Vi ste usamljena individua koja ima oajniku potrebu da komunicira s jednim

supstancijalnim imaginarnim svetom.

Dozvoliete mi dve kratke generalizacije o romanopiscima: mi ne volimo da se

suvie uputamo u pitanje italake publike, i ne volimo drutvene nauke. Kako je
neobino, onda, to se ispostavilo da je za mene svetlo u tami osoba koja je
nenamerno najvie doprinela mom povratku na spisateljske staze bila jedna
drutvena naunica koja se bavi istraivanjem italaca ozbiljne knjievnosti u
Americi.
irli Brajs Hit je dobitnica Makarturove stipendije, lingvistika antropolokinja i
profesorka engleskog jezika i lingvistike na Stenfordu; to je jedna otmena, vitka,
sedokosa gospoa koja nipoto nije ljubitelj neobaveznog askanja. Osamdesete
godine provela je u prouavanju prisilnih tranzitnih zona, kako ih ona zove, a to
su mesta na kojima se ljudi zateknu iz nude i gde nemaju neposredan pristup
televiziji i drugim slinim razbibrigama. Vozila se gradskim prevozom u dvadeset
sedam razliitih gradova. unjala se po aerodromima (to je bilo pre nego to ih je
okupirao CNN). Obilazila je, s notesom u ruci, knjiare i morska letovalita. Svaki
put kad bi primetila da neko ita ili kupuje supstancijalno pripovedno delo (to
otprilike znai: romane u broiranom povezu), zamolila bi ga za minut njegovog
vremena. Ila je na letnje skupove pisaca i na kurseve kreativnog pisanja da
propituje efebe. Intervjuisala je pisce. Pre tri godine intervjuisala je i mene, a
prolog leta smo se nali na ruku u Palo Altu.
Mi romanopisci, kad uopte pomiljamo na itaoce, volimo da sebi predstavimo
iroku italaku publiku jedan veliki, eklektini rezervoar pristojno
obrazovanih ljudi, koji se, dovoljno jakim kritikama ili dovoljno agresivnim
marketingom, daju nagovoriti da poaste sebe jednom dobrom, ozbiljnom
knjigom. Dajemo sve od sebe da ne primetimo da meu odraslim ljudima koji
imaju slian obrazovni profil i vode sline komplikovane ivote, jedni itaju mnogo
romana, a drugi malo ili nimalo.
Gospoa Hit je uoila tu pojavu, i premda mi je naglasila da nije stigla da ispita
ba svakog oveka u Americi, rezultati njenog istraivanja faktiki rue mit o
irokoj italakoj publici. Da bi se kod neke osobe razvilo interesovanje za
knjievnost, objasnila mi je, potrebne su dve stvari. Prvo, neophodno je da navika
itanja supstancijalne literature bude snano modelovana u vrlo ranoj fazi.
Drugim reima, neophodno je da jedan ili oba roditelja budu itaoci ozbiljne
knjievnosti i da podstaknu dete da se ugleda na njih. Na Istonoj obali, gospoa
Hit je u ovome zapazila izrazit klasni momenat. Roditelji iz povlaene klase
ohrabruju itanje kod dece iz oseanja vlasnosti, kako bi rekao Luis Okinklos:
ba kao to civilizovan ovek mora biti kadar da prepozna dobar kavijar ili
burgundac, tako mora biti kadar da oceni vrednost jednog Henrija Dejmsa. U
drugim krajevima Amerike klasa je manje vana, a pogotovo na protestantskom
Srednjem zapadu, gde se knjievnost shvata kao trening duha. Kad trenirate da
postanete valjan ovek, veli gospoa Hit, ne smete olako raspolagati slobodnim
vremenom. Od vas se oekuje ne samo da razvijete radnu etiku, nego i da
savladate disciplinu mudrog raspolaganja asovima dokolice. itavo jedno
stolee posle Graanskog rata, Srednji zapad je bio okrilje hiljadama
malovarokih knjievnih drutava, gde ste meu aktivnim lanovima, kako je

otkrila gospoa Hit, podjednako mogli sresti suprugu jednog domara i suprugu
jednog lekara.
Ipak, da biste postali doivotno posveeni italac, nije dovoljno da imate jednog
ili vie roditelja koji itaju. Prema gospoi Hit, neophodno je da mladi itaoci
pronau nekog s kim mogu da podele svoje interesovanje. Dete koje je steklo
naviku, ubrzo e poeti da ita ispod pokrivaa uz baterijsku lampu, veli ona.
Ako su pametni, roditelji e mu to zabraniti i tako mu dati dodatni podsticaj. Ili
e dete nai vrnjaka koji ima istu naviku, pa e to da bude njihova mala tajna.
Traenje vrnjaka ume da potraje sve do fakulteta. U srednjoj koli, pogotovo,
postoji drutvena kazna koju morate da pretrpite ako itate. Mnoga deca koja su
bila usamljeni itaoci, prijatno se iznenade kad pou na fakultet: Boe blagi, pa
ovde ima jo ljudi koji itaju knjige!
Dok mi je gospoa Hit izlagala rezultate svojih istraivanja, setio sam se svoje
radosti kad sam u prvom srednje pronaao dva drugara s kojima sam mogao da
razgovaram o D. R. R. Tolkinu. Takoe mi je prolo kroz glavu da za mene, do
dana dananjeg, nema nieg seksualno privlanijeg od ene koja ita. No, onda
mi je sinulo da ja ne ispunjavam njen prvi uslov. Rekoh joj da ne pamtim da sam,
kao mali, video nekog od svojih roditelja da je uzeo knjigu u ruke, jedino to su
meni naglas itali bajke.
Gospoa Hit se nije dala zbuniti: Da, ali postoji i druga vrsta itaoca. Postoji
usamljenik (social isolate) dete koje je od malih nogu osealo da je veoma
razliito od svih ostalih u svom okruenju. To je jako, jako teko otkriti prilikom
intervjua. Ljudi nerado priznaju da su kao deca bili usamljenici. Ta deca prenesu
svoje oseanje razliitosti u jedan imaginarni svet. Ali to onda nije svet koji
moete da podelite s ljudima oko sebe jer je imaginaran. I tako, vaan dijalog u
vaem ivotu postaje dijalog s piscima koje itate. Iako nisu prisutni, oni postaju
vaa zajednica.
Ponos nalae da na ovom mestu povuem razliku izmeu mladih italaca i mladih
trebera. Klasian treber, onaj to je na svome kad se dohvati injenica, brojki ili
tehnologije, odlikuje se ne deplasiranom drutvenou, nego antidrutvenou.
itanje, istina, nalikuje na neke za trebere karakteristine zanimacije, budui da
je to navika koja se hrani oseanjem izolacije i istovremeno ga pogorava.
Meutim, to to ste kao dete bili usamljenik ne znai da e vam, kad porastete,
smrdeti iz usta, ili da neete umeti da se opustite na urkama. tavie, izolacija
moe od vas da naini hiperdrutvenu osobu. Samo to ete, s vremena na
vreme, osetiti potmulu, gotovo pokajniku potrebu da se malo osamite i da neto
proitate da se ponovo naete meu svojima.
Po gospoi Hit, itaoci usamljenike podvrste (koje ona naziva jo i rezistentnim
itaocima) imaju mnogo vee anse da postanu pisci od italaca koji spadaju u
podvrstu modelovane navike (modeled-habit). Ako je pisanje tokom detinjstva
bilo osnovni medij komunikacije sa zajednicom, onda je razumljivo to to piscima,
i kad odrastu, pisanje i dalje biva izuzetno vano za njihovo oseanje povezanosti.
Ono to se najee doivljava kao antisocijalna priroda supstancijalnih pisaca,
bilo da je re o Dojsovom egzilu ili o Selinderovom pustinjatvu, veim delom
potie od ove potrebe za usamljivanjem koje je neophodno da bi se boravilo u
izmatanom svetu. Gledajui me u oi, gospoa Hit ree: Vi ste usamljena

individua koja ima oajniku potrebu da komunicira s jednim supstancijalnim

imaginarnim svetom.
Iako mi je persirala, imao sam utisak da mi gleda pravo u duu. A ushienje koje
sam osetio kad me je neoekivano opisala, i to onako prozainim, vieslonim
reima, posluilo mi je kao potvrda da je opis verodostojan. Prosto da me neko
vidi onakvog kakav jesam, prosto da me neko ne shvati pogreno eto, sinulo mi
je, dva razloga za pisanje!
U prolee 1994, bio sam usamljena individua koja, dodue, jeste imala oajniku
potrebu, ali oajniku potrebu da togod zaradi. Naao sam nametenje kao
profesor kreativnog pisanja proze na jednom koledu slobodnih vetina i, premda
sam na pripremu predavanja troio mnogo vie vremena nego to je neophodno,
ipak sam zavoleo taj posao. Obodrila me je darovitost i ambicija mojih studenata,
koji se nisu bili jo ni rodili kad se premijerno prikazivao Rouenov i Martinov
smejai protest.10 Malo me je, dodue, deprimiralo to to su se neki od mojih
najboljih pisaca, zgaeni nasiljem izvrenim nad njihovim italakim doivljajem,
zarekli da nikad vie nee uzeti nijedan kurs iz knjievnosti. Jedne veeri student
mi se poalio da je na asu iz savremene proze morao itav sat da se raspravlja
na temu da li je indijanska spisateljica Lesli Marmon Silko homofob ili nije. Jedne
druge veeri, uavi u uionicu, zatekao sam tri studentkinje kako se krive od
smeha prelistavajui nekakav evidentno oajan utopijsko-feministiki roman koji
su im naturili za potrebe seminara pod nazivom ene i knjievnost.
Naravno da ne dolazi u obzir da se na jednom seminaru te vrste radi jedna tako
crna knjiga kao to su Oajni likovi, pa bila njena autorka i stoput ena. U odnosu
Sofi i Ota Bentvuda ima i maltretiranja i nenosti; ne postoji nain da se takva
trodimenzionalnost stisne u Prokrustovu postelju nasilnika i rtve. Ali terapeutski
optimizam koji danas hara katedrama za englesku knjievnost uporno zahteva da
se romani razvrstaju u dva pregratka: Simptomi bolesti (kanonska dela iz
Mranog veka otpre 1950) i Lekovi za jedno srenije i zdravije drutvo (dela ena i
autora iz ne-belih i ne-heteroseksualnih kultura). Da se studenti danas podstiu
da itaju knjievnost koja njima lino najvie znai, i da itaju ekspira kad
uopte izvole da ga itaju, jer danas lako moete da diplomirate englesku
knjievnost a da ne itate ekspira onako kako sami izaberu (recimo, tragajui
za pogrenim reprezentacijama Drugog), sve to odraava jedno shvatanje
kulture koje vie od svega podsea na kompjuterski meni: samo uperi kursor i
klikne.
Zaista je udno da, kod tolikih marksista na fakultetima, jo uvek neopaena
prolazi slinost multikulturalizma i nove politike identiteta sa korporativnom
strategijom segmentiranog marketinga s prodajnim aparatom koji funkcionie
na nacionalnom nivou, i do te mere sofisticirano da na osnovu vaeg potanskog
broja moe da odredi u koju ciljnu grupu spadate i da vas snabde odgovarajuim
proizvodima. udno je, takoe, da postmodernizam taj pandan
multikulturalizma za potrebe kreativno-spisateljske avangarde uhlebljene na
univerzitetu velia kao subverzivno isto ono miksovanje visoke i niske kulture
koje The New York Times izvodi svake nedelje izmeu oglasa za Tiffanys i
Lancme.11 Jo je udnije to su se svi ti akademski e Gevare okomili na
monolitnost i represivnost izvesnih tradicionalnih oblika ozbiljne knjievnosti,
i to u trenutku kad se ista ta knjievnost s televizijom i terapijom bori za goli
ivot. A valjda je najudnije od svega kako tim herojskim subverzivcima koji

dre predavanja o patrijarhalnom zlu du jour, dok se njihovi penzijski paketi kote i
mnoe na Vol stritu jo uvek polazi za rukom da sami sebe shvate ozbiljno.
No, ionako je oduvek postojala provalija izmeu ideologa, ije se ideje nadimaju
od implicitnog optimizma, i romanopisaca, iji pesimizam proizlazi iz toga to ne
mogu utke da preu preko injenice da iza ideja stoje ivi ljudi. Kad se dela
savremenih prozaista koriste u ovako optimistine svrhe, to je retko krivica samih
pisaca. Ameriki roman za preostali kulturni autoritet u neakademskoj sferi ima
pre svega da zahvali radu ena. Po procenama upuenih knjiara, 70 posto
beletristike kupuju ene, tako da ne treba da nas iznenadi to to su poslednjih
godina veinu tzv. crossover romana (dobrih knjiga koje uspevaju da nau
publiku) napisale ene: fikcionalne majke to se suoavaju s istinom o svojim
erkama, u delima Dejn Smajli i Rozlin Braun; fikcionalne erke to sluaju svoje
kineske majke (Ejmi Ten) ili bake iz plemena Sijuksa (Luiz Erdri); fikcionalna
osloboenica to u mislima razgovara sa svojom erkom koju je ubila da bi je
potedela ropstva (Toni Morison).
Mrak ovih romana nije politiki mrak, koji bi se dao rasterati svetlou savremene
kritike teorije, ve je to mrak ojaenosti kojoj nema lakog leka. Moglo bi se jo
ispostaviti da trenutna poplava romana poteklih iz pera ena i kulturnih manjina
predstavlja samo jedan vid pokreta koji nastaje kao reakcija na hiperkinetiku TV
stvarnost, pokreta da se proza usidri u jedino tlo koje se ne pomera na svakih
pola godine: u spisateljiinu ili pievu pripadnost nekom plemenu. Ako nita
drugo, nova kulturna raznolikost na polju beletristike pokazuje koliko je uskogrudo
suditi o vitalnosti amerike knjievnosti samo na osnovu stanja tradicionalnog
drutvenog romana. tavie, esto se moe uti argument da je knjievna kultura
nae zemlje zdravija otkako se otkaila od mejnstrima; da univerzalna amerika
kultura i inae nije bila nita drugo do orue u rukama bele, muke,
heteroseksualne elite, te da je njeno propadanje zasluena sudbina koja oekuje
svaku istroenu tradiciju. (Helerov prikaz ena u Kvaki 22 bio je, svakako, tako
sraman da sam se ustruavao da knjigu preporuim studentima.) Oigledno je, uz
to, da mnogi novi romani u neku ruku predstavljaju drame asimilacije, i da e
proiriti nae shvatanje nacionalne kulture ba kao to su, generaciju ranije, to
uinili Rotovi romani o ivotu amerikih Jevreja.
Naalost, javljaju se takoe naznake da se neke mlade spisateljice i pisci oseaju
getoizirani u svojim etnikim ili rodnim identitetima njih u traenju sagovornika
izvan utvrenih granica obeshrabruje jedna kultura koja je televizijski
kondicionirana da prihvati samo bukvalno svedoanstvo o Sopstvu.12 Problem je,
kako se esto navodi, pogoran time to su se pisci, i efebi i oni uspeni, u tako
velikom broju povukli od neprijateljski raspoloene kulture na univerzitetske
programe kreativnog pisanja. Moete se opkladiti da e tipian broj nekog malog
knjievnog lista koji ureuju polaznici master studija svesni da polaznici master
studija koji im predaju rukopise moraju poneto da objave da bi dobili ili zadrali
posao predavaa sadrati varijaciju na neku od tri generike kratke prie: Moje
zanimljivo detinjstvo, Moj zanimljivi ivot u univerzitetskom gradiu i Moja
zanimljiva godina u inostranstvu. Oekivalo bi se da e, od svih umetnosti,
pripovednoj prozi najmanje prijati monotonija akademske izdvojenosti. Pesnici
crpu materijal iz sopstvene subjektivnosti, kompozitori bogzna odakle. ak ni
slikari, iako na sopstvenu odgovornost udiu teorijsku mijazmu koja struji s
katedri za anglistiku i istoriju umetnosti (a jedina stvar koja umetniku moe da
nakodi vie od zanemarivanja, jeste idiotsko bodrenje), ne zavise od naravi, ne

zavise od prislukivanih razgovora i preskoenih svakodnevnih prepreka koliko

romanopisci. Dugo sam svoju instinktivnu averziju prema univerzitetu
racionalizovao pomou ideje da je romanopisac obavezan da ostane u bliskom
dodiru sa ivotom mejnstrima (obavezan da hoda ulicama, da silazi u narod itd.)
ne bi li itaocima to bolje mogao, kako veli Sven Birkerts, da donese vane
vesti o tome ta znai iveti u dananjem svetu.
Sada, meutim, smatram da je moja instinktivna averzija naprosto instinktivna
averzija. Romanopisci zaposleni na univerzitetima obavljaju vanu funkciju
predajui knjievnost nje same radi; neki od njih uz to piu zanimljive stvari. A to
se tie tancovanja besprekorno kompetentnih pisanija po radionicama i oko njih,
niko me ne tera da to itam. Konkurentu u meni zapravo je drago kad vidi koliko
je mnogo njegovih vrnjaka odabralo da se ne zlopati u slobodnotrinom svetu.
ta da vam kaem, meni se svia da ivim nekoliko stanica podzemnom
eleznicom od Vol strita i da budno pazim na svaki potez nae vlade u senci. Ali
dananji svet je dostupan svakome ko ima televizor, modem i prevoz do trnog
centra; i, to se mene tie, svako eljade od pera koje eli da se poslui tim
svetom, samo nek izvoli. Iako se pojava identitarne proze poklopila s povlaenjem
amerikog romana iz mejnstrima, zapaanja irli Hit uvrstila su me u uverenju
da donoenje vanih vesti nije vie toliko odreujua funkcija romana koliko
njegov uzgredni proizvod.
Vrednost rada gospoe Hit, i razlog iz kojeg je ovako tedro citiram, poiva u
tome to se ona potrudila da proui ono to pre nje niko nije prouio, i to je na
problem itanja primenila renik dovoljno neutralan da opstane u naem
vrednosno neutralnom kulturnom okruenju. Mi itaoci nismo bolji ili zdraviji
ili, obrnuto, bolesniji od neitalaca. Tako se, eto, desilo da pripadamo jednoj
malo udnijoj zajednici.
Po gospoi Hit, odreujua odlika supstancijalnih pripovednih dela jeste
nepredvidljivost. Na tu definiciju je dola kad je otkrila da se veina italaca koje
je intervjuisala, u nekom obliku, suoila s nepredvidljivou u linom ivotu.
Terapeuti i svetenici koji savetuju ljude u nevolji naginju tekoj literaturi. Isto vai
za ljude iji se ivoti nisu odvijali predvienim tokom: Korejci iz trgovake kaste
koji ne postanu trgovci, klinci iz geta koji upiu fakultet, mukarci iz
konzervativnih porodica koji vode otvoreno homoseksualne ivote, i ene iji su
ivoti ispali radikalno drugaiji od ivota njihovih majki. Ova potonja grupa je
naroito velika. Milioni Amerikanki danas ive ivote o kojima se nije mogla ni
stvoriti predstava na osnovu ivota njihovih majki, i sve su one, prema modelu
gospoe Hit, potencijalne itateljke supstancijalne proze.13
U svojim intervjuima, gospoa Hit je otkrila da meu ozbiljnim itaocima postoji
raireno uverenje da ih itanje ini boljom osobom. Ali, preduhitrila me je, nije
re o tome da im itanje, u stilu literature samopomoi, daje snage da se dovedu
u red, ve o tome da ih itanje ozbiljne knjievnosti nagoni da se suoe s
neizbenim udelom sticaja okolnosti u ljudskim ivotima. Iz tog suoavanja, oni
izlaze s uverenjem da su postali dublji i sposobniji da izau na kraj sa
nemogunou da imaju potpuno predvidljiv ivot. Iz intervjua u intervju, itaoci
su gospoi Hit govorili jedno isto: itanje mi omoguuje da ouvam neto
supstancijalno moj etiki integritet, moj intelektualni integritet. Supstanca je
neto vie od ove debele knjige. itanje te knjige meni daje supstancu. Ova se
supstanca, dodala je gospoa Hit, najee verbalno prenosi, i smatra se neim

to je neprolazno. Iz tog razloga, rekla je, kompjuteri za itaoce nee vriti

posao.
Ispitanici gospoe Hit gotovo su jednoduno opisali supstancijalna pripovedna
dela kao jedina mesta gde jo postoji kakva-takva ansa da se neko na
graanski, javan nain uhvati u kotac s etikim, filozofskim i sociopolitikim
dimenzijama ivota koje se drugde tretiraju tako simplistiki. Na primer, od
Agamemnona pa nadalje bavimo se sukobom izmeu privrenosti porodici i
privrenosti dravi.
A snana pripovedna dela odbijaju da na taj sukob daju lake odgovore, da stvari
naslikaju crno-belo, la dobri momci protivu nevaljalaca. Ta dela su sve ono to
pop-psihologija nije.
A i svaka religija je jedno supstancijalno pripovedno delo, rekoh.
Klimnula je glavom. Upravo to kau i itaoci: da je itanje dobre proze kao
itanje neke osobito bogate partije jednog religijskog teksta. Ono to je
zajedniko za religiju i dobru prozu je to da odgovora nema, da niko nema
poslednju re. Jezik knjievnosti je takav da se knjievna dela na svako novo
itanje otkrivaju u drugom svetlu. Ali nepredvidljivost ne podrazumeva totalni
relativizam. Njome samo naglaavamo istrajnost s kojom se pisci vraaju
fundamentalnim problemima. Vaa porodica protiv vae zemlje, vaa supruga
protiv vae prijateljice.
Biti iv protiv svesti da e morati da umre, rekoh.
Tako je, ree gospoa Hit. Naravno, u nepredvidljivosti proze ima neeg
predvidljivog. To je zajednika karakteristika svih supstancijalnih dela. I upravo se
za tu predvidljivost itaoci, kako sami kau, grevito hvataju za oseanje da
uestvujete u tom velikom ljudskom poduhvatu, u kontinuitetu, u neprolaznosti
velikih sukoba.
Na povratku iz Palo Alta, u prisilnoj tranzitnoj zoni koja se nalazila u nadlenosti
posade radnika-akcionara avio-kompanije TWA, odbio sam ponuene slualice za
Film porodice Brejdi i jednosatni specijal na kanalu E!, ali sam posle nekog
vremena uhvatio sebe kako ipak gledam. Lien tona, reeni se specijal pretvorio u
expos hidraulike neiskrenih osmeha. Doiveo sam epifaniju neautentinosti, i
osetio glad za neusiljenom emocijom jednog knjievnog dela koje ne pokuava
nita da mi proda. Otvorio sam u krilu Lica u vodi (Faces in the Water) spisateljice
Denet Frejm, roman o duevnoj bolnici, no nisam mogao da se usredsredim na
njene neumilne, ali udnovato znakovite reenice sve dok se, dva i po sata
kasnije, nemi ekran preda mnom napokon nije ugasio.
Jadna Noelin, koja je ekala da je dr Hauel zaprosi premda joj se ovaj nikad nije
obratio drugim reima izuzev: Kako ste? Znate li gde ste? Znate li zato ste ovde?
frazama koje bi se u normalnim okolnostima teko mogle protumaiti kao izraz
naklonosti. Ali kad ste bolesni, u sebi pronaete jedno novo polje percepcije, gde
anjete tumaenja koja za vas predstavljaju hleb nasuni, vau jedinu hranu. I
tako, kad se dr Hauel na kraju oenio okupacionom terapeutkinjom, Noelin
prebacie na odeljenje za akutne pacijente.
Oekivati da roman ponese teret celog jednog akutno poremeenog drutva da
nam pomogne da reimo nae savremene probleme to mi izgleda kao jedna

karakteristino amerika sumanuta ideja. Pisati reenice, reenice tako

autentine da mogu da poslue kao utoite: nije li to dosta? Nije li to mnogo?
Nema tome ni etrdeset godina kako je objavljivanje Hemingvejevog Starca i
mora predstavljalo dogaaj nacionalnih razmera. U to vreme, radio i filmovi jo
uvek su smatrani jeftinom zabavom. Pedesetih i ezdesetih, kad su filmovi
postali filmska umetnost i zahtevali da ih se ozbiljno shvati, televizija je postala
nova jeftina zabava. Napokon, sedamdesetih, s aferom Votergejt i serijom Sve u
porodici, i televizija je izborila pravo da ue u obaveznu kulturnu lektiru.
Obrazovana neudata Njujoranka koja je 1945. itala dvadeset pet ozbiljnih
romana godinje, danas uvrh glave ima vremena za pet. Kako sloj italaca s
modelovanom navikom postaje sve tanji, knjiga uglavnom spada na tvrdo jezgro
rezistentnih italaca, koji itaju jer ne mogu drugaije.
To tvrdo jezgro predstavlja jednu jako malu nagradu za koju se bori jako veliki broj
aktivnih romanopisaca. Da bi zaradio za ivot, pisac takoe mora da se nae na
spisku od pet naslova kod gomile italaca s modelovanom navikom. Svake
godine, u oekivanju glavne premije, nekolicina pisaca dobija estocifrene i
sedmocifrene avanse (pruajui povoda za razdragane usklike tipa Amerika
knjievnost je u ekspanziji!), a poneko zaista i uleti na top-liste. U protekle dve
godine, roman Luke vesti Eni Pru prodao se u etiri miliona primeraka; knjievni
bestseler u tvrdom povezu za 1994. godinu, Granini prelaz Kormaka Makartija,
naao se na pedeset prvom mestu godinje liste bestselera asopisa Publishers
Weekly. (Mesto br. 50 zauzele su Zvezdane staze: sve dobre stvari.)
Nastavie se
10 Rowan & Martins Laugh-In komini ou koji se premijerno prikazivao na TV
mrei NBC od 22. 01. 1968. do 12. 03. 1973. (Prim. prev.)
11 Prole jeseni se re knjievnost u dva navrata pojavila na koricama ovog
asopisa: Rozana knjievnosti (profil Doroti Elison) i Treba vam knjievnost? Ne
menjajte kanal, na pravom ste mestu! (Trijumf prime-time romana). [Rozana
glavna junakinja jednog poznatog sitcom-a. (Prim. prev.)]
12 Popularnost igranja uloga u onlajn priaonicama i virtuelnim svetovima kao to
je MUD (Multiple-user dungeon), koje oduevljeni teoretiari glorifikuju zbog
njegove oslobaajue difrakcije sopstva, u stvari samo potvruje koliko smo svi
opsednuti jednim povrno definisanim identitetom. Identitet kao tajna
(kontinuitet svesnog jastva od vaeg detinjstva do sadanjeg trenutka) i kao
narav (koliko ste ljubazni, koliko neposredni, koliko duhoviti, koliko uobraeni,
koliko skloni samozavaravanju, koliko ironini; kako se ponaate) oito je nevaan
u poreenju s prosto-proirenom reenicom: Ja sam dvadesetpetogodinja
biseksualka u mreastim arapama.
13 Ako je verovati registrima devetnaestovekovnih knjievnih drutava, na ene
je oduvek otpadala glavnina italakog posla. Ali znaajno je da ak i danas, u
jednom drutvu gde veina ena istovremeno radi i brine se o porodici, na svaka
tri kupljena romana, dva kupuju ene. Objanjenja za ogromno poveano
prisustvo ena u amerikoj ozbiljnoj knjievnosti verovatno treba traiti i na strani
ponude i na strani tranje. Proireni fond italaca s neoekivanim ivotima nuno
proizvodi proireni fond pisaca. A negde oko 1973, kad su se ene zaposlile u
ozbiljnijem broju, poele su da zahtevaju knjievnost koja nije pisana iz muke

perspektive. ini se da su dananje spisateljice poput Dejn Smajli ili Ejmi Ten
svesne da postoji publika koja ih pomno prati i s kojom mogu da raunaju. Doim
svi romanopisci koje znam, ukljuujui moju malenkost, ne mogu ni da
pretpostave ko bi uopte mogao kupovati njihove knjige.