ЗЛАТНО ДОБА ШПАНИЈЕ

 Siglo(s) de oro или edad de oro, или у српском језику Златно доба је период који се
односи на културу Шпаније 16. и 17. века. Овај назив може се оправдати великим
бројем уметничких дела насталих, како у шпанској књижевности, тако и у другим
видовима уметности.

 Хронолошке границе овог периода могу се одредити постављањем оквирних

граница: од 1530. до 1650. када су живели и стварали највећи шпански уметници.

 Термин „siglo(s) de oro“ први пут је употребљен у 18. веку, у теоријским

текстовима неокласичара. Неокласичари су овај термин користили како би
означили шпанску књижевност 16. века: „Siglo de oro es una época anterior a
corrupción y decadencia posteriores, producida en el barroco. Su esplenador se muestra
en la lírica.“

 У историјама шпанске књижевности овај термин се односи на уметност насталу од

првих година 16. века до 1681. године када умире Педро Калдерон де ла Барка
(Pedro Calderón de la Barca) .

 Обухвата период владавине: Католичких краљева (los Reyes Católicos), Карлоса I

(V) (Carlos I (V)), Филипа II (Felipe II), Филипа III (Felipe III), Филипа IV (Felipe
IV), као и део владавине Карлоса II (Carlos II), тј. период ренесансе, маниризма и
барока.

ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ КАТОЛИЧКИХ КРАЉЕВА

 Крајем 15. века на Иберијском полуострву истичу се две краљевине: Краљевина

Кастиља и Краљевина Арагон (Валенсија, Мајорка и кнежевина Каталонија),

 Кастиља се издваја и стиче надмоћ. Територијално већа од Краљевине Арагона,

Кастиља је у том периоду имала преко пет милиона становника. Дошло је и
до процвата кастиљанске привреде, која се заснивала на трговини вуном и
експлоатацији руда.

 У том периоду Краљевина Арагон доживљавала је демографски пад и имала је

око милион становника. Привреда је била знатно осиромашена због најезде
Турака Османлија на источном Медитерану.

 1469. долази до склапања брака између Изабеле I од Кастиље (1451-1504) и

Фернанда II од Арагона (1452-1516). Овај брак сматра се кључним догађајем у
шпанској историји и настанку шпанске нације.
 Након доласка на власт краљ и краљица су поставили себи циљ утврђивања
ауторитета монарха, што су на различите начине успели да остваре:

1. увођење Светог братства- локална полиција која се под контролом Круне

борила против разбојништва.
2. реформа администрације путем које је извршена централизација Кастиље.
3. 1480. Сазивање у Толеду (cortés de Toledo) на ком је реорганизовано Веће
Кастиље. Наиме, гласачка моћ племића је смањена и уведене су функије
краљевских секретара.

 Такође, уведене су позиције корехидора (corregidores)- централне власти на

локалном нивоу. Бавили су се администрацијом и важним политичким
питањима.
Углавном су владали на селима.

 У периоду од 1476. до 1502. средњевековни парламент био је сазиван само

пет пута.
 Једине две институције наднационалног карактера биле су Свето братство и
инквизиција.

 За разлику од Кортеса Кастиље, Кортес Арагона имао је шира законодавна

овлашћења.

 Један од важнијих ослонаца владавине Католичких краљева била је и

Инквизиција (La Inquisición, El Santo Oficio). 1474. Изабела и Фернандо
добијају назив Католички краљеви указом папе Александра VI. Инквизиција
у Кастиљи настаје 1478. (у Арагону је постојала раније) а папа Сикст IV
именује краља и краљицу за инквизиторе. Убрзо је постала оруђе у рукама
власти за борбу против политичких неистомишљеника и верских мањина
(Јевреја, муслимана и касније протестаната).

 Auto de fe- процес суђења кривима. Обично би се извршавао викендом и

трајао је три дана. Осуђеника би одводили до локалне капеле где би га
мучили док не призна кривицу, а потом би га одводили на главни трг (plaza
mayor), где би био јавно стрељан. Његово наслеђе делило би се на три дела:
један део припао би Цркви, други Инквизицији, а трећи потраживачима,
особама које су пријављивале невернике. Породица стрељаног обично је била
изложена понижењу, нису могли да имају пристојне послове, нису имали
пријатеље и слично...

 Sanbenito- одећа коју су осуђеници носили у знак покајања. Око врата су

носили и таблицу на којој су били исписани њихови греси.
 Године 1492. Католички краљеви су наредили протеривање свих Јевреја који
су одбили да приме католичанство као религију. Протерани Јевреји
насељавали су углавном области источног Средоземља где су оснивали
сефардске заједнице.

 Владавина Католичких краљева била је привидно равноправна. Мада, опште

је позната чињеница да је Изабела имала надмоћ у односу на свог супруга.
Она се бавила понајвише верским питањима и унутрашњом политиком, док
се Фернандо посветио спољашњој политици. Ипак, како би истакли своју
„равноправност“ на њиховом грбу стајао је следећи натпис: „Tanto monta,
monta tanto, Isabel como Fernando.
 Што се тиче спољне политике главни циљеви су им били:

1. Уједињење Иберијског полуострва

2. Стварање прекоморског колонијалног царства
3. Заустављање експанзије Француске
4. Успостављање дипломатских односа са земљама које излазе на Северно
море- због трговине вуном која је била стуб кастиљанске привреде.

 До територијалног ширења на Иберијском полуострву дошло је 1492. након

пада Гранадског султаната. Тада се окончало осам векова од присуства
ислама на Иберијском полуострву. У Шпанији је и даље постојала заједница
муслимана, под називом „морискоси (moriscos)“

 Бо Абдил- последњи маварски владар у Гранадском султанату. Није се бавио

политиком већ културом. Водио је разуздан начин живота. Склопио је
споразум са Шпанцима да напусти Иберијско полуострво. „Плачи Бо Абдиле
к'о жена кад ниси знао да браниш Гранаду као мушкарац“- речи његове
мајке док су одлазили.

 Католички краљеви управљали су са 40% укупне површине Кастиље. То је

такозвана Кастиља под краљевском управом (Castilla de realengo), док са
преосталих 60% управљају племићи (Castilla de señorío).

 Исабела је национализовала цркву тако што је одузела право Риму да

поставља бискупе и убира порезе.

 Након Изабелине смрти Фернандо је владао Кастиљом као регент. 1512.

Навари је укинута независност јер је на пољу политике превише нагињала
француским интересима.

 1493. Фернандо је успео да поврати две каталонске грофовије које су биле

под окупацијом Француске 30 година: Русијон (Rusillón) и Сeрдања
 (Cerdaña). Француски монарх Шарл VIII очекивао је да ће му шпански
монарх ослободити пут ка Напуљу где је владала арагонска династија. Када
је пошао у освајање Напуља, Фернандо је склопио савез са папом и другим
европским државама и протерао Французе из Италије.

 Tersios- шпанске, војне, пешадијске јединице које су биле под вођством

Гонсала Фернандеса де Кордобе (Gonzalo Fernández de Córdoba),
познатијег као El Gran Capitán.

 Француски краљ Луј XII је 1505. у дворцу Блоа признао Фернанда као
краља Напуља и Сицилије.

 1480. потписан је споразум у Алкасови између Католичких краљева и

краља Алфонса V Португалског. Овим споразумом Португалцима је било
дато право на искључиво присуство на афричком континенту што је
приморало Шпанце да се окрену новим територијама и трговачким
путевима.

 1477. Канарска острва припала су Шпанији.

 1479. Фернандо наслеђује арагонску круну.

 Изабела Католичка одобрила је ђеновском морепловцу Кристифору

Колумбу помоћ за проналажење новог поморског пута до Индије. Колумбо у
октобру 1492. открива нови континент.

 За новооткривене територије интересује се и Португал. 1494. у Тордесиљасу

(Tordesillas) (близу Ваљадолида) потписан је споразум у ком је разграничена
територија између Шпанаца и Португалаца. Португалци су добили Бразил, а
Шпанији је припао остатак континента.

ВЛАДАВИНА КАРЛОСА I (V)

 Овај период назива се још и периодом владавине великих Хабзбурга. Односи се на

Карлоса I (V) као и на период владавине његовог сина, Филипа II. Трајао је од 1516.
до 1598.

 Карлос I (V) владао је од 1516. до 1556.

 За време његове владавине настала је аутономна шпанска монархија и дошло је до

империјалне експанзије у Европи и Америци, и Шпанија постаје највећа светска
сила.
 Карлос је син Хуане Луде (Juana la Loca), ћерке Католичких краљева и Филипа I
Лепог (Felipe I Hermoso)- син цара Максимилијана. Његова мајка Хуана постала
је краљица Кастиље после смрти своје мајке. Након неочекиване смрти свог мужа
краљица Хуана је ментално оболела због чега је остатак живота провела заточена у
једној тврђави. Уместо ње владао је њен отац, краљ Фернандо.

 Од бабе по оцу- Марије од Бургоње наследио је Низоземску, Луксембург и

Франш-Конте, од деде по оцу- цара Максимилијана хабзбуршке територије у
Немачкој, од бабе и деде по мајци- Католичких краљева наследио је већи део
Иберијског полуострва. Југ Италије, низ градова у северној Африци и
прекоморско царство.

 У Шпанију је стигао 1517. и својим доласком окончао је владавину кардинала

Франсиска Хименеса Сиснероса (Francisco Jiménez de Cisneros) који је основао
Универзитет у Алкали де Енарес.

 У том периоду букнуо је проблем око градских заједница у Кастиљи. Људи су се

бунили због краљевог претераног поверења које је имао у стране савезнике али и
због огромних количина новца које је узимао из државне касе, како би финансирао
ратове у централној Европи.

 1519. изабран је за немачког цара. Због тога му у загради стоји број V. тј. означава
његову немачку титулу.

 Неколицина кастиљанских градова ујединила се у комуну и образовала веће, тзв.

Свету хунту (Јunta Santa) која је себе прогласила једином влашћу у краљевини,
намесницом краљице Хуане.

 С друге стране на просторима Арагонске круне започео је устанак еснафских

братстава(Comunidades Germanías) у околини Валенсије. Устанак је угушен тек
1522.

 На спољном плану хиспанска империја је у 16. веку била концентрисана на

остваривање три циља:

1. одбрана одређених династијских, верских и политичких интереса ради

успостављања контроле над Апенинским полуострвом.
2. спречавање турског продирања ка западном Медитерану.
3. посредовање у ратовима у средњој Европи.

 1521. Французи су покушали да освоје Навару. Карлос је истовремено тражио

повод да их протера из северне Италије. То је довело до битке код Павије (1525).
Французи су били поражени а Франсоа I заробљен. Потписан је Мадридски
 споразум према којем је Француска прихватила доминацију Шпаније у Италији,
Бургосу и Навари.

 Наследник француског монарха, Анри II такође је испољавао претензије према

Италији. У царству Карлоса I ситуација се знатно закомпликовала због сукоба
везаног за Лутерову реформацију. Рат са Француском уз повремене прекиде траје
до 1559. На крају Француска одустаје од Италије, која ће у наредних 150 година
бити потчињена интересима Шпаније.

 1532. Турци Османлије стижу до Беча, средишта хабзбуршке моћи. Војска

састављена од Немаца и Шпанаца успева да их победи, а три године касније
Карлос I започиње поход против турског адмирала Хајрудина Барбаросе.
Алжирски Бербери су уз повремену помоћ Француске представљали велику
опасност за шпанску монархију јер су пљачкали шпанске и италијанске градове на
обали. 1541. цар је послао део својих трупа у Алжир, али доживео је пораз.

 1556. цар абдицира и на престо долази његов син Филип II. Одлази у самостан
Хусте (Juste) у Екстремадури где 1558. умире.

 1521. царев брат Фердинанд добија патримонијалне државе Хабзбурга у источном

делу Царства- Аустрију и Бохемију да би касније постао и краљ Угарске.

 Остало је нерешено једино питање наслеђа Низоземске. Карлос је желeо да је

препусти свом брату под условом да га наследи Карлосов син, Филип II.
Фердинанд је одбацио ту идеју. На крају је цар абдицирао као краљ Шпаније и
господар Низоземске, препустивши је свом сину Филипу.

 У Немачкој влада цар Фердинанд а у Шпанији краљ Филип. Присан однос

учвршћивали су унакрсним браовима међу рођацима.

СТВАРАЊЕ ШПАНСКЕ АМЕРИКЕ И ОРГАНИЗАЦИЈА МОНАРХИЈЕ

 Административна организација монархије:

- Краљевина Кастиља
- Краљевина Арагон
- Милано
- Напуљ
- Сицилија
- Португал (од 1580.)
- Фландрија (Холандија, Белгија и Луксембург)
- Америка (територија са највише колонија)
- Азија и Африка (територије које су добили у склопу Португала)
 Арагон, Италија и Фландрија имали су засебна већа која су посреовала у случају
локалне и централне власти.

 Вицекраљеви- намесници који су владали на свим територијама Шпаније осим у

Италији, Фландрији и Арагону.

 Fueros- привилегије помоћу којих је шпанска држава сачувала своје средњевековне

институције и друге привилегије.

 Веће финанасија- било је задужено за приходе и расходе.

 Cortés- тело које је представљало народ. Најважније је свакако било Веће Кастиље,
звано још и Краљевско веће. Председник тог већа обично је био бискуп.

 Veladores- врста чувара који су контролисали рад корехидора.

 Врховни савет инквизиције- заједно са црквом мотрио на верску и моралну

ортодоксију.

 Државно веће- произашло из Већа Кастиље. Значајно у области спољне политике,

поготово у 16. и 17. веку.

 Суд Свете инквизиције и Свете службе (El tribunal de la Santa Inquisición y del
Santo Oficio)- имао је за циљ искорењивање јереси и заштиту католичанства.

 Краљевски и врховни савет за Индије (Real y Supremo Consejo de Indias)-

шпанска институција која је имала извршну, судску и законодавну власт над
колонијама Јужне Америке и Филипина.

 juicio de residencia- установа којој су намесници подносили извештај о свом раду,

по истеку мандата.

 краљевски савет (consejo real)- пружао директну помоћ краљу.

 Капитулација у Санта Феу (Capitulación de Santa Fe) – уговор који је Колумбо

потписао са Католичким краљевима. Према том уговору добија велике
привилегије, захваљујући којима је именован за формалног гувернера нових
земаља. Али, када је важност о његовим путовањима стигла до Већа Кастиље, оно
му је ограничило власт.

 1503. у Севиљи се оснива Кућа за послове с Индијама (Casa de Contratación de

Indias) којој је био одобрен монопол над Новим светом.
 1519. америчке колоније су формално припојене кастиљанској круни и добијају
сопствено управно тело- Веће Индија.

 1519. започиње и освајање. Престоница Астека у Мексику, Теноћтитлан

(Tenochtitlán), освојена је 1521 захваљујући Ернану Кортес (Hernán Cortés). Он је
1518. био именован за капетана експедиције. A oдмах након започињања освајања
основао је Веракрус (Veracruz).

 Малинче (Malinche) је била амерички домородац, Кортесова љубавница,

преводилац и саветник. Касније је крштена као Доња Марина (Doña Marina). Са
њом је Кортес добио сина Мартина Кортеса (Martín Cortés).

 Освајачи су углавном били идалги (hidalgos), племићи без земље. У Екстремадури

се обављала регрутација за експедицију.

 Франсиско Писаро (Francico Pizarro) креће у експедицију освајања Царства

Инка. Подстакнут митом о Елдораду осваја престоницу Инка, Куско, 1533.
године. Карлос I именује га за гувернера.

 Организација административног апарата била је довршена 1542. Њега су чиниле

аудијенције и генералне капетаније које су улазиле у састав два вицекрљевства:
Нове Шпаније (Virreinato de Nueva España) и Перуа (Virreinato de Perú).

 Принцип колонизације почивао је на систему повереништва, то јест, енкомијенда

(encomiendas). Реч је о средњевековној уредби на основу које је колонизатору било
допуштено да искоришћава природна блага и радну снагу житеља освојене земље.

 Фра Бартоломе де лас Касас (Fray Bartolomé de las Casas) био је међу реткима
који су се залагали за човечније поступање према америчким домороцима.

 Дијего Колумбо (Diego Colón) открио је Кубу, Јамајку и Порторико.

 Нуњес де Балбоа (Núñez de Balboa)- открио је Пацифик.

 Франсиско де Орсељана (Francisco de Orcellana)- опловио је Амазон (el

Amazonas).

 Теноћтитлан су поредили са Венецијом и Константинопољом. Занимљиво је

поменути и чињеницу да је након 15 година од пада Теноћтитлана тамо уведена
штампа.

 Астеци нису користили новчанице.

 Буна Астека: тужна ноћ (la noche triste)- Астеци заробили више од 70 Шпанаца.
Тада је убијен њихов владар, Моктесума (Moctezuma).

 Америко Веспучи (Américio Vespucio) схватио је да је Колумбо открио Нови

континент, и дао му је име Америка.

 Први универзитет основан је у Лими (Universidad de Lima) у оквиру којег се

налазила Катедра за језик кечуа.

 Tribunal de sabios: „Indias son seres salvajes”

 Requerrimiento- документ који су освајачи читали домороцима приликом

искрцавања на континент. Тим документом су им тражили да прихвате католичку
веру и признају шпанског краља и Круну.

 Ернандо Писаро (Hernando Pizarro)- брат познатог освајача Франсиска, који се

након изласка из затвора враћа у Трухиљо са својом супругом, Писаровом ћерком
Доња Франсиском (Doña Francisca). Дочекују га као хероја.

 letrados- учени правници у средњевековној Шпанији. Углавном су они били

инквизитори.

 los alumbrados- група шпанских мистика из 16. века које је осудила инквизиција.

 ландскнехти—најамничка пешадија.

ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

 1472. јавља се штампа у Кастиљи, а годину дана касније и у Арагону. Прве

штампарије отварају се у : Сарагоси (1473), Валенсији (1474), Барселони
(1475), Мадриду, Толеду и Севиљи (1556).
 Такође, у 15. веку долази до процвата универзитета. Посебно се истичу
Универзитет у Саламанки (основан 1218) и Универзитет у Алкали де Енарес
(основан 1509).

 На универзитетима су се углавном школовали племићи нижег реда.

 Антонио де Небриха (Antonio de Nebrija) био је први шпански филолог,
професор реторике и граматике, као и аутор прве граматике шпанског језика.
“Introductiones in latina gramática“- дело написано на латинском, касније
преведено на кастиљански. ”Diccionarium latino-hispanicum et hispano-
latinum”, “Reglas de ortografía de la lengua castellana”- написана на народном
кастиљанском језику, 1517.

 Ипак, његовим најзначајнијим делом сматра се „Граматика кастиљанског

језика“ (”El arte de la lengua castellana” или “Gramática de la lengua
castellana”) објављена 1492, у Саламанки. Ова граматика је била пресудни
фактор у стандардизацији кастиљанског језика. Заснована је на грчко-латинској
традицији, дидактичког карактера.

 „Језик је пратилац империје“ (”La lengua como compañera del imperio”) -

чувена његова реченица.

 Под Небрихиним надзором сачињена је и “Вишејезична Библија

Универзитета у Алкали де Енаресу“ (“Biblia Políglota Complutense”) чију је
израду наручио кардинал Сиснерос. Написана је на грчком, латинском и
хебрејском. Рађена је од 1520. до 1522.

 У том периоду развија се и шпанско позориште: Хуан дел Енсина (Juan del
Enzina), Лукас Фернандес (Lucas Fernández) и Бартоломе де Торес Нааро
(Bartolomé de Torres Naharro).

 Најпопуларнија дела овог времена била су: „Селестина“ (“La Celestina”) или
„Комедија о Калисту у Мелибеји“ (“Comedia de Calisto y Melibea”) која се
приписује Фернанду де Рохасу (Fernando de Rojas), из 1502, и роман Амадис од
Гауле (“Amadís de Gaula”) из 1508.

 Хуан де Валдес (Juan de Valdés) (1501-1541)- његов брат Алфонсо се сматра

аутором „Ласариља“. Ову тезу развила је професорка Роса Наваро Дуран
(Rosa Navarro Durán) са Универзитета у Барселони. Теза је делимично
прихваћена.

 1529. ”Diálogo de la doctrina cristiana”

 “Diálogo de la lengua”- Валдесово дело написано 1535, а објављено 1737. Дело

је привукло пажњу Инквизиције због чега је протеран у Италију. Ово је
историјски документ о развоју шпанског језика, писан дијалектом из околине
Толеда.

 Два главна аспекта дела:

1. одбрана народног језика
2. читав низ стилски форми

 Узори су му били Небриха и Пјетро Бембо (Pietro Bembo)- аутор прве

италијанске граматике.

 Хуан Луис Вивес (Juan Luis Vivés) (1492-1540), Валенсија- био је познати
хуманиста и еразмиста. Из Шпаније га је протерала Инквизиција. Бавио се
педагогијом, образовањем, сиромаштвом, положајем жене у друштву...

 Вивесова најзначајнија дела: „О истини хришћанске вере“ и „Душа и живот“

(1538)

 Авила (Ávila)- духовно средиште Кастиље. Град настао у 11. веку када су
краљеви после заузећа Толеда покушали да повуку границу јужно од реке
Дуеро.

ПЕРИОД ВЛАДАВИНЕ ФИЛИПА II

 Филип II сматран је мудрим краљем, човеком од интегритета, искреним

католиком. Био је надахнут визијом о планетарној мисији римокатоличке
монархије. Протестанто су га сматрали главном личношћу Црне легенде- био
је приказиван као „дневни демон“. Имао је и надимак Разборити (El
Prudente).

 Важи за најмоћнијег монарха свог времена и великог поборника

ауторитарног концепта владавине. Сматрао је да је простор његове владавине
ограничен католичким и шпанским координатама.

 Када је дошао на власт за нову престоницу изабрао је Мадрид (1561).

 1556. добио је титулу краља Шпаније и Индија. (Rey de España y de las Indias)

 Његову владавину одређују три начела:

1. хиспанизам- био је свим срцем Шпанац и владао је за Шпанију, из Шпаније.

2. германизам- владао је као потомак Хабзбурга и био у присним односима са
њима.
3. универзализам- решеност да посредством шпанске монархије омогући
планетарно ширење католичанства и идеја протестантизма које су биле
формулисане на Сабору у Тренту (1545-1563)

Побуна у Низоземској:

 Филип је Низоземску наследио по очевој линији.

 Општи сталежи Низоземске- једна врста парламента где су били

окупљени представници 17 покрајина. У његовом раду учествовао је и
лични изадлсник суверена- гувернер. У време Карлоса I то је углавном
била жена из породице.

 Маргарета од Парме- његова сестра, била је изабрана за гувернера

Низоземске.

 1556. краљ је решио да заустави деловање протестантске реформе у

Низоземској. То је изазвало протест тамошњег племства које је
тражило сазивање Општих сталежа Низоземске.

 Узрок за то уствари је било социјално незадовољство и економске

разлике. Сиромаштво се највише осећало у еснафима текстилних
занатлија.

 Краљ је укинуо Инквизицију у Фландрији, али протестанти су

захтевали слободу вршења својих обреда. Као одговор на то краљ им је
послао Фернанда Алвареса од Толеда (Fernando Álvarez de Toledo)
или Војводу од Албе (el Gran duque de Alba). Oн им је дао најшира
овлашћења како би угушио побуну.

 1568. у Бриселу погубљени су грофови Егмонт и Хорн.

 Калвинисти су уз помоћ краљице Елизабете водили поморски рат са

Шпанијом. До 1572. Шпанија губи контролу над приобалним деловима
Низоземске. Вођа рата био је Вилијем Оркански.

 1576. Сазвани су Општи сталежи побуњених територија. Територије

су се ујединиле у федерацију под називом Уједињене покрајине. Исте
 године шпанска пешадија којој је држава дуговала паре пљачка
Антверпен. Краљ шаље Алесандра Фарнесеа (Alessandro Farnese) да
интервенише. Био је познат и као Војвода од Парме (el duque de
Parma).

 Oпшти сталежи Низоземске одбацују Филипа као краља 1581.

Португал и Лепант

 1578. умире португалски краљ Дон Себастијан (Don Sebastián). Наслеђује га

његов стриц Дон Енрике (Don Enrique).

 Филип II тражи право на свој део наследства и када Дон Енрике умире он осваја
земљу и проглашава се краљем.

 У међувремену продубио се проблем који је Шпанија имала са деловањем Турака

Османлија на Медитерану. Морискоси из некадашњег Гранадског султаната буне
се против мера предузетих за њихову интеграцију у хришћанско друштво. То
охрабрује Турке да отму Кипар од Венеције и да 1570. освоје Тунис.

 Папа Пије V позива владаре да се уједине у Свету лигу против Турака. Лиги се
придружују Шпанија, Венеција и Ђенова.

 1571. под командом Хуана од Аустрије долази до сукоба са Турцима код Лепанта
у Грчкој. Хришћани побеђују и након тога Света лига се распада.

Непобедива армада

 У другој половини владавине Филипа II долази до сукоба са Енглеском.

Филип је био краљ консорт Енглеске јер је био ожењен Маријом Тјудор,
ћерком Хенрија VIII и Каталине од Арагона.

 1558. Елизабета I долази на власт и обнавља англиканство као званичну

религију у Енглеској.

 1587. погубљена је Марија Стјуарт. То утиче на Филипа II и настаје поход на

Енглеску како би се уништиле англиканске шизме и зауздавање њене
политике ширења.

 Предвиђена флота названа је Непобедивом армадом (Armada Invencible).

Ради се о 130 бродова који су у мају 1588 усидрени на ушћу реке Тахо (Tajo).
 Под командом војводе Медина Сидонија (duque Medina Sidonia) флота
креће на север, према Фландрији где је требало да се укрца око 20000 људи.
Али, у Ламаншу Шпанце је сачекала енглеска флота и нанела им је озбиљне
губитке. Војвода је издао наређење за повратак у Шпанију око Британских
острва. Изложена олујама и нападима Енглеза флота се вратила у Шпанију
изгубивши скоро све бродове. Тек почетком 17. века успева да се опорави.

 Последњих година своје владавине Филип II водио је дефанзивну спољну

политику и учествовао у неколико ратних сукоба.

 Умешао се у верске ратове у Француској и стао на страну католика,

подржавши њихову борбу против присталица Андрија Бурбонског (он је
постао Анри IV када је прихватио католичанство). Тада грађански сукоб
прераста у рат између Шпаније и Француске који је окончан 1598. Миром у
Вервину. Ратове је обележило војно преимућство Шпаније.

 Сукоб са Енглеском наставља се до закључења мира, тачније до 1604.

 За време његове владавине краљевска банка је три пута прогласила стечај

због неумереног трошења новца из колонија: 1557, 1575, 1597.

 1598. умире Филип II, а на власт долази његов син, Филип III. После Филипа
II Шпанија је економски ослабила због лошег руковања богатством из
колонија и протеривања Јевреја и Мавара.

ШПАНСКО ДРУШТВО У 16. ВЕКУ

 Велики прилив злата и сребра стизао је из колонија.

 Углед Шпаније расте, док је привредна моћ заснована на поседовању
земље.

 Новац се троши на финансирање ратова или се плаћају друге потребе

становништва. Углавном завршава у Италији и Фландрији. Због лоше
финансијске политике долази до инфлације и привредне нестабилности.
Инфлација је угрозила првенствено пољопривредне производе. Главни
зајмодавци постале су банке из Ђенове, а Кортес Кастиље 1590. уводи
нови порез, познат као los millones. Морали су да га плаћају и племићи.

 Инквизиција све контролише, а посебно штампање књига које су биле

углавном верског и историјског карактера.

 1559. наредбом Филипа II Шпанцима је забрањено студирање у другим

европским земљама, изузев Италије (Рим, Напуљ, Болоња) и
Португала (Коимбра). Ова одлука доводи Шпанију до културне
изолације. Краљ је ову наредбу донео како би се изоловао од јеретичких
утицаја.

 Долази до наглог развоја градова, најзначајнији привредни центри су:

Валенсија, Севиља, Бургос и Билбао.

 Представници друштва су племићи, ратници и аскете. Друштвена моћ се

мери по површини земље у власништву, а порекло је битније од врлине.

 Јављају се идалги (само у Кастиљи их има око 2500). То су племићи без

богатства који не желе да раде јер им част то не дозвољава. Представљају
прототипове у шпанској комедији.

 Villanos ricos- богати сељаци, типични за Шпанију тога доба.

 Ley de mayorazgo (1504- установио га Фернандо Католички) или La

pragmática sobre el mayorazgo. Према овом закону најстарији син
наслеђује имање, а остали синови: иду у колоније, војне редове, служе на
двору, или се замонаше. “Iglesia, mar o casa real.”

 Подела на класе је изузетно строга. У високо племство спадају: војводе,

грофови и маркизи. То су били гранди и краљевски титулари који су
ратовали, учествовали у власти и уживали огромне поседе.

 Јављају се и пикари- скитнице и пробисвети који зарађују за живот

просјачењем. Право на просјачење имали су заиста сиромашни појединци.
Издавана је и дозвола за просјачење, а казне су биле оштре ако се открију
варалице.
 Подела хришћана на: старе и нове.

 Стари хришћани поседовали су „чистоту крви“. “Estatuto de limpieza de

sangre“- документ којим се доказивало католичанство. Био је потребан
приликом приступања еснафима и самостанима. Донео га је учитељ
Филипа II, Силисео.

 1492. коначно протрани Јевреји, а 1609. Мавари.

 Нове хришћане чинио је углавном покрштени живаљ Мавара и Јевреја.

Целокупно друштво их је одбацивало.

 Mudéjares- покрштени Мавари.

 Conversos- израз који се користио за означавање покрштених Јевреја.

Углавном су потајно ширили јудаизам. Користио се у време ада је
објављен указ о њиховом протеривању.

 Marrano (свиња, прљавко)- термин који се користио за означавање

покрштених хришћана који су својевремено прешли у ислам, али су
временом повратили своју хришћанску веру. Овом речју се исказује
генеалогија шпанског антисемитизма.

 Мавари су се углавном бавили пољоприведом, а Јевреји занатством и

трговином.

 Аљамиао (allamiado)- мешавина арапског и кастиљанског језика. Тим

језиком су причали Мавари.

 1499. у Толеду је пкрент покрет против нових хришћана. Нису могли да

стекну звања и привилегије, а Инквизиција је стално мотрила на њих.

 Робови- регрутовани су међу Маварима и црнцима. Трговима црним

робљем јавља се као последица геноцида над Индијанцима и постаје
уносан посао за који је потребна краљевска дозвола. Најзначајнији центри
за продају робова били су: Севиља, Валенсија и Мадрид.

 Роми- насељавали углавном источно Средоземље. (gitanos)

 У 16. веку у Шпанији је живело више од осам милиона људи. Највише

становника имала је Кастиља.
  Црква је била кључни елемент у одржавању поретка и политичке моћи
монархије. Стално је увећавала богатство разним даровима које је
добијала од верника, бенефицијама и слично..

 Буржоазију су чинили мануфактуристи и трговци, а сељаке људи

ослобођени од службе феудалцима.

 Подела друштва у Кастиљи 16 века:

1. високо племство
2. ниже племство
3. свештеници
4. буржоазија
5. сељаци
6. пикари
7. робови

 У стварању градова сусрећу се три наслеђа и урбане традиције:

хиспанско-јеврејска, хиспанско-маварска и хиспанско-хришћанска.

КЊИЖЕВНОСТ ШПАНСКЕ РЕНЕСАНСЕ

 Ренесанса у шпанској књижевности траје од 1470. па до 16. века.

 Може се поделити на два историјска периода:

1. период Карлоса I (V)
2. период Филипа II

 Период Карлосове владавине обележила је рецепција италијанских идеја, док се

период Филипове владавине истиче по затварању географских и културних
граница. То је, такође, и период контрареформације који је обележио успон
аскетске и мистичарске књижевности (скептицизам, стоицизам и епикурејство).
 Поштују се Платон и Аристотел (посебно његове расправе о позоришту). Цени се
начело: “Ничег превише“ преузето од античких писаца. Захтева се изврсност која
ће аутора одвојити од народа. Осећа се снажан утицај Еразма Ротердамског.

 Најпознатије дело шпанске ренесансе је “Селестина“ («La Celestina»). Њен аутор

је Фернандо де Рохас (Fernando de Rojas). Прво издање датира из 1499. из
Бургоса. Оно је садржало 16 чинова. Временом, у другим верзијама, јавља се још
пет чинова, као и различити називи: «La tragicomedia de Calisto y Melibea». Moже се
 сматрати нечим између драмског дела (због дијалога) и романа (због дужине).
Користи се и назив: novela dramática или novela dialogada. Неки га сматрају и
хуманистичком комедијом, због своје форме. У делу се јавља традиција куртоазне
љубави, елементи из епске књижевности као и дијалози из свакодневног живота.
Афирмише се лик своднице- Селестине. Дело је обојено песимизмом и сматра се да
је узрок томе чињеница да је аутор био нови хришћанин.

Поезија ренесансе у Шпанији:

 Ренесанса се у Шпанији јавља под италијанским утицајем. Први значајни контакти

начињени су 1443. када је краљ Арагона, Алфонсо V, освојио Напуљ и одлучио да
тамо пресели седиште вицекраљевства. На његовом двору почињу да се окупљају
уметници.
 Уводе се једанаестерац и сонет, афирмишу се пасторалне теме и уводе нове
метричке форме: soneto, octava real, terceto, silva, lira...
 Теме: платонска љубав, природа која представља одраз божанске лепоте. У питању
је сеоска идила која се супротставља градском животу, а јављају се и митолошке
теме.

Хуан Боскан де Алмогавер (Juan Bozcán de Almogaver) (1495- 1542)- Уводи нове
метричке форме из Италије. Његово песничко дело објављено је постхумно, у Барселони,
1543.
Гарсиласо де ла Вега (Garcilaso de la Vega) (1503-1536)- Уноси сонет у шпанско
песништво, 38 сонета.
Фернандо де Ерера (Fernando de Herrera) (1534- 1597)- Користи традиционалне шпанске
форме али и уводи неке нове: quintinilla и redondillo. “Algunas obras de Fernando de
Herrera” њетово најважније дело које је за живота објавио у Севиљи, 1582.

Шпанско ренесансно позориште:

 Хуан дел Енсина (Juan del Enzina) (1468-1533)- стварао је у средњем веку и
ренесанси. Сматра се оцем шпанском позоришта. Тек од ренесансе шпанско
позориште почиње да се схвата озбиљно. Његова дела подељена су у два раздобља:
1. средњи век- писао је углавном дела са религиозном тематиком:
“Auto del nacimiento”, “Auto de la pasión”...
2. ренесанса- пастирски, драмски дијалози, еклоге (églogas).

 еклоге (églogas)- драмски пастирски дијалози. Најпознатије еклоге Хуана дел

Енсине су “Égloga de Fileno”, “Égloga de Cristino y Febea”...
  Хил Висенте (Gil Vicente) (1465-1542)- Португалац који се бавио позориштем.
Написао је 44 драмска дела. Писао је црквена дела која су представљала врсту
драмске скице, ограничену на разговор два пастира. Радња није много развијена.
Његово најзначајније дело је: “Trilogía de las barcas”- мит о Харону који превози
душе покојника на онај свет. Састоји се из три дела:
1. Barca de inferno
2. Barca de purgatorio
3. Barca de la gloria
Писао је и комедије од којих је најпознатија: “Don Duardos” са витешком
тематиком. Јављају се и костумбристичке фарсе у којима су представљени обичаји једног
народа: “Farsa de Inés Pereira” и “Farsa de dos físicos”.

 Бартоломе де Торес Наро (Batolomé de Torres Naharro) (1485-1520) – Аутор је

првог теоријског текста који тумачи драмске врсте. Дело датира из 1517 и зове се
“Propalldia”. У делу разликује две врсте комедије: comedia a fantasía (њоме
доминира машта) и comedia a noticia (садржи већи степен мимезе). У овом делу је
први пут употребљена реч jornada у значењу чин.

Лопе де Руеда (Lope de Rueda) (1510-1565)- Био је управник прве позоришне трупе у
Шпанији, под називом “Eufemia” (написао је и истоимено дело). Стварао је под
италијанским утицајем. Аутор је и два пастирска дијалог и 25 интермеца (пасоа). “Las
aceitunas” “Cornudo y contento.” Лопе де Руеда је такође обогатио језик пасоа,
уносећи народне изреке, и то се сматра једним од његових највећих доприноса.

 Пасо (el paso)- кратка драмска врста у прози, комичног карактера која обрађује
теме из свакодневног живота са типичним ликовима (глупан, сводник, црнац,
проститутка). Састављена је од једног чина и представља претечу међуигре (el
entremés).

 Хуан де ла Куева (Juan de la Cueva) (1543- 1612)- претходник Сервантеса. Написао

је 15 драмских комада. Писао је трагедије и комедије. Теме је узимао из античке
књижевности и средњевековних хроника. Значајно дело му је “Ejemplar poético”
(1606) где говори о књижевним родовима и позоришту. Најзначајнија драмска дела
су му: “Смрт краља дон Санча и освајање Саморе” (“La muerte del rey don Sancho
y reto de Zamora”), Бернардо ел Карпио (“Bernardo el Carpio”) и “Седам
кнежевића од Ларе” (“Los siete infantes de Lara”).

 Сматра се да су шпанско позориште створили Лопе де Вега, Педро Калдерон де ла

Барка и Лопе де Вега.

Шпански роман

 У развоју шпанског романа могу се уочити три фазе:

1. сентиментални и витешки роман
 2. пасторални и пикарски роман
3. Сервантесов “Дон Кихот”

 Витешки роман (novela caballeresca)- развија се под утицајем француске

књижевности. Најзначајније дело: “Amadís de Gaula” (1508), Zaragoza. Ауторем
се сматра: Гарсија Родригес де Монталво (García Rodríguez de Montalvo).
Приповеда се о пустоловинама витеза (el caballero andante). Елементи историје
мешају се са легендом и митом.

 Сентиментални роман (novela sentimental)- бави се анализом љубави и

љубавног осећања. Најпознатији романи овог типа: “El siervo libre del amor”-
Rodríguez del Padrón и “Cárcel del amor”- Diego de San Pedro (1492).

 Пасторални роман (novela pastoril)- уклапа се у ренесансне идеале

приближене природи. Углавном се описују љубавни јади пастира. Условно су
идеалистичке врсте романа. Најпознатији роман ове врсте: “Los siete libros de la
Diana”- Jorge de Montemayor, 1558/9, Valladolid.

 Пикарски роман (novela picaresca)- спада у реалистичку књижевност. Првим

пикарским романом сматра се “Лазарчић с Тормеса” (“Lazarillo de Tormes”)-
1554. Први пут објављен у Бургосу, Алкали де Енарес и Антвеперну. Америко
Кастро (Américo Castro) сматрао да је аутор “нови хришћанин”. Његово
мишљење је најприхваћеније. Према тези професорке Росе Наваро Дуран (Rosa
Navarro Durán), аутор би можда могао бити Алфонсо де Валдес (Alfonso de
Valdés), брат Хуана де Валдеса. Дело представља псеудоаутобиографију. Раније
је било забрањивано. У питању је изворно пшанска подврста романа, која је
утицала на настанак пикарске књижевности у Европи. 1573. у Мадриду дело је
штампано у пречишћеној верзији, по наредби Филипа II, под називом:
“Lazarillo Castigado.”

Аскетска и мистичарска књижевност

 Ове две врсте књижевности под снажним су утицајем контрареформације.

 Мистика обухвата сфере затвореног духа, тајно, скривено. С друге стране

аскеза представља напоре којима се одрицањем телесне стране живота,
постом, молитвама, достиже јединство са Богом. Представља врсту пута ка
мистици.

 Представници:

Фрај Луис из Леона (Fray Luis de León) (1528-1591)- Живео је у Саламанци где је
радио као професор на Универзитету. Најзначајнија дела: “La Perfecta casada” и “De los
nombres de Cristo”. Писао је и поезију: “Vida retirada” и “Noche serena”. Бавио се и
превођењем због чега је имао проблеме са инквизицијом, био је затворен у Ваљадолиду
пет година.

Света Тереса де Хесус (из Авиле) (Santa Teresa de Jesús-(de Ávila)) (1515- 1582)-
Оснивала је самостане и била припадница реда кармелићанки. Њена проза има
дидактичку функцију. “Camino de perfección”- најважније дело. Остала битна дела су и
“Las fundaciones”, “Castillo interior” или “Las moradas.”
Cвети Јован од Крста (San Juan de la Cruz) (1542-1591)- песник који је користио
традиционалне шпанске метре, углавном канцоне, романсе и глосе. Најбитнија дела:
“Noche oscura del alma”, “Cántico espiritual” и “Llama de amor viva.”

 Мигел де Сервантес Сааведра (Miguel de Cervantes Saavedra) (1547-1616)-

Песничко дело: представља синтезу два супротстављена тока: poesía italianizante и poesía
tradicional. Писао је различите врсте песама: пасторално-љубавне, пригодне, по угледу на
народну поезију и о поезији и песницима.

Драмско дело: драмом се бавио осамдесетих година 20. века. Дела је стварао по узору
на антику и ренесансу. Ради се о типичним трагедијама и комедијама. “Ocho comedias y
ocho entremeses nunca representados” (1608- 1615), је његова најпознатија збирка, док се
његова трагедија “Numancia” сматра најбољом трагедијом шпанске књижевности.
Говори о историјском догађају из другог века пре нове ере, када су становници шпанског
града, Нумансије, починили колективно самоубиство.

 Међуигра (entremés)- настала из ел паса. Шаљива једночинка уметана између

првог и другог чина комедије. Њено порекло је дискутабилно. Доводи се у везу са
средњевековним француским термином entremеtѕ што је био назив за представе
којима су се забављали гости на свечаним банкетима, између сервирања два јела.
Затим, термин може да се односи и на валенсијански термин entremеѕо, али је
несумњиво њен латински извор глагол intermitere, са значењем intercalar- уметнути.
У шпанском језику сама реч је позната још из 14. века, али је њено значење
варирало, да би у 16. веку коначно добила значење кратког драмског комада. У
значењу кратке представе први пут је забележен на кастиљанском у тексту:
“Crónica de don Álvaro de Luna” из 1443.

Прозно дело:
1585. “Galatea”- његово прво објављено прозно дело, у Алкали де Енарес.
1613. “Novelas ejemplares”- У предговору истиче да је он тај који први пише
оргиналне новеле на шпанском подручју. Збирка садржи 12 новела. Шпански писци
пре њега су само преводили и подражавали италијанске новеле.
1605. “El ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha”- први део Дон Кихота. Дело је
стекло изузетну популарност и зато 1615. пише и наставак. Ово дело представља први
модерни европски роман.
1617. Постхумно је објављено његово последње написано дело “Los trabajos de Persiles
y Sigismunda”. Роман припада подврсти византијског или пустоловног романа (la
novela bizantina). Тема овог дела је љубав двоје јунака. Дело се своди на један мотив:
разлика између хтети и моћи.

КРИЗА У 17. ВЕКУ

 1598. умире Филип II, и тиме се завршава период владавине великих шпанских
Хабзбурга и започиње доба мањих шпанских Хабзбурга, који се односи на период
владавине: Филипа III (1598- 1621), Филипа IV (1621-1665) и Карлоса II (1665-
1700).

 Шпански 17. век другачије се назива и период шпанске декаденције.

 У 16. веку на Иберијском полуострву долази до пораста становништва, крајем тог

века број достиже чак осам милиона. У 17. веку овај број се смањује на седам
милиона.

 Престоница је Мадрид, и у њега пристиже највише досељеника. Разлози опадања

броја становника:

- епидемија куге (1647- 1651 и 1676-1685)- највише захватиле Андалузију.

- учешће у Тридесетогодишњем рату и стални сукоби са Француском.
- пораст религиозности због противреформације и економске кризе.
Свештеници и монахиње нису имали децу.
- исељавање у Америку између 1609. и 1614. Углавном одлазе морискоси из
Андалузије, Арагона и Валенсије.

 Пољопривреда је угрожена због протеривања морискоса, индустријски сектор је

такође у кризи... Трговина је угрожена економском рецесијом и трпи штету због:
унутрашњих царина, високих пореза, манипулације банкарним новцем...

 Спољна трговина се заснива на очувању монопола са америчким колонијама.

Ометали су је једино напади гусара.

Тридесетогодишњи рат

 Владавина Филипа III је означавала предах за Шпанију. Тада су већ почели да се

назиру симптоми економске и социјалне кризе. Војска и армада су и даље
најмоћније у Европи, а колоније су непрестани извор прихода, због сребра.
 Смрт енглеске краљице Елизабете I означила је успостављање добрих односа са
њеним наследником Џејмсом I. Односе између Шпаније и Француске учврстили су
бракови.

 Филип III био је предан лову и верским обредима. Растеретио је себе власти
поверивши је свом изабраном заступникун који се називао valido. У овом случају
то је био војвода од Лерме.

 1618. у Европи је избио Тридесетогодишњи рат. У овај рат био је укључен његов
син Филип IV. Рат је окончан 1648. Вестфалским миром када је призната
независност Низоземске.

 Филип IV показивао је склоности ка уживањима, водио је буран љубавни живот.

Свој престо је проверио Гаспару де Гусману, чувеном војводи Оливаресу (Gaspar
de Guzmán- duque de Olivares). Он је био први шпански статистичар 17. века. Био
је опседнут идејом да врати Шпанији изгубљени углед у Европи. Желео је да
обнови сукоб са Француском, оконча побуну у Низоземској и започне борба против
немачких протестаната.

 1621. истиче перод примирја између Шпаније и Холандије и поново започиње рат.
1625. Шпанци су заузели град Бреду, а Чарлс I напада Кадис.

 1624. војвода Оливарес изложио је краљу свој програм садржан у Великом

меморијалу. Према том програму на целу монархију би морао да се примени
кастиљански модел управљања државом према којем би монарх био истински краљ
Шпаније а не само владар сваке појединачне територије. Један од кључних
ослонаца плана било је стварање Оружаног савеза. Реч је о споразуму између
краљева унутар монархија на основу кога би свака од краљевина унутар монархије
била дужна да допринесе стварању моћне заједничке војске, дајући одређени број
својих војника.

 1640. на празник Корпус Кристи (Corpus Cristi) започиње народни устанак у

Барселони. Депутација је ставила на чело покрета Луја XIII, за краља Каталоније.
Овај догађај у историји је познат као Крвави Корпус (Corpus de la Sangre).

 У Португалу је племство било озлојеђено јер је Лисабон изгубио статус

престонице, и у јесен 1637. избили су велики немири када је Оливарес покушао да
увећа порезе. Племство је сковало заверу и протерало вицекраљицу Маргариту
Савојску. За краља је био проглашен војвода од Брагансе, као Хуан IV. Кортес
Португала легализовао је сецесију и избио је рат који је трајао све до 1668. године
када је призната независност Португала.

Владавина Карлоса II
 Када је наследио власт имао је само четири године. Нови краљ имао је физичке
и менталне недостатке и био је неспособан да има потомство. До његовог
доласка на власт владало је Намесничко веће, премда је истинску власт имао
Хуан Еверардо де Нитхард (Juan Everardo de Nithard). 1669. извршен је државни
удар и на власт је постављен Фернандо де Валенсуела (Fernando de Valenzuela).

 За време његове владавине заустављено је опадање броја становника и

забележен је напредак у пољопривреди. Монетарном реформом из 1680.
повучена је из оптицаја велика количина обезвређеног бакарног новца. По
угледу на Француску створена је Централна трговачка хунта, ради заштите
индустрије и трговине. Прагматиком из 1882. краљ је допустио племству да се
бави поменутим делатностима.

 Ахенским миром Шпанија је добила Франш- Конте а Француска Фландрију.

 Од 1685. Шпанија је постала чланица Аугзбуршке лиге заједно са Аустријом,

Холандијом и Шведском. Миром у Ријсвијку (1697) Шпанији су враћени поседи
у Фландрији.

Противреформација и барок

 У доба владавине тројице Филипа Шпанија је доживела културни процват.

Тај период се назива Златним веком шпанске културе.
 Снажан утицај Римокатоличке цркве осећа се у 16. и 17. и испољавао се у
свим областима живота. Утицај је био прожет противреформацијом.
 Конрегација за Индекс- основао ју је папа 1564. како би била ресор за
контролу против јеретика. Имала је за циљ да попише све књиге које су биле
забрањене католицима.

 Најпознатији верски редови тога доба вили су капуцинери и исусовци.

 Суштински израз духа противреформације био је барок. Шпанска барокна

књижевност прожета је дијалектиком католичке теологије.

 У поезији се истиче Гонгора са својим делима: “Las Soledades” и “Fábula de

Polifemo y Galatea”.

 autos sacramentales- шпански позоришни комади у једном чину, засновани на

световној или религијској тематици, алегоријско- симболичког карактера.
Приказивани су у оквиру црквених празника. У њему се обично излаже нека
хришћанска доктрина или догађај из Библије, а поред ликова из свакодневног
живота (пастир, војник, свештеник...) јављају се и алегоријски ликови (Љубав,
Нада, Смрт... ) Извођени су током 16. и 17. века, а забрањени су 1765.
 краљевским декретом због уношења профаних елемената и застрањивања у
извођењу. Највише их је изводио Калдерон.

 Први помен назива auto, у значењу драмске врсте потиче са почетка 14. века.
Сам настанак аутосакраментала везује се за 14. век и процесије организоване
поводом Телова (Corpus Christi). Од тада почиње свечано да се изводи по
читавој Шпанији.

 Значајно је споменути да је у сликарству образац идеалне лепоте замењен

лепотом стварности. Најзначајнији сликари су Хосе де Рибера (José de Ribera),
Дијего де Силва Веласкес (Diego de Silva Velázquez) и Бартоломе Естебан
Муриљо (Bartolomé Esteban Murillo).

 У вајарству се истичу три школе: кастиљанска (Gregorio Herrnández),

севиљска (Juan Martínez Montañés) и гранадска (Alonso Cano). Aрхитектуру
одликује орнаментална раскош на челу са Ерериним стилом (Ескоријал). Тако
је грађен Пласа Мајор (Plaza Mayor) у Мадриду- Гомес де Мора (Gómez de
Mora). На крају стил достиже претерану китњастост- ћуригеризам
(churrigueresco). Свако дело шпанске архитектуре из 18. века претрпело је
утицај ћуригеризма. Назив носи по групи градитеља из породице Ћуригера.

 Двор у Мадриду грађен је тако да подсећа на Версај. Започет је 1738.

МАНАСТИР ЕСКОРИЈАЛ

 Ескоријал је историјска резиденција краљева Шпаније. Градња манастира

започета је 1558. године под покровитељством Филипа II, који је хтео да се искупи
за рушење и паљење цркве посвећене Светом Лоренцу у бици код Сан Квентина.
Отуда је настало његово право име: Сан Лоренцо де ел Ескоријал (San Lorenzo de el
Escorial). Градња је завршена 1586.

 Рађен је по нацртима Хуана де Ерере (Juan de Errera) и Хуана Баутиста де Толеда

(Juan Bautista de Toledo). Ерера је преузео нацрте за изградњу 1576.

 Сачињен је од: цркве Светог Лоренса, дворишта краљева, краљевске палате, школе,
манастира и библиотеке.

 Базилика је састављена из два дела: први део је служио народу, а други је сачињен
од краљевске капеле и манастирске цркве.
 Од 1579. велики значај има библиотека. Претрпела је пожар 1671. Колекцију чини
и збирка латинских, грчких, хебрејских и арапских текстова.

 Музеј сликарства отворен је 1963. да би се изложиле слике које нису пренете у

Прадо и састоји се из девет сала. Исте године отворен је и Музеј архитектуре који
је 1986. допуњен реконструкцијом справа коришћених за израду манастира.

 Најзначајнији манастирски сликар 17. века био је Лука Ђордан.

 У централном делу се налази краљевска палата сачињена од низа просторија.

Повезана је са осталим деловима манастира и дели се на краљев и краљичин део.

 Ескоријал има и функцију гробнице шпанским краљевима. Постоје два маузолеја.

Први је у барокном стилу, а други је изграђен у 19. веку за потомке краљевске
породице. Краљеви су сахрањивани са леве, а краљице са десне стране.
Сахрањивале су се искључиво краљице које су биле мајке наследника.

 У склопу манастира постоје и две сале за састанке: Sala Vicarial и Sala Prioral.
Служе за састанке монаха који живе у манастиру. Постоји и крило у којем су
смештене монахиње јеронимског реда, најбогатијег у краљевству.

 У оквиру манастира постоји и уредба о одећи. Страни изасланици облаче црни

фрак са оковратником (golilla).

 Са архитектонске тачке гледишта најбитнији део замка је двориште јеванђелиста.

Ради се о дворишту у облику крста које је дизајнирао Ерера 1586. Састоји се од
четири базена који представљају четири јеванђеља. Капела у средини представља
извор Божије милости и духовног живота. Целокупно двориште симболизује рајски
врт.

 Баште: Jardín de los frailes- налази се ван замка ограђена зидовима. Садржи
лавиринте од живе ограде. Излаз из овог врта води ка кући за инфанте (Casita de
arriba). Кућа је саграђена у 18. веку за Дон Габријела (Don Gabriel), сина Карлоса
III.

 Casita de abajo o del príncipe- Саграђена је у 18. веку за Карлоса IV. Одликује је
боља декорација од пређашњепоменуте и већа сачуваност.

Maниризам:

 Правац у историји уметности који се јавља на прелазу из ренесансе у барок.

Развија се у европским земљама и његова ера није временски обележена. У 16.
 веку популаран је на дворовима у Мадриду, Риму и Фиренци. Нема хармонички
рад и одликује га појава првих жена сликара.

Луис де Моралес- Божанствени (Luis de Morales- el Divino) (1512-1586)

 Рођен у Екстремадури. Дела му представљају комбинацију разних сликарских

стилова. Сматра се једним од зачетника маниризма у Шпанији. Одликују га
патетични прикази Христа и Богородице, као и издужене, здепасте фигуре, бела
боја коже и сфумато техника. Карактерише га и тамна боја позадине.

 Мотиве чежње и елеганције преузео је из готског сликарства, наборане

тканине и драперије из фламанског сликарства и узвишени експресионизам
при приказивању лица из германског сликарства.

 Његово прво дело настало је 1546. У питању је слика “La virgen del Pajarito”.
Налази се у цркви Светог Аугустина у Мадриду. Настала је под италијанским
утицајем и одише спокојством.

 Друга позната дела:

- Eccehomo – једна од најпознатијих иконографских композиција.

- La piedad- веома популарна тема у Моралесовом опусу. Постоји више
композиција на ову тему.
- La virgen con el niño- уље на платну из 1570. Разговор мајке са дететом-
мотив средњевековне готике.
- Cristo con el pecador
- Adoración de los reyes

ДОМЕНИКО ТЕОТОКОПУЛОС- ЕЛ ГРЕКО

 Живео од 1541. до 1614. Рођен на Криту. Од 1566. ради као сликар у свом родном
граду. Најзначајније слике из тог периода су: Поклоњење краљева (La adoración de
los Reyes) и Богородичино васкрсење (La dormición de la Virgen).

 Толедо је одувек сматрао својим градом, у њему је провео и највећи део свог
живота.

 Био је под утицајем византијског сликарства.

 У Италију, тачније Венецију, одлази 1567. и тамо добија надимак Грк (El Greco).
Усавршава се у Венецијанској школи где поприма утицаје Тицијана и Тинторета. У
том периоду углавном слика портрете. Најпознатија дела из тог периода су:
 Поклоњење пастира (La adoración de los pastores) и Фрај Феликс Ортенсио
Паравићино (Fray Félix Hortencio Paravicino).

 Након тога, одлази у Рим, где усавршава сликање људских фируга под утицајем
Рафаела, Микеланђела и манириста средње Италије. Значајно је и његово
пријатељство са Ђулијом Кловијом (Јулије Кловић)- хрватски сликар ренесансне
Италије. Најзначајнија дела из тог периода: “Giulio Clovio” и “El soplón”.

 1577. стиже у Шпанију, у Толедо где настају његова најзначајнија дела. Ту његово
сликарство поприма одлике византијских, ренесансних, италијанских и шпанских
елемената. Учествује у осликавању Ескоријала за Филипа II. Најпознатија дела из
тог периода: Поглед на Толедо (Vista de Toledo), Мучеништво Светог Маврикија и
тебанске легије (El martirio de San Mauricio y la legión Tebana)- слика коју је
насликао за краља,али се њему није допала, Сахрана грофа од Оргаса (El entierro
del conde de Orgaz) .

ШПАНСКА КЊИЖЕВНОСТ БАРОКА

 Барокне академије (academias)- језуити, који су унели велике промене у шпанску

педагогију, у својим школама подстицали су изучавање латинске и шпанске
версификације, а вештину ђака су проверавали на такмичењима.

 certámenes poéticos- такмичења на којима су језуити проверавали вештину својих

ђака у версификацији. Из овога су произишли: torneos literarios или justas poéticas/
literarias.

 Kрајем 16. и почетком 17. века појавиле су се прве академије од којих је

најпознатија била Academia de los Nocturnos, у Валенсији.

 Барок (barroco)- књижевни период који је у Шпанији трајао од краја 16. и током
17. века (у Хиспанској Америци трајао је и цео 18. век). Назив потиче од
португалске речи barroco ( у шпанском barrueco) којим се означава шкољка
неправилног облика.

 У књижевности барокни период одликује:

 - одбацивање класичних узора и идеја
- акумулација изражајних средстава
- претераност у изразу
- продубљеност и многострукосст симболичких значења

 comedia nueva o española- специфична шпанска драмска врста, настала у доба

барока, чијим се утемељивачем сматра Лопе де Вега, која се битно разликује од
класичне комедије, са којом је њен творац свесно раскинуо.

 концептизам (conceptismo)- барокни књижевни правац који основу лепоте у

књижевности налази у идејама, оштроумности и мисли. Користе мноштво стилских
фигура, неочекиване метафоре, и таква структура доводи до сложености израза.
Најзначајнији представник је Франсиско де Кеведо.

 conceptо (појам, истанчана мисао)- Почетком 17. века овај термин означава
мишљење о некој ствари. Касније је почео да означава везу између две идеје које су
удаљене и међу којима на први поглед не постоји веза. Та веза се успоставља
помоћу више духовне способности која се назива ingenio, чиме се успоставља
оштроумље, agudeza. Први који је употребио реч conceptо у овом значењу био је
Алонсо де Ледсема (Alonso de Ledsema), у наслову свог дела “Conceptos
espirituales” из 1600.

 cultismo- представља учену реч којом се у лексици означавају неологизми преузети

из латинског или грчког. Чувају основни облик који имају у језицима из којих
потичу, незнатно се прилагођавајући морфологији шпанског језика. Може да
означава и књижевни правац барока који се манифестује у поезији. Песници
трагају за језиком који се разликује од говорног, користе неологизме, углавном
латинске, сложену синтаксу. Представља елитистички ток књижевности који
свесно тежи неразумевању. Најзначајнији представник је Луис де Гонгора.

 gongorismo- термин који се користи како би означио један од токова барокне

поезије, чији је најзначајнији представник у Шпанији Луис де Гонгора. Може се
означити и терминима култизам или култеранизам, мада се под гонгоризмом
углавном подразумева врхунац култизма који је достигнут песничким делом
Гонгоре.

 Главне одлике гонгоризма су:

- потрага за песничким језиком који је удаљен од народног говора

- употреба акумулација и стилских фигура
- угледање на латинску синтаксу и лексику

 novela- у савременом шпанском овај термин углавном означава роман. Реч потиче
од италијанског термина за означавање краће прозне врсте, а у шпанском се први
 пут јавља 1613. када га је Сервантес употребио да означи своје “Узорне новеле”
(“Novelas ejemplares”). У то време се оно што данас називамо романом звало
historia или libro. Краћа прозна врста, тј. новела, у шпанском се назива novela
corta.

 teatro menor (género chico)- мале позоришне врсте. Овим термином се обједињују
све позоришне врсте краће од комедије, које су се изводиле у склопу барокног
позоришног спектакла- између чинова комедије, и на почетку и на крају представе.
У ове врсте спадају: entremés, jácara, baile, loa, mojiganga, sainete.

ФИЛОЗОФСКИ ПРОБЛЕМИ 17. ВЕКА

 Обележје читаве филозофије 17. века је рационализам (racionalismo), тј.

веровање да људским разум сопственим снагама може да досегне апсолутне
истине.

 Главни филозофски проблеми 17. века (решавају се у оквиру супротстављених

опција):

- проблем човека и његове историје (апсолутна вера у његову узвишеност и

свемоћ- потпуно негирање човековох вредности)
- проблем људског сазнања (агностицизам- гностицизам)
- проблем људске слободне воље (предестинација- libre albedrío: doctrina
tomista)
- проблем живота и смрти (вера у бесмртност душе- дуализам између душе и
тела)
- проблем структуре света, времена и простора (неоплатонизам- свет као
привид: идеални свет идеја и наш свет као одраз идеалног код Калдерона)
- проблем Бога (не пориче се постојање Бога, али се јавља пантеизам или
панентеизам)

Божанска милост (la gracia divina)

 Католички писци и филозофи оног времена сматрали су да треба разликовати две

врсте милости: la gracia suficiente- божија милост која може да обећа спас, али која
није довољна да се тај спас оствари, дакле, може да доведе до спасења, а и не мора.
Заступник ове тезе: Луис де Молина (Luis de Molina) Друга врста је la gracia eficaz-
божија милост која заиста доводи до спасења оног коме је подарена. Најзначајнији
представник: Доминго Бањес (Domingo Báñez).

 Барокне одлике:
1. сједињавање супротности: лепо и ружно, духовно и телесно, префињено и
вулгарно, у циљу достизања што већих контраста.
2. динамичност у смењивању идеја и слика.
3. пребогата орнаментика: обиље елемената са украсном вредношћу, склоност ка
истицању детаља и реторичкој елаборацији.

 Однос према стварности:

1. сурови реализам: у којем долази до деформације стварности- стварања карикатура
(пикарски роман)
2. идеализам: пасторална тематика, идеализација живота у природи, природа као спас
од материјалности и порока.
3. скептицизам: у односу према свету, људима, могућностима сазнања.
4. осећање песимизма и разочараности: свет као привид, пролазност живота... У
основи песимизма је стоицизам сенекискичког типа.
5. критика: људи, друштва, обичаја. Предмет критике су углавном људски пороци и
мане- амбиција, лицемерје, завист, ласкање, новац, разне професије.
6. тежња ка симболизму: алегоријска метода у обради тема, грађењу ликова- figuras
morales.

 Однос према уметности:

1. елитизам у уметности- тежња за стварањем аристократске поезије, намењене
одабраној мањини. Тематско, синтаксичко и лексичко подражавање модела.
2. стварање концепције позоришта намењеног најширој публици- вршење
популаризације драмске уметности, комедија- спектакл, забава за широке масе;
раскид са класичним начелима.

 Теме:
1. темтска неоргиналност и разноврсност
2. присуство класичних тема и мотива: carpe diem, грчко-римска митологија, теме
људског живота као комедије.
3. тема части (honor/ honra)
4. теме предестинације и слободне воље
5. присуство разних видова шпанске традиције и фолклора (теме, мотиви, ликови,
метричке форме,стил...)

 Стил:
1. стилска оргиналност
2. акумулација стилских фигура (метафора, хипербола...) и употреба стилске
инверзије- hipérbaton. Из тога проистиче неразумљивост, херметизам, и испуњава
се циљ елитистички оријентисаних писаца.

 Језик:
1. језик у служби естетичких преокупација култиста и семантичке интензификације
концептиста.
2. употреба неологизама

 Метричке форме:
1. неоргиналност метричких форми
2. коришћење традиционалних метричких форми (romance, romancillo, seguidilla,
villancico, letrilla, redondilla, quintilla...) и италијанских метричких форми
(soneto,canción silva, poema, terceto).
3. коришћење традиције шпанске романсе у позоришту.

Луис де Гонгора и Арготе (Luis de Góngora y Argote) (1561-1627):

 Родом из Кордобе (Córdoba), студирао је правне науке да би их после напустио, и

одао се књижевности. Био је латиниста, хтео да уздигне свој језик на ниво
класичног латинског. Називан је шпанским Хомером.

 Гонгора је био следбеник тока чији је зачетник Хуан де Мена, а чији су наследници
Гарсиласо и Ерера. Он наставља ток елитистичке, култистичке поезије-
најистакнутији ток у шпанској и италијанској књижевности образоване средине.
Сву своју пажњу усредсређује на обнову стила, лексике, и синтаксе. Инсистира на
стварању песничког језика који би се у потпуности одвојио од говорног.

 За живота није објавио ниједну збирку песама, а једине које су се појавиле у

штампаном облику су 37. композиција садржане у збирци: “ Flores de poetas
ilustres” (1605). Целокупно Гонгорино дело чине: 94 романсе,121 летриље, и друге
композиције “de arte menor”, 167 сонета, 33 различите композиције “de arte mayor”,
3 дуге поеме: “Fábula de Polifemo y Galatea”, “Soledades”, “Panegírico al duque de
Lerma”, драмска дела: “Las firmezas de Isabela”, “El doctor Carlino”, 124 писма...

Франсиско де Кеведо (Francisco de Quevedo) (1580-1645)

 Дела у прози:
- obras festivas: “Origen y definiciones de la necedad”, “Vida de la corte y oficios
entretenidos de ella”, “Capitulaciones matrimoniales”
- novela picaresca: “Historia de la vida del Buscón, llamado don Pablos” (1626)
- obras satíricas: “Los sueños”
- fantasías morales: “La hora de todos y la fortuna con seso”
- obras políticas: “Grandes anales de quince días”, “Vida de Marco Bruto”
 - obras crítico- literarias: “Aguja de navegar cultos”, “La culta latiniparla”,
“Cuento de cuentos”
- obras filosóficas: “Sentencias”
- obras ascéticas: “Providencia de Dios”, “La cuna y la sepultura”
- traducciones en prosa: “Epístolas de Séneca”
 Дела у стиху:
- poesías amorosas, romances satíricas, burlescas, morales, jácaras, sagradas, fúnebres...
 Драмска дела:
- loas, diálogos, bailes, entremeses...

Oдлике барокног позоришта:

 Шпанска нова комедија прошла је кроз две етапе:

1. од доласка Филипа III на престо (1598) до затварања сала за извођење због жалости
двора (1644)
2. од поновног отварања сала (1648-51) до Калдеронове смрти (1681)

 Прва стална позоришта називају се corrales de comedias. У Мадриду су то: Corral

de la Cruz и Corral del Príncipe, основана 1579. и 1582. У Севиљи је то Corral de las
Atarazanas. из 1574, а у Валенсији, Corral de Olivera, из 1584.

 Глумачке трупе: bululú, gangarilla, garnacha, boxiganga, farándula, compañías de

título (compañías reales)- са дозволом за рад, и compañías de lengua- без дозволе за
рад, тзв. путујуће дружине.

 Позоришни спектакл ишао је следећим редом:

- jácara или el tono

- loa
- la primera jornada
- entremés
- la segunda jornada
- baile
- la tercera jornada
- fin de fiesta или mojiganga

Феликс Лопе де Вега Карпио (Félix Lope de Vega Carpio) (1562- 1635)

 Иза себе оставио огромно књижевно стваралаштво. Неговао је све књижевне

родове, али је најпродуктивнији био у писању лирике и позоришних комада.
 Лопе је реформатор шпанског позоришта, отац шпанског националног
позоришта, утемељивач нове комедије као драмске врсте. Највише драмских
дела Лопеа де Веге настаје крајем 16. века.

 Свој врхунац достиже у комедијама које описују мотиве из традиционалних

легенди и националне историје. Мотив је углавном везан за сукоб између
племића и краља који завршава тако што краљ интервенише. Његова
најзначајнија дела те групе: “Períbañez y el comendador de Ocaña”,” Fuente
Ovejuna”, “El mejor alcalde, el rey”. Његови најзначајнији следбеници су
Тирсо де Молина и Калдерон.

Тирсо де Молина (Tirso de Molina) (1583- 1648)

 У историји шпанског позоришта налази се између Лопеа и Калдерона.

Ангажовао се око афирмације нове комедије, чије је образложење дао у
“Cigarrales de Toledo”, допуњујући Лопеово дело “Arte Nuevo de hacer
comedias”. Право име му је било Габријел Тељес (Gabriel Téllez) и био је син
калуђера реда Orden de la Merced. Иако је био калуђер по професији, по
вокацији је био писац.

 Пажљиво је посматрао друштвени и политички живот у Шпанији, а и сам је

имао прилично активан друштвени живот. Све је то учинило да његово
позоришно дело, за разлику од својих саврененика, пре свега одликују
психолошка продубљеност и снага карактера његових ликова. Његови ликови
су у односу на Лопеове реалистичнији, а у односу на Калдеронове човечнији.
Једно од Тирсових највећих достигнућа је стварање првих правих женских
ликова. Код Тирса жене одликује разноликост, индивидуализоване су и
уздигнуте до аутентичних креација. Сматрао је да разврат води у духовну
пропаст, те стога не зна за лаж и превару.

 Autos sacramentales: “Los hermanos parecidos”, “El laberinto de Creata”

 Comedias religiosas
 Ciclo bíblico: “La mujer que manda en casa”, “La venganza de Tamar”
 Comedias hagiográficas: “La Santa Juana”, “La ninfa del cielo”
 Ciclo filosófico y teológico: Овом циклусу припадају два његова најуспешнија
дела:
- “El burlador de Sevilla y convidado de piedra”. Дело је написано 1619/20. а
објављено 1630. у Барселони. Због многоструке појаве овог лика у разним епохама
и срединама често се заборавља да је он настао у барокној Шпанији 17. века. То је
први Дон Хуан светске књижевности. Као инспирација служио му је племић дон
Мигел де Мањара (Don Miguel de Mañara). Дело је инспирисало Моцарта и
 Молијера. Према схватању цркве Дон Хуаново проклетство састоји се у томе што
захтева анархичну слободу. Сваке године, на Задушнице изводи се Сориљин
(Zorilla)-- “Дон Хуан Тенорио” (“Don Juan Tenorio”. У делу се могу издвојити два
основна мотива: сликање младог племића, бескрупулозног заводника и изазивање
смрти, тј. нечега што персонификује други свет.

Педро Калдерон де ла Барка (Pedro Calderón de la Barca) (1600-1681)

 У оквиру његовог стваралаштва разликују се две епохе: период

костумбристичког позоришта, у којем следи Лопеа, али за разлику од њега
интензивира радњу и смањује број ликова, концентрише радњу на
протагонисту. У другом периоду се удаљава од реалистичког приступа и
показује више оргиналности: пише религијско- филозофске и митолошке
комедије у којима доминирају лирика и идејни садржај.

 Ликови које је створио Калдерон су подвргнути стилизацији, а његова тежња

ка симболизму доводи до понављања људских типова. Из његових ликова се
види да не познаје кључну одлику барока: контраст између лепог и ружног.

 Калдерон ствара свој стил у оквиру гонгоризма и концептизма. Типично

барокна је и његова тенденција ка хиперболи која се манифестује у језику и
ликовима.

 Дела:

- dramas religiosos: “El príncipe constante”, “La devoción de la Cruz”, “El

purgatorio de San Patricio”, “El mágico prodigioso”, “Los dos amantes del
cielo”...
- dramas filosóficos: “La vida es sueño”
- dramas trágicos: “El alcalde de Zalamea”

ШПАНСКО БАРОКНО СЛИКАРСТВО:

 Највећи утицај на сликарство барока Шпаније извршили су Микеланђело и

Каравађо.

 Каравађов стил се највише учврстио у Севиљи.

 Сликарство остаје привржено религиозним темама. Поред религиозних теме

развијају се и световне теме и мотиви.

Франсиско де Сурбаран (Francisco de Zurbarán) (1598- 1664)

 Рођен је у Екстремадури. На његово сликарство утицала је Микаланђелова
кијароскуро техника. У Севиљу одлази 1614. где упознаје Кана и Пачека.

 Најчешће је сликао мртву природу (bodegón) и монахе.

 Најпознатија дела:

- Одбрана Кадиса (La defensa del Cadiz)- Уље на платну, налази се у Музеју
Прадо.
- Шоље и чаше (Tazas y vasos)- мртва природа, уље на платну, налази се у
Музеју Прадо.
- Христ на крсту (Cristo en la cruz)- 1627.
- Свети Серапије (San Serapio)- 1628.

Франсиско Пачеко (Francisco Pacheco) (1564- 1644)

 Упамћен је остао као Веласкесов учитељ. Сурбаран и Кано су такође били његови
ученици.

 Написао је дело под називом “Књига портрета” (“Libro de los retratos”). Дело је
објављено након његове смрти, 1649. Истакао се и као историчар уметности.

 Најпознатија дела:

- Врховни суд (El juicio final)- 1611.

- Митско венчање Свете Инес (Desposorios Míticos de Santa Inés)- 1628.

Алонсо Кано (Alonso Cano) (1601- 1667)

 Рођен у Гранади. На позив војводе Оливареса сели се у Мадрид, 1638.

 Најзначајнија дела:

- Еl milagro del pozo

- Visión de San Juan Evangelista de Jerusalén
- Cristo muerto sostenido por un ángel
- Aparición de la Virgen a San Bernardo
 - Virgen del Rosario- сматра се његовим најбољим делом.

Дијего да Силва Веласкес (Diego da Silva Velázquez) (1559-1660)

 Шпански барокни сликар, рођен у Севиљи. Отац му је био јеврејског порекла.

 Био је шегрт Франсиска Ерере Старијег, али због неслагања прелази у радионицу
Франсиска Пачека (Francisco Pacheco). Постају присни пријатељи и Веласкес жени
његову кћер.

 У 17. веку Севиља је била најразвијенији град, због веза са Новим Светом.
Севиљска школа утиче на Веласкеса (између осталог и на Пачека, Ереру,
Сурбарана и Муриља) и тамо настају прве Веласкесове слике мртве пририде
(bodegón).

 1617. полаже сликарску заклетву пред Богом и почиње да добија поруџбине

углавном од цркве. Узор у сликању натуралистичких призора био му је Каравађо.
Користио је тенебристичку технику (кјароскуро).

 Најпознатије слике из севиљског периода:

- Старица пржи јаја (Vieja friendo huevos) 1618.

- Мулаткиње (Las mulatas) 1618. Ради се о слици у слици. На слици је
приказана мртва природа док се напољу дешава света сцена.
- Водоноша из Севиље (El aguador de Sevilla) 1618- 1619. Слика носи скривену
алегорију која алудира на три човекова животна доба.
- Поклоњење мудраца (Adoración de los reyes) 1619. Налази се у Праду. Сматра
се да је у питању портрет његове породице.

 Убрзо одлази у Мадрид и постаје сликар на двору Филипа IV, што му доноси
племићку титулу. 1628. упознаје Рубенса који утиче на њега. Резултат овог
познанства су слике Бахов тријумф (El triunfo de Baco) или Пијанци (Los
Borrachos). 1629. одлази у Рим где је боравио годину дана. Почиње да слика
дворске портрете и дела религиозне тематике. Разапети Христ (Cristo Crucificado),
најпознатије дело религиозне тематике настало у Италији.

 Веласкес је био позван и да украшава краљев летњи дворац Буен Ретиро (Buen
Retiro). Најзначајније дело тог периода је Предаја Бреде (La rendición de
Breda),1634-1635. Приказује тренутак предаје Бреде Шпанцима.

 Његов најбољи ученик, Хуан Батиста Мартинес де Маса (Juan Batista Martínez de
Masa) жени се његовом кћерком, Франсиском. 1636. Веласкес постаје званичник у
 дворској гардероби и ради серију портрета за краљеву ловачку кућу. Најпознатије
слика тог периода је Филип IV у лову (Felipe IV cazador).

 1643. након смрти његовог таста поново одлази у Италију. Тамо мења своје слике
за два уметничка дела. У питању су слике врта у вили Медичи. 1651. на захтев
краља, враћа се у Мадрид.

 1650. слика Портрет папе Иноћентија Х (Retrato de Inocencio X).

 Једини женски акт који је насликао је Венера пред огледалом (Venus del espejo),
1650. Представља једну од најчувенијих слика нагог женског тела.

 Ипак, његово најпознатије дело су Мале дворске даме (Las Meninas). Дело
називају и јеванђељем Веласкесовог сликарства. Слика се налази у Музеју Прадо у
Мадриду и на њој је приказана инфанткиња Маргарета, краљева кћерка. Фигура
девојчице је јасно истакнута у односу на остале, а приказан је и Веласкесов атеље.
Лево, приказује себе како слика, десно два кепеца, дворске луде и ловачког пса. У
огледалу се одражава лик краља Филипа о његове супруге, краљице Маријане
Аустријске.

 Прича о Арахни/ Преље/ Ткаље (La fábula de Arcané/ Las Hilanderas)- 1658.
Приказује ликове у покрету.

 Последњих година живота није насликао ни једно дело, због дужности на двору.
Умире у Мадриду, 1660. Сахрањен је у цркви Сан Хуан Баутиста.

Хуан Валдес де Леал (Juan Valdés de Leal) (1662-16991)

 Већи део живота провео је у Севиљи. Отац му је био јувелир и то се касније

одразило на његово стваралаштво. Ученик Антониа дел Кастиља (Antonio del
Castillo). Поред сликарства бавио се и декорисањем грађевина.

 1649. одлази у Севиљу. До Муриљове смрти био је у његовој сенци. Упркос

супарништву, Муриљо веома утиче на њега.

 1660. Један од оснивача Сликарске академије у Севиљи.

 Сматран је највећим колористом Шпаније тога доба, а његова дела одликују

песимизам, драматизам, веродостојност и патетика.

 Постоје две фазе у оквиру његовог стваралаштва:

1. користи разноврсније боје, јарке и веселе

 2. окреће се хладнијим тоновима. Најпознатија слика из овог периода је
“Desposorios de Santa Catalina”

 Урадио је циклус слика за манастир у Буенависти. Најбитније слике тог периода су:
- El bautismo de San Jerónimo
- La liberación de San Pedro
- Virgen de las cuevas

 Такође, урадио је серију слика о животу Светог Игнасија.

 Оно по чему је највише познат су две слике под називом: In ictu oculi и Finis gloriae
mundi. Прва слика симболише пролазност живота. Свећа је симбол људског
живота, а назив у преводу на српски значи трептај ока. Порука слике је да је смрт
једнака за све и да јој се не може измаћи. На другој слици представљена су два
леша која се распадају. Централно место на слици заузима вага која упоређује
људске врлине и мане.

Бартоломе Естебан Перес Муриљо (Bartolomé Estéban Ruíz Murillo) (1617-1682)

 Рођен и умро у Севиљи. Послат да учи занат код Хуана де Кастиље (Juan de
Castilla). Његове прве слике биле су религиозне тематике и продавале су се на
вашарима. Често су га називали шпанским Рафаелом.

 1642. путује у Мадрид где слика угледајући се на Веласкеса, који му је био идол.
Тамо се упознаје са сликама великих фламанских уметника (Рубенса, Ван Дајка...).
По повратку у Севиљу слика 11 религиозних слика за манастир Светог Франческа.

 1660. постаје управник ликовне академије у Севиљи заједно са Франсиском Ерером

Млађим. На њега су највише утицали Да Винчи, Микеланђело, Каравађо... У
његовом стваралачком опусу могу се срести мотиви пикара.

 Најзначајнија дела:

- Autoretrato- насликан 1670. Насликао га је како би остварио жељу своје деце.

- Inmaculada concepción de El Escorial- 1660-1665. Уочава се утицај Сурбарана.
- Anunciación- 1660. Музеј Прадо, Мадрид. Једно од његових
најрепрезентативнијих дела. Уочава се утицај Рубенса.
- Dos mujeres en la ventana- датира из позног периода његовог стваралаштва.
Ради се о натуралистичком приказу две жене, сумњивог морала.
- La sagrada familia del pajarito- 1649/1650. Натуралистички мотиви.
- Niños comiendo melón y uvas- Каравађовско осветљење. Тема карактеристична
за Севиљу 17. века.
- Niños jugando a los dados- Такође утицај Каравађа. Иста композиција као и на
претходној слици.
 Франсиско де Рибалта (Francisco de Ribalta) (1565-1528)

 Живот је провео у Мадриду и Валенсији. Утицаје је примао од италијанских

уметника на челу са Каравађом.Утицао је на многе уметнике, као што су
Муриљо, Веласкес, Сурбаран...

 Најзначајнија дела:

- Cristo sobre la cruz antes de la crusifixión- створио ово дело са 17 година. На

слици се уочава и аутопортрет Рибалте.
- Los preparativos de crusifixión- утицај Каравађа огледа се у натуралистичком
приказу ликова
- Aparición de Cristo a San Vicente Ferrer- 1604.
- Última cena
- Presentación de la Virgen en el templo-1620.
- Abrazo de Cristo a San Bernardo

Жозеп де Рибера (Josep de Ribera) (1591-1652)

 Барокни сликар који припада валенсијанској школи 17. века. Зачетник покрета
натуралиста у Шпанији. Имао је надимак el españoleto, што у преводу на српски
значи шпанчић. Већи део свог стваралаштва развио је на Академији Светог
Луке. У 20. години постао је главни сликар цркве у Парми.

 За Универзитет у Осуни насликао је чувену слику- El Calvario.

 1624. постаје главни сликар двора у Напуљу. Добија много наруџбина међу
којима се истичу прикази мучеништва светог Бартоломеа. Папа Иноћентије Х
прогласио га је витезом Одреда Христа.

 Постоји дилема да ли припада шпанској или италијанској уметности. Познат је

по сликама мучеништва.

 Стварао је и дела митолошког и световног карактера:

- Mujer barbuda
- Niño cojo
- Venus y Adonis

 Што се тиче мучеништва Светог Бартоломеа познат је цртеж из 1624, а 1639.

урадио је дело Martirio de San Bartolomé за Музеј Прадо.
 Познатија дела су му још и:

- Inmaculada concepción- најважнија од свих слика са маријанском темом у 17.

веку. Уједно представља и најважније Риберино дело.
- Trinidad- 1636. за Музеј Прадо.
- Еl sueño de Jacob
- Comunidad de los apóstoles
 Утицао је на северне уметнике, као што су Ерико Фламинго, Хенрих Ван Сомер...
Ипак, највећи утицај извршио је на наполитанске сликаре: Максимо Станционе и
Доминико Вакаро.

Златно доба шпанске музике у 16. веку

 У 16. веку развијају се музичке капеле (capillas musicales) и других облика из

15. века. Развија се и вишегласје, и осећа се утицај фламанских композитора.
Јачају културне везе са севером Европе,а у музици су присутни мистицизам и
контрасти.

 Композитори стварају при катедралама а развој инструменталне музике у тесној

је вези са мимиком и игром. Врхунац музике достиже вихуела (врста музичког
инструмента популарна у Шпанији и Португалу).

Кристобал де Моралес (Cristóbal de Morales) (1500-1553)

 Сматра се најважнијим полофоничарем 16. века. Био је првенствено

црквени композитор. Његов стил одликује мешавина традиције и
ренесансних утицаја. Важним обележјем његовог стваралаштва сматра се
разумљивост текста.

 Писао је мисе, мотете, ламенте, химне и magnificat.

 Његовим најбољим делом сматра се Emendemus in melius.

Франсиско де Гереро (Francisco de Guerrero) (1528- 1599)

 Моралесов ученик, вођа катедрале у Севиљи. У највећој мери био је црквени

композитор. “Canciones y villanescas espirituales” је његова збирка композиција
написана на кастиљанском. Једну од његових најпознатијих песама из те збирке
користио је Лопе де Вега у својим међуиграма. Ради се о песми “Si tus penas no
pruebo”.

 “El viaje de Herusalén” je његова аутобиографија.

 Висенте Еспинела (Vicente Espinel) га је похвалио у свом делу “Diversas rimas”

 Компоновао је мисе, мотете, реквијеме, химне, мадригале и виљансико.

 Од савременика се разликује по томе што је иза себе оставио инструментални

опус.

Томас Луис де Викториа (Tomás Luis de Victoria) (1548-1611)

 Највеће име шпанске вокалне вишегласне музике. Искључиво црквени

композитор у чијим се делима осећа утицај мистицизма и Палестрине.

 Компоновао је мисе, мотете, химне, псалме..

 Његово најзначајније дело је Officium defunctorum, написано за ћерку Карлоса I (V)

после њене смрти.

 Друга позната дела су му Ave Maria и O magnum mysterium.

Вихуелисти и латуисти 16. века

 Вихуела (vihuela de mano) представља обележје процвата световне музике у 16.

веку.

 Композиције за вихуелу прожете су народним духом: виљансико, сонет, романса,

тјенто...

 На крају 16. века вихуела уступа место инструментима са диркама и виоли да

гамби (viola da gamba).

Луис де Милан (Luis de Milán) (1500-1561)

 Познати вихуелиста. Међу првима је саставио збирке за овај инструмент. “Libros de

motes de damas y caballeros” (1535), “El Cortesano” (1561), “Libro de música de
vihuela de mano intiitulado El Maestro” (1536),

Луис де Нарваес (Luis de Narváez)

 Служио на двору Карлоса I (V) и Филипа II. Био је посвећен вокалној музици.
 Најбитније дело му је “Los seis libros de delfín de música de cifra para tañer vihuela”,
1586.

 Diferencia- варијација, најранији помен форме.

Алонсо Мудара (Alonso Mudarra) (1510-1580)

 Поред композиција за вихуелу, писао је и за гитару. Писао је фантазије, тјента,

романсе, паване...

 Најпознатије дело “Tres libros de música en cifra para vihuela”, 1546.

Мигел де Фуенљана (Miguel de Fuenllana) (1500-1579)

 Истакнути вихуелиста, био је слеп од детињства. Неке од његових дела писаних

у народном духу користио је Лопе де Вега.

 “Libro de música para vihuela, intitulado Orphenica lyra”, 1554. Најважније дело
које је посветио Филипу II.

 Поред наведених најистакнутији вихуелисти 16. века су били и: Енрикес де

Валдерабано (Enríquez de Valderrábano), Естебан Даса (Esteban Daza), Диего
Писадор (Diego Pisador).

 1975. објављен је рукопис “Un ramillete de flores”.

 Лаута (laúd) је у Шпанији у 16. веку доживела пад популарности због арапског
порекла, али и због прихваћености вихуеле. Најпопуларнија лаута тога доба
имала је 11 жица. Композитори за вихуелу често су писали и за лауту јер се ради
о сродним инструментима.

Барокна музика у Шпанији

 Јавља се као противтежа ренесанси. Од облика се посебно истичу монодија и

опера.

 Што се тиче религиозне музике и облика развија се музика за оргуље и шпанска

инструментална музика.

 Најпопуларнији инструменти су гитара и харфа.

 Световна вокална музика сачувана је у песмарицама а од форми се истичу романса,
виљансико и кансјон.

 Када се говори о музици у позоришту, битна фигура је Феликс Лопе де Вега

Карпио и Педро Калдерон де ла Барка.

 Прва опера је Шума без љубави (La selva sin amor) из 1627.

 1660. oпера Пурпур- боја руже (La púrpura de la rosa).

 Хуан Идалго (Huan Hidalgo) је први забележени композитор опера у Шпанији.

 Сарсуела (zarzuela)- на кулинарском језику ова реч означава врсту јела од шкољки
и рибе. У музици означава оперету која се на сцени говори и пева, која је крајем 19.
и почетком 20. века била најпопуларнија. Настала је на традицијама кратких
позоришних комада 16. и 17. века и обједињује инструменталну музику са певаним
и рецитованим деоницама.

 Прва сарсуела у Шпанији Фалеринин врт (El jardín de Falerina, 1643.

 Калдеронови комади Залив сирена (El golfo de sirenas) и Аполонов ловор (El laurel
de Apolo) , 1657.

 Љубомора звезде ствара (Los celos hacen estrellas)- Хуан Идалго. То је прва
сачувана сарсуела.

 Себастијан Дурон (Sebastián Durón)- Бој дивова (La guerra de los gigantes) –
1700.То је последња аутентична шпанска творевина. Након тога настају опере по
италијанској моди. Прва се користи италијанским називом опера (ópera).

 Пјетро Чероне- по његовим операма су се креирале шпанске опере, углавном.

Шпанска архитектура 16.века и платерескни стил

 Ренесансни стилови у архитектури:

- платерескни стил (estilo plateresco)
- пуризам (purismo)
- Ерерин стил (estilo Herreriano)
- Стил Сиснерос (Estilo Cicneros)

 Платерескни стил- долази од речи la plata, што значи сребро. Дијего Ортис де
Суњига (Diego Ortíz de Zúñiga). Jавља се крајем 15. века и представља спој
касноготског, фламихеро и мудехар стила са италијанским ренесансним
 утицајем. Главне одлике овог стила су: фасаде подељене у три секције и
изразито китњаста декорација. Достиже свој врхунац за време владавине
Карлоса I (V). Jавио се и у Мексику, а највише трага је оставио у сликарству и
вајарству. Представници: Диего де Алкасар (Diego de Alcázar)- Hospital de Santa
Cruz, Родриго Хил де Онтањон (Rodrigo Gil de Hontañón), Диего де Риањо
(Diego de Riaño)- Ayuntamiento de Sevilla. Moже се уочити на различитим
грађевинама, тачније на фасадама: Универзитета у Ваљадолиду, Универзитета у
Саламанки....

 Пуризам- Јавља се између 1530. и 1560. највише у Кастиљи и Андалузији.

Одликује га једноставност и фокусира се на решавање структуралних проблема.

 Представници:

- Las medidas del Romano- Diego Sagreda

- Alcázar de Toledo- Alonso de Covarrubias- 1537.
- Fachada de Universidad de Alcalá de Henares- Rodrigo Gil de Hortañón
- Palacio de Carlo I (V) en Granada- Pedro Machuca
- Catedral de Granada- Diego Siloé- 1528.

 Ерерин стил- јавља се у последњој трећини 16. века. Зачетником се сматра

Хуан де Ерера. Потиче од Хабзбурга. Главне одлике одлике овог стила:
геометријска прецизност, одсуство украса, пирамидни облици...

 Представцици:

- Convento San Lorenzo de El Escorial (1579) и Catedral de Valladolid- Juan de

Errera
- Plaza Mayor (Madrid) (1580)- Francisco de Mora

 У 20. веку оживљава се ереризам, Plaza de Moncloa.