Словени у далекој прошлости

Историја сазнања о Старим Словенима

- Стари аутори о раним Словенима
Прва сазнања о Старим Словенима, званим Венеди срећу се код грчко – римских
аутора. Словени себе никада нису називали Венедима. Њих су тако називали њихови
суседи.
Први етноним Венеди среће се у делу Naturalis Historia Гаја Плинија Старијег (поч. 1.
века). Он помиње Венеде набрајајући племена која настањују територију источно од
Висле, у суседству германских племена Ингевона.
Подаци о Венедима срећу се и код римског историчара Публија Конрлеија (1. век). Он
спомиње да источно од Германа живе Венеди, који граде куће, носе штитове и крећу се
пешице.
По Клаудију Птоломеју (89 - 167) Венеди су једно од највећих племена европске
Сарматије, чија је западна граница река Висла. На југу граница су Карпати и северна
обала Понта (Црно море). Северна граница је Балтичко море.
На основу ових података Венеде треба локализовати у басену Висле, Балтичког мора и
Карпата.
На Појтингеровој табли (3. век) Венеди се налазе на 2 места - СИ од Карпата у горњем
току Висле и Дњестра и између Дунава и Дњестра.
Почев од 6. века Словени се називају својим именом. Византијски аутори (Прокопије,
Менандар Протектор, Теофилакт Симоката, Маврикије) описују Словене Подунавља и
Балканског полуострва.
Јорданес у делу Гетика (551. г.) пише да су племе Венеда назива Склавенима и Антима
и да су позанти по 3 имена – Венеди, Склавени и Анти. Живе на територији Висле.
- Представе о Старим Словенима у хроникама и историјским списима средњег века
Староруски писац Нестор (12. в.) почиње историју Словена од зидања Куле
вавилонске. Најстарија територија Словена након њиховог доласка из Предње Азије биле
су земље уз доњи ток Дунава и Панониија. Повод за њихову селидбу био је напад Волоха.
Пољски исотричар прве пол. 13. века у Хроници Пољске пише да је колевка свих
словенских народа била Панонија. Он каже да је прародитељ Словена био Пан. Његови
синови предводили су расејање Словена из подунавских земаља – Чех је кренуо у Чешку,
Лех у Пољску, а Рус у Русију.
Почетком 12. века Гвидо из Пизе (Равенски географ) везује Словене за Скитију, која се
налази између земаља Финаца, Нормана, Карпа и Росколана. Он разликује 2 Скитије –
Скитију где живе Словени и Велику Скитију у којој владају Хазари. Словенска Скитија
била је између Балтичког мора и Карпата.
Мавро Орбиније (између 16 и 17. в.) каже да су Словени заједно са Германима потекли
из Скандинавије. Прво су се населили у Сарматији. Он Словене види и у другим
племенима – Вандалима, Илирима, Готима, Аланима и Аварима.
По чешком филологу Ј. Добровском Словени нисубили Трачани, Дачани, Гети или
Илири, већ су они посебан европски етнос. Њима су по језику најближи Литванци.
Првобитно Словени су се населили у горњем току Висле, Одре, Мораве и Лабе.
Чешки научник П. Ј. Шафарик (1795 - 1861) је тврдио да зачаетке Словена треба
тражити у Европи. Они су се по њему развили у близини сродних индоевропских племена
– Келта, Германа, Литванаца и Трачана. То је територија од Одре до Дњепра и од Карпата
до Балтика и језера Иљмен.
Чех Лубор Нидерле каже да је заједно са другим индоевроспким језицима током 2.
миленијума п. н. е. постојао и балто – словенски језик. Као резултат његове поделе у 1.
миленијуму п. н .е образовао се прасловенски језик. Од његовог формирања почиње и
историја Словена. Он износу претпоставку да су Стари Словени били Неври, Будини и
Скити. Словени су се на почетку наше ере налазили СИ од Карпата, на истоку до Дњепра,
а на западу до горњег тока Варте. Северни суседи били су Балти.
По Косини, Словени су у прошлости живели у Припјатском Полесју и тек после 375. г.
почели су да се насељавају на подручју до Елбе.
Рибаков почетак историје Словена везује за 15. в. п. н. е. и издваја се неколико етапа.
Прва је повезана са тшињецко – комаровском културом (15 – 13. в. п. н. е.). Друга етапа
(12 – 3. в. п. н. е.) назива се лужичко – скитска. Трећу етапу представља пшеворска и
зарубињецка култура (2. в. п. н. е. – 2. в. н. е.), а четврта етапа (2 – 4. в.) чини утицај
Римског царства. Пета етапа (6 – 7. в.) обележена је обнављањем словенског јединства.
По Јоакиму Херману Словени су се формирали на десном приобаљу средњег
Подњепровља. Њихову основу чине племена тшињецке културе, а словенски етнос се
развио из чернолеске културе. Даља историја повезана је са зарубињецком, а делом и
черњаховском и пшевроском културом.
Чешки археолог Здењек Вања сматра да историја Словена започиње од 6. в. Настанку
прасловенског језика претходиле су интерграције Словена и њиховог језика у балто –
германо – словенској сфери. Формирање словенског етноса одвијало се на месту додира 3
културе – источног дела пшеворске, СЗ дела черњаховске и јужног дела зарубињецке
културе. Ипак, ниједна од ове 3 културе по њему није словенска.

Етногенезологија Словена
- Лингвистика и етногенеза Словена
Словенски језици припадају индоевропској породици језика, којој припадају и
балтички, германси, италски, келтски, грчки, јерменски, индоирански, албански као и
трачки, илирски, венедски, анадолски и тохарски.
Време када долази до поделе индоевропске језичке заједнице је прва половина трећег
миленијума п. н. е.
Прасловенски језик није се формирао као самосталан пре првог миленијума п. н. е.
Нидерле је тврдио да је он настао у првом миленијуму п. н. е., а Ерхарт је сматрао да је
настао око 700. г. п. н. е.
У другој половини првог миленијума п. н. е. словенски језик се развио као посебан
језик. Словенски језик најближи је балтичком језику. Управо због тога у лингвистичкој
литературу преовладава мишљење да је словенски језик настао од периферних дијалеката
балтичког језика.
Такође има и теорија о словенски – иранским језичким везама. Општом анализом ових
веза може се закључити да су Словени били стални суседи скитско – сарматских племена.
На основу овога прапостојбина Словена може се лоцирати у средњем Подњепровљу и
Волинији.
Несумњиво је и иранско порекло неких словенских богова, нпр. Хорс, Дажбог, Сварог
и Симаргл.
Може се веровати да су у раној фази развоја прасловенског језика, Словени живели у
суседству Западни Балта и да су их од северноиранских племена делили Трачани. У
следећој фази ЈИ део Словена успоставио је контакте са иранским племенима северног
приобаља Црног мора.
Германско – словенски контакти остварени су средином првог миленијума п. н. е. У
даљој историји Словени су имали контакте са источногерманским племенима, а у позној
фази и са германским племенима на Балкану.
- Улога топонимике у проучавању етногенезе Словена
Од свих географских назива најпоузданији су хидроними.
Пољски лингвиста наводи 2 географске зоне прасловенске хидрономије – прва
обухвата Повислење, а друга средње Поднепровље.
У својој раној фази Словени су у својој прапостојбини користили старе називе водених
токова – индоевропске и староевропске.
- Антрополошка грађа као етногенетски извор података
У свим регионима Европе које су насељавали Словени, па све до великог расељавања
Словена у раном средњем веку, владао је обред спаљивања. Стога краниолошких података
нема.
Најстарији краниолошки подаци потичу са аварско – словенских и словенско –
бугарских некропола, на простору средњег Подунавља и источног дела Балкана.
По И. Шведицки Словени су били хетерогени. Алексејева и Алексејев пак мисле да су
преци Германа, Западних и Источних Словена у прошлости имали заједничку
антрополошку основу, која се у бронзаном добу поделила на западну групу коју су чинили
будући Германи и источни групу коју чине Балто – Словени.

Староевропљани
У средишњем делу западне Европе, током бронзаног доба, постојала је Курганска
култура (1500 – 1250/1200. п .н .е). Њени носиоци су насељавали територију средње
Европе од Рајне на западу до Тисе на истоку.
Добила је име по погребним обичајима. Посмртни остаци сахрањивани су у гробовима
испод кургана. Некрополе су се састојале неколико десетина кургана – земљаних хумки,
оивичених каменим венцем, испод којих су укопане гробне јаме обложене каменом или
дрветом. Покојник је спаљиван и његов пепео је заједно са пепелом са ломаче стављан у
урне.
 Од керамичких посуда срећу се амфорасте посуде, зделе, пехари и бокали. Посуде су
украшаване урезима, инкрустацијом, брадавичастим или ребрастим испупчењима.
Порекло курганске културе је непознато.
У позној фази курганске почиње да се шири обред спаљивања покојника без кургана.
Ова нова културна заједница која је насељавала простор Средње Европе од 13 – 8/7. в. п
.н. е. добила је назив култура поља погребних урни. У исто време земљорадња постаје
доминантнија над сточарством.
Насеља су површине од око 50 ха и нису била утврђена. Налазила су се на местима
која су била погодна за пољопривреду. Куће су биле надземне са стубовима.
Носиоци културе поља погребних урни су из рајнских области продрли на западу до
територије Француске и Шпаније.
Рихард Питиони тврдио је да од средњоевропске културе потичу Келти, Германи и
Илири.
Касније долази и до формирања Западнохалштатсле културе (8 – 5. в. п. н. е.) у горњем
току Рајне, Дунава и Роне. Слична је култури поља погребних урни. Насеља су
утврђивана, а у градњи се користио и камен.
Прелазак из бронзаног у рано гвоздено доба у халштатском региони праћен је и
променом сахрањивања. Враћало се ка старој традици покопавања испод кургана.
Западнохалштатски кургани висине су 2 - 4 м, а гробне јаме биле су обложене дрветом.
Покојници су инхумирани. Истиче се и сахрањивање у великим курганским гробницама
са погребним колицима на 4 точка и богато украшеним деловима коњске опреме.
Западнохалштатска култура може се приписати Келтима. Келти сигурно воде порекло
од племена носилаца средњоевропске културе поља погребних урни.
Упоредо са овом културом, на подручју источне Аустрије, Југославије, Албаније и
јужне Мађарске постојала је источнохалштатска култура. Формирана је на основама
средњоевропске културе погребих урни. Приметна је шароликост у погребим обредима.
Преовладавао је погребни обичај грађења кургана са полагањем тела у гробне јаме
обложене дрветом. Покојници су спаљивани.
Насеља се грађена на узвишењима, а нека од њих су утврђена зидовима од наслаганог
камена или земљаним бедемима. Срећу се и сојенице.
Област простирања ове културе подудара се са територијом Илира.
 Почевши од 4. в.п. н. е. на територију илирских земаља продиру Келти. Као резултат
ових мешања појављују се Арависци у Панонији и Скордисци на левој обали Мораве.
У сливу Одре и Висле настаје Лужичка култура. Обухватала је и западу Пољску,
делове Немачке (Саксонију и Брандебург) и северне делове Чешке и Словачке. Настала је
на основу носилаца курганске културе.
Насеља су неутврђена, а куће су надземне са стубовима. Загреване су преко отворених
огњишта. На прелазу у гвоздено доба у области Лужучке културе појављују се градишта.
Била су на литицама и језерским осрвима. Опасане су земљаним бедемима с дрвеним и
каменим конструкцијама. Постојале су и полуземунице.
Покојници су спаљивани. Пепео је стављан у урне и округле и овалне јаме. Понекад и
нису коришћене урне.
Од краја 6. в. п. н. е. територију лужичке културе нападају Скити. Као последица овога
среће се скитски накит – бронзано прстење са ексерсастим завршетком, златне наруквице
грчке израде... Ови упади уназадили су лужичку културу.
Око 550. г. п. н. е. почела је миграција племена поморске културе из пољског Поморја
на територију лужичке културе. Тад отпочиње процес мешања са староседеоцима и тако
око 400. г. п. н. е. настаје култура звонастих пехара. Сродна је са културом
западнобалтичких кургана.

Настанак Словена
Почев од средине 6. в. п. н. е. на територији коју је насељавала источна група племена
лужичке културе долази до доласка носилаца поморске културе. Досељеници из пољског
Поморја населили су средњи ток Висле и слив Одре.
Повод за миграцију били су упади носилаца културе урни с лицем на територију
Поморја. Урне с лицем биле су крушколике обредне посуде које су на себи имале
шематски приказано људско лице. Тело урни украшавано је геометријским облицима или
сликама коња или јахача. Урне су биле црне боје и глатке површине. Затваране су
поклопцем у виду капе украшене шарама налик на мала поља.
На територији на којој су досељеници из Поморја долазили у контакт са локалним
лужичким становништвом смањују се број групних гробова, а повећава се број
појединачних сахрана. Нестаје и поморски обичај грађења камених погребних ковчега, а
почиње да доминира лужички обред полагања пепела у урне. У погребним обичајима
велики значај почиње да имају обредне посуде кљоше – које су урне поклапела дном на
горе. Као последица узајамног утицаја лужичког и поморског становништва долази до
стварања нове културе – културе звонастих погребних посуда.
Ова култура трајала је од 400 – 100. г. п. н. е. Њен првобитни ареал обухвата средњи и
горњи ток Висле и слив Варте.
Све некрополе културе звонастих погребних посуда су без кургана. Покојници су
спаљивани, а пепео је стављан у урне. Име и гробова без урни. Гробови су појединачни, а
од прилога се срећу 2 – 3 посуде. Већина гробова је без прилога.
Насеља нису била утврђена. Куће су била надземне, правоугаоних основа на
стубовима. У кућама су била камена огњишта. Срећу се и полуукопане куће, квадратне
или правоугаоне основе.
Од керамике се срећу високи јајасти лонци, лоптасте посуде са 2 дршке, амфорасте
посуде, зделе, пехари... Становништво се бавило пољопривредом и сточарством.
Носиоци културе звонастих погребних посуда били су Словени. Ова култура поклапа
се са првим периодом историје прасловенског језика. Такође и област распростирања ове
културе одговара географским одликама које одражава лексика прасловенског језика.
На северу носиоци ове културе били су и контакту са Балтима, а на СЗ са германским
племенима носиоцима јастофорске културе. На ЈИ рани Словени били су у контакту са
иранојезичним Скитима.

Словени и Келти
Око 400. г. п. н. е. отпочела је експанзија Келта према истоку. Из области Рајне о
горњег тока Дунава, Келти су се померали низ Дунав.
Почетком 3. века п. н. е. један талас миграција Келта кренуо је ка ЈИ према Балкану.
279. г. п. н. е. они су опустошили Македонију, Тракију и Грчку до Делфа, али су их Грци
поразили. Око 270. г. п. н. е. део Келта (Галати) населио се у Анадолији. У међуречју Саве
и Мораве настала је држава келтског племена Скордиска са центром у Сингидунуму.
У 2. в. п. н. е. један део Келта населио се у Шлезији. Оно је још у 3. в. п. н. е. ступило у
контакт са Словенима. Тако је отпочео директан контакт Келта са Словенима.
 Келти који су живели у Шлезији, у сливу Одре и Малопољској и на горњем току Висле
у суседству Словена, нису живели у опидумима. Насеља им нису била утврђена. Куће су
биле брвнаре и имале су огњиште у средини куће. Куће су биле полукопане, али се срећу и
надземне са зидовима облепљеним глином.
Доказ за контакте Словена и Келта среће се у налазима великог броја келтских
предмета откривеним и насељима и некрополама културе звонастих погребних посуда. То
су бронзане фибуле духцовског и виртемберг типа, наруквице са украсом у облику 3
шишарке, појасеви, врхови копља латенског типа, гвоздене секире са четвоространим
тулцем.
Највећи утицај Келта на културу звонастих погребних посуда одвијао се у 2. в. п. н .е.
Та култура се крајем 2. в. п. н. е. трансформисала у нову културу, тзв. Пшеворску. Ова
култура прво се појавила у областима које су биле највише изложене утицају латенске
културе Келта.
Првобитна територија Пшеворске културе обухвата доњи ток Одре и горњи ток Висле.
Она је постојала до 5. века нове ере.
Некрополе су се састојале од неколико десетина гробова, без кургана, а покојници су
спаљивани. Пепео је сипан у јаме или у урне. Преко пепела се нису стављале посуде
окренуте дном према горе.
Утицак Келта види се и у гробовима инхумиранох покојника. Најстарији пшеворски
пронађени су у Шлезији, на територији где су живели Келти, у међуречју Варте и Висле.
Код керамике издвајају се издужени лонци са округлим раменом и полираном
површином, обредне посуде у облику лонца са хоризонталним обручима, лоптасте
обредне посуде... Керамика је израђивана гњетањем.
Келтски утицаји виде су и у налазима обредних палица, огрлица са маском, фибула са
главом у облику звери, мачевима са 2 оштрице, врхови копља са закривљеном оштрицом,
полулоптасти умбои штита...
 Словени међу носиоцима пшеворске културе
Првобитни ареал ове културе обухватао је простор од десне обале Одре на западу до
извора Буга на истоку. Територија ове културе поклапала се са територијом културе
звонастих погребних пехара. Западни суседи била су германска племена, а СЗ суседи
Балти.
Насеља пшеворске културе нису била утврђена. Она су била на приобалним
узвишењима, на брежуљцима у равницама или на литицама. Куће су биле полуукопане,
али се срећу и надземне. Надземне куће имале су зидове са стубовима. Зидови су се
састојали од вертикалних укопаних стубова, који су облепљени прућем глином. Загреване
су огњиштима, која су била од сложеног камена и облепљена глином. Правоугаоне су
основе и површине 16 – 38 м2. Биле су једнособне, мада има и двособних.
Полуукопане куће биле су квадратне основе са огњиштем од камена на средини куће
или издужених основа са зидовима од дрвета облепљених лепом. Загреване су огњиштима
или пећима.
У оквиру кућа срећу се и помоћни објекти, површине 6 – 12 м2 и без огњишта. Зидови
су као и код кућа.
Некрополе су биле без кургана. Налазила су се на узвишењима, а гробне јаме биле су
различитих облика. Покојници су се спаљивали и оно је обављано ван гробне јаме.
У гробове са урнама полагане су пратеће посуде и намерно оштећена оружја и
предмети (келтиски обичај).
Срећу се и скелетни гробови у ивалним јамама и издубљеним трупцима. Инхумација у
пшеворској култури представља туђи елемент. Можда је реч о германским досељеницима.
У касноримском периоду у пшеворској култури долази до употребе обредних посуда у
ивуд лонаца, обредне посуде са подметачем, бокали, вазе са 3 ручке, обредне посуде са
хоризонталним обручем... Сва ова керамика повезује се са германским светом.
Од 2. в. н. е. појављује се керамика израђена помоћу грнчарског точка. Ту спадају
лонци, бокали и зделе са ручкама. Срећу се и глинене гњетане посуде и то лонци са
неполираном или храпавом површином смеђе боје.
Становништво се бавило земљорадњом и сточарством.
 Од фибула срећу се фибуле са посувраћеном стопом и фибуле у облику самострела.
Наоружање се састојало од копља, мача и штита. Стреле су ретке. Код копаља срећу се
она са дугим и кратким врхом. Мачеви су кратки са 2 оштрице. Честе су и мамузе.
Најпоузданије податке за одређивање етничке структуре ове културе дају некрополе.
Гробови се деле на оне са или без урни.
У гробовима са урнама налазе се најразличитији предмети – оружје, мамузе, премети
за домаћинство, накит, посуде. У гробовима без урни нема прилога или су они
малобројни.
Од оружја у гробовима са урнама срећу се копља, мачеви, стреле, умбои и то обично у
више примерака. У ове гробове стављане су још маказе, кремен, браве и кључеви. Срећу
се и посуде у којима је била храна за покој душе. У овим гробовима налазе се посуде 3
типа – трбушасти лонци, биконични лонци и ребрасто профилисане зделе.
У гробовима без урни нема оружја, маказа, кремена, кључева, брава и посуда. У овим
гробовима среће се понекад гњетана керамика и то високи лонци и ниске широке обредне
посуде.
Прилози у виду оружја, глинених обредних посуда, оруђа за рад нису карактеристични
за погребне обреде Словена.
Гробови са урнама и они без урни деле територију пшеворске културе на 2 региона –
источни (висленски) у којем се срећу гробља без урни и западни (одарски) у којем се
срећу гробови са урнама.
Стављање оружја или оруђа за рад у гробове има паралеле у германском свету. И код
античких писаца среће се податак да су у сливу Одре живели Источни Германи.
Источни регион подудара се са територијом простирања културе звонастих пехара.
Ипак, ни у ком слочају не сме се тврдити да су сви гробови са урнама германски, а они
без урни словенски. Словени и Германи у пшеворском региони нису живели изоловани
једни од других. Била су им заједничка и насеља и некрополе.
За проучавање етничке структуре становника пшеворске културе велики значај има и
класификација керамике. Прву групу чине благо профилисане неукрашене посуде са
равним вратом. Највише их је у сливу Висле и оне су сретане у култури звонастих
погребних посуда. У раном средњем веку карактеристичне су за прашко – корчаску
културу. Налажене су у гробовима без прилога и у полуукопаним насељима.
 У другу групу спадају посуде које подражавају келтску керамику. То су лонци са
округлим раменом, храпаве површине и хоризонталним обручем. Срећу се у гробовма са
много прилога и инхумираним покојницима. Честа је у насељима са надземним кућама.
У трећу групу спадају крушколике посуде које паралеле имају у јастофорској култури
и угласто профилисане посуде са срном полираном површином које су украшене
валовницом. Овакве посуде срећу се код германске популације. Налажене су у насељима
са надземним и полуукопаним кућама.
Основни етнос пшеворске културе био је словенски.

Зарубињецка култура
У 3. в. п. н. е. долази до формирања зарубињецке културе, која је обухватала област
Припјатског Полесја, средњег и горњег Понднепровља. До формирања ове културе дошло
је услед досељавања становништва са територија културе звонастих погребних посуда и
поморске културе. У средњодњепарском региону живели су носиоци скитске шумско –
степске културе, а у горњодњепарском региону племена милоградске културе.
Дакле, Зарубињески културе настала је услед расељавања носилаца културе звонастих
погребних урни и носилаца поморске културе из слива Висле. Повод за миграције била је
експанзија Келта.
Насеља Зарубињецки културе су неутврђена. Површине су 0.1 – 2 ха и грађена су на
ниским местима. Од средине 1. в. п . н. е. услед присуства Сармата долази до утврђивања
насеља и почињу да се граде земљани бедеми и ровови.
У припјатској области куће су полуукопане, а у средњем Поднепровљу доминирала су
надземна станишта. Зидови тих кућа били су од стубова и плетера облепљени глином. У
горњем току Дњепра биле су надземне куће са стубовима. Сва зарубињецки станишта
имала су квадратну или правоугаону основу и површине су 12 – 20 м2. Кровови су били на
две воде. Грејане су помоћу отвореног огњишта, ограђеног каменом. Огњишта су била на
средини куће или поред једног од зидова.
Све некрополе су без кургана. Покојник је спаљиван изван гробне јаме, а пепео је
спуштан директно у јаме или у урну. Срећу се и остаци обредне хране. Прилози су ретки.
Керамика ове културе је полирана, црне или тамносмеђе боје, а среће се и неполирана
керамика. Највише је било лонаца и они се деле на трбушасте и ребрасте. Има и црепуља.
Керамика је украшавана рупицама или зарезима по усни лонца, ћупова и поклопаца. З
израду коришћен је ручни грнчарски точак.
Доласком Сармата долази до појаве гњетане керамике, која замењује зарубињецки
керамику.
Од оружја срећу се копља са врхом у облику листа или троугласто – ромбоидног
облика, кратка копља са 2 шпица.
Од фибула се срећу бронзане латенске, римске, са посувраћеном стопом и окасте.
Срећу се и игле са прстенастим, спиралним и ексерсастим главама, спиралне наруквице,
слепоочничарке. Од увозних предмета срећу се грчке амфоре, келтске мамуз и келтско
прстење са шишаркама.
Становништво се бавило земљорадњом и сточарством, ловом, а риболов није био
раширен. Такође су постојали и занати везани за топљење и обраду гвожђа.
Упадом Сармата формирају се нове културне групе, које су зову познозарубињецким.
У средњем Подњепровљу су индетификоване 2 групе – група Љутеж на десној
кијевској обали и група Картамишево – Терновка у источном дели Подњепровља.
До када је трајала Зарубињецки култура, одређено је на основу ``ратничких`` и фибула
са покретном стопом, које се датују у крај 1. или поч. 2. в.
Тезу да су Словени носиоци ове културе не потврђују историјски извори, као ни
топонимска грађа. Пошто су у формирању зарубињецки културе учествовала племена
културе звонастих погребних посуда и поморске културе, етничка атрибуција
зарубињецки културе мора бити повезана са овим племенима.
Носиоци културе звонастих погребних посуда били су Словени, а поморске културе
једна од периферних група Балта. У јужним деловима Подњепровља и око јужног Буга,
зарубињецки племена помешали су се са носиоцима пшеворске културе, која је у основи
била словенска.
 Миграција Гота на северно приобаље Црног мора
Готи су германско племе. Њихова прапостјобина по Јорданесу је Скандинавија. Одатле
су се они упутили ка јужном приобаљу Балтичког мора. Готи су у региону доњег тока
Висле били доминантан етнос. Овде су настили и Гепиди – племе сродно Готима.
Са Готима се повезује Велбарска култура. Код ње су издвојене 2 фазе развоја. Првој
или љубовицкој фази (50 – 150. г.) припада територија од река Драве и Реге на западу и
Пасленке на истоку до Варте на југу. Другој фази или цецељској (друга пол. 2. – поч. 3. в.)
припада територија крајенска и дравска језерска област.
Један мали део носилаца Велбарске културе чинили су досељеници из Скандинавије –
Готи и Гепиди, који су у пољско Поморје донели обичај грађења великих камених
погребних хумки и камених кругова. Ипак, већинско становништво припадало је
оксивској култури.
Код велбарске културе срећу се посуде у облику ваза са широким отвором, ниским
телом и усном извијеном споља.
На основу ерхеолошких налаза издвајају се 2 миграциона таласа велбарског
становништва на ЈИ. Први талас се одвијао средином 2. в. када су заузете областидоњег и
средњег тока Буга, а други талас десио се крајем 2. в, кад се насељава област Волинија и
Подолија.
Дакле, Готи су се населили на територији пољског Поморја где су живели носиоци
оксивске културе. Готи су на овом путу ка Црном мору припојили себи многе негерманске
групе становника.
Некрополе становника велбарске културе били су без кургана, а покојници су
спаљивани. Пепео је полаган у дно гробних јама, а у урне врло ретко. Има и гробова са
инхумираним покојницима.
Куће су им надземне и укопане. Зидови су им били од дрвених стубова и плетера
облепљених глином. Надземне куће имале су правоугаону основу и површину 60 – 120 м2.
Куће су имале 2 просторије. Једна је била за становање, а друга је имала функцију
помоћног привредног објекта.
Укопане куће имају површину 9 – 24 м2 и личе на пшеворска станишта.
 На основу свега овога може се рећи да су се велбраска племена у области доњег тока
Висле помешала са локалним пшеворским становништвом и укључила га у миграциони
процес.
Миграцију Гота ка Дњестру и доњем току Дунава потврђују и налази новца Комода и
Септимија Севера. Оне указују да су Готи након што су прешли Дњестар, населили у
долини Серета, где су живели Карпи. Готи су се на граници Римског царства појавили 238
г.
Област између Дњестра и Дунава је била прва област коју су населили Готи у
последње 2 деценије 2. в. у приобаљу Црног мора. Она је касније названа Готија.
Средином 3. века долази до другог великог миграционог таласа носилаца велбраске
културе. Неку научници сматрају да су ове сеобе предводили Гепиди.
Носиоци другог таласа упали су на територију черњавовске културе и населили се
међу локално становништво. Ови досељеници нису градили своја насеља, него су се
насељавали у постојећим и нису подизали своја гробља, већ су мртве сахрањивали на
черњаховским гробљима.
О овој инфилтрацији у черњаховски ареал сведоче и велбарске гњетане посуде (лонци
и зделе у облику јајета или вазе са дршкама у облику слова Х) и накит (фибуле са
посувраћеном стопом и лучне фибуле).
Дакле Готи су на територију царства упали 238. и 248. године.

Словени у саставу черњаховске културе (крај 2/ поч. 3. в. – друга пол. 4. в. )

- Настанак Анта
Крајем 2. или почетком 3. века, у северном приобаљу Црног мора настаје Черњаховска
култура. Састав ове културе био је разнолик. Обухватала је територију од доњег тока
Дунава на западу, до реке Северски Доњец на истоку.
Насеља черњаховске културе налазила су се у близини воде и била су 5 – 10 ха
површине, а омања насеља су имали површину 0.5 – 1.5 ха.
Стамбени објекти у насељима били су распоређени слободно у 2 – 3 реда. Често су
стамбени и привредни објекти били под једним кровом. Срећу се и јаме за чување хране,
изнад којих су биле дрвене надстрешнице.
 Полуукопане куће имале су укоп 0.5 – 1.5 м, а основа им ке квадратна, правоугаона
или кружна. Површине су 10 – 25 м2. Зидови у надземном делу били су од вертикално
постављених стубова облепљеним прућем и глином. Подови су од набијене земље, а кров
је на 2 воде. Улаз у кућу био је усецан у тло у виду степеника. За грејање коришћена су
проста огњишта, пречника 1 м, чије је дно премазано глином.
Надземна станишта су имала површину од 30 – 40 м2, а зидови су прављени као и код
полукопаних кућа. Подови су набијени, а кровови су од сламе. За греја ње и припрамање
коришћена су огњишта или засвођене глинене пећи. Постојале су куће са 1, 2 или 3
просторије.
Посебан тип надземних станишта представљају велике куће, површине 60 - 120 м2.
Биле су подељене на стамбени део са једним или више огњишта и помоћну просторију
која се није грејала. Сматра се да су у овим кућама живеле патријахалне породице. У
сваком насељу постојала је по једна велика кућа.
Срећу се и камене грађевине, које се срећу у јужном делу територије ове културе.
Грађене су техника сухозида. Крупно камење је слагано без везивног малтера у 2 реда,
између којих јеситан камен. Дебљина зидова је 35 – 50 цм. Подови су били земљани. Кров
је био од дрвених греда и покривен глином помешаном са плевом. Пећи су биле од
камених плоча. Камена кућа се састојала од 2 просторије. Око куће је било двориште,
често ограђено каменим зидом.
На некрополама черњаховске културе нема кругана. Некрополе су велике, а гробови су
у неправилним редовима. Оно што карактерише некрополе черњаховске културе је
биритуалност – на једној некрополи налазе се гробови са инхумираним остацима и
гробови са спаљеним посмртним остацима.
Покојници су полагани у правоугаоне, елипсасте или овалне јаме. Покојници су
полгани у испруженом ставу на леђа, са главом окренутом ка северу или западу. Већина
гробова је са главом на северу.
Спаљивање је вршено ван гроба. Остаци са спалишта су заједно са посмртним пепелом
полагани у округле или овалне јаме у урнама или без урни директно у гроб. Део погребног
обреда било је и засипање гроба остацима са спалишта, полагање обредне хране, ломљење
посуда...
 Прилози се срећу и у гробовима са инхумацијом и у гробовима са спљеним
покојницима. Од прилога се срећу посуде, накит, предмети за домаћинство, оруђе за рад.
Честа у гробовима је керамика. У њен састав су улазили кухињски лонци, зделе,
бокали, вазе, пехари.
Керамика је рађена на грнчарском точку и израђивали су је локални мајстори.
Становници ове културе користили су лонци, зделе, бокали, ћупови, вазе и шоље.
Површина посуда је глатка и исполирана и украшене су утиснутим или урезаним цик –
цак, таласастим или хоризонталним линијама, зарезима, жигосаним елементима.
Орнаменти су утискивани помоћу чешља или назубљеног точкића.
Становништво се бавило земљорадњом и сточарством.
Код фибула најзаступљеније су биле фибуле са посувраћеном стопом, фибуле са 2
главе, Т – фибуле... Чести су и коштани чешљеви, који су направљени од танких коштаних
елемената.
Да би се утврдило порекло черњаховске културе треба се осврнути на
етнокултуролошку карту ЈИ Европе уочи настанка черњаховске културе. Територију
будућег черњаховског ареала, од доњег тока Дунава до Дона, населили су Сармати.
Насељавању Сармата на овом простору претходили су ратнички походи. Они су се на
прелазу из стареу у нову еру населили у доњем Подунављу, а у 1. в. појавили су се у
долини Тисе.
Своје мртве Сармати су полагали испод кругана, које су прекривали дреним гредама,
преко којих је псотављано камење или камене плоче. Дно јаме су посипали кредом. Од 2.
в. срећу се и гробне коморе. Покојници су полагани на леђа, у правсу С – Ј. Практиковали
су и деформисање лобање.
Приликом насељавања у северном приобаљу Црног мора, Сармати су прешли са
номадског на седелачки начин живота. Битно је рећи да не постоји хронолошки прекид
између сарматске и черњаховске културе. На основу тога може се тврдити да је основна
маса сарамтског становништва ушла у састав черњаховског становништва.
Западни суседи Сармата бил ису Гето – Дачани. Област горњег Подњестровља и
горњег тока Западног Буга заузимала су племена пшеворске културе. Помешани са
пшеворским становништвом живели су носиоци липицке културе (Гети).
У међуречју Дњестра и Дњепра живеле су групе каснозарубињецког становништва.
 Сматра се да је черњаховска култура настала у горњем Подњестровљу и око горњег
тока Западног Буга, Стира и Гориња. Тај процес је отпочео крајем 2. века.
Ширењу черњаховске културе допринела је и миграција велбарског становништва.
Анализом погребних обреда и керамике черњаховске културе, дошло се до закључка
да су у њима најизраженији сарматски елементи.
Сарматски наслеђем сматра се: оријентација гробова С –Ј, сахрањивање у гробним
коморама и земљаним гробницама (катакомбама), згрчене или повијене ноге код
покојника, згрчен положај тела, деформација лобање, стављање прилога хране у гроб,
испраћање покојника ``прилогом хране``, испусти у гробовима на које су стављане летве
које су штитиле покојника, сипање креча или боје у гроб, гњетане посуде (лонци са
ниским сферичним телом, виским вратом и широким дном, посуде са звонастим крајем,
лонци са високом усном), коштани накит у облику призме.. Сарматима се приписују и
неки типови камених грађевина са више просторија.
Спаљивање покојника среће се код пшевроске, каснозарубињецке, велбарске и културе
Гето – Дачана. Гробови са урнама које имају поклопац представљају наслеђе гето – дачких
обреда, а отворене урне са посмртним пепелом и даћом пшеворске елементе.
Гњетана керамика је слична пшеворским посудама. Овде спадају лонци са савијеном
усном, здепасти и трбушасти лонци, биконични лонци...
Пшеворским елементима припадају и полуукопана станишта.
Дакле поред сарамтских, јасно је и да су пшеворска племена (заједно са
каснозарубињецким) чинила језгро носилаца пшеворске културе.
Битно је и рећи да су се касније у черњаховкој култури појавиле полуукопане куће са
квадратним пећима, што ће касније постати основна одлика словенских култура – прашко
– корчашке и пенковске.
У формирању черњаховске културе учествовали су и Готи. Њима се приписују
``велике куће``, обредне јаме, камене конструкције на гробовима и поплочавање гробова.
У горњем сливу Јужног Буга и средњег тока Дњестра живела су племена велбарске
културе.
Германским налазима у черњаховској култури могу се приписати и налази птичијих
костију у гробовима, који су стављани у гробове као храна. У германске компоненте
спадају и налази предмета са рунским натписима.
 Посебан регион у черњаховској култури је регион СЗ приобаља Црног мора, где је
доминирао готски етнос. Ова област звала се Готија.
Територија черњаховске културе дели се на 2 региона. Један од њих је
горњодњестарски регион, који обухвата горњи ток Дњестра и горње токове Западног и
Јужног Буга. Овде се срећу полуукопана сатништа и гњетана керамика и веома је мали
број скитско – сарматских елемената у погребним обредима. Доминирају гробови са
спаљеним покојницима. У овом региону доминирао је словенски етнос.
Други регион је подољско – дњепарски, који обухвата горњи и средњи ток Јужног Буга
и средњи ток Дњепра. Код гробова доминира спаљивање остатака, а пронађено је
мноштво гробова са сарматским цртама. Овде су живела иранојезична племена и
досељени Словени.
До словенско – иранске симбиозе дошло је у првој половини 1. миленијума н .е. и она
се десила у оквирима черњаховске културе. Ова симбиоза одвијала се у северном
приобаљу Црног мора. Ирански утицај среће се у лексици, фонетици, граматици и
словенским паганским боговима Хорсу и Симарглу.
Постоји оправадана претпоставка да се Антима назива она група Словена која се
формирала у условима словенско – иранске симбиозе у подољско – дњепарском региону.
Анти је у почетку био назив за словенско – скитско – сарматско становништво из
међуречја Дњестра и Дњепра, а касније за њихове потомке Словене, који су настали у
условима словенско – иранске симбиозе.

Словени у време Велике сеобе народа

- Најезда Хуна
Током друге половине 4. века, огромне групе хунског становништва ујединиле су се у
племенски савез и кренуле су ка ЈИ Европи. Њима су се покушали да супроставе Алано –
Сармати, али су доживели пораз.
Најезда Хуна погодила је читав черњаховски ареал. Велики део черњаховских насеља
престао је да постоји, а хорде Хуна су уништиле културу и живот становништва северног
приобаља Црног мора. Овим се завршава черњаховска култура.
Хуни су се населили у степама доњег тока Дунава, након што су се Алани преселили
са Вандалима у област средњег Подунавља.
- Почеци Прашко – Корчашке културе (5 – 7. в.)
На почетку Велике сеобе народа део Словена, који су населили међуречје Висле и
Одре, био је захваћен овом миграцијом и кренуо је на југ преко Карпата.
Извори Прашко – Корчашке културе потичу из времена Сеобе народа. Њени почеци
јављају се у 5. веку. Керамика је првобитно била разноврсна. Јављају се лонци прашког
типа, а доминирале су посуде чија форма потиче од гњетане керамике последње фазе
провинцијалноримске културе.
Ова култура настала је у областима горњег тока Дњестра, где су живели потомци
пшеворске културе. Куће су полуукопане,а упоредо са сивом керамиком израђеном на
грнчарском точку, јављају се и посуде сличне са оним са простора Дунава.
- Прва фаза словенског освајања северног дела руске низије
Носиоцу пшеворске културе из северних области били су принуђени услед погоршања
природних услова да напусте ову територију. На крају 4. века у Европи је дошло до
захлђења.
На прелазу из 4. у 5. век у шумској области источноевропске низије појавили су се
носиоци културе раних (псковских) издужених кургана, која је трајала од 5 – 8. века. Ово
становништво се бавило земљорадњом, а на основу одлика псковских издужених кургана,
може се закључити да су то Словени.
Обичај грађења издужених кургана потиче из новгородско – псковске области. У
већини гробова није било прилога, а ни урни. Кургани су била на местима која су удаљена
од водених токова. Налазе се на надморским висинама већим од 150 м.
Гњетана керамика је разноврсна, а посуде су сличне прашко – корчашким.
Ову културу карактеришу ребрасте појасне копће у облику слова В. Оне су се појавиле
у земљама средње Европе између 350 – 450. г. Биле су у употреби до краја 6. и поч. 7.
века. Ове копче сведоче о сеобама становника. Налази оваквих копчи одражавају путању
миграције Словена.
Талас миграције који је дошао до СЗ Руске низије је био шаролики у етничком смислу.
Међу досељеницима се поред Словена срећи и Западни Балти.
- Миграције становништва из Черњаховског ареала
Велике групе черњаховског станиовништва кренуле су на запад и населиле су се у
средњем Подунављу. Носиоцу черњаховске културе који су се населили у средњем
Подунављу су били Сармато – Алани, Германи и Словени.
Већа група Черњаховаца населила се и у горњем сливу Оке. На том простору
формирала се Мошчинска култура. Ипак, на основу археолошких података није могуће
утврдити да ли су носиоци черњаховске културе, који су се населили и горњем сливу Оке
били Словени.Овде су се черњаховска племена доселила међу балтичка и финска племена.
Оно што карактерише становнике средњег и доњег тока Оке је израда крстастих
фибула. У 7. и поч. 8. века појављују се и алкасте слепоочничарке, које сведоче од
досељавању Словена.
У средњем току Волге се средином 1. миленијума населила велика група становника.
Као резултат ове миграције настаје Имењковска култура. Први досељеници појавили су се
током 2. и 3. века. Куће су им правоугаоне и укопане у тло. Ове куће сличне су са каћума
пшеворског становништва.
Од керамике срећу се гњетани лонци, зделе, вршници, црепуље за печење погача.
Израђиване су гњетањем и деле су у 2 групе. У прву спадају посуде са неравном
површином са додатком шамота и песка, а у другу групу спадају углачане посуде.
Доминирају посуде у облику лонаца.
Носиоци имењковске културе бавили су се земљорадњом и сточарством. Насеља су
отвореног типа и налазе се на речним терасама и на литицама.
Код стамбених објеката издвајају се 2 типа. У први спадају полуукопане куће са
квадратном основом и зидовима од дебала. У други тип спадају плитко укопане куће са
зидовима од стубова и плетера.
Станишта су загревана помоћу огњишта у виду ограђеног простора од анбијене глине.
Око кућа налазиле су се јаме за складиштење хране. Куршколике су и зидови тих јама
су премазивани глином или облагани дрветом.
Некрополе су без кургана, а на њима се налази на десетине гробова. Покојници су
спаљивани ван гробне јаме, а пепео је заједно са остацима спалишта посипан по дну
гробне јаме или је полаган и виду гомилица.
Од оружја користили су лук и стрелу.
 Имењковска култура формирала се на основама културе ``поља погребних урни``
дњепарског региона у условима миграције становништва из Подњепровља у средње
Поволожје. Исељеници су кренули из дела черњаховске територије у којем су доминирали
пшеворски и делом зарубињецки елементи.
Носиоци имењковске културе припадали су словенском етносу.
Имењковска култура престала је да постоји на прелазу из 7. у 8. век.
- Почеци Пењковске културе
Током 5. века у подољско – дњепарском региону бившег черњаховског ареала
формирала се нова култура која се зове Пењковска. Створили су је потомци локалног
черњаховског становништва у условима инфилтрације досељеника из северниг земаља
(потомака кијевске културе).
Споменици почетне фазе пењковске културе откривени су у средње, Подњепровљу и у
долини Јужног Буга.
Некрополе ове културе биле су без кургана, а станишта су била полуукопана.
У 6. веку се у великој мери повећава број носилаца пењковске културе и они крећу у
активно освајање нових територија. То су били Словени (Анти), које Јорданес спомиње у
међуречју Дњестра и Дњепра. ЈЗ граница њиховог насељавања био је Дунав, а на истоку
суседи су им били Утригури, који су живели у приобаљу Азовског мора.