Moda sanjati: u doba slika, zato pisati romane?

Pie: Donatan Frenzen

Moda sanjati: u doba slika, zato pisati romane?1 (prvi dio)
Oajanje zbog amerikog romana prvi put sam osetio u zimu 1991, kad sam se
povukao u umetniku koloniju Jado severno od Njujorka, da napiem poslednje
dve glave svog drugog romana. U gradu Njujorku stanovao sam u srcu Kvinsa, u
samonametnutoj osami po ceo dan za pisaim stolom u belom sobiku,
veernje etnje ulicama gde su se hindi, ruski, korejski i kolumbijsko-panski
mogli uti u istoj meri. No, ak i tu, kroz blizanake portale mog televizora i New
York Times-a, na koji sam bio pretplaen, do mene su stizale rune vesti. Zemlja
se ekstatino pripremala za rat, zduno podstrekivana od strane predsednikovog
speechwriter-a Vilijama Sefajra (za koga je Sadam Husein bio Hitler nae
generacije) i samog predsednika Bua (U igri je vitalno pitanje principa), koga
je u tom trenutku podravalo 89 posto graana. Po pravednikoj mrnji itave
nacije prema oveku koji nam je do jue bio blizak petropolitiki saveznik, i po
gotovo potpunom odsustvu skepse spram rata u javnosti, inilo mi se da su
Sjedinjene Drave neizleivo izgubile dodir sa stvarnou, kao Austrija 1916, kad
se mehanizovano klanje u rovovima velialo kao romantino junatvo. Video
sam zemlju koja sanja: o neiscrpnim zalihama nafte za svakodnevni odlazak
kolima na posao, o ratnoj slavi u pokolju nad bezimenim Iraanima, o venoj
izuzetosti od pravila istorije. Ali i ja sam, na svoj nain, sanjao, sanjao o bekstvu,
tako da mi je, kada sam shvatio da Jado nije bogzna kakvo utoite Times je i
tamo dolazio svakog dana, a za stolom se govorilo samo o balistikim raketama
Patriot i utim trakama2 na pamet palo da bi najbolje to bi jedan graanin u
datoj situaciji mogao da preduzme bilo da stupi u manastir i da se moli za
oveanstvo.
U takvom sam stanju duha bio kada sam u skromnoj biblioteci kolonije pronaao
klasini kratki roman Pole Foks, Oajni likovi (Desperate Characters). Njoj sve
moe nekanjeno da proe! za tu se nadu u Oajnim likovima hvata Sofi
Bentvud, koja moda boluje od besnila. Sofi je kolovana Bruklinka bez dece,
nesreno udata za advokata po imenu Oto. Nekada je prevodila francuske
romane; sada je u takvoj depresiji da jedva smogne snage da povremeno proita
poneki. Uprkos Otovim upozorenjima, hranila je mlekom maku lutalicu, a maka
joj je za njeno dobro vratila time to ju je ugrizla za ruku. Sofi odmah oseti da je
ivotno ranjena ujeli su je iz ista mira, ba kao to u Kafkinom Procesu iz
ista mira hapse Jozefa K. no, kad joj otok na ruci splasne, u glavi joj se zavrti
od nade da e biti poteena vakcine protiv besnila.
Ipak, ono sve to bi Sofi htela da joj proe nekanjeno ne odnosi se samo na
njenu velikodunu nesmotrenost s makom. Ona bi htela da ita romane
ovenane Gonkurovom nagradom i da jede omelettes aux fines herbes, dok u
njenoj ulici beskunici lee niice u sopstvenoj povraki i dok njena zemlja u
Vijetnamu vodi jedan prljavi rat. Htela bi da je potede od suoavanja s
budunou koja je eka posle ivota s Otom. Htela bi da i dalje sanja. Ali logika
romana joj to nee dati. Umesto toga, bie prinuena da povue sledeu paralelu
izmeu linog i drutvenog: Gospode, ako sam pobesnela, onda sam ista kao sve
ovo napolju, ree naglas, i oseti neverovatno olakanje, kao da je, napokon,
nala ono neto to moe da uravnotei mirno, i prilino prazno, nizanje njenih

dana provedenih u ovoj kui, i ona znamenja to na mahove obasjaju mrak na

rubovima njenog postojanja.
Roman Oajni likovi, prvi put objavljen 1970, zavrava se jednim inom
proroanskog nasilja. Slomivi se pod teretom propalog braka, Oto Bentvud
dohvati mastionicu sa Sofinog sekretera i tresne je o zid njihove spavae sobe.
Neitka fleka od mastila, mastila kojim su neko tampani Otovi zakonici i Sofini
prevodi, simboliki je vesnik krvi koju e, jedno pokolenje kasnije, neke bukvalnije
knjige i filmovi netedimice prosipati. No, to razliveno crnilo na zidu ne sluti samo
na zlo. Ono, takoe, obeava neverovatno olakanje, izlaz iz mune izolacije.
Svojim smelim postavljanjem znaka jednakosti izmeu jednog dotrajalog braka i
jednog dotrajalog drutvenog poretka, Foks je zadrla u samu sr nedoumice koja
meni i dalje jednako ne da mira: naime, da li moja teskoba potie od nekakve
unutranje bolesti due, ili mi je nametnuta spolja, od strane bolesnog drutva?
Da je jo neko osim mene bio u istoj nedoumici i da je ugledao svetlo na njenom
drugom kraju da je knjiga poput Oajnih likova uopte objavljena i sauvana; da
mi se desilo da naem drutvo i utehu i nadu u jednom romanu praktino
nasumce dohvaenom s police sve mi se to javilo maltene kao blagodat. Teko
da postoji zahvalnost istija od one koju sam osetio prema toj neznanki to je
dvadeset godina ranije drala dovoljno do sebe i do svoje umetnosti da proizvede
jedno tako savreno ostvarenje.
A opet, dok sam, kao italac, oseao da sam u Oajnim likovima naao spas, kao
pisac sam tonuo sve dublje u oajanje u pogledu mogunosti povezivanja linog i
drutvenog. itateljki koja se danas u nekoj biblioteci nameri na Oajne likove,
svet Bentvudovih delovae koliko poznato, toliko i tue. Istina, oseanje kulturne
krize koje je svojevremeno registrovala Pola Foks, u proteklih etvrt veka samo se
rairilo i pojaalo. Meutim, od onoga to se danas ukazuje kao arite te krize
banalna vladavina televizije, elektronska razdrobljenost javnog govora u
romanu nema ni traga. Komunikacija, to za Bentvudove jo uvek podrazumeva
knjige, telefon i pisma. Znamenja tu nisu neto to neprestano struji kroz
modeme i konvertore signala, ve neto to se d nazreti samo maglovito, na
marginama postojanja. Jedna mastionica, predmet danas nezamislivo arhaian,
godine 1970. jo uvek je dolazila u obzir kao simbol.
One zime, kada su svaku kuu u naoj naciji opsedale avetinjske teleprikaze
Pitera Arneta iz Bagdada i Toma Brokoa iz Saudijske Arabije i kada su itelji tih
kua izgledali ne kao individue, ve vie kao kolektivni algoritam za konverziju
medijskog ovinizma u 89-procentnu podrku graana te sam zime pao u
iskuenje da pomislim da bi neki savremeni Oto Bentvud, kad bi se neto naao
na rubu pameti, iutirao ekran televizora u spavaoj sobi. Ali sada vidim da bih
pogreio. Da je postojao devedesetih, Oto Bentvud se ne bi slomio, jer ga svet ne
bi vie ni tangirao. Kao bestidni elitista, kao otelovljenje tampane rei i kao
iskonski usamljenik, on pripada vrsti koja je u eri elektronske demokratije
ugroena do te mere da je praktino beznaajna. Vekovima su mastilom u obliku
tampane rei diskretne, subjektivne individue bile fiksirane unutar pria koje su
neto znaile. Ono to su Sofi i Oto nazreli u profetskoj crnoj brljotini na zidu
njihove spavae sobe, bilo je rastakanje same ideje knjievnog lika. Nikakvo udo
to su bili oajni. Jo su bile ezdesete, i oni nisu imali pojma ta ih je snalo.

Nekakva opsada je bila u toku: bila je u toku ve due vreme, samo to su ljudi
pod opsadom bili poslednji koji bi to shvatili ozbiljno.
(iz Oajnih likova)
Kada sam 1981. zavrio koled, jo nisam bio obaveten o smrti drutvenog
romana. Nisam znao da je autopsiju, i to dvadeset godina ranije, obavio Filip Rot, i
da je tom prilikom o amerikoj stvarnosti rekao sledee: Od nje pamet staje,
od nje pripada muka, ona dovodi do besa, i na kraju te jo nekako bude sramota
to ti je mata tako siromana. Zbilja konstantno nadmauje nae
sposobnosti...3 Bio sam zaljubljen u knjievnost i u jednu enu koja me je
delimino privukla time to je bila briljantna itateljka. Naao sam neki posao
preko vikenda koji nam je oboma omoguio da se potpuno posvetimo
knjievnosti, pa smo skoro svako vee u itanju provodili sate i sate, gutajui u
jednom zalogaju opuse Dikensa i Prusta, Kristine Sted i Dejn Ostin, Kuvera i
Delila.
Sada mi izgleda kao rav znak to to sam, mada je primera za beskompromisnu
knjigu kakvu sam hteo da napiem bilo u izobilju, u pogledu potencijalne
italake publike, mogao da se dosetim samo jednog primera: Kvake 22 Dozefa
Helera. Upotrebivi besmisao modernog ratovanja kao metaforu za jedno optije
denaturisanje amerike stvarnosti, Heler je pronaao nain da nadmai zbilju.
Toliko se njegov roman infiltrirao u nacionalnu uobrazilju da moj Vebsterov deveti
daje ni manje ni vie nego pet nijansi znaenja pod kvaka 22. Da nijedan
zahtevniji roman posle Helerovog nije ostavio ni izbliza tako dubok trag u kulturi,
to se lako moe ispustiti iz vida, isto kao i injenica da nijedno politiko pitanje
posle Vijetnamskog rata nije naelektrisalo otuenu ameriku omladinu u istim
razmerama. Na koledu, glavu mi je bio zavrteo marksizam, te sam verovao da
monopolni kapitalizam (kako smo ga zvali) obiluje negativnim momentima
(kako smo ih zvali), i da bi romanopisac uz pomo lukavstva mogao da navede
Amerikance na pruanje otpora, samo ako svoje subverzivne bombe upakuje u
dovoljno zavodljivu priu.
Kad sam zapoeo svoj prvi roman, imao sam dvadeset dve godine i sanjao sam o
tome da promenim svet. Kad sam ga zavrio, bio sam est godina stariji. Jedina
slabana svetskoistorijska nada to mi jo bee preostala, bila je da u gostovati
na radiju KMOX, glasu Sent Luisa, na ijim sam dugim i umnim intervjuima s
piscima odrastao, sluajui ih u kujni moje majke. U mom romanu, nazvanom
Dvadeset sedmi grad, radilo se o nevinosti jednog grada na Srednjem zapadu o
dirljivoj prostodunosti sentluiskih optinskih ambicija u doba apatije i smutnje
tako da sam eljno iekivao etrdesetpetominutni razgovor s nekim od KMOXovih voditelja, koga sam zamiljao kako veto iz mene izvlai teme koje sam u
romanu ostavio latentnim. Ljutitim sluaocima koji bi se ukljuili sa zahtevom da
im odgovorim zato mrzim Sent Luis, objasnio bih, odreitim glasom nekog ko je
izgubio nevinost, da nije re o mrnji, nego o tvrdoj ljubavi. U publici bi bila i moja
porodica: majka, koja je prieljkivala da se dozovem pameti i okanem se pisanja, i
otac, koji se nadao da e jednog dana otvoriti Times i zatei prikaz moje knjige.
Sve dok, godine 1988, nije objavljen Dvadeset sedmi grad, nisam ni bio svestan
koliko sam jo uvek nevin. Iznenadilo me je opsesivno interesovanje medija za
moju mladost. Iznenadio me je i novac. Blagodarei optimizmu mog izdavaa, koji
je zamiljao da bi jedna u sutini mrana, nekonformistika razonoda mogla
nekim udom da se proda u mali milion primeraka, zaradio sam dovoljno da

finansiram pisanje svoje sledee knjige. Ali najvee iznenaenje i pravi

pokazatelj koliko sam malo i sam polagao na sopstvene opomene iz Dvadeset
sedmog grada predstavljao je neuspeh mog kulturno angaovanog romana da
angauje panju kulture. Iao sam na provokaciju; a dobio sam ezdeset recenzija
u vakuumu.
Moj nastup na KMOX-u dovoljno govori. Najavljiva, stari rutiner zajapuren od
alkohola i s retkim vlasima zaeljanim preko ele na srceparaju nain,
oigledno nije bio dogurao dalje od drugog poglavlja. Milovao je, pod mikrofonom,
stranice romana kao da je zaplet mogue upiti preko koe. Pitao me je isto to i
svi ostali: Kakav je to oseaj dobiti tako dobre recenzije? Oseaj je sjajan, rekao
sam. Da li je roman autobiografski? Nije, rekao sam. A kakav je oseaj kad kao
klinac iz kraja navrati u rodni grad u sklopu jedne fensi knjievne turneje? Oseaj
je nekako bezvezan. Ali to nisam rekao. Ve sam bio shvatio da novac, medijska
vika, vonja limuzinom na snimanje za Vogue, nisu samo uzgredne povlastice.
One su glavna nagrada, uteha za to to si, kulturno posmatrano, postao
zanemarljiv.
Za koliko je tano znaaj romana za dananji ameriki mejnstrim opao u odnosu
na vreme kada se pojavila Kvaka 22, avo bi ga znao. U svakom sluaju, u
Americi trenutno nema mnogo miljea gde je, u smislu drutvene valute, vrednije
proitati poslednji roman Dojs Kerol Outs ili Riarda Forda, nego pogledati
najnoviji Travoltin film ili umeti da se snae na internetu. Jedino mejnstrim
ameriko domainstvo koje dobro poznajem je ono u kojem sam odrastao, i mogu
vam rei da je moj otac, koji nije bio neki italac, ipak znao poneto o Dejmsu
Boldvinu i Donu iveru, i to zato to ih je nedeljnik Time bio stavio na naslovnu
stranu, a Time je, za mog oca, bio apsolutni kulturni autoritet. U protekloj
deceniji, asopis u ijim se crvenim marginama nekada dvaput nalo uokvireno
lice Dejmsa Dojsa, posvetio je naslovne strane Skotu Tarou i Stivenu Kingu. To
su pisci vredni potovanja, ali jasno je da za naslovnice duguju zahvalnost veliini
svojih ugovora. Dolar je danas mera kulturnog autoriteta, a organ kao to je
Times, koji je ne tako davno pretendovao da oblikuje ukus nacije, danas
uglavnom slui kao ogledalo istog.
Situacija nije nita drukija ni u ostalim nacionalnim publikacijama. The New
Yorker je umetniku prozu proterao na zadnje strane i sve je ree objavljuje; The
New York Times Book Review danas prikazuje ne vie od dva knjievna naslova
nedeljno (pre pedeset godina beletristika i non-fiction recenzirane su u razmeri
1:1); a asopisi poput The Saturday Review, koji su ezdesetih jo reetali romane
na kamare, potpuno su nestali. Kod nas je iz godine u godinu sve manje prostora
za knjigu, pria mi jedan poznanik, urednik u Newsweek-u, Da bi se shvatilo
zato je to tako, treba samo pogledati emu je taj prostor sada posveen:
priama vezanim za tehnologiju, bilo ta, samo da je sajber; priama vezanim za
novac na bilo koji nain; i priama vezanim za sva podruja omladinske kulture.
tampani mediji su ti koji prednjae u nastojanjima da se knjievnost gurne u
zapeak.
Nedavno je Entoni Lejn, u nekoliko ogleda u The New Yorker-u, pokazao da, dok su
savremeni hit romani isprazni, predvidljivi i loe napisani, hit romani otpre
pedeset godina nisu bili nita manje isprazni, predvidljivi i loe napisani. Lejnovi
ogledi efikasno razaraju predstavu o nekakvom zlatnom predtelevizijskom dobu
kad su nosevi amerikih masa bili zabijeni u knjievna remek-dela. Iz njih se jasno

vidi da se popularni ukus u ovoj zemlji u poslednjih pedeset godina nije naroito
pogorao. Ono to se jeste promenilo, to je ekonomija knjievnog izdavatva.
Bestseler br. 1 iz 1955, Mardori Morningstar Hermana Vouka, u knjiarama se
prodao u tirau od 191 000 primeraka; godine 1994, u zemlji ije se stanovnitvo
u meuvremenu nije ni udvostruilo, Griamova Gasna komora prodala se u 3,2
miliona primeraka. Ameriko izdavatvo danas je podrunica Holivuda,4 a romanblokbaster je konfekcijska roba, portabl surogat za televizor. Non-fiction ima jo
bolju prou, budui da ivimo u Doba informacije i da su knjige jo uvek
najpraktiniji izvor istih. Prema tome, ako su Amerikanci 1995. pazarili rekordnih
2,19 milijardi knjiga, to nam o mestu knjievne mate u amerikom ivotu ne
govori nita vie nego to nam dugovenost mjuzikla Make na repertoaru govori
o zdravstvenom stanju pravog pozorita.
Zaista, bezmalo je bizarno da razni nadobudni komentatori kao znak dobrog
zdravlja knjievnosti navode to to su Barnes & Noble-ovi diskonti preuzeli
kontrolu nad maloprodajnim tritem knjiga. Iza dopadljive fasade obilja, u tim
superprodavnicama kriju se neupueno osoblje i sistem trebovanja robe
karakteristian za velike trne lance, gde se o asortimanu knjiga za svaku od
prodavnica odluuje iz centrale na Srednjem zapadu. Lino sam bio u prilici da u
potrazi za Najgorim putovanjem na svetu, memoarima Epslija eri-Gararda o
ekspediciji na Juni pol, obigram etiri Barnes & Noble-ova behemota na
Menhetnu; govorili su mi da knjigu najverovatnije nemaju na lageru, i slali me
da pogledam na odeljcima Nauka i priroda i Svetska istorija. (A da nije moda
pod Afrika, ree mi jedan prodavac.) Na kraju sam je pronaao kod Brentana na
Petoj aveniji, gde je, uprkos relativno malom izboru knjiga, postojao odeljak
posveen Pustolovinama i ekspedicijama. Nije prolo ni mesec dana, a Brentano
je morao da stavi katanac na vrata.
Institucija ozbiljnog pisanja i itanja nalik je na starovremski srednjoameriki grad
koji su rasporili i opustoili superauto-putevi. Oko osiromaenog ueg centra
ozbiljne knjievnosti prostiru se bogata klonska predgraa masovne zabave:
tehnotrileri i pravni trileri, romani o seksu i vampirima, o ubistvima i misticizmu.
U poslednjih pedeset godina dosta se belih mukaraca odlilo u predgraa i
priobalne gradove, gde je koncentrisana televizijska, novinska i filmska mo. Iza
njih su ostale uglavnom etnike i kulturne enklave. Vitalnost savremene proze u
dobroj meri poiva na crnim, hispano, azijskim, indijanskim, gej i enskim
zajednicama, koje su se uselile u graevine to ih je za sobom ostavio odlazei
beli strejt mukarac. Osim njih, u osiromaenom uem centru knjievnosti borave
i usamljeni umetnici privueni raznolikou i izazovima kakve samo velegrad
moe da ponudi, i ono malo kulturnih spomenika to jo odolevaju zubu vremena
(opera Toni Morison, orkestar Dona Apdajka, muzej Idit Vorton), i koje ljudi iz
predgraa i dalje utivo obilaze u neradne dane.
Godine 1993, i sm sam uveliko bio u depresiji. Poeo sam da izvodim beskorisne
raunice: pomnoio bih, recimo, broj knjiga koje sam proitao prole godine s
brojem godina koje su mi realno preostale. Dobijeni trocifreni rezultat ukazivao mi
se ne toliko kao memento mori, koliko kao mera nespojivosti sporog rada koji
itanje iziskuje i hiperkinetinosti modernog ivota. Odjednom, kao da su i oni
moji prijatelji koji su nekada itali prestali ak i da se izvinjavaju zbog toga to to
vie ne ine. Na pitanje ta ita, jedna moja mlada poznanica koja je zavrila
knjievnost, odgovorila je: Ti misli na linearno itanje! Ono, kao, kad proita

knjigu od poetka do kraja? Narednog dana seo sam da piem ogled pod
naslovom Moja zastarelost.
Svet umetnosti i vrednosno neutralna ideologija trine privrede nikad nisu
iveli u naroitoj ljubavi. Nakon Hladnog rata, reena ideologija bacila se na
konsolidaciju svojih dobitaka: valjalo je proiriti trita, osigurati profit,
demoralisati retke preostale kritiare. Godine 1993, znake te konsolidacije video
sam na svakom koraku. Video sam je u napucanim terencima i minivanovima koji
su istisnuli automobile s pozicije omiljenog prigradskog vozila u svim onim
renderima, lend kruzerima i vojaderima to i jesu pravi plen jednog rata
voenog zato da bi se benzin u Americi i dalje mogao prodavati u bescenje, rata
koji se odvrteo kao hiljaduasovni teleop za visoku tehnologiju, potroakog rata
rasparavanog putem komercijalne televizije. Video sam kako leni duvai lia
istiskuju grabulje. Video sam kako TV mrea CNN i njena armija sponzora prave
taoce od putnika u aerodromskim ekaonicama i kupaca u redovima pred kasama
u supermarketima. Video sam kako PC 486 istiskuje PC 386, da bi i njega smenio
Pentium, tako da, uprkos sve veem obimu proizvodnje, cena osnovnog laptopa
nije pala ispod 1000 dolara. Video sam kako Pen Stejt gubi Blockbuster Bowl.
Potroaka ekonomija voli proizvod koji se prodaje po vioj ceni i koji se brzo haba
ili je podloan redovnom usavravanju, ali tako da svako novo poboljanje donosi
samo marginalni porast upotrebljivosti. Za takvu ekonomiju, vesti koje ne
zastarevaju nisu samo manjkav proizvod; one su antitetian proizvod. Jedno
klasino knjievno delo nije skupo, nema rok trajanja i, to je najgore, ne da se
poboljati. Utoliko je razumljivo da, kako se slobodno trite (po uzoru na koje su
novinari formulisali sopstvenu neutralnost) sve vie doivljava kao jedina
plauzibilna paradigma u javnoj sferi, ak ni tako savesne novine kao to je New
York Times nemaju druge nego da se u izvetavanju o knjigama orijentiu prema
objektivnim standardima u prevodu, prema tirau. to ree izvrni urednik
Orange County Register-a, u razgovoru s reporterom Times-a 1994. godine:
Dokle emo vie da se zavaravamo kad je o prirodi novina re? Dokle emo da
se zavaravamo da je urednik ita vie od prodavca?
Da je ikome na vlasti ili u poslovnim krugovima stalo do budunosti knjige, znao
sam, ne bismo prisustvovali onako pomamnoj kampanji u Vaingtonu i na Vol
stritu da se prikupi pola milijarde dolara za Infobahn iji su zagovornici na reima
alili zbog tete koju e to naneti itanju (Moraete da se naviknete da itate s
ekrana), ali nisu mogli da sakriju da su u tom pogledu sasvim ravnoduni. Znao
sam i zato su ravnoduni: kad uzmete knjigu u ake, da li e iz toga neto izai,
to zavisi samo od vaeg uloenog truda. Kad uzmete knjigu, mo i odgovornost
potpuno su vai.
Ironija je bila u tome to sam, sve uzdiui itanje u nebesa, bio u takvoj depresiji
da posle veere nisam imao snage ni za ta drugo do da se skljokam ispred
televizora. ak i bez kablovske, uvek se moglo nai neto primamljivo: Filadelfija
Filis i San Dijego Padres, Filadelfija Igls i Sinsinati Bengals, M*A*S*H, Kafi
uzdravlje, Odeljenje za ubistva. Televizija emituje zadovoljstvo u utenim
zalogajiima etvrtine utakmica, dvanaestominutni inovi serija ba onako
kako mi je otac, kad sam bio jako mali, seckao prenice na komadie. Naravno,
to sam vie gledao TV, to sam vie prezirao sebe. Ako si romanopisac, kako
moe da oekuje da e neko drugi itati tvoje knjige, kad se i tebi ne ita?
Smatrao sam da sam duan da itam, kao to sam smatrao da sam duan da

napiem trei roman. I to ne bilo koji trei roman. Oduvek sam patio od
predrasude da e radnja romana dobiti na bogatstvu ukoliko se likovi postave u
dinamino drutveno okruenje, i da snaga tog knjievnog roda lei u tome to je
u stanju da premosti rastojanje izmeu privatnog iskustva i javnog konteksta. Ima
li kritinijeg konteksta, danas, od toga to se u prostoru izmeu privatnog i
javnog ispreila televizija?
Meutim, trea knjiga me je totalno paralisala. Dok sam pisao svoj drugi roman,
Trusove (Strong Motion), dugu i zamrenu priu o jednoj porodici sa Srednjeg
zapada u svetu moralnog previranja, bio sam reio da u tom prilikom, umesto
da, kao u Dvadeset sedmom gradu, svoje bombe odailjem upakovane u kovertu
ironije i nedoreenosti, krenuti u juri, bacajui retorike Molotovljeve koktele. Ali
rezultat nije bio nita bolji: etvorke i petice od kritiara, koje su me podsetile na
to kako sam, kao mlai, udeo za pohvalama uitelja, iako mi nisu donosile
nikakvu satisfakciju; pristojna prodaja; i zagluujua tiina beznaajnosti. Kad su
Trusovi izali iz tampe, odvojio sam narednu godinu za prikupljanje grae. inilo
mi se da bi, kad se vratim pisanju, problem moglo da predstavlja to to nisam
prikupio dovoljno. Meutim, naiao sam na potpuno suprotan problem:
preoptereenost. Mrcvario sam priu, razvlaei je da u nju naguram sve vie i
vie onih stvari-u-svetu koje se nameu u procesu pisanja. Prozrano, elegantno i
suptilno delo kakvo sam hteo da napiem, bilo se celo izobliilo od tema koje sam
neprestano dodavao. Ve sam bio obradio i upotrebio mnotvo argona: renik
savremene farmakologije, i televizije, i rase, i zatvorskog ivota, i jo desetinu
drugih. Kako da satirizujem berzu i internetsku euforiju, a da mi istovremeno
ostane prostora za podrobnu razradu karaktera i lokaliteta? Panika se gnezdi i
raste u jazu izmeu sve dueg vremena potrebnog za dovrenje nekog projekta i
sve kraih vremenskih razmaka u kojima se deavaju kulturne promene: kako
konstruisati plovni objekat kadar da pluta po istoriji bar onoliko dugo koliko je
trajala njegova gradnja? Romanopisac ima sve vie stvari da kae, a itaoci sve
manje vremena za itanje: kako nai energije da se angauje u kulturi koju
potresa kriza, kad se ta kriza sastoji u nemogunosti kulturnog angamana? To su
bili crni dani. Poeo sam da pomiljam da neto nije u redu sa celom idejom o
romanu kao obliku kulturnog angamana.
Nastavie se