Andrej Tarkovski: Slovo o Apokalipsi

Umetnost potvruje sve ono to je najbolje u oveku nadu, veru, ljubav,

lepotu, molitvu Ono to sanja i ono emu se nada Andrej Tarkovski (19321986)
1984. u okviru Sent Dejmskog festivala u Londonu bila je organizovana
retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivi u teatru
Kovent Garden operu Boris Godunov Musorskog, spremao za snimanje
rtvovanja. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu
Stvaranje filma i odgovornost umetnika i odgovarao na pitanja. U jednoj od
londonskih crkvi Tarkovski je odrao Slovo o apokalipsi.
Pie: Andrej Tarkovski
Nisam ba navikao na nastupe kao to je ovaj koji nameravam da odrim, na
nastupe na ovakvom mestu, u crkvi. Malo se pribojavam zbog svojih svetovnih
koncepcija. Ali poto ne nameravam da drim nikakva struna predavanja nego
u prosto pokuati da razmiljam povodom toga ta Apokalipsa znai za mene
kao umetnika, mislim da e to na neki nain da spasi situaciju i da objasni zato
sa na ovo odluujem ovde.
Sam fakt uea na ovom festivalu ima, po mom miljenju, potpuno apokaliptiki
karakter. Tako na primer, da su mi pre nekoliko meseci rekli da je ovo mogue, ja
ne bih poverovao. Meutim, u poslednje vreme sam moj ivot slae se donekle
apokaliptiki, pa je otuda i ovaj korak sasvim prirodan i logian.
Apokalipsa je moda najvee poetsko delo stvoreno na zemlji. To je fenomen koji
u sutini izraava sve zakone koji su oveku dati odozgo. Znamo da se veoma
dugo vode sporovi povodom razliitih tumaenja ovih ili onih odlomaka u
Otkrivenju Svetog Jovana. Znai, grubo govorei, mi smo navikli da se otkrivenje
tumai, da ga tumae. To je ba ono to, po mom miljenju ne treba raditi, zato
to apokalipsu nije mogue tumaiti. Zato to u apokalipsi nema simbola. To je
slika. U tom smislu ako je simbol mogue interpretirati, onda sliku nije. Simbol se
moe deifrovati, tanije iz njega se moe izvui odreeni smisao, odreena
formula, dok sliku ne moemo da razumemo, nego moemo da je doivimo i
primimo. jer ona ima beskonaan broj mogunosti za tumaenje. Ona kao da
izraava bezkonaan broj veza sa svetom, s apsolutnim, s beskonanim.
Apokalipsa je poslednja karika u lancu, u ovoj knjizi, poslednja karika koja
zavrava ljudsku epopeju, u duhovnom smislu rei. Mi ivimo u veoma tekom
vremenu i njegove sloenosti se pojaavaju svake godine. Mada, ako i makar
malo znamo istoriju, moemo se prisetiti da se vie puta govorilo o pribliavanju
apokaliptinog vremena. Reeno je: Blaen je onaj koji ita i oni koji sluaju rei
prorotva, i uvaju ono to je napisano u njemu, jer vreme je blizu. Pa ipak,
uslovonost vremena toliko je oigledna da mi ne moemo sa tanou da
odredimo kada e se desiti ono o emu pie Jovan. To moe biti sutra, moe za
hiljadu godina. Upravo u tome je smisao takvog duhovnog stanja, duhovnog
stanja oveka koji treba da osea odgovornost pred sopstvenim ivotom.
Nemogue je da je Otkrivenje nastalo tada kada se nae vreme iscrpilo. Zato ne
smeju da se izvode nikakvi zakljuci iz teksta Apokalipse povodom vremena kao
takvog. Sigurno ste primetili da u Apokalipsi ima veoma mnogo tanih cifara,

datuma. Navodi se broj rtava i broj pravednika. Ali sa moje take gledita, to
uopte nita ne znai, to je kao nekakav slikovit sistem koji se doivljava
emocionalno. Cifre, neki tani momenti, vani su da bi se osetila ovekova
sudbina, da bi se upoznala budunost. Objasniu primerom. Od malih nogu
veoma sam voleo knjigu Rombinzon Kruso uvek mi se strano svialo i
uzbuivalo me nabrajanje onoga to je bilo izneseno na obalu i to je bilo
Robinzonov plen. Mi ivimo materijalizovano, ponavljajui o postojanju prostora i
vremena. To jest, mi ivimo zahvaljujui prisustvu ovog fenomena, ili dvaju
fenomena, i vrlo smo osetljivi na njih zato to oni ograniavaju nae fizike
okvire. Ali, kao to je poznato ovek, ovek je stvoren po slici i prilici Boijoj, i
prema tome, ima slobodu volje i sposobnost da stvara. U poslednje vreme, i ne
samo poslednje nego ve prilino dugo, mi esto postavljamo sebi pitanje: nije li
stvaralatvo greno? Zato se javlja takvo pitanje kada mi nesumljivo znamo da
stvaralatvo podsea na to da smo stvoreni, da nam je Otac jedan? Zato se
javlja takva, rekao bih bogohulna misao? Zato to je kulturna kriza poslednjeg
veka dovela do toga da umetnik moe bez bilo kakvih duhovnih koncepcija. Kad
stvaranje biva neka vrsta instikta, ta li ve. Pa mi znamo da neke ivotinje
takoe imaju estetsko oseanje i da mogu da stvaraju neto zavreno u
formalnom, prirodnom smislu. Eto, recimo, sae koje stvaraju pele da bi u njega
stavljale med. Umetnik je poeo da se odnosi prema talentu koji mu je dat kao
prema svome vlasnitvu, odakle mu i pravo da smatra da ga talenat ni na ta ne
obavezuje. Ovim se objanjava ta obezduhovljenost koja vlada u savremenoj
umetnosti. Umetnost se pretvara ili u nekakva formalistika traganja, ili u robu za
trite. Ne treba da vam objanjavam da se kinematografija nalazi u samom
centru ovakvog stanja, uostalom, kao to je poznato, ona se rodila krajem
prolog veka na vaaru sa ciljem iste zarade.
Nedavno sam bio u Vatikanskom muzeju. Tamo je ogroman broj dvorana
posveenih savremenom religioznom slikarstvu. To svakako treba videti zato to
je uasno. I ja ne razumem zato se ova, oprostite mi, dela, postavljaju na zidove
takvog muzeja. Kako ovo moe da zadovoljava religiozne ljude i posebno crkvenu
katoliku upravu. To je prosto poraavajue.
O savremenoj krizi. Mi ivimo u pogrenom svetu. ovek je roen slobodan i
hrabar. Ali naa nevolja je u elji da se sakrijemo i zatitimo od prirode koja nas
sve vie i vie prisiljava da se pribijemo jedni uz druge. Mi optimo ne zato to
volimo da optimo, ne zato da bi uivali u optenju, nego zato da ne bi bilo toliko
strano. Ova civilizacija je pogrena ako se nai odnosi grade na takvom principu.
Sva tehnologija, sav takozvani tehniki progres koji prati istoriju, u sutini stvara
proteze on produava nae ruke, izotrava vid, omoguuje da se kreemo
veoma brzo. I ovo ima principijelan znaaj. Mi se danas kreemo nekoliko puta
bre nego u prolom veku. Ali od toga nismo postali sreniji. Naa linost, naa da
tako kaem, personaliti, ula je u konflikt sa drutvom. Mi se ne razvijamo
harmonino, na duhovni razvoj je toliko zaostao da smo ve rtve lavinskog
procesa tehnolokog rasta. Mi ne moemo da izronimo iz ove bujice ak i ako bi
hteli. Na kraju krajeva, kada se kod oveanstva stvorila potreba za novom
energijom radi tehnolokog razvoja, i kad je oveanstvo otkrilo ovu energiju,
tada se ono nije pokazalo moralno spremno da je iskoristi za svoje dobro. Mi smo
kao divljaci koji ne znaju ta da rade sa elektronskim mikroskopom. Moda njime
zakivati eksere, ruiti zidove? U svakom sluaju, postaje jasno da smo mi robovi
ovog sistema, ove maine, koju je ve nemogue zaustaviti.

Zatim, na planu istorijskog razvoja mi smo toliko poeli da ne verujemo jedni

drugima, da ne verujemo da jedni drugima moemo pomoi (mada se sve ini da
bi se preivelo zajedno), da mi sami, svako od nas lino, zapravo ne uestvujemo
u drutvenom ivotu. Linost nema nikakav znaaj. Krae reeno, mi gubimo ono
to nam je bilo dato od samog poetka, slobodu izbora, slobodu volje. Eto zato
ja smatram nau civilizaciju pogrenom. Ruski fislosof i istoriar Nikolaj Berajev
vrlo je precizno zapazio da u istoriji civilizacije postoje dve etape. Prva je istorija
kulture kada je razvoj oveka manje-vie harmonian i zasnovan na duhovnoj
osnovi, i druga, kad poinje lanana reakcija koja nije potinjena volji oveka,
kada dinamika izmie kontroli, kada drutvo gubi kulturu.
ta je Apokalipsa? Kao to sam ve rekao to je slika ovekove due sa njenom
odgovornou i obavezama. Svaki ovek proivljava ono to je tema Otkrovenja
Svetog Jovana. To jest, ne moe da ne proivljava. I na kraju krajeva zato, upravo
zato, mi moemo rei da su smrt i stradanje u sutini jednaki ako strada i umire
linost ili se zavrava ciklus istorije i umiru i stradaju milioni. Zato to ovek moe
da podnese jedino onu barijeru bola koja je njemu dostupna.
O naem konformizmu. U Otkrovenju Jovanovom reeno je. Znam dela tvoja, da
nisi ni studen ni vru. O da si studen ili vru! Tako, poto si mlak, i nisi ni studen
ni vru, izbljuvau te iz usta svojih. To jest, ravnodunost, neuee, izjednaava
se sa grehom, sa prestupom pred Tvorcem. S druge strane: Ja one koje ljubim
karam i popravljam; zato revnuj, i pokaj se. Ukratko, ovo je oseanje oveka koji
se kaje, ovo je uopte poetak puta. Takva oseanja imaju razliiti ljudi na razne
naine i u razliito vreme. Recimo Dostojevski, postoji verzija da je to religiozni,
pravoslavni pisac koji je ispriao o svojim traenjima i o osobinama vere. Meni se
ini da nije sasvim tako. Dostojevski je napravio svoja velika otkria samo zato
to je bio prvi od onih koji su osetili i izrazili probleme obezduhovljenosti. Njegovi
junaci pate jer ne mogu da veruju. Oni ele, ali su izgubili taj organ kojim se
veruje. Atrofirala je savest. I iz godine u godinu, Dostojevski je postao nekako sve
vie razumljiv, ak moderan. Upravo na raun to ovaj problem narasta sve vie i
vie. Zato to je najtee verovati. Zato to je pouzdati se u blagodat, uopte
uzev, nemogue. Naravno da je sretan ovek koga je posetilo ovo stanje. Ali
teko da se svaki ovek moe time pohvaliti. Najvanija stvar da bi se osetio
slobodan i sretan je hrabrost.
Na neki udesan nain svi ovi problemi sadrani su u Apokalipsi. Apokalipsa to
je na kraju krajeva, pria o sudbini. O sudbini oveka koji je neraskidiv izmeu
sebe kao i linosti i drutva. Kada priroda spaava vrstu od izumiranja, tada
ivotinje ne oseaju dramu postojanja, opstanka. Poto ovek bira sam svoj put
zahvaljujui slobodi volje, on ne moe da spasi sve ljude, nego moe da spasi
samo sebe. Ba zato on moe da spase druge. Mi ne znamo ta je to ljubav, mi se
sa uasnim omalovaavanjem odnosimo prema sebi samima. Mi nepravilno
shvatamo ta znai voleti samoga sebe, ak se i ustruavamo od ovog pojma.
Zato to mislimo da voleti samog sebe znai biti egoista. To je greka. Zato to je
ljubav rtva. U tom smislu, da je ovek ne osea ovo moe da primeti sa
strane tree lice. I vi, naravno znate ovo, jer je reeno: ljubi blinjeg svoga kao
samoga sebe. To jest, voleti samoga sebe kao da je osnova oseanja, merilo. I ne
samo zato to je ovek postao svestan sebe i smisla svog ivota nego takoe i
zato to uvek treba poinjati od samog sebe.

Ne elim da kaem da sam ja uspeo u svemu ovome o emu sada govorim. I,

prirodno, daleko sam od toga da bih sebe postavio kao primer. Naprotiv, ja
smatram da sve moje nesree proistii upravo iz toga to ne sluam sopstvene
savete. Nevolja je u tome to su okolnosti jasne, a jasan je i rezultat do koga e
nas dovesti pogrean pogled na stvari. Ali netano bi bilo da Apokalipsa nosi u
sebi samo koncepciju kazne. Moda je glavno to ona nosi nada. I pored toga
to je vreme blizu, ali za sve zajedno nikad nije kasno. Apokalipsa je strana
svakome zasebno, ali za sve zajedno u njoj je nada. I u ovome je smisao
Otkrovenja. Na kraju krajeva, ba ta dijalektika, izraena na slikovit nain, za
umetnika predstavlja takvo inspirativno, nadahnjujue naelo, da se i nehotice
udi koliko u njemu moe da se nae oslonac u bilo kojem stanju due.
Povodom nestanka prostora i vremena, njihovog prelaska u novo stanje, reene
su zadivljujue lepe rei. Povodom iezavanja prostora: I zvezde nebeske
padoe na zemlju, kao to smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki
vetar. I nebo izmae kao svitak kada se savije, i svaka gora i ostrvo pokrenue se
s mesta svojih. Nebo se izmaklo savivi se kao svitak. Ja nisam itao nita
divnije. A evo jo o tome ta se desilo posle skidanja sedmog peata. ta da kae
bilo koji umetnik o nainu na koji je ovo izraeno! Kako izraziti ne samo ovu
napetost, nego ovaj prag! I kada On (to jest Jagnje) otvori sedmi peat, nasta
tiina na nebu oko pola asa. Kako kae moj prijatelj, ovde su rei izline.
Skinut je sedmi peat, i ta biva? Nita. Nastupa tiina. Ovo je neverovatno! To
odsustvo slike u ovom sluaju je najsnanija slika koja se samo zamisliti moe.
Pravo udo!
Postoji knjiga u kojoj je autor, Kastaneda, napisao priu jednog novinara, to jest
svoju priu o tome kako se uio kod jednog meksikog vraa. To je zapanjujue
interesantna knjiga. Ali stvar ak nije u tome. Proulo se da nije bilo vraa, da to
uopte nisu beleke iz dnevnika, nego da je sve izmislio Kastaneda nain
sopstvenog obuavanja pomou kojeg on hoe da izmeni svet, i samog vraa, i
njegov metod. Ali ovo ni malo ne pojednostavljuje sutinu stvari, naprotiv
uslonjava je. To jest, ako je sve ovo izmislio jedan ovek onda je to jo vee udo
nego kada bi to stvarno postojalo. Krae reeno, moja misao se svodi na to da je
umetnika slika, na kraju krajeva, uvek udo.
Evo jo jedan odlomak iz desete glave. Povodom vremena takoe reeno vrlo
lepo. I aneo kojega videh gde stoji na moru i na zemlji, podie desnu ruku
prema nebu, i zakle se Onim koji ivi u vekove vekova, koji sazda nebo i to je na
njemu, i zemlju i to je na njoj, i more i to je u njemu, da vremena vie biti
nee. Ovo izgleda kao obeanje, kao nada, a ipak ostaje tajna. Zato to u
Apokalipsi postoji jedno mesto koje izgleda sasvim neobino za Otkrovenje. A
kada progovorie sedam gromova, htedoh da piem, no uh glas sa neba koji
govori: Zapeati ono to govorae sedam gromova, i to ne pii. Zanimljivo je ta
je Jovan sakrio od nas? I zato je rekao da je neto sakrio? emu ovaj udni
intermedij, ova remarka? Jesu li to peripetije odnosa izmeu Anela i Jovana
Bogoslova? ta je to bilo to ovek ne treba da zna? Pa smisao Otkrovenja je ba
u tome da ovek zna. Moda nas samo shvatanje znanja ini nesretnima. Seate
li se: I znanje umnoava muku? Zato? Ili je trebalo sakriti od nas nau
sudbinu? Neki momenat sudbine? Ja, na primer, nikako ne bih mogao da ivim
kad bih znao proroanstvo o sopstvenom ivotu. Po svoj prilici, ivot gubi svaki
smisao kada bih znao kako e se zavriti, naravno, imam u vidu moju linu
sudbinu. U ovom detalju postoji nekakvo neverovatno, potpuno neljudsko

blagorodstvo pred kojim se ovek osea kao malo dete, i nezatien i

istovremeno zatien. Ovo je uinjeno zato da bi nae znanje bilo nepotpuno, da
se ne oskrnavi beskonanost, da se ostavi nada. U ovekovom neznanju je nada.
Neznanje je blagorodno. Znanje je vulgarno. Zato takva briga koja je izraena u
Apokalipsi u veoj meri mi daje nadu nego to me plai.
I sada se ja pitam: ta treba da radim kad sam proitao Otkrivenje? Potpuno mi je
jasno da ja vie ne mogu biti isti kao pre, ne samo zato to sam se promeniio
nego zato to mi je reeno: budui da znam to to sam saznao, duan sam da se
promenim. U vezi sa svim ovim poinjem da mislim da je umetnost kojom se
bavim mogua jedino u tom smislu ako ona ne izraava mene samog, nego ako u
sebi akumulira ono to ja mogu da uhvatim optei sa ljudima. Umetnost postaje
grena im ponem da je upotrebljavam radi svojih interesa. I najvanije je da
prestajem da budem interesantan. Moda od toga i poinje moja ljubav prema
samom sebi.
Hou da se zahvalim onima koji su me pozvali na dananji susret, mada ja i nisam
hteo nita novo da vam otkrijem. Hteo sam i to sam dobio da, razmiljajui u
vaem prisustvu, na taj nain osetim vanost ovog momenta i procesa. Vi ste mi
dali mogunost da doem do nekih zakljuaka i da povratim neke misli, zato o
ovome nije mogue razmiljati u samoi. I tako, nameravajui da radim svoj novi
film, nameravajui da uinim novi korak u ovom pravcu, meni je potpuno jasno
da prema njemu treba da se odnosim ne kao prema slobodnom stvaranju, nego
kao postupku, kao prema prinudnom inu, kad rad vie ne moe da priinjava
zadovoljstvo, ve dolazi kao nekakav teak i optereujui dug. Otvoreno govorei,
ja nisam mogao da shvatim da umetnik moe da bude srean u procesu svog
stvaralatva. Ili je ova re netana? Srean? Ne, nikad. ovek ne ivi zato da bi
bio srean. Postoje stvari daleko vanije nego srea.
(Priredila: Daa Stojanovi)
https://radiogornjigrad.wordpress.com/2015/12/11/andrej-tarkovski-slovo-oapokalipsi/