Шпански 

(idioma español или español — „еспањол“) или кастиљански (idioma

castellano или castellano — „кастељано“) је иберијски романски језик, и четврти је по броју
говорника у свету. Шпански је матерњи језик 472.000.000 људи,[3] а говори га и разуме укупно
568.000.000 људи (Према проценама из 2016. године).[4] Осим Шпаније, говори се и
у Хиспаноамерици. Према последњим истраживањима овај језик има највећу стопу пораста
броја говорника и сматра се да ће у догледно време престићи и енглески језик.
Шпански је део Иберо-романске групе језика, који је еволуирао из неколико
дијалеката вулгарног латинског у Иберији након колапса Западног римског царства у 5. веку.
Најстарији латински текстови који садрже трагове шпанског потичу из средишње северне
Иберије у 9. веку,[5] а до прве систематски записане употребе језика је дошло у Толеду,
ондашњој престоници краљевине Кастиље, у 13. веку. Почетком раног 16. века, шпански је
пренет у колоније Шпанске империје, а посебно у Америке, као и територије у
Африци, Океанији и филипинима.[6]
Око 75% модерног шпанског је изведено из латинског, грчки је исто тако дубоко допринео
шпанском речнику, посебно кроз латински, пошто је имао огроман утицај на Римску културу и
језик.[7][8]
Шпански речник је био у контакту од зачећа са арапским, пошто се развио током Ал
Андалузне ере на Иберијском полуострву.[9][10][11][12] Са око 8% својих речи арапског порекла,
арапски језик је други по утицају на шпански након латинског.[9][13][14] На шпански језик је исто
тако утицао баскијски језик као и суседни Иберо-романски језици.[9] Такође су прихваћене речи
из неиберијских језика, као што је готски језик од Визигота[15] при чему многа шпанска имена и
презимена имају визиготско порекло. Међу другим језицима, од посебног значајног утицаја
су окситански, француски, италијански и сардински, као и наватлански, кечуански, и неколико
других америчких урођеничких језика.
Шпански је један од шест званичних језика Уједињених нација. Он се исто тако користи
као званични језик у Европској унији, Организацији америчких држава, Унији јужноамеричких
нација, Заједници латинско америчких и карибских држава и многих других међународних
организација.[16]

Шпански или кастиљански?[уреди | уреди извор]

У основи, кастиљански и шпански су синоними. Синоним кастиљански се веже за регију у којој
је настао језик, тј. Кастиљу и старији је од синонима шпански. Синоним шпански се примењује
од XVI века, нарочито када Шпанија постаје колонијална земља, почев од доласка на
престо Карла V Хабзбуршког.
У Шпанији синоним шпански се користи за разликовање од страних језика, док се користи
кастиљански за разликовање од осталих језика који се говоре на простору данашње државе
Шпаније.
Неки од аутора који се баве језиком и лингвистиком сматрају да би сви Шпанци требало да
користе име шпански језик, док би се кастиљански односио само на дијалект који се говори у
Кастиљи. Ти аутори користе као пример за свој аргумент, да се у Немачкој говори немачки,
у Француској француски, итд.
Преферирани назив језика у разним земљама
  шпански
  шпански (где нема службени статус)
  кастиљански
Други супротно томе тврде, да иако је кастиљански био под утицајем, током свог развоја,
осталих језика који су се говорили (и данас се говоре) на пиринејском
полуострву (баскијског на пример), да је много коректнија деноминација кастиљански, пошто
је језик настао у Кастиљи те се после проширио на остале делове територије данашње
Шпаније. Томе је умногоме помогла надмоћност Краљевине Кастиље над осталим тадашњим
краљевинама, које су се развијале у Шпанији. Ови аутори користе као пример Уједињено
Краљевство и друге земље у којима је енглески језик службени језик, а не веже се за
име нације.

Историја[уреди | уреди извор]
Шпански језик је настао у југозападној Европи, на пиринејском полуострву, тада познатом
као Иберија. Развио се из вулгарног латинског, уз утицаје баскијског на северу и арапског на
крајњем југу Пиринејског полуострва.

Порекло језика[уреди | уреди извор]

Страница Поеме о Сиду (шп. Cantar de Mio Cid}) написана на средњовековном кастиљанском —
шпанском језику
Крајем VI века п. н. е., Ибери, који су били први становници региона, почели су да се мешају
са Келтима, номадским и ратничким племенима који се насељавају на подручје
данашње Галиције у VII веку п. н. е. Те две групе формирају један народ, назван Келтибери и
развијају језик који је једна врста келтског, али ипак раздвојеног, зависно од племена и
подручја где се говори. Тако да се до доласка Римљана, који започињу освајање Пиринејског
полуострва 218. п. н. е., још увек не може говорити о једној лингвистичкој форми.
Под римском влашћу полуострво добија име Хиспанија. Становници долазе у контакт са
римским трговцима, војницима и државним службеницима и на тај начин уче латински. Како
класични латински, језик образованих, у целом римском царству почиње да се меша са
језиком староседелаца; у овом случају, Келта и Ибера, при чему настаје нови језик назван
вулгарни латински који користи основни модел класичног латинског, али се и даље
поприлично служи речима из језика аутохтоног становништва.

Арапски утицај[уреди | уреди извор]

Латински остаје језик управе и културе и након упада Визигота у V веку, племена с истока
данашње Немачке, па све до 711. године када Арапи са севера Африке — Маври (шп. Moros)
освајају скоро цело полуострво, осим дела Галиције. Тако арапски језик, тј. мозарапски
дијалект и култура почињу да се користе у исламској Хиспанији — Ал-Андалуз, док на
хришћанском северу вулгарни латински остаје и даље народни језик, којег Арапи називају
„лисан ал ауам“, што у преводу значи страни језик. Арапски је након латинског имао највећи
утицај на развој шпанског језика. Процењује се да у модерном шпанском око 4.000 речи
потиче из арапског језика.
Године 1492, године хришћанска краљевства са севера, преузимају потпуну војну и политичку
контролу над целим подручјем полуострва, заузимањем последњег града у арапском поседу
— Гранаде. Након тога долази до насељавања хришћанског становништва па се тако и
вулгарни латински враћа као доминантни језик.

Стандардизација језика[уреди | уреди извор]

Прва етапа стандардизованог шпанског језика базираног на кастиљанском дијалекту
почиње 1200. године када краљ Кастиље и Леона Алфонсо X Мудри, познат и као краљ
ерудит (лат. учењак), даје задатак језикословцима са свог двора да преведу Библију те дела
из астрономије, историје и права.
Други значајнији тренутак у развоју језика који се претвара у књижевни, десио се 1492. године
која је означила шпанску историју, како Колумбовим открићем Америке и преузимањем
Гранаде, тако и издавањем прве граматике кастиљанског језика чији је аутор био Елио
Антонио де Небриха (шп. Elio Antonio de Nebrija), хуманиста са универзитета у Саламанки који
је, такође и аутор кастиљанско-латинског речника садржаног у два свеза,
названог Вокабуларијум (шп. Vocabularium).