У 7.

веку су Словени и Авари срушили грчко-римски град Епидаур (днс Цавтат), а традиција
говори да су избеглице оданде основале Рагузиј, насеље које се први пут помиње крајем 7.
или у 8. веку као Рагузиум (Ромеји су их звали Лаусани јер су живели на литици лаус-литица).
Постоји верзија приче да га они нису основали јер је још у илирском добу постојало насеље,
око којег су се ове избеглице окупиле. Рагузиј се налазио на месту које је раније са свих страна
било окружено морем, због тога је дуго опстао као незнатно рибарско-поморско насеље. На
обали са друге стране која је била у брдима су се према доцнијој традицији населили Словени
и подигли насеље морском каналом одвојно од Ргузија. То место се називало Дубровник,
вероватно по дубови, шуми која се ту налазила. У питању је био храст, који је сматран светим
дрветом (Дуб, Дубава). Заштитником овог града се сматра Св. Влахо.

На самом почетку Дубровник је припадао Византији, па је са осталим приморским градовима и

острвима чинио тему Далмацију. Словени су се налазили свуда око Дубровника, па су се
поседи и виногради дубровника налазили на подручију које припада Захумљанима и
Травуњанима (и остали далматинкси градови су имали поседе на словенској територији). Да
би могли да уживају ове поседе градови су плаћали данак словенским владарима, што знамо
на основу тога што је цар Василије I хтео да утврди висину тог данка да би уредио односе
Византије и Словена. Тако је настао данак који је Дубровник плаћао захумским и травунским
кнезовима и који је износио 36 златника, касније назван могориш (по речи арапског порекла) и
Дубровчани су га плаћали господарима свог залеђа до доласка Турака. Знамо да је Дубровник
у 9. веку био утврђен град јер је могао да одолева 15 месеци нападима јужноиталских
Арабљана 866-867 године. Такође, знамо да су 2 године касније учествовали у експедицији
против њих, приликом освајања Барија (преносили су на својим лађама Хрвате и друге
приморске Словене, које виз. цар позвао да помогну Франке). Све ове вести о оснивању и
почецима Дубровника имамо захваљујући Константину Порфирогрениту који је дело (De
administrando imperio) написао 948-949. године, а глава јоја се односи на Дакмацију и суседне
земље је 29. Поред овог обавештења о Дубровнику истиче се и дело „Опис Дубровника“ које је
око 1440. године написао Filip de Diversis. Он је у свом делу описао све аспекте живота у
Дубровнику, детаљно је описао положај града, најзначајније профалне и сакралне грађевине,
политичко уређење у Дубровнику и друштво. Од 10. в. једна од најмоћнијих сила на
Средоземљу, па токо након њеног освајања Далмације 1000. године и Дубровник признаје
врховну власт Венеције. Истовремено, малопре поменути јужноиталски Арабљани настављају
са нападима на виз. области и трговачке бродове, па долази до сукоба. Тако нам је познато да
је византијски намесник Наупакта око 1030. повео на њих ратно бродовље, али су у тој
експедицији учествовали и бродови Дубровника. Дубровачки значај расте у 11. в. када
Византија води ратове против Дукљанском државом и устаницима у Македонији, који су у
његовој близини, па се зато спомње и византијски стратег на челу засебне Дубровачке теме
(обухвата јужну Далмацију, врвтн и раније постојала). Њен стратег, Катакалон, је страдао у току
тих борби око 1040. године на „пријатељском састанку“ са дукљанским кнезом Војиславом
(повео је са собом стратеговог сина и његове брзе бродове). Византијуску власт на Јадрану су
слабили и Нормани из Јужне Италије који су често нападали, али то није једини фактор
слабљења Виз. на овим просторима, допринели су и њени порази против Селџука у М.А., као и
унутрашње борбе у самом царству. Тада запрово и престаје њихова власт над далматинским
градовима, што користи и Дубровник како би дошао до веће самосталности (11.в.), ово нам је
јасно када узмео у обзир економсло и трговинско јачање градова на Јадрану. Тих година
Дубровник се ставља под врховну власт Норамна, и учествује са својим бродовина на њиховој
страни у ратовима који су водили против Византије и Венеције 1081-1085. године. Међутим, он
убрзо након тога поново долази под Византијску власт, али је она сада више номинална него

1
стварна, тако да се Дубровник сам брани, а вероватно и сам управља. Не јача значај
Дубровника само у спољно политичком погледу 11.в. него и у црквеном. Познато нам је да је
папа 1022. године дубровачку бискупију подигао у ранг надбискупије, а под њену непосредну
власт ставио област од Неретве и Бојане на приморју до дубоко у унутрашњост. Ово се није
свидело црквеним старешинама у Сплиту и Бару, и због тога када је Дукљанска држава добила
надбискупију у Бару (1089.) почиње борба за јуристдикцију изеђу њих. Међутим, барска
надбискупија је укинута у 12.в., али је и поново успостављена крајем овог века када се Вукан
приклонио католичкој цркви, па се мало пре поменута борба завршава тек 1255. године.
Према старим хроничарима против Дубровника у 11. веку ратује и зетски краљ Бодин, али не
успева да га освоји. Исти ови извори говоре о млетачком заузимању овог града 1171. године,
па се Дубровник ради заштите од њих следеће године ставио под власт Нормана. Њих напушта
када су Млечани престали да ратују против Византије. Међутим када утицај Виз. слаби звог
њених ратова у унутрашњости са Мађарима, Норманима и Србима, Дубровник поново
признаје власт Нормана (1186-1190). Тих година је издржао борбу са Стефаном Немањом и
његовим братом Мирославом који су тада освојили приморске градове Зете и узалуд
покушали да га заузму. На крају су са Дубровником потписали мир 1186. године, којим
узајамно гарантују сигурност и дали су им слободу трговања. Крајем 12. в. Дубровник поново
признаје власт Византије, али када учесници Четвртог крсташког рата заузимају Цариград,
Дубровника као и све остале територије византијске Јадранске обале до Цариграда и југоисток
Балкана, признају власт Венеције 1205. године.

Дубровчани су се пре свега бавили рибарство и поморством, као и пољобривредом у залеђу, у

оквиру које се помињу и њени виногради. Већ о првим вестима о Дубровнику се помињу
његови бродови, пример за то је аребљански писац Идириси који спомиње њигове бродове
1153. године. Постојање поморства указује да је постојала и бродоградња, као и друге
радиности у вези са прерадом дрвета (6 векова био дрвени град). Поред дрводељских развио
се и ковачки занат, и већ у 11. в. је била позната градња камених зграда, посебно цркава.
Најзначајнија грана привреде поред занатство је била и трговина, како копнена тако и
поморска. Она се у почетку одвијала само са ближим приморским местима и у залеђу, а
касније постаје прекоморска, нарочито развијена са Италијом и западном обалом Балканског
полуострва. Под врховним влашћом Византије користили су се њенм заштитом и
привилегијама, као и њеним привредним установама и организацијом. Мало по мало
Дубровник се у 13. в. изградио у највећи поморско- трговачки центар на Балкану, а већ у 12.в.
је склобио уговоре са италијанским приморским градовима о пријатељству и међусобној
заштити становника. Ови уговори омогућаваку још већи напредак Дубровника, и склопљени су
са Молфетом, Пизом (служи као база за Исток), Фаном, Анконом, Монополијем, Баријем,
Термолијем, и Бишељем као и Ровињом у Истри. Истовремено Дубровник развија трговину и
са Балканским земљама о чему сведочи повеља босанског бана Кулина из 1189., којом
добијају дозволу да слободно тргују по целој Босни, ту се први пут помиње словенско име
Дубровника. Према једном хроичару Дубровчани 1192. године добијају и од цара Исака
привилегију да слободно и без плаћања царина тргују по читавом царству. Временом је
дубровачко становништво почело све више да се диференцира (због трговине, развоја
занатства, коришћења земљишњих поседа...). Међу најугледнијим су се нашли и богати
потомци старих романских породица, али и члан досељене словенске властеле и они су са
осталим истакнутим људима почели да се издвајају у посебан слој. До тога долази нарочито у
11.в. када се формирају градови, па богатији слој може да се исткне у њиховом вођењу и тако
испољи свој утицај, а често и самостално управља својом општином. Због тога се властела у
далматинским градовима помиње већ у 11.в. (у повељи из 1023.), а од средине 12.в. они су

2
саветници страних представника, судије и чланови градске управе. Већину народа чини пук,
који је у 12.в. био недиференцирана маса. Уговор са Пизом 1069. године склапа у име
Дубровника 6 конзула „са целим народом“ , али се тада за његову ознаку први пут
употребљава и „грађанин Дубровника“. За време нормаске заштите Дубровника (1986-1090.)
на челу је стајао домаћи кнез којег је бирала скупштина, а у њој су били судије, саветници,
властела и цео народ. Иако су већ постојале класе, властела није још увек наметнула своју
доминацију пуку, па тако кнез сазива скупштину народа која је тада имала извесну власт.
Временом ће ову скупштину потиснути властела која све више јача, а њиховом преузимању
власти у граду су помогли Нормани. Тако у 14.в. скупштина народа губи сваки утицај и више
нема никакву власт. Што се тиче најранијег времена становиштво је било романско, али убрзо
је почело улажење Словена, највише из Захумља и Травуније у његове редове. Ширењем
Дубровника по њиховој територији Словени све више улазе у његов састав, што дубровчанима
и користи јер им треба радна снага. Да је њихово продирање појачано од 11.в. видимо по што
чешћем појављивању словенских имена међу становницима, али остаје и извесни део Романа.
Већ у 13.в. словенски елеменат је толико јак да чини већину становника и знатан део властеле.
У околини и на стрвима живе сељаци међу којима нема Романа. Не знамо много о аграрним
односима на самом почетку развоја Дубровника, али је највероватније да су као и у Далмацији
и појединци и црква рано имали фрудалне поседе (као доказ за то може да послужи повеља
из 1023. године којом представници Дубровника острво Локрум дају калуђерима
бенедиктинског реда). Судећи по документима положај сељака на најстраријем подручју
Дубровника је био бољи него у осталим деловима његове облести, што долази као последица
самог развитка града и поделе рада у њему, због чега се јавља потреба за радном снагом.
Сељацима из непосредне околине града који су први чинили ту снагу дабијали су већу
слободу да располажу собом, и олакшаван им је рад на земљи, како би се приволели да остану
на селу. Из тих разлога на том делу дубровачке територије је било највише слободних колона
који су земљу обрађивали на основу приватно-правних уговора. Дубровник се као општина
први пут помиње 1181. године и тада су утврђене његове границе која се пружала од Жупе на
истоку до села Затона на западу (око 10 км са сваке стране града), овај копнени део је назван
Астареа, а на мору су јој припадали острва Колачеп, Лопуд и Шипан.

Као што смо видели Дубровник је већ у 13.в. био јединствена градска општина-комуна, у којој
се све више учвршћивала и продубљивала класна подела становника. У 13. и 14. в. влада
период мира па јачају све привредне гране Дубровника, једини забележеми сукоби су са
краљевима Урошем I и Милутином када долази до провала српсле војске на градску
територију. Сво ово време нема опасности за Дубровник од напада јер га штити превласт
Венеције на Јадрану. У 12.в. кад јача Србија и у 14.в. када јача Босна, ове 2 државе постају
главно подручје пословања Дубровника, и од српских и босанских владара добијају
повластице. Међутим, у 14.в. долази до великих промена и у Дубровнику и у његовом
суседству, па Дубровник 27.5.1358. г. добија стварну самосталност под угарско-хрватским
краљем као формално врховним заштитником (плаћају симболичан данак од 500 дуката-
трибут Угарској). Због тога што се тим истим, Задарским миром, Венеција одрекла претензија,
уговором у Вишеграду Дубровчани признају власт Угарске. У то време централна власт у
Србији слаби и издвајају се феудалци који улазе у рат са Дубровником, то су Војислав
Војиновић (1359-1362) и Никола Алтомановић (1370-1371). Касније су дубровчани ратовали и
са босански краљевима Остојом (1403-1405), војводом Радосавом Павловићем (1430-1432) и
херцегом Степаном (1451-1454). Много већа опасност Дубровчанима тада долази са од Турака
који су заузимали земље са којима су трговали и све више им се приближавали. Да би
заштитили интересе својих грађана јер је оваква ситуација могла да онемогући трговину на тим

3
просторима, дубровачка влада се трудила да успостави добре односе са Турцима. Из тих
разлога Порти између 1442-1444 г. даје покон од 1000 дуката у сребрном новцу, а крајем 1458.
се морала обавезати уз поклон везирима на сталан годишњи харач од 1500 дуката. Међутим,
овај харач је растао до 1484. године када је устаљен на 12 500 дуката, у којој је била укључена
и глобална уплата за ђумрук (царину). Једино добро јесте што Турска није дирала Дубровник
кад се њена власт учврстила на територији око њега после пада БиХ. Истовремео се трудио да
одржи добре везе и се Венецијом, чак и у 15.в. када је она запосела цело далматинско
приморје. Међутим, много бољи односи су били са другом италијанском државом, Напуљском
краљевином, са којом су одржавали трговачке везе и која им је дала велике привилегије за
поморску трговину. У последња 2 века Дубровчани су се доста ширили што је омогућио њихов
постанак у снажно привредно седиште, ширењем је градско становништво долазило до више
усева и тако је могло да се подмири пољопривредним производима, а богатији су у томе
видели могућност ширења земљишног поседа. У почетку су ове поседе добијали на поклон од
државе а касније и куповином, тако су уз велике винограде, пашњаке, шуме, добијали и
кметове, што је додатно јачало њихове економске могућности. У 13.в. под његову власт долази
добровољно острво Лестово, а 1333. године му цар Душан продаје Стон и полуострво
Пељешац (Рат) за 8 000 перпера и 500 перпера годишњег данка. На овакву продају је пристао и
босански краљ који је држао Хумску Земљу и за њу је добијао годишњи данак од 500 перпера.
Та земљишта је властела поделила између себе и неких угледних грађана. Цар Урош је
Дубровчанима уступио земљиште у српско-дубровачкој граници од Љуте у Жупи до Петрова
Села на западу 1357. године, то земљиште се на неким местима спуштало до мора (од тог
периода граница иде врховима брда). У другој половини 14.в. Дубровник је учврстио власт на
острвом Мљетом (било у поседу бенедиктинског манастира и под влашћу Србије). Босански
краљ Остоја је Дубровнику 1399. године продао приморје од Орашца до Стона (стара
дубровачка територија се повезала са поседима на Пељешцу). Као и пре, и ови поседи долазе
под феудалну власт дубровачке властеле и малог броја имућних грађана. Почетком 15.в. под
дубровником се нашла и Конавала, ову жупу су купили у 2 маха од Сандаља Хранића 1419., и
од Радосава Павловића са Цавтато 1426. године. Властела и део грађанских породица деле
област између себе и сваки мушки члан добија одређене делове. На овим некадашњим
српским и босански подручијима затичу становништво православне вере, која у Дубровнику
није ни дозвољена ни призната. Због тога дубровачка влада ради на томе да овде превагне
католицизам, зато између осталог подиже 6 фрањевачких манастира (у Стону, Сланоме, на
Омбли, у Кановлима и 2 на Пељешцу). Овако поступање се није свидело Стефану Душану због
чега је хтео да им одузме недавно продату област, зато у својој повељи од 19.5.1334 године
потврђује даровницу, али истиче да су се заклели да ће ту наставити службу српски поп. Тако је
било и доцније кад су добили Коновле, међутим иако је остао православни поп, вера је била и
одатле постепено потиснута. Из записа државне канцеларије можемо видети да су због таквог
става дубровчана многи православци који су долазили у њему да живе прелазили у католичку
веру и мењали своја имена црквеним. Међутим Дубровчани су имали разлога за овакву
политику јер су се бојали да ће српска или босанска држава припојити њихову републику ако
остане већиноМ православна. Толеранцију су показивали само према угледним личнистоми,
па тако Вуку Бранковићу 1390. дозвољавају да подигне цркву у својој вери у Дубровнику, то су
добустили и Сандаљу Хранићу и његовој жени (1434-1435). Након припајања Конавле
дубровачка држава добија своје границе у којима ће остати до пропасти 1808. године, пружала
се 400 година уз море од уласка у Боку Которску до Пељашца (72 км). Број становника није
познат, вероватно је у 15.в. било око 5-6 000 у самом Дубровнику, а у Републици 20-25 000.
становништво се стално повечавало због досељавања из српске и босанске државе, нарочито
од 14.в. када су почли у Дубровник да се склањају под најездом Турака, долазили су и

4
појединци са далматинских обала и острва. Дубровчани су радо пружали уточиште ако нису
долазили у великим скупинама, због потребе за радном снагом, и случају сукоба са другим
владарима због те радне снаге они су истицали своје право да пружају уточиште (азил) и
заштиту. Азилно право је за њих представљало један од темеља државе и знак њене слободе.
Често су штитили избеглице пред моћним владарима, али и саме владаре и феудалце који су
остајали без власти. Примери за то су свргнути српски краљ Радослав (1234) и Владислав (1243)
са женама,ћерка краља Драгутина, босанска краљица Јелисавета са 3 сина (1302), збачена
бугарска царица Ана (ћерка краља Милутина, 1337-1346), деспот Ђурађ Бранковић (1440-1441)
и његов син Стефан (1460), удовица деспота Лазара, Јелена, са ћерком Милицом (1463), две
последње посанске краљице Катарина и Јелена (1463), као и2 херцегова сина Влатко и
Владимир („ако зеца гоне и он се склања у Дубровник“).

Занатство У 13. и 14. веку у Дубровнику ради велик број занатлија који углавном подмирују
основне потребе домаћег становништва. Његов привреди и културни развој је тражио појаву
нових заната који су се разгранали у 14.в., јавио се велики број и домаћих и страних занатлија
и тада почиње да ради за извоз. Специјализација заната до које је дошло њиховим развојем је
условила поделу рада, тако долази до усавршавања оруђа и повећавања произвдње (тектилни
занати, бојадисање тканина, прављење стакла, златних, сребрних и металних предмета,
оружја, слика, бродова...). Схвативши значај занатства влада је позивала стране стручњаке,
давала им повластице, штитила занатску робу увођењем царина, старала се израду и извоз. У
15.в. су се јавиле и радионице манофактурног карактера изван града (код властеле, богатијих
грађана и странаца). Занатлије из иностраства су обично из Италије долазили, али највише их
је било са домаћих простора. Положај радника (из околнх села) је био тежал јер је радио за
малу надницу од јутра до мрака, били су екслоатисани од мајстора и власника радионица, што
је изазивало спорове (углавном у вези исплаћивања надница у роби и храни). Занатлије су
имале и своје еснафе али они нису дошли до већег друштвеног утицаја, јер су нису многу
удаљили од удружења са добротворним и верским обележајима. Трговина јачањем упоредо
са трговином на Средоземном мору и економски уздизањем Србије и Босне постаје главна
грана привреде. У време док је био под влашћу Венеције (13. и 14.) развијала се копнена
трговина, јер су Западу требале руде и сировина са Балкана. Дубровник је имао посредничку
улогу и стварао је колоније својих пословних људи у унутрашњости и тако бринуо у увозу и
извозу са Запада. Ти људи које су постављали су радили као трговци, закупци царина,
занатлије, власници или закупци топионица, рудника, кованица... Млечанима одговара да се
Дубровник бави копненом, јер су они тада остварили монапол на поморској трговини и
наплаћивали су царину на робу коју су Дубровчани довозили, а трговачке везе са тим
народима Млечани чувају само за себе. Са друге стране, у Венецији ДубровчаНи могу да тргују
само са Млечаима, али су иначе трговали и са другим зељама, највише јужно Италијом
(преносили дрво, корале и метал, а извозили из њих жито, лан, памук, шећер, мирођију, накит,
скупоцене предмете...). У 15. в. трговина још више расте упркос ситуацији на Балкану, јер јачају
пословне везе са новим суседима (Турци). Истовремено се развијала и поморска трговина у
коју се све више улаже, па бродови саобраћају са свим обалама Средоземља. Тих година
трговачке колоније на Балкану постају многобројније и веће. Све ово доводи до тога да је
Дубровник постао најважнија трговачка лука на западној обали Средоземља. На ово је највише
утицала економска политика Венеције према далматинским градовима који су у 15.в. дошли
под њену власт јер су они спречавали њихову трговину са свима осим са Венецијом и њеним
посредницима, док су за то време Дубровчани могли да тргују са свима. У ово време су се у
Дубровнику јавили и први капиталисти- предузимачи који су новац улагали за јачање старих и
предузимање нових, нарочито новчаних послова (као што су кредитирање, давање зајмова,

5
осигуравање робе и бродова, мењање новца, зеленашки послови како између себе тако и са
трговцима из Србије и Босне). Тако је настао велики број властеле и грађана који се бавио само
тим пословима и тако се формирао један слој најбогатијих грађанских породица поред
властеле. Ово стицање капитала им је омогућио развој трговине, ширење поседа, јефтина
радна снага, радионице манофактурног карактера, као и пословање са српским и босанским
рудницима. Дубровчани нису давали кредит само на робу домаћим и трговцима из Србије и
Босне, него су позајмљивали и готов новац. Тако Дубровник поред важног новчаног центра
постаје и место где се могла склањати покретна имовина. То су радили многи богати људи из
Србије и Босне, нарочито властела која је ту остављала имовину у „поклад“ (на чување) у
дубровачкој благајни или приватницима (могли су подићи поклад кад год су желели).
Примери су краљ Вукашин, његова жена и син, Краљевић Марко, Вук Бранковић је оставио 600
кг сребра и више од 3 кг злата, чланови породице Балшић, босански „гост“ Радин и бивша
босанска краљица Катарина, док су Сандаљ Хранић и херцег Степан свој новац положили на
добит, први 6 000, а други 70 000 дуката. Деспот Ђурађ Бранковић 1440. оставља у поклад 170
000 дуката. Доста је остављано за време Турских провала и честих ратова. Трговачких путева
из Дубровника је било много и спајали Балканске земље са Јадрански морем. Најважнји је онај
који је преко Требиња и Билеће ишао на Фочу, па одатле један крак на Дрину, а други преко
Пријепоља, Сјенице и Новог Пазара за Топлицу, Ниш, Софију и Цариград. Други пут је ишао
преко Требиња, Љубиња и Столца и спајао Дубровник са долином Неретве, а преко Иван
Планине је силазио у централну Босну (седиште њеног рударства). Трећи пут је ишао уз море
од Боке Которске и Зетског приморја до ушћа Дрима, и одатле је преко Скадра ишао на
Призрен, Косово и у долину Вардара. Четвртим путем се стизало на ушће Неретве или морем
преко Стона или кроз Попово Поље. Од главних путева су се одвајали мањи који су повезивали
разне области Босне и Србије, а који су такође били важни за дубровачку трговину. Тако је из
Требиња водио пут преко Оногошта (Никшића) у чувено Брсково (на реци Тари), а са Дрине су
водили путеви према западу у рударске центре Босне, на север према Митровици, Београду и
Смедереву, а на исток у област Рудника и Копаоника. Исто тако се из Новог Пазара одвајао пут
за Косово и Скопље, а долином Вардара је силазио у Солун (поред трговаца ове путеве су
користили и други пословни људи). Трговци који су из Дубровника кретали у мањим или
већим скупинама су преносили робу на издржљивим брдским коњима или мазгама,
изнамљеним од херцеговачких сточара Влаха. У име влашких катуна или скупине поносника је
у Дубровник долазио њихов човек-примићур или крамар, његов задатак је био да склопи
трговачки уговор са дубровачким трговцима о преносу робе. Крамар је организовао и водио
до циља караван са својим поносницима и преузимао је пуну одговорност за чување робе,
такође је требао је по цену живота да је брани, као и да надокнади штету која би настала
кривицом каравана. Каравани су путовали само дању, а негада су били праћени и наоружаним
људима због сигурности. Првих деценија 14.в. су имали и своје заповеднике- капетане, које је
постављала влада, а касније је ту улогу преузео сам власник робе. Награда каравану се давала
по товару и то у новцу, а приликом преноса соли у соли (потребна сточарима). У току 14.в.
Дубровчани су морем ишли на многе обале Јадрана и Јонског мора, а поред тога и до М.А.,
Сирију, Египат, Триполис, док се у 15.в. јаче повезују са западном Италијом и Шпанијом, а иду
и до Енглеске и Фландрије, такође на Леванту одржавају везе са источном Грчком, Тракијом,
Александријом посебно. И у дубровачку луку стизали бродови скоро свих медитеранских
земаља. Пољопривреда и риболов аграрном производњом се бавио већи део становништва и
она је подмиривала мали део домаћих потреба (нарочито је било мало житарица), влада зато
брине о довозу жита из удаљених земаља. У већој мери се гаје маслина и винова лоза, јужно
воће и поврће. Сточарство је било развијено (ситна стока), али ни оно није подмиривало
домаће потребе. Из тих разлога се и стока за клање увозила у великом броју, из крајева

6
источно од Дубровника. Риболов је био важан, нарочито на острвима је био чест. Дубровачки
рибари су ишли на рибарење и изван својих територијалних вода (нарочито на подручје острва
Виса-плава риба). Ови рибари су такође вадили и корале, највише са острва Колочепа, као и у
Јегејском мору и код острва Малте. Овај лов је био уносан и обилан, па су тако корале
извозили у Италију, Француску, као и на Левант.

Властела највише се користила територијалним проширењем и економским снажењем у

13.,14. в. и 15.в.. Уз цркву је била највећи земљопоседник у Дубровнику и водећа класа, па је
тако финансирала и водила све гране дубровачке привреде (поготово спољну тргобивину и
поморство). Била је носилац политичке власти што јој је омогућило да штити своје интересе,
такође је попуњавала сва чиновничка места у општини. Тако да је истовремено имала
обележја и трговачке буржуазије и феудалаца. Овај њен специјални карактер је изједначује са
патрицијатом Венеције. У 14.в. било је оно 200 пунолетне мушке властеле, а у другој поливини
века 150, да ви у 15.в. порастао ма 250-300. већ 1423. је било 391. мушке властеле, 1427. 414, а
1422. 553. Чланова њихових породица је могло бити два пута толико. Грађани у 13.в. када се
повећао град, повећао се и број његових становника, били су занатлије, трговци, поморци,
радници, рибари, носачи... У 14.в. када је почео економски да јача дошло је и до имовинске и
друштвене диференцијације, а властела се већ била издвојила. Богатији грађани су оформили
посебну скупину, чији су чланови били економски и привредно равни властели. Имали су
поседе, велика трговачка, занатска и манофактурна предузећа, улагали су новац у бродове и
давали га на зајам, уопште су пословали на исти начин као властела и женили су се само
унутар свог круга. Братовштину св.Антуна су основану у 14. в. су претворили у своју
корпорацију, по чему су прозвани антунинима. Подсећали су на богату буржуазију
западноевропских градова, само што нису имали никаквог утицаја на вођење градске управе у
чему их је спречавала властела. Оваква ситуација и спечифничост властеле су ометали
формирање једне компактне и јаке грађанске класе, што је један од главних разлога што је
властела без тешкоћа могла да одржи власт у Дубровнику. Иако је некада било незадовољства
међу становништвом оно никада није избијало у праве буне, али је 1400. откривена завера
четворице младе властеле који су заједно са пучанима и босанским војводама из пограничних
области хтели да преузму власт у Дубровнику (откривени и погубљени). 1402. и 1403. године су
избајили немири на дубровачким острвима, нарочито Мљету због незадовољства народа
својим положајем. Много је озбиљији био покрет дубровачких сељака када је Радосав
Павловић (1430-1432) и херцег Степан (1451-1454) напали Дубровник, а сељаци су се
придружили њиховим четама и ушли у борбу, после чега су заједно са њима повукли. Сељаци
њихов број се повећао ширењем територије (Пељешац, Приморје, Конавала), радну снагу коју
су ту нашли су пресељавали на друге територије. Истовремено на њихову територију прелазе
сељаци из унутрашњости, чија је радна снага такође била потребна Дубровнику за јачање
привреде. Нови поданици су били у горем положају од становника најстаријег дела Републике,
јер је властела сво ново становништво без обзира на његов ранији положај претворила у
кметове и наметнула им теже терете од ранијих. Већина сељака на том подручију тако постају
зависни кметови везани за земљу и обавезни да господару дају део плодова, поклоне и
бесплатну радну снагу. Они нису смели напуштати земљу, нити су их други могли примати, а
господар је могао да их отера кад пожели, уколико до тога долази због кметове
непослушности или кривице, кмет не добија никакву отштету, а иначе је добијао само пно што
је у сво трошку урадио на подизању рентабилности самог земљишта. Овакви односи су
изазивали немире у новим областима чим су дошли под Дубровачку власт. 1399. године
дошло је до отпора против Дуброника у Приморју, јер до тада слободни људи (углавном
властелчићи) нису хтели да буду кметови, због чега многи одлазе. У Конавлима се народ

7
отворено побунио 1419-1425. године, тако што се опирао дубровачкој војсци и вређао и
напада државне представнике, док су се неки одметнули и нападали дубровчке каравае.
Сандаљ Хранић је покушао да помогне Дубровчанима али није успео да умири своје раније
поданике, због чега су дубровчани морали опрезно поступати у Конавлима и притом пазити да
не повреде интересе неких ранијих земљопоседника и верска осећања православног
становништва. На тај начин су успели да умире народ, а неки борбенији Конављани су отишли
у Херцеговину. Један део Конављана се 1430. г. придружио Радосаву Павловићу против
Дубровника, исто се десило и за време ратовања херцега Степана, са тим што су му приступили
сељаци и из других делова Републике. Касније, међутим властела ни према правим кметовима
у новостеченим областима није увек и свуда примењивала своја пуна феудална права, тако је
некима дозвољавано да напуштају своје господаре, одлазе у друга занимања, да синове
одвајају од себе, да се ослобађају личних обавеза... Ово је рађно у складу са тадашњим
друштвеним и економским потребама Дубровника, јер је тада ослобођена радна снага била
потребнија у другим гранама, за које је и властела била заинтересована. Робови архивски
документи из 13. и 14 века доста говоре о трговини робовима у Дубровнику. Најчешће су их
куповали на градском тргу и на ушћу Неретве, па их продавали странцима или их користили у
свом газдинству. Ова већ стара грана привреде је замирала, јер Дубровнику робовска радна
снага више није била потребна, већ су јој требали људи који слободно раде као надничари,
или које дубровачка властела поставља на своју земљу. Трговина робљем је на протест краља
Остоје забрањена 1416. године, мада се робље из далеких земаља идаље продавала на
дубровачком тргу.

Државно уређење За време млечанске власти (1205-1358) на челу дубровника је стајао кнез,
којег су Млечани слали из Венеције. Његова власт су у некој мери ограничавили гоати и
угледни грађани у већу. Али и кнез је ограничавао њихову власт, тако да никако нису могли
под своју контролу да ставе градску управу, због чега долази до сукоба међу њима. Овај сукоб
је погоршавало и то што су Млечани покушавали ради својих интереса да ограниче политички
утицај Дубровника постављајући 2 кнежевска „другова“. Међутим, у томе не успевају јер је
богатији и угледнији слој друштва већ довољно ојачао, да је био у стању не само да се одупре
млетачком него и да повећа свој удео у вођењу градске општине. На тај начин Дубровник
временом стиче положај аутономне комуне, и грађани заједно са кнезом воде унутрашњу
политику, дик спољашњу воде скоро потпуно самостално. Млетачко присуство на челу управе
се није много осећало, осим кад су у питању били њихови интереси, што је проистицало из
обавеза које су Дубровчани прихватили стављајући се под њихову власт, те обавезе су биле
формалне природе и доста лаке, изузев мале војне помоћи коју је морао давати Венецији када
је ратовала на Јадранском мору. Овај богатији и угледнији слој грађана који је све више јачао
утицај и учвршћавао свој положај се временом формирао у властелу. Њихови успеси се виде
по томе што је поред Малог већа које је управљало са кнезом Дубровником, 1235.
успостављено и Велико, а од 1253. и Веће умољених. У свим овим већима је седела углавном
властела, која је наставља сукобе са млетачким кнезом док кнез Марко Јустинијан није
приступио уређењу спорних питања и кодификовању правних одредба и обичаја. Тако је
настао зборник закона познат под именом Статут Дубровачке општине. Статут је партикуларни
извор права којима се регулише аутономија права средњовековних градских комуна. То су
збирке правних прописа којима су становници насеља и града регулисали своје друштвено
уређење и унутрашњу организацију, уз поштовање степена аутономије од стране врховне
власти. Овај статут прво прихватају Мало и Велико веће, односно властела, а 29. маја 1272.
године га прихвата и скупштина народа. Дубровник добија своје прве законе, који
представљају успех властеле јер се њена права да управљају заједно са кнезом њимњ утврђују,

8
пошто је кнез убудуће могао бирати чланове Малог већа на 1 годину, и то само између оних
који су по пореклу и рођењу из Дубровника. Велико веће су бирали кнез и Мало веће, најпре
између богатијих и угледнијих становника Дубровника, па и странаца, а касније само између
властеле. Ово последње је усакоњено између 1332. и 1348. и од тада Дубровником управља
само властела. Последња политичка промена у историји старог Дубровника је била 1358.
године када је Венеција миром у Задру уз остале поседе морала да напусти и Дубровник. Од
27. маја 1358. године уговором у Вишеграду Дубровник се ставља под врховну власт краља
Лудвика I, који им је признао потпуну аутономију, а они се обавезују да ће плаћати данак 500
дуката годишње и у рату да ће помагати 1 галијом, остале обавезе су биле формалне природе.
Дубровник је заправо био слободна држава која се називала Општином, а од 15.в. Републиком
(градска република је власт слободних и равноправних људи (већника) који се смењују на
власти тако да су час управљачи, а час поданици). Ову политичку промену је искористила
властела да постане потпуни господар, приграбивши сву власт у општини, како политичку тако
и друштвено-економску. Од тада је Велико веће бирало из редова властеле, кнеза и члнове
осталих већа, представнике државне власти и све службенике (благајници, кнезови и капетани,
државне судије, адвокати, заповедници утврђења и стража, финансиски, царински
службеници, тржни и здравстврни, чак и чланови црквених и манастирских управа,
надзорници неких заната...). Тако се Дубровачка Република претворила у аристократку државу,
каква ће и остати до своје пропасти 1808. године. Кнез је био представник врховне власти Д.Р.
и њеног суверенитета, бирало га је сваког месеца Велико веће између старије властеле.
Временом се усталио обичј да се на тај положај може поново доћи тек 3. календарске године.
Кнез нема стварну власт јер о свему одлучују већа којима он претседава. Велико веће
(Скупштина) је било стварни носилац власти и државног суверенитета, то је скупштина
пунолетне мушке властеле (преко 18 год.) која се састајала најмање 1 месечно (а 3. ударац
једног великог звона). Као што је већ речено бирала је чланове других већа (доносила је
законе, распоређивала и одобравала расходе, делила милост и дарове...). Мало веће је имало
11 (4 судије, 6 већника и кнез) чланова бираних на 1 годину и они су са кнезом имали извршну
власт углавном (били су „помоћ“ кнезу). Састајало се према потреби (на глас малог звона у које
се удари 3 пута), више пута недељно. Веће умољених (Сенат) је имало 45 чланова бираних на
1 годину (не могу имати исту дужност у већу 2 године заредом), а чинили су га сви чланови
Малог већа и састајало се као Мало веће (1 усарац у средње звоно). У то веће је обично
улазила старија и искуснија властела која је практично имала сву власт и водила спољну и
унутрашњу политику. Веће умољених је заправо била права влада Републике, које је име
добило по истоименом већу Млетачке Републике (настало из специјалног одбора људи
умољених да дођу на повремено саветовање са дуждем). Ова чињеница не изненађује јер је
цела организација и структура политичке власти била углавом по млетачком узору. Територија
је била подељена на мања управна подручија којима су управљали засебни кнезови (у
Конвалима, Жуби, Стону, Мљету, Ластову...) и капетани (у Цавтату, Јањини, Трстеници). Они су
судили лакше кривичне преступе и мање грађанске спорове, док су у Дубровнику била 2 суда,
један за грађанске, а један за кривичне спорове. Дубровник је имао и 5 врховних чувара
закона, који су пазили да кнез и сва 3 већа поштују законе, због тога су имали право вета да на
седницама траже исправљање или одбацивање већ донесених закључака. Финансије су биле
добро организоване и уредно вођене, захваљујући низом чиновника који се тиме бавио.
Наплаћивање државних прихода је давано у закуп и то властели обично, а она је неке од њих
понекад препуштала другима у потзакуп. Најважнији приходи су били царине, трошарина за
вино и производња и продаја соли. Царина се наплаћивала на увезену и извену робу (према
њеној вредности), а за њен закуп се у 14.в. наплаћивало од 8-10 000 перпера годишње.
Трошарину на вино су плаћали произвођачи на сву количину вина коју су добили, и она се

9
давала у закуп у 14.в. за 5-7 000, а у 15.в. 9-12 000. Производња соли је била државни монапол,
а тако и трговина сољу. Државна сољана је била у Стону и према неким подацима је у 15.в.
давала 100 вагона соли. Али то није било довољно за домаће потребе, па су је зато увозили из
Грчке, Албаније, Сицилије и Апулије. Дубровник је врло рано уредио и канцеларију своје
општине, која је временом постала седиште целокупне градске и државне администрације. У
почетку су у њој радили домаћи људи и то углавном свештеници, али већ од краја 13.в. се за
градске нотаре и канцеларе доводе школовани странци. Мисли ссе да је први странац
световњак који је у Дубровнику радио као канцелар и нотар био Томазин де Савере из
Ломбардије (почео је да ради 1278. и радио је до своје смрти 1286.). Године када је он почео
са радом, 1278. потиче прва сачувана нотарска књига. Он је спровео бољу организацију и завео
је већи ред у општинској канцеларији, почео је да води засебне књиге појединих нотарских и
канцеларијских послова, а све књиге концепата (имбревијатура) и преписа је уредно чувао.
Најстарије књиге су „Разни записи канцеларије“ 1280-1282, „Разне исправе нотарије“ 1282.
године. Од овог времена се у државној благајни чувају и сви аписи званичне канцеларије и
нотаријата, поред докумената који су од пре ту чувани. На овај начин су заправо ударени
основи данашњем Дубробачком архиву. Дубровник је због свог положаја и веза моао да
прикупи интересантне вести и историске изворе, како за земље на Балкану тако и за удаљене.
У његовом архиву збирке докумената почињу од краја 13.в., док извора од раније има много
мање. Већина збирки иде до краја Републике 1808. године, а сва важнија документа према
карактеру и садржају можемо поделити на 4 групе: политичко-дипломатску, финансиско-
економску, јавноправну и приватноправну. Прва група се односи на унутрашње државне
политике и међународне односе Дубровника, по својој старини, вредности и броју су
записници 3 државна већа од 1301. до 1808., за њима долази званична коресподенција владе
1359-1808., затим сва писма упућена влади и дубровачке привилегије добијене у иностранству.
Другу групу чине документи који се односе на финансијско пословање Дубровника, као и
пословне књиге неких дубровачких трговаца (најстарије из 15.в.). Трећу групу чине Статут
Дубровника из 1272., 2 зборника дубровачких закона, вела катастарска књига за целу државу
која почиње 1396.г., књиге судских расправа и пресуда, као и владиних наређења и одлука.
Последњу групу чине сви тестаменти (1280-1808) и њихова извршења, купопродајни уковори
покретне и непокретне имовине, књиге пуномоћја, приватних дугова, уговора о венчању и
миразима... Реформом из 1284. је установљена канцеларија у ужем смислу (јавно-правни
послови) и нотарија (састављање приватно-правних исправа за поједине странке). Први
познати нотари су Иван Продановић и Андрија Бенеш, а канцелар Томазино де Савере.

Култура у 14.в. се граде куће од дрвета, а има и од сухомеђине, док богати становници живе у
кућама од камена. Када је Дубровник економски јачао почело је због честих пожара
интезивније грађење камених кућа (14. и 15.в.). Последње дрвене куће, око 200, их је
уклоњено између 1406. и 1413. године. У то време су посизане и многе јавне зграде, као што су
манастири фрањеваца и доминиканаца. Кнежев двор и изградња масивних камених зидина су
завршени средином 15.в.. Крајем 15. и почетком 16.в. долази до још јаче грађевинске
делатности због грађења палата од стране властеле и грађана. Истовремено су у у околини
Дубровника почели да граде летњиковце и дворце. У 14.в. дубровачка влада посвећује доста
пажње хигијенским приликама, тада се поплочавају градски тргови и улице, уводи се
канализација и пази се на јавну чистоћу. Због несташице воде (пораст становништва и ткачких
и мастионарских заната), влада гради водоводни канал дужине 12 км (1436-1438, и данас
снабдева Дубровник изворском водом). Због бриге о здрављу, они су можда и први у свету
урадили контумац на малом острву Мркану (1377) и систематски организовали борбу против
епидемија. У 14.в. је у Дубровнику постојала нека врста болнице, која је била и дом за старе, а

10
1540. постаје права болница. У тој болници је постојала и апотека око 1400., док је фрањевачки
манастир имао своју апотеку већ на почетку 14.в., а у Дубровнику је била апотека и пре тог
времена (ове две апотеке спадају у ред првих у Европи, раде и днс). Поред приватних
апотекара, било је и државних, као и лекара. Дом за ванбрачну децу је основан 1432. (један од
првих у свету). Често се помиње и сребрни накит и предмети, израђени од сребра из Србије и
Босне. Ово је стварало и проблеме што видимо из владиног покушаја забрањивања луксуза јер
је велики део ставовништа живео у беди (бојала се да претерани луксуз изазове
незадовољство код њих). Током целог 14.в. је постојала нека врста основне школе, 1435. је
реформисана школа на иницијативу властеле (Велико веће) и подељена је на виша и нижа
одељења. У нижим су учена основна знања на латинском или народном језику, а у вишим
класични језици, логика и други предмети вишег образовања. Тиме је заправо основана
Дубровачка класична гимназија (и днс постоји), у којој раде и страни и домаћи наставници. У
15.в. се због интересовања за науку, филозофију, књижевност јављају приватне библиотеке по
кућама. У 14.в. биле ретке у главном у рукама свештеника. Тих година је у Дубровнику било и
неколико правних пасионираних библиофила (2 су оставили своје књиге држави у 15.в. да
оснује јавну библиотеку). Књижевност овде се врло рано јавио хуманистички покрет, у који
улазе многи Дубровчани, углавном власела. Читају се и коментаришу дела грчких и римских
класика, а на њих се угледају домаћи писци: Вук Бобаљевић (15.в.), Ђиво Гучетић, Петар
Манчетић, Карло Пуцић и чувени „овенчани песник Илија Цријевић (1463-1520), остали
(пелазак из 15. у 16.в.). Илија Цријевић је поред тога что је био писац, био и говрник и његов
најпознатији говор је изречен поводом смрти угрског краља Матије Корвина. Његово значајно
дело је и спев „О Епидауру“. Сви су они певали на латинском, а Гучетић и на грчком и
народном. У грубу хуманиста спада и историчар Лудовик Цријевић- Туберо (1459-1527) који је
дао историју свог времена на латинском, са посебним освртом на Турску. Његово дело се зове
„Записи о свом времену“ у 11 књига и обухвата период од смрти Матије (1490.) до смрти папе
Лава X. Значајна личност је био и дубровачки трговац а уједно и министар финасија напуљског
двора, Бенко Котруљевић, који је осим изгубљеног дела из ботанике, написо 1458. на
италијанском (трг. језику тог врмена) дело „О трговини и савршеном трговцу“. У њему је први у
светској науци обрадио на научним основама питање порекла и природе трговине, кредита,
меница, депозита и двоструког књиговођства. Дело је важно јер се из њега виде погледи новог
грађанског друштва на значај проучавања природе као извора људског сазнања, на улогу
васпитања и образованости, на узроке друштвене неједнакости, бесмислености верске
нетрпељивости и потребе да се религија склони сазнању природе помоћу разума.
Истовремено са првим хуманистима се јављају и први песници на народном језику, било је
доста данас непознатих песника (стихови записани ћирилицом око1450. на једној књизи
царинарнице- најстарији уметнички стихови у 12-ерцу, са римом по средини на народном
језику). Захваљујући свом економском и друштвеном развоју долази у њему до ренесансног
одјека. У 15. в. истакнути песници: Џоре Држић и Шишко Менчетић (1457-1527), отворили су
епоху старе дубровачко-далматинске књижевности. Писали су на народном језику и користили
се елементима народне поезије, а притом су били под утицајем италијанске књижевности и
тако успели да повежу разне елементе и утицаје у делима.

Сукоби са Србијом у време Стефана Немање Пошто је град био тешко освојив са копна, 1184.
године је организована флота којом су управљали кнез Мирослав и кнез Страцимир (како
сазнајемо из познијих дубровачких хроника), али је она била недовољна. Захваљујући
бројности бродова у односу на противнике, Дубровчани односе победу 18.8. код села Пољица
(прекопута Колочепа). Флота кнеза Мирослава је била уништена, а исту судбину је доживео и
Страцимир при нападу на Корчулу (острво које по традицији припада хумским владарима, и

11
према Орбиону Страцимир их је напао јер му се нису покоравали). Страцимирова флота је
заправо била спаљена на обалама Корчуле где је била усидрена, чему су помогли Дубровчани
и то је одлучило пропаст овом подухвату. Страцимир је морао да се повуче и да прихвати
преговоре. По Орбину је са браћом, Немањом и Мирославом, ослободио Корчулу
потчињености хумским владарима. Борбе су биле обновљене 1185., приликом напада кнеза
Мирослава са копна. Иако дубровачки писци познијег доба приписују овој војсци десетине
хиљада ковањаника, ово се не може сматрати истинитим и вероватно је проистекло из утиска
опседнутих житеља или размере које су сукобима додале потање генерације. Само опада није
имала успеха без обзира што су имали опсадне машине (спомињу их хроничари), једино је
околина града, која је била незаштићена, претрпела веће штете. Борбе су трајале 7 дана, након
чега кнез Мирослав 7.7.1185. напушта бојиште. Мир је склопљен наредне, 1186. године,
између Стефана Немање и његове браће са Дубровником, а као нови заштитник граде се
помиње нормански краљ Виљем (могуће је да су још у току борби Нормани дошли у помоћ
Дубровнику. Уговор о миру је сачињен 27.9.1186., услове су у Дубровнику утаначили
изасланици српског владара са представницима Дубровника, а сам текст су потписали Стефан
Немања и кнез Мирослав Хумски. Тим уговором је регулисан читав низ питања у међусобним
односима, тако су се усагласили да прекину непријатељства без права на обештећење било
које стране. Такође, Дубровчанима је признато право на облост око града коју су и раније
држали, потврђено им је и право слободног трговања у српским земља према „старом
обичају“ (посебно је истакнуто да се то односи на луку Дријева, на доњој Неретви, где су
Дубровчани и раније имали пословне интересе). На тесне привредне везе указују и друге
одредбе, као што су Дубровчанима одобрено право испаше у земљама Немање и његове
браће, као и право на коришћење шума. Србима је обезбеђења слободна трговина са
Дубровником, могли су долазити у гарад и ту пословати, а у случају спорова је био предвиђен
судски поступак. Највише интереса за такву делатност су имали људи из залеђа, па су посено
именовани они из Захумља. Касније је Немања и грађанима из Сплита уговором зајамчио
слободу трговања у српским земљама.

Краљ Стефан Радислав , са супругом Аном, се нашао у Дубровнику, након што је напустио
земљу због побуне властеле. Овде је, ради захвалности због указаног гостопримства, издао
повељу Републици 4.2.1234.године у којој обећава Дупровачкој општини широке повластице
уколико поново заузме власт у Србији (у шта није сумњао). Дубровчанима је обећао да ће
слободно моћи да иду по његовом краљевству (Хуму и Зети), ослободио их је могориша. О
његовом боравку у Дубровнику са Аном говори и повеља њеног стрица, солунског господара
Михајла Анђела, издата у марту 1234. године. Урош I- за време његове владавине су
Дубровчани имали обавезу да у граду држе краљевског цариника, који би убирао за српског
владара део прихода од соли. Већ од тог времена се трговина сољу држала под надзором
државних власти и била је ограничена на одређена места – „Кумерке солске“. Продаја соли се
вршила на 4 места: Дријева на Неретви, Дубровник, Котор и Св. Срђо на Бојани.

Борбе око Стона и Пељешца су почеле у пролеће 1326. године, када Дубровчани и бодански
бан Стјепан II Котроманић почињу рат против властеоске породице Бранивојевића. Ова
породица је искористила ситуацију после смрти краља Милутина 1321. године и осамосталила
са у Хуму. Међутим, брзо су подлегли у борби са надмоћнијим непријатељом и изгубили ове
поседе, Дубровник је освојио Пељешац са Стоном, а бан Стјепан II је освојио друге крајеве
Хума, све до реке Цетине. Стон и Пељешац је ратом успео да поврати Стефан Дечански, а
вероватно је успео и делимично да надокнади губитке у Хуму. Међутим, Дубровчани ни после
ова 2 рата не одустају да трајно заузму Стон и његово Полуострво, чак су и од Душана тражили
овај уступак. Ситуација је решена 1333. године (Стонски доходак).

12
Дубровачки трибути- Могориш, Светодимитровски, Стонски и Конавоски доходак.
Могориш- град Дубровник и његово подручје (Астареа) је дуго обохватао узано копно од
Затона до жупе Жрновнице на истоку, због чега је био упућен на економске везе са државама у
унутрашњости и давао разне трибуте. Први трибут је забележио цар Константин
Порфирогенит, он се односио на земљиште које обрађује дубровничко становништво (плаћао
је 36 златника годишње кнезовима Требиња и Захумља). Пошто је имао малу територију (од
Ријеке дубровачке до жупе Жрновице) дтановници имају поседе ван његове територије, за
које плаћају годишњи данак- могориш. Тек у повељи кнеза Радослава из 1234. године се
спомиње хумски и требињски трипут познат као могориш. Хумски могориш је даван за Ријеку,
затонске и пољничке винограде, а Требињски за винограде у Жрновници. Краљ Владислав је
ослободио Дубровчане требињског, док је хумски све док је постојао пао на терет поседника
имања у Ријеци и Затону. Приликом исплате трибута Општина за узврат добија краву (статут је
предвиђао коме и како се говеђе месо давало). Први сачувани акти краља Уроша I се тичу
односа са Дубровником, измењали уговоре којима су се заклели на пријатељство. Од времена
Стефана Првовенчаног се усталио обичај да се уговори обнављају приликом сваке промене на
српском престолу. Светодимитровски доходак је био знатно већи данак од могориша. У време
краља Владислава, Дубровчани су се под заклетвом обавезали да ће плаћати 1000 перпера, по
својој прилици, у византијским златницима и по 50 лаката скрлетне тканине. Заузврат су од
краља очекивали да ће им попут свог оца и деде опростити тај данак оне године кад му пруже
помоћ на мору. У време краља Уроша I је тај данак износио 2000 перпера и плаћан је сваке
године на празник Св. Диитрија 26.10. по чему добија име. Стонски доходак- Краљ Душан је
22.1.1333. издао у Пологу повељу Дубровчанима о уступању целог приморја од Стона до
Дубровника, као и острва Посреднице на ушћу Неретве. Заузврат се Република обавезала да ће
Душану платити 8 000 перпера и да ће српским владарима плаћати годишњи трибут од 500
перпера, као и да ће дозволити слободу богослужења православном становништву које остаје
на тој територији. До 1350. Стефан Душан прима овај доходак, а од ове године га уступа
манастиру Св. Михаила у Јерусалиму. Дубровчани добијају сличну повељу о уступању Стона од
босанског бана Степана II 15.2.1333. године и њему обећавају годишњи трибут од 500 перпера.
Конавоски доходак- за годишњи трибут од 500 перпера Сандаљ Хранић је устубио део
Канавала Дубровачкој општини. Други део плодне жупе Конавала, Дубровник добија од
војводе Радосава Павловића за 600 перпера годишње (сачуван је уговор из 1426.г.).

Задарски мир је закључен 18.2.1358.г. и њиме се Венеција заувек одрекла Хрватске и

Далмације и дозволила је поданицима уг. краља Лајоша слободну пловидбу на Јадранском
мору. Посебним уговором закљученим у Вишеграду 27.5.1358. Дубровник признаје врховну
власт угарског краља и обавезује се на плаћање данка у износу од 500 дуката годишње. У
Дубровачким црквама се од 1358. до 1808. године непрекидно молило за угарског краља.

Први уговори и повеље између Србије, Босне и Дубровника: 27.5.1186. је склопљен уговор
великог жупана Стефана Немање са Дубровчанима; Заклетва босанског бана Кулина
дубровачком кнезу од 29.8.1189. којом њему и дубровчким грађанима обећава мир и
пријатељство и дозвољава им слободну трховину у Босни; Заклетва дубровачког кнеза Крваша
и хумског кнеза Мирослава од 17.6.1190.г. којом Дубровчани обећавају кнезу Мирославу
уточиште уколико га буде желео, истовремено очекују од њега да ће чинити правду преко
судија изабраних од обеју страна; Заклетва великог жупана Стефана Немањића између 1214-
1217, којом српски краљ обећава пријатељство, слободу кретања и трговине и решавање
спорова путем суда; Повеља краља Стефана Радослава Дубровачкој општини у којој им је у
изгнанству обећао стара права и обичаје између Срба и Дубровника; Заклетва дубровачког
кнеза Жана Дандола краљу Стефану Владиславу (септембар 1234-април 1235.) којом

13
дубровчани обећавају српском краљу мир и пријатељство, годишњи данак, поштовање раније
утврђених граница и реда који је владао у њиховим односима.

Најстарије исправе у Дуброничком архиву: Оригинална була папе Бенедикта VIII датирана
1022.г.; Исправа из 1023.г. о оснивању бенедиктинског самостана у Локруму; Исправа из
1108.г. дубровачког надбискупа Доминука (у вези са спором и наследницима оснивачке цркве
Св. Шимуна); Уговор између великог жупана Стефана Немање и Дубровника 27.5.1186.г.;
Исправа од 20.8.1189.г. дукљанске кнегиње Десиславе; Повеља бана Кулина 23.8.1189.г.;
Дубровачки нотар Марин је аутор 4 исправе из 1190.г.: исправа града Ровиња, уговор између
Качића и Дубровника, исправа влашком становништву и уговор између Дубровника и хумског
кнеза Мирослава; Оригиналне исправе из 12.в. (укупно 17); Промеморија из 1255.г. коју
пуномоћник дубровачког надбискупа треба да употреби у спору око црквене јурисдикције
против барског надбискупа.

Караванска трговина је била једина могућа по унутрашњости Балканског полуострва у

средњем веку, јер колска трговина (доминантна на Западу) немогућа због недостатка путева.
Путеви су били углавном стари, римски, који су се могли користити фрагментално, а за нове се
није осећала нека нарочита потреба. Ни речни токови нису били значајни за трговину, свакако
не онолико колико су могли бити. Сав увоз и извоз из балканских земаља је био усмерен на
приморске градове, а преко њих на Италију и Левант. Главно превозно средство за балканског
трговца је био коњ, због тога су сточарсли Власи, који су живели номадски и имали бројне
планинске коње, постали важан фактор у копеној трговини. Имали су улогу поносника, иако
можда нису један од узрока постанка караванске трговине, они су свакако утицали на њен
процват и дали јој обележја. Што се тиче дубровачке копнене трговине, иако немамо података
од самог почетка постојања, несумљиво је да је и тада била караванска (када се јављају први
писани споменици већ је изграђена као таква). Њен каравански карактер се може наслутити
већ у најстаријим уговорима са суседним земљама са краја 12.в. и 13.в. у дубровачким
архивским књигама. Додуше, први уговори су оскудни, али већ у 14.в. број уговора са Власима
расте, а врхунац достиже у 15.в.. На основу 300 уговора до пропасти Србије и Босне ипак се не
може јасно утврдити кретање каравана по нашим земљама. Они нам показују само кретање
каравана из Дубровника, док за оне који су пристизали или су вршили транспорт робе даље у
унутрашњости Балкана нема информација. На основу сачуваних уговора се не може прецизно
утврдити интезивност трговине са залеђем, али је без сумње било више него што је
забележено у архивским књигама (нису потпуно неоштећене дошле до нас, а и нису ни сви
уговори били регистровани код власти). Познато нам је да је дубровачка копнена трговина у
средњем веку ишла преко Србије и Босне у Бугарску, Румунију и Угарску, али поносници који
су преузимали робу у Дубровнику нису долазили до ових далеких земаља. Чак ни Србија ни
Босна нису спадале у њихов рејон транспорта робе, јер је граница до које су углавно допирали
била долина Лима, горња Дрина до Вишеграда, а у Босни подручије на ком су били Борач,
Врхбосна, Високо и Олово. Са поносницима из Дубровника се јако ретко ишло преко ово
границе (неколико уговора су изузеци када се ишло директно за Сјеницу, Ариље, Трговиште,
Рудник). У местима где се претоварала роба становништво се углавном бавило кириџијањем,
пример је Гласиница (роба за Зворник), Вишеград, Рогатица, Борча (сва три за Сребреницу).
Понекад се улазило у погодбу са крамаром да мора сачекати у одређеном месту док трговац
не унајми нове поноснике који ће даље транспортовати робу. Најстарије вести о дубровачкој
караванској трговини се односе на Брсково (десна обала Таре), које је у 13. и 14.в. било главно
упориште трговаца у Рашкој. Оно није било привлачно само као рударско место, него и као трг
одакле се даље разносила роба по српским земљама. Поред тога било је и најважнија полазна
тачка за караване који су носили робу у Приморје. Међутим, када опада Брсково крајем 14.в.,

14
тежиште дубровачке караванске трговине се помера у долину Лима и Пријепоље постаје
најзначајнија караванска станица. Први уговор са поменом Пријепоља је датиран на 1343.г., и
од тада њихов број расте што није случај са осталим местима у Полимљу. Захваљујући свом
положају, постало је средиште из којег се даље преносила роба (за Сјеницу, Трговиште, Ново
Брдо, Пећ...). Свој значај није изгубило ни након распада рашке државе када је дошло под
Босну. Дубровачке караване су много привлачили и српски манастири у Полимљу,
највероватније због сигурности и панађура који су крај њих одржавани. Тако су иако је
Пријепоље било у близини, неки трговци свраћали у Милешеву и у манастир Св. Петра (Бијело
Поље данашње). У 15.в. је значајна станица и манастир Бања (код Прибоја) и црква Грлица
(негде у десном Полимљу). После Пријепоља као место где се заустављају трговци се спомињу
Коморани (код Бродарева; припадали су Ђурађу Бранковићу), у близини се налазила и кућа
Прибила Кућинића (властелин Вука Бранковића) где су такође пристајали дубровнички
каравани. Многи каравани су се заустављали у Брези (западно од Коморана) где је била
граница између земаља Сандаља Хранића и деспотовине, а Бродарево се спомиње само
једном као место одакле треба да иде караван за Дубровник. Од Пријепоља према Дрини је
било такође неколико значајних станица, као што су манастир Св. Николе, Буковица
(територија Павла Раденовића, значајна као станица за Ново Брдо), Равно и Дренова (код
Милешева). Један караван је 1365. ишао у Црнчу која је припадала патријарху (вероватно
жичка Црнча коју је Стедан Првовенчани даровао манастиру са Затоном и Ивањом). Постоји
доста уговора у којима није назначено где караван путује (каже се да се роба истовари код
Лима). Постојала су 2 главна пута која су из Дубровника водила у Полимље: Требиње-Билеће-
Гацко-Чемерно-Тјентиште-Фоча, а даље се ишло или уз Ћехотину преко Плевља, или Дрином
до Лима, то је via Drine или ређе via Bosne. Други пут је ишао преко Никшића и Језера, то је био
via Jesera или via Anagasti, који се код Требиња одвајао од првог и скретао за Оногошт, затим у
изворну област Пиве (днс Шавник), па се одатле пењао у област Дробњака (Језера), затим је
преко Таре избијао на Лим. Не знамо којим се путевима из Језера прелазило у Полимље,
вероватно их је било неколико, а за Пријепоље су коришћена оба главна пута. Којим ће се
путем ићи је зависило обично од трговца, којима је и у уговорима остављана слобода избора
по том питању. Некада је пут зависио и од самих Влаха поносника који су ради снабдевања
путних потреба хтели да проведу караван путем који је био најближи њиховим катунима. У
горњем Подрињу (средњовековни предо Дрине) је Фоча била предодређена за веће тржиште
и караванску станицу на преласку из 14. у 15.в., затим Устиколина у 15.в., Горажде које је
имало скоро исти значај као Фоча што се види по уговорима на преласку из 14. у 15.в.,
Вишеград је много посећиван (15.в.) и Самобор (1397. и 1435.). Дешавало се да се каравани
зауставе и у мањим местима која су била погодна за прелазак преко Дрине. Само мали део
робе донесен из Дубровника се користио за локалне потребе, док су знатан део преузимали
подрински поносници да би експлоатисали даље (њихов реон је био доње Полимље, слив
Западне Мораве и Ибра, средње Подриње, Колубара и Рудник). Једно од најпосећенијих места
у Босни до којег су директно ишли дубровачки каравани је био Борач у 15.в. ако не и раније.
Он је привлачио трговце не само као главни град Павловића него и као погодна етапна тачка
из које се могло ићи у североисточну Босну. Сматра се да је то Борча на реци Прачи, од места у
сливу реке Праче каравани су посећивали и стари трг Прачу, а помиње се и Топлик у близина
Борча. Подручје око горњег тока Босне је имало велики значај за дубровачку караванску
трговину, ту је било и политичко и економско седиште праве Босне и преко њега су водили
путеви за северну и источну Босну. Сама Врхбосна се јавља један једини пут, каравани више
волели да пристају на Гласинцу, на којем се као завршна тачка каравана углавном налазила
нека црква, затим Обра и Мокро или у њему „Буткова кућа“. Ту су унајмљивани нови
поносници за Сребреницу и Зворник, а становници Гласинца су били кириџије у турско доба.

15
На самој реци Босни је најпривлачнија била тачка Високо у 15.в., сем раније поменутих
изузетака најдаље су каравани долазили до Олова (ређе се налазе уговори за Каменицу,
Крешево и Дежевицу). У вези са дубровачком караванском трговином стоји у вези и једини
средњовековни помен босанског Дубровника (легенда говори да су га подигли дубровачки
трговци у време бана Кулина). Било је каравана који нису прелазили долину Неретве, и они су
се заустављали у Коњицу, Брадини и Врапцу. Нека места, као што је на пример Љубсково које
се неколико пута наводи у уговорима као циљ каравана (било на путу за Сребреницу, негде у
средњем босанском Подрињу у области Дргише Дињичића), не можемо данас да
локализујемо јер су променили име за време Турака. Спомиње се и место Ликодра за које се
може само рећи да се налазила на подручју као Љубсково. Један караван је ишао у место
Жлеби, вероватније данашњи Жлијебови у рогатичком срезу, него Жлијеб код Вишеграда. За
Олово су водила 2 пута преко Коњица или преко Загорја, а одатле се ишло у Зворник и
Сребреницу. Преко Загорја се обично ишло и у Борач, Прачу и Рогатицу. Пут за Високо је водио
преко Врапца и Коњица. Има уговора клопљених у Дубровнику у којима место поласка
каравана није био сам град, него неко у околини. Тако се спомиње један караван који је 1401.
кренуо из Цавтата, помиње се и Слано, Крушчица,... Што се тиче места изван територије
републике има помена о караванима Билеће-Пријепоље и Моско-Вишеград. Нарочит значај за
дубровачку трговину са залеђем је имало ушће Неретве, значајна места су Дријева и Некрања
(одатле се ишло у Врабац и Коњиц). Да је трговина долином Неретве била живља него што се
то може на основу уговора закључити показује одлука Већа умољених (28.6.1430.) када је због
сукоба са Радосавом Павловићем забрањено да у Босну крену каравани из Дубровника, Стона,
Дријева и Некрања. На основу извора смо још мање у могућности да реконструишемо
трговину из унутрашњости Балкана за Дубровник, која је без сумње била жива као и извозна. У
14.в. имамо уговоре о олову које треба донети из Праче у Дубровник, из Каменице, из
Дежевице (15.в.) и Бродарева, као и о транспорту 25 товара воска из Фоче. Данас не можемо
знати какав је био удео Влаха у караванима који су пристизали у Дубровник. Вероватно је да се
нису увек враћали празних руку по испоручивању робе из њега, али било је и поносника из
Босне, Подриња и Полимља који су долазили у Дубровник. Што се караван више удаљава о
Дубровника то мање знамо о њему. О караванима који су се кретали Балканом остало је трага
са времена на време у дубровачким архивским књигама једино када би дошло до неког сукоба
са месним властима, насилног одузимања робе, напада разбојника, крађе или отимања од
стране поносника...

Целокупна дубровачка трговина је стајала под надзором државне власти, па ни каравани нису
чинили изузетак. Чак и када су односи са суседима из залеђа били пријатељски, постојале су
извесне обавезе о којима се старала влада (нпр. По уговору са царом Душаном није био
дозвољен транзит оружја преко Србије). Још потребнија интервенција државне власти је била
у нередовним приликама, поготово у 15.в. када је у областима којим су се кретали главни
путеви из Дубровника у унутрашњост Балкана били готово без централне државне власти која
је прешла на великаше. Крајем 13. и почетком 14.в. влада је поставила заповедника каравана-
capitaneus turmae. Колики је значај придаван његовој улози се види по томе што је узиман из
редова властеле. Дубровачки статут није садржао прописе о караванима, али су они били
слични онима у Котору. По њему ни 1 караван није смео бити без капетана и он се под
заклетвом обавезивао да ће у свакој прилици бранити каравн, пазити да који товар не остане
на путу, одређивати коцком ко ће први прећи реку... Сви учесници каравана су му се морали
безусловно покорават, имао је и право изрицања новчаних казни. Половину прихода од казни
је добијао он сам, а другу половину општина, али по једној одлуци дубровачког Малог веће
1319. изгледа да нису капетани сами изрицали казне, него су подносили извештај кнезу који је

16
доносио коначну одлуку. Капетан је понекад са собом носио и повеље о привилегијама у
земљи кроз коју је пролазио. Капетан се последњи пут помиње у одлукама дубровачких већа
из 1332.г., вероватно га од тада више не одређује влада, а његову улогу преузима трговац који
је склопио уговор са крамарима. Међутим влада је идаље вршила надзор над караванима,
према оолностима је одобравала или забрањивала полазак, могла је да одреди да се караван
подели у грубе које ће сукцесивно напуштати Дубровник, при чему првенство имају они
трговци који су већ платили царину. Последња мера предустрожности је примењивана када је
постојала опасност по безбедност трговца, али не таква да би се граница потпуно затворила.
На капетане поново наилазимо у дубровачким споменима из 1464.г., и то са турским називом
караван-баша. Вероватно су се због опасности од турака вратили на стару праксу , а није
искључено ни да су у међувремену (1332-1464) постављани капетани у важнијим случајевима,
али одлуке о томе нису уношене у записе већа. Само једном, 1302.г., се спомиње писар у
каравану, па је то вероватно био покушај који се није одржао (да се као на бродовима, воде
књиге у овом случају о пословима каравана). Једном је и свештеник пратио караван. Како је
капетан био представник Дубровчана у каравану, тако су примићур или крамар били
старешине поносника. Назив примићур је византијског порекла, али од латинског primus in cera
– обично је код нас означавао катунара (али неће бити само „на југоистоку“ како каже
Јиричек). Био је познат и Власима у Херцеговини јер га налазимо у дубровачким караванским
уговорима, у којима добија значење старешине поносника, што је лако појмљиво јер су то
обично били катунари. По њему је и врста напојнице крамарима названа примићурина. Реч
крамар се такође јавља у споменицима из средњег века, спада у ред старијих немачких речи
које су позајмљене од саских рудара. Ова реч је оставила трага и у топономастици: село
Крамари код Коњица и Крамер-село у рогатичком срезу. Може се извезсти закључак да у
нашој средњовњковној караванској терминологији поред словенских (понос,поносник) постоје
и византијски и немачки. Оријентални утицај се осетио и пре доласка турака, већ је 1359.г. у
дубровачким архивима употребљавана реч караван. У наше крајеве је ова реч дошла преко
Византије, где је налазимо први пут у списима Константина Порфирогенита. Из Приморја је у
залеђе продрала латинска реч турма од које је изведено и турмар. Крамар је у име каравана
склапао уговоре са трговцима и одговарао је за његово извршавање, организовао је караван и
водио га ка постављеном циљу. Поносници су били његови људи који су само преко њега
долазили у контакт са трговцима славни крамари су били Хлапац Станковић, Херак Милошевић
и Дубравац Милићевић (у 15.в. највећи део каравана који су полазили из Дубровника су били
под њиховим вођством). Крамари и Власи уколико се помињу у архивским књигама уопште,
били су из Херцеговине и Црне Горе (Бањани, Буквићи, Дробњаци, Малешевци, Предојевићи,
Томићи...). Њихови коњи су били жигосани знацима катуна или племена (знамо за вранца
Мркшу који је носио знак Дробњака).

Не постоји ни један опис средњовековног каравана на путу јер подаци у архивима не пружају
праву слику. Зна се да је на челу јахао крамар на најбољем коњу са звоном о врату, док су
остали коњи били повезани уларом један другом за репове или самар. Тако је темпо и правац
давао први коњ, „калауз“, по коме су се остали равнали, а уз њих је ишао и пас. Поносници су
вероватно носили лукове, тулац са стрелицама, штитове и мачеве. Што се тиче пута, он се
прелазио без журбе у етапама утврђеним од старине и само по дану. Ноћивали су под
шаторима, tenda (по којима је добила име једна од главних станица на путу за Дрину-
Тјентиште), а у већим местима је караван свраћао у стан, а за робу је преузимао одговорност
стањанин. Пред крај средњег века је било и „ханова“ на свим важнијим трговинским местима,
то су биле куће владара или појединаца које се помињу у уговорима (на Гласинцу Буткова
кућа, у Тјентишту „кућа“ херцега Стјепана...). Улога тих кућа се види из једног писма краља

17
Томаша Млечанима у којем им обећава да ће свуд у својој држави омогућити њихови
трговцима домове за пребивање, а да плаћају по одговарајућим ценама. Награда за понос се
одређивала у новцу и то најобичније по товару, а ретко као глобална свота за цео караван (за
мале караване). Различите околности су утицле на варирање цена, а опажа се да награда за
товар стално расте од краја 13.в. (у вези са опадањем вредности новца). Годишње доба када је
караван путовао утиче на цену, а било је и других фактора: врста робе, тренутна сигурност
путева, углед карамара и разна друга imponderabilia. Док се понос за осталу робу плаћао у
новцу (перперима и грошевима), за со која је била преко потребна Власима за стоку и сточне
производе се плаћало у натури. Половина товара је припадала Власима у месту означеном као
циљ каравана и то без обзира на растојање од Дубровника, или им је давана иста количина
соли у Дубривнику по извршеном уговору. Занимљиво је да се и за превоз соли плаћало у
новцу и то обично мање него за другу робу. Правило је било да се крамарима половина
уговорене своте исплати унапред, у Дубровнику, а остатак по истовару робе у одређеном
месту. Одступања је било, дешавало се да добију све унапред или тек након што изврше
уговор, а понекад и више или мање од половине изниоса награде. „Поткивање“ је плаћао
трговац, али то није било стално, спомиње се само у 2 уговора и то науштрб новчане награде.
Само у једном уговору је остало записано да је трговац поред уговорене награде по товару
обећао и по 1 грош. То је била нека врста напојнице за крамаре и како се из једног уговора
види називала се примићурина. Уговор између трговца и крамара је имао обавезе које се тичу
обе стране и често је више везивао Влахе него Дубровчане (али сваки уговор није предвиђао
све). Вековна пракса је створила обичаје који су сматрани разумљивим сами по себи па зато
нису уношени у уговор. Крамар се обавезивао да ће у утврђеном року довести одређен број
коња способних да носе товар, а трговац је по правилу био дужан да спреми робу за све
унајмљене коње (понекад је предвиђан и минимум од приведених коња који је морао бити
натоварен). У уговор је ретко улазила клаузула да крамар мора повести тачан број резервних
коња, јер су Власи свакако водили понеког коња више (јер је ишло на њихов рачун ако би
трговац морао да на путу мења изнеогле коње другима). Понекад је било предвиђено и
колико коња мора бити снабдевено седлима за јахање или за ствари трговца. Трговци нису
волели задржавања на путу уколико нису одговарали њиховим потребама и због тога траже да
се иде најкраћим путем, без прекида. Специјално је било забрањено да се Власи задржавају у
својим катунима (у 2 уговора из 1386. је записано да поносници могу провести само један дан
код своје куће). Крамар је узимао пуну одгворност за поверену робу, требао је да је чува и
брани по цену живота. Ако би трговци претрпели неку штету због тога што су он или његови
поносници на путу побегли из каравана, био би дужан да је надокнади. Како су путове у Србији
и Босни у 14.в. постали несигурнији, у уговоре се чешће уноси и обавеза за Влахе да на захтев
трговца морају скренути са уобичајног пута и склонити робу на сигурно место, или је чак
вратити назад у Дубровник. За такве случјеве је одређивана специјална награда у сразмери са
величином непредвиђеног путовања. Власи су били одговорни ( за квар настао услед рђавог
причвршћивања товара за самар, такође примали су одговорност да пазе да се не оштети роба
при прелазу преко воде (да се не „окупа“). Крађа, ватра, вода, недовољан надзор иде на рачум
крамара, једино за шта не сноси оговорност јесте када би неки великаш насилно отео робу или
ако би наишла војска и „разбила караван“. Неки од великаша од којих су стрепели дубровачки
трговци се наводе поименце у уговорима: Сандаљ Хранић, Радослав Павловић, херцег
Стјепан... Такође се и нека места била означена као опасна нпр. Винчац у Невесињу. Понеки
крамари који је имао добре везе је пристајао да сноси одговорност за штету услед великашких
насиља (Хлапац Станковић није хтео да гарантује безбезнозт кроз земље Павловића и Косаче).
Исто тако је било случајева када су крамари пристајали да плате половину отете робе. Ипак су
највећа опасност били Турци, како за трговце тако и за Влахе. Ни један крамар није пристајао

18
да одговара за штету учињену од Турака, једино на шта су пристајали јесте да не напусте
караван и да га спроведу на сигуро место, у случају појаве Турака или вести о њиховој близини.
Међутим, ово је било тешко јер су Власи бежали чи виде Турке. Каравани су били
најизложенији нападима на територијама које нису припадале Турцима, јер њихове банде ту
никога не штеде, док је у Турској земљи по самим Дубровчанима владао ред. Иако је свака
отимачина била кажњавана, постојало је шиканирање власти и самовољно тумачење закона
на штету хришћнских трговаца (подметана је забрана робр да би се измислила „симонија“,
отимања робе због дуга трговаца који са дужником нису имали никакве везе...). Неке од
спореднијих обавеза крамара према уговорима су да не смеју примити и робу трговаца који
нису уговоро обухваћени, нарочито врсту робе која би оштетила другу (нпр. усољена риба у
каравану са тканинама). Одређиван је број Влаха, напоменуто је понекад да крамар поведе
одређен број људи, а некада је и прецизиран (сваког коња да прати један човек, на три коња
да њођу два влаха...). трговци обично траже несразмерно велику пратњу због тренутне
несигурности пута или велике вредности робе (72 коња једном пратило 200 људи за Лим).
Често се среће обавеза да примићур који је склапао уговор мора и лично ићи са караваном до
циља (јесино је Хлапац Станковић уместо себе могао послати старијег брата). Готови сви
уговори садрже и клаузулу о санкцијама за случај да једна страна не држи примљених
обавеза. За такве случајева је одређивана иста казна и за трговце и за крамаре и износила је
између 50 и 100 перпера. Међутим, казна се више пута односила на Влахе: да трговац на
њихов трошак може погодити друге коње у случају да они не дођу на време по робу, да ако на
путу који коњ изнемогне или се не држе правог пута. Такође примићур је морао да плати своту
и ако не изврши уговор (25, 50, 300 перпера, или од товара 10, 15 п., један дукат, или чак 50 и
100 дуката. Предвиђани су и јемци који су гарантовали да Власи неће избећи своје обавезе, на
сваких 10 товара је одређен по 1 јемац који је морао да плати по 15 перпера од твара. Спорови
између Дубровчана и Влаха су расправљани пред Дубровачким судом, али судећи према
подацима из архивских књига није их било много (барем не са онима који су учествовали у
караванима, али то није поуздано). Крамари су имали угледа код трговаца и држали су на узди
своје поноснике, такође су водили речуна о репутацији да не остану без посла. Међутим,
поред помињаних ситних крађа дешавали су се и обиљнији преступи, нарочито у ратно доба
(за време конавоског рата за време наоада људи Павловића на Дубровчане, власи каравана у
близини када сувидели да Дубровчани беже, збацише товаре соли са коња и узјашу их па и
они почеше да пљачкају разбијене Дубровчане). Понекад су примићури пристајали да их
Дубровчани у случају сугоба могу извести и пред туђи суд (нпр Херак Милошевић могао бити
тужен и затворен на територији целе републике, као и у земљама Сандаља Хранића, Радослава
Павловића, Сребрници, Новом Брду и свуда у Босни и Србији). Постојале је врста казне за
крамаре која је ишла у корист господара Влаха (тако је група влаха војводе Радослава
Павловића ако се не држи уговора треба да надокнади штету, али и да плати војводи 100
дуката...). Карактеристично за менталитет дубровачких трговаца да су понекад захтевали да им
се у случају спора са Власима верује само на реч без полагања заклетве. За караване је била
велика брига како ће проћи са царином и са дажбинама при преласку река, због честих
злоупотреба када је узимано више него што је било у обичају или је наплаћивана тамо где је
раније није било. По правилу су царине и бродарине падале на терет трговаца али било је и
одступања (у једном уговору се крамар обавезао да плати до Олова све дажбине, али да му
дрговац да још 10 гроша од товара),а ако су издаци били већи плаћао их је крамар ( у једном
уговору трговци плаћају кнезу Босне, а Власи царине кнеза Павла Рденовића). Непредвиђене
царине су сносили крамари, било да су биле на местима где се пре нису налазиле или да су
узели више него што је прописано (трговци ово раде и по налогу владе за све што није
прописано). Царине су се умножиле у 15.в..

19
Каравани који су се кретали са Плоча пред Дубровником ка унутрашњости Балкана нису били
велики, то је било због природе извозне робе (тканине, „мрчарија“, усољена риба, шалитра)
која је ретко преношена у већим количинама. Со је била једини изузетак! Мали број каравана
је имао више од 50 коња, а они са 100 натоварених сољу се могу на прсте избројати (највећи је
био са 600 товара соли до Подвисоког). Они каравани који су из Босне и Србије долазили за
Дубровник су били нешто већи, због врстр робе (олово, восак, кожа...). Са оловом су долазили
из Праче, Дежевице, а највећи из Бродарева-две стотине. Караванска трговина је трајала целе
године, а најинтезивнија је била у јесен (септембар, октобар, новембар), док у децембру пада
број склопљених уговора на половину, да би се у јануару и фебруару још више смањио
(најслабији месеци). Март стоји нешто боље од децембра, док мај и јун готово достижу јесење
месеце, а април, јул и август заостају за њима. Осим годишњег доба на кретање каравана утичу
и други фактори као нпр. панађури у појединим местима. Немамо пуно података о роби
извезеној из Дубровника, понекад се ни не зна из уговора шта товари садрже, а роба се
означавала и неодређено. Извоз је највероватније чинио кавад, сандал, скерлет, аксамит
(кадива), пандаур, челун (дамашкин) брокат, свила... У „мрчарију“ је спадала разна бакалска и
колонијална роба, као и свакојаке ситнице за домаћу употребу. После тканина и мрчарије се
најчешће помиње со, затим усољена риба, уље, вино, шалитра... У Србију и Босну се увозио
калај значајан за рударство. Један товар тканине се састојао из 2 balle и 1 panni, а некада је
означавана и његова новчана вредност. Има података о тежини товара (за олово и калај). Со се
преносила у врећама, једном је само забележено да су Власи дали своје вреће (не зна се јел је
то правило или изузетак), а тежина соли је одређивана у мерицама( 3 мерице у 1 товар, некад
и мање).

20