HALINA POŠVJATOVSKA

IZABRANE PESME

(Kraljevo : Povelja, 2018)

Izbor i prevod s poljskog Milica Markić

BAŠ OVDE

držim u ustima pramen sunca

grizem ga
kao pramen kose

ponekad doleti pčela

u krznašcu kraćušnom
razgovaramo se

molitvom voskirane zvezde gasnu

vetar ne barusi kosu
sunce ne dotiče usne
samo pčela
skoroteča svetla

kaže: elementi grimiza i zlata

spojeni savršeno
zriju
pod blagim krilom jeseni

zatresem granu
istiha

tmuri se lišće
i pada
elementi grimiza i zlata
rasuti

* * *
žene na ulicama Njujorka Filadelfije grada Elizabet
leđa haljina cifraju uštirkanim širokim mašnama
razigrane leptir mašne svitkaju na suncu
držeći ritam tananih ptičjih koraka

napeta linija bedara podigne se ili pada

zavisno od kroja haljine od pesme visokih grudi
Crnkinje u predgrađima svih gradova imaju dugačke prave noge
i veoma uzana stopala u crnim salonkama

s hrpta brda betonom uglačanog

gledam u profil dalekog grada
za mene je to groblje budućnosti
s čestom kamenih spomenika

opustelo saće meda sećanje na pčele

tankostruke zujke krznastih haljina

* * *
Njujork ima smeđe nokte
i oštre zube zidina
Menhetn u vatri stoji
 a u Ohaju kuštravu travu češlja vetar
svaki cvet u cvatu savršen
oslonjen o ogradu
traži usta pčela
u roju se spuštaju
i zuje
u Ohaju vetar
miluje
žilavu obalu vode
tegle se talasi
mumlaju
pijanom ulicom
u maju
koračaju žbunovi jorgovana
i odocnela mačka
proleće nosi u zelenim očima
u Ohaju

* * *

Videla sam poslednju pčelu. Grejala se na pramenu

sunca ushićeno kao da po nepomičnom nebosklonu plovi život.
Nežna krilca od tila je uspravila, i spustila na njih
otežalu glavu. A oči sklopila.
Nožice – obično okretne – bile su trome i ukočene, dok se prugasto
krznašce odizalo – zrak joj je još uvek ostavljao udisaj.
Odmarala se u smiraj dana – a možda i u smiraj marljivog leta –
grejala na umirućem jesenjem suncu. Sela sam pored nje i potiho, da
je ne uplašim, pitala:
šta si radila u životu?
med – prela je
ne trepnuvši krilcem
da li je dobro raditi med?
o – dobro je
i to je sve?
sve – pogledala me zelenim
okom punim mirisa
slegla je ramenima
med je – život
i sad ćeš otići?
o, da – sad hoću da postanem čestica zelenog saća
razigrani trun prašine – večan zuj
i nije ti žao života?
ne
moji ambari su puni meda koji se cedi suncem – tamo
unutra s daškom mirisa i boje legu se nove i nove
pčele
one će zujati
zamukla je
vazduh je treptao
zatalasan spuštenim krilcima od tila

* * *
obla tela delfina u toploj vodi okeana
mudra žena kaže: život je lep
plažom prolazi automobil
čujem brektanje motora i devojački smeh
mudra žena kaže
voda je topla
pružam ruke
dodirujem vodu
sunce izvlači vlagu iz vrelog peska
dobra žena mi daje vodu
(tako je Samarićanka u bunaru pojila ljubljena usta)
vitka žena kaže: ljubav postoji
njene oči su zelene kao voda
njen osmeh topao kao sunce

obla tela delfina plešu u zaljuljanoj vodi okeana

žena kaže: život ljubav voda
antički filozofi s crvenim mašnama u bradama
sporo prelaze po belom atinskom trgu
moja usta su vlažna i ruke podatne
mislim: što da ne poverujem još jednom
kako je lako poverovati na ugrejanoj plaži
kad se sunce tare o kožu kao mačka
kad voda dodiruje kožu kao usta ljubavnika
kad obljubljena koža drhturi od vode i sunca
tela delfina su obla kao sunce
nepojamna kao ljubav
zelena kao voda

O VRAPCIMA

vrapci su arhidobri katolici

koji u sve veruju
u otkrivenje u sunce
u lišće što žuti
oni nas ne lažu
ne kradu
ne zoblju zrnevlje sa zemlje
tek zazelenelo
u toplom razboritom martu
oni ne cvrkuću
ne krilate plot lepetom
praporci prugastim mačkama
krotko se podaju kandžama
i za nepočinjene grehe
ko sveti mučenici zamiču
u bezdna dubokih utroba
al zato za Badnje veče
vrapci
a ne drugi neko
na najvišu granu jelke prisednu
i plaču

EGZERCICIJE ZA MAČKU

šiljatouha
s prugama
vrh kojih očiju
zeleno sazvežđe sja
opraštaju ti se svirepost
i cvrkut
koji mukne u tvom grlu
oprašta ti se egoizam
koji nadvisuje najviše drvo
i u tvoje ruke se predaju
(jer će i tvoju prkosnu dušu
kad jednom oćosavi
raspeti brz vetar)
taraba koleno
i meko krilo
da kandžastom trzalicom
šušanj i toplinu
prebiraš
te dve strune
tvoje kosmičke lakomosti
amin

* * *
ta mačka ne voli
dok miluješ metafizičko krzno
da joj ideš niz dlaku

pojela je sve svetove

i zarasla u salo sad
zaspiva

sanja veliko mrklo ništavilo

jer prede
i mrda brkom

NAJMANJA STVAR

iz spoja elemenata
nastaje sitna belančevina
iz truna belančevine
nastaje živi organizam
cvet
drvo
majmun
čovek

plešu atomi elemenata

njihova igra je
živa preporođujuća plazma
 osmeh
bol
osmeh

atomske čestice
préžu se kao mačke
pred skok
skok je napon
zgušnjavanje talasa
najsitnijeg
život
smrt?

MAČKI

panoramu skvera Pigal

neću naći u tvom krznu
greješ se kraj peći– predeš

sklupčana u otmen polumesec

noktima se zarivaš za zlatne zvezde
dok trepeću, čupkaš im krzna

u mrkloj noći – prokletstvu slepaca

ispod kredenca meteorom svitneš
ovo ćoše blesne repom – iz onoga ciči
miš topao u gubici ko o klinu visi