Naslov

originala
RYU MURAKAMI
ALMOST TRANSPARENT BLUE
 Nije to bio zvuk aviona. To je neki insekt zujao negde oko mog
uva. Manji od muve, kružio je načas ispred mojih očiju, a onda nestao
u tamnom uglu sobe.
Na okrugloj beloj ploči stola bila je staklena pepeljara od koje se
odbijala svetlost. Dugačka, tanka, ružem za usne umrljana cigareta
tinjala je u njoj. Blizu ivice stola nalazila se boca vina u obliku kruške,
s etiketom na kojoj je neka plavuša trpala u usta zrna s grozda koji je
držala u ruci. Crveno svetio s tavanice drhturilo je na površini vina u
čaši. Krajevi nogu stola gubili su se u debelom floru tepiha. Spram
mene se nalazio veliki toaletni sto. Leđa žene koja je za njim sedela
bila su vlažna od znoja. Ispružila je nogu i svukla s nje crnu čarapu.
„Hej, donesi mi taj peškir. Taj ružičasti, hoćeš?“, rekla je Lili i
bacila smotanu čarapu prema meni. Kazala je da se upravo vratila s
posla, uzela je kolonjsku vodu i lako natapkala njom čelo, masno i
sjajno.
„I šta se onda desilo?“, upitala je dok je peškirom brisala leđa i
gledala u mene.
„Ma znaš, mislio sam da mu dam malo pića, možda bi moglo da ga
ohladi, a osim toga, napolju su bila još dvojica, i svi su se naduvali
lepka, znaš, pa sam pomislio da mu dam malo pića. Zar je zaista bio u
zatvoru za maloletnike?“
„Taj lik ti je iz Koreje.“
Lili je skidala šminku. Obrisala je lice malim komadom vate,
spljoštenim i natopljenim tečnošću prodornog mirisa. Nagnula se da
pogleda u ogledalo i skinula lažne trepavice; ličile su na peraja neke
tropske ribe. Vata koju je bacila bila je umrljana crvenom i crnom
bojom. „Ken, taj je izbo nožem rođenog brata, mislim, možda mu je to
bio brat, ali ovaj nije umro i malo kasnije se vratio u kafanu.“
Zagledao sam se kroz čašu s vinom u sijalicu. U glatkoj staklenoj
sferi nit je bila tamnonarandžasta.
„Rekao je da te je pitao za mene, Lili, pa zato pazi šta pričaš, važi?
Ne pričaj previše takvim čudacima.“
Lili je dokrajčila vino koje je spustila između ruževa za usne, četki
i različitih bočica i kutija na toaletnom stolu, a onda je tu, ispred mene,
skinula pantalone od zlatnog lamea. Na stomaku joj je ostao trag,
linija od lastiša. Pričali su da je Lili nekada bila manekenka.
Na zidu je visila uramljena fotografija, i na njoj je ona u bundi.
Kazala mi je da je bunda bila od činčile i koštala ko zna koliko
hiljadarki. Jednom kad je bilo hladno, došla je u moju sobu lica bledog
kao leš; ubrizgala je previše filopona. S osipom oko usta, tresla se
silovito i strovalila se čim je otvorila vrata.
Hej, da li bi mi skinuo lak za nokte, sav je lepljiv i gadan. Siguran
sam da je rekla nešto slično dok sam je grlio i podizao. Tada je na sebi
imala haljinu bez leđa i bila toliko znojava da joj je čak i biserna
ogrlica bila klizava. Dok sam joj brisao nokte na rukama i nogama
rastvaračem, pošto nije bilo acetona, ona je rekla tihim glasom: Izvini,
imala sam težak dan na poslu. Dok sam je držao za gležanj i trljao joj
nokte na nogama, Lili je samo zurila kroz prozor i duboko disala.
Zavukao sam ruku ispod poruba njene haljine i osetio hladan znoj na
unutrašnjoj strani njenih butina dok sam je ljubio i skidao joj gaćice. S
gaćicama zakačenim oko jednog stopala i nogama raširenim na stolici,
Lili je tada rekla: Volela bih da gledam TV, znaš, sigurno se daje neki
stari film s Marlonom Brandom, neki Elija Kazan. Znoju s cvetnim
mirisom na mom dlanu trebalo je mnogo vremena da se osuši.
„Rju, ti si se uradio morfijumom u Džeksonovoj kući, zar ne?
Prekjuče.“ Lili je ljuštila breskvu koju je izvadila iz frižidera.
Prekrštenih nogu, utonula je duboko u sofu. Odmahnuo sam odlično
kada mi je ponudila breskvu. „Pa, zar se ne sećaš one devojke koja je
bila tamo, ofarbane u crveno, u kratkoj suknji, moderno obučene, s
dobrom guzom?“
„Šta znam, bile su tamo tri Japanke, misliš li na onu s afro-
frizurom?“
S mesta na kom sam sedeo video sam unutrašnjost kuhinje. Neka
crna buba, možda bubašvaba, milela je po prljavim tanjirima
nagomilanim u sudoperi. Lili je i dalje govorila dok je brisala sok
breskve sa golih butina. Papuča joj je visila s jednog stopala, na kojem
sam video crvene i plave krvne sudove. Uvek mi izgledaju ljupko, tako
kad se provide kroz kožu.
„Dakle, skotuša je slagala, pobegla je s posla, rekla da je bolesna,
ali se ceo dan zezala s likovima kao što si ti - Ne, hvala! Da li se i ona
uradila?“
„Džekson joj to ne bi dozvolio, je li tako? Baš je truba to što govori
da devojke ne smeju da ubrizgavaju. Znači, bila je s tvog posla, a? Baš
se mnogo smejala, duvala travu i mnogo se smejala.“
„Šta misliš, da li bi trebalo da popije otkaz?“
„Ali ona ih privlači, zar ne?“
„Da, pa kad ima takvu guzu.“
Bubašvaba je nabila glavu u tanjir prekriven mrljama od kečapa;
leđa su joj bila sjajna od masti.
Kad spljeskaš bubašvabu, iz nje štrcnu šareni sokovi. Možda je
ovoj stomak sada bio pun crvene boje.
Jednom kad sam ubio bubašvabu koja je gamizala po paleti s
bojama, iz nje je štrcnula jarka svetloljubičasta tečnost. Pošto na paleti
nije bilo ljubičaste, pomislio sam da su joj se crvena i plava sigurno
pomešale u tom malom stomaku.
„I šta se desilo s Kenom? Da li je stigao kući živ i zdrav?“
„Ma, pustila sam ga unutra i rekla mu da nema devojaka, hoćeš
neko piće, ali on je rekao izvini, daj mi koka-kolu, već sam stondiran.
Čak se izvinio.“
„Baš glupo, a?“
„Oni likovi koji su čekali u kolima pokupili su ribu koja je prolazila,
bila je prilično urađena.“
Ostaci šminke na Lilinim obrazima slabo su svetlucali. Bacila je
košticu breskve u pepeljaru, izvukla šnale kako bi pustila da joj padne
ofarbana kosa, i počela polako da je češlja, dok joj je cigareta visila iz
ugla usana.
„Kenova sestra je radila kod mene, pre mnogo vremena, i bila je
prilično pametna.“
„Dala je otkaz?“
„Izgleda da se vratila na selo, kazala je da je odnekud sa severa.“
Njena meka riđa kosa zakačila se za četku. Kada je ispravila bujnu
masu kose, ustala je kao da se upravo setila nečega i skinula srebrnu
kutiju s tankim špricem iz ormara. Podigla je smeđu bočicu prema
svetlu da vidi koliko je ostalo unutra, uvukla u špric taman toliko
tečnosti koliko je bilo potrebno i nagnula se da to ubrizga sebi u
butinu. Druga noga joj je malo zadrhtala. Verovatno je zabila iglu
preduboko, pošto joj je, kad je iglu izvukla, krv tanko pocurela naniže
i oko kolena. Lili je protrljala slepoočnice i obrisala pljuvačku koja joj
je zakapala iz ugla usana.
„Lili, moraš svaki put da sterilišeš tu iglu.“
Legla je bez odgovora na krevet u jednom ćošku sobe i pripalila
cigaretu. Debeli krvni sudovi u njenom vratu pomerali su se dok je
slabašno izbacivala dim.
„Hoćeš da se uradiš, Rju? Ostalo je još malo.“
„Ne danas, imam malo i kod kuće, a dolaze mi i neki prijatelji.“ Lili
posegnu prema noćnom stočiću, uze džepni primerak Parmskog
kartuzijanskog manastira, pa poče da čita. Dok je duvala dim preko
otvorene stranice, činilo se da juri za rečima s mirnim i odsutnim
izrazom na licu.
„Ti stvarno čitaš kad vreme nije za čitanje, blentava Lili“, rekao
sam dok sam podizao špric koji je pao s police i otkotrljao se po podu.
Ona reče: „Da, ovo je dobro“, glasom koji joj se zapleo u jezik.
Na kraju šprica bilo je krvi. Kada sam otišao u kuhinju da to
sperem, bubašvaba je još radila po sudovima u sudoperi. Savio sam
novine u valjak i, pazeći da ne razbijem tanjire, spljeskao je kada je
prešla na stočić kraj sudopere.
„Šta radiš to?“, upita Lili, grebući noktom skorenu krv s bedra.
„Hajde, dođi ovamo.“ Glas joj je bio veoma sladak.
Iz bubašvabe je štrcnulo žuto. Spljeskana na ivici stola, ostala je
zalepljena tamo, dok su joj se antene i dalje pomalo micale.
Lili skinu gaćice i pozva me ponovo. Parmski kartuzijanski
manastir je ležao bačen na tepih.
 Soba mi je bila ispunjena oštrim mirisom, zadahom starog ananasa
na stolu. Nisam mogao da se setim kad sam ga isekao. Isečeni kraj je
pocrneo, potpuno istrulio, a sok je ležao na tanjiru zgusnut kao sirup.
Dok se Okinava pripremao da se ufiksa, vrh nosa mu se presijavao
od znoja. Kada sam to video, pomislio sam da je noć zaista vrela i
lepljiva, baš kao što je Lili rekla. Dok je njihala telom - koje joj je
sigurno bilo sve teže i teže - na vlažnom krevetu, sve vreme je
govorila: Hej, zar ti nije vruće, danas je stvarno vruće.
„Hej, Rju, kol’ko si platio tu gudru?“, upitala je Reiko dok je vadila
ploču Dorsa iz kožne torbe. Kad sam odgovorio deset dolara, Okinava
je naglas rekao: „Aman, pa to je jeftinije nego na Okinavi“. Zagrevao je
iglu šprica upaljačem. Pošto ju je sterilisao komadom vate
natopljenim alkoholom, dunuo je nekoliko puta kroz nju da bi se
uverio kako otvor nije blokiran.
„Znaš, baš sam odlepio kad sam video da su zidovi, klonjara i sve
to popravljeni, u ćorki tamo u Jocuji, znaš već, a i taj mladi čuvar je
baš bio brbljiv, jelda? I stalno je pričao glupe viceve kao ovde ti je
bolje nego u policijskoj spavaonici, a neki matorac mu je išao niz
dlaku tako što se smejao jako glasno, pa sam baš bio u bedaku.“
Okinavine oči bile su blatnožute. Ispijao je tečnost čudnog mirisa iz
boce za mleko i već je bio prilično pijan kada je ušao u moju sobu.
„Hej, jesi li tamo zaista bio u centru za odvikavanje od droge?“
Upitao sam to Okinavu dok sam otvarao aluminijumsku foliju u
kojoj je bilo heroina.
„Da, moj matori me tamo smestio, stari dobri centar za drogu pod
upravom Jenkija, pošto je lik koji me je uhapsio bio vojni policajac, jel’
tako? Prvo su me smestili u onaj stacionar za vojsku i naterali me da
se lečim, a onda me poslali natrag ovamo. Hej, Rju, Amerika je
stvarno, ono, znaš, uznapredovala, baš mislim da je tako.“
 Reiko, koja je zagledala omot ploče Dorsa, dobaci: „Da, Rju, šta
kažeš, zar ne bi bilo sjajno da se svakog dana fiksaš morfijumom? I ja
bih volela da me smeste u neki jenkijevski centar za drogu.“
Dok je prikupljao heroin s ivica folije štapićem za uši, Okinava
reče: „Sranje, rekao sam ti već, sitni narkosi poput tebe ne mogu tamo
da uđu; tamo puštaju samo prave đankoze kao što sam ja, jelda? Samo
prave zavisnike - s tragovima igle na obe ruke, je li tako? Bila je tamo
neka sestra po imenu Jošiko, onako seksi, znaš, pa mi je ubrizgavala
svakog dana u bulju. Natrtim se ovako, vidiš? I dok gledam kroz
prozor u sve ostale, kako igraju odbojku ili tako nešto, ona me zabode
u dupe! Ali bio sam toliko urađen da mi je kita bila skroz skvrčena i
nisam hteo da to mače Jošiko primeti. Ti, Reiko, s tom tvojom
guzičetinom, ne bi ni stala tamo.“
Reiko frknu ozlojeđeno, reče da bi rado nešto popila, ode u
kuhinju i otvori frižider.
„Zar nema baš n-ničega?“
Okinava pokaza na ananas na stolu i reče: „Uzmi malo ovoga, ukus
mu podseća na kuću, zar ne?“
„Okinava, ti baš voliš trule stvari, zar ne? Kakva ti je to odeća, a?
Ala smrdi!“, reče Reiko dok je ispijala malo razvodnjeni kalpis,
pomerajući kockicu leda ispod obraza.
„I ja ću uskoro da budem đankoza. Ima sva da se zarozam ako ne
budem zavisnik podjednako kao Okinava kada se venčamo; zato ćemo
živeti zajedno kad se oboje navučemo. A posle ćemo da se skidamo s
gudre malo-pomalo.“
„Vi biste da provedete medeni mesec u centru za odvikavanje od
droge?“ Nasmejao sam se.
„Hej, Okinava, tako ćemo da uradimo, važi?“
„To je kul, tako i treba da uradite, možete da se lepo natrtite jedno
kraj drugog, tako fino, pa da vam roknu morfijum dok jedno drugom
izjavljujete ljubav, jelda?“
Okinava se malo nasmeja i reče: „Daj, prestani da me zajebavaš“,
pa salvetom obrisa kašičicu koju je umakao u vruću vodu.
On stavi štapićem za uši malo heroina otprilike veličine glave
šibice na središte kašičice od nerđajućeg čelika s krivom drškom. „Hej,
Reiko, ako sada kineš ili tako nešto uradiš, zgaziću te, jel’ ti jasno?“ On
stavi iglu na vojnički špric od jednog kubika. Reiko upali sveću. On
špricem obazrivo nakapa vodu na heroin.
„Rju, hoćeš da napraviš još jednu žurezu?“, upita Okinava, trljajući
pomalo drhtavim prstima po pantalonama kako bi ih umirio.
„Da, pa, oni crnci su tražili to od mene.“
„I ti ideš, Reiko? Na žurku, jelda?“, upita Okinava.
Ona spakova ostatak heroina u foliju. Dok je gledala u mene,
odgovori mu: „Da, ali nemaš razloga da se zbog toga nerviraš.“
„Daj, neću da se stondiraš i pojebeš s nekim crnjom, jasno?“
On pridrža kašičicu iznad sveće. Najednom, rastvor proključa.
Pena i para dizale su se iz kašičice, a donja strana joj je bila zaprljana
od crne čađi. Okinava je polako skloni s plamena i dunu da je ohladi,
baš kao što ljudi rade kad se spremaju da supom nahrane bebu.
„U mardelju, znaš“, zaustio je kada je počeo da kida vatu. „U
mardelju skidao sam se nasuvo, znaš... Imao sam noćne more, znaš, i
ne pamtim ih baš dobro, ali video sam svog starijeg brata - ja sam
četvrti sin u porodici, a on je bio najstariji - nikad ga nisam upoznao,
poginuo je u borbama u Orokuu, nije ostala čak ni njegova fotka, samo
loša slika koju je moj matori nacrtao i turio u porodični oltar, ali
svejedno, to mi je stariji brat došao u snove - zar to nije čudno? Zar to
nije totalno otkačeno?“
„I je li nešto rekao?“
„Ne, pa... sad se ne sećam.“
Pošto je iskidani komadić velik otprilike koliko i nokat na palcu
natopio ohlađenim rastvorom, zabio je vrh igle u središte mokre vate.
Začuo se tihi zvuk, baš kao kada beba sisa mleko. Bistra tečnost
ispunila je malo-pomalo tanku staklenu cev. Kada je završio, Okinava
je obliznuo usne i pritisnuo klip tek koliko da izbaci vazduh.
Reiko reče: „Hej, daj meni, ja ću da te ufiksam, Rju. Radila sam to
svima na Okinavi.“ Rukavi su joj bili podvrnuti.
„Ma kakvi! Ne posle onog što si uradila. Usrala si motku tada i
protraćila robu vrednu sto dolara. Nije ti to kao da praviš loptice od
pirinča za izlet, ili tako nešto. Ko te jebe. Evo, veži ovim Rjuovu ruku.“
Reiko se napući i zapilji u Okinavu dok je uzimala kožnu vrpcu i
snažno mi podvezivala levu mišicu. Kad sam stegnuo pesnicu, na ruci
mi je iskočio debeli krvni sud. Okinava je protrljao to mesto
alkoholom dva ili tri puta pre nego što je zabio vlažni vrh igle u
ispupčenu venu. Kad sam otvorio pesnicu, crna krv je potekla u
cilindar. Govoreći „hejhejhej“, Okinava hladno gumu klip i heroin i krv
uđoše u mene istovremeno.
„Pa eto ti, šta kažeš?“ Okinava se nasmeja. Izvuče iglu. U trenutku
kada mi je koža zadrhtala i kada se igla povukla, dop mi je već jurnuo
do vrhova prstiju i tresnuo me u srce uz mukli udar. Pred očima mi se
pojavilo nešto kao bela izmaglica i nisam mogao sasvim da razaberem
Okinavino lice. Pritisnuo sam grudi rukom i ustao. Želeo sam da
udahnem duboko, ali ritam disanja mi je bio nepravilan i imao sam
poteškoća u tome. Glava mi je otupela kao da me je neko izudarao, a
usta su mi unutra bila dovoljno suva da se upale. Reiko me je uhvatila
za desno rame kako bi me pridržala. Kad sam pokušao da progutam
ono malo pljuvačke sa svojih suvih desni, ispunila me je mučnina koja
mi se digla iz stopala. Zastenjao sam i srušio se na krevet. Reiko je
izgledala zabrinuto i prodrmala me je za rame.
„Hej, šta misliš, da mu nisi dao malčice previše? Dosad se nije
mnogo fiksao, pogledaj ga, sav je prebledeo, jel’ mu dobro?“
„Nisam mu toliko mnogo dao, neće da umre, u redu? Jok, neće taj
da umre, Reiko, ali daj tu kofu, sigurno će da baci valjak.“
Zario sam lice u jastuk. Iako mi je grlo bilo sprženo, pljuvačka mi
je neprekidno tekla sa usana, a kad sam pokušao jezikom da pokupim
malo, donji stomak mi je prožela silovita mučnina.
Iako sam se svojski trudio da dišem, imao sam vrlo malo vazduha,
a i to malo kao da mi nije ulazilo kroz nos ili usta, već mi jednostavno
curkalo kroz rupicu u grudima. Kukovi su mi toliko bili obamrli da
nisam mogao gotovo ni da se maknem. S vremena na vreme srce bi mi
prostrelio bol od kog sam se gušio. Ispupčene vene na slepoočnicama
su mi se trzale. Kad sam zatvorio oči, uspaničio sam se, kao da me
nešto strašnom brzinom uvlači u mlak vrtlog. Osećao sam vlažne i
lepljive dodire po čitavom telu i počeo sam da se topim kao kačkavalj
na hamburgeru. Poput vode i kapljica ulja u epruveti, jasno
razdvojene oblasti toplote i hladnoće pomerale su mi se u telu. U glavi,
grlu, srcu i kurcu strujala mi je groznica.
Pokušao sam da dozovem Reiko, ali grlo mi je bilo u grču i nije se
čula niti jedna jedina reč.
Mislio sam da bih rado pripalio cigaretu, zato sam i želeo da
pozovem Reiko, ali kad sam otvorio usta, glasne žice su mi samo
zadrhtale i ispustile čudan zvuk nalik na zvižduk. Čuo sam kako sat
otkucava preko puta, blizu Okinave i Reiko. Taj pravilan zvuk mi je
neobično blago zvonio u ušima. Jedva da sam išta video pred sobom.
Na desnoj strani mog vidokruga, koja mi je ličila na rasuti odsjaj na
vodi, nešto je treperilo toliko zaslepljujuće da me je to bolelo. Dok
sam pomišljao da je to sigurno sveća, Reiko mi je zavirila u lice i
podigla mi ručni zglob, a onda kazala Okinavi: Nije mrtav.
Očajnički sam pomerao usta. Podigavši ruku tešku kao olovo,
dodirnuo sam Reiko po ramenu i šapnuo: „Daj mi pljugu.“ Reiko mi je
stavila između usana upaljenu cigaretu, vlažnu od pljuvačke. Onda se
okrenula prema Okinavi i rekla: „Hej, pogledaj Rjuove oči, izgleda
uplašeno kao malo dete, jelda? Sav se trese, gledaj, baš je jadan... hej,
pa on plače.“
Dim koji mi je grebao po plućima bio je kao živo stvorenje.
Okinava me uhvati rukom za bradu kako bi mi podigao lice i pogledao
ženice, pa reče Reiko: „Ovo je stvarno bilo blizu, bedak živi, ono, da je
desetak kila lakši, ’ladno bi zakovrno.“ Izobličene konture njegovog
lica izgledale su kao sunce kroz suncobran ispod kog se leti izležavaš
na plaži. Činilo mi se da sam se pretvorio u biljku. Onu što svija
sivkaste listove u suton, nikad ne cveta, već joj samo paperjaste spore
oduva vetar, tihu biljku nalik na paprat. Svetlost se ugasila. Čuo sam
kako se Okinava i Reiko svlače. Zvuk s ploče se pojačao - „The Soft
Parade“ od Dorsa - i između tonova čuo sam trljanje po tepihu i
Reikino prigušeno stenjanje.
U glavu mi je dolebdela slika žene koja se obrušava s neke visoke
zgrade. Zurila je u nebo, sve dalje, a lice joj je bilo izobličeno od užasa.
Pomerala je ruke kao plivač, upinjala se da se ponovo podigne. Kosa
joj se rasplela i lelujala joj je iznad glave kao morska trava. Drveće
duž ulica, kola, ljudi, sve je to raslo i raslo, a njoj su se nos i usne
izvijali pod pritiskom vetra - taj prizor u mojim mislima bio je poput
onih ružnih snova zbog kojih se usred leta sav preznojiš. Bio je to
usporeni crno-beli film - kretnje žene koja pada sa zgrade.
Ustali su, obrisali znoj jedno sa drugoga i ponovo upalili sveću.
Okrenuo sam se od sjaja. Govorili su glasovima previše tihim da bih ih
razabrao. Povremeno bi me obuzeli grč i mučnina. Mučnina je
nailazila u talasima. Grizući usnu, stežući prekrivač, izdržao bih to, a
kad bi mi mučnina stala u glavi i prevaljala se ponovo natrag, osetio
bih zadovoljstvo sasvim nalik na seksualno olakšanje.
 „Okinava, prljavi pacove jedan!“
Reikin visoki glas razlegao se prostorijom. Propratio ga je zvuk
lomljenja stakla. Jedno od njih pade na krevet i dušek se ulegnu,
pomerivši mi malčice telo. Ono drugo, izgleda da je to bio Okinava,
prosikta reč Sranje!, naglo otvori vrata i izađe. Sveća se ugasi na vetru
i ja začuh kako neko teško silazi niz gvozdene stepenice. U mrklom
mraku sobe čuo sam tiho Reikino disanje, a onda sam počeo da gubim
svest dok sam se borio s mučninom. Smrad nalik na truli ananas,
osetio sam isti taj sladunjavi zadah u sokovima te meleskinje Reiko.
Prisetio sam se lica jedne žene. Nekada davno, video sam je u nekom
filmu ili snu, mršavu, dugih prstiju na rukama i nogama, kako polako
pušta da joj ogrtač padne s ramena, tušira se iza providnog zida i
onda, dok joj voda kaplje sa špicaste brade, zagleda svoje zelene oči u
ogledalu, strankinja.
 Čovek koji je koračao ispred nas osvrnuo se i stao, a onda odbacio
cigaretu u vodu koja je tekla kroz jarak. Stežući čvrsto novu štaku od
duraluminijuma u levoj ruci, on krenu dalje. Znoj mu je curio niz
potiljak, a zbog načina na koji se kretao, pomislio sam da je sigurno
nedavno povredio nogu. Desna ruka mu je izgledala teško i kruto, a u
zemlji je ostajala dugačka brazda tamo kuda je vukao nogu.
Sunce je bilo tačno iznad nas. Dok je hodala, Reiko je pustila da joj
sklizne jakna kojom se ogrnula. Tesna bluza koja joj se slepila uz telo
bila je umrljana znojem. Izgledala je umorno, kao da nije spavala
prethodne noći. Ispred restorana sam rekao: „Hajde da nešto
pojedemo.“ Samo je odmahnula glavom ne odgovorivši mi.
„Ne kapiram tog lika Okinavu - hoću reći, u vreme kad je otišao
noćni vozovi su već prestali da saobraćaju.“
„Nema veze, Rju, već mi ga je bilo dosta“, kazala je Reiko tiho.
Skinula je list sa topole posađene pored puta.
„Hej, znaš li kako se zove ova stvar ovde, što liči na liniju?“ Otkinuti
list bio je prašnjav.
„Zar to nije vena?“
„Da, tako je, vena - imala sam biologiju u nižoj srednjoj i stavljala
sam ovo u herbarijum. Zaboravila sam kako se to zove, ali stavljala
sam neku hemikaliju, znaš, od koje bi sve ovo ostalo belo, dok se lišće
rastakalo, tako da sam na kraju imala samo te lepe vene.“
Čovek sa štakom je seo na klupu kod autobuske stanice i pogledao
u tablu s redom vožnje. „Opšta bolnica Fusa“, pisalo je na znaku
stanice. Velika bolnička zgrada bila je s leve strane, a u njenom
centralnom vrtu u obliku lepeze, više od desetak pacijenata u kućnim
ogrtačima radilo je vežbe po uputstvima jedne bolničarke. Svi su imali
debele zavoje na gležnjevima i izvijali su kukove i glave u ritmu
zvižduka pištaljke. Ljudi koji su prilazili bolnici posmatrali su
pacijente. „Hej, navratiću danas u tvoj bar, hoću da kažem Moko i Kej
za žurku. Hoće li doći danas?“
„Naravno da će doći, dolaze one svaki dan, pa će doći i danas...
Stvarno bih volela da ti pokažem.“
„Šta?“
„Herbarijum sa svim tim listovima. Mnogo ljudi na Okinavi
sakuplja insekte, zato što su tamo leptiri lepši nego ovde, ali ja sam
napravila herbarijum s venama lišća, znaš, a učitelj je rekao da je to
stvarno dobro, i pošto sam dobila nagradu i otišla čak u Kagošimu, i
dalje ga čuvam u fioci stola. Baš ga pazim i stvarno želim da ti
pokažem.“
Stigli smo do stanice, a Reiko je bacila list topole kraj puta. Na
krovu iznad platforme bio je srebrni odsjaj, pa sam stavio naočari za
sunce. „Već je leto, baš je vruće.“
„A? Šta?“
„Kažem da je već leto.“
„Vrelije je kad je leto.“ Reiko je samo zurila u ogradu.
 Dok sam pio vino za šankom, čuo sam zvuk mrvljenja pilule
nibrola u jednom uglu bara.
Pošto je rano zatvorila, Reiko je prosula dvestotinjak pilula nibrola
na sto. Kazuo je rekao da ih je maznuo u jednoj apoteci u Tačikavi.
Onda je svima rekla: Večeras je žurka pre žurke!
Popela se na šank, skinula čarape dok je igrala u ritmu muzike s
ploče, došla da me zagrli i zabila mi u usta jezik koji je mirisao na
pilule. Na kraju je povratila crnkastu krv i bljuvotinu, i ispružila se
nepomično na sofi. Jošijama, koji joj je dugu kosu češljao rukom i
otresao kapi vode iz brade, razgovarao je s Moko. Pogledala me je,
isplazila jezik i namignula. Jošijama se okrenuo i upitao me kroz
smeh: Hej, Rju, prošlo je već dosta vremena, imaš li nešto za mene?
Malo haša ili tako nešto? Spustio sam oba lakta na šank i pustio da mi
stopala u gumenim sandalama vise sa stolice. Jezik mi je brideo od
preteranog pušenja. Kiselo vino mi je zastalo u grlu. Hej, zar nemaš
neko slađe vino?
Kej je saopštavala Kazuu da je išla kod Akite kako bi mu pozirala
gola, ali on je izgledao ošamućeno od nibrola. Dok je pila viski iz flaše
i ubacivala jedan po jedan kikiriki u usta, rekla je: I bila sam tamo,
vezana na pozornici, baš je bilo odvratno, hej, Kazuo, vezana nekim
bockavim kanapom - šta kažeš, jelda je bilo odvratno? Kazuo uopšte
nije obraćao pažnju na nju. Virio je prema meni kroz sočivo svog
nikomata, za koji je govorio da je „dragoceniji od samog života“. Hej,
moraš da slušaš kad ti se ljudi obraćaju. Bocnuvši ga u leđa, Kej je
srušila Kazua na pod. Auh, ne guraj se, rekao je on, e bedaka, šta ako
si ga slomila? Kej se podrugljivo nasmejala, skinula bluzu, i počela da
njiše guzovima i ljubi se u usta sa svakim na koga bi naletela. Možda
zbog jučerašnjeg heroina, osećao sam se iznureno i nisam uopšte
želeo nibrol. Moko mi je prišla. Hej, Rju, hoćeš sa mnom u klonju?
Jošijama me je iz’vatao i sva drhtim. Imala je na sebi crvenu somotsku
haljinu i šešir iste boje, a i puder koji joj je bio debelo namazan oko
očiju bio je crven. Rju, sećaš se kad si me guzio u klonji onog kluba?
Oči su joj bile krmeljive i nefokusirane. Vrh jezika joj se brzo pojavio
na usnama, a glas joj je bio previše sladunjav. Hej, sećaš se? Masno si
me slagao, rekao si da je došla murija i da moramo da se sakrijemo,
jel’ tako? Pa si me onda natako u toj maloj rupi - zar si zaboravio?
Auh, bajo, prvi put čujem za to, Rju, jel’ stvarno tako bilo? Koji si ti
jebač, a? Iako ti je lice ko tepsija, radio si takve stvari, a? Da, prvi put
čujem za to. Jošijamin glas je bio jak. Pustio je da igla padne na ploču.
Šta to lupetaš, Moko, prestani da bulazniš, u redu? Izmislila je to,
Jošijama, odgovorio sam ja. U naletu zvuka, Mik Džeger je zapevao.
Bila je to ona stara stvar, „Time Is on My Side“. Moko je prebacila
jednu nogu preko mojih kolena i rekla pijano: Mrzim laži, Rju, nemoj
da lažeš, svršila sam tada četiri puta, četiri puta, znaš. Nema šanse da
to zaboravim.
Reiko ustade, lica zelenkastobledog, i promrmlja: Koliko je sad
sati, koliko je?, ne obrativši se nikome konkretno, otetura se do šanka,
uze viski iz Kejine ruke, nasu malo u grlo i još jednom se silovito
zakašlja. To ti je stvarno glupo, Reiko, samo ti lezi i budi dobra
devojčica. Kej joj grubo ote viski, obrisa rukom Reikinu pljuvačku s
grlića i srknu još jednom. Kad ju je Kej gurnula u grudi, Reiko je pala
na sofu, a onda se okrenula prema meni i rekla: Hej, nemoj tako
glasno, to nije lepo, oni likovi odozgo, iz kluba za ma-džong ima da me
gnjave. Koje su to drukare, zvaće policiju, zato ajde malo tiše, može?
Dok sam se naginjao preko pojačala da smanjim zvuk, Moko je
zaskičala i naskočila na mene. Hladnim butinama mi je stegla vrat.
Hej, Moko, baš ti se toliko kreše s Rjuem? Evo, kresnuću te ja, šta
kažeš? Čuo sam Jošijamin glas iza sebe. Snažno sam uštinuo Moko za
butine. Kriknula je i smandrljala se na pod. Idiote, nakazo, Rju,
kretenu, tebi se i ne diže, sigurna sam u to, čula sam da daješ bulju
onim crnjama, preterao si s dopom! Možda zato što ju je previše
mrzelo da ustane, Moko je ležala tamo gde je pala, smejala se, ritala se
ne bi mi dokačila noge visokim štiklama. Reiko je nabila lice u sofu i
rekla tihim glasom: Joj, hoću da umrem, bole me grudi, hej, grudi me
stvarno bole, gotova sam. Kej podiže pogled s omota ploče Stonsa koji
je gledala i zapilji se u Reiko. Ajde onda crkni više. Hej, Rju, tako je, a?
Slažeš se? Ljudi koji hoće da umru treba samo lepo to da odrade bez
preterane dževe. Baš je glupo što Reiko ovako glumata pred nama.
Kazuo je prikačio blic na svoj nikomat i okinuo sliku Kej. Kad je
blic blesnuo, Moko - koja je ležala na podu - podigla je glavu. Daj
Kazuo, prekini s tim, prestani da slikaš bez dozvole. Ja sam profi i
imam zagarantovanu platu. A to jako svetio me stvarno baca u bedak,
mrzim fotografije, pa ti lepo ugasi to šljašteće svetio, nije ni čudo što
te ljudi ne trpe.
Reiko zastenja kao da je nešto boli, načini poluokret telom i izbaci
iz sebe zgrušanu bljuvotinu. Kej joj pritrča, uzrujana, raširi novine,
obrisa joj usta peškirom i poče da joj masira leđa. U bljuvotini je bilo
mnogo pirinčanih zrna; pomislio sam na prženi pirinač koji smo te
večeri zajedno jeli. Odsjaj crvenog svetla s tavanice video se na
površini braonkaste bljuvotine na novinama. Reiko je mumlala
zatvorenih očiju: Hoću kući, stvarno, hoću da se vratim, hoću kući.
Jošijama povuče Moko na noge i dok joj je otkopčavao dugmad s lica
haljine, pridruži se Reikinom monologu: Da, tako je, ovo je najbolji
deo godine za boravak na Okinavi, jašta. Moko zgrabi Jošijamu za
ruku kada je pokušao da joj stisne grudi, pa zagrli Kazua, govoreći
istim onim sladunjavim glasom: Hej, slikaj me! Izašla sam u
ovomesečnom broju onog modnog časopisa An-An, kao manekenka, u
boji, hej Rju, valjda si to video?
Kej obrisa prst, vlažan od Reikine pljuvačke, o svoje farmerke i
spusti iglu na novu ploču, „It’s a Beautiful Day“. Reiko nam se samo
šlihta. Kazuo se zavali na sofu raširenih nogu i poče nasumice da
škljoca aparatom. Stroboskopsko svetio je bilo jarko, pa sam prekrio
oči rukama. Hej, Kazuo, prekini, istrošićeš bateriju.
Jošijama pokuša da poljubi Kej, ali ona ga odgurnu od sebe. Šta te
je spopalo? Zar nisi juče rekla da si se napalila? Kad si hranila mačku,
rekla si Bleki da smo se baš naložili? Tako si rekla, zar ne? Što me
onda ne poljubiš?
Kej ispi svoj viski.
Moko je pozirala ispred Kazua, držala kosu podignutu uvis i
cerekala mu se. Hej, Moko, nije ti to pravi osmeh ako se samo keziš za
slikanje.
Kej povika na Jošijamu. Što dižeš toliku frku, pusti me na miru,
smuči mi se kad ti samo vidim facu. Onaj svinjski kotlet koji si pojeo za
večeru, znaš da je novac za to dao jedan seljak u Akiti, hiljadu jena
koje mi je dao iz svoje skroz crne ruke, znaš li to?
Moko pogleda u mene i isplazi se: Mrzim te, Rju, izopačeni stvore.
Željan hladne vode, zabio sam šilo u blok leda, ali sam se ubo u prst.
Kej, koja je plesala na šanku i nije obraćala pažnju na Jošijamu,
spustila se i olizala krv koja je navirala iz te rupice, rekavši: Znači, Rju,
digao si ruke od muzike?
Reiko ustade sa sofe i poče da preklinje: Hej, molim vas, stišajte.
Niko nije prišao risiveru.
Haljina joj je spreda zjapila, raskopčana. Moko mi priđe dok sam
pritiskao prst papirnom salvetom i upita, nasmejana: Rju, koliko
možemo da dobijemo od tih crnčuga?
Hah? Ti to o žurki?
Mislim, ako se Kej ili ja pojebemo s tim crnčugama, koliko
možemo da izvučemo od njih? Neću da kažem kako mi je do toga,
znaš, ali...
Dok je sedela na šanku, Kej reče: Prekini više, Moko, s tim
turobnim pričama, ako ti je do kinte, odvešću te ja kod jednog dobrog
lika. Žurka nije zbog love, već zbog zabave.
Moko je uvijala oko prsta zlatni lanac koji mi je visio na grudima i
rugala mi se: Biće da ti je ovo dao jedan od tih crnčuga?
Pizdurino glupa, to mi je u gimnaziji dala jedna devojka iz mog
razreda, na svoj rođendan. Svirao sam joj „A Certain Smile“, to ju je
ganulo pa mi je ovo poklonila. Bila je bogata, otac joj je bio vlasnik
velikog stovarišta drvne građe. I slušaj, Moko, moraš prestati da
govoriš reč crnčuga, ima da te ubiju, toliko razumeju japanski. Ako ti
se ne dopada, ne moraš s nama - je li tako, Kej? Ima sasvim dovoljno
drugih devojaka koje žele da dođu na naše žurke.
Kad je videla kako Kej klima glavom, ustiju punih viskija, Moko
reče: Ooo, ne žesti se, samo sam se zezala. Zagrlila me je.
Idem, zar nismo to već odlučili? Crnčuge su jake, a daće nam i malo
haša, je li tako? Ona mi nabi jezik u usta.
Kazuo mi je prineo nikomat gotovo do samog nosa, i samo što sam
viknuo: prekini, on je škljocnuo. Kao da me je neko snažno mlatnuo
po glavi, sve mi je pobelelo pred očima. Ništa više nisam video. Moko
je pljesnula rukama i kreštavo se zasmejala. Skliznuo sam niz šank i
umalo nisam pao, ali Kej me je pridržala i presula malo viskija iz
svojih usta u moja. Razmazala je lepljivi ruž koji je zaudarao na ulje.
Viski s aromom ruža za usne zapekao mi je grlo. Skote! Prekini više,
čuješ?, vikao je Jošijama udarajući po podu stripom koji je čitao. Kej, ti
bi poljubila Rjua, a? Načinio sam korak i zateturao se, preturivši sto;
začula se lomljava stakla, penušanje piva, kotrljanje kikirikija po
podu. Reiko ustade, zavrtevši glavom, pa dreknu: Svi napolje! Marš!
Dok sam trljao glavu, stavio sam malo leda u usta i prišao joj. Ne brini,
Reiko, sve ću posle da počistim, biće sve u redu.
Ovo je moj lokal, reci svima da odu! Hej, Rju, Rju, ti možeš da
ostaneš, ali reci ostalima da se nose u tri lepe. Reiko mi stisnu ruku.
Jošijama i Kej su piljili jedno u drugo. Hej, znači poljubićeš Rjua
umesto mene? Hah?
Kazuo reče sramežljivo: Jošijama, ja sam kriv, nije ono što misliš,
zezao sam se s blicem i sredio Rjua pa je on pao, a Kej mu je dala malo
viskija, znaš već, kao lek. Jošijama zareža: Sklanjaj mi se. Pa gurnu
Kazua, tako da mu nikomat umalo ne ispade iz ruke. Hej, šta radiš to?,
odbrusi Kazuo. Zarobljena u Kazuovom naručju, Moko promumla: Ala
je ovo glupo, zar ne?
Šta je bilo, ljubomoran si? Kej je lupkala o tabane sandalama koje
su joj visile sa stopala. Očiju oteklih od plača, Reiko mi cimnu rukav i
reče: Hej, daj malo leda. Umotao sam odlomljeno parče u papirnu
salvetu i stavio joj to na čelo. Kazuo se okrenu Jošijami, koji je ustao i
zagledao se u Kej s mržnjom, pa ponovo škljocnu. Jošijama ga umalo
ne udari. Moko se glasno nasmeja.
Kazuo i Moko su rekli da će da zapale odatle. Mislim da ćemo neko
vreme provesti u javnom kupatilu, rekla je Moko.
Hej, Moko, bolje se zakopčaj, da te neki dripac ne bi ispipao. A
dogovor je za sutra u jedan na stanici Koendži, pa nemoj da kasniš.
Moko odgovori kroz smeh: Znam, perverznjaku jedan, nema šanse da
zaboravim. Ima baš da se picnem. Kazuo je kleknuo na jedno koleno
nasred ulice i ponovo škljocnuo prema meni. Raspevani pijanac koji je
naišao rekao je nešto i okrenuo se prema blicu.
Reiko je drhturila. Papirna salveta je pala na pod i led se gotovo
sav istopio.
To kako se ja danas osećam nema nikak’e veze s tobom, Jošijama,
nije to ništa naročito. Ne moram da spavam s tobom, jelda? Pućkajući
dim cigarete pravo uvis, Kej se polako obrati Jošijami. Kako god bilo,
prestani da me više gnjaviš, samo prestani. Zabole me ako raskinemo,
tebi se to, ono, možda ne bi svidelo, ali zabole mene. Inače, oćete još
malo pića? Ovo je žurka pre žurke, Rju, zar ne?
Seo sam kraj Reiko. Kada sam spustio ruku na njen potiljak, telo
joj se malo trglo, a smrdljiva pljuvačka pocurela joj je sjedne strane
usta.
Kej, prestani da govoriš „ono“ i tako da pričaš. Ne volim kad tako
pričaš, pa prekini, a? I važi, od sutra krećem da radim, važi? Zaradiću
malo, pa će biti sve u redu, okej?
Kej je sedela na šanku. O, tako znači? Da, idi samo radi, to će mi
baš pomoći. Njihala je nogama napred-nazad.
Ne zanima me da li pokušavaš da švrljaš okolo, samo mi smeta kad
se tako izražavaš. Pomislim samo da je to zato što si napaljena, a na
kraju će ionako sve da ispadne kako treba zato što ću ja da rintam na
dokovima u Jokohami, jel’? Jošijama ščepa Kej za nogu. Helanke su joj
bile slepljene za butine, a mala izbočina stomaka počivala joj je na
kaišu.
Šta pričaš bre ti? Ne trabunjaj gluposti, blamiraš me. Gledaj, zar ne
vidiš da se Rju smeje? Ništa ne kapiram od tog što ti pričaš, ono, taka
sam kaka sam, i to je to.
Prestani tako da govoriš! Odakle ti uopšte taj naglasak?
Kej baci cigaretu u sudoperu. Dok je oblačila bluzu, reče: Od moje
rođene keve, zar nisi znao da ona tako priča? Hej, zar nisi ono jednom
došo kod mene kući i video ženu s mačkom kako sedi u kotacuu i
klopa krekere od pirinča? To mi je keva, i priča ko i ja, ono, kao nisi je
čuo?
Jošijama se sagnu da me zamoli za pljugu, a onda ispusti „kul“ koji
sam mu dobacio. Sav uzrujan, podiže ga, malo vlažnog od piva, nabi u
usta i reče tiho dok je palio cigaretu: Ajmo kući.
Idi ti lepo sam, meni je ovde okej.
Dok sam brisao Reikina usta, upitao sam Jošijamu: Zar nećeš sutra
da dođeš na žurku?
Što se mene tiče, može. A ako on ne dođe, šta ima veze? Kaže da će
da radi, pa onda okej. Kak’e veze ima dal’ je Jošijama tamo ili nije?
Samo se vrati u našu gajbu, ako ubrzo ne kreneš, nećeš moći da se
digneš. Sutra je Jokohama, jel’ tako? Rano?
Hej, Jošijama, stvarno ne misliš da dođeš?
 On bez odgovora priđe čošku prostorije i poče da namešta „Left
Alone“ na obrtnu ploču gramofona.
Dok je izvlačio ploču iz omota, na kom je bila avetinjska
fotografija Bili Holidej, Kej je sišla sa šanka i rekla mu u uvo: Pusti
Stonse.
Prekini, Kej, ne obraćaj mi se više.
Jošijama pogleda pravo u nju, s cigaretom čvrsto stisnutom u
ustima.
Baš je glupo što puštaš tu ploču, zar opet hoćeš da slušaš taj
sumorni klavir, ma da, ko neki umorni deda? Ta ti je muzika za crnce
isto što i Nanivabuši za nas. Hej, Rju, reci mu nešto, ovo su najnoviji
Rolingstonsi, nisi ni čuo, jelda? Zove se „Sticky Fingers“.
Ne obraćajući pažnju na nju, Jošijama stavi Mala Voldrona na
gramofon.
Kej, već je kasno, a Reiko nam je rekla da smanjimo doživljaj. A
puštati Stonse tiho ionako nema smisla, jelda?
Dok je zakopčavala bluzu i posmatrala svoj odraz u ogledalu kako
bi namestila frizuru, Kej je upitala: Kako ćemo sutra?
Dogovorili smo se za jedan sat na stanici Koendži, odgovorio sam
joj. Kej je klimnula glavom i namazala malo ruža na usne.
Jošijama, ja ne bi’ da se večeras vraćam, pošto ću da idem kod
Sema, pa zato ne zaboravi da daš mački malo mleka, ali ne onog iz
frižidera, već mleka s police, nemo’ da ih pomešaš.
Jošijama joj nije odgovorio.
Kada je Kej otvorila vrata, vazduh koji je ušao unutra bio je svež i
vlažan. Hej, Kej, ostavi malo otvoreno.
Dok smo slušali „Left Alone“, Jošijama je napunio čašu džinom. Ja
sam pokupio srču s poda i sakupio je na novine natopljene Reikinom
bljuvotinom. „Ne volim ovo da govorim, ali u poslednje vreme uvek se
završi tako“, promrmljao je Jošijama dok je zurio u tavanicu.
„Isto je bilo čak i pre nego što je otišla u Akitu da radi, noću
spavamo odvojeno, mada ja to ionako ne radim često.“
Popio sam koka-kolu iz frižidera. Jošijama mahnu rukom kako bi
pokazao da je ne želi, i iskapi sav džin.
„Pričala mi je da hoće da ide na Havaje. Već ima dosta otad, ali
sećaš se kako se pričalo da je njen ćale možda na Havajima? Mislio
sam da zaradim neku kintu i pošaljem je tamo, pa, ne znam je li taj lik
na Havajima stvarno njen ćale ili nije, ali...
„Hteo sam da radim, sakupim lovu, ali sad je sve zbrkano i više
pojma nemam šta ona misli, uvek je takva, svaki dan.“
Jošijama pritisnu rukom grudi, ustade i požuri napolje; čuo sam
kako tamo povraća u slivnik. Reiko se potpuno obeznanila. Disala je
na usta. Iz zadnjeg ormara, skrivenog iza zavese, uzeo sam ćebe i
pokrio je njime.
Jošijama se vratio držeći se za stomak i brišući usta manžetom
košulje. Žuta bljuvotina mu je ostala na vrhovima gumenih sandala, a
telo mu je zaudaralo na kiselo. Čuo sam kako Reiko tiho diše.
„Jošijama, dođi sutra na žurku.“
„Da, vidiš, Kej jedva čeka, kaže kako hoće ponovo da se kreše s tim
crnčugama pa sam malo... znaš već.“
„Šta je to danas s Reiko? Baš je odlepila.“ Jošijama sede spram
mene i proguta džin kojim je napunio usta.
Juče, kod mene, posvađala se s Okinavom. Nije mogla da se ufiksa,
znaš. Valjda joj vene ne iskaču zato što je debela, a Okinava je izgubio
strpljenje i ufiksao sebi i njenu dozu, sve je potrošio.“
„Pa to su pravi kreteni. A i ti si sve to gledao kao kreten?“
„Ne, ja sam već bio ufiksan. Ležao sam kao proštac na krevetu, i
pomišljao sam da ću možda umreti. Bilo je strašno, uzeo sam malčice
previše, baš je bilo jezivo.“
Jošijama popi još dve pilule nibrola rastvorene u džinu.
Osećao sam prazninu u želucu, ali nije mi bilo do jela. Pomislivši da
pojedem možda makar malo supe, pogledao sam u šerpu na gasnom
gorioniku, ali na površini supe se uhvatila skrama od sive budi, a
ugrušak pasulja u njoj bio je sluzav, truo.
Pošto je Jošijama rekao da bi zaista popio malo kafe, s mnogo
mleka, otrpeo sam grozan smrad supe i zagrejao malo kafe u džezvi.
Jošijama je nasuo mleka do ruba svoje šolje, uzeo je čvrsto obema
rukama i prineo ustima. Viknuo je: Vruće!, i bljuvotina mu je prsnula s
napućenih usana kao voda iz dečjeg pištolja, popadavši u ugrušcima
po šanku.
„Sranje, držaću se ja alkohola“, reče on, pa ispi ostatak džina u
čaši. Kad se malo zakašljao i kad sam ga potapšao po leđima, on se
okrenuo i rekao: Stvarno si sjajan. Usne su mu se iskrivile. Njegova
leđa, lepljiva i hladna, zaudarala su na kiselo.
 „Posle toga sam se vratio u Tojamu, pretpostavljam da si to čuo od
Reiko? Otkad sam tebe posetio, mama mi je umrla, pretpostavljam da
si čuo za to?“
Klimnuo sam glavom. Jošijamina čaša je ponovo bila puna džina.
Preterano zaslađena kafa zabola mi se u ogrubeli jezik.
„To je stvarno čudan osećaj, kad neko tvoj zaista umre, a meni je
bilo prvi put. Da li su tvoji dobro, Rju?“
„Dobro su, ne brini ti za mene, stalno mi pišu.“
Završila se i poslednja melodija na ploči „Left Alone“. Ploča se
okretala uz zvuk cepanja tkanine.
„Da, pa svejedno, poveo sam Kej sa sobom, kazala je da želi i ona u
Tojamu, nije htela da ostane u našem stanu sasvim sama. Normalno,
zar ti nije jasno kako se osećala? Odseli smo u jednoj gostionici, ali
soba je koštala 2.000 jena bez obroka, stvarno skupo.“
Isključio sam stereo uređaj. Reikina stopala virila su ispod ćebeta,
a tabani su joj bili crni od prljavštine.
„A onda, na dan pogreba, znaš, Kej mi je telefonirala, rekla da se
vratim na neko vreme pošto je usamljena. Kad sam joj rekao da ne
mogu da odem, kazala je da će se ubiti, pa sam odlepio i otišao. Slušala
je stari radio u toj prljavoj sobi sa šest prostirki. Rekla je da nije mogla
da nađe stanicu FEN, i kako uopšte možeš da očekuješ da u Tojami
hvataš emisije američke vojske? A onda me je pitala koješta o mojoj
mami, potpuno glupe stvari. Smejala se na taj svoj izveštačeni način, i
bila je to baš gadna scena, stvarno. Kada je umrla - Kej je pitala kako
je lice moje mame izgledalo kad je umrla, i da li je tačno da šminkaju
ljude pre nego što ih stave u sanduk, takve stvari, znaš. Kad sam
rekao: Da, stavili su joj šminku, ona je pitala: Koje marke? Maks
faktor? Revlon? Kanebo? Kako sam uopšte mogao da znam tako nešto?
I onda je počela da šmrca, kazala kako je baš bila usamljena, pa se
rascmizdrila, znaš.“
„Pa dobro, ali mislim da shvatam kako joj je bilo dok je čekala
sama na takav dan, da, znam da bih i ja bio usamljen na njenom
mestu.“
Šećer je potonuo na dno kafe; progutao sam to bez razmišljanja.
Najednom mi je unutrašnjost usta prekrivao šećer, pa me je obuzela
mučnina.
„Da, razumem i ja to. Znam, ali slušaj, meni je rođena majka zaista
umrla. Kej je plakala i mumlala, a onda je izvukla posteljinu iz plakara
i skinula se. Hoću reći, samo što sam rekao zbogom mrtvoj majci, a tu
me je ščepala ta gola polutanka. Bilo je to ono kao, znaš na šta mislim,
Rju? Valjda bi bilo u redu da smo to tada uradili, ali bilo mi je, znaš
već, onako...“
„I niste, a?“
„Pa kako sam mogao? Kej je cmizdrila, a ja sam se unervozio, hej,
znaš one sapunice s TV-a? Nekako mi se činilo da sam u jednoj od tih
sapunica, i zabrinuo sam se da će nas možda čuti u susednoj sobi,
stideo sam se. Pitam se šta je Kej tada mislila - u svakom slučaju, otad
pa nadalje stvari među nama nisu bile baš najbolje.“ Sada se čulo samo
Reikino disanje. Prašnjavo ćebe se pomeralo gore-dole u ritmu tog
disanja. Povremeno bi pijanci zavirili kroz otvorena vrata.
„Kako god bilo, posle toga sve je postalo čudno. Da, i ranije smo se
puno svađali. Ali sada je nekako, znaš, drugačije. Nekako, nešto se
razlikuje. I mada smo ranije pričali o Havajima i pravili dugoročne
planove, video si kako je sve ispalo danas? Čak ni seks više ne valja,
bolje bi mi bilo kad bih išao u neko od onih turskih kupatila.“
„Da li ti je majka bila bolesna?“
„Valjda bi moglo tako da se kaže, telo joj se prosto istrošilo. Oči su
joj bile jako umorne, i bila je mnogo sitnija nego pre. Kad je umrla. Da,
to sa mojom mamom bilo je veoma tužno, osećao sam da situacija više
nema nikakve veze sa mnom, ali bilo je prilično tužno.
Da li znaš da je išla okolo i prodavala onaj bapski lek iz Tojame?
Kad sam bio mali, često sam išao s njom. Hodala je po ceo dan sa
zavežljajem na leđima velikim kao frižider. Postoje redovni kupci tog
leka širom zemlje, znaš? I da li znaš one balone od papira, koje možeš
da naduvaš, e pa ona ih je delila besplatno. Često sam se igrao njima.
Vrlo je čudno sve to, kad se sada setim. Bilo je to zaista nešto -
mogao sam po ceo dan time da se igram. Ako bih danas pokušao,
umro bih od dosade, mada mi je još i tada bilo dosadno, stvarno, i ne
sedam se da sam se ikada lepo zabavljao. Jednom sam čekao mamu u
nekoj gostionici, znaš, i električno svetio je bilo ugašeno, a ja sam
shvatio da je sunce zašlo i da pada mrak. Nisam ništa znao da kažem
tamošnjim služavkama, još nisam pošao ni u osnovnu školu, i uplašio
sam se. Otišao sam u jedan ćošak sobe, gde je sa ulice dopiralo malo
svetla - ni danas ne mogu to da zaboravim, baš sam se uplašio te
uličice i varoši koja je zaudarala na ribu. Gde li je to samo bilo, celo
mesto je smrdelo na ribu, gde to beše?“
Izdaleka se čuo zvuk automobila. Reiko je s vremena na vreme
mumlala. Jošijama je ponovo izašao. Krenuo sam za njim. Rame uz
rame, povraćali smo u slivnik. Oslonio sam se levom rukom o zid i
zavukao prst duboko u grlo; mišići želuca su mi se trgli i napolje je
izašla topla tečnost. Dok su mi talasi prolazili kroz grudi i trbuh, kisele
grudvice su mi se zaglavile u grlu i ustima, a kada sam ih gurnuo
jezikom, od njih su mi obamrle desni, pa su grudvice popadale u vodu.
Dok smo ulazili natrag, Jošijama je rekao: „Hej, Rju, kad ja tako
peglam, pa mi se creva sva pomešaju, jedva mogu da stojim na
nogama i ne vidim dobro, znaš, to su jedini trenuci u kojima zaista
želim ženu. Pa sve i da se neka nađe u blizini, ne bi mogao da mi se
digne i bilo bi mi previše komplikovano da joj raširim noge, ali ipak i
dalje želim ženu. Ne kurcem, niti glavom, već čitavim telom, celim
svojim bićem koje se prosto koprca žudeći za tim. A ti? Da li kapiraš
na šta mislim?“
„Da, radije bi da je ubiješ nego da je pojebeš?“
„Tako je, tako je, da joj stegnem ovako vrat, pokidam odeću s nje,
nabijem joj batinu ili tako nešto u guzicu, otmenoj ribi kakvu možeš
da vidiš kako šeta Ginzom.“
Reiko je izlazila iz klonje; pospano je rekla: Ćaos, uđite. Pantalone
su joj spreda bile raskopčane.
Izgledala je kao da će pasti; pritrčao sam i pridržao je.
„Hvala ti, Rju, sad je mirno, zar ne? Hej, daj mi malo vode. Usta mi
se lepe...“ Glava joj se spusti. Dok sam lomio led, Jošijama ju je skidao
na sofi na koju je pala.
 U sočivu nikomata videlo se tamno nebo i malo sunce. Kad sam se
sagnuo napred da bi se u njemu video odraz mog lica, Kej je naletela
na mene. „Rju, ša radiš to?“
„Ko mi kaže, ti si poslednja stigla ovamo, ne valja kad se kasni.“
„U busu, znaš, neki čiča je pljunuo na pod i šofer je digo frku zbog
toga, čak je i zaustavio bus. Obojica su pocrveneli u licu i drali su se
jedan na drugog, iako je ovako previše vruće. Gde su svi?“
Jošijama je pospano sedeo kraj ulice. Ona mu se nasmeja. „Hej, zar
nisi ’teo danas u Jokohamu?“
Reiko i Moko su konačno izašle iz prodavnice odeće ispred
stanice. Svi su se okrenuli da pogledaju u Reiko. Imala je na sebi
indijsku haljinu koju je kupila, crvenu svilenu haljinu prekrivenu
sićušnim okruglim ogledalima sve do gležnjeva.
„Opet si kupila ludilo od haljine“, nasmeja se Kazuo i okrenu svoj
nikomat prema njoj. Kej mi reče u uvo - zapahnu me njen parfem -
„Hej, Rju, baš se pitam zna li ona uopšte kol’ko je debela kad kupuje
takve haljine“.
„Ma kakve veze ima? Sigurno je htela da popravi raspoloženje.
Ubrzo će joj to dosaditi, pa ćeš moći da uzmeš haljinu od nje, Kej, tebi
bi svakako dobro stajala.“
Obazrevši se oko sebe, Reiko nam se svima obrati tihim glasom:
„Kad se nisam šlogirala. Moko je to odradila naočigled zaposlenih u
radnji, strpala je sve odjednom u torbu.“
„Moko, šta je bilo, opet mažnjavaš stvari? ’Si stondirana? Uhvatiće
te ako ne prekineš s tim“, reče Jošijama, iskrivivši lice zbog izduvnih
gasova autobusa. Moko pruži ruku ispred moga lica.
„Dobro miriše, a? Dior.“
„Dior je okej, ali nemoj toliko da se razmećeš krađom po
prodavnicama, sve ćeš da nas uvališ u frku.“
 Kad su Jošijama i Kazuo otišli da kupe hamburgere, tri devojke su
počele da razmenjuju kozmetiku i mažu se po licu, naslonjene na
ogradu kod aparata za poništavanje karata. Pućile su se i zavirivale u
ogledalca. Ljudi su ih u prolazu čudno gledali.
Jedan stariji stanični službenik nasmeja se Reiko. „Sjajna odeća,
sestro, gde si krenula?“
Dok je iscrtavala obrve, veoma ozbiljnog izraza na licu, ona reče
čoveku koji joj je poništavao kartu: „Na žurku, krenuli smo na žurku.“
 Nasred Oskarove sobe, gotovo puna šaka hašiša tinjala je u
gorioniku za tamjan, i hteli oni to ili ne, dim koji se širio ulazio je u
grudi prisutnih sa svakim udisajem. Za manje od trideset sekundi bio
sam potpuno stondiran. Osećao sam se kao da mi unutrašnjost izbija
na svaku poru, a do mene su dopirali znoj i dah drugih ljudi.
Donja polovina tela bila mi je naročito teška i bolna, kao da sam
utonuo u gusto blato, a usta su me svrbela od želje da u njih uvučem
nečiji kurac i posisam ga. Dok smo jeli voće nagomilano na tanjirima i
pili vino, čitava prostorija je bila ispunjena nemilosrdnom vrelinom.
Hteo sam da neko sljušti kožu s mene. Hteo sam da primim u sebe
nauljena, sjajna tela crnaca i ljuljam ih u sebi. Čizkejk s trešnjama,
grožđe u crnim rukama, zadimljene kuvane račje noge koje su se
lomile s praskom, bistro, slatko svetloljubičasto američko vino, kiseli
krastavčići nalik na bradavičaste prste mrtvaca, sendviči sa slaninom
kao ženska usta, salata s koje kaplje ružičasti majonez.
Bobova ogromna kara bila je nabijena do kraja u Kejina usta. Ima
da vidim kome je najveći. Puzala je po tepihu kao pas i isto radila
svima.
Pošto je ustanovila da je najveći polutanu po imenu Saburo, uzela
je cvet kozmeju iz prazne flaše vermuta i nabila mu ga kao trofej. Hej,
Rju, duplo mu je veći nego tvoj. Saburo je podigao glavu i oglasio se
indijanskim pokličem, a onda je Kej uhvatila kozmeju između zuba i
izvukla je, skočila na sto i zaljuljala kukovima kao španska igračica.
Po tavanici je kružilo pulsirajuće plavo stroboskopsko svetio. Muzika
je bila bogata samba Luiza Bon Faa. Kej je silovito njihala telom,
napaljena pošto je videla da je cvet ostao vlažan.
Neka me neko kresne, neka me brzo neko kresne, povikala je Kej
na engleskom, i ne znam ni sam koliko je crnih ruku posegnulo da je
baci na sofu i strgnu s nje gaćice, dok su komadići providne i
svetlucave tkanine padali polako na pod. Hej, baš kao leptiri, rekla je
Reiko, dok je uzimala komad tkanine i mazala buter po Duramovom
kurcu. Pošto je Bob povikao i nabio ruku Kej između nogu, prostoriju
su ispunili kreštanje i grohotan smeh.
Dok sam gledao okolo po sobi i posmatrao izvijanje tela tri mlade
Japanke, pio sam vino od peperminta i grickao krekere namazane
medom.
Crnački penisi bili su toliko dugački da su izgledali tanano. Čak i u
punoj erekciji, Duramov se lako savijao koliko god ga je Reiko
iskretala. Noge su mu zadrhtale i najednom je štrcnuo, a svi su se
nasmejali kad su videli da je njegova izdrkotina zapljusnula Reiko
posred lica. I Reiko se nasmejala i trepnula, ali dok je tragala za nekim
parčetom papira kako bi obrisala lice, Saburo ju je lako podigao.
Raširio joj je noge, kao da pomaže maloj devojčici da piški, i podigao
je na svoj stomak. Ogromnom levom šakom joj je držao glavu, a
desnom spojio gležnjeve, i držao ju je tako da se ona čitavom težinom
oslanja na njegovu karu. Reiko je viknula: To boli, i zamlatarala
rukama u pokušaju da se odmakne, ali nije imala za šta da se uhvati.
Lice joj je prebledelo.
Dok se pomerao i širio joj noge kako bi na kari imao više trenja,
Saburo se naslonio na sofu tako da je sada ležao gotovo sasvim ravno i
počeo je da rotira Reikino telo, koristeći njeno dupe kao stožer.
Pri prvom okretu, celo telo joj se zgrčilo i uspaničila se.
Iskolačenih očiju, s rukama na ušima, zavrištala je kao heroina iz
nekog horor filma.
Saburov smeh je ličio na afrički ratnički poklič, dok je Reiko
krivila lice i grebala prstima po grudima. Cvili još malo, rekao joj je na
japanskom, i počeo brže da joj okreće telo. Oskar, koji je sisao Mokine
sise, Duram, koji je pokrio smežuranu karu hladnim peškirom,
Džekson, koji se još nije skinuo, Bob povrh Kej - svi su zurili u Reiko
koja se vrtela. Bokte mazo!, rekli su Bob i Duram, a onda prišli da
pripomognu u njenom okretanju. Bob ju je uzeo za stopala, a Duram
za glavu; nabijajući joj obojica snažno dupe, počeli su da je okreću još
brže. Nasmejan, pokazujući bele zube, Saburo tada stavi obe ruke iza
glave i izvi telo kako bi joj nabio karu još dublje. Reiko najednom
glasno zajeca. Grizla je sopstvene prste i čupala kosu, a usled
okretanja, suze su joj prskale okolo i nisu ni stizale do njenih obraza.
Cerekali smo se kao nikad pre. Kej je mahala komadom slanine i
ispijala vino, Moko je zabila nokte u ogromno dupe kovrdžavog
Oskara. Reikini nožni prsti su bili ispruženi i drhtali su. Njena pizda,
grubo trljana, zjapila je sva crvena i sijala se od sluzi. Saburo je disao
duboko i usporio je okretanje, pomerajući je u ritmu s Luizom Bon
Faom koji je pevao „Black Orpheus“. Stišao sam zvuk i zapevao uz to.
Sve vreme nasmejana, Kej mi je lizala nožne prste dok je ležala
potrbuške na tepihu. Reiko je i dalje plakala, dok joj se Duramova
sperma sušila na licu. S krvavim tragovima zuba na prstima, režeći
povremeno kao lav iz dubine stomaka - Ohh, gotov sam, skidajte ovu
pizdurinu s mene, rekao je Saburo na japanskom i gurnuo Reiko u
stranu. Dalje od mene, svinjo!, povikao je. Reiko ga je dograbila za
noge dok je padala napred; on je štrcnuo pravo uvis i zapljusnuo je
spermom koja joj je ostala na leđima i guzovima.
Reikin trbuh je zadrhtao i iz nje je pocurelo malo mokraće. Kej -
koja je svoje sise mazala medom - brzo je tutnula malo novina ispod
Reiko.
To je baš grozno, reče ona, pljesnu Reiko po dupetu i kreštavo se
nasmeja. Kretali smo se po sobi, izvijali tela i primali u sebe jezike,
prste i kurčeve svakoga koga bismo poželeli.
Pitam se gde sam, mislio sam sve vreme. Stavio sam u usta
nekoliko zrna grožđa razbacanih po stolu. Dok sam ih ljuštio jezikom i
pljuvao semenke u tanjir, ruka mi je napipala pizdu; kad sam podigao
pogled, Kej je stajala tamo raširenih nogu i cerila mi se. Džekson je
omamljeno ustao i skinuo uniformu. Smrvivši tanku mentol cigaretu
koju je pušio, okrenuo se prema Moko, koja se ljuljala na Oskaru. Dok
je sipao tečnost slatkog mirisa iz smeđe flašice na Mokino dupe,
Džekson doviknu: Hej, Rju, donesi mi onu belu tubicu iz džepa moje
košulje, važi? Dok joj je Oskar čvrsto držao ruke, guzice namazane
kremom, Moko kriknu: Pa to je hladno! Džekson je zgrabi za dupe,
izdiže, postavi karu - isto tako gusto premazanu kremom - na mesto,
pa poče da je nabija. Moko se poguri napred i zakrešta.
Kej podiže pogled i priđe rekavši: Ovo mi izgleda zabavno.
Moko je plakala. Kej je dočepa za kosu i zagleda joj se u lice. Ću ti
stavim posle malo finog mentolatuma, Moko. Kej se žvalavila s
Oskarom, a onda se ponovo glasno nasmejala. Snimio sam izbliza
Mokino iskrivljeno lice džepnom kamerom. Nos joj se trzao kao u
trkača na duge staze koji ubrzava pred sam cilj. Reiko je konačno
otvorila oči. Shvativši možda da je sva lepljiva, krenula je prema tušu.
Usta su joj bila otvorena, oči prazne, neprestano se saplitala i na kraju
pala. Kad sam spustio ruke na njena ramena kako bih je podigao,
primakla je lice uz moje. O, Rju, spasi me, rekla je. Čudan zadah je
dopirao od njenog tela. Jurnuo sam u klozet i povratio. Dok je Reiko
sedela na pločicama sva mokra od tuša, nisam mogao da ustanovim u
šta gledaju njene zakrvavljene oči.
Reiko, glupačo jedna, ’će se udaviš. Kej zatvori tuš, nabi ruku među
Reikine noge, pa zacvile od smeha videvši da je Reiko uspaničeno
skočila. O, pa to je Kej. Reiko je zagrli i poljubi u usta. Kej me pozva
pokretom ruke dok sam sedao na šolju. Hej Rju, prija to ’ladno, jelda?
Pošto mi je napolju bilo hladno, u sebi sam osećao veću toplinu. Hej,
sladak ti je. Uzela ga je u usta dok mi je Reiko začešljavala vlažnu kosu
i tražila moj jezik kao beba koja traga za dojkom, da bi onda snažno
posisala. Kej se pridržala rukama za zid i isturila dupe, a onda me
nabila u svoju rupu, ispranu od sluzi i suvu. Bob uđe pod tuš, dok mu
je sa ruku kapao znoj. Nema dovoljno pičaka, Rju, skote, uzeo si dve.
Pljesnuvši me po obrazu, on nas grubo izvuče, onako mokre, u
susednu prostoriju i baci na pod. Moj kurac, koji je još bio u Kej, izvio
se u padu. Zastenjao sam. Reiko je bila bačena kao lopta za ragbi na
krevet, i Bob je naskočio na nju. Otimala se, bulaznila, ali Saburo ju je
pritisnuo i nabio joj parče čizkejka u usta, gušeći je. Sada se s
gramofona čula Osibisa. Moko je obrisala dupe, dok joj se lice trzalo.
Na papiru je bilo tragova krvi. Pokazala je to Džeksonu i promrmljala:
Odvratno. Hej, Reiko, je li dobar taj čizkejk, a?, upitala je Kej, dok je
ležala potrbuške preko stola. Reiko odgovori: Nešto mi se praćaka po
stomaku, kao da sam progutala živu ribu ili tako nešto. Popeo sam se
na krevet da je slikam, ali Bob je iskezio zube i izgurao me odatle.
Skotrljao sam se na pod i naleteo na Moko. Rju, mrzim ga, dosta mi ga
je više, on je peder, jelda? Moko je bila na Oskaru, koji ju je tucao dok
je grizao parče piletine. Ponovo je zaplakala.
Moko, jesi li dobro? Ne boli te?, upitao sam.
O, više ni sama ne znam, Rju, prosto ne znam.
Ljuljala se u ritmu ploče Osibise. Kej je sedela na Džeksonovom
kolenu, pijuckala vino i pričala o nečemu. Pošto je istrljao njeno telo
komadom slanine, Džekson ju je poprskao ekstraktom vanile. Neki
promukli glas je viknuo: O, bejbe. Mnogo toga je završilo na crvenom
tepihu. Donji veš i pepeo cigareta, korice hleba, zelena salata i
paradajz, raznorazne dlake, papir umazan krvlju, čaše i flaše, opne
grožđa, šibice, prašnjave trešnje - Moko se nesigurno osovila na noge.
S rukama na guzici, rekla je: Umirem od gladi, i prišla stolu. Džekson
se nagnuo da joj stavi flaster i poljubi je.
Utisnuvši bradu u sto, dišući duboko, Moko je napala krabu kao
izgladnelo dete. Onda je jedan crnac tutnuo svoju batinu ispred nje, pa
je i to uzela u usta. Pomazila ju je jezikom, a onda gurnula u stranu i
ponovo se okrenula krabi. Crvena ljuštura joj je zakrckala među
zubima, a belo meso je izvukla rukama. Prekrila ga je ružičastim
majonezom s tanjira i stavila na jezik, dok joj je majonez kapao po
grudima. Miris krabinog mesa zapahnuo je prostoriju. Reiko je još
zavijala na krevetu. Duram se zguza nabio u Moko. Dupe joj je
zaigralo, ali ona nije puštala krabu, lice joj se iskrivilo, pokušala je da
popije malo vina, ali od ljuljanja njenog tela dospelo joj je u nos, pa se
zagrcnula, sa suzama u očima. Videvši to, Kej se glasno nasmejala.
Zapevao je Džejms Braun. Reiko otpuza do stola, iskapi čašu vina od
peperminta i reče glasno: Ovo je baš ukusno.
 „Zar ti nisam već toliko puta rekla da se ne upuštaš previše s tim
Džeksonom, vojna policija ga drži na oku i jednog dana ima da ga
uhvate“, reče Lili isključivši na TV-u sliku nekog mladića koji je pevao.
Oskar je rekao: važi, da završimo s ovim, i otvorio vrata verande.
Unutra je dunuo oštar, hladan vetar, pun svežine, i još sam ga osećao
na sebi.
Ali dok su svi još ležali okolo goli, Bobova ženska Tami je ušla i
gadno se pokačila s Kej, koja je pokušala da je spreči da ne udari
Boba. Tamin brat je bio veliki gangster, a pošto je ona htela odmah da
otrči kod njega i sve mu kaže, mogao sam samo da je dovedem ovamo,
kod Lili. Čuo sam da je Lili njena drugarica, pa sam pomislio da će je
odvratiti od toga. Do pre samo nekoliko minuta, Tami je sedela tamo
na sofi i urlala: Sve ću ih pobiti! Na boku je imala ogrebotine od
Kejinih noktiju.
„Zar ne kažem uvek da je bolje ne dovoditi dripce koji ništa ne
znaju o ovoj teritoriji Jokota? Šta bi ti bez mene, a? Ne bi se tek tako
izvlačio, Rju, Tamin brat je baš gadan.“
Otpila je gutljaj koka-kole iz čaše u kojoj je plutala kriška limuna, a
onda mi ju je dodala. Začešljala je kosu i presvukla se u crni negliže.
Naizgled još ljuta, oprala je zube i ubrizgala filopon u kuhinji, dok joj
je četkica i dalje bila u ustima.
„Daj, Lili, sjaši više, žao mi je.“
„0, ma da, a znam da ćeš lepo istu stvar da ponoviš i sutra... Ali
slušaj, znaš, jedan kelner kod mene, lik iz Jokosuke, pita da li bih da
kupim malo meska. Šta ti kažeš, Rju? Hoćeš da probaš, zar ne?“
„Pošto tabla?“
„Pojma nemam, samo mi je rekao pet dolara, pa ne znam da li da
kupim?“ Lili je ofarbala čak i stidne dlačice tako da joj se slažu s
bojom kose. Ovde u Japanu ne prodaju farbu za stidne dlačice, rekla
mi je, morala sam da naručim i stigla mi je iz Danske.
Kroz kosu koja mi je padala na oči video sam svetlost na tavanici.
„Hej, Rju, sanjala sam te“, rekla je Lili, spustivši ruke oko moga vrata.
„Jel’ ono kad jašem konja po parku? Već sam čuo za to.“ Prešao
sam jezikom duž Lilinih obrva, koje su ponovo izrastale.
„Ne, drugi san, posle tog u parku. Nas dvoje idemo do okeana,
znaš, obala je baš lepa. Tu je velika plaža, široka i peščana, sami smo ti
i ja. Plivamo i igramo se u pesku, ali onda s druge strane vode
primetimo grad. Daleko je, tako da ne bi trebalo da budemo u stanju
mnogo toga da vidimo, ali možemo da čak i razaznamo lica ljudi koji
tamo žive - tako to ide sa snovima, jelda? Prvo imaju neku proslavu,
kao neki strani festival. Ali onda, posle izvesnog vremena, u tom gradu
počne rat, artiljerija gruva bum bum bum. Pravi rat - iako je toliko
daleko, vidimo vojnike i tenkove.
I tako nas dvoje, ti i ja, Rju, samo gledamo s plaže, i sve je nekako
sneno. A ti kažeš: Hej, auh, vidi tamo, rat, na šta ja kažem: Vala baš.“
„Ti baš sanjaš uvrnute stvari, Lili.“ Krevet je bio vlažan. Nekoliko
pera je štrcalo iz jastuka i bockalo me u potiljak. Izvukao sam jedno i
pomazio njime Lilino bedro.
 Soba je bila mračna i siva. Malo svetla se prikradalo iz kuhinje. Lili
je još spavala i njena mala šaka, sa skinutim lakom za nokte, počivala
mi je na grudima. Njen sveži dah milovao mi je pazuh. U ovalnom
ogledalu na tavanici video se odraz naše golotinje.
Prošle noći, kad smo obavili to, Lili se ponovo ufiksala, pevušeći
duboko iz tog svog belog grla.
Stalno uzimam sve više, i šta god da se desi, moram ubrzo da
smanjim, inače ću da postanem đankoza, jelda?, kazala je
proveravajući koliko je ostalo.
Dok se Lilino telo ljuljalo na mom, setio sam se sna koji mi je
prepričala, kao i lica jedne žene. Dok sam gledao kako se izvijaju Lilini
vitki kukovi...
Lice mršave žene koja je kopala rupu tik do umršene bodljikave
žice oko nekog velikog gazdinstva. Sunce je tonulo. Ženino lice se
spustilo kada je zabila lopatu u zemlju, kraj bačve pune grožđa, dok
joj je neki mladi vojnik pretio bajonetom. Bilo je to lice žene koja je
brisala znoj nadlanicom, i kosa joj je visila preko njega. Dok sam
gledao kako Lili dahće, ženino lice mi je lebdelo u mislima. Vlažan
vazduh iz kuhinje.
Da li pada kiša?, zapitao sam se. Prizor s druge strane prozora bio
je zadimljen, mlečne boje. Primetio sam da su ulazna vrata odškrinuta.
Juče, pošto smo oboje bili pijani, sigurno smo legli a da ih nismo
zatvorili. Jedna cipela s visokom potpeticom ležala je postrance na
kuhinjskom podu. Zašiljena štikla je štrcala, a zaobljena čvrsta koža
na prednjoj strani bila je glatka kao neki deo ženskog tela.
Napolju, u uskom prostoru koji sam video kroz otvorena vrata,
stajao je Lilin žuti folksvagen. Kišne kapi su bile zalepljene za njega
kao da se naježio, a onda su one teže skliznule polako, kao insekti kad
dođe zima.
 Ljudi su prolazili kao senke. Poštar u plavoj uniformi gurao je
bicikl, nekoliko školaraca s torbama punim knjiga, visoki Amerikanac
s dogom - svi su oni prolazili kroz taj uski prostor.
Lili je duboko udahnula i upola se okrenula telom. Tiho je
zastenjala i lako ćebe koje ju je prekrivalo palo je na pod. Duga kosa
slepila joj se za leđa u obliku slova S. Krsta su joj bila oznojena.
Na podu je ležao Lilin donji veš od juče. Daleko od nas, tako
smotani i mali, komadi odeće ličili su na sitne opekotine ili obojena
mesta na tepihu.
Jedna Japanka s crnom tašnom preko ramena pogledala je u sobu s
vrata. Na šapki je imala oznake neke kompanije, a ramena teget jakne
bila su joj vlažna - pomislio sam da je sigurno došla da očita gasomer
ili strujomer. Kad su joj se oči navikle na slabo osvetljenje, primetila
me je, zaustila da nešto kaže, a onda kao da se predomislila i izašla je
napolje. Još jednom se osvrnula prema meni, dok sam pušio nag, a
onda krenula prema svetlu, glave nakrivljene u stranu.
Kroz prostor iza vrata, sada otvorenih malo više, prošle su dve
učenice osnovne škole, razgovarajući, gestikulirajući, s crvenim
gumenim čizmama na nogama. Neki crnac u vojničkoj uniformi
protrčao je preskačući blatnjava mesta kao košarkaš koji izbegava
protivničkog igrača ne bi li se namestio za šut.
Iza Lilinih kola, na drugoj strani ulice, bila je mala crna građevina.
Farba joj se ljuštila na nekim mestima; narandžastim slovima je pisalo
„U-37“.
Spram tog crnog zida video sam kako pada sitna kiša. Iznad krova
su bili teški oblaci koji su izgledali kao da je neko naneo sloj za slojem
sivog pigmenta. Nebo u uskom pravougaoniku koje sam mogao da
vidim bilo je najsvetlije od svega.
Debeli oblaci otekli od groznice. Zbog njih je vazduh bio vlažan,
zbog njih smo se Lili i ja znojili. Zato su zgužani čaršavi bili lepljivi.
Tanka crna linija pružala se ukoso preko uskog neba.
Možda je to električni kabl, pomislio sam, ili grana drveta, ali onda
je kiša počela još jače da pada i više to nisam mogao da vidim.
Ljudi koji su koračali ulicom žurno su otvorili kišobrane i potrčali.
Na blatnjavoj ulici su se na moje oči pojavile lokve i raširile u nizu
mreškaja. Osujećena kišom, velika bela kola sporo su se kretala
ulicom i gotovo je sasvim ispunjavala. U njima su bile dve strankinje,
jedna je u retrovizoru podešavala mrežicu u kosi, a druga, koja je
vozila, posmatrala je put toliko obazrivo da joj je nos bio gotovo
stisnut uz vetrobran. Obe su bile jako našminkane, a suva koža kao da
im se usirila od pudera.
Prošla je devojka koja je lizala sladoled na štapiću, a onda se
vratila i zavirila unutra. Meka plava kosa bila joj je slepljena uz glavu,
pa je uzela Lilin peškir za kupanje i počela da se briše. Liznula je
sladoled s prsta i kinula. Kada je podigla glavu, primetila me je. Dok
sam podizao ćebe i pokrivao se, mahnuo sam joj. Ona se osmehnula i
pokazala napolje. Prinevši prst usnama, pokazao sam joj da ne diže
buku. Pogledavši prema Lili, spustio sam glavu na dlan kako bih
pokazao da ona još spava. Zato budi tiha, pokazao sam joj ponovo, s
prstom na usnama, i osmehnuo joj se. Devojka se okrenula napolje i
pokazala rukom u kojoj je držala sladoled. Okrenuo sam dlan uvis i
podigao pogled kako bih pantomimom dočarao da znam da pada kiša.
Devojka je klimnula glavom, zatresavši vlažnom kosom. Onda je
jurnula napolje i vratila se mokra do gole kože, noseći u ruci
natopljeni brushalter koji je ličio na Liline.
„Lili, hej, pada kiša, zar si okačila veš da se suši? Ustaj, Lili, pada
kiša!“
Trljajući oči, Lili se diže, ugleda devojku, sakri se iza ćebeta i reče:
„Hej, Šeri, šta radiš to?“ Devojka baci brushalter koji je držala i viknu
na engleskom: „Pljušti!“, pa se nasmeja kad me je pogledala u oči.
 Čak ni kad sam joj nežno sljuštio flaster sa dupeta, Moko nije
otvorila oči. Reiko je bila sklupčana na ćebetu na kuhinjskom podu,
Kej i Jošijama su bili na krevetu, Kazuo je bio kod stereo uređaja, ne
ispuštajući i dalje svoj nikomat iz ruku, Moko je ležala potrbuške na
ćebetu i grlila jastuk. Na flasteru koji sam skinuo bila je mala mrlja od
krvi, a povređeno mesto se širilo i skupljalo kako je ona disala, što me
je podsetilo na gumenu cev.
Leđa orošena znojem mirisala su na seksualne izlučevine.
Kad je otvorila oko na kom je još imala lažne trepavice, Moko mi
se osmehnula. Onda je zastenjala kad sam stavio ruku između njenih
guzova i donekle se okrenula telom.
Sreća tvoja da pada kiša, kiša je dobra za isceljenje, kladim se da te
ne boli mnogo zbog kiše. Mokino lepljivo međunožje. Obrisao sam joj
ga mekim papirom, a kad sam zavukao prst, goli guzovi su joj
zadrhtali.
Kej je otvorila oči i upitala: Hej, znači osto si sinoć kod one
kurveštije?
Zaveži, glupačo, nije ona takva, rekao sam, mašući da oteram sitne
insekte koji su leteli unaokolo.
Ma zabole me uvo, Rju, ali moraš da vodiš računa da se ne
predoziraš, ko što reče Džekson, neki momci su se baš razbili, može
da ti se desi da sav istruliš. Kej je na sebe navukla samo gaćice i
skuvala kafu, a Moko je protegla ruku i rekla: Hej, daj pljugu, jedan od
onih salema s aromom mente.
Moko, kaže se ’sejlem’, a ne ’salem’, reče joj Kazuo dok se dizao.
Protrljavši oči, Jošijama reče glasno Kej: Meni bez mleka, važi?
Onda se okrenu prema meni - još mi je prst bio u Mokinom dupetu - pa
reče: Sinoć, dok ste se vi zajebavali na spratu, dobio sam fleš, znaš
ono, pravi fleš herčeva - Hej, Kazuo, ti si bio tamo, možeš to da
potvrdiš, zar ne?
Ne odgovorivši mu, Kazuo reče sneno: Nema mi blica, zar ga je
neko sakrio?
 Džekson je rekao da bi trebalo ponovo da se našminkam, kao i
pre. Pomislio sam tada da mi je to Fej Danavej došla u posetu, Rju,
kazao je on.
Obukao sam srebrni negliže koji je Saburo navodno nabavio od
profi striperke.
Pre nego što su svi došli u Oskarovu sobu, neki crnac koga nikada
ranije nisam video došao je i ostavio gotovo stotinu kapsula; nisam
mogao da razaberem šta je to bilo. Pitao sam Džeksona da taj nije bio
iz vojne policije ili istražnog odeljenja, ali Džekson se nasmejao,
odmahnuvši glavom, i odgovorio: Ma jok, to ti je Zelenooki.
„Primetio si da su mu oči zelene? Niko ne zna kako se on stvarno
zove, čuo sam da je bio nastavnik u školi, ali ne znam je li to istina.
Lud je, stvarno, ne znamo gde živi niti ima li porodicu, samo znamo da
je ovde mnogo duže od nas, čini se da je već užasno dugo u Japanu.
Zar ti ne liči na Čarlija Mingusa? Možda je došao pošto je čuo nešto o
tebi. Da li ti je bilo šta rekao?“
Taj crnac je izgledao veoma uštogljeno. Mogu ovoliko da ti dam,
rekao je, a onda zakolutao očima po sobi i izašao kao da beži. Lice mu
se nije promenilo čak ni kad je video da je Moko gola, a kad ga je Kej
upitala: Da li bi se malo zabavio?, usne su mu zadrhtale, ali ništa nije
rekao.
„I ti ćeš doći na red da vidiš crnu pticu, još je nisi video, ali bićeš u
stanju da je vidiš, imaš takve oči, kao i ja.“ Onda me je uhvatio za ruku.
Oskar je rekao da ne uzimamo te kapsule, pošto je Zelenooki
jednom razdelio laksative. Kazao mi je da ih pobacam.
Džekson je sterilisao vojnički špric. Ja sam sanitetlija, rekao je, pa
zato znam kako se daju injekcije, jel’ tako?
Prvo su mi ubrizgali heroin.
„Rju, igraj!“ Džekson me pljesnu po dupetu. Kad sam ustao i
pogledao se u ogledalu, ugledao sam nekoga ko uopšte nije ličio na
mene, preobraženog zahvaljujući Mokinoj mukotrpnoj, stručnoj
tehnici šminkanja. Saburo mi je dodao cigaretu i veštačku ružu, a onda
upitao: Šta da pustim? Rekao sam da pusti Šuberta i svi su se
nasmejali.
Izmaglica slatkog mirisa lebdela mi je pred očima i glava mi je bila
teška i otupela. Dok sam polako pomerao ruke i noge, činilo mi se da
su mi zglobovi podmazani i da mi telom kruži klizavo ulje. Dok sam
disao, zaboravio sam na to ko sam. Pomislio sam da mi mnoge stvari
postepeno ističu iz tela, postao sam lutka. Soba je bila puna
sladunjavog vazduha, dim mi je grebao pluća. Osećaj da sam lutka
bivao je sve jači. Hrebalo je samo da se pomeram kako su oni želeli i
bio sam najsrećniji rob. Bob je promrmljao: Seksi. Džekson je rekao:
Umukni. Oskar je pogasio sva svetla i okrenuo narandžastu
reflektorku prema meni. Lice mi se povremeno grčilo pa sam se
uspaničio. Širom sam otvorio oči i zatresao telom. Viknuo sam, tiho
zabrektao, olizao džem s prstiju, srknuo vina, podigao kosu, nakezio
se, zakolutao očima, izbljuvao reči čarolije.
Vikao sam neke od stihova Džima Morisona koje sam upamtio:
„Kad muzika prođe, kad muzika prođe, pogasite svetla, braća mi žive
na dnu mora, sestru su mi ubili, izvukli je na kopno kao ribu, rasporili
joj stomak, sestru su mi ubili, kad muzika prođe, pogasite svetla,
pogasite svetla.“
Kao sjajni muškarci iz Ženeovih romana, premetao sam pljuvačku
po ustima i stavljao je na jezik - prljavobeli slatkiš. Trljao sam noge,
grebao se po grudima i kukovima, a nožni prsti su mi bili lepljivi. Koža
mi se naježila po celom telu kao da je iznenada dunuo vetar, i sva
snaga me je napustila.
Pomazio sam po obrazu crnkinju koja je sedela kraj Oskara
podignutih kolena. Znojila se, a nokti na prstima njenih dugih nogu bili
su lakirani srebrnom bojom.
Mlitava debela belkinja koju je Saburo doveo zurila je u mene,
očiju vlažnih od požude. Džekson je ubrizgao heroin u dlan Reikine
ruke, možda ju je zabolelo, lice joj se trzalo. Crnkinja je već bila pijana
ili nečim urađena. Zavukla je ruke ispod mojih pazuha i naterala me
da ustanem, a onda ustala i sama i zaigrala. Duram je opet stavio haš u
gorionik za tamjan. Digao se ljubičasti dim i Kej je klekla kako bi ga
usisala u sebe. Miris crnkinje, koji se za mene lepio zajedno s njenim
znojem, umalo me nije nagnao da padnem. Miris joj je bio jak, kao da
vri unutra. Bila je viša od mene, kukovi su joj štrcali, ruke i noge su joj
bile veoma vitke. Zubi su joj izgledali uznemirujuće beli dok se
smejala i svlačila. Šiljate dojke svetlije boje nisu mnogo poskakivale
čak ni kada bi zatresla telom. Dograbila mi je lice obema rukama i
nabila mi jezik u usta. Protrljala mi se uz kukove, skinula bretele
negližea i prešla znojavim rukama po mom stomaku. Grubim jezikom
mi je lizala desni. Potpuno me je zapahnuo njen miris; osetio sam
mučninu.
Kej je dopuzala i uhvatila me za karu, rekavši: Uradi to kako treba,
Rju, digni ga. Najednom, pljuvačka mi je pokuljala sjedne strane usta
do brade i više ništa nisam video.
Dok joj je celo telo blistalo od znoja, crnkinja je lizala moje. Zurila
mi je u oči i sisala meso na mojim bedrima jezikom koji se osećao na
slaninu. Crvene, vlažne oči. Neprestano se smejala i smejala tim
velikim ustima.
Ubrzo sam ležao; Moko je, držeći se rukama za ivicu kreveta,
tresla dupetom dok se Saburo zabijao u nju. Svi ostali su puzili po
podu, pomerali se, tresli, oglašavali raznoraznim zvucima.
Primetio sam da mi srce kuca strašno sporo. Kao da želi da se
uskladi s njegovim ritmom, crnkinja mi je stezala damarajući kurac.
Bilo je to kao da su mi srce i kara spojeni i rade zajedno, kao da su mi
se svi ostali organi istopili.
Crnkinja je sela na mene. Istog trenutka, kukovi su počeli da joj se
zanose strahovito brzo. Okrenula je lice prema tavanici, ispustila
tarzanski poklič, zabrektala kao jedan crnac, bacač koplja, kog sam
video na nekom filmu s Olimpijade; oslonila je sivkaste tabane o
dušek, zavukla dugačke šake ispod mojih kukova i čvrsto me stegla.
Povikao sam, jer sam se osećao kao da sam rastrgnut. Pokušao sam da
se odmaknem, ali crnkinjino telo je bilo čvrsto i klizavo kao nauljeni
čelik. Bol pomešan sa zadovoljstvom svrdlao mi je po donjem delu tela
i kovitlao mi se prema glavi. Nožni prsti su mi bili dovoljno vreli da se
istope. Ramena su počela da mi se tresu, i možda sam nameravao da
viknem. Zadnji deo grla bio mi je zaprečen nečim nalik na čorbu koju
spremaju Jamajčani, s krvlju i mašću, i hteo sam to da ispljunem.
Crnkinja je duboko disala, opipala moju batinu kako bi bila sigurna da
je duboko u njoj, nakezila se i povukla dim iz veoma dugačke crne
cigarete.
Stavila mi je mirisnu cigaretu u usta, upitala me brzo nešto što
nisam razumeo, a kad sam klimnuo glavom, spustila je lice do mog i
posisala mi pljuvačku, i onda zanjihala kukovima. Klizavi sokovi su
kuljali iz njenog međunožja i vlažili mi butine i stomak. Brzina njenog
izvijanja polako je rasla. Zastenjao sam, prepustivši se. Kad sam čvrsto
zatvorio oba oka, ispraznio glavu i svu snagu preneo u stopala, oštri
oseti jurnuli su mi telom zajedno s krvlju i koncentrisali mi se u
slepoočnicama. Pošto su se jednom formirali i spopali mi telo, ti oseti
me nisu napustili. Tanko meso iza mojih slepoočnica cvrčalo je kao
koža opečena petardom. Kad sam primetio da me to peče i kad je
osećaj postao usredsređen na to mesto, nekako sam poverovao da
sam se sav pretvorio u ogroman penis. Ili sam možda bio minijaturni
muškarac koji je mogao da se zavuče u žene u zadovoljava ih svojim
koprcanjem? Pokušao sam da crnkinju uhvatim za ramena. Ne
smanjujući brzinu kukovima, ona se nagnula napred i ujela me za
bradavice tako da mi je pustila krv. Pevajući neku pesmu, Džekson mi
je opkoračio lice. Hej, bejbe, rekao je, potapšavši me lako po obrazu.
Pomislio sam da mu je natečeni čmar baš nalik na jagodu. Znoj s
njegovih mesnatih grudi kapao mi je na lice, miris je jačao stimulaciju
od crnkinjinih kukova. Hej, Rju, prava si lutka, ti si prosto naša žuta
lutkica, mogli bismo da prestanemo da te navijamo i dokrajčimo te,
znaš, pevušio je Džekson, a crnkinja se nasmejala toliko glasno da sam
želeo da pokrijem uši. Njen snažan glas kao da je poticao iz
pokvarenog radija. Smejala se ne prestajući da pomera kukove, a
pljuvačka joj je kapala po mom trbuhu. Poljubila je Džeksona jezikom.
Kao riba na umoru, moja kara je poskočila u njoj. Celo telo mi je bilo
suvo kao barut od njene toplote. Džekson nabi svoj vreli kurac u moja
suva usta, kao vruć kamen koji mi je opekao jezik. Dok ga je trljao po
mom jeziku, on i crnkinja su izvodili nekakav napev nalik na čaroliju.
Nije bilo na engleskom, ništa nisam razumeo. Ličilo je na sutru u ritmu
konge. Kad mi se kara trznula i kad sam bio gotovo spreman da
svršim, crnkinja je izdigla kukove, zabila ruku ispod mojih guzova,
uštinula me i nabila mi jako prst u čmar. Primetivši da su mi oči
zasuzile, nabila je na silu prst još dublje i počela da ga okreće. Na oba
bedra je imala beličastu tetovažu, grubu sliku iscerenog Hrista.
 Stisnula mi je karu koja je pulsirala, a onda je zabila sebi u usta sve
dok mi usnama gotovo nije dodirnula stomak. Olizala je sve, gricnula,
a onda pomazila vrh grubim šiljatim jezikom, sasvim nalik na mačji.
Kad god sam bio na ivici da svršim, ona bi uklonila jezik. Njeni guzovi,
klizavi, sjajni od znoja, bili su okrenuti prema meni. Činilo mi se da su
rašireni gotovo dovoljno da se rascepe. Pružio sam ruku i zario nokte
u jedan od njih što sam jače mogao. Crnkinja je zadahtala i počela
polako da pomera dupe levo-desno. Debela belkinja mi je sela na
stopala. Njena crnkastocrvena pizda visila je ispod retkog zlatnog
paperja i podsećala me na izvađenu svinjsku džigericu. Džekson ju je
grubo zgrabio za ogromne sise i pokazao prema mom licu. Drmusajući
sisama koje su ležale na njenom belom stomaku, zagledala mi se u
lice, dotakla mi usne razdvojene Džeksonovim kurcem i nasmejala se:
Baš lepo, tihim glasom. Uzela mi je jednu nogu i protrljala njom svoju
lepljivu svinjsku džigericu. Pomerala mi je nožne prste - to mi je bilo
toliko neprijatno da sam jedva mogao da podnesem - belkinja je
smrdela kao trulo meso krabe i došlo mi je da povratim. Grlo mi se
zgrčilo i malo uštinulo Džeksonov kurac; strašno se razdro, izvukao ga
i snažno me udario po obrazu. Belkinja se nasmejala mom
raskrvavljenom nosu: Au, ala je to gadno; još je jače trljala međunožje
o moja stopala. Crnkinja mi je polizala krv. Blago mi se osmehnula kao
ratna bolničarka i šapnula mi u uvo: Još malo pa ćemo morati da te
razvalimo, da te nateramo da svršiš. Desno stopalo je počelo da mi
nestaje u ogromnoj belkinjinoj pizdi. Džekson mi ponovo tutnu kurac
u usta. Očajnički sam se borio s mučninom. Nadražen mojim klizavim,
krvavim jezikom, Džekson mi je štrcnuo svoj topli tovar. Lepljiva
masa mi je zapušila grlo. Izbljuvao sam ružičastu tečnost, pomešanu s
krvlju i viknuo crnkinji. Nateraj me da svršim!
 Vlažan vazduh mi je mazio lice. Lišće topole je šuštalo i polako
padalo. Mirisala je hladna vlažna trava i beton.
Kiša, obasjana farovima, ličila je na srebrne igle.
Kej i Reiko su otišle s crncima u neki klub u Bazi. Crnkinja - bila je
to igračica po imenu Rudijana - pokušala je da me nagovori da odem
kod nje.
Srebrne igle su postepeno padale sve gušće, a lokve u kojima su se
videli odsevi zadnjih svetala u vrtu bolnice sve su se više širile. Vetar
je mreškao lokve i trake slabe svetlosti pomerale su se u složenom
sledu.
Kiša nošena vetrom oborila je insekta s tvrdim lubom; dok je ležao
naopako u tekućoj vodi, pokušavao je da zapliva. Upitao sam se ima li
takva buba gnezdo u koje bi mogla da se vrati.
Crno telo bube, koje se presijavalo na svetlu, moglo je lako da
prođe kao parče stakla. Uspela je da se popne na jedan kamen i rešila
kuda da krene. Možda je mislila da je bezbedna, pa je sišla na busen
trave, ali odmah ju je odneo potočić tekuće kišnice i insekt je potonuo.
Kiša je stvarala različite zvuke na različitim mestima. Dok je bila
usisavana u travu, oblutke i zemlju, zvučala je poput malih muzičkih
instrumenata. Zveket dečjeg klavira, dovoljno malog da stane na dlan
ruke, stapao se sa zvonjavom u mojim ušima po prestanku dejstva
heroina.
Neka žena je trčala ulicom. Šljapkala je bosonoga, držeći cipele u
rukama. Možda zato što joj se vlažna suknja lepila za telo, držala je
porub raširen i izbegavala vodu koju su prema njoj bacala kola.
Munja je sevnula, kiša je počela jače da pada. Puls mi je bio strašno
spor, telo mi se ohladilo.
Sasušenu jelku na verandi Lili je kupila za prošli Božić. I poslednja
srebrna zvezda nestala je s vrha. Kej je rekla da ju je koristila dok je
plesala. Rekla je da je skratila vrhove kako joj ne bi bockali bedra i
lepila je na sebe dok se skidala.
Bilo mi je hladno; samo su mi stopala bila vruća. Povremeno mi se
vrućina polako dizala u glavu. Bila je to lopta toplote nalik na košticu
breskve, i kada se dizala grebala mi je po srcu, stomaku, plućima, grlu
i desnima.
Vlažan prizor napolju izgledao mi je prijatno. Zamrljani obrisi u
njemu sakupljali su kišne kapi, a glasovima i zvucima kola oštrinu su
oduzimale srebrne iglice kiše koja je padala. Činilo mi se da me
spoljna tama usisava u sebe. Bilo je tamno i vlažno kao žena koja leži,
utrošene snage.
Kad sam bacio upaljenu cigaretu, začuo se tih zvuk i ona se ugasila
pre nego što je pala na zemlju.
 „Da li se sećaš kad su ono perca izbijala iz jastuka pa si, posle
tucanja, izvukao jedno od njih i rekao: Au, ala su ova perca mekana,
pa si me njime pomazio iza uva i po grudima, a onda ga bacio na pod -
sećaš se?“
Lili je donela meskalin. Zagrlila me je i pitala: Šta si radio tu sasvim
sam? A kad sam joj rekao da sam gledao kišu na verandi, pomenula je
perce.
Lako mi je gricnula uvo, izvadila iz tašne plave kapsule umotane u
foliju i stavila ih na sto.
Prolomila se grmljavina i kiša je počela da pada unutra; kazala mi
je da zatvorim vrata verande.
„Da, pa, samo sam gledao napolje. Zar ti nisi posmatrala kišu kad si
bila mala? Kad se nisam igrao napolju, znaš, imao sam običaj da
gledam kišu kroz prozor, Lili, što je nekako baš fino.“
„Rju, koji si ti čudan lik, baš mi te je žao, zar ne pokušaš da vidiš
šta će sve naići ni kad zatvoriš oči? Ne znam baš kako to da kažem, ali
ako se zaista iskreno zabavljaš, ne bi trebalo da razmišljaš i tragaš za
koječim usred toga, zar nisam u pravu?
Uvek se toliko trudiš da vidiš nešto, baš kao da hvataš beleške, kao
neki naučnik koji se bavi istraživanjem, je li tako? Ili kao malo dete. Ti
si stvarno malo dete, jer kad si dete pokušavaš sve da vidiš, zar ne?
Bebe gledaju pravo u oči ljudi koje ne poznaju i plaču ili se smeju, ali
ako se sada budeš trudio da gledaš ljude u oči, vrlo brzo ćeš poludeti.
Samo probaj, probaj da gledaš u oči ljude koji prolaze kraj tebe i
počećeš ubrzo da se osećaš prilično čudno, Rju, ne bi trebalo da
posmatraš svet kao beba.“
Lilina kosa je bila vlažna. Uzeli smo oboje po kapsulu meskalina i
popili je s hladnim mlekom.
„Nisam baš razmišljao tako o tome, znaš, stvarno se dobro
provodim - ali zabavno mi je da gledam napolje.“
Obrisao sam joj telo peškirom i okačio njenu vlažnu jaknu na
vešalicu. Kada sam upitao: Hoćeš li da stavim neku ploču?, Lili je
odmahnula glavom i rekla: Neka bude tišina.
„Lili, pretpostavljam da si išla na vožnje, znaš ono kad ti treba
nekoliko sati da odeš do mora, vulkana ili tako nešto, kreneš ujutro
dok te oči još bole, ispijaš čaj iz termosa na nekom lepom mestu usput,
i u podne jedeš loptice od pirinča u dolini - znaš već, one obične
vožnje.
A kad si u kolima, misliš na koješta, jelda? Kad sam jutros pošao od
kuće, nisam mogao da pronađem filter za kameru, gde li sam ga samo
zaturio? Ili, kako se ono zvaše glumica koju sam juče video na TV-u?
Ili pertla samo što mi nije pukla, ili baš se plašim da mi se ne desi neka
nesreća, ili pitam se šta ću ako još malo ne izrastem u visinu - misliš na
mnogo toga, zar ne? A onda se te misli i scene koje vidiš iz kola
gomilaju jedne na druge.
Kuće i polja, polako se primiču, a onda zaostanu daleko iza tebe,
zar ne? I taj pejzaž i stvari u tvojoj glavi pomešaju se. Ljudi koji čekaju
autobus na stanici i pijanac u svečanom odelu koji se tetura, starica s
kolicima punim pomorandži, cvetna polja, luke i elektrane - vidiš ih i
ubrzo više ne možeš da ih vidiš, pa ti se pomešaju u glavi s onim što si
mislila ranije, znaš na šta mislim? Taj izgubljeni filter za kameru,
cvetna polja i elektrane spajaju se u jedno. Onda ih ja polako mešam u
krug, baš onako kako volim, stvari koje vidim i stvari koje mislim,
natenane, izvlačeći snove, knjige koje sam pročitao i sećanja ne bih li
stvorio - kako to da kažem? - fotografiju, prizor nalik na foto-suvenir.
I malo-pomalo, pridodajem toj fotografiji nove pejzaže koje stalno
vidim, pa konačno na fotografiji imam ljude koji razgovaraju, pevaju i
kreću se okolo, zar ne? Znaš, teram ih da menjaju mesta. I svaki put,
znaš, svaki put, dobijem kao nekakvu ogromnu palatu, u glavi mi je
nešto kao palata, s mnogo ljudi koji se okupljaju i rade mnogo toga.
Onda je zaista zabavno završiti tu palatu i pogledati unutra, kao
kad gledaš u zemlju s mesta iznad oblaka, zato što je tamo sve, sve na
svetu. Raznorazni ljudi govore različitim jezicima, a stubovi u palati
izrađeni su u mnogim različitim stilovima, i postavljena je hrana iz
svih krajeva sveta.
Mnogo je veća i sadrži više pojedinosti nego nešto nalik na filmsku
scenografiju u studiju. Tamo su raznorazni ljudi, stvarno raznorazni.
Slepci, prosjaci, bogalji, klovnovi, kepeci, generali sa zlatnom
pletenicom i vojnici umazani krvlju, ljudožderi i crnci u prnjama,
primadone, matadori, bilderi i nomadi koji se mole u pustinji - svi su
tamo i rade nešto. A ja ih gledam.
Palata je uvek kraj mora i baš je lepa, ta moja palata.
Kao da imam sopstveni luna-park i mogu da idem u zemlju
nedođiju kad god mi se prohte, mogu da pritiskam dugmad i
posmatram kako se lutke pomeraju.
I dok uživam tako, kola stižu do svog odredišta, dok iznosim
prtljag, postavljam šator, presvlačim se u kupaće gaćice i drugi ljudi
mi se obraćaju, znaš, stvarno mi je teško da štitim palatu koju sam
stvorio. Kad drugi ljudi kažu: Hej, ovde je voda lepa, nije zagađena, ili
nešto tako, to mi jednostavno sruši palatu - razumeš li ti to, Lili?
Jednom, kad sam išao do vulkana, onog čuvenog aktivnog vulkana
u Kjušuu, kad sam se popeo na vrh i video kako prašina i pepeo
izbijaju iz njega, najednom sam poželeo da dignem svoju palatu u
vazduh. Kad sam namirisao sumpor u tom vulkanu, to je zapalilo fitilj
koji je već bio prikačen za dinamit. Znaš, Lili, rat će dokrajčiti palatu.
Lekari trče okolo, a vojnici pokazuju gde su putevi, ali već je
prekasno, stopala su raznesena pošto je rat već započeo, a da ja nisam
ništa imao s tim, nisam ga ja započeo, i za tili čas sve je u ruševinama.
Pošto je to palata koju sam ja stvorio i nije zaista važno šta se s
njom dešava, uvek je tako, znaš, kad god odem da se vozim, a pomaže
i kad gledam napolje u kišne dane.
Slušaj, pre izvesnog vremena, kad sam se popeo s Džeksonom i
ostalima do jezera Kavaguči, koknuo sam esid, i kad sam pokušao da
stvorim tu palatu, ispostavilo se da to nije puka palata već grad, znaš
već, grad.
Grad s ne znam koliko puteva, parkova, škola, crkvi, trgova, radio-
tornjeva, fabrika, luka, stanica, pijaca, zooloških vrtova, državnih
ureda i klanica. I čak sam odlučio kakav će biti izraz i krvna grupa
svakoga ko živi u tom gradu.
Sve vreme mislim, zašto neko ne snimi film koji liči na to što mi je
u glavi, stalno tako mislim.
Žena se zaljubi u oženjenog muškarca, on ode u rat i ubije dete u
stranoj zemlji, majka tog deteta spasi njega u oluji ne znajući šta je
uradio, rodi se devojčica, odraste i postane kurva u nekoj bandi,
banda je stvarno kul ali pogine okružni javni tužilac čiji je otac za
vreme rata radio za Gestapo, i na kraju devojka hoda ulicom s
drvoredom dok neki Bramsov komad svira u pozadini - hoću reći, ne
takav film.
Bilo bi to kao, znaš, kad rasporiš veliku kravu i pojedeš evo ovoliki
biftek. Ne, teško je to razumeti, ali slušaj, čak i s malim biftekom, opet
si pojela celu kravu, znaš. Znači, voleo bih da gledam film koji je
isekao komadić palate ili grada u mojoj glavi, kao kad rasporiš kravu,
mislim da bi se to stvarno moglo izvesti.
Mislim da bi taj film izgledao kao neko neverovatno ogledalo,
ogromno ogledalo, u kojem se vidi odraz svakoga ko ga je ugledao,
stvarno bih voleo da gledam taj film, da postoji takav film, svakako bih
ga odgledao.“
Lili reče: „A da ja tebi kažem koja bi bila prva scena u tom filmu -
helikopter, znaš, koji nosi kip Isusa Hrista, šta kažeš na to? A?
I tebe je uhvatio mesk. Hej, Rju, hajde da se provozamo, hajdemo
do vulkana, pa napravi ponovo grad i pričaj mi o njemu, sigurna sam
da u tom gradu pada kiša. I ja hoću da vidim taj grad, dok grmi, znaš,
idem tamo!“
Ponavljao sam i ponavljao da bi bilo opasno voziti, ali Lili nije
htela da me sluša. Zgrabila je ključ i istrčala u kišu koja je šibala kao
korbač.

Neonski znaci koji su se zabijali u oči i farovi nailazećih kola koji

su cepali telo na dva dela, kamioni koji su prolazili sa zvukom nalik na
strahoviti vodopad, veliko drveće koje nam se najednom našlo na
putu i napuštene ruševne kuće kraj druma, fabrike s naredanim
tajanstvenim mašinama i plamenovima koji izbijaju iz dimnjaka,
vijugavi put nalik na istopljeni čelik koji ističe iz visoke peći.
Nadiruća tamna reka koja je plakala kao živo biće, visoka trava
kraj puta zalelujana na vetru, bodljikava žica oko električne trafo
stanice s koje se diže para, i Lili koja se smeje, smeje luđački, kao i ja,
koji sve to vidim.
Sve je svetlucalo sopstvenim sjajem.
Kiša je sve uveličala, pojačala. Svetlost je bacala rastegnute
plavobele senke po belim zidovima usnulih kuća i trzala nas kao da
nam je to načas iskezio zube neki monstrum.
Ovde sigurno prolazimo ispod zemlje, u ogromnom tunelu, i tu
svakako ne možemo da vidimo zvezde, dok odozgo kulja voda iz
kanalizacije. I toliko je hladno, sigurno postoji neki procep u zemlji, i
tu postoje samo stvorenja koja ne poznajemo.
Besmisleno vijuganje i ponavljanje iznenadnog zaustavljanja - ni
ona ni ja nemamo pojma kuda idemo.
Lili zaustavi kola ispred bučne i visoke trafo-stanice koja je lebdela
u svetlu.
Vrtlozi debelih kalemova bili su okruženi žičanom ogradom. Zurili
smo u gvozdeni toranj nalik na strmu liticu.
Ovo je sigurno sudnica, reče Lili i poče da se smeje, pa se obazre
po širokim, svetlucavim poljima oko trafo-stanice. Polja paradajza
koja su se mreškala na vetru.
Liči na more, reče ona.
Paradajz je bio vlažan i čudesno crven u mraku. Bleskao je i
gasnuo nalik na svetiljke s jelke ili prozora u vreme Božića. Bezbroj
drhtavih crvenih plodova za kojima su se vukle iskre, poput riba sa
svetlećim zubima koje plivaju tamnim morem.
„Šta je to?“
„Valjda paradajz, mada svakako ne liči na paradajz.“
„Liči na more, more u zemlji koju nikada nismo posetili. Nešto
pluta u tom moru.“
„Tamo sigurno ima postavljenih mina, ne možeš unutra, zaštićeno
je. Dodirneš li jednu od tih stvari, eksplodiraćeš i umreti, one štite
more.“
Iza polja je bila dugačka, niska zgrada. Pomislio sam da to mora
biti nekakva škola ili fabrika.
Munja sevnu i ispuni kola belim varnicama. Lili vrisnu.
Gole noge joj se naježiše i ona zadrma volan, dok su joj zubi
cvokotali.
„Obična munja, Lili, smiri se.“
Ona dreknu: Šta pričaš ti to, i najednom otvori vrata. Rika
čudovišta ispuni kola.
„Idem u more, ovde ne mogu da dišem, pusti me, pusti me!“ Mokra
do gole kože istog sekunda, Lili zalupi vrata za sobom. Dok joj je kosa
lepršala, prošla je ispred vetrobrana. Ružičasti dim se dizao s haube
prema nebu, a para se dizala sa druma osvetljenog farovima. Iza
stakla, Lili viknu nešto, iskezivši zube. Možda je to tamo stvarno bilo
more. Lili je bila titrava riba iz dubokog mora.
Pozivala me je. Njen pokret i izraz bili su isti kao u male devojčice
koju sam jednom video u snu kako juri za belom loptom.
Zvuk koji su brisači pravili po staklu nagnao me je da pomislim na
ogromne školjke koje mogu da uhvate ljude i rastvore ih u sebi.
U toj zatvorenoj metalnoj sobi, bela sedišta su bila meka i klizava
kao meso ogromne školjke.
Zidovi su se zadrmali i izbacili iz sebe jaku kiselinu koja me je
okružila i počela da me rastvara. Dođi brzo! Istopićeš se tu unutra!
Lili je zašla u polje. Njene raširene ruke bile su peraja, njihala je
telom, kapi kiše bile su sjajna krljušt na njoj.
Otvorio sam vrata.
Vetar je urlao kao da se cela zemlja trese.
Paradajz, bez stakla između mene i plodova, nije bio crven. Boja
mu je bila gotovo kao ona naročita narandžasta boja oblaka u suton.
Beličasto i narandžasto sevanje kroz staklene vakuumske boce koje
prži mrežnjaču čak i kad su ti oči zatvorene.
Potrčao sam za Lili. Na lišću paradajza koje sam osećao na rukama
bilo je lako paperje. Lili je raskomadala jedan paradajz, Hej, Rju, vidi,
kao sijalica, osvetljen je iznutra. Pritrčao sam joj, dograbio paradajz i
hitnuo ga u nebo.
Lezi, Lili! To je ručna bomba - lezi! Lili se glasno nasmeja i mi
padosmo zajedno na zemlju.
Kao da smo usred mora, tako je tiho da sam se gotovo uplašila.
Rju, čujem ti disanje, čujem i svoje.
I plodovi paradajza koji su gledali odozdo s tog mesta tiho su
disali. Njihov dah se mešao s našim i pomerao kao izmaglica među
stabljikama. Na lokvastoj crnoj zemlji bile su izlomljene vlati trave,
bockale su nam kožu, i hiljade sićušnih mirnih insekata. I njihov dah je
dosezao amo iz dubina zemlje.
Vidi, ono je sigurno škola, vidim bazen, reče Lili.
Zgrada siva kao pepeo uvlačila je u sebe zvuk i vlagu i privlačila
nas sebi. Ta školska zgrada koja je lebdela u tami ličila je na zlatni
izlaz na kraju dugačke pećine. Vukli smo tela, teška od blata, i gnječili
prezrele opale paradajze, dok smo prelazili preko polja.
 Kad smo se sklonili s vetra i kiše pod nadstrešnicu školske zgrade,
osećali smo se kao da smo u senci dirižabla koji lebdi na nebu, i
obuzela nas je hladnoća.
Na ivici širokog zemljišta nalazio se bazen, a oko njega je bilo
posađeno cveće. Kao erupcije na lešu koji truli, kao serum s ćelijama
raka koje se množe, cveće je cvetalo. Spram zida koji se mreškao u
pozadini kao bela tkanina, raštrkalo se po zemlji ili iznenada zaigralo
na vetru. Hladno mi je, kao da sam mrtva, rekla je Lili.
Tresla se i vukla me natrag prema kolima. Učionice koje smo videli
kroz prozore izgledale su spremne da nas progutaju. Klupe i stolice u
pravilnim redovima podsećale su me na masovnu grobnicu za
neznane vojnike. Lili je pokušavala da umakne od te tišine.
Trčeći iz petnih žila, zaždio sam preko zemljišta. Lili je povikala za
mnom. Vrati se, preklinjem te, ne smeš da odeš!
Došao sam nekako do žičane ograde oko bazena i počeo da se
verem uz nju. Ispod mene, na vodi, stapali su se mreškaji i
kontramreškaji, baš kao TV ekran po završetku celodnevnog
programa. Voda je svetlucala i u njoj su se ogledale munje.
Znaš li uopšte šta radiš? Vrati se, poginućeš, umrećeš! Obgrlivši
rukama svoje telo, dok je noge uvijala jednu oko druge, Lili je vikala
nasred tog zemljišta.
Napet kao vojni dezerter, spustio sam se kraj bazena. Hiljade
mreškaja neprestano se stvaralo, voda je izgledala kao prozirni
pekmez - bacio sam se u nju.

Munja je s unutrašnje strane obasjala Liline šake na volanu. Plave

linije su joj se usekle u providnu kožu, vodene kapi joj se slivale s
blatnjavih mišica. Na putu nalik na izuvijanu metalnu cev, kola su
jurila kraj ograde Baze od bodljikave žice.
„Hej, skroz sam zaboravio.“
„Šta to?“, upitala je ona.
„Zaboravio sam da gradu u mojoj glavi podarim aerodrom.“
Pramenovi Liline blatnjave kose visili su slepljeni. Lice joj je bilo
bledo, tanušne vene su joj pulsirale u vratu, a koža na ramenima joj je
bila naježena.
Video sam kako se kapi kiše kotrljaju niz vetrobran nalik na
okrugle letnje bube. Baš kao bubice na čijim se zaobljenim leđima vidi
odraz cele šume.
Lili je neprestano brkala pedale gasa i kočnice, bele noge su joj
bile kruto ispružene i silovito je tresla glavom kako bije razbistrila.
„Hej, grad je još malo pa gotov, ali to je grad ispod mora. I šta onda
da radim s aerodromom, Lili, imaš li pojma?“
„Gledaj, prekini da pričaš gluposti, uplašena sam, moramo da se
vratimo.“
„Trebalo je i ti da spereš blato sa sebe, Lili, zar ti neće smetati kad
se bude osušilo? Bilo je divno u bazenu, voda je svetlucala. Tada sam
odlučio da stvorim podzemni grad, znaš.“
„Rekla sam da prekineš! Hej, Rju, kaži mi gde smo sada. Ne znam
kuda idemo, ne vidim dobro, hej, priberi se. Mogli bismo da poginemo,
samo na smrt mislim. Gde smo, Rju, reci mi gde smo!“
Najednom blesnu metalno narandžasto svetio kao da je
eksplodiralo u kolima, Lili zavapi kao sirena i pusti volan.
Istog trena sam povukao ručnu kočnicu i kola su uz škripu
skliznula u stranu, probila bodljikavu živu, udarila u stub svetiljke i
zaustavila se.
„A-ah, to je avion, gledaj, to je avion!“
Na pisti su se rojila raznorazna svetla.
Snop reflektora se okretao, prozori na zgradama su zveckali,
svetla za navođenje duž praznih mesta su bleskala.
Zaglušujuća rika svetlucavog uglačanog mlažnjaka koji je stajao
kraj piste zatresla je sve unaokolo.
Na visokom tornju bili su reflektori. Pošto su njihovi cilindri
svetlosti prošli preko nas - vratovi dinosaurusa - zasijale su daleke
planine. Grudva kiše, tamo, odsečena svetlom, zgusnula se u
svetlucavu srebrnu prostoriju. Najjači reflektor se okretao polako,
obasjavao unapred određena mesta i osvetleo drugu pistu nedaleko
od nas. U šoku od sudara, izgubili smo svu snagu volje. Kao jeftini
roboti navijeni i pušteni da idu u određenom smeru, izašli smo iz kola
i pošli prema pisti, bliže rici mlažnjaka od koje se zemlja tresla.
Sada je svetlost obasjala litice planina na drugoj strani. Ogroman
pokretni narandžasti krug ljuštio je noć, lako je ljuštio noć sa stvari za
koje se ona slepila i oko kojih se obmotala.
Lili je izula cipele. Bacila je blatnjave cipele na ogradu od
bodljikave žice. Svetlost je ubrzo obasjala šumu blizu njih. Usnule
ptice su se prenule i prhnule u let.
„Samo što nije, Rju, plašim se, samo što nije.“
Bodljikava žica je planula zlatnom bojom, a svetlost je izbliza
izgledala kao usijana gvozdena šipka. Krug svetla se zaustavio u
blizini. Para se dizala iz zemlje. Zemlja, trava i pista pobeleli su kao
istopljeno staklo.
Prvo je Lili stupila u belinu. Onda sam i ja. Načas nismo ništa čuli.
Za nekoliko sekundi, neizdrživ bol nam je proburazio uši. Kao da su
bile izbušene vrelim iglama. Lili se uhvatila za svoje i pala unazad.
Grudi mi je ispunio zadah paljevine.
Kiša se zabadala u nas, kao što gvozdene šipke probadaju odrano
meso okačeno u zamrzivaču.
Lili je tragala za nečim na zemlji. Kao kratkovidi vojnik koji je
izgubio naočari na bojištu, mahnito je pipala oko sebe.
Šta li je to tražila?
Debeli, niski oblaci, neprekidna kiša, trava u kojoj su spavali
insekti, cela pepeljastosiva Baza, vlažna pista na kojoj se video odraz
Baze, i vazduh koji se pomerao kao u talasima - sve je to bilo pod
kontrolom mlažnjaka koji je izbacivao svoje ogromne plamenove.
Polako je krenuo pistom. Zemlja se zatresla. Ogroman srebrnasti
komad metala postepeno je ubrzavao. Njegovo visoko njištanje pržilo
je vazduh. Odmah ispred nas, četiri neverovatno velika motora u
obliku cevi bljuvala su plavi plamen. Smrad teškog ulja i siloviti udar
vazduha oborili su me s nogu.
Iskrivljenog lica, pao sam na zemlju. Očajnički sam pokušavao da
vidim nešto očima presvučenim skramom. Dok sam razmišljao, beli
trbuh aviona se jednostavno odlepio od tla i za tili čas su oblaci usisali
mlažnjak u sebe.
Lili me je gledala. Imala je belu penu među zubima, i potočić krvi
kao da se ujela za sluzokožu usta.
„Hej, Rju, šta je bilo s gradom?“
Avion se zaustavio nasred neba.
Činilo se kao da je stao, igračka okačena žicom o tavanicu robne
kuće. Pomislio sam da smo mi ti koji se krećemo strahovito snažno.
Pomislio sam da nam zemlja brzo izmiče ispod nogu, i da su se trava i
pista sunovratili.
„Hej, Rju, šta je bilo s gradom?“, pitala je Lili ležeći na leđima
nasred piste.
Uzela je ruž za usne iz džepa, strgla odeću sa sebe i namazala
njime telo, iscrtavajući kroz smeh crvene linije po svom stomaku,
grudima, vratu.
Shvatio sam da mi je u glavi samo smrad teškog ulja. Tamo više
nigde nije bilo ničega nalik na grad.
Lili je nacrtala karminom šaru na licu i pretvorila se u jednu od
onih Afrikanki koje luđački igraju na festivalima.
„Hej, Rju, ubij me. Nešto je čudno, Rju, hoću da me ubiješ“,
doviknula je Lili, sa suzama u očima. Bacio sam se na pistu. Telo mi je
bilo izgrebano žicom. Bodljike su mi se žarile u meso na ramenu.
Pomislio sam kako želim da se u meni otvori rupa. Hteo sam da se
ratosiljam smrada ulja, samo sam na to mislio. Usredsredivši se na to,
zaboravio sam gde se nalazim. Lili je cvilela na tlu i dozivala me. Noge
su joj bile raširene, gole, crvene i stisnute uz zemlju, i stalno je
ponavljala: Ubij me! Prišao sam joj. Telo joj se silovito treslo, glasno je
jecala.
Brzo me ubij, brzo me ubij! Dodirnuo sam joj crvene pruge na
vratu. Tada je buknula jedna strana neba.
Načas je sve postalo prozirno od plavo-belog bleska. Lilino telo,
moje ruke, Baza, planine i oblačno nebo, sve je to bilo prozirno. A
onda sam otkrio jednu jedinu krivu liniju koja se pružala kroz svu tu
prozirnost. Imala je oblik kakav nikada pre nisam video, belo
zakrivljenje, belo zakrivljenje koje se pretvaralo u veličanstvene
lukove.
„Rju, znaš li da si obično derište? Ipak si ti samo obično derište.“
Sklonio sam ruku s Lilinog vrata i pokupio jezikom belu penu s
njenih usta. Skinula mi je odeću i zagrlila me.
Ulje koje je doticalo odnekud razdvajalo se oko naših tela;
presijavalo se u bojama duge.
 Rano ujutro, kiša je popustila. Kuhinjski prozor i staklena klizna
vrata sijali su kao srebrne limene ploče.
Dok sam udisao mirise vazduha koji se zagrevao i pripremao kafu,
naglo su se otvorila spoljna vrata. Tamo su stajala tri policajca,
mesnate grudi prekrivale su im uniforme koje su smrdele na znoj, a s
ramena im je visila bela pletenica. Zaprepašćen, prosuo sam šećer po
podu. Mlađi policajac me upita: „Šta to radite ovde, klinci?“
Samo sam stajao tamo ne odgovarajući, a dvojica policajaca koji su
stajali napred gurnuli su me u stranu i ušli u sobu. Ne obraćajući
pažnju na Kej i Reiko, koje su ležale tamo, stali su skrštenih ruku
ispred vrata verande, a onda silovito trgli zavesu u stranu.
Od tog zvuka, i jakog svetla koje je pokuljalo unutra, Kej je skočila
na noge. Dok su stajali tako spram svetla, policajci su izgledali veoma
krupno.
Stariji, debeli pandur, koji je ostao da stoji na vratima, ćušnuo je
stopalom u stranu cipele koje su bile tamo razbacane i polako ušao u
sobu.
„Pa, nemamo nalog, ali nećete da se bunite zbog toga, je li tako? Da
li je ovo tvoj stan? Je li?“ Zgrabio me je za mišicu i potražio na njoj
tragove igle.
„Studiraš?“ Prsti debelog pandura bili su kratki, a nokti na njima
prljavi. Iako me nije naročito snažno držao, nisam mogao da se
oslobodim. Zurio sam u šaku obasjanu jutarnjim suncem, šaku
pandura koji me je tako nehajno uhvatio, kao da nikada pre nisam
video šaku.
Ostali u sobi, svi odreda gotovo goli, žurili su da se obuku. Dvojica
mladih policajaca su se došaptavali. S mesta na kom sam stajao čuo
sam reči kao što su „svinjac“ i „marihuana.“
„Brzo se oblačite, hej ti, navuci na sebe neke pantalone.“
 Kej, koja je još bila samo u gaćicama, napućila se i zapiljila u
debelog pandura. Jošijama i Kazuo su stajali kraj prozora, sleđenih
lica. Dok su trljali oči, jedan policajac im je naredio da isključe bučni
radio. Reiko je pored zida pretraživala svoju tašnu, pronašla četku i
očešljala se. Policajac s naočarima uzeo joj je tašnu i prosuo sadržinu
po stolu.
„Hej, šta radiš to, prestani“, pobunila se Reiko slabim glasom, ali
policajac je samo frknuo ne obrativši pažnju na nju.
Gola Moko je još ležala potrbuške na krevetu i činilo se da se
uopšte ne trudi da ustane, a znojavi bokovi bili su joj izloženi svetlu.
Mladi policajci su zurili u crne malje koje su joj virile između guzova.
Prišao sam i prodrmao je za rame, rekavši: Ustaj, i pokrio je ćebetom.
„Ti tamo, oblači neke pantalone, šta me gledaš tako, a?“ Kej
promrmlja nešto i okrenu se, ali Kazuo joj dobaci farmerke i ona ih
navuče, cokćući jezikom. Grlo joj je podrhtavalo.
Podbočeni, njih trojica su zagledali po sobi i zavirivali u pepeljaru.
Moko je konačno otvorila oči i promumlala: A? Šta? Ko su ovi?
Policajci su se podrugljivo nasmejali.
„Hej, klinci, mnogo ste se raspustili i smeta nam to što svi ležite
okolo goli usred bela dana, možda vama to ne smeta, ali neki ljudi -
koji nisu dripci poput vas - znaju šta znači kad se nečega stidiš.“
Stariji pandur otvori vrata verande, pustivši unutra mlaz prašine.
Jutarnji grad je izgledao previše jarko da bi se razabrale pojedinosti.
Branici kola u prolazu blistali su na suncu i osetio sam mučninu.
Policajci kao da su bili za čitav broj krupniji od svih nas u sobi.
„Uh, je li u redu ako pripalim?“, upita Kazuo, ali policajac s naočarima
reče: Mani se toga, uze cigaretu iz njegovih prstiju i vrati je u paklicu.
Reiko je pomogla Moko da obuče donji veš. Veoma bleda i dršćući,
Moko je zakačila brushalter na leđima.
Boreći se sa sve jačom mučninom, upitao sam: „Da li se nešto
dogodilo?“
Njih trojica se zagledaše i glasno se nasmejaše.
„Dogodilo? Dobra fora, naročito kad ti to kažeš! Slušajte, ne
možete tek tako da pokazujete dupe pred drugim ljudima, možda ne
znate to, ali ne treba da se ponašate kao psi.“
„Imate li vi klinci porodice? Šta oni kažu na to kako se ponašate?
Zabole ih, a? Znamo kako svi spavate jedni s drugima. Hej ti, ti bi
verovatno uradila to i s rođenim tatom, a? Tebi govorim!“
Okrenuo se i glasno obratio Kej. Suze su joj navrle na oči. „Hej,
kučkice, nije te to valjda povredilo?“
Moko je i dalje drhtala i činilo se da neće prestati, pa joj je Reiko
zakopčala bluzu.
Kej krenu prema kuhinji, ali debeli pandur je dograbi za mišicu i
zadrža tu.
 Pošto je Jošijama, kao najstariji, podneo standardne formulare
izvinjenja u policijskoj stanici koja se osećala na prašinu, nismo se
vratili u stan, već smo otišli da čujemo nastup Bar Kejsa na otvorenoj
bini u parku Hibija. Svi smo bili umorni od premalo sna. U vozu niko
nije progovarao.
„Da, baš smo imali sreće što nisu našli onaj haš, Rju. Iako im je bio
ispred nosa, pojma nisu imali. Sva sreća što je to bio ološ iz lokalne
stanice, a ne panduri iz državne bezbednosti, velika sreća“,
podsmehnuo se Jošijama dok smo izlazili iz voza. Kej je iskrivila lice
zgađeno i pljunula na peron. U staničnom toaletu, Moko je svima
razdelila pilule nibrola.
Dok mu je pilula krčkala pod zubima, Kazuo je upitao Reiko: „Hej,
o čemu si ono razgovarala s onim mladim pandurom, napolju, u
hodniku?“
„Kazao mi je da se loži na Led Cepelin. Išao je u dizajnersku školu,
okej lik.“
„Ma nije valjda? Što mu onda nisi rekla da mi je neko ukrao blic.“ I
ja sam skrckao pilulu pod zubima.
Kad smo tamo ugledali šumu, svi smo već bili stondirani. Sa
otvorene pozornice u šumi, rok muzika je zvučala dovoljno glasno da
trese lišće. Deca s rolšuama na nogama gledala su kroz žičanu ogradu
unaokolo, u dugokose ljude koji su skakali po bini. Dvoje koji su sedeli
na klupi ugledali su gumene sandale i zakikotali se jedno drugom.
Neka mlada majka s bebom u rukama namrštila se na nas. Neke
devojčice, koje su trčale okolo i držale velike balone, ukopale su se u
mestu kad ih je prepalo iznenadno kreštanje glasova. Jedna je pustila
balon i činilo se da će zaplakati. Veliki crveni balon polako je zaplesao
uvis. „Hej, čoveče, nemam love“, rekao mi je Jošijama dok sam
kupovao kartu na ulazu. Moko je kazala da ima prijatelja koji radi taj
koncert i krenula prema bini. Kej je kupila sebi kartu i požurila
unutra.
Kad sam rekao da nemam dovoljno za dve karte, on je kazao:
Znači, opet ću da se verem preko ograde, i pošao natrag, pozvavši
Kazua, koji takođe nije imao para, da pođe za njim.
„Pitam se da li će sve biti u redu s njima“, rekao sam, ali Reiko kao
da me nije čula od strahovite snage gitarske solaže. Na pozornici su
bili naredani raznorazni zvučnici i pojačala, nalik na izložene dečje
kocke. Neka devojka u kombinezonu od lamea pevala je „Me and
Bobby McGee“, premda reči nisu mogle da se razaznaju. Trzala je
telom kad god bi se oglasila velika svetlucava cimbala. Ljudi u
prednjim redovima tapšali su rukama i plesali, otvorenih usta. Buka se
vrtložila oko nizova sedišta i dizala u nebo. Kad god bi gitarista
spustio desnu ruku, uši bi mi zabridele. Pojedini zvuci su se grupisali
zajedno i cepali zemlju. Obišao sam oko dela amfiteatra u obliku
lepeze što sam mogao dalje od pozornice, duž poslednjeg reda sedišta,
pomislivši kako je to baš kao leto, kada svi zrikavci ujutro zriču
zajedno u šumi. Neko je zatresao najlonskom kesom za duvanje lepka,
zamagljenom od belih isparenja, nekoje zagrlio devojku koja se
smejala otvorenih usta, neko je na sebi imao majicu sa slikom Džimija
Hendriksa, raznorazne cipele udarale su po zemlji. Kožne papuče,
sandale s kožnim vrpcama oko gležnjeva, čizme od srebrnog vinila s
mamuzama, bose noge, emajlirane visoke potpetice, košarkaške
patike - i sve moguće nijanse ruža za usne, laka za nokte, senke za oči,
kose i rumenila drmale su se u ritmu muzike u jednoj velikoj gunguli.
Pivo se penilo, prelivalo, boce koka-kole pucale, dim cigareta se
ravnomerno dizao, znoj je lio niz lice mlade strankinje s dijamantom
na čelu, neki bradonja je drmusao zgužvanom zelenom maramom,
stojeći na stolici i trzajući ramenima. Devojka s perom na šeširu
prskala je okolo pljuvačkom, devojka čije su naočari za sunce imale
zeleni okvir široko je otvorila usta i ujedala se za unutrašnju stranu
obraza. Stezala je ruke iza sebe i trzala kukovima. Dugačka prljava
suknja mreškala joj se poput talasa. Kretanje vazduha kao da je imalo
žižu u njoj dok se njihala napred-nazad.
„Hej, Rju, ti si beše Rju?»
Lik koji mi se obratio raširio je crni file kraj česme ukraj staze, i po
njemu naredao metalne rukotvorine, šnale i ogrlice s obešenim
životinjskim očnjacima i kostima, indijski tamjan i pamflete o jogi i
drogama.
„Šta ima? Pokrenuo si biznis?“
Taj lik, s nadimkom Mužjak, nakezio mi se dok sam prilazio,
raširio ruke koje su uvek puštale ploče Pink Flojda dok smo boravili u
nekom kafiću, pre mnogo vremena, i zamahnuo njima u krug.
„Ma jok, samo pomažem drugaru“, reče on i odmahnu glavom. Bio
je mršav, prsti na nogama bili su mu crni od prljavštine, a jedan
prednji zub slomljen.
„Baš je bezveze, ova bedna muzika je sada na sve strane, a pre
ovoga su bili oni pederski pevači, Džuli ili tako neko, gađao sam ih
kamenom. Ti si tamo, kod Baze Jokota, jelda? Kako je, je li zabavno?“
„Da, vidiš, pošto su tamo crnci, kad oni dođu skroz je kul, pošto su
stvarno nešto posebno, duvaju travu, toče votku i kad su stondirani
sviraju saks tako da ti dođe da odlepiš, znaš, stvarno su kul.“
Odmah ispred bine, Moko je igrala, gotovo gola. Dva fotografa su
škljocala prema njoj. Nekoliko čuvara je okružilo i izvelo lika koji je
bacao zapaljenu hartiju između sedišta. Neki mali tip koji je držao
kesu za duvanje lepka zateturao se na binu i zagrlio pevačicu s leđa.
Trojica zaduženih za obezbeđenje pokušala su da ga odvuku od nje.
On je stezao struk njenog kombinezona od lamea i pokušavao da
dograbi mikrofon. Besan, basista ga je mlatnuo po leđima stalkom
mikrofona. Mališa se izvio unazad, uhvativši se za krsta, činilo se da će
pasti, a onda ga je basista gurnuo na prednja sedišta. Ljudi koji su
tamo igrali povikali su i odskočili u stranu. Mališa je pao naglavačke,
stežući i dalje kesu s lepkom; čuvari su ga odvukli držeći ga za obe
ruke.
„Rju, sećaš se Meg? Znaš, one devojke koja je došla kod nas u Kjoto
i htela da svira klavijature u našem bendu? Krupnih očiju, jeste, ona
koja je masno slagala da je napustila umetnički koledž“, rekao je
Mužjak, izvukavši cigaretu iz džepa moje košulje da bi je odmah zatim
pripalio. Dim mu je cureo kroz procep u zubima.
„Naravno da se sećam.“
„Došla je u Tokio, kod mene, hteo sam da stupim u kontakt i s
tobom, ali nisam ti znao adresu. Jer govorila je da hoće i tebe da vidi,
znaš, to je sigurno bilo negde u vreme neposredno posle tvoje
selidbe.“
 „Ma nije valjda? I ja sam želeo da se vidim s njom.“
„Neko vreme smo živeli zajedno. Bila je dobro dete, Rju, baš dobro
dete. Da, slatka je bila, žao joj je bilo jednog zeca koji je ostao
neprodat, pa je trampila svoj sat za njega. Bila je bogata, sat je bio
omega, za tog vašljivog zeca, stvarno preterano, ali takva je bila.“
„Je li još tu negde?“
Ne odgovorivši, Mužjak je zadigao nogavicu pantalona i ogolio levi
list. Ružičasti ožiljci od opekotina pružali su mu se sve do vrha
potkolenice.
„Šta ti je to, opekao si se? Šta se desilo? Baš je gadno.“
„Da, baš je gadno, bili smo stondirani i igrali smo, znaš već, u mojoj
sobi. Suknja joj se zapalila na mom gasnom šporetu, imala je, ono,
dugačku suknju. Gorela je brzo, planula je u sekundi, i ni lice joj se nije
videlo.“ Jednim prstom je uklonio kosu koja mu je pala na lice i ugasio
cigaretu pod đonom sandale.
„Izgorela je i bila sva crna, ugljenisano telo je najbolje nikad u
životu ne videti, znaš, stvarno je gadno. Njen tata je odmah došao, i šta
misliš koliko joj je zaista bilo godina? Petnaest, samo petnaest, totalno
sam šiznuo kad sam čuo da joj je bilo samo petnaest.“
Izvukao je žvake iz džepa i strpao parče u krezuba usta. Ja nisam
hteo, pa sam odmahnuo rukom kad mi je ponudio.
„Da sam od početka znao koliko joj je godina, poslao bih je natrag
u Kjoto. Rekla je da joj je dvadeset jedna, ponašala se tako, pa sam joj
poverovao, zaista jesam.“
Onda Mužjak reče da će se možda vratiti na selo, i da bi trebalo da
mu dođem u posetu.
„Ne mogu da zaboravim kako joj je lice izgledalo, a ni njenom tati
nisam doneo ništa dobro, tako da više nikad neću uzeti ništa nalik na
himinal.“
„Da li ti je klavir ostao pošteđen?“
„U požaru? Samo je ona izgorela, znaš, klavir nije bio ni oprljen.“
„Ali ne sviraš više na njemu?“
„Jok, sviram bez problema, i dalje sviram, ali šta je s tobom, Rju?“
„Zarđao sam.“
Mužjak ustade i ode da kupi dve koka-kole. Ponudio mi je ostatke
kokica. Povremeno se dizao topli lahor.
Mehurići su mi bockali grlo, odrvenelo od nibrola. Na crnom filcu,
u malom ogledalu s ukrašenom ivicom video se izraz mojih požutelih
očiju.
„Znaš kako sam nekad svirao ’Crystal Ship’ od Dorsa?
Sad kad to čujem plače mi se, kad čujem taj klavir kao da ga sam
sviram, i ne mogu to da podnesem. Možda ubrzo neću moći da
podnesem da čujem bilo šta, sve je to tako prokleto nostalgično. Sit
sam svega, Rju, a ti?
Jer još malo pa ćemo obojica napuniti dvadesetu, jelda? Ne želim
da završim kao Meg, ne želim više nikad da vidim bilo koga u takvom
stanju.“
„Počećeš ponovo da sviraš Šumana?“
„Nisam tako mislio, znaš, ali svakako želim da prestanem ovako
bezvezno da živim - prosto ne znam šta da radim.“
Osnovci u crnim uniformama prolazili su u tri kolone stazom ispod
nas. Žena sa zastavicom vodiča koja je izgledala kao učiteljica glasno
im je nešto govorila. Jedna devojčica je stala i zagledala se u mene i
Mužjaka naslonjene na žičanu ogradu, dugokose i umorne. Imala je
crvenu kapu na glavi i zurila je u nas dok su se njeni drugovi gurali
pored nje. Učiteljica ju je kucnula po glavi, pa je ona usplahireno
krenula dalje. Potrčala je da sustigne kolonu, dok joj se beli ruksak
drmusao. Pre nego što je nestala iz vidokruga, osvrnula se samo
jednom da nas ponovo pogleda.
„Školski izlet“, promrmljao sam.
Mužjak ispljunu žvaku i nasmeja se: „Zar školarci tripuju?“1
„Hej, Mužjače, šta je bilo sa zecom?“
„Sa zecom? Čuvao sam ga neko vreme, ali dobijao sam od njega
loše vibracije, a niko drugi nije hteo da ga uzme.“
„Možda bih ga ja uzeo.“
„A? Prekasno, pojeo sam ga.“
„Pojeo si ga?“
„Da, zamolio sam kasapina iz komšiluka da mi ga spremi, ali bio je
to mali zeka i nije imao mnogo mesa. Prelio sam ga kečapom, znaš, ali
bio je nekako žilav.“
„I pojeo si ga, a?“
Buka iz ogromnih zvučnika kao da nije imala nikakve veze s
ljudima koji su se micali na pozornici.
Činilo se da ta buka traje od iskona, i da uz nju igraju našminkani
majmuni.
Dok je znoj lio s nje, Moko je prišla, bacila pogled na Mužjaka,
zagrlila me.
„Zove te Jošijama, eno ga tamo. Kazua su prebili čuvari, povređen
je.“
Mužjak ponovo sede ispred crnog filca. „Hej, Mužjače, javi mi kad
budeš nameravao da se vratiš na selo.“
Dobacio sam mu paklicu kulsa.
„Aha, čuvaj se.“ On mi dobaci broš od providne školjke. „Evo ti,
Rju, to ti je kristalni brod.“

„Hej, Moko, zar je zaista toliko zabavno preznojiti se od igranja uz

ovakav bend?“
„Šta pričaš ti to? Znaš li koliko toga propuštaš ako se ne zabavljaš?“
Posisavši bučno džoint sasvim vlažan od pljuvačke, Jošijama nas
pozva rukom. „Onaj kreten Kazuo je pokušao da se uzvere uz ogradu
naočigled čuvara. Kad je pokušao da pobegne, ovaj mu je povredio
nogu. Živo sranje. Taj čuvar je bio pravi gad. Imao je palicu.“
„Da li ga je neko odveo u bolnicu?“
„Da, Kej i Reiko, Reiko je rekla da će na neko vreme da se vrati u
svoj stan, a Kej je trebalo da odvede Kazua u njegov. Ali me to zaista
nervira, besan sam.“
Jošijama predade džoint jako našminkanoj devojci koja je sedela
kraj njega. Imala je visoke jagodice i mnogo zelene boje u debelom
sloju oko očiju. „Hej, šta je ovo?“, upitala je. Lik koji ju je držao za
ruku rekao joj je u uvo: „Glupačo jedna, to je marihuana.“
„Joj, hvala ti“, reče ona i zatrepta. Ona i njen lik bučno posisaše
džokavac.
Moko je progutala još dve pilule nibrola kod česme. Bila je lepljiva
od znoja, a vruće pantalonice su joj se usecale u stomak, dok su joj se
bokovi nadimali. Jedan snimatelj s trakom oko ruke škljocnuo je u nju
dok je prilazila da me zagrli. Odvojio sam njenu ruku od svog vrata i
odmaknuo se.
„Hej, Moko, idi slobodno i igraj još, ako to želiš.“
„Hah? Čak i pošto sam ti omogućila da mi njušneš dior? Mrzim te,
Rju, bacaš me u bedak.“
Isplazila je jezik i oteturala se natrag da bi se pridružila plesačima.
Dok je skakala, sise su joj se tresle, i na jednoj od njih je imala pegu.
Jošijama je pritrčao i viknuo mi u uvo: „Uhvatili smo skota koji je
sredio Kazua.“
U mračnom javnom klozetu bio je čuvar obrijane glave. Jedan
polugoli hipik-melezan držao mu je ruke, dok ga je neki drugi lik
čvrsto vezivao oko usta kožnom vrpcom. Zidovi su bili prljavi od
grafita i paučine, a zadah pišaćke zabio mi se u nos. Muve su zujale
oko slomljenih prozora.
Dok se čuvar izvijao i udarao nogama po podu, Jošijama mu je
zabio lakat u stomak.
„Hej, ti nam čuvaj stražu“, rekao mi je on.
Jošijama je još jednom zabio lakat gotovo do polovine u jamu
čovekovog stomaka, tako da se ovaj izbljuvao. Iz ugla usta, koja su
zbog kožne vrpce bila razvučena u pravu liniju, žuta masa mu je
zakapala niz vrat i uprljala majicu s Mikijem Mausom. Čvrsto
zatvorenih očiju, borio se protiv bola. Bljuvotina je izbijala i izbijala,
lepila se za njegov debeli opasač, kapala tako da mu je flekala
unutrašnju stranu pantalona. Mišićavi hipik reče Jošijami: „Prepusti ga
meni na minut“, stao ispred čuvara koji je stenjao, i ošamario ga po
oklembešenom licu. Čuvarevo lice se od udarca trglo u stranu, gotovo
dovoljno snažno da se pokida. Nova krv prsnu napolje, i ja pomislih da
je ovome sigurno polomljen zub. Čovek se onesvesti i skliznu pravo na
pod. Hipik je bio strašno pijan ili stondiran od nečega; dok su mu
crvene oči sevale, stresao je sa sebe Jošijamu kad je ovaj pokušao da
ga zadrži, i polomio čuvaru levu ruku. Suv zvuk, kao pucanje grančice.
Čovek zastenja i podiže lice. Oči mu se razrogačiše kad je ugledao
ruku koja mu je mlitavo visila, pa se prevrnuo na sluzavom betonu.
Okrenuo se jednom-dvaput, polako. Hipik obrisa ruke o maramicu, pa
strpa krvavu tkaninu u usta čoveku koji je stenjao. Između gitarskih
akorda koji su mi parali uši, čak i tamo gde sam stajao čuo sam kako
čovek dahće. Kad su Jošijama i ostali izašli, on je prestao da se prevrće
i pokušao da zapuzi napred, pipajući desnom rukom po podu.
„Hej, Rju, idemo.“
Razmazana krv koja mu je kapala preko donje polovine lica
pretvorila se u crnu masku. Dok su mu iskakale vene na čelu,
pokušavao je da se vuče dalje na laktovima. Možda obuzet nekim
novim bolom, zamumlao je, okrenuo se na bok, a stopala su mu
zadrhtala. Stomak prekriven bljuvotinom nadimao mu se i spuštao.

Unutrašnjost voza je bila blistava. Osećao sam neprijatnost u

grudima ispunjenim rikom voza i mirisom pića. Jošijama je tumarao
okolo, stondiran nibrolom i crvenih očiju, a Moko je sedela na podu
kraj vrata. Svi smo u stanici pokrckali još po dve pilule. Držeći se za
šipku, stajao sam kraj Moko. Jošijama se uhvatio za grudi i ispovraćao,
a onda praznim pogledom ispratio druge putnike koji su hitali što
dalje odatle. Kiseli zadah je dopro i do nas. Jošijama je obrisao usta
novinama koje je uzeo s police iznad sedišta. Od vibracija voza, iz
bljuvotine na podu širila se samo tečnost. Na stanicama putnici više
nisu ulazili u naš vagon. Skotovi, mrmljao je Jošijama i udarao rukom
o prozor. Glava mi je bila teška, i kad sam pustio šipku umalo nisam
pao. Moko je podigla glavu i uhvatila me za ruku, ali čula su mi bila
toliko otupela da uopšte nisam osetio to kao dodir tuđe ruke na sebi.
„Hej, Rju, umorna sam toliko da bih mogla da umrem.“
Moko je neprestano ponavljala da treba taksijem da odemo kući.
Na jednoj strani vagona, Jošijama je stajao ispred neke žene koja je
pognuta čitala knjigu. Pošto je primetila da mu sa usana visi bala,
pokušala je da se skloni od njega. Jošijama je povikao, zgrabio je za
mišicu, okrenuo i zagrlio. Tanka bluza joj se pocepala. Njen vrisak je
odjeknuo glasnije od škripe točkova. Putnici su pobegli u susedne
vagone. Žena je ispustila knjigu, a sadržina njene tašne rasula se po
podu. Moko je iskrivila lice u gađenju pogledavši tamo i promumlala,
snenih očiju: Gladna sam.
„Rju, zar ti ne bi prijala pica, pica s inćunima, s puno tabasko sosa,
toliko ljutog da ti oprlji jezik, zar ne bi voleo jednu takvu?“
Žena je odgurnula Jošijamu od sebe i potrčala prema nama.
Isturene brade, zaobišla je bljuvotinu na podu i pokrila rukama gole
grudi. Sapleo sam je. Onda sam je podigao na noge i pokušao da joj
zavučem jezik u usta. Stegla je zube, odmahnula glavom i pokušala da
se odmakne.
Skotovi, rekao je Jošijama tiho putnicima blizu nas. S druge strane
stakla, ljudi su gledali u nas kao da vire u kavez zoološkog vrta.
Kada se voz zaustavio na sledećoj stanici, pljunuli smo ženu i
istrčali na peron.
Hej, to su ti, drž’te ih!, povikao je neki sredovečni muškarac nagnut
kroz prozor voza, uzlepršale kravate. Jošijama ponovo povrati u trku.
Košulja mu je bila natopljena povraćkom, a gumene sandale su mu
odzvanjale po peronu. Moko je bila sva prebledela, nosila je sandale u
rukama i trčala bosa. Jošijama se na stepenicama sapleo i pao.
Posekao se iznad jednog oka na ogradu i briznula mu je krv. Zakašljao
se i promrmljao nešto dok je trčao dalje. Na izlaznoj kapiji, stanični
službenik je dograbio Moko za mišicu, ali Jošijama je čoveka udario
po licu. Pojurili smo u gužvu napolju, u prolazu. Moko je počela da
pada, a ja sam je pridigao. Oči su me bolele; kad sam protrljao
slepoočnice, pošle su mi suze. Talasi silovite mučnine kao da su se
dizali iz popločanog poda prolaza, i ja sam usta prekrio rukom.
Mokine noge su se spoplitale u hodu; miris crnaca koji se na njoj
osećao sve do ovog jutra sada je sasvim nestao.
 U dvorištu opšte bolnice još je bilo lokvi. Izbegavajući tragove
guma u blatu, neko dete je protrčalo sa svežnjem novina u rukama.
Negde je pevala neka ptica, ali ja nisam mogao da je vidim. Sinoć,
kad sam došao do svoje sobe, osetio sam miris ananasa i silovito se
ispovraćao.
Dok sam sisao usne žene u vozu, oči su joj čudno izgledale. Zapitao
sam se kakav joj je bio izraz lica.
Ptice su doplesale u vrt stana. Američki par koji je stanovao na
prvom spratu pobacao je napolje mrvice. Ogledajući se uplašeno, ptice
su brzo kljucale i gutale. Mrve su pale među oblutke, ali ptice su ih
vešto birale.
Čistačica s krpom oko glave prošla je veoma blizu, na putu prema
bolnici, ali ptice nisu odletele.
Nisam im video oči s mesta na kom sam se nalazio. Volim ptičje oči
s tim njihovim okruglim ivicama. Ove ptice su bile sive s crvenim
perjem na glavi nalik na krunu. Odlučio sam da pticama dam ananas.
Svetio se probijalo kroz oblake na istoku. Vazduh koji je ono
doticalo izgledao je mlečno. Kad su začangrljala vrata verande u
prizemlju, ptice su brzo uzletele i pobegle.
Vratio sam se u svoju sobu i uzeo ananas.
„Uh, mislio sam da ovo dam pticama“, rekao sam ženi koja je
proturila glavu napolje. Izgledala je prijazno. Pokazavši prema
korenju topole, rekla mi je: „Ako ga tamo staviš, moći će lako da dođu
do njega.“
Ananas koji sam bacio izobličio se od udara kad je pao, ali se ipak
polako otkotrljao do topole i tamo zaustavio. Zvuk udarca ananasa o
zemlju podsetio me je na jučerašnje premlaćivanje u javnom klozetu.
Amerikanka je krenula da prošeta pudlicu. Videla je ananas i
podigla pogled prema meni, zaklonivši oči rukom, pretpostavljam
zbog svetla, pa je klimnula glavom i zakikotala se, govoreći da će
pticama biti drago.
 „Hej, Okinava, gde nestade sinoć? Zabrinuo sam se za tebe.“
„Ovaj lik ovde je otišao u hotel za parove, sasvim sam“, odgovorila
je Reiko. „I bilo je baš gadno, izgledao im je onako, sumnjivo, pa su ga
držali na oku, znaš, a on je zapalio kroz prozor, nije mu na pamet palo
da plati. Naravno, bile bi to moje pare, ali nije važno.“
Tog popodneva je Reiko došla s Okinavom. Opet je bio pijan i baš
je smrdeo, pa sam rekao: Daj da te ufiksamo što pre, i na silu ga
ugurao u kadu.
Reiko mi je šapnula u uvo: Nemoj Okinavi da pričaš o onome sa
Saburom i ostalima, jer će da me ubije, važi? Kad sam se nasmejao i
klimnuo glavom, ona je skinula odeću i otišla i sama u kupatilo.
Jošijama je bio besan zato što se Kej nije vratila prošle noći. Nije
izgledao zainteresovano čak ni kad mu je Okinava pokazao novu
ploču Dorsa koju je kupio.
Čuli smo kako Reiko stenje u kupatilu. S izrazom gađenja na licu,
Moko reče: „Rju, pusti neku muziku, dosta mi je pukog jebanja, mislim
da mora postojati još nešto, hoću reći, neki drugi način da se
zabavim.“
Dok sam spuštao iglu na ploču Dorsa, pojavio se Kazuo, hramljući,
dok ga je Kej pridržavala za rame. Došli smo po neku uspomenu sa
žurke - imate li štogod? Već su oboje bili ustondirani od nibrola i
žvalavili su se pred Jošijamom.
I dok su im usne bile spojene, gledali su u njega kao da jedva mogu
da se uzdrže od smeha.
Jošijama najednom zgrabi Moko, koja je ležala do njega na krevetu
i čitala časopis, pa pokuša da je poljubi. Šta radiš to, prekini, još usred
bela dana! Ništa drugo i ne znaš, viknu Moko i odgurnu ga od sebe.
Jošijama se zapilji u Kej, koja se smejala tom prizoru. Bacivši časopis
na tepih, Moko reče: Rju, idem ja kući, muka mi je od ovoga i dosadilo
mi je. Obukla je somotsku haljinu koju je imala na sebi kada je došla.
„Kej, gde si ti provela prošlu noć?“, upita Jošijama dok je ustajao s
kreveta.
„Kod Kazua.“
„Je li Reiko bila s tobom?“
„Reiko je otišla u hotel s Okinavom, hotel po imenu Ljubavna
palata Sin Okubo, rekla je da su sve tavanice od ogledala.“
„Jebala si se s Kazuom?“
Moko je vrtela glavom dok ih je slušala kako razgovaraju. Brzo je
nabacila malo šminke, doterala kosu i lupnula me po ramenu. „Rju, daj
malo haša.“
„Zar stvarno možeš tako nešto da kažeš dok svi slušaju?“
„Da, ne pričaj tako. Jošijama, zar nije ona pošla sa mnom zato što
sam povređen? Ne pričaj gluposti pred svima“, podsmehnuo se Kazuo,
a onda upitao mene: „Da se nije negde pojavio onaj blic?“
Kad sam odmahnuo glavom, sagnuo se da pomiluje zavoj oko
gležnja i promrmljao: „Koštao me je 20.000 jena, i samo što sam ga
kupio.“
„Hej, Rju, otprati me do stanice“, reče Moko, nazuvajući cipele kraj
vrata i gledajući u ogledalo kako bi ispravila šešir.
„Moko, zar odlaziš?“, upita Reiko, koja je telo omotala peškirom i
sada je ispijala koka-kolu iz frižidera.

Na putu do stanice, Moko me je molila da joj kupim časopis za

devojke i malo cigareta. Devojka iz trafike, koja je prskala pločnik
vodom, prepoznala me je i rekla: Hej, baš lepo, imaš sudar. Pantalone
svetle krem boje bile su joj toliko tesne da sam joj video gaćice. Dok je
brisala vlažne ruke o kecelju i davala mi cigarete, bacila je pogled na
Mokine crveno lakirane nokte prstiju na nogama.
„Da li te dupe još boli?“, upitao sam ja Moko.
„Pa, malo kad idem u klonju, ali onaj Džekson je baš sladak, kupio
mi je ovu maramu u radnji u Bazi, Lanvanova je.“
„Ponovila bi to? Ja sam se skroz istrošio.“
„Da, pa jeste bilo malo žešće, ali ako budu pravili novu žurku,
verovatno ću da idem, ne ukazuje ti se baš toliko prilika za zabavu,
jelda? Kad mi više ništa ne bude zabavno, prosto ću da se udam.“
„Hah? Nameravaš da se udaš?“
 „Svakako, naravno, zar si mislio da ne bih?“
Neki kamion je naglo skrenuo udesno na raskrsnici i digao prašinu
oko nas. Sitan pesak mi je zasuo oči i usta. Ispljunuo sam ga. Prokleti
vozač, promrmljao je poštar koji je sišao s bicikla i sad je trljao oči.
„Hej, Rju, što se tiče Jošijame, vodi računa o njemu, jer često bije Kej.
Kad se napije, stvarno je gadan, šutira je i sve to. Porazgovaraj s njim
o tome, važi?“
„Jel’ on to ozbiljno? Nije valjda ozbiljan kad to radi?“
„Ma šta ti je! Jednom joj je polomio zub. Ne poznajem tog Jošijamu,
pošto je sasvim drugačiji kad je pijan. U svakom slučaju, drži ga na
oku.“
„Moko, jesu li tvoji matorci dobro?“
„Da, pa, tata mi je bio bolestan, ali brat - hej, zar ga ne znaš, Rju? -
previše je strejt. Zato sam na kraju i završila ovako, ali sada su već
rezignirani što se toga tiče, znaš, i kad sam rekla da mi je fotka izašla u
An-Anu, mojoj majci je bilo milo, pa pretpostavljam da je to u redu.“
„Hej, već je leto, ali nije bilo mnogo kiše, jel’ tako?“
„Da, Rju, radi se o onom filmu Vudstok, ali - jesi li ga gledao?“
„Naravno, zašto?“
„Zar sad ne želiš opet da ga gledaš? Pitam se da li bih se razočarala
kad bih ga sad gledala, ili možda ne, šta ti misliš?“
„Naravski da bi se razočarala, ali Džimi Hendriks bi bio sjajan, on
je baš bio sjajan.“
„Da, bilo bi to razočaranje, zar ne? Ali možda bismo naposletku
ipak osetili nešto, opet, posle gledanja bismo se razočarali, ali ja bih
volela da pokušam i odgledam ga.“ Razdravši se: Jahjahjah, Tami i Bob
prozujaše pored nas u žutim sportskim kolima. Moko se nasmeja,
mahnu i zgazi cigaretu vitkom visokom potpeticom cipele.

„Imaš li ti uopšte bilo kakvo pravo da tako govoriš? Šta nameravaš

da uradiš, nije to samo zato što nismo u braku ili tako to, šta ja da
radim, i šta ti uopšte oćeš? Da ti kažem da te volim? Jel’ to? Naravno,
reći ću ti to, ali dalje ruke od mene i prestani da me gnjaviš, kad ti
kažem.“
„Kej, nije u tome stvar, nemoj da se ljutiš, nije to, kažem samo,
znaš, prestanimo više da iscrpljujemo jedno drugo, u redu? Sve vreme
iscrpljujemo jedno drugo, jel’ tako? Hajde da prestanemo, važi? Čuješ
li me, Kej?“
„Čujem te ja, požuri više, završi s tim.“
„Ne želim da raskidam s tobom. Radiću na dokovima, znaš, u
Jokohami, mogu da zaradim 6.000 jena dnevno, što nije mala stvar, u
redu? Stvarno mogu to da dobijem i da više ne trošim tvoju kintu, baš
me briga da li se petljaš s drugim likovima, nisam ti ništa rekao ni za
one crnce, jel’ tako? Kako god bilo, prestanimo da iscrpljujemo jedno
drugo, ne vredi da se ovako svađamo, u redu? Idem na posao, koliko
sutra, zaista sam jak.“
Kazuova ruka je ležala na Kejinim ramenima. Ona nije pokušavala
da je skloni. Tamo, Jošijami ispred nosa, Kazuo je skrckao i progutao
dve pilule nibrola i posprdno posmatrao njihovu svađu.
Samo u gaćicama, dok mu se para dizala s tela, Okinava je sedeo
na podu kuhinje i fiksao se heroinom.
Kriveći lice, Reiko je zabila iglu u dlan ruke. Hej, Reiko, gde si
naučila da se tako fiksaš?, upita Okinava. Usplahirena, Reiko me
pogleda i namignu. Aman, pa Rju mi je pokazao, naravno.
„Nešto si mi se rastegla tamo dole, Reiko.“
„Nemoj da pričaš bezveze. Ja mrzim seks, ako mi veruješ! Samo ga
s tobom upražnjavam.“
Kej ustade, pusti Bozov „First Album“ i odvrnu zvuk do daske.
Jošijama reče nešto, ali ona se pravila da ga ne čuje. On pruži ruku
prema risiveru kako bi stišao zvuk i reče: Moram o nečemu da
razgovaram s tobom.
„Nema šta da se razgovara, oću da slušam Boza, hej, pusti to jače.“
„Kej, je li ti ta šljiva na vratu od Kazua? Je li tako? Od Kazua?“
„Kretenu, to mi je od žurke, od nekog crnca. Gledaj, vidiš tu? Eto
šta mi je crnac uradio.“
Kej zadiže suknju i pokaza veliku šljivu na bedru. Prekini, Kej, reče
Kazuo. On joj spusti suknju.
„Da, znam za tu na tvojoj nozi, ali ova na vratu juče nije bila tamo,
je li tako? Hej, Rju, nije bila tamo, jelda? Biće da si joj je ti ostavio,
Kazuo, u redu je to, samo reci da je tako, Kazuo.“
„Moja usta nisu toliko velika, jelda? A ako je već u redu, ne znam
što dižeš toliku frku oko toga?“
„Hej, Rju, pojačaj. Otkad sam jutros ustala čekam da čujem ovo,
zato sam i došla čak ovamo, pojačaj to.“
 Ležao sam na krevetu i pravio se da ne čujem Kej. Previše me je
mrzelo da ustajem i prilazim risiveru. Seckao sam nokte na nogama.
Reiko i Okinava su raširili ćebe u kuhinji i ležali su tamo potrbuške.
„Ne pričam ja o tamo nekoj šljivi, samo govorim ono što uvek
govorim. Govorim nešto više - znaš, suštinski. Trebalo bi samo da
budemo malo, znaš, bolji, znaš već, da vodimo računa jedno o
drugome, na to mislim. Živimo na drugom nivou u odnosu na sve one
strejtere, pa zato hajde da se staramo jedno o drugome.“
Trljajući nogu, Kazuo upita: „Šta kenjaš ti to, Jošijama? Drugi nivo
u odnosu na strejtere? O čemu ti to pričaš?“
Ne gledajući u njega, Jošijama reče tihim glasom: „Ne tiče te se.“
Nokti na nogama mirisali su mi na ananas. Nešto me je bockalo u leđa;
kad sam pomerio jastuk i pogledao, bio je to brushalter koji je Moko
zaboravila.
Brus sa fišbajnom je imao na sebi izvezene cvetove i mirisao je na
deterdžent. Bacio sam ga u plakar. Tamo je visio srebrni negliže. Setio
sam se ukusa Džeksonove tople izdrkotine i spopala me je mučnina.
Pomislio sam da mi je neki delić toga sigurno još negde u ustima; kad
sam kružio jezikom po njima, ponekad kao da mi se vraćao taj ukus.
Bacio sam odrezane nokte na verandu. Video sam neku ženu koja je
šetala nemačkog ovčara u dvorištu bolnice. Pozdravila je nekoga u
prolazu i stala da razgovara. Pas je zategao lanac. S mesta na kom sam
se nalazio, unutrašnjost ženinih usta izgledala je crno, kao u onim
danima kad su žene farbale zube, i pomislio sam da su joj zubi stvarno
kvarni. Pokrivala je usta kad se smejala. Pas je zatezao lanac i glasno
cvileo.
„Znaš, potrebni smo jedno drugome. Hoću reći, ne znam, ali samo
si mi ti ostala, moje mame više nema, a mnogi su ljudi protiv nas, je li
tako? Biće gadna scena ako te pronađe onaj lik iz socijalnog, a ako
mene ovog puta skembaju, neće me strpati u dom za maloletnike.
Treba da pomažemo jedno drugom, baš kao nekad, sećaš se kako smo
plivali u onoj reci u Kjotu? Hoću da sve bude kao tada, dok smo se tek
međusobno upoznavali.
Ne znam zašto moramo ovako da se svađamo, probajmo da se
bolje slažemo, pare nisu problem, snalazili smo se do sada, a ja ću
ponovo da se zaposlim. Hej, vidi, otići ću po sto i police, pa ću da
opremim onaj stan u Ropongiju o kom nam je Moko pričala, a tamo
izgleda i dalje ima komoda, šporet ili tako nešto. A onda, Kej, možeš
opet da ih ofarbaš.
Sakupiću malo love, jel’ tako, radiću, sakupiću kintu, a ti ćeš moći
da držiš još jednu mačku. Sećaš se one sive persijske iz radnje, rekla si
da je želiš? Ja ću ti je kupiti. I naći ćemo nov stan, sa zasebnim
klozetom, tako da ćemo imati nov početak.
Da, mogli bismo čak da dođemo ovde u Fušu kao Rju, uzmemo
kuću i dovedemo Reiko i Okinavu ili nekoga da žive s nama, jel’ tako?
Ima mnogo soba i mnogo starih kuća za vojnike ovde u okolini, pa
možemo da nabavljamo travu, pravimo žurke i koješta svaki dan. Čak
i jeftina polovna kola, Rju ima jednog prijatelja stranca koji hoće da
proda svoja, kupićemo ih i ja ću položiti za vozačku dozvolu. Mogu to
brzo da odradim, a onda ćemo da idemo na plažu i sve to, važi? I biće
nam zabavno, Kej, biće nam zabavno.
Znaš, kad mi je mama umrla, nisam hteo da te ponizim, probaj to
da shvatiš, nije to značilo da mi je ona više značila od tebe, i u svakom
slučaju, nje više nema, a ostala si mi samo ti, jel’ tako? Hajdemo kući
da krenemo ispočetka.
Shvataš na šta mislim, Kej, shvataš na šta mislim?“
Jošijama podiže ruku da dodirne Kejin obraz. Ona ga hladno
odgurnu, spusti glavu i nasmeja se.
„Ti stvarno misliš da možeš to da pričaš ozbiljnog lica, pa kako te
nije sramota? Svi slušaju, i šta sad to drobiš o svojoj mami? Nema to
nikakve veze s ovim sadašnjim stanjem, nemam ja pojma o njoj, ono
tada nema nikakve veze s tim, prosto se ne osećam ko da sam svoja
kad sam s tobom, kapiraš? Ne mogu da trpim to, sva sam mala i
nikakva kad sam s tobom, ne mogu da trpim da sam tako mala i
nikakva.“
Kazuo se iz sve snage trudio da se ne nasmeje na sav glas. Dok je
slušao Jošijamu, prekrio je usta rukom, a onda, kad je čuo da Kej
ponovo prigovara, pogledao me je u oči, i više nije mogao da se
uzdržava. „Persijska mačka, nije nego, koja fora!“
„Jošijama, čuješ li ti mene? Ako imaš nešto da mi kažeš, onda mi to
kaži kad mi doneseš ogrlicu iz one zalagaonice, važi? Kaži to pošto mi
vratiš zlatnu ogrlicu koju mi je tata poklonio. Kaži to tada.“
„Ti si ta koja ju je založila, jer si rekla da hoćeš da kupiš malo
himinala, napila si se i to uradila.“
 Kej zaplaka. Lice joj se raspade. Kazuo konačno prestade da se
smeje.
„Hej, šta je sad, Kej? Rekla si da mogu da je založim, zar ne? Rekla
si da želiš da probaš himinal, prva si to rekla, kazala si da je založimo.“
Kej obrisa suze. „Daj, prestani, ti si od takvih tipova, pa nema
nikak’e svrhe. Biće da nisi znao kol’ko sam posle plakala, nisi znao da
sam ridala sve do kuće. Ti si samo lepo pevao, jelda?“
„Šta pričaš to? Ne plači, Kej, otkupiću je, mogu to da izvedem za tili
čas. Radiću na dokovima i brzo ću je otkupiti, još nije izgubljena, ne
plači, Kej.“
Dok je duvala iz nosa i brisala oči, Kej je prestala da reaguje na sve
što je Jošijama govorio. Hajdemo malo napolje, rekla je Kazuu. Kazuo
je pokazao na svoju nogu i rekao: Ne, umoran sam, ali ona ga je
povukla na noge i kad je video da su joj suze još u očima, nevoljno je
pristao.
„Rju, idemo na krov, pa se ti popni kasnije da nam malo sviraš na
flauti.“
Dok su se vrata zatvarala, Jošijama je glasno pozvao Kej po imenu,
ali nije bilo odgovora.
Okinava je nasuo i doneo tri šolje kafe. Bio je bled i imao je
drhtavicu, pa je prosuo malo po tepihu.
„Hej, Jošijama, popij malo kafe, teško te je gledati tako. Jel’ da je
dobra? Kako god bilo, nema to nikakve veze. Izvoli... kafa.“
Jošijama je odbio, a Okinava je promrmljao: Onda idi dođavola.
Jošijama se presamitio, zagledao u zid, uzdahnuo nekoliko puta,
zaustio nešto da kaže, a onda se predomislio. Video sam da Reiko leži
na kuhinjskom podu. Grudi su joj se sporo dizale, a noge su joj bile
ispružene kao u mrtvog psa. Telo joj se povremeno trzalo.
Jošijama pređe pogledom preko nas, ustade i pođe napolje. Baci
pogled odozgo na Reiko, ispi malo vode sa česme i otvori vrata.
„Hej, Jošijama, ne idi, ostani ovde“, rekao sam ja. Odgovorio mi je
samo zvuk zatvaranja vrata.
Okinava se gorko nasmejao i zacoktao jezikom. „Niko ne može da
im pomogne, prekasno je, ali Jošijama je suviše glup da to shvati. Rju,
hoćeš da se ufiksamo? Ovo je neviđeno čista stvar, ostalo je još malo.“
„Neka, ne treba, danas sam malo na tri ćoška.“
„Nisi valjda? Vežbaš li flautu?“
 „Ne.“
„Ali hoćeš da se i dalje baviš muzikom, je li tako?“
„Još nisam ništa rešio u vezi s tim, znaš, u svakom slučaju, ovih
dana ne želim ništa da radim, nije mi ni do čega.“
Okinava je slušao ploču Dorsa koju je kupio. „Znači, u bedaku si?“
„Da, ali vidiš, drugačije je to, drugačije nego kad si ubedačen.“
„Pre izvesnog vremena sam sreo Kurokavu, i on mi je rekao da mu
se sve smučilo. Kazao je da će da ide u Alžir, u gerilce. E vidiš, ako je o
tome pričao s nekim kao što sam ja, pretpostavljam da neće zaista da
ode, ali ti ne pomišljaš na tako nešto, a?“
„Kurokava? Ne, sa mnom je drugačije, prosto sam, znaš već, glava
mi je sada skroz prazna, prazna.
Mnogo se toga desilo pre izvesnog vremena, tačno, ali sad sam
prazan, ne mogu ništa da uradim, znaš? A pošto sam prazan, želim da
tragam još malo, želim da vidim mnogo toga.“
Kafa je bila previše jaka. Pristavio sam još malo vode da proključa,
kako bih je razblažio.
„Pa, znači, možda odeš u Indiju.“
„Hah? Kakve veze sad ima Indija?“
„Verovatno bi mnogo toga video u Indiji.“
„Zašto bih morao da idem u Indiju? Nisam na to mislio, ima mnogo
toga i ovde. Razgledaću malo ovde, ne moram da idem u tamo neku
Indiju.“
„Kako onda, misliš pomoću esida? Isprobaćeš takve stvari? Nije mi
jasno šta nameravaš da uradiš.“
„Da, nije ni meni jasno, ne znam zaista šta bi trebalo da radim. Ali
neću da idem u Indiju niti tako negde, ne postoji nijedno mesto na
koje bih otišao, zaista. Ovih dana, znaš, gledam kroz prozor, sasvim
sam. Da, dosta gledam napolje, u kišu i ptice, znaš, i ljude koji prosto
hodaju ulicom. Ako gledaš dugo, stvarno je zanimljivo, na to sam i
mislio kad sam rekao da razgledam. Ne znam zašto, ali ovih dana sve
mi nekako izgleda novo.“
„Nemoj da govoriš kao neki starac, Rju, kada pričaš da ti stvari
izgledaju kao da su nove, to ti je znak starosti, znaš.“
„Ne, drugačije je, nisam tako mislio.“
„Nije drugačije, samo ti to ne znaš, zato što si toliko mlađi od
mene. Hej, trebalo bi da sviraš flautu, sviranje flaute je ono što bi
trebalo da radiš, pa probaj da to radiš valjano, ne družeći se s
govnarima kao što je Jošijama, hej, sećaš se kako si svirao za moj
rođendan?
Bilo je to u Reikinom stanu, tada sam se stvarno osećao sjajno. U to
vreme kao da mi je nešto gamizalo po grudima, ono, ne umem tačno
da opišem kako sam se osećao, ali baš je bilo dobro. Ne znam kako to
da kažem ali osećao sam se, znaš, kao da pokušavam da se pomirim s
likom s kojim sam se svađao. Tada sam pomislio koliki si ti srećnik,
znaš, zavideo sam ti, što možeš da nateraš ljude da se tako osećaju.
Mislim, ne znam, ali pošto sam ne umem ništa da uradim, nikad se više
nisam tako osećao - ne možeš da znaš sve dok sam to ne uradiš. Ja sam
obična đankoza, tako je, i kad ostanem bez dopa, desi se da prosto ne
mogu da izdržim, hoću da se ufiksam, samo hoću da se ufiksam, dođe
mi da ubijem nekog samo da bih to uradio, ali tada je postojalo nešto o
čemu sam razmišljao. Osetio sam da ima nečega, da, osetio sam da
mora postojati nešto između mene i dopa. Hoću reći, tresem se,
drhtim, toliko hoću da se uradim da mi dođe da poludim, ali osetio
sam da mi nekako nije dovoljno da budemo tu samo ja i Bela Dama.
Kad konačno dođe do toga da se ufiksam, ne razmišljam ni o čemu, ali
- nije posredi Reiko, ni moja mama, ni bilo šta drugo, već to kako si
tada svirao flautu. Mislio sam da jednom popričam o tome s tobom. Ne
znam kako si se osećao dok si svirao, Rju, ali znaš li da sam se ja
osećao baš sjajno? Stalno mislim kako želim nešto nalik tome što si ti
tada imao, mislim na to kad uvlačim dop u špric. Gotov sam, znaš, zato
što mi je telo već trulo. I vidi kako mi se lice oklembesilo, siguran sam
da ću ubrzo da odapnem. Zdravo me zabole za to kad ću umreti, nije
to važno, neću se kajati ni zbog čega.
Prosto, pa, hteo bih da znam malo više o tom osećanju koje me je
obuzelo onomad, kad sam čuo tvoju flautu. Samo mi je do toga, hoću
da znam šta je to bilo. Možda bih se, kada bih znao, skinuo s dopa, pa,
možda i ne bih. Ne kažem da bi trebalo da ti zbog toga sviraš, prosto
sviraj tu flautu, ja ću da prodam malo dopa i od tih para da ti kupim
dobru flautu.“ Okinavi su oči bile zakrvavljene. Uflekao je gaće kafom
dok je govorio.
„Hej, molim te, muramacu bi bila sjajna.“
„A?“
„Muramacu, znaš, to ti je vrsta flaute. Voleo bih da bude
muramacu.“
„Muramacu, hah? Važi. Pokloniću ti je za rođendan, i tada ćeš
ponovo da mi sviraš.“

„Hej, Rju, idi i nateraj ga da prestane, smučili su mi se oboje,

mislim, noga me stvarno boli.“
Sav zadihan, Kazuo je otvorio vrata i rekao nam da Jošijama mlati
Kej.
Okinava je ležao opružen na krevetu.
S krova smo jasno čuli vrisak. Zvučalo je kao da je Kej vrisnula.
Nije to bio glas kojim nekoga dozivaš, već pravi vrisak, kakav ne
možeš da zadržiš u sebi dok te neko udara.
Kazuo srknu malo hladne kafe koju je Jošijama ostavio, pripali
cigaretu, pa poče da menja zavoj na gležnju. „Ako brzo ne odeš tamo,
Jošijama će je možda zaista ubiti, poludeo je“, promrmlja on.
Okinava se uspravi u sedeći položaj. „Ma dobro, dobro, pusti ga,
neka rade šta hoće, muka mi je od njih, apsolutno. Hej, Kazuo, šta to bi
s tvojom nogom?“
„Ma, udarili me palicom.“
„Ko to?“
„Jedan čuvar u Hibiji, znaš, ne priča mi se o tome, nije trebalo ni da
idem tamo.“
„Ali to je modrica, zar ne? Za modricu ti ne treba zavoj, ili ti je
možda nešto polomljeno?“
„Da, vidiš, ali on je imao palicu iz koje su štrcali ekseri, pa sam
morao to da dezinfikujem, jel’ tako? Rane od eksera su najgore.“

Iza veša koji je lepršao na vetru, Jošijama je držao Kej za kosu i

šutirao je u stomak. Na svaki udarac njegovog kolena, s njenog
natečenog lica dopiralo je stenjanje.
Ispljimula je krv i ostala da leži ničice; odvukao sam Jošijamu od
nje. Bio je okupan hladnim znojem, a rame koje sam mu dodirnuo bilo
mu je skroz tvrdo.

Kej je bolno stenjala na krevetu, cvokotala zubima, stezala čaršav i

pritiskala po telu mesta koja joj je išutirao. Reiko se doteturala iz
kuhinje i ošamarila iz sve snage Jošijamu, koji je jecao. Kriveći lice,
Kazuo je sopstvene posekotine premazivao dezinfekcionim sredstvom
jakog mirisa. Okinava je istopio pilulu nibrola u vrućoj vodi i naterao
Kej da je popije.
„E stvarno sranje, da nekog šutiraš u stomak! Jošijama, umre li Kej,
bićeš ubica“, rekao je Okinava. „Onda ću i ja umreti“, zajecao je
Jošijama. Kazuo se zakikotao.
Reiko je stavila hladan peškir na Kejino čelo i obrisala joj krv s
lica. Pregledala je Kejin stomak, videla zelenkaste modrice i uporno
zahtevala da ova obavezno ode u bolnicu. Jošijama je prišao i
zagledao se u Kejino lice, dok su mu suze kapale po njenom stomaku.
Debeli krvni sudovi pulsirali su joj u slepoočnicama, i sve vreme je
bljuvala žutu tečnost. Kapak, beonjača, pa čak i dužica desnog oka bili
su joj potpuno crveni. Reiko je otvorila Kejine isečene usne i stavila
tamo malo gaze, pokušavajući da zaustavi krv koja je tekla s mesta
odakle joj je bio izbijen zub.
„Oprosti mi, oprosti mi, Kej“, govorio je Jošijama tiho, promuklim
glasom. Kazuo je završio sa sopstvenim previjanjem i rekao je: „Da ti
oprosti, a? Znači, konačno si to rekao, ko bi to očekivao. Idi i umij se!“
Reiko gurnu Jošijamu i pokaza prema kuhinji. „Ne mogu više da te
gledam takvog, idi tamo da se umiješ.“
Kej je sklonila ruku sa stomaka i odmahnula glavom kad je
Okinava upitao: „Hoćeš da te ufiksam?“ Zastenjala je i rekla: „Ljudi,
stvarno mi je žao, i to baš kad ste se svi tako dobro osećali. Ali ovo je
stvarno kraj, sada ima da raskinem, zato sam sve ovo i istrpela.“
„I nismo se osećali naročito dobro, pa zato nemoj to da te brine,
hah?“ Okinava joj se široko nasmeši.
Jošijama ponovo zajeca.
„Kej, ne govori da ćeš da raskineš sa mnom, Kej, ne ostavljaj me,
molim te, oprosti mi, sve ću da učinim!“
Okinava ga gurnu prema kuhinji. „Gledaj, jasno nam je to, nego idi
ti lepo i umij se.“
Jošijama klimnu glavom i pođe prema kuhinji, brišući lice
rukavom. Začuli smo zvuk vode.
Kada se vratio u sobu, Kazuo kriknu. „Ovaj je gotov“, reče Okinava,
zavrtevši glavom. Jošijama je prerezao vene na levom ručnom zglobu i
krv mu je prskala po tepihu. Reiko je zakreštala i prekrila oči. Kazuo
je skočio i povikao: „Rju, zovi hitnu pomoć!“
 Držeći drhtavu ruku drugom šakom iznad rane, Jošijama reče kroz
nos: „Kej, vidiš li šta sam mislio?“
Pošao sam da pozovem hitnu pomoć, ali Kej me je zgrabila za
mišicu i zaustavila me. Ustala je, uz Reikinu pomoć, i zagledala se
mirno u Jošijamine oči. Prišla mu je blizu i nežno dodirnula ranu. On je
prestao da plače. Podigla je njegov rasečeni ručni zglob i zadržala ga
ispred očiju. Progovorila je teško, izvijajući naduvena usta.
„Jošijama, mi sad idemo da jedemo, niko nije još ručao, pa ćemo da
odemo nešto da pojedemo. Ako oćeš da umreš, idi lepo i umri sam, u
redu? Zato nemo da gnjaviš Rjua, idi napolje i umri sam.“
 Bolničarka koja je nosila buket prošla je hodnikom uglačanim
voskom. Imala je na sebi samo jednu soknu; drugi gležanj joj je bio u
zavoju sa žutim mrljama. Ispred mene, neka žena, koja je klatila
nogom napred-nazad dosađujući se, bacila je pogled na taj veliki
buket umotan u svetlucavi celofan, kucnula po ramenu ženu kraj sebe,
koja joj je izgleda bila majka, i šapnula: „To mora da je skupo“.
Držeći levom rukom uz sebe nekoliko nedeljnih časopisa,
muškarac sa štakom probijao se kroz red ljudi koji su čekali na lek. Od
butine naniže, noga mu je bila kruto ispružena, a beli prah gipsa video
mu se na nožnim prstima. Vireći iz tog savijenog gipsanog stopala, dva
najmanja prsta ličila su na obične bradavice.
Kraj mene je bio neki starac sa slojevima krutih zavoja oko vrata.
Žena do njega je štrikala.
„Pa“, rekao je on, „došao sam da mi okrenu vrat.“ Bele usahle
dlake iždžikljale su mu na bradi i on je posmatrao kako žena pravilno
pomera ruke, skupivši oči toliko da su se teško razaznavale među
tolikim borama.
„A to baš boli, da ti kažem ja, boli toliko da ti dođe radije da umreš,
pa se pitaš zašto ne umireš. Stvarno ti se smuči sve to, budi siguran, i
pitam se zar ne umeju da urade još nešto, ili je možda ovo rezervisano
samo za stare ljude.“ Ne prekidajući štrikanje, crnomanjasta žena
debelog vrata pogleda u starca, koji prinese ruku vratu i nasmeja se
šištavo.
„Aman, pa to je stvarno grozno, zar ne?“
Starčev smeh se pretvori u žestok kašalj. On protrlja lice
prekriveno crvenim i smeđim mrljama.
„Kako god bilo, starci svakako ne bi trebalo da voze kola, snaja mi
je rekla da više ne vozim, i neće više da mi daje kola.“
Čistačica s belim turbanom prišla je da obriše mrlje Jošijamine krvi
s poda.
Žena okruglog lica, pognuta, s vedrom i krpom, okrenula se i
glasno doviknula prema zadnjem delu hodnika: „Kaši, Kaši, u redu je,
nema veze.“
Začuvši taj glas, svi ljudi koji su sedeli u čekaonici podigli su glave.
Žena je počela da briše, zapevavši neku staru popularnu pesmu.
„Samoubistvo, jelda? Pa, pošto nisi mrtav, to je onda samo pokušaj
samoubistva, ali stvar je u tome da nisi to odradio kako treba. Čak i
kad presečeš sebi vene na ručnim zglobovima, pa, ljudska bića su
prilično dobro sazdana, ne bi li što duže nastavila da žive. Morao bi da
ručni zglob pritisneš baš jako uza zid ili nešto slično, zategneš kožu
kako bi vena iskočila, i onda je presečeš. Ali ako baš ozbiljno to hoćeš,
ako stvarno i istinski želiš da umreš, poseci se ovde, evo, vidi tu, ispod
uva, brijačem, i onda čak i ako te hitna pomoć odmah doveze do
mene, nema šanse da te spasem.“
Tako je rekao lekar koji je sredio Jošijamin ručni zglob. Jošijama je
sve vreme žustro trljao oči.
Pomislio sam da ne želi da taj sredovečni lekar zna da on plače.
Starac sa zavijenim vratom obratio se čistačici. „Može li to da se
očisti?“
„Hah? Pa, ako je još vlažno, da, čisti se prilično dobro, ali znate već
kako je.“
„Baš gadno, zar ne?“
„Hah, šta to?“
„Mislim, sigurno je gadno brisati krv.“
Deca u invalidskim kolicima igrala su se u vrtu, dobacivala su se
žutom loptom. Bilo ih je troje, i sva su imala veoma tanke vratove. Kad
bijedno od njih promašilo, loptu bi pokupila bolničarka. Dok sam
podrobno posmatrao, video sam da jedan dečak nema šake;
učestvovao je u igri tako što je rukama odbijao loptu. Iako je
bolničarka loptu bacala lagano, ova je uvek skretala u stranu kad bi je
on udario. Videli su mu se zubi kad se smeje.
„Mislim, toliko krvi je sigurno prava gnjavaža. Pa, ja u ratu nisam
bio na frontu, tako da nisam video mnogo krvi, i prenerazio sam se
kad sam je video tamo, baš je grozno.“
„Ni ja nisam bila na frontu.“ Čistačica je ostatak krvi poprskala
belim prahom. Spustila se na kolena i počela to da briše četkom. Lopta
se dokotrljala u lokvu i bolničarka ju je obrisala peškirom. Dete bez
šaka, možda previše uzbuđeno da bi čekalo, povikalo je i zamahalo
kratkim rukama.
„Hlorovodonična kiselina ili nešto tako, sigurno bi to odmah
očistila, zar ne?“
„To je za klozete. Ako biste je koristili ovde, upropastila bi ceo
pod.“
Drveće se treslo u daljini. Bolničarka je nastavila da baca deci
loptu. Gomila napupelih trudnica izašla je iz autobusa i krenula
ovamo. Jedan mladić s buketom peo se u skokovima uz stepenice, a
žena koja je štrikala pogledala je prema njemu. Čistačica je pevušila
istu staru pesmu kao i pre; starac čiji vrat nije mogao da se savije
držao je novine visoko kako bi mogao da ih čita.
Jošijamina krv, pomešana s belim prahom, ležala je u ružičastim
mehurovima na podu.

„Rju, baš sam se trulo poneo, ja... zaradiću nešto kinte i otići u
Indiju, radiću na dokovima i doći do love, znaš, neću više da pravim
frku, žao mi je, otići ću u Indiju.“
Jošijama je nastavio da priča te stvari dok smo se vraćali iz bolnice.
Bilo je krvi na njegovim gumenim sandalama i nožnim prstima, i
povremeno je dodirivao zavoj. Lice mu je još bilo bledo, ali kazao je
da ga ne boli. Ananas koji sam bacio otkotrljao se do stabla topole.
Bilo je veče, i ptice se nigde nisu videle.

Kazuo nije bio u sobi; Reiko je rekla da je otišao kući ubrzo pošto
se sve izdešavalo.
„Trebalo bi od Jošijame da se nauči hrabrosti, pitam se da nije
nekako zaostao, jednostavno ništa ne razume“, kazala je ona.
Okinava se i treći put ufiksao i otkotrljao po podu; otok na
Kejinom licu je prilično spao. Jošijama je seo ispred TV-a.
„Ovo je film o Van Gogu, Rju, trebalo bi da ga gledaš.“
Reiko nije odgovorila kad smo je zamolili za kafu. Jošijama je
saopštio Kej da je odlučio da ode u Indiju. Aha, samo je to rekla.
Reiko je ustala i prodrmala Okinavu za rame - u ustima mu je bila
cigareta i nije se pomerao - pa je upitala: Hej, gde si ostavio ono što je
ostalo? Kada je rekao: Sranje, nema više, to je bilo poslednje, ako
hoćeš idi pa kupi, ritnula ga je u nogu iz sve snage. Pepeo cigarete
rasuo mu se po golim grudima. Nasmejao se tiho, ali se nije pomerio, a
Reiko mu je razbila špric na betonu verande. „Hej, počisti to“, rekao
sam ja.
Bez odgovora, skrckala je i progutala pet pilula nibrola. Okinava se
i dalje smejao, dok mu se telo treslo.
„Rju, hoćeš li malo da nam sviraš flautu?“, rekao je, pogledavši u
mene.
Na TV-u je Kirk Daglas u ulozi Van Goga drhtavo pokušavao da
odseče sebi uvo. Kej je kazala: „Jošijama je samo kopirao ovog lika, ti
samo umeš da kopiraš druge, jel’ tako?“
Van Gog se oglasio strašnim krikom i svi osim Okinave okrenuli su
se prema TV-u.
Trljajući okrvavljeni zavoj, Jošijama se povremeno obraćao Kej.
„Da li ti je stvarno sve u redu sa stomakom? Danas je ovo za mene
stvarno bila prekretnica, a kad krenem za Indiju, Kej, možeš sa mnom
do Singapura, i onda mogu da te ispratim na Havaje.“ Kej nije rekla ni
reč.
Okinavine grudi su se polako dizale i spuštale.
„Ja“, viknu najednom Reiko, „ja idem da prodam svoje telo i kupim
dop, baš kao što mi je Džekson rekao! Rju, vodi me Džeksonovoj kući!
Rekao je da mogu da navratim kad god poželim, neću više da molim
Okinavu, vodi me kod Džeksona!“
Okinava se ponovo nasmeja, telo mu se zatrese.
„Samo se ti smej, narkomanu prokleti! Koji si ti propalitet, u toj
vašljivoj odeći, običan dripac! Muka mi je više od sisanja tvog
smrdljivog mlitavog kurca! Ima da prodam svoj bar, Rju, a onda ću da
dođem ovamo, kupim kola i dop, pa ću da budem Džeksonova ženska.
Ili Saburova, i to bi bilo okej! Kupiću kamp-prikolicu, autobus u kom
bih mogla da stanujem, i svakodnevno ću da pravim žurke! Hej, Rju,
pronađi mi takav jedan bus.
Okinava, biće da ne znaš kolike kurčeve imaju ti crnci. Čak i kad se
ufiksaju, isto su im dugački, i nabijaju se u mene skroz. Hej, šta ti imaš,
dripče, znaš li koliko zaudaraš?“
Okinava ustade i pripali cigaretu. Ne gledajući ni u šta konkretno,
on slabašno izbaci iz sebe dim.
„Reiko, vrati se ti na Okinavu, a ja ću poći s tobom. Tako bi bilo
najbolje, da ponovo učiš zanat u salonu lepote, ja ću razgovarati s
tvojom majkom umesto tebe, ovo mesto ti ne prija.“
„Ne trabunjaj, Okinava, samo lepo nastavi da spavaš, a sledeći put
kad se budeš posekao ili došao da mi plačeš i da me preklinješ, neću ti
dati pare na zajam, pa se ti vrati na Okinavu. Ti si taj koji hoće da se
vrati, zar ne, ali sve i ako to želiš, ja ti za to neću dati pare. Samo
probaj da dođeš i da mi plačeš kad ostaneš na suvom, samo probaj da
plačeš i moliš - pozajmi mi malo love, dosta je i hiljadu jena - neću ti
dati niti jedan jedini jen! Ti si taj koji treba da se vrati na Okinavu!“
Okinava je ponovo legao i promrmljao: „Radi onda šta god hoćeš.
Hej, Rju, sviraj malo flautu.“
„Rekao sam već da mi nije do toga, zar ne?“ Jošijama je nemo
gledao TV.
Kej, koja je izgledala kao da i dalje oseća bolove, skrcka jedan
nibrol. Začu se zvuk pucnja iz pištolja, Van Gog izvi vrat i Jošijama
promrmlja „Ooo, gotov je.“
 Na stubu je bio moljac.
Isprva sam pomislio da je to obična mrlja, ali dok sam zurio tamo,
mrlja je malo promenila položaj. Na pepeljastosivim krilima bilo je
jedva primetno paperje.
Kada su svi otišli, soba je izgledela mračnije nego obično. Nije
posredi bilo to da je svetlost bila slabija... Kao da sam se udaljio od
izvora svetla. Mnogo stvari je popadalo na pod. Ona uvijena lopta kose
sigurno je ostala od Moko. Papir u koji je bila umotana torta koju je
kupila Lili, mrve od hleba, crveni, crni i providni odsečeni nokti,
cvetne latice, prljavi toalet papir, ženski donji veš, Jošijamina sasušena
krv, čarape, ugašene cigarete, staklo, parčići aluminijumske folije,
bočica majoneza.
Omoti od ploča, film, kutija za slatkiše u obliku zvezde, cilindar
šprica, knjiga - bila je to zbirka Malarmeove poezije koju je zaboravio
Kazuo. Zadnjom koricom Malarmea zgnječio sam trbuh moljca s crno-
belim prugama. Kao da se začuo tihi krik, drugačiji od zvuka štrcanja
tečnosti iz njegovog otečenog stomaka.
 „Rju, umoran si, oči ti čudno izgledaju, zar ne bi trebalo da odeš
kući i malo odspavaš?“
Pošto sam ubio moljca, osetio sam neobičnu glad. Oglodao sam
malo ostataka pečene piletine iz frižidera. Ali ona se sasvim ukvarila;
kiseo ukus mi se zabio u jezik i raširio glavom. Kad sam pokušao da
izvučem lepljivi komad koji mi se zaglavio pozadi u grlu, celo telo mi
je obuzela drhtavica. Bila je snažna i iznenadna, kao da me je neko
pretukao. Koliko god da sam trljao potiljak, koža mi je tamo i dalje
bila naježena, koliko god da sam ispirao usta, i dalje sam osećao
kiselost i činilo mi se da su mi desni sluzave. Pileća kožura mi se
uhvatila između zuba i jezik mi je obamro od nje. Parče piletine koje
sam ispljunuo, vlažno od pljuvačke, natopljeno je plutalo u sudoperi.
Kockica krompira zapušila je otvor slivnika, a na površini prljave vode
videli su se masni krugovi. Kad sam dograbio kockicu noktima i
izvukao je, povukavši za njom i sluzave niti, voda je počela da otiče,
parče piletine je počelo da se okreće u krug i na kraju je bilo usisano u
rupu.
„Zar ne bi trebalo da odeš kući i malo odspavaš? Jesu li oni čudaci
otišli više iz tvog stana?“
Lili je nameštala krevet. Video sam kako joj se guzovi talasaju
ispod providnog negližea. Pod crvenim svetlom s tavanice, prsten na
njenoj levoj ruci je svetlucao, i svetlost jednake veličine blistao je na
njegovim površinama.
Veliki komad pečene piletine zaglavio se u odvodu. Sa zvukom
usisavanja, zalepio se tamo za četiri rupice. Na lepljivom komadu,
iako sam ga izgrizao zubima i delimično rastvorio pljuvačkom, još sam
jasno video rupe od perja i nekakve dlake nalik na plastiku. Smrdljiva
mast mi se lepila za ruke, i smrad se nije skinuo ni kad sam ih oprao.
Onda sam se iz kuhinje vratio u dnevnu sobu, i dok sam prilazio da
uzmem cigaretu s vrha TV-a, obuzela me je neopisiva nelagodnost.
Kao da me je zagrlila neka starica s kožnom bolešću.
„Da li su svi ti čudaci otišli iz tvog stana? Rju, skuvaću ti malo kafe.“
Okrugli beli sto na koji je Lili bila toliko ponosna, proizvod osuđenika
u Finskoj, odbijao je svetlost. Jedva sam mogao da razaznam slabu
zelenu nijansu na njegovoj površini. Kad sam je jednom već primetio,
ta posebna zelena boja postala je intenzivnija u mojim očima; bila je
nalik na bledo-zelenu boju kraj narandžaste koja drhturi u suton na
površini mora.
„Zašto ne popiješ malo kafe? Sipaću ti čak i konjaka, treba ti da se
dobro naspavaš. I ja se nekako čudno osećam, još od one noći, nisam
išla na posao. A moram i da sredim kola, strašno su izgrebana, znaš,
nisu se ulubila, ali farbanje je sada toliko skupo, da ne znam stvarno
šta da radim. Ali volela bih to još jednom da probam, znaš, Rju.“
Lili je ustala sa sofe. Glas joj je bio prigušen. Činilo mi se da gledam
neki stari film, kao da je Lili bila daleko i glas joj dopirao kroz
dugačku cev. Činilo mi se da je tu sada zapravo izuzetno dobro
izrađena Lilina lutka. Samo je pomerala usta, a sa trake se čuo davno
napravljen snimak.
Šta god da sam radio, nisam mogao da se otarasim hladnoće koja
mi je obavila telo još tamo, u mojoj sobi. Kad sam izvadio džemper i
obukao ga, kad sam zatvorio vrata verande i navukao zavese, počeo
sam da se znojim, ali čak je i tada jeza sve vreme ostala tu.
Zvuk vetra je oslabio u zatvorenoj sobi, i sada je podsećao samo na
zvonjavu u mojim ušima. Pošto nisam mogao da vidim ništa napolju,
osećao sam se kao da sam uhvaćen u zamku.
Ranije nisam mnogo primećivao šta se nalazi napolju, ali baš kao
da sam dugo već zurio u taj prizor, pijanac koji je prelazio ulicu,
riđokosa devojka u trku, prazna konzerva bačena iz kola u prolazu,
crne topole koje su se protezale uvis, glomazna bolnica u noći i
zvezde, sve je to lebdelo pred mojim očima, tajanstveno jasno.
Istovremeno, odvojen od spoljnog sveta, osećao sam se ođsečeno i
odbačeno. Soba je bila ispunjena neuobičajenim isparenjima; bilo mi
je teško da dišem. Dim cigarete se dizao, a odnekud je dopirao miris
nalik na puter koji se topi.
Dok sam tragao za mestom odakle je dopirao taj miris, nagazio
sam na neke mrtve insekte i njihovi sokovi i prašnjave ljušture
zaprljali su mi prste na nogama. Čuo sam zavijanje psa; kad sam
uključio radio, začuo sam pesmu Vana Morisona „Domino“. Kad sam
uključio TV, najednom sam ugledao u krupnom planu mahnitog
muškarca obrijane glave koji je vikao: „Zar to nije ono što bi svi
očekivali!“ Kad sam to isključio, ekran se zatamneo kao da ga je nešto
usisalo u sebe i pojavilo se moje izobličeno lice. Moj lik na tamnom
ekranu, koji pomera usne, govori nešto sam sebi.
„Rju, pronašla sam roman s likom istim kao ti, stvarno baš istim.“
Lili je sedela na stolici u kuhinji i čekala da voda provri u
okruglom staklenom sudu za kafu. Terala je rukom nekog sitnog
letećeg insekta. Utonuo sam u sofu tamo gde je bilo Lilino telo i iznova
prelazio jezikom preko usana.
„Pa, taj lik ima neke kurve koje rade za njega u Las Vegasu i
obezbeđuje žene za žurke mnogih bogataša - zar nije on kao ti, Rju?
Ali još je mlad - pomislila sam da i po tome liči na tebe. Devetnaest ti
je?“
Površina stakla se zamaglila i pobelela, i počela je da se diže para.
Odraz treperavog plamena alkoholne lampe video se u prozoru. Lilina
ogromna senka pomerala se na zidu. Male guste senke od električne
sijalice na tavanici i velike slabe senke od alkoholne lampe preklapale
su se, i tako preklopljene kretale složeno, kao živa bića, baš kao
amebe koje se dele iznova i iznova.
„Rju, slušaš li ti mene?“
Aha, odgovorio sam. Moj glas, zaustavljen na vrelom suvom jeziku,
zvučao je kao glas neke sasvim druge osobe. Osetivši nelagodnost
zbog toga što to možda i nije bio moj glas, plašio sam se da govorim.
Poigravajući se šeširom s perom, otvarajući povremeno negliže kako
bi se počešala po grudima, Lili je rekla: „I taj lik, znaš, od devojke koja
mu je bila najbolja drugarica u gimnaziji pravi kurvu.“
Okinava je otišao poslednji, obukao je smrdljivu radnu odeću i
zatvorio vrata za sobom, a da nije rekao ni doviđenja.
„I taj lik je kopile isto tako neke kurve, ali otac mu je bio krunisani
princ iz neke male zemlje, tako da je on klinac koga je za sobom
posejao taj krunisani princ koji je došao prerušen u Las Vegas da se
malo zabavi.“
O čemu to Lili priča?
Vid mi nije bio kao obično. Sve što sam video bilo je neobično
magličasto. Kao da se sluz iz boce mleka na stolu kraj Lili sada širila.
Bilo je toga čak i na njoj, dok se naginjala napred. Umesto da bude
samo na površini, činilo se da se pojavilo posle skidanja kožice.
Setio sam se jednog druga koji je umro od obolele jetre, i nečega
što je uvek govorio. Da, govorio je, možda ja to samo umišljam, ali
stvarno uvek boli, a onda kad ne boli prosto zaboravimo, zaboravimo
da boli, znaš, nije to samo zato što mi je stomak istrulio, svakoga uvek
boli. Zato kad baš počne da me probada, osećam se nekako mimo, kao
da sam ponovo ono što jesam. Teško je to podneti, svakako, ali
osećam se nekako smireno. Jer otkad sam se rodio, znam samo za bol.
„I taj lik odlazi u pustinju, u zoru, pici svojim kolima i zalazi u
pustinju Nevade.“
U bućkavu, proključalu staklenu sferu, Lili je kašičicom sipala crni
prah iz smeđe konzerve. Miris je dopro do mene. Kad su me ono
Džekson i Rudijana zajahali, zaista sam pomislio da sam žuta lutka.
Kako sam tada postao lutka? Sada, povijena, s riđom kosom koja joj je
visila niz leđa, Lili je izgledala kao lutka. Stara lutka koja smrdi na
buđ, lutka koja ponavlja i ponavlja iste reci kad povučeš kanap, a kad
joj skineš poklopac s grudi, tamo su srebrne baterije, lutka
napravljena tako da trepće očima dok govori. Krte riđe dlake bile su
joj usađene jedna po jedna, a ako joj sipaš mleko u usta, lepljiva
tečnost će iscureti kroz rupu u dnu. Čak i ako je snažno udariš o pod,
sve dok kasetofon unutra radi, lutka će nastaviti da priča. Rju, dobro
jutro, ja sam Lili, Rju, kako si? Ja sam Lili, dobro jutro, Rju, kako si? Ja
sam Lili, dobro jutro.
„I taj lik, u pustinji Nevade, vidi gde čuvaju hidrogene bombe.
Hidrogene bombe su velike kao zgrade i poredane, u zoru u bazi.“
Tamo u mojoj sobi, hladnoća koja me je okružila polako se
pogoršavala. Obukao sam još odeće, zavukao se ispod ćebadi, popio
malo viskija, zatvorio vrata i pokušao da spavam. Popio sam jake kafe,
malo radio gimnastiku, popušio ni sam ne znam koliko cigareta. Čitao
sam knjigu, isključio svetla i ponovo ih uključio. Otvorio sam oči i
dugo zurio u tačke na tavanici, a onda zatvorio oči i prebrojao ih.
Prisećao sam se zapleta filmova koje sam davno gledao, Mužjakovog
izbijenog zuba, Džeksonovog kurca, Okinavinih očiju, Mokinog
dupeta, Rudijaninih stidnih dlačica.
S druge strane zatvorenih vrata verande prošlo je nekoliko
pijanaca, glasno su pevali neku staru pesmu. Pomislio sam da to zvuči
kao hor robijaša u lancima, ili ratna pesma koju zajedno pevaju teško
ranjeni japanski vojnici u šoku od bombardovanja, pre nego što se
bace sa litice. Okrenuti prema tamnom moru, sa zavojima na licima,
dok im iz rupa izbija gnoj i crvi im gamižu po mršavim telima, japanski
vojnici klanjaju se istoku bez ikakvog svetla u očima - zvučalo je to
nalik na neku tužnu pesmu koju bi oni mogli da pevaju.
Dok sam slušao pesmu i prazno zurio u sopstveni izobličeni odraz
na TV-u, osećao sam da sam potonuo u san iz kog ne mogu da se
probudim koliko god se trudio. Moj odraz na TV-u i japanski vojnici
koji pevaju preklopili su mi se iza očiju. A crne tačke od kojih su se
sastojale te preklopljene slike, crne tačke koje su se okupljale kako bi
slike zalebdele uvis, rojile su mi se u glavi kao bezbroj gusenica koje
se koprcaju i rastu na stablima breskve. Iskrzane crne tačke šuštale su
i obrazovale zastrašujući oblik bez oblika, i ja sam shvatio da sam se
sav naježio. Moje blatne oči na tamnom ekranu utonule su kao da se
tope, a ja sam promrmljao tom sebi: Ko si ti? Čega se to plašiš, rekao
sam.
„I ti projektili, hej, znaš, interkontinentalne balističke rakete, bili
su naredani u toj praznoj pustinji Nevade. U pustinji gde ljudi izgledaju
kao obične bube. Ti projektili su bili tamo, projektili veliki kao
zgrade.“
Unutrašnjost staklene sfere je ključala. Crna tečnost je bućkala, Lili
je udarila po letećem insektu. Sljuštila je mrtvog insekta koji se
pretvorio u jednu jedinu liniju na njenom dlanu i bacila ga u pepeljaru.
Iz pepeljare se dizao ljubičasti dim. Mešao se s parom koja se dizala iz
crne tečnosti. Lili je vitkim prstima držala cigaretu i pokrivala je
alkoholnu lampu kako bi je ugasila. Ogromna senka na zidu načas se
raširila čitavom sobom, a onda izbledela. Senka je nestala kao balon
probušen iglom. Usisale su je u sebe manje, gušće senke koje je bacala
sijalica s tavanice. Lili mi pruži šolju s kafom. Kad sam pogledao u nju,
moj odraz je zadrhtao na površini. „A onda taj lik počne da viče na
projektile s vrha brda, mnogo mu se toga dogodilo, a on nije razumeo
zbog čega. Nije razumeo šta je sve radio do tog trenutka, niti ko je
tada zaista bio, niti šta bi trebalo da radi otad pa nadalje, i nije imao ni
sa kim da popriča, pa se osećao sit svega i sasvim sam. Zato se
okrenuo prema projektilima i u svojoj glavi povikao na njih:
Eksplodirajte! Hajde, eksplodirajte za mene!“
Primetio sam neke izrasline na površini crne tečnosti. Kad sam bio
u osnovnoj školi, moja baka je otišla u bolnicu zato što je imala rak.
Bila je alergična na analgetik koji joj je lekar dao, i po celom telu
joj je izbio osip koji joj je izobličio lice. Kad sam joj otišao u posetu,
rekla je, grebući po osipu: Mali Rju, baka će ti umreti, imam nešto što
će me odvesti na drugi svet, baka će ti umreti. Nešto nalik na taj osip
moje bake plutalo je na površini crne tečnosti. Pošto me je Lili terala,
popio sam. Kad mi je vrela tečnost dospela u grlo, osetio sam kako se
hladnoća koja je već bila u meni meša s izraslinama na površini svega.
„Rju, zar to ne liči nekako na tebe, to sam pomislila, čim sam
počela da čitam, pomislila sam da liči na tebe.“
Lili je govorila sedeći na sofi. Noga joj je bila čudno zakrivljena i
progutana u crvenoj papuči. Kad sam jednom uzeo esid u parku,
osećao sam se isto kao sada. Video sam kako se drveće proteže prema
noćnom nebu, a između stabala je bio neki strani grad, i ja sam otišao
tamo. U tom snu niko nije prolazio kraj mene, sva vrata su bila
zatvorena; koračao sam sam. Kada sam prišao ivici grada, neki mršavi
muškarac me je zaustavio i rekao da ne mogu dalje. Kad sam ipak
nastavio, telo je počelo da mi se hladi, i pomislio sam da sam mrtav.
Bledog lica, taj mrtvi ja seo je na plaži i počeo da se okreće prema
stvarnom meni, koji je posmatrao tu halucinaciju na ekranu noći. Moje
mrtvo ja prišlo je bliže, kao da bi da se rukuje s mojim stvarnim ja.
Tada sam se uspaničio i pokušao da pobegnem. Ali moje mrtvo ja me
je progonilo i konačno sustiglo, ušlo u mene i preuzelo kontrolu.
Tada sam se osećao baš kao i sad. Osećao sam se kao da mi se u
glavi otvorila rupa iz koje su mi svest i sećanja curela napolje, a
njihovo mesto zauzeli su osip i hladnoća kao od ukvarene pečene
piletine. Ali tada, ranije, dok sam se tresao i držao za vlažnu klupu,
rekao sam sebi: Hej, pogledaj dobro, zar ti svet nije i dalje pod
nogama? Nalazim se na ovom tlu, i na istom tom tlu su drveće, trava i
mravi koji nose pesak u svoja gnezda, devojčice koje jure za
zakotrljanim loptama, i štenad u trku. Ovo tle se prostire ispod
bezbroj kuća, planina, reka i mora, ispod svega. A ja sam na njemu.
Ne plaši se, rekao sam sebi, svet je još poda mnom.
„Mislila sam na tebe, Rju, dok sam čitala taj roman. Pitala sam se
šta ćeš da radiš od sada pa nadalje, ne znam šta je bilo s tim likom iz
knjige - još nisam pročitala do kraja.“
Dok sam bio dete, kad god sam trčao i padao, odrao bih kožu i to
me je peklo, i voleo sam da mi na ta mesta nanesu žestoka lekovita
sredstva jakog mirisa. Na krvavom odranom mestu uvek je bilo nešto
zalepljeno, zemlja, blato, sok trave ili smrvljeni insekti, i voleo sam bol
koji mi je lekovito sredstvo nanosilo dok je natapalo to svojim
mehurićima. Pošto bih završio s igrom, posmatrao sam zalazak sunca,
mrštio se i duvao u ranu, a onda osetio smirenost, kao da se ja i sivi
večernji pejzaž ispovedamo jedno drugome. Sasvim suprotno od
heroina ili utapanja u ženskim izlučevinama, bolje dovodio do toga da
se razlikujem od svog okruženja, od bola sam se osećao kao da sijam.
I mislio sam da taj sjajnija može sasvim lepo da se slaže s ljupkim
narandžastim svetlom sunca na zalasku. U svojoj sobi, dok sam se toga
sećao, pokušao sam da uradim nešto u vezi s nepodnošljivom
hladnoćom pa sam stavio u usta krilo mrtvog moljca koji je ležao na
tepihu. Moljac se ukrutio, zelena tečnost mu je iscurela iz stomaka i
malo se skorila. Zlatni krljuštasti prah sijao mi je na prstu, a crne male
sfere, oči, razvukle su niti za sobom kad su se odvojile od tela. Kada
sam odlomio krilo i stavio ga na jezik, njegove fine maljice zabole su
mi se u desni.
„Je li kafa dobra? Reci nešto, Rju, Rju, u čemu je stvar? O čemu
razmišljaš?“
Lilino telo, napravljeno od metala. Kad bi joj se skinula bela koža,
mogla bi da se pojavi svetlucava legura.
Da, aha, dobra je, Lili, dobra, odgovorio sam joj. Leva ruka mi se
trzala. Udahnuo sam duboko. Na zidu je bio poster - devojčiča koja je
posekla stopalo na staklo dok je preskakala konopac na praznom
placu. U blizini se osećao neki čudan miris. Ispustio sam šolju s vrelom
crnom tečnošću.
„Šta to radiš, Rju? Šta je uopšte s tobom?“
Lili priđe, s belom krpom u ruci. Bela šolja se polomila, a tepih je
upio tečnost. Digla se para. Tečnost je postala mlaka i lepljiva između
mojih nožnih prstiju.
„Treseš se? Šta je bilo, u čemu je stvar?“ Dodirnuo sam Lilino telo.
Izgledalo je tvrdo i grubo kao bajat hleb. Ruka joj je bila na mom
kolenu. „Idi i operi noge, tuš još radi, idi i brzo ih operi.“ Lilino lice se
krivilo. Sagnula se da pokupi delove polomljene šolje. Stavila ih je
preko nasmešenog lica mlade strankinje na naslovnoj strani časopisa.
U jednom komadu je ostalo malo kafe i ona je to presula u pepeljaru.
Cigareta koja je tamo tinjala zašištala je i ugasila se. Lili je primetila da
sam ustao. Lice joj se sijalo od kreme za negu lica. „Od samog početka
mislim da nešto nije u redu“, kazala je, „šta je to s tobom? Kako god
bilo, idi i operi noge, neću da mi flekaš tepih.“ Privučen sofom, krenuo
sam. Čelo mi je bilo vrelo i osećao sam vrtoglavicu od obrtanja i
krivljenja sobe. „Idi i brzo se operi, u šta to buljiš? Idi i operi se.“
Pločice u tuš-kabini bile su hladne, a oklembešeno crevo podsetilo
me je na odaju za pogubljenja s električnom stolicom, koju sam
jednom video na nekoj fotografiji. Na mašini za veš bile su gaćice s
crvenim mrljama, pauk je trčao i razvlačio nit svoje mreže duž žutih
pločica na zidu. Ne dižući buku, prešao sam vodom preko tabana.
Mrežica na odvodu bila je zapušena parčetom papira. Dok sam
dolazio ovamo iz svog stana, prošao sam kraj bolničkog vrta, gde su
svetla bila pogašena. Tada, ciljajući u grm, bacio sam telo moljca koje
sam čvrsto držao. Jutarnje sunce će sasušiti tečnosti, i možda će se
neki gladni insekti time nahraniti, pomislio sam tada.
„Šta radiš to? Hej, Rju, idi kući, ne mogu ovako s tobom.“ Lili me je
pogledala. Naslonjena na dovratak, bacila je belu krpu koju je držala u
tuš-kabini. Bila je malo umrljana crnom tečnošću. Kao novorođenče
koje prvi put otvara oči, zurio sam u Lili i njen beličastosjajni negliže.
Šta je to pufnasto, kakve su to sjajne lopte koje se okreću ispod, i
ispupčenje sa dve rupe ispod toga, kakva je to crna rupa okružena
dvama mekim komadima mesa, kakve su to bele koščice unutra, šta je
to - to vlažno, crveno, tanko parče mesa?
Bila je tamo sofa s cvetnim šarama, sivi zidovi, četke za kosu s
riđim dlakama, ružičasti tepih, istačkana tavanica krem boje s koje su
visili suvi cvetovi, uzica od tkanine oko električne žice koja je visila
pravo dole, drhtava sijalica koja je bleskala pod tom uvijenom uzicom
i nešto nalik na kristalni toranj u sijalici. Toranj se obrtao strahovito
brzo, oči su me bolele kao da su opečene, a kad ih zatvorim, ugledao
bih nasmejana lica mnoštva ljudi i teško bi mi bilo da dišem. „Hej, kaži
mi šta nije u redu, sav drhtiš od straha, zar si poludeo?“ Crvena
naknadna slika sijalice rasula se preko Lilinog lica. Naknadna slika se
raširila, izobličila i raspala kao istopljeno staklo, a onda se raštrkala u
tačke po čitavom mom vidokrugu. Lilino lice prekriveno crvenim
pegama primaklo mi se dok mi je dodirivala obraz.
„Hej, zašto se treseš? Reci nešto.“
Setio sam se lica jednog čoveka, i na njemu su bile pege. Bilo je to
lice američkog sanitetlije koji je iznajmio od moje tetke kuću na selu.
„Rju, sav si se naježio, zaista, u čemu je stvar? Reci nešto, plašim se.“
Kad sam odlazio da preuzmem kiriju za tetku, sanitetlija mi je
uvek dopuštao da vidim dlakavo međunožje Japanke majmunskog lica
koja je tamo bila. Dobro sam, Lili, da, dobro, nije to ništa. Samo ne
mogu da se smirim, uvek je tako posle žurke. U sanitetlijinoj sobi, u toj
sobi ukrašenoj kopljima s Nove Gvineje, čiji su vrhovi bili namazani
otrovom, on mi je pokazivao međunožje drečavo našminkane žene
dok su njene noge mlatile po vazduhu.
„Stondiran si, zar ne? Je li tako?“
Osećao sam da me Liline oči usisavaju u sebe, da me ona celog
guta.
Sanitetlija je otvorio ženina usta preda mnom. Zubi su joj se
istopili, kazao je na japanskom i nasmejao se. Lili je izvadila konjak.
„Nisi dobro. Da te vodim u bolnicu?“ Žena, čija su usta bila otvorena
širom kao jama, kreštala je. Lili, ne znam u čemu je stvar, možda ako
imaš malo filopona možeš da me ufiksaš, hoću da se smirim.
Lili je pokušala da me natera da popijem malo konjaka. Zagrizao
sam snažno ivicu čaše, zagledan u svetio s tavanice kroz vlažno staklo,
tačke su se preklapale s tačkama, a vrtoglavica u meni se pogoršala i
osetio sam mučninu. „Nije ostalo nimalo, Rju, pošto sam posle meska
sve to ubrizgala, bila sam stvarno nervozna pa sam se ufiksala.“
Sanitetlija je trpao koješta ženi u mršavo dupe i pokazivao mi to.
Žena je trljala svojim ružem na usnama po čaršavima, dahtala, piljila u
mene, okretala se prema nasmejanom sanitetliji, koji je pio viski i
kreštala: Daj pljugu. Lili me je naterala da sednem na sofu. Lili,
stvarno nisam ništa uzeo, nije kao tada, potpuno je drugačije nego
onomad, s mlažnjakom.
Tada sam, znaš, bio pun mirisa goriva i ulja, tada je isto bilo
strašno, ali ovog puta je drugačije, prazan sam, nema ničeg u meni.
Glava mi je toliko vrela da ne mogu da trpim to, ali mi je hladno, ne
mogu da se otarasim hladnoće. I ne mogu baš da nateram sebe da
uradim ono što želim, čudno mi je čak i da pričam ovako, kao da
govorim u snu. Kao da govorim u strašnom snu iz kog ne mogu da se
izvučem, užasno je. Čak i kad sam ovako govorio, pričao sam u stvari
o nečemu potpuno drugačijem, o jednoj kretenskoj Japanki, ne o tebi,
Lili, o nekom drugom. Sve vreme su mi ta žena i taj sanitetlija u glavi.
Ali stvarno znam da ne sanjam. Znam da su mi oči otvorene i da sam
tu, to je ono što me plaši. Toliko se plašim da bih gotovo voleo da
umrem, da me ubiješ. Da, zaista želim da me ubiješ, plašim se i od toga
što samo stojim ovde.
Lili mi ponovo tutnu čašu s konjakom među zube. Topla tečnost mi
prodrma jezik i kliznu niz grlo. Zvonjava iz ušiju ispuni mi celu glavu.
Vene na dlanovima su mi poiskakale, boja im je bila siva, i sivo su
pulsirale. Znoj mi je kuljao niz vrat, a Lili mi je brisala hladan znoj sa
čela. „Samo si umoran, biće ti dobro kad se lepo naspavaš.“
Lili, možda bi trebalo da se vratim, hoću da se vratim. Ne znam
gde, ali hoću da se vratim tamo, sigurno sam se izgubio. Hoću da odem
na neko lepše mesto, nekad sam bio tamo, hoću da se vratim. I ti to
znaš, Lili? Mesto kao ispod velikog drveća, gde dobro miriše - gde sam
ja to sada? Gde sam?
Grlo mi je bilo toliko suvo da sam mislio da će planuti. Lili je
odmahnula glavom, ispila sama ostatak rakije, i promrmljala: Ovo je
baš gadno. Setio sam se onog lika, Zelenookog. Da li si video crnu
pticu? Bićeš u stanju da vidiš crnu pticu, rekao mi je Zelenooki. Izvan
sobe, iza tog prozora, možda leti ogromna crna ptica. Ptica ogromna
koliko i sama crna noć, crna ptica koja poigrava na nebu baš kao one
sive ptice koje sam video kako kljucaju mrve, ali pošto je bila toliko
ogromna, video sam samo rupu u njenom kljunu kao pećinu izvan
prozora, verovatno ne bih ni bio u stanju celu da je sagledam. Moljac
kog sam ubio sigurno je umro, a da me nije celog sagledao.
Jednostavno je nešto ogromno zgnječilo taj meki trbuh pun zelenih
fluida i moljac je uginuo ne znajući da je to učinio deo mene. Sada sam
ja bio baš kao taj moljac, i zgnječiće me crna ptica. Pretpostavljam da
je Zelenooki došao to da mi kaže, pokušao je da mi to saopšti.
Lili, vidiš li pticu? Napolju upravo leti ptica, zar ne? Zar je ne vidiš?
Znam, moljac nije znao, ali ja znam. Ta ptica, velika crna ptica - Lili, i ti
znaš za nju, zar ne?
Rju, ludiš, priberi se! Zar ne razumeš? Ludiš!
Lili, nemoj da se šališ sa mnom, ja znam. Neću da budem obmanut,
više ne, znam, znam gde sam. Ovo je mesto najbliže ptici, moram biti u
stanju da je vidim odavde.
Znam, zapravo sam to već dugo znao, ali konačno sada i razumem,
bila je to ptica. Živeo sam do sada kako bih mogao to da razumem.
To je ptica, Lili, možeš li da je vidiš?
Prekini! Prekini, Rju, prekini!
Lili, znaš li gde je ovo mesto? Pitam se kako sam dospeo ovamo.
Ptica leti kao što i treba da leti, gle, eno leti tamo iza prozora, ptica
koja je uništila moj grad.
Jecajući, Lili me ošamari.
Rju, ludiš, zar ne shvataš?
Izgleda da Lili nije mogla da vidi pticu, otvorila je prozor. Jecajući,
otvorila je naglo prozor i noćni grad se rasprostro ispod nas. Reci mi
gde to leti ta tvoja ptica, pogledaj dobro, nigde nema nikakve ptice!
Razbio sam čašu s konjakom na podu. Lili vrisnu. Staklo se razlete.
Srča zasvetluca na podu.
Lili, to je ptica, pogledaj dobro, taj grad je ptica, nije to grad niti
bilo šta drugo, tamo ne žive ljudi niti bilo šta drugo, to je ptica, zar ne
vidiš? Zar zaista ne vidiš? Kad je taj lik vikao na projektile da
eksplodiraju u pustinju, pokušavao je da ubije pticu. Moramo da
ubijemo pticu, ako ona ne bude ubijena, više ništa neću razumeti o
sebi, ptica mi smeta, ona skriva ono što želim da vidim. Ubiću pticu,
Lili, ako je ne ubijem, ubijen ću biti ja. Lili, gde si, dođi sa mnom da
ubijemo pticu, Lili, ništa ne vidim, Lili, ništa živo ne vidim.
Skotrljao sam se na pod. Lili je istrčala napolje. Začuo se zvuk
paljenja motora automobila.
Sijalica se obrtala. Ptica je letela, letela ispred prozora. Lili je
nestala, ogromna crna ptica je dolazila ovamo. Uzeo sam parče stakla
s tepiha, ščepao ga i zario ga u svoju drhtavu ruku.
 Nebo je bilo oblačno, obmotalo se i oko mene i oko usnule bolnice
kao meka bela tkanina. Dok mi je vetar hladio obraze koji su i dalje
goreli, čuo se zvuk trljanja listova. U vetru je bilo vlage, mirisa noćnih
biljaka, on je donosio sa sobom miris biljaka koje noću tiho dišu. U
bolnici su crvena svetla za slučaj opasnosti bila samo na ulazu i u
predvorju, sve ostalo je bilo u mraku. U mnogobrojnim prozorima,
odvojenim uskim aluminijumskim ramovima, video se odraz neba
koje čeka zoru.
Ta izuvijana ljubičasta linija sigurno je napuklina među oblacima,
pomislio sam.
Malo-malo pa su farovi u prolazu obasjavali grmlje u obliku dečjih
kapa. Moljci koji su bili izbačeni nisu dosezali čak ovamo. Na zemlji su
bili beli kamenčići pomešani s komadićima sasušene trave. Kad sam
pokušao da podignem neke od njih, video sam da je jutarnja rosa
natopila paperje koje ih je prekrivalo - baš nalik na mrtve insekte
prekrivene hladnim znojem.
Onomad, kad sam izjurio iz Liline sobe, osećao sam da mi je
krvava leva ruka jedini živ deo tela. Stavio sam tanke komade stakla,
oblivene krvlju, u džep i istrčao na ulicu prekrivenu izmaglicom. Vrata
i prozori kuća bili su zatvoreni, ništa se nije pomeralo. Pomislio sam
da me je progutalo ogromno živo biće i da se premećem i premećem u
njegovom želucu kao junak iz neke bajke.
Padao sam i padao, tako da mi se staklo u džepu polomilo u
paramparčad.
Dok sam prelazio preko čistine, srušio sam se na travu. Zagrizao
sam u vlažne vlati. Njihova gorčina mi je zapekla jezik, a mala buba
koja je počivala na travi završila je u mojim ustima.
Buba je zakoprcala oštrim nožicama.
Zavukao sam prst unutra i okrugla buba sa šarama na leđima
izmilela je napolje, vlažna od moje pljuvačke. Klizajući se na vlažnim
nogama, vratila se u travu. Dok sam jezikom opipavao mesta na
desnima gde me je buba zagrebala, rosa s trave mi je rashladila telo.
Miris trave me je okružio i osetio sam kako groznica koja mi je tresla
telo beži u zemlju.
Sve vreme me je dodirivalo nešto što nisam razumeo, mislio sam
dok sam ležao na travi. Svakako čak i sad, čak i u vrtu ove mirne
noćne bolnice, to se nije promenilo. Ogromna crna ptica leti čak i sad,
a ja, gorka trava i okrugla buba zajedno smo zatvoreni u njenoj utrobi.
Neću moći da umaknem od ptice, osim ako mi se telo ne sasuši i ne
stvrdne kao moljci koji se pretvore u oblutke.
Uzeo sam iz džepa komad stakla velik otprilike koliko i moj nokat
na palcu i obrisao krv s njega. U tom parčencetu s glatkom šupljinom
video se odraz sve svetlijeg neba. Ispod neba se prostirala bolnica, a
daleko od nje ulica s drvoredom i grad. Horizont senovitog grada u
odrazu bio je tanana zakrivljena linija. Krivine su mu bile iste, iste kao
i onda kad umalo nisam ubio Lili na pisti po kiši, ta bela zakrivljena
linija koja je načas buknula grmljavinom. Kao zatalasani magleni
horizont mora, kao ženska bela ruka, nežno zakrivljenje.
I sve vreme, ni sam ne znam otkad, bio sam okružen tim beličastim
zakrivljenjem.
Parčence stakla s krvlju na ivici bilo je, dok je upijalo u sebe
vazduh zore, gotovo prozirno.
Bilo je beskrajno plavo, gotovo prozirno. Ustao sam i, dok sam
koračao prema svom stanu, pomislio da želim da se pretvorim u to
staklo. I da onda odražavam i sam to glatko belo zakrivljenje. Želim da
pokažem drugim ljudima odraz tih divnih zakrivljenja u meni.
Rub neba se zamutio svetlom i parčence stakla se ubrzo zatamnilo.
Kada sam čuo pesmu ptica, u staklu više nije bilo nikakvog odraza,
ama baš ničega.
Pored topole ispred stana ležao je ananas koji sam juče izbacio. S
vlažnog odsečenog kraja i dalje se osećao isti onaj miris.
Čučnuo sam na zemlju i sačekao ptice.
Ako ptice doplešu dole i topla svetlost dosegne do ovog mesta,
pretpostavljam da će se moja dugačka senka protegnuti preko sivih
ptica i ananasa i sasvim ih prekriti.
 Pismo za Lili

Lili, gde si sad? Mislim da je to bilo pre četiri godine, pokušao sam
još jednom da prođem pored tvoje kuće, ali nije te bilo tamo. Ako
pročitaš ovu knjigu, javi mi se.
Dobio sam samo jedno pismo od Avguste, koja se vratila u
Luizijanu. Kaže da vozi taksi. Rekla mi je da te pozdravim. Možda si se
čak i udala za onog slikara polutana. Ali ne marim, čak i ako si udata,
mislim da bih voleo da te vidim samo još jednom, ako mogu. Samo još
jednom, želim da nas dvoje ponovo zapevamo „Que sera sera“.
I samo zato što sam napisao ovu knjigu, nemoj misliti da sam se
promenio. Isti sam kao što sam bio i tada, stvarno.
1 Igra reči: „school trip“, školski izlet, i „trip“ u značenju
narkomanskog „tripovanja“. (Prim, prev.)