Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Катедра за иберијске студије

Група за шпански језик, хиспанске књижевности и културе

Резиме стручног текста:

Кузмановић Јовановић, Ана, Социолингвистичка историја

Иберијског полуострва и иберороманских језика – са посебним освртом
на кастиљански (шпански), португалски, галисијски и каталонски језик

Студенти: Уна Исаиловић 2023/00396

Лука Костадиновић 2023/00792

Професор: др Ана Кузмановић Јовановић новембар 2023,

Београд
 Откриће санскрита у 18. веку у Индији изненадило је лингвисте због сличности с
грчким и латинским. То је покренуло проучавање индоевропских језика и реконструкцију
њиховог заједничког прајезика. Традиционална теорија о номадским праиндоевропљанима
с јужне Русије сада се суочава с новом идејом о земљорадницима с Кавказа и
Мезопотамије. Миграције су преносиле језик и пољопривредне технике, обликујући
индоевропске језике. Ова реконструкција прајезика представља успех дијахронијске
лингвистике.

Индоевропски језици развили су се кроз миграције преко Иберијског полуострва до

Скандинавије на западу и до Ирана, Пакистана и Индије на истоку пре више од 5000
година. Различите гране, попут анадолске, грчко-јерменско-индо-иранске, келто-итало-
токарске, и балто-словенско-германско-илирске, створиле су своје језике, укључујући
хетитски, грчки, јерменски, ведске, и персијски, с посебним културним доприносима.

Келтски језици су некада били заступљени широм Европе, од Бискајског залива до

Црног мора и Мале Азије, али данас се говоре само у деловима Велике Британије, Ирској,
острву Ман и Бретањи у Француској. Италијански језици су се развили у две гране,
латинско-фалискичку и оско-умријску, од којих су сви језици на Иберијском полуострву
потекли из латинског. Токарски језик, иако давно нестао, важан је за разумевање ширења
индоевропских језика из Анадолије.

Романски језици потичу из Римског царства и данас се говоре од Португала до

Украјине. Ова језичка породица обухвата широку територију, укључујући делове Африке.
Савремени Романски језици имају преко милијарду говорника широм Америке, Африке и
дела Азије. Групишу се у Иберороманске, Галороманске, Италороманске и
Балканороманске језике, са различитим дијалектима и богатом историјом. Осим
територија где се раније говорио латински, нови домови Романских језика су се
проширили колонизацијом. Ова разноврсна породица језика оставља снажан културни и
лингвистички печат.

Индоевропска присутност на Иберијском полуострву није директно потекла из

Анатолије, већ је посредно дошла из централне Европе и Подунавља. Први археолошки
трагови Индоевропљана на Иберијском полуострву потичу из 15. века п.н.е. Полуострво су
насељавали различити народи још од палеолита, долазили из континенталне Европе и
северне Африке. Иберијско полуострво је постало историјски значајно у 1. миленијуму
п.н.е. кроз трговинске везе с Феничанима и Грцима. Иберија је стварала културну
разноликост коју Страбон описује у историјском контексту, а посебно долази до изражаја
током сукоба између Рима и Картаге.

Феничани и Грци нису много забележили о аутохтоним народима Иберијског

полуострва. Страбон је, пет векова касније, дао нешто више информација. Римљани су
делимично романизовали Иберију, али Баски су сачували језик и културу до 21. века.Запад
и север Иберијског полуострва били су индоевропски, док су исток и југ насељавали
народи неиндоевропског порекла. Етничка и језичка комплексност трајала је кроз
историју.Келти, Лужитани, Грци, Ибери, Баски и Тартесани су били народи на Иберијском
полуострву. Келти су били распрострањени, посебно у Келтиберији, док су Лужитани
насељавали централни запад. Грци су трговали и оснивали колоније. Ибери су били
неиндоевропски народ с властитим писмом. Баски су очували језик до данас, а Тартесани
су слабо познат народ из западне Андалузије. Етничка и језичка разноликост трајала је
кроз историју Иберије.

Рим је започео романизацију Иберијског полуострва сукобом с Картагином у

Првом пунском рату. После Другог пунског рата, Рим је анексирао Иберијско полуострво
202. године п.н.е. Отпор романизацији трајао је, али Рим је кроз војне кампање и
колонизацију задржао доминацију до 19. године п.н.е.

Рим је ширио романизацију Иберијског полуострва од Средоземног мора до река

Бетис и Ебро. Док су већина области били под римском влашћу између 155. и 133. године
п.н.е., северне области (Галија, Астурија, Кантабрија, Баскија) опирале су се дуже.
Латински језик постао је доминантан, али су неиндоевропски језици остали у контакту са
супстратима. Романизација је обликовала друштвене, војне, образовне, пољопривредне и
верске структуре, с варијацијама ширења латинског кроз регионе током два века.

Хиспанија, под Римском влашћу од 1. века нове ере до 5. века, била је подељена на
административне јединице попут Баетице, Луситаније, Галлаецие, Таррацоненсиса и
Цартагиненсиса. Римски утицај довео је до постепене језичке и културне промене, с
латинским као кључним језиком и фактором престижа.

Романски језици, попут шпанског, португалског и италијанског, имају глобалну

заступљеност у Европи, Америци, Африци и Азији. Настали су из латинског језика, чије
ширење је резултат политичке и војне моћи Рима. У антици је латински постао језик
културе на Апенинском полуострву, а затим се проширио на већи део Европе. Падом
Западног римског царства, латински се фрагментисао и трансформисао у романске језике,
очувавши свој утицај и престиж.