Dnevnik o arnojeviu (1) Jesen i ivot bez smisla

Jesen, i ivot bez smisla. Proveo sam no u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuem se
po kavanama. Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i u rumena, mokra,
uta drveta. Gde je ivot?
One krvave, crvene, tople ume, nepregledne poljske ume, kako me umorie.
Vojnik sam, o, niko ne zna, ta to znai. Ali u ovoj buri, to je zavrtela mozak
svetu, malo je ljudi, koji tako slatko i mirno ive kao ja. Vuem se tako od grada
do grada, i etam se pod ovim jesenjim drveem rumenim i utim, koje ima na
mene isto toliko uticaja kao na Hafisa vino. A zatvor, i vebe i kasarna smradna,
valjiva i crna, tako me malo dira. Ja sam zaljubljen u vode ove, i drvee iza
bedema, koje se gubi meu barama utim i zelenim, kraj kojih je trava tako
meka, oprena i topla. I volim svoj ivot arju, koju sam osetio lane, kad sam se
vraao iz onih blatnih, mladih, poljakih uma, gde su onoliki ostali poderani i
krvavi, sa razlupanim elom i pun uspomena, ja ih piem ponosno, kao Kazanova
za one, koji su goreli u po aru ivota, i koji su sasvim razoarani. U mranim
noima, po malim kuicama i kolebama, gde se naoh na strai sa nekoliko
momaka, ja piem mnogo ta, ega se nerado seam.
Bilo je Juna. Veseo dan, Vidovdan. Be se raseljavao u kupatila. Siao sam veseo
u nau malu crkvu, gde se gospoe tako divno okreu im ko ue. Popa je prtio
jevangelije, okretao ga, unosio ga, iznosio ga, gospoe su tiho razgovarale, a
gospoda zveketala sa novcima za tas.
Posle smo ili u "kursalon". Tu, gde je nekad Branko kaljucajui etao, i sanjao
vinograde po klupama, kupile se dame obuene sveano, sa velikim, utim
cipelama. Pa ipak bilo je sveano. Govorilo se i govorilo, a nad nama, visoko na
slici, grlila se tri gola mladia, kleei i ljubei trobojku. Bio je veseo dan,
Vidovdan. Uvee su se izopijali, no to je kod nas "od pradedova". Razbili su
prozore, i mnogi su putovali. A topla no, zvezdana no, raspaljena od jednog
lepog ubistva, horila se od graje i agora vesele svetine Pred zoru sam doao
kui, legao sam, da spavam; Vidovdan je bio proao. Sutradan su lepe Bosanke,
ispraene od krnih dalmatinskih aka, putovale sreno sa svojim matorim
muevima. Odoh i ja. U vozu su svi grdili ubicu. Jedna gospa priala je, da je taj
smeni, vidovdanski junak bio "pokvaren" i da su svi gimnazisti i sve
gimnazistkinje u Sarajevu "pokvareni". Meni su oi bile pune suza. Ah, bio sam
tada jo mlad, ah, tako mlad.
Varadinske se uprije tresle od mara bataljona, a sva julska no bee svetla od
pijane pesme zakienih vojnika. uli smo, da su iza gradskih bedema streljani
neki uitelji. U crkvi je vladika slavio vernost esaru, a po kuama se sakrivale
ikone i slike cara Duana. Samo su urije i opanari ili mirno, sa rukama u
depu po ulici, pljuckali i vikali jedno za drugim: "Aco"; slegali ramenima: "eh,
kilenc, s nama je Engleska". Kad sam se popeo u voz, ja sam u sebi tiho
ponavljao hladne, raskone, latinske rei. "da sunce ne sagleda nikad veega
grada od Rima", i oblaio sam, i svlaio sam svoje bele rukavice, koje sam toliko
voleo. Posle sam video dvorite puno popova, ljudi, i ena. O, kako je to bilo
smeno. Morali smo svi da zabodemo nos u zid i da utimo. Tako sam stajao do u
vee Tada sam pao u nesvest. Bio sam vrlo nean, mladi gospodin.

Posle su me tukli. Ni to nije bolelo. Bio sam navikao, da itam romane, pa sam
esto mislio na Dostojevskovu "Katorgu". Posle su me opet udarali po licu. Videli
su po ispravi da sam poao u Rim, i vikali su mi u lice. "Spion, Spion".
Jedan pop je leao kraj mene, usta mu behu krvava, a svi zubi polomljeni. Posle
su uveli jednu mladu gospou sa dvoje dece I bilo je bljutavo: kako su je obletali.
Ali su i na nju vikali: "Spion, Spion", mada je ona, sva bleda, grlila male, smee
glave svoje deice, i aputala: "Moj mu nije autant 'turm', moj mu je major".
Ja sam tuno gledao unaokolo; prepadoh se, skidoh bele rukavice i sedoh meu
neke senke u mranom hodniku, to su strano zaudarale, gurale me i jednako
aputale: "jel', ej, daj malo duvana".
Topovi gruvaju. Neko slavi roendan A kako sam se rodio ja? Otac mi bee pevao
pesmu i zalepio banku tamburau na elo. Po celu no je po cii, zimi, na sred
zavejanog trga stajala gomila naroda oko vatre, i ekala da svane, da bira
poslanika Kau, sutradan je morao ostaviti svoju srebrom okovanu puku i psa,
svoje debele nataroe, i otii nekud daleko, na Tisu. Kau, tamo je piskarao ceo
dan, a nou banio; pijanog su ga na saonicama dovozili kui. Tek posle pet
godina rodio sam se ja. I tada me povie u jednoj korpi za rublje; a mati mi
pevae po celu no uspavanke, najradije onu iz "Niza bisera", ili su mi jednako
priali o nekim selima, to su gorela, i o nekim ljudima sa crvenim fesovima, to
su jednako klali i ubijali Jedno vee su mi priali: kako se nabada na kolac. Kau,
mnogo sam tada plakao.
Kad bee peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Pooe, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kau ni suzu pustio nisam. Na Tisi
su nas vijali vuci, a led je poeo pod nama da prti. Krstili su me negde daleko, u
nekoj staroj grkoj, cincarskoj, crkvi Mati mi plakae. Otmena jedna plemenita
dama, to je trebala da me dri u vodi, nije dola. Moda je uplaie vuci. I tako,
jer ekati se nije moglo, uzee jednog pravoslavnog oveka, crkvenjaka, po
imenu Boura. I on, suzan zbog poasti, to ga iznenada stie, drae dete, pod
vodu svetu i plakae, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva. Bogati
Cincari i lepe Grkinje, koje su se rado seale banatskih aka, setie se i moga
oca, i pozvae nas u kue svoje. A svud u snegu belie se tako prazne, nae stare,
ostavljene crkve. Daleko u daljini sijali se krstovi, i videle se senke naih starih,
praznih, ostavljenih crkvica. No moja mati ponosita i gorka odbila je prezrivo
pozive, i mi smo opet jurili po zavejanoj reci izmiui od urlika vukova. I od tada
je meni jedino dobro u ivotu bio sneg; a kad poeh, da vidim oko sebe kue i
ulice; kad poeh, da razumem rei, bili smo opet otili dalje. Oh, selili smo se
esto.
Zorom, u hladnoj septembarskoj magli, iao sam preko mosta. Sunce je bilo veliko
u buktanju nad bedemima. Pozdravio sam ga i verovao, da e mi i tu dobro biti.
Naoh prijatelje. Iz tekih, starih kazamata izlazili su; o ovom uh, da je poginuo,
o onom, da je ranjen. Prvo sam otiao opet u zatvor; no brzo su me pustili. Mislili
su, da u skoro umreti Kaljucao sam, i iao sam za kolima natovarenim vrelim,
sveim hlebovima.
Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u prozor; a
ljudi su zastajali i gledali me. O, ta sve nisu inili sa mnom A i majke se seam
samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo ega

ao. Seam se, sedela mi je na postelji i pevala mi pesme u kojima se jednako

klalo i ubijalo, a sela su gorela o, koliko sam zbog toga vriskao.
Sutradan bih beao od kue. Skrivao sam se ispod bedema, tamo meu zelenim
barama, kraj kojih je trava bila uta i gusta. Leao sam dugo kraj njih i vadio abe
zelene, arene, sa rumenim oima. Seam se tih oiju rumenih, utih,
tajanstvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam
im, leei u travi, dugo, dugo gledao u oi rumene i ute. Seam se zvonika.
Crkve su nae u mom zaviaju prazne i prane. Veliko, staro zvono crkveno
brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali mi uao na gredama i gledao
unezvereno oko sebe. Tuga me je rano nala. Niko me nije pitao kud idem i niko
me nije doekivao kad sam se vraao kui. Mati mi je bila vesela i lepukasta
udovica. Zimi sam skupljao smrznute tiice i sakrivao ih; a leti sam tajno obilazio
stare, nakrivljene plotove i hranio kuie o kojima se niko brinuo nije.
A subotom, kad bi zvona zabrujala, sakrio bih se nekud na zvoniku punom slepih
mieva i dugo se molio Bogu. Sve to nije vano, jer je prolo.
Bolesti mi behu najlepi doivljaji. Leao sam sav u ipkama lakim kao perje, a
kroz prozore sam video golubove moje, koje sam toliko voleo, premetao i kupao
Mati mi je morala vaditi stare adidare, sve bisere njene i svilene vezove, a ja bih
ih kupio i gomilao na grudima i leao pod njima sav blaen, pa bih, smeei se,
prosipao iz jedne ake u drugu zlatne zmije, grivne pune rumena kamenja draga.
I kad se setim, da je to bilo davno, meni se ini to tako uasno.
Milo Crnjanski
Nastavie se