeza, ali što se kaže o mrtvima sve najlepše.

Pit je u po bela dana obišao ceo krug po selu, kao da ga

zabole za sve, alal mu vera.

102
 Nije više osumnjičen. Ima neoboriv alibi, od kada je mali
izašao iz škole sve do ovog trenutka. Neoboriv. Alibi. Možemo
li to još jednom da ponovimo da čuje i ovaj kapetan lova na
veštice, ovaj za poker-aparatom.

Nikad nisi video ništa slično onome što je taj mali sakupio.
Soba mu je kao Muzej Pita Riversa, fosilizovano drvo, kristali i
kamenje, sa sve oznakama „star 40 miliona godina”, „plaža u
Safoku”, „tatino prvo lažno zlato”, ajkulini zubi, lutkice iz
Gvatemale, čvorovi, činijice za pranje prstiju, žirovi, školjke,
stalaktiti, koska za jadac, sve obeleženo, s ljubavlju.

Hrabro od njega što je došao pravo ovamo, suočio se sa

svima.

Dragi gospodine i gospođo Lojd, Išli smo u šumu da malo

pucamo iz vazdušnog pištolja i tamo smo sreli Lenija koji je
pravio svoj logor. Nazvali smo ga frikom i šutnuli smo zid koji
se malo slomio, a ja sam ga sapleo i svi smo se smejali. Mnogo
mi je žao, on je bio stvarno kul dečak i ja se nadam da je dobro
i da će se uskoro vratiti kući. Od Dina Doza. PS Izvinjavam se.

Pem ima celu biblioteku tih sranja.

Kakvih sranja.
Pa to, znaš, o nestaloj deci.
A?
Ubistva, slučajevi nestale dece, gomile knjiga o slavnoj
mrtvoj deci.
Zajebano.

103
 Jeste, rekla je da je to što se našla tako blizu drame ostvarenje
njenog sna i da se nada da se neće skoro završiti.
To je nešto najbolesnije što sam ikad čuo, Debela Pem je zla.
Jeste, čoveče, samo nemoj da je zoveš Debela Pem, to baš nije
kul.

Samo da te podsetim, Nik, da je Džoli još prvog dana,

PRVOG DANA, rekla kako ne veruje da bi Pit naudio njenom
detetu. Rekla je to još prvog dana.

Znam da ste prvih 1000 razglednica velikodušno uradili za

džabe, ali vi ste jedina lokalna firma koja naplaćuje za pomoć u
kampanji, a s obzirom na to da ste, kako da kažem, Poljaci i
stoga niste „iz” ove zajednice u tradicionalnom smislu reći, ne
bih voleo da se pročuje kako ste zarađivali na tragediji g. i gđe
Lojd, u stvari, svih nas.

Ej, pedofilčino, ti baš imaš petlju. Ne možeš prevariti

prevaranta. Ima nas ovde koji bismo rado popričali s tobom.

Dragi svi,
Jutros sam imao sastanak s Kerolajn, urednicom Džoli Lojd,
i Martinom iz našeg pravnog tima, i mogu da potvrdim da
ćemo ovaj roman do daljeg skinuti sa rasporeda. Hvala vam
svima što ste sačuvali hladnokrvnost kad su delovi procureli u
javnost, takođe i za vašu brigu i iskrenost. Mislim da možemo
da budemo veoma ponosni na svoje ponašanje, kao izdavača i
kao ljudi, tokom ovog perioda užasa za jednu od naših
spisateljica koja najviše obećava. Svako dobro,

104
 Suzan

Gomila opasnih momaka, napadaju jednog starca. Rmpalije.

Pesniče uplakanog penzionera.

Ja od činjenica živim, Agnješka. Godišnje sedamsto hiljada

dece pobegne od kuće. Oko sedamsto bude oteto. Hajde onda
da pustimo verovatnoću da trijumfuje nad šlepom panikom i
zloslutnim fantazijama, važi?

Gos’n nadobudni Hauart se nije baš nešto oglašavao, jelda?

Drži jezik za zubima da policija ne bi našla one stotine mrtvih
kurava u njegovoj bašti?

Kleknuvši, Pegi polaže drevne dlanove na venac žirova

izrezbaren na drvenoj škrinji koju je njen pradeda izdubio od
hrasta iz ovog kraja. Šapuće: Čuvaj ga.
Čeka i prevlaci prstima preko drveta.
Uzdiše. Oštar bol u kolenima i uz kičmu.
Znam te ja.
Znam šta smeraš.
Vrati dečaka.

Drugi psi, druže, neće nanjušiti živo dete.

105
 Takmičenja u autentičnosti, upinju se da dokažu da više od
svih pripadaju ovde, čuvaju svoje specijalno mesto na slici. Sve
ovo je pokazalo da su ljudi većinom obične drkadžije.

Njegova kosa, njegove oči, njegov hod, njegovi prednji zubi,

njegove soknice, razbijeno koleno, njegov smeh. Prepoznaćete
ga po zlatnim maljicama na cevanicama. Ja bih ga prepoznala
po mlečnom jutarnjem dahu. Nađite ga nađite ga nađite ga
nađite ga.

Džen je osvežavala stranicu svakih pet minuta, Leni, #Leni,

#Leninovosti, #nađiLenija, ali za razliku od Džen, ja sam
zapravo bio na vestima, tako da sam se pomalo navukao na to
da tražim sebe na TV-u, i svi su rekli da sam izgledao fit.
Mislim, naravno da sam izgledao tužno, ali i fit.

Samo da znate da mislimo na vas svake sekunde svakog

dana, a večeras smo se svi zajedno pomolili Sv. Antoniju da se
Leni vrati zdrav i čitav i nadamo se da ćete otvoriti svoja srca
za božiju ljubav kako bi vaše dete bilo vraćeno milošću božijom.
Za one koji veruju, sve je moguće.

Sreo sam ga kad sam siso sa busa, govno malo, razmaženi

mali debil s rancem od sto kinti, preplanuo od skijanja na
zimskom raspustu, i pitao sam ga: „Ej, moronu, jesi li ti napisao
onaj grafit s Potajničkom?”, a na njegovom pocrvenelom licu je
na tren sevnulo nešto kao samopouzdanje, drskost, ali je
odmah nestalo i on se sav zarozao od suza, ponavljao je
izvinite, izvinite, izvinite, mnogo mi je žao i tako, dva sata

106
kasnije, eto ti nas, on i njegov tata sa svojim bratom i ja, gulimo
grafit, u tišini, niko ni da progovori, a znaš, nisam to rekao,
naravno da nisam ni spomenuo, kad bi mi neki ljubimac
uginuo, moj stari je imao običaj da kaže: „Uzo ga Potajničak”.
Možda sam zato toliko poludeo i samo sam hteo da taj natpis
nestane.

Nikad se nisam zvanično predstavila, ja sam Anđela Larton,

Lenijeva komšinica, u ulozi nezvanične osobe za vezu između
vlasti i udruženja meštana.

Neću da te lažem, druže, pabu nikad nije tako dobro išlo. Ne

mogu da se žalim.

Nije tajna da je policija upozorila Nodija zbog zezanja ljudi

preko telefona, još davno. Jel’ neko misli da je Nodi decoubica?

Da li je Leni pomenuo još nekog kad je gradio svoje

skrovište, neku odraslu osobu koju je sreo u šumi?

Da, da, moja grofice, Pit je dobar tip, Pit ima zlatno srce, Pit
je duša od čoveka, ni mrava ne bi zgazio, i drugi dobro poznati
klišei koje ću ja bljuvati sve dok mi ti, curo moja jedra, ne
doneseš čaj.

107
 Priča o seoskom zloduhu i kako ga umiriti. Rekoh, Pegi, nisi
me baš oraspoložila, stara moja.

Razmišljao sam o Kerolajn Friman, oficirki za vezu, u uskoj

suknji i salonkama s visokom potpeticom, pa sam se iskrao do
kupatila da izdrkam. Samoprezirno, prljavo zadovoljstvo,
Kerolajn Friman sa suknjom zadignutom do struka, Kerolajn
Friman crveni, seks-crvenilo penje joj se uz vrat, osvrće se preko
ramena da bi mi rekla ne brini, niko ne može da nas čuje i da,
da, želela bi vlažan palac u bulji dok je tucam, to, to, Roberte,
uuuuh, gospode bože, stid i olakšanje i krivica.

Prvo sam čula govor i nisam se mnogo obazirala na to,

budući da Alis često govori u snu, ali sam onda shvatila da su
to dva glasa, dva dečja glasa, pa sam probudila Garija i on ih je
čuo, čuo je Alis kako razgovara s nekim detetom; ustali smo i
prošli kroz hodnik i opet smo čuli dva glasa, da mi umre majka
ako lažem, i Gari će vam potvrditi, stajali smo ispred Alisine
sobe i slušali, ćaskali su kao stari prijatelji o ovom i onom, šta
najviše vole da jedu, Alis je rekla kako ne podnosi kikiriki
puter, a onaj drugi glas, glas nekog dečaka je rekao: „Ni ja,
kikiriki puter je bljak!” I na to je Gari otvorio vrata, a Alis je
sedela sama na krevetu i mi smo je pitali s kim to razgovaraš,
ko je u sobi, Ali, dušo, i Gari je proverio sve ormane, gledao je
iza vrata, a Alis je rekla: ,,S Lenijem. Pričala sam s Lenijem.”
Znam da će nas ljudi osuđivati i da će reći da izmišljamo, ali ja
verujem da je moja porodica bila svedok čuda.

Ne bih da to budem ja, ali neko bi trebalo da joj kaže da malo

šminke na licu neće naneti štetu njenom cilju. Izgleda tako
grubo da je teško saosećati s njom, razumete šta hoću da

108
 kažem?

Da je on tvoje dete i da se vrati posle cele ove gungule, koliko

bi se ti razbesneo? Ja bih načisto odlepila, uopšte se ne šalim.

Više se potresla ČEKAJTE, SASLUŠAJTE ME više se potresla

kad su prebili Pita nego što smo je i u jednom trenutku videli
potresenu zbog Lenija, ČEKAJTE, UMUKNITE, ČEKAJTE,
samo hoću da kažem, samo hoću da kažem, jel’ to nešto, jel’,
okej, zaboravite, niko od vas neće da sluša prave ideje, jebite se
svi.

Divim se onom što radite i sve to, ali mislim da jadničak ne

bi želeo veće „otvorenog mikrofona” za sakupljanje priloga.
Bar ne još. Obnevideće ako bude čuo kako neko svira Sultani
ljiga.

U svemu ovome, Tereza, najgrotesknija je apsurdna brzina,

koliko brzo nestalo dete postaje industrija u procvatu. Koliko li
smo samo izvežbani?

Tama pada po nalogu tvom, dragi Gospode10, nijedan greh

ne ostaje nekažnjen.

10 Stih iz himne Džona Elertona „Danu koji nam dade, Gospode, dođe kraj”.

109
 Draga Džoli, ne znam da li me se sećaš, ja sam Alisa, jedna
od babica koja te je porađala kad se rodio Leni. Sećam se i tebe
i njega, i tvog ljubaznog muža. Htela sam samo da znaš da
svakog dana mislim na vas i vašu divnu bebu i da se nadam da
će se on vratiti kući.

Kopija se zavodi, krigle se pune. Čini se da je selo voljno da

učestvuje u mitologizaciji ovog neobičnog deteta, kao da bi
priznanje da je on tek još jedno nestalo dete učinilo lošu uslugu
ovom mestu, šarmantnom selu, ovom ekstraposebnom mestu.
Telefoniram šefu, a on me optužuje da sam se zaglibio ovde.
Kaže da sam postao meštanin, da sam smekšao. Imitira moj
akcenat: „Mali je bio poseban, hajde da opozovemo potragu i
da slikamo ljupke Lenijeve portrete. Mora da se pretvorio u
sovu i odleteo u jebeni Hogvorts da večera s princezom
Dajanom.”

U životu nisam video ženu koja je više kriva od ove; moraju

da prekopaju baštu Lojdovih, i to pod hitno.
Krivlju.
Molim?
Kaže se krivlja, ne više kriva.
’Oćeš da ti zveknem šamar?

Ljubazna žena kaže: Osetićete kao da vas doziva iz mraka,

kao da je neizvesnost sve što imate, a tu su i glasovi, setićete se
da u ovoj zemlji svaka tri minuta nestane po jedno dete, i onda
će početi sve ispočetka: Osetičete kao da vas doziva iz mraka,
kao da je neizvesnost sve što imate, a ja gledam u keramičku
ivicu slivnika i pitam se koliko bih jako morala da se bacim na
nju da bih razbila lobanju, da bih rascopala glavu i pojurila ka

110
kraju, i setićete se da u ovoj zemlji svaka tri minuta nestane
jedno dete.

LENI SAM U KUĆI: PUŠTALI GA DA SLOBODNO LUTA

Roditelji nestalog Lenija priznaju da je on mogao slobodno
da luta po selu i da često „NISU IMALI POJMA” gde je.

Stajala sam, gledala u selo i mislila na Roberta i Džoli sa svim

onim što se dešava, na jadnog Pita, samog i uplašenog,
optuženog za najgore moguće zločine, dok gomile reportera
kampuju u selu, taj odvratni ekosistem voajerizma koji se hrani
njima dvoma, prošlo je tek nekoliko besanih dana, a čini se da
su prošle godine, i tu, kraj prelaza preko ograde, doživela sam
potpuni kolaps. Kako možemo u bilo šta da imamo poverenja?
Kako možemo nekom da poverimo svoju decu? Kako možemo
da verujemo samima sebi? Kako, za ime boga, ljudi uopšte žive
u zajednicama? Klekla sam kraj prelaza i pomolila se. Osetila
sam strašno beznađe, osetila sam da smo potpuno zaslužili
nestanak deteta, jedina priča koja nam je preostala, izgubljena
deca, okrutnost te misli me je naterala na povraćanje. Kašljucala
sam i šmrcala i sedela tako u bezbožnom očaju dok nisam
ugledala Pola Šiltona kako dolazi sa svojim crnim labradorom,
pa sam se pribrala.

Ne sumnjam ja da su oni specijalistički timovi, ali su ostavili

gomilu đubreta na travnjaku, a u bazenčiću za ptice sam našla
polomljenu hemijsku olovku.

Čak sam se rukovao s njim i ponudio mu pomoć oko

111
sređivanja kuće.

Prošlo je pet dana; čini se kao da su prošle godine.

Ne kažem ja da „prave od komarca magarca”, Merion, ali

ako ćemo pravo, svi ti što se sad kurče i pokušavaju da postanu
junaci dana, što se ponašaju kao da su akcioni heroji u nekoj
sapunici, prave sveca od Lenija, ljudi koji za ceo svoj usrani
život nisu prstom mrdnuli da nekom pomognu, odjednom su
u fazonu ajmo da nađemo i spasemo to čudesno dete. Izvini, al’
meni je to malo bljak.

Pite?
Džoli je stajala zagledana u mene. Ne sećam se da sam
otvorio vrata. Nisam znao koje je doba dana.
Pite.
Izgledala je isceđeno. Slika u tonovima sive. Izgledala je
skoro providno i sablasno.
Izgledala je onako kako verovatno izgleda svaka majka kad
je zadesi najgora stvar na svetu.
Nisam mogao ni da se mrdnem. Stajao sam kao ukopan,
poput nekog zgužvanog Svetog Sebastijana, od glave do pete
proboden njenim dolaskom da me vidi.
Gospode bože, Džoli.
Osvrnula se po mojoj razlupanoj kući, odmerila grafite i
uništene stvari, policijsku traku i kopije zvaničnih dokumenata,
boju prosutu po sudoperi i radnoj površini.
Odmerila je reč PEDOFIL ispisanu ružičastim sprejom na
kuhinjskom zidu.
Prišla mi je i položila čelo na moje rame.
Nisam je zagrlio, samo sam stajao.

112
 Rekla je: Izvini, a ja sam spustio obraz i rekao: Nemoj.
Nemoj.
Rekla je: Izvini.
Izvini.
Rekla je: Znam da ti nikad ne bi
Odmahnuo sam glavom i zagrlio je.

Naslonjen na šank, Mik mi kaže: Ne budi tako naivna, dušo,

nestala deca, ubijene devojke, silovane i progonjene žene,
prodate klinke, roditelji ubice, seks tamnice, tela u kesama i
ispod verandi, to ti je milijarde dolara vredna industrija koju
podržavaju sile da bi, hik savija se da sa šarenog tepiha pokupi
zrno kikirikija, pa se diže pocrveneo od napora. Uvek, hik
podriguje u ruku uvek prati trag novca. Priča mi o tome koliki
su biznis tabloidi i ko sedi za stolovima gde se deli moć. Dok
govori, dok mi bez prestanka bulji u sise, dok otkriva svetske
zavere, u nozdrvama mu podrhtavaju dlake obložene
žućkastom smolom, a ja razmišljam šta bih mogla da spremim
uz čaj.

Čitaoci ove kolumne znaju da ja volim da uzimam stvari

zdravo za gotovo. Hajde onda da vidimo šta je u ovoj situaciji
zdravo, a šta gotovo. Ova žena, ovaj model engleske patnje, sa
svojom finom građom, prirodnom kosom i zamamnim
usnama, ta žena očigledno prolazi kroz noćnu moru svake
majke. O, da, prava je kraljica engleske tragedije; naša
Prestravljena Obična Mama, posebno izabrana među svim
mamama koje su se našle u toj situaciji jer su i njeno lice i njeno
selo tako dražesni. Sve to nam je dobro poznato. Ali šta ako se
nešto krije tu, nama pred nosom? Nije li naš zadatak, dragi
čitaoče, da zavirimo iza te predstave? Nisam ja jedini u ovoj
našoj državi kome se čini da nešto ne štima u predstavi gde
Lojd. Šta je to kod te profesionalne glumice, naučene da zavede

113
publiku i da njome manipuliše, što meni ne deluje baš
ubedljivo? Šta je to kod te autorke (po rečima potencijalnog
izdavača) „psihološkog trilera sa besprekornim zapletom” (ako
ste pročitali delove koji su procureli u javnost, znate da je reč o
opakoj knjizi) zbog čega nije ubedljiva u ulozi junakinje ove
porodične drame? Da budemo načisto, ne mislim ja da je ona
ubica, ali videćemo još šta će se ispostaviti narednih nedelja i
meseci, možda i godina. No, dozvolite mi da već sad kažem,
dragi čitaoci, kod Džoli Lojd ima nešto što meni zvoni na
uzbunu.

Sad se već stvarno otelo kontroli, ovo sa čudesima.

Četverogodišnji dečak koji jedva uspeva da drži olovku,
napisao je pismo od Lenija u kome kaže da je dobro, ali da je sa
anđelima. Rukopis i rečnik nesumnjivo prevazilaze sposob-
nosti četvorogodišnjaka, a vaspitačica tvrdi da mu je stajala nad
glavom dok je pisao. TV kamere su spremne, porodica odbija
šestocifrene sume; ako mene pitate, sve to je duboko
uznemiravajuće.

Stalno sam pričao s njim. Znao sam ga ono kao baš dobro. I
moja mama je jednom išla kod njih na kafu.

Nikad ne bi pogodila šta sam upravo video. Upravo sam

video Roberta i Pita kako se grle na parkingu ispred paba. I to
ne ono kao kad nekog kratko zagrliš jer je frka, ne, oni su ščepali
jedan drugog kao da im život od toga zavisi. Pit s masnicom na
oku, bože gospode, duša da te zaboli. Obojica se tresu i onako
se drže jedan za drugog. Znaš i sama da mi je srce od kamena,
ali taj prizor me je baš onako dirnuo.

114
 +

Mi smo vam sirota stvorenja iz priče, gđo Brejlsford, obuzeti

agonijom neizvesnosti. Sizif, Atlas, Eho, sve te napaćene duše,
sada i mi. To je najstarija priča na svetu; beskrajna patnja.

Ne slušam ni jednu jedinu reč od onoga što mi govori ova

dobronamerna terapeutkinja ili policajka ili doktorka ili osoba
za vezu ili šta god bila, ali zato slušaju moji roditelji, a i Robert
obično ume da sluša, Robert je sav doteran i lepo miriše posle
brijanja, moje ruke su toliko suve da mi je koža oko zglobova
na prstima skroz ispucala, kako ume dobro da sluša, sve
zapisuje, i šta onda?
Šta ste rekli?
Vi.
Šta ste rekli?
Rekla je: Pronašli smo paket Lenijevih pisama, danas su
predata, nađena su u paprati duž ivice livade pored Goust
pajlot lejna, sada ih pregledaju...

+
I tad je Džoli načisto odlepila.

I tad sam ja načisto odlepila.

Napravila sam propisnu scenu. Jednostavno nisam mogla da
sedim mirno i slušam tu ženu koja mi govori da moramo
ozbiljno da razmotrimo mogućnost da je Leni sebi nešto učinio,
daje Leni „očigledno”, na osnovu ovih najnovijih „dokaza”,
imao na umu nešto neuobičajeno i da bi psiholog koji radi na
profilu njegove ličnosti hteo da se vrati i postavi nam još neka
pitanja o Leniju, njegovom ponašanju, o razgovorima koje smo
s njim vodili, i jeste, brana je pukla i ja sam dobila napad besa
za koji nikad ne bih pomislila da sam sposobna, i volela bih da

115
se ne izvinjavam, uopšte, nema kajanja. Volela bih da sam
nastavila da lomim i urlam. Rekla sam toj ženi, ako istog
trenutka ne pozove svoje šefove da mi u roku od jednog sata
ispostave ovde ta pisma, ima da joj iskopam te lepe plave okice
i da ih progutam.

Mislio sam da počinju da razumeju Lenija, njegovu

sposobnost da izvrda i izvuče se svaki put kad neko pokuša da
ga provali. Ja sam na to navikao. Već godinama se pitam: Gde
je Leni. Šta je s tim dečakom?

Tim od nas šestoro, izašli smo da tražimo. Pročešljavamo

šumu.
Pit nam se pridružio kasnije, dozivao je gore kod voćnjaka i
iza, oko Hauartove ograde. Nikad se ne zna. Ne možemo samo
da se nadamo i čekamo.

Teško je opisati kako to remeti, kako uništava normalan

proces razmišljanja. Teško je preneti ogoljenu traumu, izvi-
toperenost svega, neartikulisanu čežnju, neutoljivu žeđ za
informacijama koja se razbija o svakodnevne komande mozga
ili trbuha. Zamoran dijalog nikad ne prestaje; eto, ja pijem čaj
dok je moj unuk još uvek ko zna gde, eto, ja ovde slažem ćerkinu
odeću kao da će to vratiti izgubljeno dete. Leni Leni Leni, svi
mi, njegovo ime zuji u svakom kutku mentalnog prostora.
Najsličnije iskustvo ovome koje mi pada na pamet je ono kad se
1963. ceo moj razred krio ispod klupa, čekajući da na nas padne
atomska bomba. Približavala se. Približava se.

116
 Pet-šest ceduljica, povezanih zelenim baštenskim konopcem,
umotanih u plastičnu foliju. Svi šapuću. To su one. To su
beleške. Leni je sakrio beleške u grmlju.

Nije mi poznato da postoji adekvatna reakcija na ovako

nešto.

Sada pod nama raste, iznad nas raste.

Napravi mač!
Sakupljaj kišnicu.
Pomešaj je s ljudskom pljuvačkom i prstohvatom zemlje
I mešavina če biti magična, samo za tebe,
Zeleni čovek mesa svoje napitke
I šije mi jesenji kaput za putovanje
Poliži sok drveta. Spakuj torbu.
Spremi se i čekaj
Napitak če ti otpevati plan.

Celo popodne sedi u bašti i stalno ih iznova čita.

Načuh kako jedan od njih kaže: Neću skoro zaboraviti
današnji dan.
Ljudi dolaze i odlaze.
Svi ti stručnjaci i novinari i ljubazni neznanci, svako od njih
zadrhti i ustukne pred vrišteće nenormalnom prirodom svega
ovoga.
Ideje u njegovoj glavi.
Vidi ih sad.
Načuh kako jedan od njih kaže: Bizarno nije dovoljno jaka
reč, druže.
Ton nagađanja se potpuno promenio. Dosad smo svi na umu
imali nekog lovca na decu, kradljivca, čoveka koji Leniju nanosi

117
zlo. On je iz dana u dan rastao, rasli su njegovi očnjaci i
sadističke veštine, rasle su njegove čudovišne moći da umakne
zakonu i stručnost u organizovanju putovanja. Pisma su
izgleda, oterala tog čoveka.
Načuh kako jedan od njih kaže preko telefona: Podstičite
volontere da razmišljaju kao dete, kao jedno sasvim neobično
dete.

Starčeva brada, bršljan i mahovina neoštećeni prolaze kroz stotine

godišnjih doba.
Svet nije uništen ako si posađen u njega. Drveće odlučuje.
Kiša uspeva da me izbegne, da sklizne s mene,
Ja sam lišće namazano voskom i kremen-kamen, skladištim
sutrašnje sunčeve zrake u svojoj kori, nevidljive.

Odlazim da sednem pored nje, zajedno čitamo pisma i ništa

ne govorimo.

Niko od nas nije ništa rekao, samo smo ih gledali. Potpuno

bizarno. Rik je stajao ukopan kao potpuna dileja, držeći u
rukama Uputstva za pribavljanje najkorisnijih dokaza u plastičnom
omotu, i stalno mrmljao jedno te isto, „koji je ovo kurac”.

Nešto sam razmišljao: kakav bezobličan život. Nedostaje mi

putovanje na posao. Nedostaje mi da idem tamo i nazad.
Preturam jednu misao po mozgu, potajno piljeći u Lenijeve
čudne reći: Kiša uspeva da me izbegne. Ubačena u šake mog uma
kao tek ispečeno vrelo pecivo, ta misao je da mi on ne nedostaje,
da prema njemu ne osećam ništa. Da nisam u središtu drame

118
njegovog nestanka, da li bi me bilo briga što ga nema. Je li to
tabu? Je li to neka skandalozna istina o meni? Užasna je, ova
tajna. Može biti da je ovo jedini put da jasno razmišljam, ovde,
sam sa svojom ožalošćenom ženom, dok čitamo ove čudne
čarobne reči ili planove ili šta god bilo ovo što nam je Leni
ostavio. Da, kažem sebi, ovo je istina. Razmišljam jasno. Imam
privilegiju da sada znam tu istinu, o svima nama. Niko od nas
ne oseća ništa ni prema kome. Sve je to pretvaranje.

Oni morbidni ljudi su se izgleda izgubili, verovatno su otišli

do neke svežije tragedije. Lovci na patnju.

Molim te, Karla, crkosmo od žeđi. Pusti sad nestalo dete, mi

već šest minuta čekamo dve krigle fostersa.

U redu, mesje moralna gromado, recimo da si imao Džolin

rukopis, zar ne bi vrednost knjige rasla sa svakim novim
stupcem o malom Leniju? Nije li ona danas najisplativiji
neobjavljivani autor u državi, ne računajući one kraljevske krvi?
+

Cene nekretnina u zelenom pojasu, prijatelju moj. Imune na

probleme. Recesije dolaze i prolaze, deca se rađaju, nestaju,
rastu i umiru. Naš posao je da gradimo. U zdravlje naše lepe i
zelene zemlje, ako to nešto znači.

Sama ideja o sigurnom mestu je tiranska.

119
 Svi se osećamo glupo.

Dostojanstvo i buntovnička radost, moliću.

Vera u znake.

Ako se ne plašiš, onda ne radiš kako treba.

Ružna neka vremena.

I dalje traže.

Pegi je ponovo na svojoj starinskoj kapiji. Gladi izlizano

drvo. Drži se.
Osluškuje ne bi li čula rasplete.
Čeka.

120
121
 Zatekoh se umotan u jorgan, Džoli nije bila sa mnom, kamena
ploča na kojoj je ovaj deo sveta podignut pokrenula se u svom ležištu
i mi smo se obreli na kosini, skrivene stvari su počele da se
promaljaju, probijajući površinu. Pogledao sam kroz prozor i ugledao
pramac ogromnog kredom nacrtanog broda kako navire u baštu,
visok stotine metara, šija na mesečini.
Zatekoh se umotana u čaršave, Robert nije bio sa mnom, možda
sam bila na kauču, a kuća je bila izvrnuta kao rukavica, na podu
šljunak, po zidovima bršljan, u grlu mi ugnježdena debela vreža sa
borovim iglicama, davi me. Pogledala sam naniže i videla da mi je
telo sjajno od vlage i išarano kao u puža; grči se, blistavo i lepljivo.
Zatekoh se umotan u svoju odeću, zaspao za kuhinjskim stolom,
zapao u blag i pomirljiv san, uživao sam u snovima, sto je bio topao,
shvatio sam da je načinjen od žive ljudske kože koja miriše na čisto,
osetih živo punačko pulsiranje, šapat: Pite, probudi se, vrelina meke
površine na mom obrazu, mlada i živa na mom starom licu: probudi
se, Pite.

Piter Blajd gleda naniže u crnilo zrele noći i na svom kuhinjskom

stolu, tačno tamo gde je zaspao, vidi malu kartu. To je neka pozivnica.
Pročitavši je, toliko je šokiran da mu se meso zateže, a staro srce kuca
brže. Pit ne okleva, pljuska lice hladnom vodom s kuhinjske česme,
juri u kupatilo da piša, zatim navlači kaput i čizme. Mumla nešto za
sebe, ne stiže čak ni ključ da uzme niti da pogasi svetla ili zatvori
ulazna vrata, žurno izleče iz kuće, žuri tamo gde je pozvan. Napolju
je svetlomesečina, skoro da nije mrak, a sasvim sigurno jeste duboka
noć, oseća se mrtvičasti smrad pačjeg ili guščjeg govneta, izmeta neke
vodene ptice, pomešanog sa dizelom ili mašinskim uljem. Čudno
veče, misli Pit, dok žuri niz put do glavne ulice. Baš neobično. Pit
staje. Stiže do glavne ulice kao da dolazi sa suprotne strane, kao da se
vraća kući. Kao da hoda u ogledalu ili u obrnutoj slici sela. Kapiram
te, misli Pit, selo je otisak duboreza, i ja hodam kroz izdubljenu ploču.
Nema veze, još napola spava. Hladno je. To je samo neki trik noći. Pit
izbacuje uredan i levkast izdah, prosečen kroz skupljene usne, kao
kod pušača ili flautiste. Snažno gazi uz ulicu kao da ga vodi
razdražljiv pas. Zbunjen je, ponovo, jer je sve naopako, jer silazi ka
Pegi umesto da se penje ka njoj, naslonjenoj na kapiju, ali nije prošao

122
mesnu zajednicu. Ona bi trebalo da je na drugoj strani. Neko je ovo
prokleto selo izvrnuo kao rukavicu, misli se Pit, ali ne smeta mu to,
suviše je zauzet da bi mu smetalo. Pegi mu se čini mlada i lepa, njena
kapija još nije izlizana od bezmalo celog veka trljanja, a njena braća
vojnici iza nje šutiraju loptu, obasjani mesečinom. Pit prilazi da joj se
javi. -Idi kaže mu ona idi, Pitere, nema vremena za gubljenje, moraš
da stigneš tamo, on ne bi voleo da kasniš.
Stoga joj se on samo nasmeši, mahne i požuri dalje, uzbrdo tamo
gde bi trebalo da bude nizbrdo, ka mesnoj zajednici.
Svetla su upaljena, ali on je odjednom nervozan, voleo bi da zna
koliko je sati, voleo bi da zna šta može da očekuje. Nikad se ne
uključuje u seoske predstave. Koje je sad doba godine? Šta bi to moglo
da bude?
Čuju se užurbani koraci i Pit se trza, kao što to imaju običaj ljudi
koji su nedavno pretrpeli batine, ali to je samo Džoli. Bože, što mu je
drago što vidi Džoli.
Još nekoliko koraka, i ka njima kroz platinotipijsku oštrinu noći
dolazi Robert.
- Roberte? kaže Džoli.
- Pite? kaže Robert.
Svi vade svoje parčiće kartona.

MRTVI ČIKA POTAJNIČAK PREDSTAVLJA

LENI: KRAJ
SALA MESNE ZAJEDNICE
VEČERAS

Ulaze, zbijeni, vuku noge kao troje nervozne dece. Teška drvena
vrata se zalupe za njima.
Prosecajući uobičajeni vonj sale (sasušena glina za modelovanje,
penzionerska prašina, pena za aranžiranje cveća, urin, smrdljive
patike), probija se snažan smrad koji nijedno od njih troje ne uspeva
da prepozna. Liči na miris istopljenog asfalta, za divno čudo prijatan,
ali je prirodan, zreo, još samo malčice zelen, sladak, s primesom nečeg
mrtvog i trulog. Sve troje gostiju posrću na ulazu, kao da su drogirani,
upoređuju uspomene sa smradom, aklimatizuju se.
U rukama drže plastične čaše s vinom i male ružičaste lozove.

123
Svetla u sali su napadne led-trake koje zuje.
Tri gosta se odjednom nađu u sedištima. Niko nije izgovorio ni reč.
- Dobrodošli kaže glas s pozornice. Pa, evo nas. Dakle: loz broj
1? Ima li neko ružičasti broj 1?

Na maloj pozornici nalazi se crtež čoveka od gotovo dva metra. To

je onaj Lenijev čova bez ramena, onaj s prvog časa s Pitom. Malo se
njiše, onako praznih nogu i nemarno nacrtanih ovalnih stopala. Grudi
su mu kao kutija. Nema vrat, a iznad nasmejanog lica desetak urednih
pramenova kose stoji uspravno i šiljato, prkoseći gravitaciji. Negde iz
sredine tela, u visini bradavica, izbijaju dve dugačke ruke, koje se
završavaju krugovima s jedva prikačenim debeljuškastim prstima.
Mlatara tim krutim horizontalnim rukama.
- Uvek bi me prepoznao, jelda, Pite? kaže.
Govori Pitovim glasom.
Džoli i Robert se okreću da pogledaju u Pita, koji sedi u sredini dok
mu niz stare obraze blistavo putuju suze, ali on ništa ne govori.
Čovek poziva Pita, nespretno mašući loše nacrtanim rukama,
ukočenim i spljoštenim.
- Ružičasti loz broj 1? Dođi, Pite. Ti imaš prvi loz. Pitere?
Pit se ne pomera, ne može da se pomeri.
Nasmejano lice je nepomično i ponovo kaže, Pitovim sopstvenim
glasom: Hajde, starče.
Polako, kao da su noge stolice spojene s nevidljivim čekrkom u
očima nacrtanog čoveka, Pitova stolica se dovlači do scene. Pit jeca,
bezglasno. Stopala mu klize po podu, okrenuta naopako ispod stolice,
kao stopala mrtvaca. Beznadežna. Ruke su mu žalosno prekrštene na
krilu. Odmahuje glavom.
Nešto ga ravnomerno vuče ka platformi na kojoj stoji nacrtani
čovek. Stolica udara u binu.
Pit podiže pogled.
- Popravi me kaže crtež.
Pit odmahuje glavom.
Nasmešeno lice dečjeg crteža ponovo progovara, kao da pušta
snimak, a Pit čuje sebe kako govori Leniju, onog prvog popodneva.
- Dobro, Leni. Odakle ti polaze ruke? Kod ovog tvog čove ruke
izlaze iz bokova, šta kažeš?

124
 Pit odmahuje glavom.
Crtež viče:
- POPRAVI ME!
Robert i Džoli odjednom počinju kreštavo da ga podstiču:
- Popravi ga! Popravi ga!
Pit ustaje i penje se na pozornicu, šmrkćući i brišući nos rukavom,
dok mu kolena krčkaju od napora.
- Popravi ga!
Pit hvata nacrtanog čoveka za ruku i otkida je. Ispustivši je, čupa
mu drugu.
Crtež se njiše, kezi se i plazi jezik, samo što to nije jezik već debela
zidarska olovka. Ispljune je na binu i Pit se saginje da je pokupi.
- Popravi me, Ludi Pite.

Pit se osvrće ka Džoli i Robertu, ali oni su se pretvorili u lutke

sjajnih lica, plastične navijače koji se keze i drmusaju u stolici.
Podiže olovku i crta liniju. Linija ostaje. Crta oko čovekovih
kockastih grudi, solidne čiste linije, i naravno, tragovi se pojavljuju,
stvarni su, međusobno su povezani i obešeni, rastu, skiciran rast iz
ramena čoveka, jedna ruka, dve ruke, pošteno nacrtane ruke, a kako
se njegovi novi udovi pojavljuju, crtež ih savija i izvija. Iz spljoštene
sirovosti Lenijevog crteža, pomalja se nešto oblikovano, dovršeno i
verno mišićavom pokretljivom životu. Pit radi brzo.
- Napred, Pite! kaže plastični Robert.
- Napred, Pite! piješ piješ piješ, udara se Džoli po butinama
poput robota. Napred, Pite! piješ piješ piješ.
Crtež ponovo progovara, kao što je Pit ranije govorio:
- A sad glava, Leni. Mogu li da te zamolim da malo osmotriš
samog sebe i da vidiš ima li ičega između tvoje glave i tvojih grudi?
Pit diže ruku i ćuška glavu naviše, u trenutku obezglavivši crtež;
jednom rukom drži lice podignuto, dok drugom skicira solidan debeo
vrat, čvor Adamove jabučice, blagu naznaku žila, zatim spušta lice,
senčeći istovremeno bradu i vrat.
- Hvala ti! grmi hibridni div, pola dečja žvrljotina, pola uspešna
studija, pulsirajuća i više nego trodimenzionalna. O, da! saginje se i
sklapa ruke oko Pita, grli ga, a Pit plače, drhteći, s rukama spuštenim
niz telo, stežući olovku. Čovek ga stiska snažnim novim rukama,

125
pravim rukama, pritiska ga jakom bradom, a Pit dahće i bori se za
vazduh, zarobljen u zagrljaju. Stisnut je i bespomoćan; nacrtani čovek
počinje da peva pesmu koju je Leni pevao tog dana, iz pozadine mu
se jednoglasno pridružuju piskutavi glasovi lažnog Roberta i neprave
Džoli, a Pit ne može da diše, može samo da sluša, pevana odraslim
glasovima zvuči odvratno, rasejana dečja pesmica pretvorena u
grozničavo pojanje, u nešto preteče, počinje da oseća pospanost,
toliko je jako stisnut da se oseća kao dete u kandžama groznice, već
se pomalo gubi, klizi ka nekom toplom mestu izvan ovog žestokog
zagrljaja, prema utehi koja se, čini mu se, krije negde u toj pesmi, u
Lenijevoj pesmi.
- Limon, aah, gorski car, lemen ar, fenem su, menem su, lemen
ar, fenem ar, menem ar, blabla kah, fiterkar pevaju. Živi crtež ga stiska
i Pit je omlitaveo, visi u zagrljaju, splasnuo kao prazno odelo nekog
starca. Limon, aah, gorski car, lemen ar trupkaju nogama, pljeskaju
rukama, a nacrtani čovek se saginje i nešto šapuće Pitu na uvo,
Pitovim glasom. Vidiš ga, zar ne? Kao tinejdžera? Nadaš se ti, nadaš,
jel’ tako, Pite? NADAŠ SE! Vidiš Lenija, malo ga je sramota što te vidi,
možda je sa drugarima na autobuskoj stanici, poneka maljica na
bradi, napukao glas, ne kaže ti zdravo, ali klimne glavom, a tu je i
zaverenički pogled, bratstvo jednakih, jelda? U redu, Pite. Možeš li da
vidiš tinejdžera Lenija, Pite? Jel’ to jedan od tvojih raspleta?
Pit polako nestaje, klizi u mrak, sala je postala uspomena, tama ga
obavija i on se smeši na tu pretpostavku, jer jeste, upravo to je video,
za tim čeznuo, stoga odgovara:
- Jeste.

I na to ih potapa tama, sva tri gosta su na svojim sedištima, umiru

od straha. U tišini, sleđeni i nemi.
Čuju se nekakvo šuštanje, gacanje, krckanje, neko korača po
biljkama, mrvi stabljike.
- Neka bude svetlost kaže Potajničak, glasom mlade
Engleskinje. Ona se kikoće, penušav koketan smeh. Dobar početak,
tip-top potez, stari moj Ludi Pite!
Svetla se pale i Robert vidi da je savršena. Bolan je to prizor za tipa
vernog svojoj ženi.
- A sad, ružičasti loz broj 2? Roberte, jesi li spreman za igru?

126
 Potajnica ga poziva cvetnim prstom.
Robert skače sa stolice. Nosi skupu opremu za trčanje od likre.
Džoli i Pit su nestali. Tu su samo Robert i Potajnica.
- Nikad spremniji kaže.
Potajnica se klimata na dvadeset centimetara visokim potpeticama
od sleza, nestabilna na sunđerastoj prostirci od parazitskih biljaka.
Gotovo se isklizala, ali je Robert hvata za lakat. Od njenog mirisa mu
se vrti u glavi.
- Hvala vlažno mu stiska ruku. A sad se koncentriši, bejbi
šapuće, dišući mu vlažan mošus za vrat vreme je za tvoj prvi test.
U visini njegove glave, uronjen u jezerce luminiscencije sa
sopstvenog plavog ekrana, lebdi mobilni telefon.
Robert proteže mišiće na listovima i iskoračuje. U prolazu je
laktom okrznuo njenu dojku, osetivši kako mu penis blago pulsira u
pripijenim sportskim helankama.
- Spreman!
Ubrao je mobilni telefon iz vazduha. Ume on s takvim uređajima.
- A sad, Roberte Lojde kaže seksi Potajnica. Pogledaj ove slike.
Vidiš li među njima neki od svojih raspleta?
Robert pilji u ekran namrštenih obrva, povremeno ga ćušne
prstom. Nije zadovoljan onim što vidi.
Potajnica tiho dahće, šišti, otpušta travnate arome.
- Roberte? Je li to neki od tvojih raspleta?
Odmahnuvši glavom, on okreće telefon od sebe. Ne, o ne.
Uspravlja se i okreće ka Potajnici. Molim te, nemoj...
- Reci šta vidiš, Roberte kaže Potajnica, čija je glatka koža počela
da pušta malene izdanke i latice. Njeni lepi zubi omekšavaju,
pretvarajući se u gnjile bele dudinje; usne su joj pirgave kao šareni
pasulj.
Robert se znoji, ispod ruku i na grudima mu se pojavljuju tamne
mrlje. Otkopčava gornji deo trenerke od likre i briše obrve.
- O, bože, nemoj. Molim te.
- Kaži, Roberte?
- To je, to je Leni. Oni ga... Ne želim da izgovorim.
- Moraš da kažeš šta vidiš, Roberte. Inače ne možemo da
krenemo dalje.
- Njega... Zlostavlja ga. Povređuje.

127
 - I jel’ to jedan od tvojih raspleta? Jesi li video ovo?

Robert pilji u mobilni. Češka se po glavi kao školarac koji treba da

resi težak zadatak iz matematike.
- Izvini što te požurujem, Roberte, ali moram da te pitam, da li
je ovo jedan od tvojih raspleta? Jesi li predvideo da će se tako nešto
dogoditi tvom sinu?
Robert skreće pogled s telefona, blistavih očiju, pilji u prostor gde
su bili Džoli i Pit, i kaže: Jesam.
Telefon je nestao.
- Bravo, Roberte hvali ga Potajnica, sada potpuno prekrivena
trulim cvetovima, vlažna biljka-nimfa bez kontura, uglađen glas TV
spikerke kruni joj se u škripavo otezanje, iz očiju i usta joj curi uljana
zelena tečnost.
- To je bilo veoma hrabro. Naravno da si video te slike. Vrlo je
hrabro što si to priznao. Ekran dva, molim.
Pojavio se novi telefon, Robert pruža korak do njega i počinje
odlučno da lista ekran, spreman na novi bol, međutim, dok gleda u
osvetljenu prazninu, na licu mu se pojavljuje osmeh. Opušta stisnutu
pesnicu i zgrčene zglobove prstiju. Okreće se da se osmehne Potajnici.
- Šta je bilo, Roberte? Je li to jedan od tvojih raspleta?
- Divno je! To je Leni, lep kao upisan. Živ! U kasnim dva-
desetim, ranim tridesetim? U veoma dobro skrojenom odelu, kezi se
od uva do uva, ruku pod ruku s prelepom devojkom. Zelene oči mu
blistaju! Zbilja divno odelo. Leni je živ, dobro je i ženi se!
- To je preslatko, Roberte. Je li to jedan od tvojih raspleta?
Robertu je toliko laknulo, tako se razvedrio i rasteretio, toliko su
ga ponele, očarale te slike sina da bez razmišljanja odgovara: Da!

Sala je potonula u tamu.

Nema više sportske odeće, nema telefona. Robert drhti, hladan
znoj obliva mu slepoočnice i vrat. Ne može da govori ni da se pomera,
ne može da se seti gde je pogrešio.
- O, bože, Roberte. Greška. U ovakvim trenucima moraš da
govoriš istinu. Pit je uspeo, zar ne?
Potajnica ga uzima u rasplinut zagrljaj, vuče ga preko sale i baca
ga, mlitavog i usnulog, u plastičnu stolicu.

128
 - Uopšte nije bilo dobro, Roberte.
Roberte.
Roberte?
- Roberte? Džoli ga lupka po ramenu, ali on čvrsto spava.
- Pite?
Obojica muškaraca su se raspištoljila u svojim stolicama i hrču.
Osvrće se po sali i vidi da je to samo sala. Kao da se vratila u
realnost, ili se probudila, ili je živa, ili je košmar prestao. Pita se da li
bi trebalo da se vrati, pita se da li su policajci koji dvadeset četiri sata
dnevno stoje ispred njene kuće primetili da je otišla, ili su možda i oni
otišli, možda su digli ruke, možda sve počinje iznova ili se nikad nije
ni desilo. Trlja lice suvim dlanovima i udiše hladan ustajao vazduh
sale, sva ona krštenja, proslave osamnaestog rođendana, odlaske u
penziju, jubileje i godišnjice; bdenja, prepodnevna druženja roditelja
i dvogodišnjaka. Udiše čestice mesa generacija seljana pre nje; ukus
im podseća na buđ i vlažan tvid.
- A, konačno kaže glas iz mračnog ugla sale samo nas dvoje.
Ružičasti loz broj 3. Onaj važan. Odlučujući.

Sedi skrštenih nogu u najlepšoj kreaciji koju je ikad videla, u

skulpturi, hramu, u svetlucavom oltaru načinjenom od prirodnih
stvari. Korača ka njemu preko zgužvanog lišća, grančica i
mahovinastog poda sale.
To je Lenijeva senica. Unutra sedi Mrtvi Čika Potajničak i čeka je.
Obučen je kao centralni ukras u bašti, Zeleni čovek koji se masovno
kupuje za vrata šupe, žbunastih obrva od hrastovog lišća, bucmastih
obraza, s kosom od bršljana i bradom od klasja. Na obrazima mu
primećuje utisnut žig i ostatke žute nalepnice s cenom. Sleže
ramenima i namiguje joj.

Senica se uzdiže sa poda poput šake skupljene u obliku posude,

najvećim delom je načinjena od isprepletanih i zbijenih grančica,
vešto upletenih, pričvršćenih stabljikama i vrežama, paprati, blatom i
strpljivo ogoljenom i protkanom lozom orlovih noktiju; gusto je
obložena mahovinom i zaptivena trulom masom od mrtvog lišća
nabijenom u pukotine, postavljenog i odležalog sezonu-dve. Senica je
jaka i primamljiva.

129
 - Pogledaj samo te detalje kaže Potajničak i ona, zaustavivši se
da zaviri, vidi ptičja jaja, oblutke i kestenove, puževim kućicama i
kostima ukrašenu unutrašnjost, poput pećine, poput majušne, s
ljubavlju dekorisane paganske crkve. Slojevi se, kao geološki presek,
talože od osnove; prsten od slamki vezanih u čvor, od lišajem obrasle
kore, od izlomljene grnčarije skupljene na skrivenim deponijama u
bukovoj šumi. Sve je zašiveno zajedno zarad ukupnog utiska, zarad
dubine dobrodošlice. Zaprepašćujuće. Seda do Potajnička, veruje mu.
On naginje glavu, upitno.
Ona klimne.
On je pogleda u oči, kao da traži dozvolu.
Ona zadržava dah.
Molim te kaže.

I tako Mrtvi Čika Potajničak polako razbija katanac vremena i

pokazuje joj Lenija.

Senica nestaje, sve je srušeno, oni sede na šumskoj zemlji, obasjani

pegavom jutarnjom svetlošču. Odnekud se začuje zvuk njenog deteta,
peva, Lenijevo neobično brbljanje, polu-pevanje polu-mumlanje, tu je,
među njima, u školskom šortsu i majici, muva se naokolo, planira,
trčkara tamo-amo, krhak i usredsređen, postavlja prve oznake, čisti
zemlju, štapom iscrtava spoljni rub, ponovo otrči, vraća se sa balom
sena, ponovo otrči, kao u nekom ubrzanom snimku prirode, vidi ga
hiljadu puta u sekundi, njeno malo krilato stvorenje radi na svojoj
kreaciji, treperavo sunce izlazi, sunce zalazi, dani nataloženi preko
strpljivih dana, i ona shvata da su njihov život kod kuće, vreme koje
je provodio u školi, ono što je smatrala njegovom pravom egzistenci-
jom, bili samo mesta koje je posećivao.

Tako je lepo što ga vidi. Pravo blaženstvo. On nije stvaran, samo je

uspomena na Lenija, zaostala na stvarima koje je dodirivao; zna ona
to. Providan je, ulazi i izlazi iz stvarnosti kao svetlost sama, ali
svejedno, njegovi maniri, njegov glas, njegov predivan govor tela,
njegove neverovatne zelene oči. Ona posmatra i vidi kako senica
postaje deo šume. Jelen proviruje unutra, onda neka sredovečna žena
s mapom, pa veverica, zatim Leni leži na podu i peva iz sveg glasa,

130
grabi pune šake trulog lišća i ceri se, onda jeca, pesnicama udara po
zemlji, pa nagnut piše svoje čudne kratke recepte, pisma, planove,
potom ga nema i senica je sagrađena do pola, čeka, toplota unosi u
prostor čudne prašnjave noževe svetlosti. To je sveto mesto.
Potajničkova betonska koža je smekšala i nabrala se, oživela, sad je
načinjen od pravog lišća, smeši se Džoli i bezglasno izgovara: Gledaj.
Oko njih se podižu zidovi, Leni se pakuje i posluje naokolo,
doteruje, vezuje čvorove i gunđa, zviždi i trtlja, Džoli oseća njegov
dah na obrazu. Zatvara oči i oseća iskidano pulsiranje dana i noći, a
kad ih otvori, zidovi su podignuti i Leni utrčava i istrčava između nje
i Potajnička, dodaje puževe kućice i krede, u sve moguće pukotine
uglavljuje klinove i tvrde bobice, mrtve insekte i zanimljive grančice,
zatim vidi drugu decu, na tren ih prepoznaje, utrčavaju u senicu,
smeju se, a jedan od njih razvaljuje zid, Leni se vraća i strpljivo ga
popravlja, smeši se dok radi, potom leži i gleda svoju majku pravo u
oči. Ona se smeši i njeno dete joj uzvraća osmehom.
On peva: Dobar uvek budi, pred spavanje pomoli se, da te Mrtvi Čika
Potajničak u šumu ne odnese i zatvara oči.
Kaže: Starčeva brada, bršljan i mahovina, neoštećeni prolaze kroz stotine
godišnjih doba.
Leni? Ljubavi?
Ne čuje je.

Čučeći prekoputa nje, Potajničak se smračio, lisnata glava mu je

sazrela u buđ, gljivice i braon mreškanje, znojava je, teška od truleži i
enzima. Vonja na prirodnu istinu, na seks i smrt. Miris je utešan i
Džoli obavija ruke oko svojih ramena i udiše. Soba se trese, hrče, zuji.
Potajničak kao da se smanjuje, suši, pečurke tamne i pretvaraju se u
vlažne grudve, u gnjecav grudvast jesenji kompost.
Zagledan je u nju. Podiže jednu ruku, koja se iz savršene pečurke
pupavke pretvara u kuglu mušica i nestaje. Prinosi usnama
bledunjavu konturu druge ruke i šalje joj poljubac. Nešto kaže, ali ona
čuje samo šištanje. On tone u zemlju.
- Šta? dovikuje ona. Šta?
Čini se da on šapuće „sledi” ili „za tebe”, lice mu tamni kao mrlja
i rastvara se.
Ona vidi da Leni pakuje stvari u torbu, sprema se da krene. Noć se

131
šunja kroz pukotine na zidovima.
- Ne!
Džoli paniči i pokušava da dosegne sina, ali je i dalje ukopana u
mestu. Noge su joj prikovane. Ne može da se pokrene.
Leni skače, grabi torbu i izvlači se iz senice.
- Čekaj!
On beži niz stazu, pored frizeraja Elvis, preko klupice za
preskakanje ograde, pa pravac u mračnu šumu, jurca između
drveća, preskače panjeve i kupinjake, ranac mu poskakuje na
leđima.
- Leni!

Pokušava da ga pojuri, ali može samo da gleda. Ona je samo

pogled, bez tela. Prati, ali ne svojom brzinom, ne dodiruje tlo niti
oseća vremenske prilike. Uhvaćena je između onoga što je stvarno i
onoga što nije, kreće se kroz nepotpun vazduh i puna stabla. Poput
kamere koja švenkuje po sceni. To je pravo mučenje, ali je
istovremeno preplavljena dubokom zahvalnošću, opojnim
blaženstvom zahvalnosti zbog onoga što joj je pokazano. Pokazan joj
je Leni. Sad su gore u šumi Hačet.

Tamo gde se strmi bok stare šume sreće sa ograđenom ivicom

obrađivanih polja, nalazi se nekoliko stotina jutara vižljastijeg,
mlađeg drveća. Deluje kao granica, mesto susretanja ne zna tačno
čega. Mirno je, to mesto, spremno i čeka kao prazna pozornica.
Džoli stiže Lenija dok kleči i grebe zemlju, sklanjajući pokrivač od
grančica napravljen ljudskom rukom. Otkriva veliki metalni
poklopac slivnika. Uzima odvijač da bi skinuo poklopac, zatim
zavlači prst, podiže poklopac i okreće ga. Poklopac s treskom pada na
tepih od lišća.
Džoli ga doziva, iako zna da on ne može da je čuje.
Lenijev logor je nekorišćen odvod za kišnicu, ukopan u brdo,
nevidljiv, osim ako slučajno ne naiđete na njega. To je savršen prostor
veličine dečaka, jazbina usečena u šumsko tlo. Sjajno mesto za
sakrivanje.
Vidi ga gde silazi unutra.
Nemoj, Leni!

132
 Gleda ga kako sedi na metalnoj rešetki, metar ispod zemlje, kako
raspakuje svoje beleške, olovke, uvezane amajlije, knjigu, bočice vode
i pločicu od žitarica.
Sa užasom posmatra kako se vrpolji na rešetki. Meškolji. Primećuje
daje prepoznao škljocanje i osetio pomeraj, vidi jeziv delič sekunde u
kom on shvata da nešto nije kako treba. Zabrinuta grimasa prelazi mu
preko lica, poput crne masnice od udaraca koji senka oblaka zadaje
vedrom nebu. Prasak i vrisak.
Male metalne šarke pucaju, zarđala rešetka se odvaja od trošnih
zidova odvoda i pada. Svet se predaje. Dete i sve njegove stvari
propadaju u crnilo.
Leni cvili od bola sa dna mračne rupe, a Džoli grmi i grebe po
vazduhu, ali ona nije tamo. Bespomoćna je i nema. On ne može da se
uspne napolje, a ona ne može da siđe unutra. Iz rupe čuje vrištanje i
plakanje, zapomaganje, glas koji postaje sve promukliji od kuknjave.
Zvuci uma njenog deteta nazubljeni strahom. Stid i sramota i kevtanje
prigušenog bola. Molećivo jao jao jao i iznenadni vrisci. Preklinje da
ga neko pronađe. Pokušava na sve načine da se uspne, traži nešto da
se uhvati. Zaglavio se. Svašta pokušava. Baca knjigu napolje, ali ona,
nažalost, pada na zemlju otvorena na sredini. Leni vrišti i urla,
dozivajući roditelje. Drugove. Nastavnike. Svog prijatelja Pita.
Doziva ih sve.

Mesec preko šuma širi prekrivač svetlosti koji sve poravnava. Ona
to ne može da podnese. Očajnički želi da zaviri u rupu. Da ga dohvati.
Žudi da siđe kod njega. Ali zna da gleda snimak, da viri iz pregiba
vremena. Vreme. Savršeno doba noći, u šumi, da gledate kako vam sin
nestaje.
Razmišlja o naslikanoj Devici, majci iz mašte, s rupom na krilu
tamo gde bi trebalo da leži budućnost. Ruke obavijene oko odsustva,
miluju prazan prostor gde je nekad bio njen sin.
Vreme se ubrzava i zastaje, tetura se i izvodi Džoli dobro poznate
nestašluke, juri kroz mračne sate kako ona ne bi morala da sluša jecaje
svog sina, a potom miruje dok on ćuti; postoji samo užasna blizina
između njih dvoje. U tom nestvarnom susretu ima neke milosti, kao
kad je on bio sasvim nov, kad je bio majušna beba koja po prvi put
diše i sisa.

133
 On pažljivo troši vodu, no poslednji gutljajčić pije drugog dana
ujutru.
Tu su dugi periodi tišine. Letimični pogledi na nedelju koju je
preživela. Policajac lunja duž napućene gornje usne šume, fotografiše,
a Džoli vrišti, beznadežno. Viče bezglasno da je on ovde, baš ovde.
Kako je moguće da ga nisu pronašli?
Tim volontera u žutim fluorescentnim prslucima hoda ivicom
polja, udarajući štapovima po visokoj travi.
Jazavac se dokotrljao i nezainteresovano njuška otvorenu knjigu.
Čovek dolazi blizu rupe. Puši i doziva Lenija, usput šutirajući lišće.
Traži kao da ne očekuje da će naći. Leni je, mora biti, zaspao i ne
odaziva se. Čovek se udaljava i počinje nova noć.
Ona povremeno čuje pesmu, izvija se iz rupe kad Leni počne da
peva. Rukoveti od polu-rima i dečjih pesmica, iskvarenih pop
melodija i ponovljenih vapaja za spas, jecane i skandirane. Nada mu
se polako gasi.
Govori o svojoj užasnoj žeđi, o tome kako se smrzava, o sopstvenoj
sraćki i pišaćki i suzama. Džolino srce je slomljeno. Čuje ga kako
izgovara svoje luckaste molitve, istresa ih i pljuje napolje. Sad pod
nama raste, iznad nas raste.
Skupljaj kišnicu, viče, zgađen, preklinje, sanja vodu. Liže
mahovinaste zidove svoje ćelije. Sisa prljave grudve mahovine pod
sobom. Mrzi sebe. Naučio je dovoljno o ljudskom telu da zna kako će
ga ovo njegovo izdati ako ne bude pio vode.

Četvrte ili pete večeri, Leni se obraća direktno svojoj mami. Kaže
izvini. Kaže joj da je voli. Šapuće joj priče o zahvalnosti i kajanju. Kaže
da je toliko žedan da bi svakog trenutka mogao da izmisli ideju o
vodi. Kaže izvini izvini izvini izvini izvini. Izvini, mama. Izvini, tata.
Kažite Arčiju i Alfu i gđi Lukas da se izvinjavam, kažite Pitu izvini,
kažite baki izvini. Opisuje joj svoju senicu i nada se da če je ona
pronaći. Priča o tome kako je užasno čudno biti živ i kakva je agonija
biti zarobljen u hladnom vlažnom odvodu, a rođeni krevet mu nije ni
kilometar daleko. Jeca i moli da ga pronađu.
- Molim te, nađi me.
Kaže: Mama, umirem. Ja umirem, mama.
Mnogo kasnije, zatvorenih očiju, sklupčan na boku, drhtureči, seća

134
se. Baš kad je na ivici da sklizne u mračan san, jezik mu već otvrdnuo,
a krv se usporila, iscrpljen, šapuće:
- Potajničku?

Džoli oseća peckanje na koži i cela scena se izoštrava i naglo

oživljava. Vazduh je oštar. Šuma je budna.
Leni kaže: Potajničku? Obećao si. Žedan sam. Molim te?
Potajničku?
Pedeset metara od Lenijeve klopke, mlada bukva podrhtava,
odebljava, poprimajući oblik koji podseća na malo ljudsko biće.
Džoli ga posmatra i smeši se nakon što je shvatila.
Pa naravno.
On je dete.
Pretpostavlja da on nosi nešto nalik na svoju originalnu kožu.
Zelenu i raskošnu. Stoji smiren i mali spram grmlja, vilinsko dete od
zelenih mladica. Nag u sumraku, šija. Treperave ivice lista ili stabljike
preuzimaju težinu njegovih koraka, postaju sisari, zatim se ponovo
pretope u biljke. On deluje srećno, sad. Neograničen mir koji visi u
vazduhu u ovo doba večeri kao da zrači iz njega, drevnog. Džoli ga
natenane posmatra tako ozarenog i shvata da je dobar. Bog, možda.
Na prstima se prikrada svom prijatelju, zarobljenom u šumskom
tlu. Stiže do rupe i leže, vireći preko ivice.
Obraća se dečaku.
Leni Zelenodrviću, podsećaš me na mene.
Ustaje. Čini se da gleda u Džoli. Ona ne može mirno da izdrži taj
pogled. Njen mozak i oči ne znaju koje poruke da šalju jedni drugima,
tako da nema odluke. On, trepćući i svetlucajući, ulazi u čvrst oblik i
izlazi iz njega, kamufliran ili nepostojeći spram šume, spram njene
neverice. Ali ona je poput dobro obučene sanjalice koja prekida ili lovi
sopstvene snove, sa svešću o bolnom buđenju koje predstoji, stoga se
koncentriše. Posmatra ga tako usredsređeno da bi od toga mogla da
pukne.
Potajničak drži jednu ruku preko rupe i pušta da iz nje izraste ono
što mu je potrebno.
Jedna jabuka uzima meso iz njegovog skupljenog dlana, raste
polako iz razmazane zelene materije, crveni dok se zaobljuje. Pegava,
savršeno ostvarena jabuka, baš kakva mu treba. Baca je dole Leniju.

135
Onda nestaje, pa se vraća oklevajući, kruži oko rupe, više energija, što
se kao talas širi među predmetima, nego telo. Zatim stoji veoma
mirno, koncentriše se, ljulja na povetarcu, izvija prste i eto ti lešnika.
Trese se i tapše i eto šljive. Pa pune šake trešanja. Malo bukovog žira
i divljeg belog luka, desetak šumskih jagoda, malina i crvenih kupina,
zru i spadaju s njega, pravo u rupu da bi dete ostalo živo.

Čarobna žetva njegovih najboljih namera kao da mu pričinjava

zadovoljstvo dugo je čekao da spase ovaj život. Baca kupine i
borovnice, korača ukrug oko skrovišta. Osluškuje iznenađene zvuke
gozbe koji dopiru odozdo. Potajničak se smeje i to je zvuk stotinu
malih ptica koje istovremeno poleću. Pogrbivši se, pravi činiju od
šaka, pore zatvorene, odlična posuda od lišća, i puni je vodom,
hladnom izvorskom vodom s podzemnih krečnjačkih slojeva. Sipa je
dole da bi dete moglo da pije.
Priključilo mu se sve što je živo.
Pada noć i Mrtvi Čika Potajničak je završio.
Džoli se budi. Ležala je na šumskoj zemlji. Koliko je dugo bila tu,
ne može da zaključi. Hladno je, mesec gviri, a ona nema pojma gde se
nalazi.
Iz drhtave šume dopire tanušan glas. Zove je.
Jedva se vidi, ali iz reda drveća više nje dopire slabašan sjaj i ona
zna da nije sama. Zna da je blizu, pa počinje da viče:
- Ovde sam!
Pred njom je debeo zid od bršljana i kupina, oborenog drveća, žice
i trulih stubova, zna daje blizu, probija se, šutira paprat, ali ne
napreduje, red drveća je na istoj udaljenosti, sve sam gustiš i vrzina,
u njenom sećanju je sve nekako otvorenije, svetlije, bliže, ne može
napred, ponovo je na kolenima, ne vidi, s mukom se bori sa
uzbrdicom, čini joj se da bi mogla da padne unazad sa zemlje, a onda:
Hajde!
- neko je gura otpozadi, dve čvrste šake, snaga drugog tela,
neka vrsta podrške. Urlajući kao da predvodi juriš, Robert je tu kraj
nje. Uspinjući se, prilaze bliže mestu, poznato joj je, ali nije to baš ono
što je videla, ima cepanica i delova starih kola, ogromno kamenje je
sapliće, između nje i čistine isprečio se gust kupinjak. Džoli se
ogrebala na zamršenu kupinu i ruke joj krvare, Robert bez prestanka

136
šutira tvrđavu od korova i trnja, Džoli zamalo da se preturi unazad,
ali je neki drugi par ruku gura u leđa, Pit je s njima: Napred!
- Pit se hvata za šiblje, gazi koprivu, kotrlja velike grudve
trulog drveta, grmeći: Držim te! i njih troje se probijaju, kao da ih neko
vodi. Trojstvo očajničkog napora. Kidaju, čupaju i mlate naokolo dok
Džoli doziva Lenija.
Vrišti njegovo ime. Pit i Robert se pridružuju, dozivaju ga urlajući.
Guraju i nabijaju njegovo ime u gustiš, u džepove tame, pronalaze
nagoveštaje staza, onda se probijaju do čistine, poznati mirisi i vlažno
lišće, gomila porazbijanih stogodišnjih boca, saobraćajni čunj,
prepoznatljivo smeće, savremeno đubre, plastična sportska bočica
koju Robert prepoznaje, vrišti i drugo dvoje mu se pridružuju, Džoli
kaže ovo je to mesto, ovde je. Tu je kesa s patent-zatvaračem, prilično
čista i nova, dečja knjiga u broširanom izdanju, pronalaze stvari,
urlaju pri svakom otkriću, tu su sad i psi, pomahnitali, guraju se i
dahću, njuše i laju, mračno je, ali svetlucavo, tu su i drugi ljudi,
mnoštvo glasova, sa baterijskim lampama, u rukavicama i robusnim
čizmama, s jasnim ciljem, ogromne makaze, vozila, šikara je
odmršena svetlošću, zemlja je odjednom samo zemlja, malo ravno
intimno mesto, molim, sklonite se u stranu, odmaknite se, tu je
metalni poklopac, tu je betonski kvadrat, otvorena rupa, pucketanje
radio-prijemnika i udaljena plava svetla, povici i kakofonija, sirene i
poruke, ekrani, ljudi koji urlaju, traže da se prostor oslobodi, traže
opremu, naređuju da se mesto zločina propisno obezbedi, pozivaju
ljude da se smire, Džoli vrišti da ih ućutka, leže, pruža ruke unutra.
Malo ostrvo svetla oko čudnog slivnika, signali rukama, pisak,
dahtanje i psovanje, a onda u šumi, iznenada, sve staje.
Svi ćute.
Samo majka i ime njenog deteta.

137
 PEGI

Obična laža i paralaža, ti raspleti. Hrana za budale, nikad onakvi

kakvim se predstavljaju.
Svejedno.

Umrla sam onog leta kad su Lenija izvukli iz slivnika u šumi

Hačet. Srce mi je stalo, ali je moje telo još petnaest minuta stajalo,
držeći se za kapiju. Nekoliko ljudi je reklo dobar dan mom lešu koji
se hladio. Naposletku me je lagani vetrić preturio. Ležala sam na stazi
čitavih sat ili dva dok nisam shvatila da slobodno mogu da odem, da
mogu samo da ustanem i napustim staru mrcinu Pegi što leži na stazi.
Noću većinom odlazim do Lenijevog mesta i ono je vidno
promenjeno, mogu da vam kažem. Blizu samog mesta gde je zemlja
izgažena stoji dečačka mladica. Nikad ne raste. Njegove je visine,
zdrava, i uspeva da uhvati večernje sunce.
Tamo gore je povetarac nežniji, vetar u prolazu ima drugačiju
dubinu. Samo prisustvo dečaka promenilo je ovo mesto. Njegove
pesme su tamo gore nešto ostavile.
Sad se predstavlja drugim imenom. Kad ga pitaju, on ispriča
prostu priču: pao je, zaspao, plašio se, preživeo je zahvaljujući
grickalicama u rancu.
Zna da je ljudima uskraćena priča koju su očekivali. Ili želeli. Zna
da je, kad su ga našli živog, postao živi prekor.
Posteri i leci su reciklirani, policija je otišla, oficirka za vezu je
unapređena, Robertov i Džolin brak se raspao, Piter Blajd je prestao
da izlaže nove radove. Leni je sada viši i kosmatiji, kreće se sporije,
postavlja manje pitanja, a o čoveku i prirodi razmišlja na uobičajeniji
način. Krije se iza autobuske stanice da puši i kliberi se sa drugovima.
Pokušao je da se oslobodi sećanja na Mrtvog Čiku Potajnička. Kao
da je poslednji čovek koji zna neki jezik, morao je da ga zaboravi kako
bi preživeo, ali nešto od tog znanja opstalo je u njegovoj koštanoj srži.
Mogla bih da nastavim, ali gledajte:
Duboko u engleskoj šumi koju su posadili gorani, ima jedan starac
koji sedi na panju i posmatra korenje oborenog drveta.
Vadi veliki blok papira i dve drvene table.
Otvara malu kutiju ugljena i vadi krhki štapić od nagorelog

138
vrbovog drveta. Sedi i deset minuta ne radi ništa osim što gleda.
Bukve ga posmatraju, bezbedne pod svojim krošnjama.
Počinje tako što prelazi preko papira korenom suvog dlana, ne
ostavljajući trag, da mu se ruka i oko upoznaju sa oblicima koje
posmatra, a onda samouverenim potezima počinje da crta korenje,
pušta ga da dobije obrise na papiru. Njegova linija oberučke prihvata
predlog o korenju, dok se korenje pretvara da je sačinjeno od kostiju,
isprepletanih tela, spaljenih zgrada, uništenih metalnih skeleta
industrijskih grdosija, profila, zmija, čvorova i udubljenja, a starac se
na to osmehuje, jer dok ga on senči i doteruje, ono počinje da izgleda
i da se oseća kao korenje drveta.
Ludi Pite.

- A, dobro veče, gospodine.

Starac se saginje i ispušta crtež na zemlju. Ustaje, držeći se rukom
za krsta, za bol u kostima.
- Ajde, dođi ovamo.
Dva čoveka se grle. Mlađi je za glavu viši; onako pognut u
zagrljaju, smeši se, videvši crtež na zemlji.
- Lepo.
- Dobro, maestro Direru, da vidimo tebe.
Mladić vadi dve flaše piva i nastavlja da kopa po rancu u potrazi
za ključevima, zatim skida poklopce s flaša i nudi starca. Kucaju se i
piju.
- Ovo ti je od mame kaže momak, pružajući čoveku knjigu.
Potpisan primerak najnovijeg.
- E, do moga, opet neki košmar.
- Uvek ima neki košmar.
Starac otkida list iz bloka i pričvršćuje ga metalnom štipaljkom za
tablu. Pruža tablu i štapić ugljena svom kompanjonu, klimnuvši
glavom u pravcu oborenog drveta.
Imaju još sat ili dva pristojnog svetla.
Crtaju šumu koja ih okružuje.

139
 Ljubav i zahvalnost:

Lizi Bejker.
Miči Ejndžel i Itanu Nosovskom.
Svima u kompanijama „Fejber”, „Grejvulf”, „Atkin Aleksander” i
„Granta”.
Kejt Vord, Luizi Džojner, Elenor Ris, Džoniju Pelamu, Rejčel
Aleksander, Kejt Barton, Ketrin Dejli i Kejti Hol.
Lusi Dikens.
Stranim izdavačima, prevodiocima i prijateljima.
Pre svih, hvala tebi, Džes, za sve.

140
141