Studija sluaja Pariz: Desna i leva proseravanja

Pie: Teofil Pani

Za poetak, moram da pozovem itaoca i itateljku na saradnju, uz napomenu da

nee biti nimalo prijatno. Elem, zamislite prizore nalik ovim koje u opisati u
narednim reenicama. Naoruani ljudi upadaju u Sokae, Plavu frajlu ili Astal
aren i rafalno pucaju po prisutnima, zateenim kako s viljukama u rukama
zblanuto i kao hipnotisani zure u cevi iz kojih tektavo izleu meci; potom
otvaraju vatru na ispijae kafe ili piva u bati Kibica, Fikia ili Teatra, a onda
upadaju u Fabriku ili Kvoter, na koncert Ateista ili Majki, pucaju nasumino po
publici, uzimaju taoce, masakriraju koga god stignu. Mrtvih je po gradu preko
stotinu, to jest ne manje od 129, ranjenih na stotine. rtve zlikovaca s
kalanjikovima i bombama neki su obini, neduni ljudi koji su samo poeleli da
neto pojedu, popiju ili da se provedu na koncertu, moda neki Bojan, Marko,
Nataa, Sonja, Teofil, Maja, andor, Jelena, Eva, Petar, Munira, Jasna, Jan. Ljudi
poput nas. Moda i mi sami.
Ali, ko bi i zato uinio tako neto? I to ba ovde, ba nama? Pa, ta znam,
moemo da zamislimo kako nae ubice viu Allahu akbar, a moemo da
zamislimo i da ne viu, to je sporedno. Vanije je neto drugo: objasnie nam, i to
e biti poslednje to emo u ivotu uti, da nas ubijaju, na primer, zbog
Srebrenice, zbog opsade Sarajeva, zbog kosovskih grobnica-hladnjaa. Zbog svih
onih koji su vodili Srbiju i srpske zemlje u te i druge zloine a neki od njih su u
dananjoj Srbiji iznova na vlasti, zar ne? Dakle, moglo bi se rei da se Srbija ni tih
zloina nije odrekla, kad su joj i dalje bliski oni koji se u najmanju ruku politiki
mogu povezati s njima. tono bi se reklo, nita lino, ne ubijam te ja zbog tebe,
nego zbog tvoje vlade (a bogme i tvoje nevernike vere, i raspusnog ivota)
Morbidna slika, brutalna, uasna, nema sumnje. Pa ipak, sve se to dogodilo, i to
pre neki dan, ali ne u Novom Sadu ili Beogradu, nego u Parizu. I mnogo ko je
kojegde rekao: Straan je to zloin, ali. ta sledi iza tog ali? Nita pametno i
nita ljudsko, bez brige.
Nije jo ni skupilo i skrpilo tela izmesarenih nesrenika sa plonika Pariza, a ve
su se javili oni koji osuuju zloin, ali imaju razumevanja za genezu gneva koja
vodi ka ekstremizmu i terorizmu i tome slino. E sad, vratimo se onoj morbidnoj
novosadskoj slici, praenoj nekim bazino slinim tumaenjem: Jeste, strano je
to se to dogodilo, ali znate, ta politika Srbije, nekadanja ili sadanja, odgovorna
je za ovo, bez nje ne bi bilo ni kazne, ma koliko nesrazmerna i nasumina ona
bila. ta bismo mislili o prefinjenom seratoru koji bi nam, umudren u pozi
mislioca, saoptio neku ovakvu moralistiku tezicu iz guzice? E da, ba to. Pa,
zato onda ima tako mnogo onih koji misle da ono to bi vailo za Novosaane i
Beograane, za graane i stanovnike Srbije (Hrvatske, Maarske, Albanije),
najednom nekako misteriozno ne vai za graane, stanovnike ili naprosto goste
Pariza i Francuske? I ta ciljana beutnost, gle, dolazi iz zemlje u kojoj se inae
tako mnogo ibreti nad tuim dvostrukim standardima, i gde ih ima gde ih
nema! Ali, dodue, ne samo odavde: ima takvog to bi rekao Voja Despotov
mrtvog miljenja i druge po svetu, to je ve nekako ulo u mentalni refleks

jednog dela tumaa stvarnosti u pokuaju, i to ponajee onih sa sterilne

salonske levice (solidno sponzorisane od kapitala koji inae ritualno prezire).
Nisu li sa iste belosvetske strane i u januaru doli zaumni glasovi kako su ljudi iz
Charlie Hebdo ipak nekako sami krivi za ono to im se dogodilo, jer su, eto,
isuvie gazili preko granice neijih tabua, jer su povredili verska oseanja ovog
ili onog naoruanog i opasnog tipa? Nije li tu vrstu zgodnog transfera krivice lepo
usvojio i onaj krvavi bilmez koji je pucao u ljude u Bataclanu spokojno im
objanjavajui kako to ini zbog zlog Fransoa Olanda? Ta vrsta levog
proseravanja, dodue, stvar je elitistika, ograniena uglavnom na uzak krug
ampanjskih socijalista i doivotnih adolescenata iju teorijsku pobunu protiv tzv.
Sistema uredno dotiraju i drave i korporacije; dole, u bezbojno-smrdeoj masi
internetskih anonimusa, mnogo je ee desno proseravanje, to u lokalnoj,
srpskoj varijanti mahom znai neku vrstu provincijalnog seirenja nad zlom, u
izvedbi kukavnih palanakih zamlata koje s dubokim i iskrenim nerazumevanjem
mrze i muslimane (sve su to, braela, fundamentalisti) i imperijalistiki
Zapad, jer zapravo mrze sve o emu ne znaju nita, a izabrali su da ne znaju
nita manje-vie o svemu to nadilazi horizont njihovog stisnutog upka, ako me
razumete.
Pariske rtve ne samo da su nedune, nego su i rtve faizma, nita manje nego
bilo ko ko je stradao u nacistikom konc-logoru, ili u osvetnikim streljanjima
graana u Kragujevcu, sve sa etom aka u jednom danu. Ideologija u ime koje
su ubijeni je ideologija brutalnog porobljavanja, preziranja ivota i slavljenja
smrti. Sav njen pravedniki antiimperijalizam naprosto je zgodna, a isprazna
retorika: imali ste toga i kod jednog Musolinija, pa ta? Njima Zapad smeta
naprosto zato to ih, iz ma kojeg razloga i motiva, silom ograniava u njihovoj
brutalnoj samovolji u tlaenju svih drugih sopstvenih sugraana, ena, loih
muslimana, verskih manjina i uopte svakoga ko pokae neki znak volje i elje
za ivotom, za slobodom, za radou. A sve tugaljive prie o nesrenom
detinjstvu mozgopranih egzekutora u nekom pariskom ili briselskom predgrau
gde ih zla uiteljica valjda nije dovoljno volela relativizacija su onoga to ne
moe i ne sme podlegati relativizovanju. A Pariz kao prestonica greha,
prostitucije, nemorala? asna titula, sasvim zasluena, ni Hitler joj ne bi naao
manu; samo je grad slobodnih i prosveenih ljudi u stanju da je ponese, i da mu
tako lepo stoji.
(Autonomija)
http://www.autonomija.info/teofil-pancic-pariz-i-mrtvo-misljenje.html