Извори и историографија о српском средњем веку

(СКРИПТА)

1.Византијски извори за насељавање Словена

Византијски извори за рани средњи век су од кључног значаја јер других извора нема, пре
свега се мисли на археолошке анализе, а други извори често нису критички проучени. На основу
ових извора можемо проучавати економију, друпштво и културу Византије, а поред тога су
поменути и „варвари“. Међу овим изворима најзначајније су хронике и монографије, с тим да
свака од њих много више говори о другим народима, а нешто мање о Словенима.

Псеудо Цезарије - Дијалози

Важно је за Словене који су се населили око Дунава. Написано је у 5. веку, вероватно у месту
малоазијске покрајине Киликије. У њима је забележен најстарији помен словенског имена и
податак о обичајима балканских Словена.

Приск – Византијска историја

Филозоф, ретор, путујући дипломата; 6 књига; важно за историју Паноније, јер је Приск боравио
на Атилином двору; фрагментарно; 434-472; не помиње Словене, али се верује да су управо они
описани у овом делу као становници Атилине државе.

Прокопије – О ратовима

Најважнији извор за досељавање Словена. Рођен крајем 5. века у Цезареји; секретар војсковође
Велизара, којег је пратио на походима; умро око 565. Дело се састоји од 8 књига; ратови Византије
са: Персијом (2 књиге), Вандалима (2 књиге), Готима (3 књиге), осма представља допуну
претходних догађаја. Важно за Јустинијана. Највише података у књизи о ратовима с Готима, у којој
говори о обичајима Словена и Анта. Поред овог дела написао је: О грађевинама, Тајна историја –
подаци о Словенима.

Агатије, Јован Малала, Менандар Протектор износе чињенице о Словенима.

Теофилакт Симоката – Историја

У 8 књига овог дела, описао је борбу Словена и Авара против Византије у Подунаљу.

Псеудо Маврикије – Стратегикон

Није се знало ко је аутор овог дела. Често је приписивана цару Маврикију, па се из тог разлога
користи назив Псеудо Маврикије. Подаци о организацији византијске војске и њена борбена
тактика. Начин борбе против Словена, о њиховој војној и друштвеној организацији.

Цар Лав VI – Тактика

Подаци о војној организацији Словена.

Чуда Светог Димитрија

Зналајно за насељавање Словена на Балкан. Прва и друга збирка говоре о насељавању, али и о
њиховом животу у 7. и 8. веку.

Прву збирку је саставио солунски митрополит Јован (крај 6. и почетак 7. века) – састоји се из 13
похвалних беседа (хомилија) у част солунског чудотворца и заштитника гада Св. Димитрија.
Описује напад Словена на Солун (584), аварско – словенску опсаду из 586... Поред овога, постоји и
доста података о Солуну и византијској Македонији.

Друга збирка се састоји из 6 чуда и представља наставак прве. Аутор је вероватно припадао нижем
клеру, због начина писања који је лошији од његовог претходника. Подаци о словенским
племенима у Македонији и Хелади, о покушају заузимања Солуна; Овде сазнајемо и нешто о
удаљенијим племенима: Драгувити, Сагудати, Велезгити, Вајунити, Верзити, Струмљани,
Ринхини... Описи: напада на Солун 614-615 и 618. Двогодишње блокаде и тродневне опсаде Солуна
674-7. И нови покушај заузимања Солуна 677.

Теофан – Хронографија

Једини писац за VIII век. Рођен је у царској чиновничкој породиц и скоро цео век провео у
манастиру. Наставио је светску хронику Теодора Синкела која је допирала до Диоклецијановог
доба. Дело је настало у периоду између 810/1. и 814/5, а обухвата период 284-813. Написано је
једноставним народним језиком.

Теофанов настављач – Хронографија

По наређењу цара Константина Порфирогенита; непознат аутор; обухвата период до 961, иако је
првобитно ишао до 963.

*У свим овим изворима нема помена српских племена иако нам К.П. у свом делу Спис о народима
помиње да су се доселили за време Ираклије. Могући разлози за то су то што нису били довољно
јаки и препознатљиви у том ранијем периоду да би им неко од хроничара посветио нешто више
пажње.

2. Константин Порфирогенит – Спис о народима

К.П. (905-959) – син цара Лава VI Мудрог; 911. савладар; 913. цар; убрзо потиснут; намесници на
челу са патријархом Николом Мистиком. Роман Лакапин је 919. удаоћерку Јелену за К.П. и постао
цезар, убрзо је постао и савладар младом цару. Поред њега, за савладаре су крунисани и његови
синови: Христифор, Стефан и Константин. К.П. се бави литерарним радом, окупља образоване
људе око себе. 944. Романови синови срушили оца с власти, К.П. након месец дана побеђује њих и
постаје цар. До своје смрти 959. је управљао Византијом.

Углавном није познато шта је напшисао сам цар, а шта људи који су радили за њега.Дела
представљају компилације, фрагментарна су. De administrando imperio најзначајнији за Србе. Овај
назив не слаже се са садржином дела и наслов му је дао први издавач Меурсиус 1611. За најбоље
издање заслужан је Ђула Моравчик.

Време настанка дела између 948. и 952. Наменио је ово дело свом сину Роману II (959-963) како би га
упознао са околним народима. Користио је старије византијске списе из архива, старије рукописе,
извештаје посланика са мисија.

Истраживач Бјури је утврдио да постоји веза између dela Лиутпранда из Кремоне Relatio de
legatione Constantinopolitana и дела К.П. Лиутпранд исмева истолноримски двор и његов
церемонијал. Данас се располаже само једним рукописом из византијских времена који је припадао
цезару Јовану Дуки – крај 11. века.

Константинове тврдње не можемо да проверимо на основу неких других дела, па се из тог разлога
усталило мишљење да су се Срби и Хрвати населили за време цара Ираклија (610-641) управо по
његовом налогу. У 30. глави постоји и опис сукоба између Хрвата и Авара досељења. Помињу се
жупе, градови у Далмацији и описана је историја Срба у 9. и почетком 10. века. Претпоставља се да
је К.П. податке црпео из нама данас непознатих извора који су можда били и словенски, а не само
византијски.

Бројне расправе су се водиле у вези прапостојбине Словена, тачније о Великој (Белој) Хрватској и
Белој Србији, али и години пресељења на ове територије, па имамо две теорије.

1. Јулинац, Рајић, Микоци, Енгел – т. Велике Србије и Хрватске су се налазиле у ширем

региону око реке Лабе јер су у другим ист. изворима сазнали за племе Х. које је живело на
подручју Чешке и племе Срба које је живело у ср. току реке Лабе.
2. Луциус, Бандури, Катанић, Дубровски, Цојс – филолошки разлози који су указивали на
разлике у језику полабских – северних и балканских – јужних Срба и Хрвата. Веровали су
да је прадомовина источно од Лабе. Шафарик – В. Хрватска се налазила између Кракова и
Галиције, а Б. Србија северно од ње – од средње Лабе до Буга на истоку.
Ш. теорију су преузели Копитар и Миклошић. Срби и Хрвати су се утиснули међу раније
досељене Словене и на тај начин раздвојили Словенце и Бугаре.

Димлер – сумња у дело К.П. Срби и Хрвати под влашчу Авара, те су пристанком управо овог
племена заузели ДАлмацију и Мезију од раније насељених Словена.

Фрањо Рачки је прихватио Димлерову тезу, 1864. и 1880. „К.П. је под именом Б.Х. и Б.С.
подразумевао чешке Хрвате и полабске Србе“ који су ту живели у 10. веку. Између северних и
јужних Х. и С. нема никакве везе – језички различити.
Рачки тврди да је К.П.непоуздан и што се тиче досељавања јер о томе ништа не говори, а да су
заиста Словени тада дошли морали би се сукобити и уништити Аваре, а насупрот томе Авари су се
овде одржали још два века. Доселили су се са осталим Словенима у 6. веку.
Грот и Флорински – руски истраживачи, против Рачког, а Бугарин Дринов га је подржао.

Филолог Ватрослав Јагић је дао потпору Рачком . оборио је теорију коју су дали Копитар и
Миклошић о „хрватско – српском клину“. Резултати Јагића и Рачког су прихваћени од стране
већине историчара (Јиречек, Смичиклас, Крек, Мртинић, Кос, Ковачевћ, Јовановић, Перниц,
Станојевић).

Франц Кос и Вјекослав Клаић су бранили К.П.

Клаић је тврдио да су Х. били најјаче племе у оквиру Самовог племенског савеза. Виз. цар Ираклије
је преговарао с њима и доделио им је Далмацју. 7 или 8 хрватских племена је између 627. и 640.
поразило Аваре и заузело читаву Далмацију. Ово је Клаић базирао на 30. глави DAI.

Натко Нодило је подржао Клаића, али је веровао да им је домовина данашња Русија.

Нико Жупанић је веровао да С. и Х. нису словенског порекла, али су се асимиловали са словенским

становништвом када су ошли.

Људмило Хауптман – тврдио да се Мала Пољска са Краковом у 10. веку звала Хрватска и да је то
заправо Бела Хрватска о којој пише К.П.

Нада Клаић је тврдила да су се Хрвати преселили на Балкан из данашње Баварске и то се одиграло

почетком 9. века.

Георгије Острогорски је дао последњу темељну расправу о извештају К.П. која се сматра и
најважнијом за сеобе.

К.П. је у свом делу дао опис прве српске државе и првих кнезова. Срби су се на Балкан населили на
пл. страни Динарског појаса. Област се делила на ужу Србију и Босну, а граничила се с
кнежевинама Неретљана, Захумљана, Травуњана и Дукљана. На западу се у врме Часлава
граничила са Хрватском, а на истоку се простирала до раса. Бележи 8 градова на овој територији, 4
на т. Паганије, по 5 на т. Захумља и Травуније, а у Дукљи 3.
Човек који је довео Србе је умро пре доласка Бугара (680). Наводи пве кнежеве: Властимира,
Вишеслава, Просигоја и Радослава. Говори о сукобу Властимира са БУгарима у периоду измежу
836. и 852. Наведена су и имена синова и унука Властимирових, а помиње и околне владаре.

3. Франачки анали (Annales regni Francorum)

Иако Франачки анали не садрже податке везане за Словене на Балкану, представљају веома
важан извор из више разлога. Садрже податке о покретима Словена у Панонији и на Балкану
крајем 8. и почетком 9. века, као и односе са Франачком. Срби се помињу само једном и то је
најстарији спомен Срба на овим просторима. Франачки хроничари су се заитересовали за
Балкан због сукоба који су вођени са Аварима.

Обухвата период од 741. до 829. и везује се за појаву аналистике на западу. Вођени су у

манастирима, а за време Каролинга добијају званичну форму. Каролиншка ренесанса обухвата
период од доласка К.В. на власт до смрти Карла Ћелавог (877). Окупљали су најученије људе тог
времена.

Најпознатије личности: Англосас Алкуин, теолог и хагиограф Петрус Писанус, Гот Теодулф,
песник и теолог Павле Ђакон, историчар и писац К.В. биографије Ајнхард и песник Ангилберт.

Ајнхард рођен око 770. у Мајнгауу, васпитаван у ман. Фулда; образовање стекао на двору, где ће
касније радити као учитељ. Пријатељ К. В. Учествовао у дипломатским мисијама; Након свађе у
царској породици, Ајнхард 830. одлази у манастир Зелингенштат, који је сам подигао. Овде је и
умро око 840. Значајан за развој аналистике.

Живот Карла Великог Vita Caroli Magni - дело по узору на Светонија 833. Не зна се какву је
тачно улогу имао у вези анала, да ли их је везао за двор, био редактор или је и сам писао.

Анали се деле у неколико целина. Прва се назива по ман. Лорш у близини Вормса – Лоршки
анали (Annales Laurissenses), обухвата период од 741. до 793/6. За период од 788. до 796. видљиве
су стилске и језичке разлике које се приписују Ајнхарду.

Писци нису уносили своја имена, па се често ови анали приписују Ајнхарду и називају се
Ајнхардови анали. Наставци ових анала су бројни, па су једни од битнијих Анали Фулде
(Annales Fuldenses) – писало је више аутора, нама су познати само Ајнхард и Рудолф. Обухватају
историју царства до 901.

Једна од мана ових анала јесте та што су писани далеко од догађајима о којима је било речи, па је
тачна локација описаних догађаја непоуздана. Словени су били расцепкани, подељени на мање
пол. јединице (nationes), које су предводили владари зависни од Франака, њих називају duces. У
Лудовиково време, покушали су да се уједине, али неуспешно.

822. први помен СРБА на Балкану. Управо те године одиграо се устанак, када су Франци
послали војску у Панонију на Лудовика, а он бежи код Срба („народ који запрема велики део
Далмације“). Лудовик је убио једног српског кнеза, преузео власт, али убрзо бежи у хрватску где
је и убијен 823. Овде је вероватно реч о римској провинсији Далмацији.

*Нада Клаић тврдила је да се овоне везује за Србе, већ за место Срб, које је било у 14. веку
посебна општина, али је то нетачно. Тачније је то да се мисли на најзападнијиј део где су живели
Срби.

Анали помињу неколико словенских племена која су се стопила са српским или хрватским
заједницама. Помињу се Гудускани и Тимочани.

4. Летопис попа Дукљанина (Барски родослов)

Летопис је изазвао велику пажњу јавности и научника иако је заправо нетачан и јако мало
података може да се искористи. Иван Лучић је био први који је приметио да хронологија и
генеалогија овог «Попа» нису добре. Енгел је негирао негирао било какву вредност овог
летописа, док је Иван Кукуљевић тврдио да има много анахронизама који нису тачни, али и
бројних имена које наводи као српска или хрватска... Димлер, Иларион Руварац и Ватрослав
Јагић говоре о летопису у негативном контексту.

Фрањо Рачки је први који се упустио у дубље истраживање овог летописа. Тврди да је летопис
добар за земљопис Горње Далмације 12. века.

Константин Јиречек је сматрао да се летопис може поделити на три дела. 1. се односи на

Хрватску, поистовећује ј. Словене са Готима; узор: Libellus Gothorum – познато је и ученим
људима у Далмацији. 2. највећу вредност; бољи латински ј; извод из легенде о светом
Владимиру; 3. историја дукљанских владара од 10. до 12. века поузданија.

Фердо Шишић, Владимир Мошин, Никола Радојчић су истраживали овај летопис. Радојчић се
заложио за то да добије наслов „Барски родослов“. Дискусија се сводила на питање етничке
припадности аутора и време настанка.

Мавро Орбин у делу „Краљевство Словена“ је користио ово дело. Шишићево издање овог дела је
веома важно јер је проучио земљиште на коме су се догажаји одиграли. Мијушковић је у
последњем издању Летописа додао и неке нове закључке.

Дело је настало у 12. веку; сачувано је у 4 редакције: латинској – аутор је поп Дукљанин; итал.
преводу лат. редакције из 1601. који је урадио М. Орбин; слободни превод на хрватски, прва 23
поглавља из 15. века + легенда о смрти краља Звонимира; превод хрв. превода на латински језик
који је на молбу Сплићанна Дмина Папалића 1510. урадио Марко Марулић.

Садашњи наслов дао је Лудовик Туберон у 16. веку (Diocleatis auctoris annales) иако у рукопису
не стоји наслов.

Ово дело је једино које можемо упоредити са К.П. и које нам даје нешто прецизније географске
податке. О жупама Травуније, Хума, Дукље, а одређује и границу Србије и Дукље, коју је К.П.
означио као „планинске стране“. Најудаљеније жупе Зете – Горска и Лушка – врв између њих и
Оногошта и Мораче се налази та граница.

Помиње се Тотила из 5. века, али и Градихна из 12. Није вођено рачуна о хронологији, постоје
само три хронолошке одреднице.

5. Византијски извори за историју Србије у средњем веку

Византијски извори представљају најзначајније изворе за овај период историје Срба.

Константин Порфирогенит -три дела; DAI најважније за Србију; описао је српску историју 9. и
10. века;
Јован Скилица - подаци значајни за 11. век – посебно период 1034-1052. и 1072; сачуван је у делу
Кедрима; Кратка историја – наставак Теофанове хронике; 811-1057; подељена према
владавинама царева; у једном од рукописа је настављено до 1079;

-наставак је компилација непознатог аутора, који је означен као Скиличин настављач;

Кедренов спис се користи за прочавање Скиличиног дела јер његов није сачуван;

Кекавен ове догађаје помиње у свом делу Стратегикон. Учествовао је К. у угушењу устанка
Петра Одељана. Јерменин на високом положају у цартсву;

Јован Зонара – пише о претходно поменутим догађајима; канониста, хроничар; војну службу
заменио монашким животом; Хроника (од стварања света до 1118).

Нићифор Вријеније – муж А.К; на подстрек таште Ирине пише дело које је остало недовршено,
у 4 књиге; описан је период 1070-1079. када се у Србији водио устанак Ђорђа Војтеха.

Ана Комнина – ћерка Алексија I; Алексијада – подаци о Србији у 12. веку; 15 књига; наставак и
допуна дела њеног мужа; доста нетачних података везаних за оца; породична гордост;
нетрпељивост према Латинима;

Јован Кинам – вести о ратовима Рашке и Византије; рођен је после 1143; радио на двору Манојла
Комнина као секретар и пратио га је на походима по Европи и Азији; 1165. учествововао у рату
Виз. и Уг. за Земун; умро 1203; дело је сачувано само у изводима у позном препису – Епитоме
(Приручник) – 7 књига; виз. ист. од 1118. до 1176. Написао их је између 1180. и 1183. по узору на
Херодота и Ксенофонта; описао је владавину Јована Комнина; служио се и архивом;држи се
хронологије, али не наводи често године; обузет култом Манојла Комнина; борбе Срба и Уг
против Византије; борбе око Раса 1127/9, 1149. и 1150. и сукоби Стефна Немање против Манојла
Комнина.

Никита Хонијат – рођен средином 12. века у Хони у Фригији; отац га шаље као дете у
Цариград, где је стекао добро образовање захваљујући брату Михаилу, будућем митрополиту.
царев секретар; за време Анђела – управник теме Филипопољ и логотет. Алексије V га је
склонио са ове функције1204; бежи у Никеју, код Теодора Ласкариса након пада Цариграда;
умро између 1210. и 1220. Хронике -21 књига; догађаји од 1118. до 1204. + накнадни текст о
догађајима између 1204. и 1206. Сачувано је у опширној и краћој верзији; недовољно прецзан;
негде претерује са опширношћу; о виз. друштву много података; описује борбе Срба и Виз. од
1127. до 1176. За период од 1176. до 1206. много занимљивих података; описао је учествовање
Срба у ратовима Виз. и Уг. од 1183. и период Србије под Стефаном Немањићем.

Теодор Продром –крајем 11. в. у виз. породци; од 1140. у виз. служби; замонашио се пред крај
живота у ман. светог Георгија Манганског; умро 1166; стихови су сачувани у грчком кодексу који
се чува у библиотеци светог Марка у Италији.

Михајло Солунски – виз. ретор 12. века; професор на Високој патријаршијској школи у
цариградској цр. свете Софије; од 1149. до 1156. саставио је 4 говора посвећена Манојлу
Комнину; Величају ратне побде против Нормана, Мађара, Срба; допуњује Кинама и Хонијата.

Анонимни виз. песник 12. века – опевао је Манојлове борбе против Срба (1150) и његово дело се
чува у библиотеци Марциана у Венецији;
Димитрије Хоматијан – охридски архиепископ; црквена дела из 13. веак; противник Српске
архиепископије; писмо Сави Немањићу у коме га оптужује да је нарушио каноне православне
цркве; житије Светог Климента – на грчком језику; Охридска легенда.

Герогије Акрополит – канцела цара Јoвана III Ватаца; дипломатски и војни задаци; ректор
реорганизованог универзитета; представник Византије на Лионском сабору; умро је 1282. у
затвору где је допао као жртва шизматичког фанатизма; подаци о владавини Стефана
Првовенчаног и све до Уроша I; Хроника (1203-1261) – наставак Хонијата.

Георгије Пахимер – рођен је 1242. у Никеји; 1261. са Акрополитом долази у Цариград након
протеривања Латина; високо образовање; дело важно за 13. и почетак 14. века; Историјски спис у
13 књига - описани су догађаји од 1255. до 1308. Акрополитов настављач; највећи виз.
полиисторичар 13. века; није водио рачуна о хронологији; односи Византије и Србије; описао
покушај удаје Ане, ћерке Михајла VIII за краља Милутина и удају Симониде, ћерке Андроника
II за краља Милутина. Умро је 1310.

Теодор Метохит – 1270. рођен; у Цариграду се образовао; боравио је у Никомедијском заливу,

где је пратио оца у изгнанству, вратио се у Цариград и задобио је наклоност цара Андроника II
Палеолога; дипломатске мисије; велики логотет; прогнан је након Андрониковог свргавања;
конфисковали су му имовину; 1331. помилован; одлази у манастир и умире 13. марта 1332.
Теоријско политички трактат О скитима – цартсво је угрожено од стране Турака; дела
филоозофског карактера:Увод у астрономију; Посланичко слово – важно за Србе; сачувано је у
грчком кодексу; Главно дело – Miscellanea philosophica et historica, енциклопедијског карактера; 120
есеја о питањима из филозофије, историје, античке књижевности. Написао је и 20 песама,
парафразе уз Аристотелове природњачке списе, два коментара уз Птоломеја, похвалнице
Никеји и Византији, као и писма. Посланичко слово је последњи од 5 извештаја са путовања,
упућеног Нићифору Хумну који му је био надређен; шутовања везана за склапање мирова и
брак Милутина и Симониде; описује бахатост српских великаша према сељацима.

Нићифор Григора – рођен је око 1295. у Хераклеји на Понту; уклоњен са двора доласком
Андроника III; провео време у притвору у манастиру; ослобођен је након Кантакузинове
абдикације 1254. Умро је између 1358. и 1361. Противник Грогорија Паламе и исихаста; око 80
радова; граматичке, реторичке и теолошке расправе, песме, молитве, житија; тестови из
филозофије, музике, математике, астрономије; догматиски текстови против унија цркава и
против Паламе; Ромејска историја – почиње од 1204, али је много значајније од врмена
грађанског рата два Андрониика; изводи из његовог дела су постали познати крајем 16. века
када су објављени у издању Јеронима Волфа; значајан је опис његове мисије у Србију 1327.

Јован Кантакузин – војник, политичар, државник, цар; рођен је 1295/6. у Цариграду; на

страниу Андроника III; 1342. цар; од 1347-1354. реални цар; монашко име Јоасаф; умро је 1383. на
Пелопонезу; теолошки трактати, монументална Историја – обухвата период од 1320. до 1354.
Прва књига: грађански рат Андроника II и Андроника III; Друга књига – збивања између 1328.
и 1342; трећа: период Ј.К; четврта: владавина Ј.К. између 1347. и 1354. Јасан стил, једноставно;
турски продори на Балкан, освајања цара Душана;

Лаоник Халкокондил – рошен је око 1425, а умро око 1490. Угледна атинска породица,
протерана из Атине у Италију у време династичких борби; Написао је 10 књига Приказа из
историје, обухвата период од 1298. до 1463. Важно за Турке; бројни турски извори; у уводу даје
преглед светске историје од Асираца до 13. века, па пише о Виизантији у том периоду; дело се
завршава 1463. освајањем Лемноса; описао је и Маричку и Косовску битку;

Дука (име непознато – можда Јован) – рођен је око 1400. у Малој Азији; око 1421. секретар
Ђеновљанина Адорна; службеник породице Гатилуци на Лезбосу; дело је сачувано, али без
наслова, обухвата период од 1204. до 1462. када је Мехмед II заузео Лезбос; описује владавину
последња три вз. цара; турски извори; подаци из периода Ђурђа Бранковића; симпатише Србе;

Георгије Сфранцес – на двору цараКонстантина Палеолога, пелопонеског деспота, последњег

византијског цара; намесник у Селимврији, Мистри, а 1451. постаје велики логотет у Цариграду.
Падом Цариграда, допао је у ропство, бежи код Томе Палеолога, након тога у Италију. Од 1464.
борави у манастиру на Крфу. Два дела: Мала и Велика хроника. Мала хроника –народни језик;
догађаји од 1413. до 1478; уредна хронологија, важно за Палеологе; ауторове белешке у виду
дневника; Велика хроника – догађаји од 1258. до 1478. Тумачењенаучника Лоренца 1940. – тврди
да је проширена редакција компилација из 16. века коју је урадио фалсификатор монемвасијски
митрополит Макарије Мелисин;

Монаси Комнин и Прокл – Хроника – описују српску влдавину у Епиру и Тесалији у другој
половини 14. века. У издању Pouquevillea 1821. јавност је сазнала за ову хронику, а 1862. настао је
српски превод. Много мржње према Србима. Грчки научник Vranoussis је изнео тезу да ови
монаси нису постојали.

Критовул – Историја Мехмеда II. Рођен је на Имбросу пре 1470. Дело обухвата период од 1451.
до 1467. Описао је пад Цариграда, није био очевидац догађаја. Помиње и градове у Србији –
Ново Брдо.

6. Западни извори за историју Србије у средњем веку

Најважнији су Annales regni Francorum – подаци о Борни и кнезу Лудовику у Панонији. Lupus
Protospatarius – из 1081. подаци о Михајлу, дукљанском краљу и његовом сину.

Угарске хронике: Анонимни нотар Беле III (De gestis Hunagarorum), Шимон де Кеза (Gesta
Hunnorum et Hungarorum) и Chronicon pictum Vindobonense коју је 1358. написао стонобеоградски
кустос Марко де Калт.
Хроничари крсташких ратова:

Рајмон Ажије – у пратњи грофа Тулуза Рајмонда IV од Сен-Жила као дворси свештеник током
првог крсташког рата. У Хроници описује пролаз крсташа кроз Далмацију и српске земље дуж
јадранске обале и сусрет са краљем Бодином (1096).

Виљем Тирски – боравио је као посланик код цара Манојла у време његових ратова са Србима.
У ист. крсташких ратова оставио је податке о Србима (1168).

Анзберт – подаци о проласку немачких крсташа Фридриха Барбаросе кроз српске земље и о
сусрету са Стефаном Немањом у Нишу (1189). Познато је његово писмо које је са истока упутио
господару реда хоспиталаца 1187. Дело је објављено више пута (Ansbert, Historia de expeditione
Friderici imperatoris).

Западни писци:

Тома Архиђакон – рођен је у Сплиту око 1200. и умро око 1268. Студирао је теологију и права у
Болоњи. По повратку у Сплит се укључио у друштвени живот свог града. Био је нотар, каноник,
а око 1230. архиђакон сплитске метрополитанске цркве, Залагао се за очување аутономије
Сплита. Дело Историја Сплита (Historia Salonitana), описује развој солинске, тј сплитске цркве од
римских времена до надбискупа Рогерија (1266). Историја Сплита, цркве, нешто о хрв.
владарима; опис татарске најезде на Угарску; Подаци о крунисању Стефана Немањића за
краља. Најпознатија издања: Фрање Рачког (Thomas Archidiaconus Historia Salonitana) и Наде
Клаић (Historia Salonitana maior, БГ, 1967). Дело је 196о. на хрв. превео Владимир Ризмондо.

Адам Гијом – надбискуп Бара; рођен око 1270, а умро 1342. у Бaру. Доминиканац, послан на
исток као проповедник и о овом путовању је сачуван путопис из 1332. (Directorium ad passagium
faciendum ad Terram Sanctum), a посветио га је фр. краљу Филипу VI. Даје упутства
ходочасницима у Свету земљу. Постао је барски бискуп 1324. Пише против Србије и
православља. Тражио је од Филипа VI да освоји Србију. Приписује му се и анонимно дело које
говори о Србијииз 1308. (Descripto Europae Orientalis – Imperium Constantinopolitanum, Albania,
Servia, Bulgaria, Ruthemia, Ungaria, Polonia, Bohemia, anno MCCCVIII), објављено у Кракову 1619.

Anonymi descriptio Europae orientalis – настао је 1308, а аутор је непознат, образован. Подаци о
источној Европи, о Србији у време краљева Драгутина и Милутина.

Филип Мезијер – рођен је 1327, а умро 1405. у Паризу. Саставио је житије папиног легата и
цариградског латинског патријарха Петра Томаса. Канцелар кипарског краља Петра I. Изводе из
Житија S. Petri Tomasii који се односе на Србију објавио је у Гласнику српског ученог друштва за
1867. Ђура ДАничић. Мезијер је описао боравак у Србији и сусрет са царем Душаном.

Бертрандон де ла Брокијер - рођен је крајем 14. века у сеоцету ла Брокер, у подножју Пиринеја;
сеоски пемићи; службеник бургундског војводе Филипа Доброг за времеСтогодишњег рата;
1432. одлази на Блиски исток, враћа се већ следеће године. ОПисао је своје путовање по налогу
бургундског војводе. Умро је 1459. Рукопис је био непознат до 18. века, а штампан је 1805. под
насловом Voyage d' outre mer et retour de Jerusalem en France par le voie de Terre, pendant le cours des annes
1432 et 1433 – Путовање преко мора. Подаци о деспоту Ђурђу Бранковићу и његовој породици коју је
видео у дворцу Некудиму.

Филип де Диверсис – 1440. написао је дело Опис Дубровника. Описао је све аспекте живота у
Дубровнику. Пореклом је Тосканац из Луке; провео живот у Млетачкој; 1434. одлази у Дубровник
– постао учитељ, све до 1441. Писао је из личних мотива; описао је положај града, сакралне и
профане грађевине, пол. уређење и начин живота у њему.

Ханс Шилтербергер – описао је учешће Срба у бици код Никопоља (1396). Ханс је био
заробљен; после Ангоре заробљен и од стране Монгола. 1427. враћа се у Немачку, а делоје
издато 1473.

Еберхард Виндеке – у делу Denkwurdigkeiten zur geschichte des Zeitalers Kaiser Sigismunds пише о
Стефану Лазаревићу.

Јан Длуугош – пољски историчар, рођен у Кракову 1415, а умро 1480. Образовао се у Кракову.
Дипломата; надбискуп Лавова постао је пред смрт; Пољска историја – Historia Polonica – 12 књига;
од најстаријих времена до 1480. на основу истраживања пољских, мађарских, литванских,
руских летописа, усмених сазнања. Значајно за историју Срба и Хрвата у Угарској.

Бродарић Степан – дипломата, историчар; (1480-1539); студирао је у Печују и Падови, постао

доктор права; секретар печујског бискупа – упознао прилике на двору Владислава II и Лајоша II.
1526. државни канцелар Угарске; Спис о Мохачкој бици(De conflictu Hungarorum cum Turcis ad
Mohach, Краков 1527) – најзначајнији извор о овом догађају.

Бонфини Марко Антоније (1427-1503) – итал. хуманиста; дрђавни историчар угарског краља
МАтије Корвина; написао је у 45 књига дело Rerum Hungaricarum decades – Istorija Ugarske – од
почетка до свог доба; о побуни Босанаца против Угара под Х. Вукчићем, опсади БГ, бици код
Варне, опсади Смедерева. Дело је користио Јован Рајић.

Санудо Марино Млађи(1466-1536) – венецијански хронничар; дело о најстаријој ист. Венеције и

описао животе дуждева; Дневници (Diarii) – у 58 свесака од 1496. до 1533.

Лудовик Туберон /Алојзије Цријевић (1459-1527) – студирао је у Паризу, постао члан хуман.
академије и добио класицицстички надимак Туберо. Постао је бенедиктинац у 25 г. и као
редовник је провео 20 г. на острву св. Андрије. Долази у Дубровник и постаје надбискупски
викар и мљетски опат. Написао је: Commentaria suorum temporum у 11 књига; догађаји од краја 14.
до почетка 16. века. Због критика Ватикана, књига је 1734. стављена на листу забрањених књига,
али је ипак штампана.

Јован Туроци – протонотар на двору краља М. Корвина. Дело: Chronica Hungarorum ab orgine
gentis објављена у Брну, па у Аугбжзбургу. Последњи пут је штампана у збирци Schwandtnera
(Scriptores rerum Hungaricarum, Beč, 1746). Подаци о Ђурђу Бранковићу.

Ђорђе (Ђурађ) Сремац – рођен је у Ср. Каменици око 1490, а умро око 1550. Био је капетан
Лајоша II (1516-26) и секретар Јoвана Запоље (1527-40). Лошим латинским је писао дело Episatola
de perditione regni Hungarorum. Објавио га је тек 1857. Густав Венцел у Пешти. Описује догађаје од
1456. до 1543. Посебно значајно од 1516. Подаци о Србима и племству. Српски зна солидно –
научио у детињсту. Истоимено дело преведено је на српски под насловом Посланица пропасти
угарског краљевства 1997 у Београду.

Павле Ђакон – Историја Лангобарда – догађаји у Италији, покушај Словена 642. код Сипонта да
се пребаце на итал. копно.
Подаци о досељавању словенској и српској историји на Балкану пружају нам папска писма.
Посебно су значајна писма Јована VIII – значајно за пол. и црквену историју западног Балкана у
другој половини 9. века.

7.Османски извори за историју Србије у средњем веку

Османски извори су веома важни за Србе у другој половини 14. века и у 15. Ахмеди, Уруђ и Зеки
помињу Косовску битку.

Ашик паша Заде – Менакиб у Теварих-и Ал-и Осман, односно Хроника династије Османлија
или османлијске државе од најстаријих врмена до 1503. Конзерватинван; слави старе вредности;
Мало се зна о његовом животу; рођен је месту које се тада звало Танун, а касније је прозвано
Елван Челеби, а налазило се у санџаку Амазија. пОзнавао је скопског санџак бега Исак бега,
учествовао је у походима на Деспотовину и Угарску. Своје делоје почео да пише са 86 г. О
ранијим догађајима пише на основу прича различитих људи, а у догађајима за време Мурата II
је и сма учествовао. Непоуздан поход на Косовску битку 1389. Описао је Косовску (1448) и
Крбавсу битку (1493) и оставио бројне податке. Глиша Елезовић је делове његове историје
објавио у часопису Братство (1932).

Дурсун бег – мало података о животу; стриц му је био бег од Брусе. дурсун је био војник; као
млад је добио тимар; за време опсаде Цариграда налазио се у султановој свити; заузимао је
високе војне и административне дужности;постао је врховни финансијски службеник
(дефтердар) за целу азијску Турску. Умро је после 1500. Дело: Тарих –и-Ебул фетих односно
Историја оца освајања – ИСторија султана Мехмеда, који је освојио Цариград. Турци је обично
називају Дурсун бег тарахи – почиње ступањем на престо с. Мехмеда 1442, а завршава се
експедицијом Хадим Али паше са мисирском восјком против Адане у Малој Азији (1487).
Детаљно је описано збацивање Махмуд паше са положаја великог везира. Пише о походима на
БГ (1456), покушају освајања Деспотовине (1458), паду Смедерева (1459), паду Босне (1463).
Делове је објавио Глиша Елезовић у часопису Братсво 1932.

Нешрија – однсоно Мула Мухамед. Виши ред улема; написао је по налогу Бајазита 1492.
историју осм. цар. под персијским називом Дјихан-нума, тј Огледало света. Умро је 1520. Главни
извор за дело је Ашик паша. Догађаји од постанка ОСм. цар. до 1485. Постало је познато по
европској историји до 1591. када га је издао Леунклавије. Подаци о Маричкој, Косовској бици;
паду СМедерева, друга битка на КОсову и битка за БГ.

Зборник за источњачку историјску и књижевну грађу – 4. одељење у Зборнику за историју,

језик и књижевност српског народа. 1940. почело публиковање књигом Турски споменици (1348-
1520) – Глиша Елезовић. Колекција је добила име Зборник за источњачку грађу. Остала
предвиђена издања нису реализована јер је Историјски институт преузео објављивање
источњачке грађе.

Турски споменици Г. Елезовића су веома важни- половину чине дкументи чувани у

Дубровнику, Фермани, хуџети, вакуфнаме, записи... 266 докумената је раније објављено.
Обимна објашњења. Друга књига је изгорела у бомбардовању БГ 1941. Објављена су и
документа из књига Мухиме дефтери (1950) и Браничевског дефтера (1987).
 8.Хагиографска и књижевна дела светог Саве и Стефана Немањића као историјски извори

Сава Немањић је зачетник спске књижевности, томе је допринео врв. боравак на Светој Гори (од
1191.) Прва дела посвећена су манстирском животу. Карејски типик – црквено – правно дело,
некњижевно. Превод са грчког пустињачког, скитског типика, написан 1199. за испосницу коју
је подигао у Кареји, средишту Свете Горе, за живот двојице/тројице монаха. Хиландарски
типик – 1199; после К.Т. састављен је као превод уводног дела грчког Евергетидског типика из
Цариграда. Прописи за духовни живот у манастиру, орханизација служб. Студенички типик –
1208; попут Х.Т.

Црквеноправним делима припада и Крмчија из 1220. Литургичке прописе садржи и Устав за

држање псалтира, преведен са грчког. Писмо игуману Спиридону – упућено је са једног од два
Савина путовања у Свету земљу (1229. или 1234-5) – прво дело епистоларног жанра у српског
књижевности.

У Хиландарском типику налази се Кратко житије св. Симеона Немање – о његовом животу и
смрти на Св. Гори. Допуњено житије пише у оквиру Студеничког типика, по правилима
византијске књижевности. Реторским уводом је спојио елементе биографије и похвале СТефану
Немањи. Након овога пише о његовим монашким подвизима, а заврша са молитвом.
Непосредно, одмерено, без реторичности, једноставно – одлике.

Житије има и своје књижевне изворе. Могуће је да је Сава прави аутор Немањине оснивачке
повеље Хиландару из 1198. Користио је повељу Стефана Немањића Хиландару из 1200-1202.
Мотив раја је развијен у његовом делу. Улога повеља, аренги и нарација у настанку владарских
житија сз специфичности српске хагиографије.

Служба светом Симеону је састављена од стихира, тропарам канона, икоса, у византијском

стилу. Минејска служба светом Симеону Ступнику је узор САвине Службе. По Доментијану, ову
Службу, Сава је саставио 1200. у Хиландару.

Превод дела Светог Саве на савремени књижевни језик урадио је Лазар Мирковић, 1939. Издато
је касније у Србљаку 1970. Посебно је важно издање Владимира Ћоровића Списи св. Саве, Дела
старих српских писаца, 1928. Последње издање је објављено 1986. Свети Сава, Сабрани списи.

Сачувано је мало рукописа са делима Саве, осим Карејског типика чији се примерак чува у
Хиландару, у облику свитка. Позната су још 4 преписа, најважнији је онај у Хиландару из 16.
века. Текст је урезан у камени надвратник карејске испоснице. Хиландарски типик није сачуван
у оригиналу, већ као препис у облику пергаментног кодекса из 20-их година 13. века.
Студенички типик – сачуван у позном препису Шафарикове збирке Народног музеја у прагу из
1619. Писан је у студеничкој испосници.

Житије светог Симеона – сачуван је у празничном Минеју из средине 13. века који се налази у
Архиву САНУ. У Софији су још два важна преписа. Писмо Стридону у отачнику Велике Ремете
из 15. века. Изгубио му се траг. Сачуван је у издању Даничића у Старинама 4. Упутсво за
читање псалтира познато је из рукописа САНУ из 1620/30.

Стефан Првовенчани је саставио две повеље: Мљетска из 1195-1200. и «друга» Хиландарска из

1200-1202. Обе се одликују поетским особинама аренги и нарације, са елементима
аутобиографије. Житије светог Симеона написао је 1216. у византијском стилу, веома опширно
и земаљска дела имају централно место. Посебну пажњу посветио је Немањином животу до
одласка на Свету Гору; 7 чуда; Савино житије ктиторског типа, а Стефаново читачко,
проширено.

Дела Стефана Првовенчаног превели су Миливоје Башић (Старе српске биографије) и Лазар
Мирковић (Списи светог Саве и Стефана Првовенчаног). Житије светог Симеона сачувано је у
једном целовитом препису иу 14, века који се чува у Паризу, у Националној библиотеци. У
препису из 15. века текст није потпун – 7 од 20 глава фали. Овај препис је урадио Никола
Јерусалимац 1441/2. за Јелену Балшић. Део са изгубљног листа хартије објавио је Ватрослав
Јагић у 24. броју Архива за словенску филологију 1902.1

9. Хагиографска и књижевна дела Доментијана и Теодосија као историјски извори

Доментијан је био српски, светогорски монах; учен; пише о двојици светаца из дин. Немањића;
хиландарски јеромонах у Карејској испосници (1243-1254; не зна се тачно), па на Спасовој води
изнад Хиландара. Овде је борвио 1263. када је Теодор Граматик преписвао Шестоднев Јована
Егзарха. Доментијаново дело припада хагиофрафском, житијном жанру – Житије светог Саве и
Житије светог Симеона.

Реторске и песничке фигуре, као и поетика коју одликују дуги и чести библијски наводи. То је
тзв. «Високи стил» («плетенија словес»). – својствен панегиричко – хагиографској књижевности
Византије.

Главни извор је Кратко житије светог Саве. Писано је 1243. или 1254. у Карејској испосници по
жељи краља Уроша. Користио је и Слово о закону и благодати митрополита кијевског
Илариона. Изражавају програм преображења српског отачаства, у идеалну средњовековну
државу.

Превод је урадио Лазар Мирковић Доментијан, Животи светога Саве и светога Симеона.
Шафарик је први објавио одломке из рукописа 1833. Друго и последње издање објавио је
Данилић 1865. уз подршку кнеза Михајла Обреновића (Живот светога Симеуна и светога Саве).
Бечки рукописа се чува у библиотеци у Бечу, писан у 16. веку; Шафарик је свој рукописа
осатвио у заоставштину Народном музеју у Прагу где се и данас чува. Писан је у 16. веку;
оштећен; Пећки рукописа (Петровградски) налази се у Дрђавној јавној библиотеци Салтков –
Шчедрин У Петровграду. Гиљфердинг је тај рукопис донео из Пећи. Садржи само Живот св.
Саве. Писан је у 15-16. веку. Живот светога Симеона познат нам је из Рукописа Јацимирског који
се чува у Румунској академији наука у Букурешту.

Теодосије хиландарски јеромонах и клирик када пише Житије светог Саве. Умро је око 1328.
Млађи од Доментијана, писац Милутиновог доба. У ово време Карејска испосница и Хиландар
били су активне писарске радионице. Три главна дела: Житије светог Саве, Служба светом
Симеону и Служба светом Сави.

Житије светог Саве писано је у Хуландару крајем 13. века. Основни извор је Доментијаново
житије. Разликују се у стилу, језику, историјским подацима, структури дела. Код Доментијана је
владала мисаона, монументална, свечана реторичност, а код Теодосија живље и топлије
причање.

1
Плавом бојом је означено све везано за издања и преводе извора.
У Житију Петра Коришког је до изражаја дошао доживљај Свете Горе као духовног раја. Петар
је био српски пустињак из 13. века. Теодосије је ово дело написао 1310. уз помоћ Петрових
ученика.

Служба светом Симеону је писана у 14. веку, заменила је Савину Службу. Службу светом Сави
је написао у истом периоду. Обе су по богослужбеној структури јерусалимске и имају по два
оригинална канона: у пвој Симеонуу, у другој Сави.

Теодосијево најзначаније дело је Житије Светога Саве – сачувано у 30 рукописа српске

редакције овог дела. Појавило се смао у једном издању Даничића који га је везао за Доментијана.
Помиње се Доментијаново име, али не и Теодосијево. Најстарији познати препис житија
Теодулов рукопис је датиран 1336. Први превод на савремени српски језик објавио је Башић
Старе српске биографије, 1924. Нови превод је урадио ЛАзар Мирковић, а редакцију превода
Димитрије Богдановић. Тај превод се појавио 1988.

10. Хагиографска и књижевна дела архиепископа Данила II као историјски извори

У историји је врло често називан Данило Пећки; вађна личност 14. века. Властелин по рођењу –
1270. Своранин краља Милутина; замонашио се, желећи да крене стопама светог Саве у ман.
Светог Николе у Кончулу. 1305. игуман Хиландара. Прославио се одбраном манастира од
Каталанаца. 1311. повлачи се у Карејску испосницу, али је убрзо постављен за епископа бањског
(1311-1314). Од 1314. до 1316. борави у Хиландару; саставља житија и службе.Хумски епископ
постаје 1317. и на тој позицији се задржао све до 1324, а као архиеписком наредне три године, до
смрти. Посредник у династичким сукобима; црквено градитељство (Бањска, Дечани, Пећ,
Хиландар).

Оставио је 6 житија која чине Данилов зборник: Житије краља Уроша, Драгутина, Јелене (1317),
Милутина, арх. Арсенија I, Јоаникија I и Јевстатија I. Службе су написане Арсенију I и
Јевстатију I. Аутор је и Кратког житија краља Милутина. Попут владарске идеологије; налази
се у Милутиновој повељи о улијарима/пчеларима из 1317. Сачуван је у хиландарском препису
прве половине 15. века. На основу њега је састављено и Пролошко житије краља Милутина.

Најважније дело Животи краљева и архиепископа српских превео је Лазар Мирковић 1935, а
последње издање је изашло 1988. Није сачуван оригинални запис. Најранији преписи с краја 15.
и почетка 16. века. Потпуни текст сачуван је најраније из 1553. у Милешеви и пренет је у
Хиландар, где је чуван до 19. века, а данас је склопу САНУ. Два преписа настала су у Молдавији,
али не садрже Живот Данилов. Један се налази у Варшавској библиотеци (16. век).Други се
налази у манастиру Сучевици из 1567. Кодекс који је настао у Студеници између 1751. и 1760. је
веома важан чува се з Националној библиотеци у Загребу – Милојевићев рукопис.

11. Хагиографска и књижевна дела Данила (Бањског), монахиње Јефимије и Стефана

Лазаревића као извори за Косовску битку

Српски патријарх Данило III (Бањски/Млађи) је творац косовског култа и црквеног култа кнеза
Лазара: рођен је око 1350. Након Јефремовог повлачења долази на место патријарха 1390/1. Био
је пре тога монах манастира Бањска. Са монахом Доротејем је подигао ман. Дренчу 1382. Пренео
је мошти кнеза Лазара из цркве Светог Спаса у Приштини у ман. Раваницу; Умро је 1399/1400.
Посветио је Лазару 4 списа: Похвално слово, Службу, Пролошко житије, тј Синаксар и
Повесно слово. Настали су 1391/2. поводом пеноса Лазаревих моштију. Победе «небеског
царства» над «царством земаљским». Има житијну, хагиографску вредност и усресређен је на
мучеништво кнеза Лазара.

Удовица деспота срског Јована Угљеше, Јелена, односно монахиња Јефимија, је веома значајна за
ову епоху. К.Филозоф за њу каже «У многим говорима и стварима најмудрија». Позната је по
три своје песме које су настале на малом диптиху од сребра урезани, сачувани су стихови
испевани у тузи за дететом Угљешом Деспотовићем, који је сахрањен у Хиландару између 1368.
и 1372.

Мољенија Господу Исусу Христу на завеси за царске двери у Хиландару. Извезено златом
1398-9.

Похвала кнезу Лазару – извезена 1402. на покрову за кнежев ћивот у Раваници. Оба текста
састављена су у Србији. Први у Жупањевцу, а други у Љубостињи, тамо се налазила са
Јевгенијом.

Деспот Стефан Лазаревић је познат у бројним изворима и за њега важи да је преводио и са

грлког језика. Управо овом циклусу припада и Надгробно ридање над кнезом Лазаром, можда
припада Стефану. Сачувано је само заглавље са првим стиховима у једном рукопису из 15. века.
Натпис на стубу косовском припада Стефану; епитаф је по жанру; спмен обележје заједничке
погибије српске и турске војске на Косовом пољу, које се на мраморном стубу налазило још у
другој половини 15. века. Написао га је 1400. или 1404.

Стефан је свакако најпре познат по Слову љубве – песничка посланиц, писмо; почетна слова
ових десет строфа повезују се у акростих «слово љубве» (слово о љубави). Написано је у првој
деценији 15. века (1404. или 1409).

12. Хагиографска и књижевна дела Григорија Цамблака, Константина Филозофа и

Константина Михаиловића као историјски извори

Григорије Цамблак (1364-1420) – монашко – исихастичке идеје; противречна личност;

претпоставља се да је Влах из угледне виз. породице која је у Бугарској постала блиска цару
Јовану Александру; стриц му је био московски митрополит Киипријан; врв. рођен у Трнову;
одлази на Свету Гору; Цариград; Молдавију – игуман ман. Сучаве 1402-2. Одлази код деспота
Стефана – игуман Дечана; након Киприајнове смрти постаје кијевски митрополит; учествовао је
на унионистичком сабору у Констанци 1418. У расколу са московском црквом откад је био
кијевски митр. (1414).

Похвално слово о патријарху Јевтимију – везано за бугарску књ; Похвала Кипријану – руску; Житије
Стефана Дечанског, Служба Стефану Дечанском и повест о преносу моштију свете Петке – написао
за време боравка у Србији (1402-6).
Житије Стефана Дечанског – наставља се на традицију српске хагиографије 13. и 14. века; владар-
мученик; трагична личност; распет између оца, жене, сина, подле околине и агресивних суседа.
Сачувано је у 13 преписа – најстарији је Дечански препис из 145. века; неколико преписа је
урађено у руској редакцији; Иван Кукуљевић Сакцински је први објавио ово дело 1857, под
насловом Животь Стефана Дечанскога, краля српскога, Григориемь, игуменомь обительи
дечанске; 1859. Јанко Шафарик објављује боље издање; Лазар Мирковић је превео на српски;
1983. се појавило треће издање у Софији.

Слово преносу моштију свете Петке из Трнова у Видин; написано 1404/5. Усресређено је на ист.
значај преноса моштију св. Петке у Србију (1398); након пропасти Бугарске (1393) – Јевгенија и
Јефимија преносе мошти св. Петке као залог спасења српске земље; Србији неопходна
натприродна заштита;

Константин Филозоф – изражава нове културне тежње српског народа у 15. в. Рођен је у
Бугарској у Костенецу око 1380 – није Србин; савременик буг. патријарха Јевтимија; учио је код
Јевтимијевог ученика Андроника у Бачковском манастиру до 1410. након тога одлази у Србију.
Претпоставља се да је у Београду водио школу; Био је Стефанов биограф; умро је после 1439;
Након пада Београда 1427. у угарске руке, одлази код кесара Угљеше у Врање.

Сказаније о писменима – правопис и писменост у Моравској Србији; граматички састав; написан

између 1423. и 1426. Једини сачувани рукопис се налази у библиотеци Српске патријаршије,
птиче из 40-их г. 17. века.

Житије деспота Стефана Лазаревћа – написано између 1433. и 1439. по налогу српског патријарха
Никона. делом је житије, али и попут световне биографије – одвојено од хагиографије; тумачи
свог јунака – ист. личностима древних, античких времена; обраћа се Библији и античкој
историографији – Херодоту, Тукидиду... Значајни делови у житију су географски описи – опис
Србије, Београда; Није сачувано у оригиналу; преписи потичу из 15-17. века; постоји у пуној и
скраћеној верзији; Ватрослав Јагић је издао потпуну верзију према цетињском препису, који је
Његош поклонио пољском слависти Анджеју Кухарском; Лазар Мирковић је превео на српски
језик.

Константин Михаиловић из Островице – последњи српски, средњ. писац; Мемоари

Јаничарове успомене – једино дело овог жанра; спорна личност у ист; родио се око 1435. у
рударској или трг. породици; образовање стекао у Новом Брду; учествовао је у опсади
Цариграда 1453. са вазалним одредом Ђурђа Бранковића; био је у Н.Б. када је пало 1455. Одведен
у ропство – постао је јаничар; учествово је у походима Мехмеда Освајача; 1463. у Босни је као
нижи официр заповедао посадом Звечаја на Врбасу; М.К. освојио Звечај – пао у угарско ропство;
избавио се из ропства; ступа у службу Стефана и Дмитра Јакшића и деспота Јована Бранковића
(1496-1502)

Успомене . написао између 1497. и 1501. Политичко – ист. меморандум намењен Владиславу II
Јагелонцу и Јану Олбрахту; није сачуван српски текст; сведочанство о Турцима у Турској из угла
хришћанина који је 8 година, од 1455. до 1463. ратовао у турској војсци;

Оригинал није сачуван;познато је око 20 преписа; најстарији из 16. века; прво издање написао је
Јанко Шафарик 1865. Превео је Ђорђе Живановић.

13. Истраживања историјских извора у манастирима Свете Горе

Након Дубровника Света Гора и ман. Хиландар су сачували највећи број извора везаних за
Србију, негде око 187, а од тога је 131 у Хиландару; у Лаври Св. Анастасија 11, у Ватопеду 5,
Григоријату 1, Свимену 3, Зографу 1, Кастамониту 5, Кутлумушу 1, Св. Павлу 11, Св.
Пантелејмону 17. Симопетри 1. Грчких повеља српскихг владара у светогорским манастирима
има око 20.

Библиотеке и архиви светогорских манастира нису свуда уређени и прступ некима није могућ.

Врсте докумената у манастирима: повеље српских владара издаване светогорским ман, повеље
владара које су носили са собом и на крају их остављали у ман; даровне повеље појединих
великаша; житија српских владара и архиепископа; похвале и службе српским свецима,
поменици, типици, пописи имања.

Организовано чување архивске грађе у Хиландару потиче с краја 13. века и сачуван је на грчком
и старословенском. То је инвентар који је објавио Александар Соловјев Un inventaire de documents
byzantins de Chilandar. Модерније инвентаре урадио је Сава Хиландарац, Чех по рођењу, звао се
Славибор Бајер.

Архив Србије је од 1977. сложио сва акта која се чувају у Хиландарском архиву, према језичком
пореклу и величини. Основне групе докумената до краја 18. века:

1) 157 аката псианих српском ћирилицом + један акт цара Леополда на латиници и два
акта на турском језику писана ћирилицом
2) око 100 аката на грчком
3) 18 на руском
4) неколико на румунском
5) преко 1700 на турском

Турска акта обухватају период од средине 15. века до Првог балканског рата.
Критички као група, издата су до сада само руска акта у „Хиландарском зборнику“ и то је
урадио Франк Кампафер.
Половином 16. века научници се интересују за историју европском дела Турске, а трагање за
старинама и рукописима их одводи на Свету Гору. Први научник који је посетио Свету Гору био
је француски лекар и ботаничар Белон (1546-9).

Рус Василије Барски је био први који је обатио пажњу на српске споменике и боравио је на
Светој Гори између 1725. и 1744. Забележио је да су српски монаси живели у Хиландару и у ман.
Св. Павла. Приликом другог боравка је знао грчки и кренуо у истраживања. Забележио је
колико је повеља у ком манастиру видео на српском језику.

Јован Рајић био је први српски научник који је боравио у Хиландару два месеца 1758. Калуђери
му нису у потпуности веровали јер није био монах и није могао све да прегледа. Направио је
исписе из Даниловог зборника.

Након Рајића, 1765. долази Доситеј Обрадовић, али није био претерано заинтересован за
истраживања.

Под утицајем Јернеја Копитара аустријка влада се заинтересовала за списе на Светој Гори.
Копитар је послао меморандум Метерниху и приказао стару словенску књижевнот. Тражи да
Аустрија почне истраживања зарад свих Словена у њиховој држави како то не би урадили Руси.
Рус Виктор Григорович је био један од најзначајнијих истраживача. Дошао је на Свету Гору уз
помоћ универзитета у Казању 1844. Написао је све повеље и писма која је нашао на српском
језику из свих манастира у којима је боравио.Око 2800 грчких и 445 словенских рукописа.

Порфирије Успенски долази 1845, а други пут 1858. преписао је огроман број аката у целини
или у изводу. Описао је Мирослављево јеванђеље, житије Светог Ћирила, Житије Светог Саве, а
током другог боравка је забележио опис српске крмичије из ман. Зографа писане 1348. и
биографију Стефана Лазаревића.

Димитрије Аврамовић, српски сликар, у својој књизи Описаније древности српских у Светој
Атонској Гори (1847) даје преписе и изводе једног броја повеља. Издао је књигу 1848. Света
Гора са стране вере, ходожества и повеснице, описана Димитријем Аврамовићем, живописцем.
Милер је издао списак светогорских повеља на основу овог дела.

Бугарин Петкович (1852), Рус Севастјанов (1859). Флорински 1880. Атонси акти. Руски
архимандрит Леонид је 1868. објавио Историјски опис српског царског манастира Хиландара.

Сава Хиландарац 1894. Историја Хиландара. Исте године у Хиландару у боравили Љ. Ковачевић
и А. Стевановић. Највећи број текстова објавио је С. Новаковић 1912. у Законским споменицима.

14. Истраживања историјских извора у дубровачком архиву

Професор Јован Радонић је рекао да је дубровачки архив најзначајнији због богатства и

разноврсности грађе. Око 5980 књига. Смештен је у бившем кнежевском двору на првом спрату
у две собе. Уз њих се налази и читаоница са библиотеком; постоји апарат за снимање; израђују
се и регистри;

Чремошник: две дела Д.А. – неједнака; мањи део чине повеље и повластице које је Д. добио од
разних владара . заметак државног архива; неколико стотина; Већи део чини хиљаде нотарских
и канцеларијских књига.

Јован Тадић је целокупан материјал у Д.А. сврстао у 4 групе према карактеру и садржају:

1) политичко –дипломатска скупина – списи везни за унутрашње вођење државе и

међунардни односи Дубровника; 1. збирка – Reformationes – збирке записника трију већа;
2.збирка – званична кореспонденција Дубровачке републике
3.збирка - писма упућена Дубровачкој влади – Acta Sanctae Mariae Maioris
4.збирка – списи из врмена француске владе у Д. (1808-1814).
2)финансијско-економска – књиге државних рачуна, благајне, царинарице, ковнице новца,
солане. најстарија књига дубр. архива Statuta Doanae (Царински закон)...
3)јавно-правна – тужбе, позиви суда, расправе, пресуде, статут Дубровника, катастарски подаци.
4)приватно-правна – документа од 13. века; тестаменти, деобе, женидбене књиге, књиге мираза,
тутора.

Записници д. већа сачувани су од 1301. до 1807. Бележени су записници сва три већа
хронолошки, а од 1378. издвајају се одлуке В.В. 1388. одвојена су и преостала два; Од 15. века
постоји посебна књига у коју су се уносили закони – зелена књига. Најстарији закон из ове
књиге је из 1358. Унето је још 130 закона, сваки чини посебну главу; уношени су до 1466. Да би
исте, 1466. направљена нова, жута књига, а 1749. друга жута књига.

Lettere e comissioni di Levante i Letter e comisioni di Ponente – преписи дуб. владе са својим
органима; почела је 1359. и иде до 1802. има 108 књига; друга – почиње 1566. и иде до 1802. има
135. У обе збирке има празнина.

Најстарија повеља је царска повеља из 978-1003. – оснивачка повеља бенедиктинског ман. на

Локруму; сачувана је у препису из 1229. Најстарија сачувана повеља у оригиналу је повеља дубр.
арх. Доминика из 1108. Најстарија сачувана књига државне канцеларије је из 1278-1280.

Решетар каже да постоји око 450 књига важних за Србију од 1301; око 280 књига писама
посланицима од 1359; око 270 тужби у грађанским пословима; око 160 тужби у кривичним
пословима; око 93 књиге тестамената. Он такође каже да је Дубровник стар колико и сам архив;
Чремошник претпоставља да је архив отворен у 13. веку када су се развили нотари (1278/8).
Повеље су чуване првобитноу цркви Св. Марије;
Лукарић и Ристић помиеу нотарске књиге из 1268, а Растић 1154. Велики пожари помињу се: 16.
августа 1296, 1463, 1642, 1667, 1706 и 1817. Земљотреси: 1520. и 1667. Сенат је предузимао ревизије
аката 1358. и 1807. Уништено доста аката. У 17. веку су јавна акта бацана. Због честих пресељења
доста извора је остало на старим местима. Пре уништења републике уништене су књиге
сенатских закључака.

Указ франц. владе 15. априла 1811. основан је Апелациони суд у Дубровнику, Суд прве молбе и
Трговачки суд; материјал из архива раздељен на ова три места; Након Бечког мира (1815), Д. је
припао Аустрији – наређено да се направи каталог политичких аката – 1817. Послато је у Беч;
распорежена су на политику, финансије, законодавство; 1830. ревизија аката у Далмацији; доста
споро и неуспешно.

Године 1833. други пут се шаљу акта у Беч – 5000. Ђорђе Николајевић који је у Д. био учитељ је
требао да среди документа; нека документа је преписао, а оригинали су послати у Беч; Послао је
један препис докумената – 174 повеље. Након пада републике, акта из цркве пренета су у архив;
серије аката које су постојале су раскинуте; 1878. главни део Д.А. се налазио у среском начелству
у владиној палати.
У оставштини једног професора 1878. пронађено је око 400 докумената из архива; П.Решетар се
трудио као управник да среди архив; 1885. позван је професор Гелчић да уреди архив – доста
тешко; 1900. делови архива донети у кнежеев двор; за време светског рата део архива је пренет у
Грац, одакле је враћен у Дубровник 1920. исте године су враћена акта из Беча која су однета
1818. и 1833. Радонић је 1920. донео у Београд акта из Беча;До 1931. у приземљу двора се налазио
архив, када је пренет на први спрат и садашњи управник је Трухелка.

15. Которски, млетачки, угарски и турски архиви и њихов значај за историју Срба

Которски архив: сачувано 305 томова докумената; списи и акта Которског архива смештенис у
1883. у Намеснички архив у задру. Најстарија, оригинална акта су из 14. века.; уговор о
куповини из 1309; Корнелије Фламиниус – 18. век тражи поодатке за монографију о Котору у
архиву.

Кукуљевић је нашап мало старих повеља; много аката из котора однето је у Загреб, Сплит и
Задар. Успео је нешто да препише везано за Ц.Г. и 2 српске повеље у манастиру Савини (краља
Милутина и деспота Стефана). Купио је један рукопис са преписом српских повеља од 809-1715.
Ф.Рачки 1874. ради у архиву; општински записници од 1398; више је пронашао него Кукуљевић;
Јиречек пише Новаковићу да је 1890. боравио у Задру и да се тамо налази много остатака
Которског архива.
Ередељановић, Ћоровић, Дабиновић, Стјепчевић... после рата радили у архиву.

Млетачки архив: смештен у ман. Св. Марије у 298 соба; Постојале су 2 збирке још у 12. веку; у
13. почиње чување државних аката; 15. век посебни архиви; 1402. установљена је Camera Sekreta
– поверљива акта и документи, акта В.В. од 1232, акта Сената, Већа Десеторице и уговори...
Управник архива цр. Св. Марка 21. јула 1786. предложио да се среди архив Већу десеторице; ово
је било усвојено.

Французи су тражили да се архив премести у цр. СВ. Теодосија; тек је 1815. све премештенео у
цркву Св. Марије; Французи су преносили делове архива у Париз. Све до 1853. приступ
Млетачком архиву није био дозвољен; Када су Италијани преузели архив 1866. допустили су
слободан рад; До 1223. има мало познатих аката, али се од тада увећа број књига, уговора,
решења...

Турски архив: два су значајна у Цариграду – Архив Председништва владе – чувају се дефтери и
Архив музеја Топкапи сарај у коме се чува нешто докумената везаних за овај период. Део
докумената чува се у катастру Анкаре. У архиву Председништва владе постоји један попис из
1155. Најстарији сачувани дефтери су из периода Мурата II. Преко 170 дефтера се односе на
Србију у 16. и 17. веку.

Угарско – српски односи 1198-1526.

Збирка почиње 1198. повељом Стефана Немање Хиландару; до 20. век велики број уг. повеља је
објављен; У документима Мађарског државног архива у Будимпешти налазе се писма и
латинске повеље српских деспота настали у вези са поседима на угарском тлу и односима са уг.
великашима. Постоји око 539 докумената.

16. Најзначајније збирке домаћих извора издатих током 19. века

Историчар Енгел је био заинтересован за издавање наших извора; износи идеју о стварању
јендог дела које ће објединити домаће изворе; митрополит Стратимировић му је на његов захтев
слао податке о Хиландарској Хроници и о преписима Даниловог Зборника у Карловцима;
августа 1803. Енгел је Стратимировићу предложио да изда Scriptores rerum Serbicarum, где ће уз
сроски текст бити латински или немачки превод.

Две године након тога, 5. јула 1803, руски научник Касјаров је п исао Л.Мушицком и моли га да
пита Стратимировића да ли је било историка осим арх. Данила. Желео је да прештампа
Данилов Цароставник и објави у Русији. Стратимировић је рекао да је Данило попут Нестора у
Русији.

Две повеље краља Дабише издане су 1815. једна у бечким Српским Новинама, а друга у
бакрорезу са објашњењем у Млетцима.

Копитар је утицак на Караџића да размишља од издању извора, Желео је још 1817. да изда
повеље које су се налазиле у Карловцима. Неколико пута тражи од Мушицког преписе повеља
из Карловаца. Од С. текелије тражи преписе Душановог закона који је издао Рајић. Текелија
тврди да текст није тачан и не жели да му да.
Кепен је 1822. боравио у овим крајевима, преписивао је српске споменике у Карловцима и
фрушкогорским манастирима. Предложио је Караџићу да изда Бранковићеву Историју и
Данилов зборник. У међувремену Копитар добија преписе повеља српских краљева од
Стратимировића.

Издања извора издавана су у Летопису, Голубу, Српској Пчели, Даници, Јавору, Стражилову,
Зети, Гласу Истине...

Прва велика збирка домаћих српских извора изашла је 1840. под именом Павла Карано –
Твртковића. Раније поменути шпреписи Ж.Николајевића доспели су у БГ и предати су Јеврему
Обреновићу,који јеиздавање извора поверио Димитрију Тиролу 1839.У међувремену док се
књига штампала, Тирол добија задатак да Јевремовог сина одведе у Одесу. Посао око штампања
поверава Димитрију Исајловићу, начелнику мин. просвете. Издање је изашло 1840. са 336
страна.

Миклошић је половином 19. века решио да изда збирку српских повеља. Милаковић, Гагић, и
Вук Караџић су му највише помогли.1858. изашла је књи га Monumenta Serbica spectantia
historiam Serbiae, Bosnae, Ragusi – 580 стр. Издање је посвећено кнезу Михаилу. Постоји 497
бројева докумената; између остало, овде се налази и писмо бана Кулина из 1189. Око 330 повеља
је штампано на српском; 90 повеља и преко 60 записа, натписа, потписа бележника.
Руска академија је у неколико наврата штампала српске повеље; Медо Пуциц је 1858. издао
дубров. кацелара Руска Христофоровића књигу коцепата и преписа српских писама од 1395. до
1423. Посебно се захвалио Лазару Мамули, намеснику Далмације који му је дозволио да изцрши
преписе и кнезу Александрзу Карађорђевићу. Књига се издавала о народном трошку.У
Пуцићевим српским споменицима има 304 документа, сви су на српском осим 5. Пуцић издаје
другу књигу 1862.

Веће збирке касније су штампане у Гласику 24 (1867), - Јанко Шафарик припремио ово издање.
После њега, већу збирку извора издао је Љубомир Стојановић у споменику Српске краљевске
академије. У првом делу је издато 32 документа, у другом изводе из Доментијанове и
Теодосијеве биографије Св. Саве, похвале кнезу Лазару, тужбалицу над Ђ.Бранковићем, а у
трећем 23 родослова и летописа, у четвртом Карејски типик и исправке и додатак Хиландарском
типику; у петом је служба Светом Саци, у шестом четири Поменика, у седмом неки апокрифи, а
у осмом записи. Ово издање има доста грешака.

У Јиречековој збирци има око 100 бројева. Документа су из доба од 1286. до 1693. Издан је 41
документ. Издао је и податке о томе о чему се говори у сваком документу. Љ. Стојановић издаје
извор 1902. „Стари српски записи“ у 6 књига од 1902-26; штампано је 2086 записа и натписа; у
другој 2631, а у трећој 1356. Четврту књигу издао је 1923. са 1293. записа, од тога 209 из средњег
века; пета излази 1926. са 1200 записа; последња књига изашла је 1297.
 17. Најзначајније збирке домаћих извора издатих током 20. века

Стојан Новаковић је предузео све како би издао повеље на српском и грчком језику. Године 1912.
изашла је књига „Законски Споменици српских држава средњег века. Прикупио и уредио С.
Новаковић“. Претпоставља се да је овотребала да буде збирка српскокг законодавства у
средњем веку, али ј еизоставио неколико битних повеља – Андрије Хумског из 1254. Употребио
је 72 повеље које су или фотографисане или преписане. Прештампао је 42 повеље из Споменика
Љ.Ковачевића, 58 хиландарских повеља и 10 од професора Анастасијевића.

Штампао је прво повеље из приморских градова, затим из жупа и области, након тога уследиле
су баштинске повеље, карјски и хилчандарски типик, акта барског сабора из 1199, повеље мана.
и цр.

Трухелка је нешто раније издао у Гласнику Земаљског Музеја акта турских султана и турских
власти на српском језику од 1430. до 1542. – око 180 комада. Нових повеља је било у књизи
Соловјева „Одабрани споменици српских права“ (1926). Руска академија од 1906. издаје
светогорске повеље у додатку Византијског Временика.

Љубомир Стојановић је издао сва стара српска писма и повеље. Прва књига изашла је 1929.
„Старе српске повеље и писма Књига 1. Дубровник и суседи његови. Први део“. Изнео је план и
преглед књиге. Повеље и писма су распорежени по личностима, а не хронолошки. 619 повеља је
штампано.

Друга књига излази 1934. након његове смрти. Књигу је од 449 стране завршио Куљбакин, а
предговор је урадио Гринентал. Штампано је 447 повеља и писама. Постоји и хронолшки
регстар аката.

Упоредо са издавањем збирки почело је и критичко издавање српских средњовековних житија и

биографија. П. Шафарик је издао 1851. Немњино житије Св. Саве и Стефана Првовенчаног.
Кукуљевић у 4 књиге 1857. издаје житије Стефана Дечанског Григорија Цамблака. Јанко
Шафарик 1859. издаје идентично житије. А. Попов такође + житије деспота С. лазаревића од
К.Филозофа.

Ђура Даничић издаје сроске биографије. Издао је Теодосијево житије Св. Саве 1860, али под
именом Доментијана. 1866. издаје и Данилов зборник. Руварац исте, 1866. издаје Пајсијево
житије цара Уроша. Душан Вуксан издао је житије епископа Марка у Ловћенском одјеку 1925.

Владимир Ћоровић издао је 19218. сва дела Св. Саве: Списи Светога Саве. 2

18. Најзначајнија издања извора на латинском језику значајних за српски средњи век

2
Погледај у књизи: 107-109.
Луцић, Качић, Фарлатије су били међу првима кои су издали повеље на латинском језику.
Документа из Д.А. оздали су Телеки и Wenzel , затим И.Кукуњевић у збирци Codex Diplomaticus
I i II (1874-5), П. Матковић у Rad-y (1869) и у Starine I и Керблер у Rad-y 214 в.

Југословенска академија преузела је на себе системско издавање домаћих извора на страним

језицима. Помагала јој је Српска академија. Из Дубровачког архива Ј. академија издала је 5 кеига
записника дубр. Већа. Прва је изашла у редакцији Ивана Ткалчића 1879. Друга књига изашла је
1882. под редакцијом Фрање Рачког. Трећа књига је изашла 1895. али се не зна под чијом
редакцијом. Четврта књига у редакцији Ј.Ћелчића излази 1896, а већ следеће, '97 излази и пета
књига.

И 1899.зводе из записника дубр. Већа од 14. в. до 1453. издао је Н. Јорга (1859). Српска академија
је под редакцијом Ј. Радонћа издавала документа дубр. архива. Чремошник је издао
канцеларијске списе 1271-1301. Дубровачка акта и повеље – Тадић; Писма и упутства Д.Р. –
Соловјев... Љубић је издао у 10 књига у Југосл. акад. документа за српску и хрватску историју
1868-1891.

Документа Ватикасног архива штампана су у разним колекцијама. велика збирка папских

докумената штампана је у делу Illyricum Sacrum – Farlati i Coleti; 8 књига од 1751. до 1819. Важна
је 6. кеига јер се у њој нлази историја Дубровачке цркве.

Tајнер „Vetera Monumenta Slavorum Meridionalium“ (1863 i 1875). Из Шпанских архива нешто
докумената везаних за нашу историју издао је Талоци.

19. Издање византијских наративних извора о историји Јужних Словена

Едиција „Визатијски извори за историју народа Југославије“ имала је претечу у „одабраним

изворима за српску историју“ коју су покренули Ст. Станојевић и В. Ћоровић (1921). Желели су
да студентима омогуће рад на изворима. У 8 књига је тебало изложити део грађе везан за нашу
историју, од 6. до 15. века, али се стало на првој од 6. до 10. в. Штампани су оригинални текстови
уз српски превод.
Георгије Острогорски је 1955. покренуо виз. изворе у издању Византолошког института САН.
Поштована је хронологија.

Објављено је 5 томова ВИИНЈ. Први том – 1955. у ком су између осталих изложени одломмци
Псеудо – Цезарија, Прокопија, Приска, Симокате, Синкела, Чуда св. Димитрија, Теофанам
Епитоматора, Житије Климента Охридског... вести од 5. до 10. века; Ф.Баришић, М. Рајковић, Б.
Крекић и Л.Томић.

Други том је средио Ферјанчић 1959. и он је посвећен Константину Порфирогениту.

Трећи том (1966) почиње 10, а завршава се 11. веком. Приредили су га Ферјанчић, Катичић и
Радојчић. Одломци Тактикона виз. достојанственика, списи Симеона Логотета, Теофановог
настављача, Лава Ђакона, Јована Геометра, Житије св. Никона Метаноита, ЈОвана Ставракија, св.
Лазара, Јована Скилице, Михајла Аталијата, Ане Комнине...

Четврти том се односи на 12. и почетак 13. века и има податала из списа Акрополита, Продрома,
Хонијата, Михаила Солунског, нићифора Хрисоверга, цара Исака Анђела. Преод је урадио
Радошевћ, а коментаре су писали Калић и Ферјанчић 1970.

Пети том се односи на прву половину 13. века. Има података из списа Акрополита, Дкутариота,
Хоматијана, Морејске Хронике, Нићифора Влемида...

Шести том изашао је 1986. и везан је за другу половину 13. и иде до половине 14. века.
Приредили су га Љ. Максимовић, И.Ђурић, С.Ћирковић, Б.Ферјанчић и Радошевић. Реч је о
одломцима Пахимера, Метохита, Григоре, Георгија Кипарског, Патријарха Филотеја, Јосифа
Калотетта, Николе Кавасиле, Теофана Ватопедског...

Последњи седми том обухвата другу половину 14. и првих 6 деценија 15. века. То су вести
Лаоника Халкокондила, Дуке, Сфранцеса, Критовула, Димитрија Кидона, Јањинске хронике и
подаци из Кратких хроника.

Историјски споменици јужних Словена и околних народа из итал архива написао је Вићентије
Макушев 1882.3

20. Закони о рудницима деспота Стефана Лазаревића

*Издао је и увод написао Никола Радојчић 1962.

*Биљана марковић 1985. издала је превод и правноисторијску студију. Студија се зове:
„Рударство и рударско право по Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића“.

САНУ добила је 1959 од Франца Хочевара на поклон ћирилички рукопис Законика о

рудницима деспота Стефана Лазаревића који је из друге половине 16. века. Он је купљен на
једној лицитацији у Бечу после Другог светског рата.

Петар Колендић је у Градској библиотеци Сплита открио латинички препис ћириличког текста
законика. Преписан је 1638. у Ћипровцу у рударском месту у западној Бугарској.

Законик се састоји од уводне речи деспота Стефана, правног текста о рударству – 52 члана,
извода из Закона Новог Брда – 23 члана и завршне деспотове речи.

3
Више о овоме на странама 148, 149.
Основном тексту претходи увод кој је написао Никола Радојчић подељен на три целине: Ново
брдо као рударски град, Рударско законодавство у средњевековној Србији и Закон о рудницима
деспота Стефана Лазаревића. Постоји и кратак речник који су употребљавали Саси.

Законик је у 16. веку превођен и на турски језик. Садржи још опис металуршке производње,
начин талења и рафинације сребра, као и упутство за спречавање кријумчарења рударских
производа. Намњен је Новом Брду и Кратову. На српскохрватски превео је Фехим Спахо и
објавио под насловом „Турски рударски закони“.

21. Традиција најзначајнијих српских повеља (пренос тих повеља)

Проучавање повеља је задатак дипломатике. Дипломатичка анализа представља основ критике

извора и почетак ист. етодологије. У току настајања повеља разликујемо правни чин (актио) и
записивање правног чина (конскриптио). Најмање је сачувано баштинских повеља. Издвајају се
владарске даровнице манастирима и уговори владара са Дубровачком општином.

Српски канцелари су узор нашли у византјским исправама. Састављене су у одређеној форми

имају логос формулу – речи хрисовулос логос, исписане су црвеним мастилом. јављају се у 3
различита падежа на једној повељи;

Српске повеље су углавном датиране годином од ставрања света и индиктом, а ретко месецом и
даном. Нису хронолошки поуздане. Даровнице најпознатијих задужбина српских владара
садрже законодавне одредбе за редовнике, свештенство, старешине и зависно становништво. За
проучавање друштва значајне су: Жичке повеље краља Стефана Првовенчаног и сина
Радослава, Бистричка повеља краља Владислава, Повеља ман. Св Ђорђа код Скопља краља
Милутина(1299-1300), Грачаничка повеља краља Милутина (1320-1345) и Призренска повеља
цара Душана (1348-1353).

Милутинова повеља Грачаници садржи Закон стари Србљем, где се налазе одредбе везане за
зависно становништво. У повељи Стефана Немање ман. Хиландар сазнајемо о државно –
правним схватањима тог периода. Аренге садрже аутобиграфске елементе углавном.

У одредбама где се владар одриче права у корист цркве постоји назив – имунитетне формуле.
Набрајају се намети, обавезе, таксе, глобе, работе које зависно становништво не мора да обавља.
Објављују се дуже од једног века, али не постоји јединствено издање свих повеља.
Збирка Франца Микошића Monumenta Serbica, објављена 1858. у Бечу. Љубомир Ковачевић је у
Спомеику објавио 44 повеље. Збирка је пропала за време Првог светског рата. Захваљујући
Новаковићу почело је систематски да се ради на повељама.

Александар Соловјев је издао збирку „Одабрани споменици српског права“ – приручник за

студенте. Соловјев је са Мошином превео грчке повеље српских владара под истоименим
називом су објављене у књизи.

Прву збирку ћириличких докумената из Дубровачког архива „Српски споменици“ објавио је

ПавлеКарано-Твртковић, који је преузео исписе Ђорђа Николајевића.

Оснивачка повеља великок жупана Стефана Немање за манастир Хиландар на Атосу –

настала је између 1198. и 13. фебруара 1199. Оригинални докмент је чуван у Хиландару, затим у
БГ, а изгубљен је за време Првог светског рата. Фотографија повеље чува се у архиву САНУ.
Повеља великог жупана Стефана Немањића о даривању и потврди имовине ман. Хиландара -
настала је између 1199. и 29. септембра 1200. Оригинал се чува у Хиландару.

Оснивачка повеља краља Стефана Првовенчаног за манастир Жичу – настала око 1220;
сачувана је као натпис на зиду манастира.

Повеља Стефана Уроша о установљењу и даривању манастира Светог Николе у Хвосну.

Повеља је настала између 1276. и 1277. Препис је сачуван на пергаменту у ман. Савина крај
Херцег Новог.

Краљ Стефан Драгутиндарује манастир Хиландар. Повеља је настала између 1276. и 1281.
Оригинални пергамент се чува у ман. Хиландар. Чува се и златни печат.

Друга повеља краља Уроша МИлутина манастиру Хиландару. Настала између 1303. и 1304.
Чува се на пергаменту у архиву манастира Хиландара. Очуван је печат.

Повеља краља Стефана Уроша Милутина за манастир Бањска (светостефански хрисовуљ).

Настала је између 1313. и 1318. Оригинал се чува у Цариграду. Новаковић и Коржењовски су је
пресликали за Српску академију. један примерак се чува у Народној библиотеци у БГ. Подаци о
друштву и економији.

Оснивачка повеља Уроша Милутина за Грачаницу. Настаала ј 1321. Очуван је као натпис на
западном зиду јужне капеле.

Краљ Стефан Урош III дарује манастиру Хиландару села. Настала је 9. јула 1327. Оригинални
пергамент се чува у архиву манастира Хиландара. Очуван је златни печат.
Дечанске хрисовуље (повеље) Стефана Уроша III и Стефана Уроша IV Душана. Сачуване су 3 из
14. века. Прва је сачувана у облику пергамента, издата је 1840. у Српским споменицима. Друга
1870. у Дечанима, а трећа се налази у архиву САНУ. Текстови друге и треће повеље објављени су
у издању МИлоша Милојевића „Деланске хрисовуље“.

Деспот Стефан дарује села манастиру Хиландару. Настала је 8. јуна 1411. Оригинал се чува у
Хиландару. Очуван је сребрни печат.

Гргур Бранковић са мајком Маром и братом Ђурђем и Лазаром дарује манастир Светог Павла
на Атосу. Настала је између 1397. и 1406. Чува се у истоименом манастиру, а очуван је и
гвоздени печат.

Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. Настала је н молбу монаха ман.
Есфигмена да деспот постане нови ктитор овог ман. Издао ју је Аврамовић.
22. Душанов закон као историјски извор
 23. Почеци српске грађанске историографије (Жефаровић, Јулинац, Орфелин)

Свест српске нације у 18. веку почивала је на миту о средњевековној држави и традицији СПЦ.
Црква је била једина установа српског народа. Бројни људи са јужнословенског простора су
писали дела о Србима. Били су то ерудити, Мавро Орбин, Андрија Качић Миочић, Адам
Балтазар Крчелић, Јоханес Луциус...

Павле Ритер Витезовић је на молбу митрополита Исаије Ђаковића направио извод привилегија
Срба из угарских списа.

Христифор Жефаровић је издао Стематографију, то је превод књиге П.Р.Витезовића. Унео је

јоши бакрорезе српских владара и светитеља.

Симеон Кончаревић написао је дело „Љетопис грађанских и црквених догађаја“, у стилу

средњег века од 9. године до 1754. Владика Василије Петровићобјавио је 1854. у Москви Историја
о Црној Гори. Оставила неповољне утиске.

Дела барокне историографије Орбина, Јакова Луакрија, Ивана Луцића налазе одјек међу
српским писцима 17. и 18. века, Пајсија, Бранковића В. Петровића, Рајића, Пишчевића. Основна
карактеристика јесте наглашено осећање „барокног славизма“.

Павле Јулинац (1730-1785) – налазио се као официр у руској дипломатској служби. Продр
рационалистичко-просветитељских идеја. Рођен је у Сегедину у официрскојј, племићкој
породици. Школовао се у евангелистичком лицеју у Пожуну (Братислава). Користио је
Бранковића и Диканжа како би саставио Краткое введеније в историју произхожденија славено-
сербского народа које се појавило у Венецији 1765. Користио га је Фрањо Ксавер Пејачевић у делу
„Историја Србије“.
Захарије Орфелин – рођен је 1726. у Вуковару; до 1751. и доласка из Будима у НС не зна се
ништа; У НС је радио 7 година као учитељ, а до 1762. у канцеларији Митрополита Павла
Ненадовића у Карловцима. Борави у Темишвару и Бечу – усавршио бакрорезачки занат. Живео
је у Карловцима од 1770. до 1778. Живот је провео у сиромаштву; умро је на имању ЈОсифа
Јовановића Шакабенте у НС 19. јанура 1785.

Написао је дело под називом О сербских властелех. Најчувеније дело је двотомна Биографија
Петра Великог које говори о барокном славизму и тежњи Срба за тешњим везама са Русијом.
Види у Русији заштитницу Србије.

24. Мавро Орбин

Живот Мавра Орбина мало је познат. Први Орбин који се помиње у Д. био је извесни Вицко
Николин Орбин који је дошао из Котора средином 16. века.Не зна се да ли му је Мавро био брат
или син. Мавро је био припадник бенедиктинског реда; први подаци о њему су из 1592. када је
постао приор ман. Светог Андрије на истоименом острву; следеће године се помиње као опат Св
Михајла Арханђела на острву Шипан; позван је на суд у Рим због сукоба са старешином;
одбранио се и постао титуларни опат ман. Свете Марије у Бачу;

Написао је Краљевство Словена након што је отишао у Италију. највише података нашао је у
Пезару и књижици урбинског војводе Франческа Марије де ла Ровере. Ушао је у библиотеку
захваљујући дубр. властелину Марину Андријином Бобаљевићу који је финансирао издавање
књиге; Мавро му је посветио текст у уводу; датирано је у 1601. у Паризу; већ у септембру 1601. он
се поново помиње као опат манастира Светог Михајла у Пакљеној; 1604. постао је монах
манастира Светог Јакоба од Вишњице. Превео је са италијанског дело Анђела Елија Зрцало
духовно, које ће бити штампано 1614. Помиње се као актер у разотривању покушаја да племићи
подигну балканске хришћане на устанак; 1610. именован је за пароха цркве Светог Антуна у
Малом Стону; претпоставља се да је умро 30.11.1610.

Краљевство Словена је штампано у Пезару и објављено на итал. ј. Велики број илустрција у 10

грбова српске у друге властеле; све Словене схвата као једну нацију; сви говоре истим језиком;
из његовог дела потекла је струја дубр. барокног словинства чији је предводник Џиво Гундулић,
творац епа Осман. Јакета Лукаревић је користио Орбиново дело као извор за своје Обилни извод
из дубровачких анала (1605). Андрија качић Миочић један је од људи који су се користили овим
делом и написао је своје Разговор угодном народа Словинског. Павле Ритеер Витезовић је за своју
СТематографију преузео грбове из Орбиновог дела; Гроф Ђорђе Браанковић је за дело Хроника
искористио целе пасусе Орбиновог дела; У западну историографију ово дело улази 1680.
захваљујући Византијског историји Карла Диканжа.
 25. Гроф Ђорђе Бранковић

Рођен је у Јенопољу (Инеу, Румунија) у 1645, а умро у Хебу (Чешка) 19. децембра 1711. Најмлађе
дете у угледној војничкој породици;м у епидемији куге умрли су му отац, два брата и сестра.
мајка се закалуђерила, а о њему је бригу водио најстарији брат Симеон (Сава) – правосл. митр, у
Ердељу. Ступа у службуердељских кнежева 1663. захваљујући знању више језика; дипл. мисије
обављао је на Порти као тумач, 4 године;

Склопио је тајни уговор са кнезом Влашке Гигом 1673. уз подршку брата Саве. Успоставља убрзо
и тајне везе са Аустријом, преко аустријског посланика на Порти Киндсберга. Враћа се у Ердељ
1677. у време сукоба Михајла Апафија и племства које је предводио Павле Белди. Завереници су
побеђени, а Ђорђе је завршио у тамници због невештог руковођења црквеним имањем; избавио
се и одлази код влашког кнеза Шербана Кантакузина; бавио се проучавањем историје;
захваљујући фаслификацији докумената и личним везама добија 1683. од цара Леополда титулу
барона; тврдио је да води порекло из времена Карла Великог; предак му је наводно био Вук
Бранковић; у Бечу нису познавали српску историју па је ова титула последица свега тога; рекао
је притом да га је патријарх Максим из тих разлога 1663. миропомазао за деспота.

Арсеније III Чарнојевић му је 1688. доставио потпис о његовом деспотском пореклу. одлази код
цара Леополда желећи да створи илирско царство, тражећи да буде признат за деспота и
заповедника царске војске; 20. септембра 1688. добија грофоску диплому. Упућен је на бојиште у
Ердељ царском генералу Фридриху Ветеранију. Одлази у Влашку, ради све на своју руку. Углед
му је пољуљан јер се у Бечу против њега огласио Никола Матија Илијановић који је тврдио да је
потомак војводе Бранимира и протестује што је Ђорђу признато војводство Хума. Бранковић
окупља 800 људи у Влашкој, улази у Оршаву,али неуспешно. Бранковића су затворили у
Сибињу, па у Беч. Остаје до своје смрти у Хебу, где је премештен 1703. И даље је одржавао везе
са Србима и 1691. је предложен за војводу у Будиму.

Написао је Хронику – 22681 страна; 5 делова; светска хроника у коју је уклопљена и српска
историја; посебну пажњу обраћа на породицу Бранковић; познати преписи овог дела су
Константинов, Шишатовачки, Хоповски, Рајићев; изводи – Вељка Поповића, Пећки,
Константинов, Пећк, Крушедолски...; Стојан Новаковић, Вук Караџћ и Иларион Руарац су неке
изводе штампали.

Патријарх Арсеније IV и пуковник Атанасије Рашковић су 1743. из Хеба у Крушедол пренели

мошти сремских деспота.

26. Јован Рајић

Рођен је 1726. у Сремским Карловцима, а умро 1801. у Крушедолу. Похађао је гимназије у

Коморанз и Шопрону; одлази у Кијев – студирао је на виској школи православног богословља –
Духовна академија (1753-6); желео је ижда напише српску историју и креће у потрагу за ист.
документима; боравио је у Хиландару где је преписао Данилов зборник и Хиландарски летопис
и неколико повеља; као професор географије и реторике ради у Карловцима од 1759-62.Бачки
епископ Мојсије Путник га позива да из Темишвара дође у НС;Написао је дело о историји, али је
дозволио да се иштампа само ¼ века; заммонашио се и одлази у ман. Ковиљ.

«Историја разних словенских народа а најпре Бугара, Хрвата и Срба» издато је 1795, иако је
написао пре 1768.Утемељивач нововековне српске историографије; дело је изашло захваљујући
митрополиту Стефану Стратимировићу; у претплати је продато око 600 примерака; штампано
у 4 свеске; пансловенски мотиви; у првој књизи је описао историју Бугарске и Хрватске, а
преостале три књиге везане су за Србију; служио се делом Константина Порфирогенита и
Летописаом попа Дукљанина; издавач – Стојан Новаковић јје из његовог рукописао издао
ствари везане за Грофа Бранковића, породицу Рашковић и преписе привилегија М.Т. Србима.
Никола Радојчић је рекао да је саздана од извора, родољуба и просветитељских принципа.

27. Ђура Даничић

Рођен је 4. априла 1825. у Новом Саду, а умро 5. новембра 1882. у Загребу. Био је син свештеника
Јована Поповића. Презиме је 1847. променио у Даничић. Школовао се у НС, Пожуну и Пешти.
Студирао је право; долази у Беч 1845. и напушта студије; под утицајем Караџићжа и
Миклошића се посвећује студијама словенске филологије и проучавању српскохрватског језика.

Постао је биоблиотекар Народне библиотеке у БГ 1856, а у исто време је изабран за секретара

Друптва српске словесности. Професор на Лицеју постаје 1859. где је предавао српску
књижевност. Постављен је за поштанског чиновника 1865. На позив Штросмајера и Рачког 1866.
одлази у Загреб на место правника Југословенске академије. У БГ се враћа 1873. као професор
Велике школе – народни језик. У Загреб званично одлази 1877.
Објавио је Теодосијево Житије св. Саве (1860) – приписоа га је Доментијану; издаје Доментијанов
Живот св Симеона и св Саве (1865), Никољско јеванђеље (1864), Данилов зборник (1866). Издао је
и Рјечник из књижевних старина српских (1862-4).

У трећој књизи Ситнији списи Ђуре Даничића издати су посебни извори и рукописи. 4

28. Иларион (Јован) Руварац

Рођен је 1. септембра 1832. у Сремској Митровици, а умро је 8. августа 1905. у Грегетегу.

Образовао се у Старом Сланкамену и Старим Бановцима. Првих 6 разреда гимназије завршио је
у Сремским Карловцима, а последња 2 у Бечу. јаков Герчић познавалац историје и Александар
Стојачковић – писац били су његови професори у Карловцима. Студирао је права у Бечу (1852-
1856) , а упоредо се бавио историјом. Интересовао се за критику извора и проучавање народне
традиције.

Након студија у Бечу, школовање је завршио на Богословији коју је завршио 1859. Затим постаје
професор у гимназији. Замонашио се првог јануара 1861. у Крушедолу, том приликом узима
име Иларион. Постаје бележник црквеног суда (конзисторија), а од 1872. професор на
Карловачкој богословији. Бавио се успут и проучавањем историје. Био је први образовани
српски историчар. Убрзо постаје архимандрит Гргетага (1874), а већ следеће године ректор
Карловачке богословије. Уклоњен је са овог места 1882. због сукоба са патријархом Германом
Анђелићем. Постављен је за мандатара темишварске епархије, али је одбио место владике. Враћа
се у Гргетег где остаје до своје смрти.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 1869, али и међу првима постаје члан Српске
краљевске академије 1888. Имао је велики проблем са романтичарима, који нису били
образовани; главни њихов представник са којим се сукобио био је Панта Срећковић.

Прву расправу објавио је 1856. у Седмици под насловом Преглед домаћих извора старе србске
повестнице.Одвојио је изворе од литературе. без великог броја извора и њихове критике нема
праве историје! Прихватио је Ранкеово схватање да дешавања у прошлости теба приказати
онако како су се она одиграла. – Темељ српске историографије. Објављује другу расправу под
називом Прилог к испитивању србских јуначких песама (1857, 58). Ове две расправе су 1884.
прештампане у једну под насловом Две студентске расправе. Неке од познатијих расправа:
Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душанова краљевања у хронолошком погледу (1872),
Непшто о босни дабарској и дабро-босанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878).

Расправа са Срећковићем датира се у 1879. када је Руварац издао расправу Хронолошки питања о
времену битке на Марици, смрти краља Уроша и смрти цара Уроша . Исте године Ковачевић Љ. је

4
Више о овоме на 133. и 134. стр.
издао рапсраву на исту тему, независно од Илариона. Доказали су да је Вукашин погинуо у
Маричкој бици и није могао убити цара Уроша који је умро децембра исте године. С овим се
Срећковић није слагао. У часопису „Стражилово“ објављивао је нешто више од годину дана
биографију кнеза Лазара- овај рад је ксније (1888) објављен као књига.

Још неке од расправа: О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III (1868, 1879); О
хумским епископима и херцеговачким митрополитима до 1766. (1901); Рашки епископи и
митрополити (1901); Двије босанске краљице (1893); Бановање Твртка бана 1333. до 1377 (1894).
29. Павле Јосиф Шафарик

Рођен је 13. маја 1795. у Кобелиарову у Словачкој, а умро је 26. јуна 1861. у Прагу. Гимназију је
учио у Рожњави и Добшини, протестантски лицеј у Кежмарку. На универзитету у Јени је након
двогодишњих студија филозофије, историје и филологије постао доктор филозофије 1817.
Радио је као професор и као директор гимназије у НС од 1819. до 1833. Одлази у Праг 1833. и
тамо остаје до смрти.

Главни библиотекар Карловог универзитета постао је 1841. Био је члан Академије наука у
Берлину, Друштва српске словесности; Холандског ученог друштва... Започео је темељно и
критичко испитивање српских рукописа које је преточио у дело. Издао је стручно издање
Душановог законика по Ходошком и Раковачком препису уз латиничну транскрипцију и
коментаре. Ово је смештено у едицији Кухарског.

Највише користи српској критичкој историографији донела је збирка која је 1851. објављена и у
којој се налазе житија Ћирила и Методија, Стефана Немање од Првевенчаног и св. Саве,
родослови, летописи... Друго издање са још 13 повеља је средио Јиречек.

Шафарик је Споменике замислио као увод јер је желео да изда јужнословенски дипломатар
Monumenta Illyrica, али је изашао само проспект 1839.

30. Константин Јиречек

Рођен је 24. јула 1856. у Бечу, а умро 10. јануара 1918. у Бечу. Чешки историчар, који се посебно
бавио историјом Срба. Мајка му је била ћерка Павла Јосифа Шафарика,а отац ЈОсф –
историчар. Стриц – Херменегилд – историчар права. Приватно је завршио основну пколу и
гимназију. У науку га је увео Ђура Даничић.

Објавио је 1870. Библиографију модерне бугарске литературе (1806-1870). На универзитету у Прагу

је студирао истоију, географију и филологију (1872-5). Док је био студент издао је Типик светог
САве за манастир Студеницу (1874). Дисертација Djini naroda buharsko, Geschihte der Bulgaren
(1876). Војна цеста од БГ за Цариград и балкански кланци је била довољна да добије звање доцента за
географију и историју југоисточне Европе Универзитета у Прагу.
Приликом сусрета са грађом приморских градова, посебно Дубровника настаје прекретница у
његовом раду. Прва студија на ову тему – Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем
веку. захваљујући расправи Српски цар Урош, краљ Вукашин и Дубровчани допринео је да критички
правац у историографији победи.

У Бугарској је постављен за секретара Министарства просвете (1879-81), затим министра

просвете (1881-2) и председника Просветног савета до 1884. Након овога креће путовање на
основу ког је написао Дневник. Путописи Cesty po Bulharsku i Srbija, zemlja i narod.

На универзитету у Прагу поново предаје, али општу историју, да би убрзо прешао у Беч на позв
Ватрослава Јагића који му је понудио место на словенској филологији. Јован Радонић, Станоје
Станојевић и Владимир Ћоровић били су само неки од познатих историчара који су били
његови студенти.

Написао је академску беседу Важност Дубровника у трговачкој историји средњег века (1889).
Споменици српски (1890) – попунио је издање Франца Миклошића и Меде Пуцића. Написао је
студију о Душановом законику на основу издања које је извршио Стојан Новаковић – Das
Gesetzbuch des serbishen caaren Stefan Dušan (1900).

Хришћански елемент у топографској номенклатури балканских земља; Романи у градовима Далмације

током средњег века; Алабнија у прошлости (1914); Са Миланом Шуфлајем и Лајошем Талоцијем
приредио је издање Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II (1913).

Написао је Историју Срба 1901. за колекцију Allgemeine Staatengeschichte. Прва књига до

Маричке битке појавила се 1911. А другу у којој је период до 1537. није завршио. Упоредо са
овим делом радио је на делу Држава и друштво у средњевековној Србији. Није завршио због
болести. Оба дела су довршили Ватрослав Јагић и Јован Радонић на основу Константинових
списа.

Историју Срба и Државу и друштво у средњевековној Србији превео је Јован Радонић и објавио
је под насловом Историја Срба која је достигла 6 издања. Друго издање (1952) је библиографијом
допунио Јован Радонић.
 31. Историјски институт САНУ

Основан је 15. јула 1947. као један од првих института Српске академије наука. Први управник
био је Виктор Новак – професор Универзитета, а заменик – Георгије Острогорски. Желел и су
кроз науку да истражују друштво, културу, политику, економију... Срба и јужних Словена.
Тиме је дефинисана научноистраживачка оријентација овог института. До 1961. био је у саставу
Академије, а до 1990. је радио као самостална установа, а од те године као самостални научни
институт у оквиру САНУ. Историјски часописи, систематско објављивање домаћих и стручних
извора...

6 секција: Секција за изучавање античког периода; средњег века; оријенталистика; историја 19. и
20. века; изучавање Народноослободилачке борбе; помоћне историјске науке. Византолошка
секција је постојала до краја марта 1948, али је тада основан Византолошки институт. Након
мањих измена усталила се подела на три секције: историја Србије и српског народа у средњем
веку; историја српскг народа под тужинском влашћу (15-18. век); историја Србије у 19. и 20. веку.

Секцја за средњи век је вила веома богата, у оквиру ње радили су бројни познати историлари
(Михаило Динић, Виктор Новак, Илија Синдик, Јован Ковачевић, Гавро Шкриванић, Сима
Ћирковић, Јованка Мијушковић – Калић, Милош Благојевић, Реља Новаковић, Љубица
Ристић...). Хонорарни радници: Радомир Ивановић, Нико Жупанић, Сергије Троицки, Иван
Божић...

Рађено је и на изворима – Српски дипломатар и Крмчија Светог Саве; истраживања Боке и

Косова и Метохије. Постојао је и тим за топономастички речник који је основан 1948. У оквиру
ист. чарописа постоји рубрика историјско-географска истраживањња.

Данас раде: Миодраг Петровић – научни сарадник; Ружица Ћук – виши научни сарадник;
Марица Маловић-Ћукић – наулни сарадник, Гордана Томовић – иустраживач –сарадник, Тибор
Живковић – истраживач сарадник, Душан Спасић – истра+ивач , Срђан Рудић и Станоје
Бојанин – истраживачи приправници. Дуго година као спољни сардници радили су Сима
Ћирковић и Десанка Ковачевић-Којић.

Директори: Виктор Новак (1947-53), Илија Синдик (1954-58), Мита Костић (1958-1961), Јорјо
Тадић (1961-69), Реља Новаковић (1970-73), Даница Милић (1973-87) и Славенко Терзић од 1987.
Фернан Бордел и Жорж Диби само су неки који су учествовали у раду Трибине која је
организована у оквиру овог института.
Издања института: Посебна издања, Југословенске земље у 19. веку, Југословенске земље у 20. веку, Грађа,
Зборник за источњачку и књижевну грађу, Зборник радова, Заједничка издања, Издања у сарадњи са
иностраним научним институцијама, Издања ван серија.
У оквиру института постоји библиотека и арх ив, Постоји око 53 000 библиотечких јединица.
32.Византолошки институт САНУ

Катедра за Византологију основана је 1906. и била је трећа те врсте у Европи. Византолошки

институт основан је 1947. На седнцама су одређени з адаци института: Проучавање веза између
византијске и наше средњевековне књижевности; Проучавање и издавање повеља; Издавање
Зборника радова; Подизање кадрова; Сарадња са сродним установама у држави и иностранству
и попуњавање стручне библиотеке.

Георгије Острогорски је до 1976. руководио институтом, а после њега Б. Ферјанчић. Стално

запослени: Иванка Николајевић, Фрањо Баришић, Лидија Томић, Мила Рајковић, Бариша
Крекић, Борислав Радојчић..

Данас сус тално запослени: Гојко Суботић – дописни члан, који се бави проучавањем уметност
Византије; Мирјана Живојиновић – историчар Свете Горе; Нинослав Рашевић – историчар виз.
књижевности, Радивој Радић који је посебно фокусиран на позну Византију; Душан Кораћ –
бавио се Светом Гором под српском влашћу; Бајана Крсмановић изучава војно племство у 11.
веку. Љубомир Максимовић, Александар Поповић, Срђан Пириватрић учествују као спољни
сарадници.

Институт од 1950. сарађује са виз. часописом Byzantinische Zeitschrift (најстарији). Библиотека ј

евеома богата. Почетни фонд су чинила завештања Филарета Гранића, академика и поклон
гимназије у Панчеву. У фонд су ушли и легати Острогорског, Фрање Баришића, Крене де Јонга,
Гордане Бабић.

Издавачка делатност: Зборник радова Византолошког института. Од 1952. до 1996. изажло је 35

бројева у 33 свеске; захваљујући Острогорском утемељена је едиција Византијских извора за
историју народа Југославије. Изашло је 5 томова. Серија посебних издања Византолошког
института покренута је 1951.
 33.Српска академија наука и уметности

Формално је основана 1. новембра 1886. као Краљевско-српска академија; била је наследник

имовине Српског ученог друштва са кјим се 1882. спојила и прихватила њене чалнове; преузела
је њихове задатке, као и место и функције Друштва српске словесности.

Група професора Лицеја 1841. предложила је да се оснује друштво које би радило на

усавршавању језика и стварању терминологије за постојеће науке на Лицеју. Кнез и
министарство су прихавтили и предложили други назив – Дружство србске словесности. Устав
Друштва кнез је издао 7. новембра 1841, а прва седница одржана је у БГ јуна следеће године.
Након првих избора било је 8 редовних, 20 дописних и 11 почасних чланова.

Јован Стерија Поповић 1844. покреће Друштво које је стагнирало због политичких промена.
Покренут је огранак 1847. под називом Гласник Друштва српске словесности . Објављено је 17
књига на основу којих се види и на чему се радило. Објављено је још 16 „засебних издања“ међу
којима и Житије св Саве од Теодосија и Карађорђев деловодни протокол.

Друштво је од 1851. подељено на одсеке, један је био историјски. Након 1858. Друштво се окреће
актуелним проблемима, из тог разлога је суспендовано 1864. Обновљено је августа исте године
под именом Српско учено друштво; Јанко Шафарик, Стојан Новаковић, Никола Крстић,
Иларион Руварац...

Око 56 књига је издао Гласник у којима се види уздизање научног нивоа. Краљ Милан
Обреновић је Законом основао друштво. Први чланови (16) који су именовани 1887. били су
Новаковић, Чедомиљ Мијатовићћ, Михаило Валтровћ, МИлан Милићевић, Љубомир
Ковачевић; следеће године долазе Јагић, Руварац, Валтазар Богошић...

Периодичне публикације Глас и Споменик, монографсаке публикације – Посебна издања.

Лексикографски одсек је формиран 1893. због Речникиа народног књижевног језика српског,
били су предвиђени и Споменици старе уметности и Српски етнографски зборник.
Монографије о манастирима излазе од 1933.

Због окупације и рата обустављен је био рад Академије, али завршетком рата делатност је
обновљена. Посебно одељење историјских наука формирано је 1971, до тада је било у склопу
Друштвених наука. Истраживачки рад, пројекти који окупљају велики број научника покренути
су 1974. Захваљујући Војвођанској академији, формиран је и огранак у НС.
 34. Филозофски факултет Универзитета у Београду – одељење за историју

Историја Срба на Лицеју као посебан предмет уведена је 1844. и предавао ју је Јанко Шафарик,
кога је 1859. заменио Пантелија Срећковић који е овде радио преко 30 година. Велика школа, тј
Академија установљена је као завод за вишу и стручну изображеност, законом од 24. септембра
1863. Имала је три одсека, Филозофски, Технички и Правни. 1873. на Филозофском фкултету
формирана су два одсека: историјско – филолошки и природно-математички.

Законом о Великој школи 20. септембра 1880. школовање на ФФ продужено је са 3 на 4 године.

Основан је историјски семинар, а предмети су разврстани на главне и помоћне. Стојан
Бошковић долази на место професора опште историје 1870. Кратко се задржао због државних
послова и лошег здравља. Заменио га је Јован Ђорђеви заједно са Милошем Зечевићем. Михаило
Валтровић је увео археологију.

Љубомир Ковачевић, а затим и Љубомир Јовановић кратко су боравили овде, јер су се бавили
политикком. Започели су «Историју српског народа», али је она дошла само до 11. века.
Историју Византије предавао је Божидар Прокић, општу историју новог века – Драгољуб
Павловић, стари век- Никола Вулић.

Оснивањем универзитета 1906. Драгољуб павловић и Љубомир Јовановић изабрани су за

редовне, а Никола Вулић и Станоје Станојевић за ванредне професоре. На катедри за средњи
век Божидара Прокића заменио је ЈОван Радонић који је у Бечу завршио студије, а усавршавао се
у Петрограду и Москви. СТаноје Станојевић се посветио науставном раду. Студирао је у Бечу,
усавршавао се у Петрограду и Москви. Покренуо је Народну енциклопедију српко-хрватско-
словеначку. Објављивао је Студије о српској дипломатици у Гласу СКА од 1912. до 1936.
Управник института за сакупљање извора за народну историју 1908-18. Грађа овог института јке
након 2. светског рата предата Архиву историјског института САНУ. Захваљујући Станојевићу
на ФФ долазе Михајло Динић и Г. Острогорски.

Владимир Ћоровић постаје ванредни професор 1919, а редовни 1921. Заједно са Станојевићем
држао је предавања везана за средњи век и националну историју. Ћоровић је студирао у Бечу
код Јагића, Јиречека, Решетара. Усавршавао се код византолога Крумбахера у Минхену.
Погинуо је у 55. години, али је и упркос томе остао упамћен као један од најзначајних
историчара. Синтезењ: Историја Југославије, Хисторија Босне, Историја Срба. У овом периоду
радили су и Душан Поповић и Драгослав Страњаковић.

Катедра за историју старог века основана је 1897. у оквиру класичне филологије. Посебан
семинар је основан 1930. Управник је био Никола Вулић. Своју библиотеку завештао је
Семинару за историју старог века. Након пензионисања 1938. на његово место долазе Веселин
Чајкановић, Милан Будимир, Растислав Марић.
Средњи и нови век налазили су се у оквиру једног семинара, чији је управник био Дража
Павловић, а затим Јован Радонић. 1930/1. Раздвајају се ова два семинара. Између два светска рата
историју је предавао Виктор Новак. Михајло Динић од 1934. асистент, а од 1937. доцент.
Предавао је и историју Хрвата.

Након Драгољуба Павловића, општу историју новог века предавали су Ђорђе Афанасијев и
Васиљ Поповић. Поповић је студирао у Бечу и Грацу, за доцента је постављен 1923, а за редовног
професора 1930. Исте одине постаје управник семинара за општу историју новог века. Васо
Чубриловић предавао је општу историју од 1934. у звању доцента, а од 1939. у звању ванредног
професора.

Драгутин Анастасијевић је постављен за доцента и предавао на катедри за Византологију 1906.

Завршио је класичну филологију у Београду, три године борави на специјализацији у Минхену
код Крумбахера. 1919. изабран је за ванредног професора, а након две године одлази на
Богословски факултет. На ФФ предаје као хонорарни професор до 1931.

На место хонорарног професора долази Филарет (Бранко) Гранић. Гранић је студирао у Бечу и
Минхену, а докторирао је код Крумбахера. Замонашио се 1912. у Хопову. Предавао је Византију
на ФФ у Скопљу и патристику и канонско право на Богословском факултту у БГ. Библиотеку је
завештао Византолошком институту.

Византологију од Гранића преузима 1940. Острогорски. Са Владимиром Мошином је примљен у

семинар 1933. Мошин одлази у Скопље, а Г.О. чека на постављење. Острогорски је стдирао у
Хајделбергу и Паризу, а још 1927. одбранио је докторску дисертацију. У Минхену је 1940.
објавио општеприхваћени приручник Geschite des byzantinischen Staates.

Реорганизација ФФ уследила је након ослобођења крајем 1947. Подељен је прво на институте,

затим на катедре. До 1956. налазиле сус е катедре за историју уметности и археологију. Одељење
историјских наука образовано је 1962, са семинарима за историју старог, средњег века и помоћне
историјске науке, нови век, историју народа Југославиј и историју Византије.

Кабинет за историјску географију налазио се у оквиру катедре за историју народа Југославије.

Катедра за историју Југославије основана је 1976, а за општу савремену историју 1985. Доласком
Фануле Папазоглу 1947. почињу предавања на катедри за стари век. Убрзо је основан и центар
за античку епиграфику и нумизматику.

У семинару за историју старог века раде Мирослава Мирковић, Слободан Душанић, Маријана
Рицл, Мирослава Панић, Светлана Лома, Жарко Петковић. Виктор Новак је након Другог
светског рата наставио на ради предмету Општа историја средњег века и помоћне историјске
науке. Наследили су га Иван Божић и Мирјана Поповић. Јована Калић, Момчило Спремић,
Смиља Марјановић – Душанић, Милош Антоновић – општа историја средњег века.
Византологија припала је катедри за балканистику, а Г.О. именован је за професора балканских
народа и византологије. Након ослобођења основан је семинар за византологију. Порд Г.О. овде
су радили Јадран Ферлуга, Божидар Ферјанчић и Иван Ђурић. Данас катедру држе Љубомир
Максимовић, Радивој Радић и Срђан Пириватрић.

Након Другог светског рата националну историју средњег века преузео је Михаило Динић.
Након пензионисања 1958. наследили су га Ћирковић, Ферлуга који је 1971. преузео катедру за
Византологију у Минстеру. Историјску географију предавали су Илија Синдик, Реља
Новаковић, Милош Благојевић, а ћирилску палеографију Димитрије Богдановић.

На катедри за национални средњи век запослени су Раде Михаљчић, Андрија Веселиновић,

Синиша Мишић, Татјана Суботин – Голубовић, Марко Шуица.

35. Историјски часописи који се делом баве историјом Срба у средњем веку
Историјски часопис – излази од 1948. Најважнији часопис код нас за ову област. Главни
уредници Виктор Новак, Илија Синдик, Мита Костић, Јорјо Тадић, Реља Новаковић, Даница
Милић, Славенко Терзић, Тибор Живковић. Подељен је у рубрике: Чланци и расправе,
Прилози, Методологија и историја историографије, Библиографија, Критике, Прикази, Научни
живот, Хроника, повремено In memoriam. Поједини бројеви су посвећени личностима или
јубилејима. До сада је објављено 53 броја овог часописа.

Зборник радова византолошког института у Београду - појавио се 1952. Уредници су били

Острогорски, Божидар Ферјанчић и Љубомир Максимовић. Радови посвећени византијској
историји. Радове објављују и научнци из иностранства. У броју 20 (1981) налази се
библиографија радова обајвљених у дотада изашлим бројевимка. До сада је објављено 43 броја
овог часописа.

Историјски гласник – излазио је од 1948. до 1992. Онсован је као орган Историјског друштва
Србије. Излазио је као четвороброј, а затим као двоброј. Главни уредници:Иван Божић,
Драгослав Јанковић, Душан Перовић, Бранко Павићевић, Богумил Храбак, Андреј Митровић,
Василије Крестић, Раде Михаљчић. Објављиван је велики број радова из спрске средњевековнње
историје.

Стари српски архив - први број се појавио 2002. Изашло је 5 бројева. Бави се критичкокм
обрадом и издавањем средњевековних исправа. Састоји се од две целине: Дипломатичка грађа и
Прилози српском дипломатару. Одговорни уреденик је Раде Михаљчић.

Балканика, Старинар, Нумизматилар, Зборник матице српске за друштвене науке, Зборник

матице српке за историју, Зборник филозофског факултета у Београду, Гласник историјскг
друштва у Новом Саду (1928-1940).Arkiv za povjesnicu jugoslavensku, Rad jugoslavenske akademije
znanosti i umjetnosti, Starine jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, Historijski časopis,
Годишњак друштва историчара БиХ.5

5
Више о часописима на 232, 233.