ИСТОРИЈА СРБА ОД 1391. ДО 1459.

ВОЈИСЛАВ ЖИВКОВИЋ
 СРБИЈА ДО БИТКЕ КОД АНГОРЕ

Мало је сачуваних података о периоду српске историје после битке на Косову.

Наследници кнеза Лазара, кнегиња Милица и малолетни синови Стефан и Вук,
другачије су се оријентисали у спољној политици од свога зета, Вука Бранковића. Три
недеље након Косовског боја, 7. јула 1389. године, угарски краљ Жигмунд
Луксембуршки издао је пуномоћје мачванском бану Николи Горјанском ради
преговора са Вуком Бранковићем. Вук Бранковић је ступао у преговоре са угарским
краљем. На јесен исте године Жигмунд је напао Србију. Опседао је Борач и Честин у
Гружи. Милица му није могла пружити отпор. Страхујући од Турака, тражила је азил у
Дубровнику. Међутим, пре средине 1390. године донета је одлука да се склопи мир са
Турцима. Као узор су послужили споразуми које су Турци раније склапали са осталим
хришћанским владарима на Балкану. Прихваћен је вазалан однос према Османском
царству. О евентуалном данку нема података, али га је вероватно било. Оливера,
сестра Стефана и Вука, послата је у харем Бајазита. У једној повељи краља Жигмунда
помињу се Срби и Турци (1390). Вероватно су Турци помогли Србима да поврате
изгубљена утврђења у рату са Угарима. Голубац је том приликом пао у турске руке.
Жигмунд је нападао Србију у периоду од 1390. до 1392. године. Он је 1392. године
продро до тврђаве Ждрело на Млави, а опседао је и Голубац. Вук Бранковић је 1390.
године такође обезбедио уточиште у Дубровнику. Његова држава се шири након
смрти кнеза Лазара, углавном ка северозападу. Покушао је да запоседне Улцињ који је
припадао Ђурађу Страцимировићу, али без успеха. Потписивао се као „господар
Србљем и Подунавију“. Након Тврткове смрти покушао је да преузме светодмитровски
доходак, али му га Дубровчани нису исплаћивали јер није могао да обезбеди слободу
трговине у свим рашким земљама. Ипак, нема података о отвореном непријатељству
између Лазаревих наследника и Вука. Вук је учествовао у преношењу Лазаревих
моштију из Приштине у Раваницу. Турци у исто време заузимају Скопље. Тамо се
учврстио Јигит-паша (Пашаит), а потом Турци прелазе на нападе на земље северно од
Шар-планине. Исход тих ратова је склапање мира са Вуком и његово прихватање
вазалних обавеза што сам Вук бележи у повељи Хиландару из 1392. године. Граница
вазалних турских територија померена је до Лима и Босне.

Ђурађ Страцимировић није ратовао против Турака; чак је у спрези са њима ратовао
против босанског краља. Угрожавали су га Радич Црнојевић (планински предели
првобитне Дукље) и Вук Бранковић који је Ђурђевом протовестијару нудио новац за
Улцињ. Још један од противника био је и нећак Константин Балшић, син Ђурђа I (1360-
1379) и Теодоре Дејановић. Константин је био турски вазал, а претендовао је и на Драч
око кога се борио са Млечанима. Ђурађ је због Константина изгубио наклоност султана
и прешао у табор турских противника. Прешао је у католичанство и завештао је папи
Бонифацију XI, кога је тада прихватао само део римокатоличког света, своје територије
уколико умре без наследника. Након Тврткове смрти присилио је Котор да призна
његову врховну власт. У борби са Турцима био је неуспешан те са женом Јеленом
(ћерком кнеза Лазара) тражи од Дубровчана галију да би се склонио са угрожене
територије. На лето 1392. године пао је у заробљеништво. За ослобађање је Турцима
морао предати Скадар, Дриваст и трг Светог Срђа на Бојани. Скадар је 1393. године
запосео војсковођа Шахин одакле Турци нападају Зету и Албанију. Истовремено, на
лето 1393. године, Бајазит напада Бугарску. Искорењена је бугарска владајућа
династија Страцимировића, а највећи део Царства пада у турске руке. Цар Страцимир
је као турски вазал владао у Видину. Освајањем Бугарске, турска територија на Балкану
је удвостручена.

Бајазит је на зиму 1393/4. позвао појединачно своје вазале у Сер. Позиву су се

одазвали византијски цар Манојло, његов савладар и синовац Јован, царев брат
Теодор Палеолог, Стефан Лазаревић, Константин Дејановић. Манојло је касније
сведочио о султановој намери да побије своје вазале. Издао је наређење о погубљењу,
али је извршилац оклевао, а султан на крају изненадно променио одлуку. Део вазала је
отпустио, а са другим делом кренуо ка југу. Теодор Палеолог је добио наређење да
преда неке градове на Пелопонезу. Због тога је побегао и тамо организовао одбрану
од Турака. Манојло је такође раскинуо везе са Турцима због чега султан опседа
Цариград (1394-1402). Марко, Стефан, Константин Балшић и Константин Драгаш остали
су верни Бајазиту. Долази до разлаза Марка и његове браће, Андријаша и Дмитра. Они
одлазе у Дубровник где су подигли свој део наслеђа, након чега одлазе у Угарску.
Ступају у службу угарског краља. Могуће да су учествовали у бици на Ровинама у
супротном табору у односу на Марка. Андријаш је погинуо до 1399. године. Дмитар је
почетком 15. века био кастелан Вилагоша и жупан зарандске жупаније. Умро је 1408.
године.

Ђурађ Страцимировић је 1394. године преотео Турцима Скадар, Дриваст и Свети Срђ, а
Константину Дањ. Нудио их је Венецији. Исте године је Константин овладао Кројом.
Вук Бранковић је те године подигао велике количине сребра из Дубровника (вредност
око 15.000 дуката). Разлог је био страх од Турака јер се није одазвао Бајазитовом
позиву за рат против влашког војводе Јована Мирчета. Уз султана су се нашли Стефан,
Марко и Константин Драгаш, могуће и Балшић. Две војске судариле су се код места
Ровине, недовољно прецизно убифицирано, 17. маја 1395. године. Бајазит је поражен.
Константин и Марко изгубили су животе. Султан се повлачи преко Дунава. Последице
битке нису биле тешке по Турке. Бајазит је након битке погубио цара Шишмана и
Видинско царство прикључио Турској. Одатле су деценијама касније предузимани
напади на Влашку. Земље Марка Мрњавчевића и Константина Дејановића такође су
анектиране. Од српских вазала Турци су сада имали само Стефана, Вука и Угљешу
(Врање, Иногошт, Прешево – син Влатка Паскачића). Битка на Ровинама показала је да
Турци нису непобедиви. У Паризу је одржано свечано богослужење у част хришћанске
победе. Оживела је и идеја покретања крсташког рата, подстицана позивима у помоћ
византијског цара. Припреме за крсташки рат су дуго трајале.
Одредбама мира у Задру из 1358. године Млетачка није смела имати поседе на
јадранској балканској обали од Кварнера до Драча. Сада су Угарска и Млетачка били
савезници у рату са Турцима што је омогућило Млечанима да прихвате градове које
им је нудио Ђурађ Страцимировић. Они априла 1396. године примају Скадар,
Скадарско језеро, Бојану до мора, Свети Срђ и Дриваст. Ђурђу су остали Бар и Улцињ.
Маја исте године у сукобу са Страцимировићем гине Радич Црнојевић.

Вука Бранковића су због одбијања послушности напали Турци. Марта 1396. године
турски кадија сместио се у Глухавици. Јануара 1396. године Мара је боравила у
Приштини што је последњи помен српске владавине овим градом. Августа 1396.
Вукови људи задржали су се још само у Полимљу.

У угарској се на лето 1396. године окупила крсташка војска из Немачке, Енглеске и

Француске. Византијски цар остао је посматрач, а ни млетачка флота се није могла
придружити крсташима. Огромна војска (60 до 100 хиљада људи) прешла је Дунав и
освојила Видин. Опсела је Никопољ. Бајазит му је притекао у помоћ. До одлучујуће
битке дошло је 25. септембра 1396. године. Бајазит је у почетку губио битку, али су
западњачки крсташи били неупућени у турски начин ратовања. Стефан Лазаревић је
одиграо одлучујућу улогу. Сударио се са војском краља Жигмунда и освојио угарску
заставу. Стање се тада преокренуло. Бајазит је однео победу. Уследиле су провале у
Угарску; опустошен је Земун и спаљена Митровица. Жртва пропасти крсташког рата
био је и Вук Бранковић. Пао је у заробљеништво у коме је и умро 6. октобра 1397.
године. Турци су већи део његових земаља предали Лазаревим наследницима. Неке
стратешке тачке задржали су за себе (Звечан, Јелеч, Глухавица). Мара је остала на
неком запуштеном делу територије. Стефан Лазаревић је постао водећа личност међу
српском властелом. Иако са много мање самосталности, господарио је већом
територијом него кнез Лазар. Његову земљу искоришћавали су Турци који су
наплаћивали царине и експлоатисали богатства. Било је много домаћих противника
Стефановој власти. Међу њима се истичу Никола Зојић и Новак Белоцрквић. Први је
владао рудничким крајем, а други пределима у Топлици. Зојић је био веома моћан;
Дубровчани му траже гаранције за слободну трговину октобра 1397. године. Са
завереницима је сарађивао и властелин Михаило који је имао за задатак одржавање
односа са султаном. Управо он је одао заверу Стефану. Стефан је отклонио опасност;
позвао је Новака и погубио. Никола се склонио у Островицу код Рудника где је пристао
да се замонаши како би сачувао живот.

Константин Филозоф бележи да је Бајазит оптужио Стефана за сарадњу са Угарима те

да је кнез признао кривицу и покајао се. Бајазит му је опростио и предвидео сукобе
које ће имати са Бранковићима у наредном периоду. Бранковићи су се пред Ангорску
битку учврстили у Приштини. Овладали су барем мањим делом очевих територија.
Прихватили су вазалан однос према Бајазиту.
 ОСНИВАЊЕ ДЕСПОТОВИНЕ

Михаило Динић је одредио територије којима су Бранковићи успели да овладају до

1402. године. То су били поседи на Косову, део Полимља, сјенички крај и Брсково.
Турци су задржали Звечан, Јелеч и Глухавицу који остају у саставу Скопској крајишта.
Огромне промене на Балкану изазвала је навала Монгола на источну границу
Османског царства. Турски емири у Малој Азији прелазе на страну Тимура, освајача
Индије, Месопотамије, Персије и Златне Хорде. Бајазит је све снаге усмерио на свог
противника. У бици код Ангоре (28. јул 1402.) учествовали су Лазаревићи и
Бранковићи. Бајазит је тешко поражен и заробљен. Одведен је у заробљеништво у
коме је следеће године и умро. У Турској избијају немири. Монголи допиру до Егејског
мора освајајући Смирну. Бајазит је имао петорицу синова: Сулејмана, Ису, Мусу,
Мустафу и Мехмеда. Најстарији, Сулејман, настојао је да овлада европским делом
царства са центром у Једрену. Од српских владара у ропство падају Гргур Бранковић и
Оливера; обоје су ослобођени након преговора Стефана и монголског владара. Српски
кнежеви су се са ратишта враћали преко византијских територија. Стефан и Вук
Лазаревић кренули су најпре у Цариград. При повратку су приметили назнаке нових
прилика после Ангорске битке. Сам византијски цар Манојло налазио се тада на
путовању на Западу где је молио за помоћ. У Паризу је сазнао за вест о поразу Турака
која је продужила живот Византијског царства за наредних пола века. Његов савладар,
Јован VII, је августа 1402. године обдарио Стефана деспотском титулом, у царству
највишом након цареве. Тиме је Србија стекла статус Деспотовине. У хришћанском
свету Византија је и даље уживала углед и, према схватањима средњовековних
држава, стајала на челу хришћанског света. Вођени су преговори о браку Стефана и
Јелене Гатилузијо, ћерке лезбоског владара Франческа. Брак је касније и остварен.
Стефан је тиме прихватио византијску идеју о хијерархији хришћанских држава, иако
себе у повељама назива самодршцем или чак самодржавним деспотом.

У Цариград је дошао и Ђурађ Бранковић. Дошло је до неслагања између њега и

Стефана, о чему појединости нису познате. Мавро Орбин бележи да је разлог била
потајна жеља Ђурђа да се придружи Сулејману. Стефан је наредио да се Ђурађ
затвори. У Србији се није знало за њихов сукоб. Ђурђа је ослободио човек по имену
Родоп. Ђурађ је побегао Сулејману од кога је тражио војну помоћ за борбу против
Стефана. Добио ју је. Одељење српске војске које се враћало у Деспотовину нападнуто
је у близини Једрена. Постало је јасно да се тим путем не може натраг у Србију. Турци
и Бранковићи запосели су саобраћајницу која је пресецала Косово и Метохију и водила
преко земље Бранковића. Стефан и Вук су се, после краћег задржавања на Лезбосу,
упутио у Зету. Искрцао се код зета Ђурђа у Улцињу. Крајем октобра 1402. из Бара се
Стефан са војском од 260 људи упутио ка средишту земље, ка Жичи. Избегавани су
путеви које су запосели Турци. Недалеко од Грачанице чекале су их турске и Ђурђеве
чете. Дана 21. новембра вођена је битка код Грачанице (Трипољска битка). Стефан је
Вуку наложио да нападне Ђурђа, а сам је напао Турке. Турски вазал, Угљеша, прешао је
на Стефанову страну. Тиме је знатно допринео исходу битке. Турци и Ђурађ су
потучени. Лазаревићи се повлаче у Ново Брдо. Стефан је пребацивао Вуку
непознавање ратне вештине (Вука је потиснуо Ђурађ). Вук је одлучио да напусти земљу
и пребегне Сулејману.

Марта 1403. године умро је Бајазит након чега су се распламсале борбе између
његових синова. Најпре је избио сукоб између Исе и Мехмеда. Први је подлегао Иса,
након чега су заратили Мехмед и Сулејман. Сулејман је снаге усмерио ка истоку, ка
Малој Азији, због чега је у Галипољу склопио мир са Византијом, Млетачком, Ђеновом,
Наксосом. Византија је повратила Солун и Свету Гору. Стефан је задржао положај који
је имао код Бајазита.

Стефан Лазаревић је након склапања овог мира потражио ослонац на другој страни.
Угарски краљ Жигмунд је користио неприлике у Србији након Косовске битке да је
неколико пута нападне између 1390. и 1392. године. До првих преговора о миру
дошло је након Никопољског крсташког рата, али споразум није склопљен због
противљења Турске и дела српске властеле. Кнегиња Милица и Јелена, ћерка кесара
Војихне, је 1398. године на Порти где је спречила одмазду султана. Исте године је и
Стефан Лазаревић посетио Порту. Почетком 14. века Угарска је у грађанском рату.
Ладиславу Напуљском из династије Анжујаца подршку је пружао и римски папа
Бонифације IX. Жигмунд је једно време провео у заробљеништву, а 1402. годину у
Чешкој. У Будим је ушао тек августа 1403. године. Ладиславов најмоћнији савезник био
је Хрвоје Вукчић. Жигмунду су били потребни савезници. Иницијатива за обнову
преговора са Србијом потекла је са двора у Будиму, а Стефан ју је прихватио. Угарско
посланство предводио је Филип де Сколарис, познатији као Пипо Стано, иначе
тамишки жупан из Фиренце. Дошло је до помирења и успостављања вазалног односа.
Стефан је добио Мачву са Београдом. Тиме је отклоњен давнашњи спор између две
државе. Спор је трајао од смрти краља Драгутина 1316. године. Срби су скоро читав
век покушавали да заузму Београд. Тако је Жигмунд платио високу цену за савез са
Стефаном. Огромним напорима, Стефан је градио нову престоницу Србије. Опасана је
огромним бедемима, поготово са копнене стране. Отприлике у исто време Србија је
стекла и Голубац на Дунаву. Стефанови посланици су 1406. године у Венецији објавили
да деспот више није вазал Турака и да је спреман да се против њих бори. Исто пише и
сам Стефан у својој повељи Хиландару из 1405. године, а и његов биограф Константин
Филозоф. О склапању вазалног односа Жигмунд је хвалисаво обавестио бургундског
војводу Филипа 1404. године.

ГРАЂАНСКИ РАТ У СРБИЈИ И ТУРСКОЈ

Крајем 1403. или почетком следеће године Стефан је кренуо у напад на Бранковиће.
Пре октобра 1404. године измирио се са Вуком. Протерао је турске посаде из земље и
угушио све устанке. Изгледа да се крајем 1404. године помирио са Бранковићима.
Против турске власти је 1404. године подигнут устанак у Бугарској под вођством
Константина и Фружина, синова бугарских царева, који су уживали подршку угарског
краља. У Деспотовини је четовао неки Караљук (Новак). Турска војска напада град
Темско код Пирота, а затим, уз деспотову дозволу, пролази долином Топлице и Лаба у
област Бранковића и даље, ка Овчем пољу. Стефан није желео да нарушава мир те је
Караљуков плен вратио султану. Земља је улазила у период мира. Стефан је повељом
из 1405. године потврдио Дубровчанима повластице ранијих српских владара. Ово је
прва повеља о српско-дубровачким односима после 1387. године. Јачање Србије
изазвало је забринутост у Венецији за поседе у Зетском приморју. Људи су тамо трпели
разне злоупотребе млетачких власти. У Скадру су сужавана права православне цркве.
Земља је одузимана Србима и давана Млечанима. То је довело до устанка у скадарској
области. Балша III је брзо запосео већину млетачких градова, сем Љеша. Први
скадарски рат трајао је од 1405. до 1412. године. Млетачки капетан Марин Каравел
успео је да јуна 1405. обнови млетачку власт у Скадру. Преговарао је са већима у
Улцињу, Бару и Будви. Балша је надјачан када је изгубио Дриваст. Он се за помоћ
обраћа Сулејману. Притекао му је и Вук Лазаревић. Млетачка новцем придобија
савезнике. Први преговори отпочели су 1406. године, а Стефан је, са Маром Бранковић
и Никитом Топијом, нудио да посредује у склапању мира. Преговори су окончани тек
1408. године склапањем мировног споразума. Међутим, његове одредбе нису
поштоване. Млечани 1409. године преговарају са Которанима да се Котор стави под
врховну власт Венеције. Раније предлоге су одбијали како не би дошли у сукоб са
Босном. Исте године пристали су да плаћају Сулејману харач за градове у Зети и
северној Албанији. Купили су и права на Далмацију од Ладислава Напуљског.

Током живота кнегиње Милице није било озбиљнијих сукоба између Стефана
Лазаревића и његовог брата Вука. Милица је умрла бовембра 1405. године. Крајем
1408. избило је отворено непријатељство међу браћом. Турци су га подстицали.
Њихове чете су ранијих година харале по Србији. Посебно јак био је напад јануара
1407. године у параћинском крају. Турцима је пришао Вук који се, изгледа, није слагао
са братовљевом проугарском политиком. Жигмунд је 1408. године установио витешки
Змајев ред у Угарској. Уз чланове породица Горјански, Цељски и Моровићки, међу
најзначајнијим припадницима био је и Стефан. Он је у Будиму именован на првом
месту у реду. Крајем 1408. године Вук је отишао Сулејману и добио војску са којом је
почетком 1409. године напао Србију. Турке је предводио Евренос, а било их је око
30.000. Рат је посебно погодио Приштину. Стефану је у помоћ притекао Жигмунд који
је на пролеће у Србију упутио Пипа Спана, а почетком маја је и сам дошао. Најжешћи
напад био је на лето када Турци продиру до Београда. Стефан се повукао у Београд где
је одбио да се преда Турцима, али је отпочео преговоре са братом. Изгледа да је Вук
тада добио јужни део земље. Заједно са Бранковићима, признао је врховну власт
Сулејмана.

Стефан је стао на страну Сулејмановог брата Мусе који је придобио и влашког војводу
и бугарске устанике. Преговоре је водио војвода Витко. Муса је озбиљно угрозио
Сулејмана. Заузео је 1410. године Галипоље. Сулејмана је подржао византијски цар
Манојло, Вук Лазаревић, Млечани и Бранковићи. Одлучујућа битка вођена је 1410.
године код рта Космидиона на Златном Рогу. Муса је поражен. Деспот Стефан се
склонио у Цариград где га је Манојло лепо примио и потврдио му знаке деспотског
достојанства. Са њим је био и кесар Угљеша. Преко Црног мора и Влашке вратио се у
Србију. Покушај Вука Лазаревића и Лазара Бранковића да заузму престо током
Стефановог одсуства спречио је Муса који их је заробио. Најпре је погубио Вука
Лазаревића, а потом и Лазара Бранковића. Муса је потом поново поражен од
Сулејмана те се морао склонити код Стефана. Стефан је добио Мусину сагласност да
поседне земље Бранковића. Сулејман је 1411. године убијен од стране Мусиних људи.
Муса је преузео власт у европском делу Турске. Убрзо је променио политику. Почео је
своје савезнике да претвара у непријатеље. Стефановим посланицима прећено је у
Цариграду. Раскид је био неизбежан. Стефан је са војском напао пиротски крај те му је
Муса понудио преговоре. У Мусиној војсци која је опседала Селимврију налазио се
Ђурађ Бранковић. Он је покушао да ступи у везе са ујаком и да се врати у Србију.
Против Мусе се окрећу и скопски санџакбег и крајишници, као и византијски цар.
Пружили су подршку његовом брату Мехмеду. Пред крај 1411. године у борбу је
ступила и српска војска. Муса је почетком 1412. године продро у Деспотовину и
опустошио област кесара Угљеше Влатковића. Напао је и Ново Брдо, али се повукао
пред Стефаном.

Стање у Србији било је мирно већ на пролеће те је Стефан могао да оде у Будим на
велики скуп европских владара и властеле у част Жигмундовог измирења са пољским
владарем. Били су ту и Стефан Остоја, Сандаљ Хранић, Хрвоје Вукчић... Стефан је добио
град Сребреницу што је огромно повећало његове приходе. У јесен те године у Србију
се из Солуна вратио Ђурађ Бранковић. Преговори са Стефаном окончани су успешно.
Извори бележе да га је Стефан прихватио као сина, а нешто касније га одредио за
наследника.

Након победе над војводом Хамзом почетком 1413. године код Алексинца, Муса је
напао српске градове Болван и Липовац. Његов напад заустављен је тек код Сталаћа. У
одбрани је учествовао, и на крају погинуо, храбри заповедник града који је у традицији
остао упамћен као војвода Пријезда. Борбе се преносе у област Ниша. У организовању
отпора учествовала је и црква. Патријаршија је набављала топове у Дубровнику. Муса
је напао Крушевац и параћински крај, а очекивао се напад и на Ново Брдо. Против
Мусе су устали и угарски краљ Жигмунд који шаље Јована Моровићког, и војвода
Сандаљ Хранић, који се крајем 1411. године оженио деспотовом сестром Јеленом,
удовицом Ђурђа Страцимировића. И Византија је стала на страну Мехмеда и
обезбедила му бродовље за пребацивање трупа у Европу. Стефан је са војском кренуо
из Крушевца на пролеће 1413. године ка Овчем Пољу. Мусу напуштају највернији
савезници, укључујући и Евреноса. Деспот је код Скопске Црне Горе предао
заповедништво Ђурђу Бранковићу. До одлучујуће битке дошло је код села Чаморлу 5.
јула 1413. године. Пресудну улогу одиграла је српска војска. Битка је завршена
поразом Мусе који је погинуо приликом бега. Власт је преузео султан Мехмед I (1413-
1421). Грађански рат је завршен.

ПЕРИОД МИРА

Стефан је као награду за помоћ у рату добио од Мехмеда град Копријан код Ниша и
покрајину Знепоље (код данашње српско-бугарске границе). Прихватио је вазалне
обавезе. У Зети се Први скадарски рат ближио крају. Договори из 1409. године о
преласку Котора под врховну власт Млетачке нису прихваћени у Венецији која није
желела да се замери Сандаљу Хранићу. Нудила је посредовање у преговорима Котора
и босанског војводе. Угарска се такође противила ширењу Млечана на јадранској
обали. Сандаљ се 1411. године оженио Јеленом, мајком Балше III и сестром деспота
Стефана Лазаревића. Жигмунд је 1411. године напао Млетачку и угрозио саму
Венецију која је приморана да приведе крају рат у Зети. У склапању мира посредовао
је војвода Хранић. Током преговора Балша напада и осваја Бар. У складу са мировним
споразумом склопљеним новембра 1412. године Балша је добио Будву, Бар и Улцињ.
Сандаљ Хранић је следеће године приморао Котор да му уступи део прихода од
трговине сољу.

Промене у Босни након битке код Добоја 1415. године неповољно су се одразиле на
Српску деспотовину. Иако за то нису имали довољно војске, босански властелини су на
сабору 1415. године донели одлуку да се Србима одузме Сребреница. Српски деспот
био је спреман да се прикључи хришћанској коалицији која би напала Турску.
Представници великог броја европских земаља били су окупљени на сабору у
Констанци (1414-1418) на коме је решавано питање Западне шизме која је наступила
након Авињонског ропства папства. Присуствовало је и посланство српског деспота, а
није искључено да је и он сам био у Констанци. Турци се за то време шире у Албанији.
После смрти Никите Топије 1415. године заузимају Кроју где је постављен Амер-бег. Он
је са Балшом био у добрим односима. Снажан притисак био је на област Канине и
Валоне. Њима је управљао Мркша Жарковић, син властелина Жарка, Душановог
војсковође, и Теодоре, ћерке српског деспота Дејана. Мркшу је 1414. године
наследила удовица Руђина, ћерка Балше II и Комнине, ћерке деспота Јована Асена
Комнина. Пошто није могла да брани своју земљу, она ју је 1415. године понудила
Венецији у замену за новчану надокнаду. Берат, Канину и Валону заузимају Турци
1417. године. Руђина је побегла код Балше који јој је дао Будву на управу. Након
млетачког заузимања Будве, побегла је у Дубровник.

Избијање новог рата између Угарске и Млетачке навело је Балшу да такође зарати са
Млечанима покушавајући да их истера из Зете. Други скадарски рат избио је 1419.
године одлуком Балше да похапсе све Млечане у Зети. Балша напада Скадар и
Дриваст. У овом рату Млечани се служе дипломатским средствима и новцем. Уценили
су Балшину главу на 8000 дуката. Балша у међувремену заузима Дриваст. Млечани су у
овом рату за савезнике потражили Турке. Споразум је склопљен 6. новембра 1419.
године у Цариграду. Млечани би плаћали Турцима данак за Скадар, Дриваст и Љеш, а
Турци би бранили њихове градове од Балше. Балша више није смео да предузима
походе против млетачких градова. Которани су у таквој ситуацији поново обновили
преговоре о стављању града под власт Венеције. Венеција је 1420. године прихватила
предлог и обавезала се да ће поштовати Которски статут. У дуждевој палати је 15.
марта сачињен уговор. Капетан Јадранског мора, Пјетро Лоредан, је јула исте године у
Котору присуствовао свечаности у част предаје града. Истовремено је дотурио
појачања млетачкој посади у Скадру. Балша и Ђурашевићи су 1420/1. године
опустошили околину Котора. Сељаци у Грбљу дигли су устанак против которске
властеле. Поново су отпочели преговори.

Држава Стефана Лазаревића обухватала је области богате рудним благом. Период

мира одразио се на развој привреде у целини, па и на развој рударства. Циљ деспота
био је да повеђа приходе од рудника те је настојао да законским прописима учврсти и
среди положај рудара. Издао је законе за рудник и град Ново Брдо 1412. године. Ново
Брдо је било највећи српски, али и балкански рудник. У Новом Брду копало се гламско
сребро које је садржало одређени проценат злата. Гламског сребра било је и у Јањеву
док је обичног сребра било у Трепчи. У копаоничком крају истичу се рудници Плана и
Копорићи. Иза Новог Брда, други рудник по значају била је Сребреница, а иза ње
Рудник у коме је било сребра, олова и бакра. Отварају се и нови рудници: Бохорина,
Крупањ, Зајача (Полимље), Рудиште (Авала) и Беласица и Ковачи (Копаоник).
Ископавало се 5,67 тона сребра годишње, односно 1/5 укупне европске производње у
најгорем случају. Сребро се извозило најпре у Дубровник, али и у Италију, Грчку,
Египат и на Левант. Преко Угарске, српско сребро стизало је даље у средњу Европу.

Иза племенитих метала, друго место у извозу заузимао је восак. Главни извоз воска
одлазио је у италијанске градове, попут Риминија. Увозило се највише из Угарске, и то
пре свега камена со. Складиште угарске соли налазило се у Болвану код Алексинца.
Напоредо са српским динаром јавља се и турска аспра. Развијају се поједини занати;
највише керамика и златарство (посебно у Сребреници).
Развијају се градови. Приштина се развија у 15. веку јер је била у близини великих
рудника: Ново Брдо, Јањево, Трепча. Из истих разлога, у мањим размерама, уздиже се
Вучитрн. Крушевац се развија у трг са мањом дубровачком насеобином. Београд
постаје највеће привредно средиште земље. Јављају се и нова места или тргови попут
Чачка (1405) и Смедерева (1410). Јача домаће грађанство.

ПРИПАЈАЊЕ ЗЕТЕ ДЕСПОТОВИНИ

Балша III од 1419. године води Други скадарски рат против Млетачке републике у
намери да искористи њен рат против Жигмунда. Млечани освајају Трогир, Брач, Хвар,
Вис и Корчулу. На обали је држала Скадар, Дриваст, Љеш и Свети Срђ на Бојани. Од
1420. године у њеном саставу је и Котор, некада најјача лука државе Немањића. Котор
ће под влашћу Венеције бити све до укидања Млетачке републике 1797. године.
Капетан Јадранског мора, Пјетро Лоредан, освојио је 1420. године Будву и предао је
Которанима на управу. Котор се придружио Млечанима у рату против Балше. Заузео је
Светомихољску метохију и Луштицу. Њени становници беже у Српску деспотовину.
Током ратних операција Балша је тешко оболео. Имао је само две ћерке; син му је
умро 1415. године. Млечани су нагађали да би државу могао оставити рођаку Стефану
Балшићу Марамонте. Он је био несталан човек; стално је мењао господаре, а касније
је ступио и у млетачку службу. Балша је решио да државу остави своме ујаку, Стефану
Лазаревићу. Отишао је у Србију и тамо провео остатак живота на Стефановом двору.
Умро је 28. априла 1421. године. Деспот га је ожалио и свечано сахранио. Припајањем
Зете коначно су уједињене области Лазаревића, Бранковића и Балшића. Борбе
наступиле након смрти цара Душана коначно су завршене. Све земље биле су у рукама
једног господара. На вест о смрти Балше Млетачка је започела са освајањем његових
градова. Први се предао Дриваст, само 12 дана након Балшине смрти, а пет дана
касније и Улцињ. Становништво Дриваста ослобођено је намета за две, а Улциња за
три године. Поништене су Балшине повеље и враћено је стање од 1405. године, али
учесници Другог скадарског рата на Балшиној страни нису прогањани. Млечани су
Улцињ држали пуних 150 година, до 1571. године. Ускоро се Венецији потчинио и Бар.
Млетачка је заузела све Балшине градове. Новонастале околности искористили су и
Ђурашевићи који су се знатно проширили у Горњој Зети. Балшина удовица Боља, ћерка
Које Закарије, побегла је код родитеља у Дањ. Ђурашевићи су Стефана Лазаревића
признали за наследника Балшића. Ђурађ и Љеш постали су његове војводе. Није га
узнемиравао ни Сандаљ Хранић (који је полагао права на Котор) јер је био ожењен
његовом сестром Јеленом. Постојала су два господара Зете, Млетачка република и
српски деспот. У Турској је 1421. године дошло до смене на престолу. На страну новог
султана Мурата II (1421-1451) стао је и деспот Стефан који је зато могао да припрема
војску за рат против Млетачке. У Приморје је стигао августа 1421. године и одмах
упутио двојицу посланика у Венецију. Његови захтеви су одбијени.
Стефан је најпре запосео градове којима је владао Балша. До новембра је заузео
Дриваст, Улцињ и Бар те је у Бару за управника Зете поставио војводу Мазарека. Потом
је склопио шестомесечно примирје и вратио се у Србију. Против млетачке управе
почела је да се буни и властела из Скадра. Обе стране су поштовале примирје које је
истекло 15. маја 1422. године. Дипломатска мисија војводе Витка у Венецији
издејствовала је уступке Венеције која Стефану признаје освајање Бара, Дриваста и
убирање скадарске провизије. Витко се сложио да Млетачкој остане Скадар. Око
осталог се нису сложили те је рат настављен. Мазарек подиже утврђења дуж Бојане
којима је контролисао пловидбу реком и онемогућио трговину Скадру. Деспотова
војска опсела је град. Његова војска је доживела неуспех. Деспот је изгубио део
Забојане. Капетан Франческо Бембо је новцем на страну Млетачке привукао
Паштровиће. Стефан Лазаревић је ратовање у Зети препустио своме сестрићу Ђурђу
Бранковићу. На лето 1423. године Ђурађ је са 8000 коњаника пред Скадром. Република
је била спремна на преговоре. Са Франческом Бембом Ђурађ се састао код Светог
Срђа. Склопљен је тзв. Скадарски мир. Венецији је остао Котор, Улцињ и Скадар;
Србима Бар, Дриваст, а обећана им је Будва и скадарска провизија. Предвиђена је
размена заробљеника. Миром су задовољене обе стране, али Зета није била спокојна.
Било је спорних питања: област северно од Скадра, Луштица, грбљанске солане и
Ратачка опатија. Такође, српска страна тражила је Паштровиће. Војвода Никола је на
лето 1425. године у Венецији где преговара са Републиком. Млечани нису желели
плаћати данак за Котор кога су раније давали Балшићима, одуговлачили су са
предајом Будве и нису се слагали са предајом Паштровића. Коначан мир склопљен је
1426. године у Вучитрну. Република није била дужна да плаћа данак за Котор, добила
је Паштровиће, Грбаљ, 100 кућа Андрије Хумоја у скадарском дистрикту, которске
солане, утврђене прелазе на Бојани. Деспотовина је добила солане Балшића, опатију
Светог Николе на Бојани, Будву и Ратачку опатију. Последње обавезе извршене су
1434. године. Регулисано је питање трговине сољу у Будви. Споразумом је одређено да
се убудуће у Будви може продавати со деспота и његових поданика, произведена на
њиховој територији.

Тако је у састав српске државе поново ушла обала од Котора до Бојане, сем Улциња и
Паштровића. Стефанов војвода Алтоман стално је боравио у Бару. Брдовити крај иза
Котора и Будве у коме су живели Ђурашевићи (који су се ускоро почели називати
Црнојевићима) је такође био у саставу деспотовине. Стефан је покушао да своју сестру
Јелену Балшић Хранић измири са Млечанима. Сандаљ се 1423. године одрекао права
на Котор.
 ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Након Жигмундовог похода у области Кладова 1419. године склопљен је петогодишњи

угарско-турски мир. Стефан је током владавине султана Мехмеда био у добрим
односима са Турском и настојао је да се мир одржи. Сумње, међутим, није било да ће
се рат наставити о чему сведоче и реформе Стефана Лазаревића у погледу увођења
петника и власти. Највеће тврђаве у Србији изграђене су у време Стефана Лазаревића.
Истичу се бедеми Београда и Манасије. Мехмеда је 1421. године наследио син Мурат
II (1421-1451). Против њега је устао самозванац Мустафа кога је подржавао и
византијски цар. Мустафа је изасланике послао и Стефану, али их је овај похапсио и
послао Мурату. Мустафа је 1422. године страдао у бици код Једрена. У источним
покрајинама Турске против Мурата је устао млађи брат, такође Мустафа. Византија је
подржала и њега те је Мурат 1422. године опсео Цариград. Византијска престоница
издржала је опсаду као много пута до тада. Мустафа је убијен у Малој Азији 1423.
године. Србија је у овим ратовима остала по страни. Мурат је прихватио положај
Деспотовине из времена свога оца. Деспот је истовремено био у добрим односима и
са угарским краљем Жигмундом. Српски одреди учествују, под командом тамишког
жупана Пипа од Озоре, у Хуситским ратовима у Чешкој (1421-3). Стефан је 1423. године
пратио угарског краља у Кежмарк где је овај преговарао са пољским краљем
Владиславом и литванским кнезом Витолдом. Византијски цар Јован VIII је крајем
новембра 1423. године кренуо на Запад да тражи помоћ за борбу против Турака.
Најпре је посетио Венецију, а потом и краља Жигмунда. Тада је на Жигмундовом двору
био и Стефан. На двор је стигао и Муратов посланик те је продужен мир између Турске
и Угарске. Турци га се, међутим, нису држали већ су сменили влашког војводу Дана
својим штићеником. Односи између Стефана и Мурата се кваре. Стефан опрема земљу
оружјем и спрема се за рат. Наредио је да сваки Дубровчанин у Новом Брду мора бити
наоружан самострелом. Турски посланик није примљен. Рат је постао неизбежан у
јесен 1425. године. Мурат је продро у Србију; преко Ниша у Поморавље до Крушевца.
Угарски краљ послао је Србима Пипа Спана. Након преговора са Стефаном, Турци се
повлаче. Деспот је војску сада покренуо на Босну. Краљ Твртко II је искористио турски
напад на јесен 1425. године да заузме Сребреницу. Пред деспотом је побегао у
Сребреник који је бомбардован. Стефан је, према Константину Филозофу, продро
дубоко у босанске земље. Заплењени су топови Дињичића, а највећи је однесен у
Београд.

Пред крај живота Стефан је оболео, а није имао деце. Због тога је сазвао сабор у
Сребрници код Страгара (руднички крај) у духу немањићких традиција. Тамо је позвао
све присутне да Ђурђа прихвате за његовог наследника, а од Ђурђа је тражио да следи
његову спољну политику. У Тати је Стефан 1426. године водио преговоре са
Жигмундом који је Ђурђа прихватио за наследника и деспота уз услов да се Угарима
врате Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине.
Почетком 1427. године Мурат је напао Србију. Мета је било Ново Брдо које је
издржало вишемесечну опсаду. У часу деспотове смрти Турци су се налазили у
близини Ресаве (Константин Филозоф). Долази до нереда у Сребреници. Стефанов
надзорник бачен је са палате (управне зграде) и убијен. Стефан је са војском крваво
угушио побуну. Побио је много људи, укључујући и Дубровчане. Средином јуна 1427.
године дубровачка влада је прекинула трговачке односе са Србијом. Избио је и сукоб
између деспота и господара Дања, Које Закарије, из непознатих разлога. Исход овог
сукоба није познат.

Средином 1427. године, док су турске чете биле у Шумадији, умро је Стефан Лазаревић
у месту Главица (околина данашњег Крагујевца) од срчане капи (19. јул). Сахрањен је у
својој задужбини, манастиру Манасији.

ПОЧЕТАК ВЛАДАВИНЕ ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

Током владавине Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Стефан је
умро у својим педесетим годинама. Ђурађ је тада био истих година. За разлику од
Стефана, имао је многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином
(Јерином) Кантакузин 1414. године. Запамтио је пораз на Косову, Турци су га после
заробљавања Вука Бранковића протерали са поседа, учествовао је у бици код Ангоре и
у грађанском рату у Турској и Србији (1402-1414). Последње године пред ујакову смрт
боравио је у Зети где је успешно окончао Други скадарски рат. Од свих
средњовековних српских владара, Ђурађ је био највећи пријатељ Дубровчана. Остао је
то до краја своје владавине. Ђурађ је на власт дошао у тешким околностима. Турци су
заузели Ниш и Крушевац, а нападали су и Ново Брдо, највећи рудник у земљи. Ново
Брдо је ипак издржало Муратову опсаду. На вест о Стефановој смрти Ђурађ је пожурио
у Београд. Жигмунд је прекинуо ратовање у Влашкој и дошао у Београд да прими
територије које су му припале по уговору у Тати. Признао је Ђурђа за деспота и уврстио
га у ред барона угарске круне. Ђурађ је тешка срца морао предати престоницу. У граду
се подгила бура, чуле су се трубе, а калуђер у ритама је ишао улицама и запомагао. У
саставу Деспотовине остала је околина Београда. Супротно уговору, Ђурађ је задржао
Мачву. Жигмунд није успео да поседне Голубац. Јеремија, заповедник града, тражио
му је 12.000 дуката колико је наводно платио Стефану за поседовање града. Ђурђа су
пред капијама Голупца напали Јеремијини људи. Потом је Јеремија предао град
Турцима. Не зна се да ли је Жигмунд примио поседе са друге стране Дрине које му је
такође дуговао Ђурађ, а не зна се ни који су то тачно градови. Жигмунд је решио да
Голубац заузме силом. Подигао је тврђаву Светог Ладислава преко пута Голупца.
Турцима је стигло појачање те се Жигмунд почетком јуна 1428. године повлачи. Овим
поразом је изгубио мало угледа што му је у Србији остало. Пошто је Угарска одустала
од рата, Ђурађ није могао ни помишљати на наставак сукоба са Турцима. Турци су му
поручивали да Србија не припада њему, већ Стефану, те да сада припада султану.
Ђурађ је морао да пристане на тешке услове: на турску врховну власт и данак од 50.000
дуката годишње, иако је Стефан за већу државу плаћао 40.000. Такође је прихватио и
војне обавезе према Турској (2000 коњаника и војсковођу).

Границе Ђурђеве државе биле су знатно сужене. Турци су држали Голубац, тимочку
област до Књажевца и Ниша, области Врања и Прешева. Нови српски деспот држао је
Ресаву, Раваницу и Ново Брдо, Приштину, Пећ, Призрен и друга оближња места, у Зети
Подгорицу, Медун, области Васојевића и Пипера, Будву и Бар, најзначајније место у
Ђурђевој Зети. Деспотовина се граничила са земљом војводе Сандаља Хранића.
Припала јој је и Сребреница, а Ђурађ јој је после неколико година прикључио и Теочак
и Зворник те се назвао „господаром целе Усоре“. Граница са Турцима била је на реци
Морави. Турци су држали Крушевац у коме се помиње Синан-бег. Код Сталаћа су
имали 80 до 100 бродића за пребацивање војске; флота је била под командом Синан-
бега, а чувало ју је 300 људи. На Дунаву султан је имао 100 лађа за борбу против Угара.

Ђурађ је на почетку владавине остао без престонице и већих утврђених градова те је

отпочео да зида нову престоницу – Смедерево. Морао је да има дозволу султана коју
је скупо платио. Према неким изворима, обећао је да да ћерку Мару у харем.
Смедерево је подигнуто на ушћу Језаве у Дунав. Ту је у 11. веку постојало мало насеље.
Основа града имала је облик троугла са две стране заштићеног рекама, а са треће
ровом који је спајао Језаву и Дунав. Тврђава се састојала од Малог и Великог града.
Мали град је уствари био владарски двор и војно утврђење ојачано снажним
одбрамбеним зидовима. Двор или „полата“ имао је пространу дворану за аудијенције
где су се потписивали уговори и повеље. Мали и Велики град укупно су имали 24 куле.
Тврђава је грађена првенствено за борбу са хладним оружјем, иако је ватрено већ
увелико употребљавано. Била је то највећа српска средњовековна тврђава. По
величини се могло мерити са Дубровником. Изградња је завршена већ 1430. године уз
необично велике жртве владаревих поданика којима је наметнута обавеза
градозиданија. Радовима је руководио Ђорђе Кантакузин, Јеринин брат и други грчки
градитељи. Они су за обичног човека били кривци за муке о чему сведочи народна
традиција. Деспот је у Смедереву установио седиште посебне власти и ковницу новца.
Помиње се челник ризнички, судија господина деспота и смедеревски војвода. У
Србији је Смедерево називано и Константиновим градом, као и Цариград. У време
зидања Смедерева посланици цара Јована VIII крунисали су Ђурђа деспотским венцем.
Он је постао: „Ђурађ, по милости Божјој Рашког краљевства деспот и Албаније
господар“.

У деспотовој Зети осамосталила су се браћа Ђурашевић, Ђурађ и Љеш, који су понели

старо презиме Црнојевић. Они су угрожавали Луштицу и Светомихољску метохију те је
деспот замолио Млечане да их узму под заштиту. Под млетачку власт су тада потпали
и они Паштровићи који су до тад били под влашћу Ђурђа Бранковића. Као и његов
претходник, и Ђурађ је био у сукобу са господарем Дања, Којом Захаријом. Почетком
1429. године у Зету је дошао Стефан Марамонте, потомак Балшића, и одмах је за себе
везао Коју и Тануша Малог из породице Дукађини. Довео је и турске чете које су
пљачкале по Зети. Посео је град Дриваст, али су га убрзо сви напустили те је ступио у
службу Млетачке републике за коју је ратовао у Ломбардији и Фурланији. Касније је и
њу изневерио. Султанове чете наставиле су са пљачком Зете и опселе су Драч. Која
Захарија и Дукађини су тада изгубили своје поседе. Деспот, Млечани и Турци остали су
једини господари Зете. Мир је склопљен септембра 1430. године на Порти. Деспот је
повратио Дриваст, а покорили су му се и Ђурашевићи. Сада су били потчињени
непосредно Ђурђу, а не војводи Алтоману у Бару. Млечани се нису споразумели са
султаном због Солуна. Добили су га 1423. године од византијског цара. Рат око Солуна
трајао је седам година. Млечани су султану нудили 300.000 аспри годишњег данка, али
Мурат није пристајао. На крају га је заузео на јуриш 29. марта 1430. године. Ђурађ
Бранковић није жалио новца за откуп грчког робља. Истовремено је султану морао
послати сина Гргура да предводи војску у ратовима у Зети и Албанији, помажући
скопског крајишника Исака у опсади Драча и борби против Ивана Кастриота. Мурат је
заузео Јањину, а деспоте Арте и Етолије приморао на вазалство. Потом се повукао у
Једрене и издао Дубровчанима повељу о трговинским повластицама на српском
језику. Пред Турцима, Грци беже на север, у Српску деспотовину. Најугледнији од њих,
Јеринин брат Тома, ступио је у деспотову службу и стекао богатство; куће у Новом Брду
и Сребреници. Поред Грка, у служби српског деспота били су и Дубровчани, али и
Турци.

Године 1430. избио је рат између Радослава Павловића и Дубровчана. Ђурађ је стао уз
Дубровник и заузео се за Републику на султановом двору. У пролеће 1433. године
Ђурађ је постигао значајан успех у Босни припајањем делова Усоре, заједно са
тврђавом Зворник и Теочаком. Поред Ђурђа, босанског краља Твртка II нападали су и
Турци.
 ПРВИ ПАД ДЕСПОТОВИНЕ

Зависност од турске и угарске државе навела је Ђурђа Бранковића да женидбеним

везама покуша да се чвршће веже за обе стране. Своју ћерку Катарину удао је за
Улриха Цељског, рођака Жигмундове жене Барбаре. Улрих је био један од најбогатијих
људи у Угарској. Другу кћер, Мару, морао је послати у Муратов харем (септембар
1435). Сестру су у Једрене отпратила браћа Гргур и Стефан које је султан богато
обдарио. Ђурађ је послао богат мираз, према летописцима, неколико стотина хиљада
дуката у злату, новцу и тканинама (претерано). Мурат је потврдио мир и заклео се да
ће га поштовати. Заклетву, међутим, није одржао. Област Бранковића је након
Косовског боја била посебним уговором везана за Турску. Деспот је није могао делити
на власти као што је то чинио у земљама Лазаревића. Ту се одржало уређење из доба
Царства; нпр. задржале су се кефалије. Пресудна је била улога турског „склава“ чије је
одлуке морао поштовати и деспот. На лажну вест о Муратовој смрти избио је 1433.
године устанак у Албанији. Ратовање у Албанији трајало је три године. Три пута турска
војска је поражена, али је Ђурађ сваки пут слао помоћне одреде. Жигмунд је у
Албанију послао бугарског цара Фружина са нешто војске, али је скопски намесник
Исак 1436. године сломио устанак. Истовремено је вођен угарско-турски рат у Влашкој.
Жигмунд се за то време налазио у Базелу где се одржавао концил на коме је решавано
питање примата у католичкој цркви (између саборског покрета и папе Евгенија IV).
Муратова војска упада у Банат и Ердељ преко Дунава. Србија је била поштеђена у
турско-угарским ратовима 1435-7. Муратов поход против Србије изазвао је напад
угарског војсковође Јована Марцалија долином Мораве 1437. године. Марцали је
стигао до Сталаћа где је уништио турске лађе, заузео је Крушевац и нанео Турцима
пораз у бици на Годоминском пољу код Смедерева. Деспот је успео да се нагоди са
Турцима уступајући му богати град Браничево. Ово је био последњи рат краља
Жигмунда. Умро је у децембру 1437. године. За новог цара крунисан је његов зет, муж
Јелисавете Луксембуршке, Алберт Хабзбуршки. Мурат је наставио ратовање. Једна
војска продрла је у Ердељ, а друга у Србију, у Кучево и Браничево. Заузела је град
Борач у Гружи, Островицу код Рудника и манастир Раваницу. Срби су султану морали
да уступе тврђаву Ждрело. Следеће године је на чело војске која је опсела Смедерево
стао лично султан. Деспот је у угарској прикупљао помоћ, а град је бранио његови син
Гргур и шурак Тома Кантакузин. Након тромесечне опсаде, град се предао 18. августа
1439. године. Деспотовина је изгубила своју престоницу. У Смедереву је постављен
санџакбег Исак-бег. Западне делове Деспотовине посео је Стефан Вукчић, а неко
време држало се Ново Брдо и Зета. Турци заузимају и Сребреницу.

Краљ Алберт, у сукобу са угарском властелом, једва је успео да сакупи 25.000 војника и
да се са Ђурђем састане у Сегедину. Поклонио му је замак Вилагош у зарандској
жупанији. Ђурађ је новцем помагао припреме за крсташки рат. У Бечу и Будиму је
грађена флота. Ђурађ се помиње међу првима на листи угарских барона који су краљу
Алберту одобрили разрезивање пореза од једног дуката по свакој кући на име
крсташког рата. Међутим, Алберт је октобра 1439. године умро у Несмељу. У угарској
су отпочеле борбе за престо. Гргур се у Смедереву нагодио са султаном, предао град и
добио земље свога деде Вука Бранковића на управу. Истовремено, звона на катедрали
у Фиренци огласила су склапање црквене уније између источне и западне цркве.
Фирентинска унија закључена је након вишегодишњег напора византијског цара
Јована. Међутим, Византинци су јој се оштро успротивили те није довела до резултата.
Византија губи мало угледа што је имала. Московска Русија оспорила је Цариграду
вођство у православном свету. Српска патријаршија није ни послала представнике у
Фиренцу. Ђурађ је такође био против уније.

Након првог пада Деспотовине, Срби беже на јадранску обалу одакле их Дубровчани,
како би ослободили морску обалу, превозе до Апулије или Марке. Срби су се у Италији
населили у области између Венеције и Бриндизија. Неки Срби беже у околину Јајца у
Босни, али највећи број сели се преко Саве и Дунава. Након турског рушења Ковина,
угарски краљ је тамошње Србе преселио на Челепско острво испод Будимпеште. Срби
беже и у Пољску, Ердељ, па чак и у Русију. Мурат је 1438. године почео да примењује
обичај девширме, тј. одабира дечака који су превођени у ислам и сврставани у редове
турске војске. Многи од њих стекли су блистава звања и високе положаје у империји.

Априла 1440. године Мурат је опсео Београд. Град је бранио Јован Таловац. Мурат је
копао тунел испод града. Браниоцима је неко поруком завезаном за стрелу дојавио за
тунел. Угари су експлозивом разнели Турке. Након тромесечне опсаде Турци се
повлаче. Ђурађ је за то време покушавао да уговори брак између свога сина Лазара и
Јелисавете. Удовица је, међутим, одбила да се уда за православца. На крају се удала за
петнаестогодишњег Владислава III Јагелонца, краља Пољске. Међутим, родила је сина
Ладислава Посмрче. Настојала је да сину обезбеди престо те је избио грађански рат.
Ђурађ је био на страни Ладислава. Решио је да напусти Угарску и оде у Зету. Крајем
маја 1440. године Ђурађ је са Јерином и пратњом од неколико стотина коњаника
дошао у Кјођу где је лепо примљен. Његова понуда за куповином Улциња је одбијена.
После тога је испловио ка Зети. Недељу дана провео је у Дубровнику где је дочекан као
прави владар. Османлије су за то време уцениле његову главу. У Зети је дао
повластице Будви и Бару, а одлучио је да је напусти јер је његов даљи останак био
опасан. Кријући се, стигао је априла 1441. године у Дубровник. Његова мисија у Зети је
пропала. Султан је за то време заробио његове синове Гргура и Стефана. У граду Токату
маја исте године они су ослепљени. Молба сестре Маре стигла је прекасно да то
спречи. Истовремено, Ђурађ је изгубио највеће рударско место. Ново Брдо се предало
27. јуна 1441. године румелијском беглербегу Шехабедину. Ђурађ је тако изгубио
читаву државу.

Пад Деспотовине навео је Ђурђа да се приклони Владиславу те је напустио Дубровник

и поново кренуо у Угарску. У Зети Стефан Вукчић на своју страну придобија Стефаницу
Црнојевића који осваја Бар. Његову власт признао је већи део Паштровића. Будва се
предала Млечанима, а убрзо и Ластва и Дриваст. Млечани на пролеће 1443. године
заузимају и Бар. Покорио им се и Стефаница Црнојевић. Тако је деспот изгубио и
поседе у Зети.

ДУГА ВОЈНА

Турци после освајања Новог Брда продиру у Потисје и Славонију. Одбрану јужних
граница Владислав је поверио Јанку Хуњадију и Николи Илочком. Јанко Хуњади, у
српским народним песмама познат као Сибињанин Јанко, био је ердељски племић
румунског порекла. Његов отац је од Жигмунда 1409. године добио град Хуњад по
коме породица носи име. Учествовао је у бици код Годоминског поља 1437. године.
Обављао је и функције капетана Београда, тамишког жупана, северинског бана и
ердељског војводе. Никола Илочки је био мачвански бан. Хуњади је на јесен 1441.
године продро у Србију, опустошио све крајеве кроз које је прошао и нанео пораз
смедеревском санџакбегу Исаку. Исак је једва успео да побегне у Смедерево. Турци
ради одбране дижу град Жрнов на Авали, одакле су лако држали на оку равницу и
Београд. Хуњади је наставио ратовање и на пролеће 1442. године поразио и убио
Мезид-бега у Ердељу. Кола са главама турских војника и Мезид-бега послата су Ђурђу
Бранковићу као трофеј. Шехабедин се заклео да ће му се осветити и повео је велику
војску рачунајући да ће Хуњади побећи чим је види. Међутим, на Јаломници у Влашкој
претрпео је тежак пораз. На хиљаде Турака је страдало, а многи су заробљени. Око 200
турских ратних застава је заплењено. Папа и Венеција су свечаним благодарењем
прославили Хуњадијеве победе. Истовремено, папа је објавио да ће бити опроштени
грехови свима који приложе новац за борбу против Турака, а сам је издвојио петину
свих својих прихода. За крсташки рат убирао се десетак од свих цркава и манастира, а
кардинал Јулијан Ћезарини упутио се у Угарску да измири Јелисавету и Владислава. У
Угарској је тада већ био велики број Срба који су у жупанији Спољни Солнок на Тиси
имали своје капетане или судије, па и војводу. Владислав их је 1442. године називао
„нашим Рашанима“. Почетком 1443. године, на залагање кардинала Ћезаринија,
донета је одлука да се у поход крене још истог лета. Мурату је са истока претио
господар Караманије Ибрахим-бег, који одржава везе са Млетачком републиком,
Угарима и папом. Провалио је у унутрашњост Мале Азије и приморао Мурата да лично
крене у рат. Мурат га је натерао на мир. Истовремено је у Амасији задављен Муратов
старији син Али-Челебија те је Мехмед II постао престолонаследник.

Војска од 25.000 крсташа и 8000 Срба прешла је у рану јесен 1443. године Дунав код
Београда. Продирући познатим Царским друмом дуж Мораве, крсташи су нанели
пораз Османлијама код Бована код Алексинца и други код Ниша. Преко Ниша и Пирота
су без већих проблема стигли до Софије. Град је заузет и опљачкан, а очекивало се да
за осам дана стигну до турске престонице – Једрена. Предводник у походу био је
Ђурађ Бранковић. Турци су затворили Трајанову капију те је војска кренула на исток,
између планине Балкан и Средње Горе, одакле је пут водио ка Пловдиву. Међутим,
кланце су по тешкој зими браниле најспособније турске војсковође. Због зиме,
несташице хране и јаког отпора, крсташи су одлучили да се врате. Касим-бег је кренуо
да их гони, али је поражен код Софије. Турци су поражени јануара 1444. године на
Куновици између Пирота и Ниша. Издао их је управник Тесалије, Турахан-бег, кога је
потплатио Ђурађ. Крсташи су 6. јануара 1444. године у Прокупљу. Ђурађ је нудио новац
краљу да презими у Србији и на пролеће настави поход. Изнемогли крсташи су
тражили да иду кући. За њима је пошао и деспот. Крајем јануара стигли су у Београд, а
потом и у Будим. Успешан продор крсташа навео је Новобрђане на устанак које је
турски намесник из Приштине брзо угушио барутом кога су му набавили Дубровчани.
До устанка долази и у Грчкој, Бугарској, Албанији. Скендребег је повео борбу против
султана напустивши турску војску. У Босни је за краља изабран Стефан Томаш који је
1443. године заузео Сребреницу. Мурат је са Ђурђем преговарао о миру. Вратио би му
ослепљене синове и деспотовину. Ђурађ је на мир приволео Хуњадија и Владислава.
Посланство Угара и Срба у Једрену предводио је Србин Стојко Гизданић. Са
Владиславом је уговорио десетогодишње примирје које је ступило на снагу када га је
угарски краљ потписао у Сегедину јула 1444. године. Ђурађ је од султана добио синове
и 24 града. Област Бранковића задржала је ранији статус. Ђурђева земља, иако
опљачкана, била је у већем обиму него када ју је изгубио: обухватала је и Голубац.

Само неколико дана након потписивања мира, Владислав га је, на подстицај Јулијана
Ћезаринија, одбацио јер га није прихватио папа. Западне земље већ су договарале
поделу турских територија. Дубровчани су, на пример, молили Ђурђа да интервенише
да добију Канину и Валону одакле су набављали жито. Ђурађ није учествовао у овом
рату. Крсташи су на јесен 1444. године кренули заобилазећи Србију на челу са
Владиславом. Мурат је брзо стигао из Мале Азије. Ђеновљани су га превезли преко
Босфора за огромну суму. За сваког војника добили су по један златник. Одлучујућа
битка вођена је 10. новембра 1444. године на Варни. Мурат је однео велику победу.
Погинуо је угарски краљ Владислав, кардинал Јулијан Ћезарини, а Хуњади се једва
спасао и побегао у Угарску. Након победе је Мурат одмах отишао у Малу Азију, а сина
Мехмеда је оставио да управља европским деловима државе.

Ђурађ није добио оне земље које су од 1439. до 1444. године запосели други
господари. Најпре се измирио са Стефаном Вукчићем који му је вратио Горњу Зету са
Медуном и Соком. Млечани су одбијали да врате градове правдајући се да су много
потрошили како би их заузели. Власт деспота ограничена је на Горњу Зету где су
управљали његови намесници, Тома Комнин и Алтоман. Сребреница је до 1448.
године прелазила из руку деспота у руке Стефана Томаша. На новцу који је кован на
једној страни био је лик босанског, а на другој српског владара. Коначно, 1448. године
заузео ју је деспотов шурак Тома Кантакузин уз помоћ Стефана Вукчића.
 КОСОВСКА БИТКА

На пролеће 1446. године Мурат се вратио у Једрене са ратовања у Малој Азији.

Предузео је први поход против морејског деспота Константина Палеолога који се
ширио на рачун турских територија користећи се Муратовом одсутношћу. Ђурађ се
исте горине ородио са Константином. Свога јединог неослепљеног сина Лазара оженио
је ћерком деспота Томе, Константиновог брата. Турска војска скршила је отпор на
Коринтској превлаци, упала на Пелопонез и одвела преко 60.000 заробљеника (1446).
Константин је након смрти Јована VIII дошао на византијски престо 1448. године. Он је
био српског порекла, јер му је мајка Јелена била ћерка Константина Драгаша из
породице Дејановић. Ђурађ је помагао византијског цара о чему сведоче два натписа
на цариградским зидинама где пише да је Ђурађ уложио новац и обновио једну
цариградску кулу. У Угарској је за то време био упражњен престо; додуше за краља је
био признат Ладислав Посмрче који је имао шест година. У први план избио је Јанко
Хуњади који је 1446. године изабран за губернатора Угарске. Јанко се желео осветити
за пораз код Варне. Он је већ 1445. године покушавао да заузме Никопољ. У наредним
годинама тражи помоћ на све стране. Папа и Алфонс Арагонски давали су празна
обећања. Млетачка и Дубровник такође нису желели да нарушавају мир са султаном.
Помоћ му је пружио једино Скендербег. Одбио је да у рату учествује и српски деспот
Ђурађ. Обећао је строгу неутралност, али је Мурата обавестио о походу кога Хуњади
спрема. Хуњади је са војском пролазио кроз Србију као кроз непријатељску територију,
пљачкајући Моравском долином. Војска је прошла поред Крушевца кроз клисуру
између Копаоника и Јастрепца која од тада носи назив „Јанкова клисура“. Из долине
Расине ушла је у Топлицу, па на Косово недалеко од Приштине. Две војске сусреле су
се на месту славне битке из 1389. године. Турци су били бројчано јачи. Предводио их је
сам султан Мурат. Друга битка на Косову отпочела је 17. октобра 1448. године и трајала
је три дана. Хришћани су ватреним оружјем наносили тешке губитке Турцима.
Пресудно је било то што су им Турци зашли за леђа и опколили. На турску страну
прешао је влашки војвода Владислав што је навело Хуњадија да побегне са бојног
поља. Турци су такође имали велике губитке те је Мурат наредио да се сахране само
најистакнутији ратници док су остали бацани у Ситницу. Вода у реци била је толико
загађена да се дуго није могла пити. Султан је погубио хришћанске заробљенике, па
чак и Влахе који нису били на његовој страни. Султан није гонио Хуњадија већ се
вратио у Једрене. Хуњади ипак није успео да стигне до Дунава. Ухваћен је, наводно, у
кошари у једном српском селу. Одведен је деспоту који га је бацио у тамницу и након
неког времена продао Угарима за 100.000 дуката откупа. Хуњади је у Сегедин стигао
крајем децембра.

Од пролећа 1448. године Стефан Вукчић је почео да носи титулу херцега, а следеће
године узео је титулу херцега Светог Саве, везујући се за манастир Милешеву која је
била на његовој територији. Са босанским краљем се српски деспот спорио око
Сребренице. Спор је коначно решен 1451. године, уз посредовање Дубровчана, када је
рудник враћен Србији. Млечани су маја 1448. године понудили 100 дуката годишњег
прихода ономе ко донесе Скендербегову главу. Против Скендербега су кренули
војвода Алтоман и Црнојевићи. Млечани су настојали да се измире и са српским
деспотом те су му нудили градове који су му одузети током турске окупације у замену
за надокнаду трошкова које су имали приликом освајања. Међутим, након пораза кога
је Алтоман доживео од војске Јакова Долфина (барског потестата), а у којој је био и
Стефаница Црнојевић, Млечани су одустали од понуде. Успели су да октобра 1448.
године склопе мир и са Скендербегом. Ђурађ је зато молио Мурата да му пошаље
одред којим би освојио зетске градове. Мурат није желео да крши мир са Млечанима.
Млечани су на своју страну привукли Стефаницу Црнојевића чиме је унесен раздор у
ову породицу. Стефаница је браћи (Гојчину и Ђурашину) одузео део територија.
Стефаницу су Млечани упутили против Грбља који је признавао деспотову власт. Грбаљ
није желео да се преда већ је молио деспота да пошаље помоћ (1451). Стефаница је
1452. године опустошио Грбаљ. Которске власти погубиле су 30 људи, а преко 200
људи су протерали из Грбља. Преосталом становништву повећане су дажбине. Тако је
у крви угушена највећа побуна у Грбљу. Ускоро је у Зету стигла Ђурђева војска појачана
турским одредима. Међутим, Стефаница је поразио најпре Алтомана, а потом и
новопристиглу војску Томе Кантакузина. Посео је Горњу Зету све до Мораче.

Истовремено је дошло до погоршања односа између Угарске и Србије. Ђурађ је нудио

посредништво у склапању мира између Турака и Мађара. Међутим, Хуњади је то
одбио након чега је запосео све Ђурђеве поседе у Угарској. У Једрену је фебруара
1451. године умро султан Мурат. Наследио га је син Мехмед II.

Приходе од рудника убирао је и Стефанов наследник Ђурађ Бранковић. Француски

путописац Бертрандон де ла Брокијер забележио је да Ђурађ има прихода од Новог
Брда у износу већем од 200.000 дуката годишње. Рудници су замрли 1439. године, а
након обнове Деспотовине не достижу своју ранију снагу. До видног опадања Новог
Брда, Трепче и Приштине долази 1449. године. Турци ову област коначно освајају 1455.
године. Ђурађ је имао приходе од рудника на основу регалних права. О његовом
убирању прихода сведоче и турски хроничар Дурсун-бег и византијски писац Критовул.
Почетком 1458. године рачунало се да Сребреница даје 30.000 дуката годишњег
прихода. Ђурађ је у Дубровнику заложио огромни депозит који се састојао од преко
1000 литара злата, око 3000 литара сребра (обичног и гламског), милион аспри у новцу
и разно златно и сребрно посуђе. Ђурађ је својим новцем исплаћивао данак султану
који је до 1439. године износио 50.000 дуката, а од 1444. године 60.000 дуката.

МЕХМЕДОВА ОСВАЈАЊА
Једна од првих мера султана Мехмеда било је озакоњење братоубиства. Нови султан
је убио свога брата, дете у колевци. Мехмед је на почетку владавине испољио
несумњив државнички дар; изгледало је као да жели мир са свима. Знао је српски
језик те је са Ђурђем преговарао око обнављања вазалних обавеза. Продужен је
вазални однос под истим условима. Поред тога, Мехмед је ослободио маћеху Мару из
харема и вратио је оцу, поклонивши му Топлицу и Дубочицу на име издржавања.
Хуњади је са Србијом склопио мир 1451. године. Ђурђева унука, ћерка Улриха
Цељског, верена је за Хуњадијевог сина Матију. Новембра 1451. године закључен је и
турско-угарски мир.

У Риму је 1452. године за светоримског цара крунисан Фридрих III кога су савременици
сматрали заштитником хришћанства. Хуманисти су га подстицали на борбу против
Турака. Међутим, он није могао да учини ништа, а једно време је држао угарског
краља Ладислава у заробљеништву. Српски деспот се 1451. године умешао у рат
између Дубровчана и Стефана Вукчића стајући на страну Дубровника и ометајући
херцегове дипломатске акције на Порти. Српски деспот рачунао је да окрене султана
против херцега и да заузме источне крајеве његове државе, укључујући и Милешеву.

Мехмед је водио пријатељску политику са западним државама јер је желео да

прикрије свој план – освајање Цариграда. Пре него што је кренуо на византијску
престоницу, Мехмед је у лето 1452. године на најужем делу Босфора саградио јако
утврђење названо Румели Хисар или Нови Град више Цариграда, како наводи српски
летописац. Зиму 1452/3. године провео је у припремама, углавном у набавци
артиљерије. Лио је огромне топове од којих су неки могли да се померају само уз
помоћ 50 пари волова. Византијски цар Константин тражио је помоћ на Западу. Имао је
мало успеха након пропасти Фирентинске уније. Многим Византинцима дража је била
турска, од латинске власти. Ипак, папски легат Исидор одржао је децембра 1452.
године у Светој Софији римску мису и објавио нову унију. Предвођен калуђерима,
народ је иазшао на улице те је и овај покушај пропао. Највећа помоћ која је од Латина
стигла је одред од 700 Ђеновљана. Турцима су пристизале трупе из свих крајева
царства. Опсада је започела почетком априла 1453. године. Турске снаге биле су 20
пута веће од хришћанских. Велики топови рушили су зидове, али су их Грци преко ноћи
поново дизали. На запрепашћење браниоца, Турци су превукли бродове преко копна и
спустили их у Златни рог. Преко њега је затим спуштен понтонски мост од буради. Тако
је град опкољен са свих страна. Мехмед је позвао Константина да се преда, али је овај
то одбио. Мехмед је онда обећао војницима пљачку града након освајања. У зору 29.
маја отпочео је јуриш. Турци су продрли у град и истакли своју заставу на зидинама
Цариграда. Константин је погинуо у уличним борбама. Његова глава истакнута је на
зидинама града како би Грци видели да су остали без цара. Уследио је невиђен покољ
и пљачка која је трајала три дана. Мехмед се од 1453. године назива „Освајач“. Када је
ушао у град, најпре се запутио у Свету Софију која је претворена у џамију.
Ђурађ је у овом рату морао да потисне осећања и да Мехмеду пошаље помоћне
одреде за освајање византијске престонице. Војвода Јакша, родоначелник чувених
Јакшића у Угарској, предводио је српски одред од 1500 људи. Ђурађ је послао и рударе
из Новог Брда који су копали тунеле испод византијске престонице. Константин
Михаиловић из Островице, такође један од српских војника, касније је написао
мемоаре у Пољској. По њему је султан тражио од Ђурђа војску за борбу против
господара Караманије, али их је касније послао на византијску престоницу. Војници су
желели да се врате, али им је прећено смрћу. Српски одред имао је положај код
Једренске капије. Није непосредно помагао Турцима у освајању града. Ђурађ је тешко
примио вест о паду Цариграда. Извори кажу да се три дана затворио у собу и никога
није примао. Ипак, султану је, као и остали вазали, упутио честитке. Мехмед му је на
поклон црквене ствари из Цариграда. Ђурађ је откупио многе заробљене Византинце.
Захваљујући Ђурђевом новцу пренете су мошти Светог Луке из Епира у Смедерево.
Многи Византинци су 1453. године стигли у Србију. Међу њима је и Ђорђе Кантакузин,
архистратег који је у Смедерево донео два Прокопијева рукописа. Вест о паду
Цариграда примљена је у Западној Европи са запрепашћењем. Најпре је стигла у
Млетачку републику и остале италијанске државе. Оне су, међутим, биле међусобно
зараћене те нису могле да реагују на турску победу. Уз посредовање папе италијанске
државе међусобно су се измириле и основале тзв. Лодијску лигу. Светоримски цар
Фридрих сазвао је 1454. године сабор у Регенсбургу, али ни сам није дошао на њега. У
јесен исте године сазвао је сабор у Франкфурту, а почетком следеће године и трећи
сабор у Бечком Новом Месту. Сабори нису довели ни до каквих резултата. Српски
дипломата, Јуније Градић, је у јесен 1453. године посетио Милано, Напуљ, папу и
Венецију. Стварну помоћ деспот није добио. У Будиму је 1454. године одржан сабор на
коме је донесена одлука о покретању крсташког рата на чијем би челу био Јанко
Хуњади.

Након заузећа Цариграда, Мехмед је кренуо у освајање балканских држава, упркос

мировним споразумима које је са њима склапао. Прва на удару била је Србија од које
је Мехмед затражио Смедерево и Голубац. Ђурађ је одбио да их преда. Мехмед се
правдао како земља није Ђурђева него Лазаревића и био је вољан да му уступи
некадашње области Бранковића са градом Софијом. Пошто је његов посланик одбијен,
Мехмед је јула 1454. године покренуо велику војску на Деспотовину. Војска је чинила
велика зверства; убијани су сви мушкарци старији од 14 година. Жене и деца одвођени
су у робље. Ђурађ се склонио у Угарску, а Турци опседају Рудник и Смедерево.
Становницима Рудника обећано је да ће им бити дозвољено да се слободно повуку, те
су отворили капије Турцима. Мехмед их је поробио. На вест да се Хуњади спрема да
крене на Турке, Мехмед је дигао опсаду Смедерева и повукао се у Једрене. Са собом је
одвео велики број Срба које је населио у околини Цариграда, своје нове престонице.
Код Крушевца је оставио тројицу санџакбега које је Хуњади поразио на јесен 1454.
године у три битке. Наставио је да пустоши околину Ниша и Пирота након чега се преко
Видина вратио у Београд. Турцима су се супротставили и Срби; два одреда. Први је
предводио Никола Скобаљић који је септембра 1454. године однео победу у пределу
Бање. У другој бици Никола и његов стриц заробљени су у близини Новог Брда. Турци
су их живе набили на колац. Њих двојица су први Срби за које је познато да су
кажњени на овај начин. У ратовању 1454. године Мехмед је освојио Топлицу. У рано
пролеће 1455. године Мехмед је поново напао Србију и опсео Ново Брдо. Опсада је
трајала 40 дана након чега је освојено највеће рударско средиште средњовековне
Србије. Ново Брдо предало се 1. јуна 1455. године. Мехмед је најистакнутије браниоце
погубио, део изабрао за јаничаре, 700 жена разделио својим војницима, а остатку
дозволио да се врати у град. Црква Светог Николе претворена је у џамију. Убрзо је пала
стара српска престоница, Призрен. Црква Богородице Љевишке претворена је у
џамију. Заузета је цела некадашња област Бранковића чиме је Деспотовина
преполовљена. Мехмед је затим кренуо ка Солуну; задржао се на месту где је 1389.
године погинуо његов предак Мурат.

Ђурђеви преговори у Смедереву били су неуспешни. Вратио се у Смедерево и ступио у

преговоре са Портом. Задржао је крајеве северно од Крушевца за које је сносио
вазалне обавезе. Бранковићу су остале само некадашње територије Лазаревића.
Деспотове поседе у Зети више није имао ко да штити. Стефаница Црнојевић је до 1453.
године освојио целу Горњу Зету сем Медуна. Војвода Милош предао га је Турцима
1456. године.

Султан се на зиму спремао за нови рат. Војске Стефана Вукчића и Петра Павловића
стигле су у Цариград. Ђурађ је за то време снабдевао Смедерево храном. У Угарској
бесни грађански рат који је приморао Ладислава да напусти земљу и оде у Беч. Велики
број крсташа пристизао је у Београд како би учествовао у једној од највећих битака
која је вођена на просторима Србије. Предводио их је фрањевац Јован Капистран.
Главни терет борби приликом опсаде Београда 1456. године преузела је војна посада
Београда на челу са Михаилом Силађијем. Турска војска најпре напада Смедерево
одакле је одбијена уз велике губитке. Опсадом Београда руководио је лично Мехмед.
Јанко Хуњади и Ђурађ Бранковић предузели су речни продор према Београду.
Хришћанска флота окупила се у Сланкамену. До одлучујуће битке дошло је код Земуна
14. јула. Чамци Срба ратника разбили су борбени поредак турског бродовља. Борба је
завршена потпуном победом хришћана. Имала је и велико психолошко дејство. Општи
јуриш на Београд отпочео је 21. јула. Турци су успели да продру у горњи град. Београд
се, међутим, одржао. Следећег дана хришћанска војска извршила је силовити јуриш
који је сузбијен. Султан је рањен у овом окршају те је наредио повлачење. Погубио је
мноштво својих војсковођа које је сматрао одговорним. Турска војска је у Србији
нападана приликом повлачења.

Вест о Мехмедовом поразу ширила се Европом. Папа Калист III установио је празник
кога је 6. августа славио читав хришћански свет у част победе код Београда. Београд је
тешко платио ову победу. Градом се раширила куга која је покосила и главне учеснике
борбе – Јанка Хуњадија и Јована Капистрана. Угарски краљ Ладислав вратио се у
земљу након Хуњадијеве смрти у намери да Београд преузме од Хуњадијевих
присталица. Међутим, у Београду је ухапшен, а његов најближи сарадник, Ђурђев зет
Улрих Цељски, посечен. Српски деспот био је на измаку снага. Умро је 24. децембра
1456. године.

ПРОПАСТ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Ђурађа Бранковића је на престолу наследио најмлађи син Лазар, једини који није био
ослепљен. Од 1446. године, када се оженио, носи титулу деспота као очев савладар.
Мехмед II је прихватио промену на српском престолу надајући се да ће Лазар, кога је
стално нападао Михаило Силађи, заузети противугарски став. Јануара 1457. године
султан је са новим деспотом склопио уговор, вратио му очеве земље, уз обећање да га
неће узнемиравати до смрти. Лазар је био дужан да плаћа нешто мањи харач од
Ђурђа, јер није држао Ново Брдо. Носио је титулу „господин Србљем, деспот Лазар“.
На брзо сређивање односа утицала је породица Анђеловић, двојица браће од којих је
један био у српској, а други у турској служби. Потицали су од грчке тесалске породице
Анђела Филантропена. Њихов отац настанио се у Новом Брду и оженио Српкињом.
Старији Анђеловић преведен је у ислам и добио је име Махмуд. Његов брат Михаило
правио је каријеру на Ђурђевом двору. Био је велики челник (1445). Више пута је као
посланик одлазио на Порту где се сусретао са својим братом. Дубровчани су му се
обраћали на српском језику који је, уз турски и грчки, тада био један од три
међународна језика југоисточне Европе.

У Угарској, Ладислав је утамничио оба Хуњадијева сина. Старијег Ладислава јавно је

погубио 1457. године што је довело до рата између краља и странке хуњадијеваца који
је предводио Михаило Силађи, брат Хуњадијеве жене. Краљ је због земаља Цељских
био у сукобу и са светоримским царем Фридрихом. Деспот Лазар стао је на страну
краља Ладислава. Деспотова војска продрла је у Банат, заузела Ковин, али је потучена
код Тамиша. Ковин је ипак остао у Лазаревим рукама, а након његове смрти повратио
га је Михаило Силађи. Српска граница се први пут померила на леву обалу Дунава.
Јерина је током живота стишавала сукобе међу Ђурђевом децом. Умрла је 3. маја 1457.
године. Исте ноћи, њен брат Тома Кантакузин, старији син Гргур и ћерка Мара, бивша
султанија, пребегли су султану. Уз деспота је остао једино слепи Стефан. Наводно је
саму Јерину у бекству спречио кнез Лазар кога су касније оптуживали да ју је отровао.
Овај догађај показује различита политичка схватања која су постојали у породици
Бранковића. Мехмед није одмах напао Србију. Најпре је чекао да се заврши рат у
Албанији. Скендербег је пред Турцима бежао у планине. Деспот Лазар је умро 20.
јануара 1458. године. Два месеца раније умро је угарски краљ Ладислав.
Угарска држава добила је новог краља – Матију Корвина, млађег сина Јанка Хуњадија.
Имао је само 14 година те је намесник постао Михаило Силађи. Против њега су се
борили српски владари. Лазар није имао мушке деце, па је земљом управљало
намесништво од Михаила Анђеловића, Јелене Палеолог (Лазареве удовице) и њеног
девера Стефана. Анђеловић је био главна личност намесништва. Подржавали су га и
Турци. Јелена и Стефан нису могли да се сложе са њим те су се убрзо разишли. Марта
1458. године Анђеловић је у Смедерево пустио турског субашу са одредом војске који
су на кули истакли турску заставу. Становништво се латило оружја и побило све Турке.
Михаило Анђеловић је затворен. Његова добра су заплењена и предата великом
логотету Стефану Ратковићу. Догађаји у Смедереву покренули су румелијског
беглербега Махмуд-пашу, брата заробљеног Михаила. Деспотовина губи поседе у
Босни; Стефан Томаш заузима Сребреницу, Зворник и Теочак, заједно са још 9 тврђава.
Око деспотових градова на северу Србије борили су се султан и Михаило Силађи.
Силађи је деспотовој удовици нудио поседе у Угарској у замену за Смедерево кога би
он бранио од Турака. Срби нису хтели да предају Смедерево већ само Голубац. Турци
су марта 1458. године прокрстарили целом земљом, све до угарске границе. Са собом
су водили слепог Гргура кога су хтели да поставе за деспота. Почетком лета заузет је
Голубац, а Београд је опседнут. Од Деспотовине је остала само престоница. Након
свргабања Анђеловића, Срби су се одржали још годину дана. Дубровчани склапају
мировни споразум са Портом (први јод од Дуге војне) којим су избегли турско
освајање.

Султан је Махмуд-паши препустио ратовање у Србији, а сам је заузимао Пелопонез. На

повратку се задржао у Атини где је примио кључеве града. Православно становништво
дочекало га је као ослободиоца латинске власти која је тамо постојала још од 13. века.
Током целе 1458. године вођени су преговори између српског и босанског двора око
женидбе Томашевог сина Стефана и најстарије кћери деспота Лазара. У име српског
двора, преговоре је водио велики логотет Стефан Ратковић. За уједињење Босне и
Србије био је и угарски краљ Матија Корвин. Марта 1459. године Стефан Томашевић
ушао је у Смедерево. Већ 1. априла венчао се са Лазаревом ћерком Јеленом
Бранковић. Слепи Стефан збачен је са власти чиме је престала власт породице
Бранковић. Стефан је отишао сестри Катарини, удовици Улриха Цељског, а затим у
Албанију где се оженио ћерком Аријанита Комнина. Одлазио је и у Венецију, а највећи
део живота провео је у Фурланији где је и умро у беди. Доласком Стефана Томашевића
на власт нико више није ни помишљао на слепог Гргура. Као калуђер Герман умро је
октобра 1459. године. Сахрањен је у Хиландару. Његова сестра Мара наставила је да
живи у Турској. Настанила се у Јежеву у Серској области, недалеко од Свете Горе.
Купила је 1459. године манастир Свете Софије у Солуну. Штитила је светогорске
калуђере и утицала да се на место цариградског патријарха постави неколико Срба.
Сахрањена је у Косеници код Драме, задужбини краља Милутина. Катарина Бранковић
се најзад вратила у Србију. Сахрањена је у Кончи код Струмице.
Папа Пије II (1458-1464) безуспешно је покушавао да организује крсташки рат како би
спречио освајање Смедерева. Сазвао је сабор у Мантови 1459. на кога се нико није
одазвао. У српској престоници остали су само Стефан Томашевић и његов стриц
Радивој. Њихова владавина слабо је позната; трајала је свега три месеца. Њиховим
доласком на власт повређена су права Турака јер је деспота поставио угарски краљ.
Мехмед је марта 1459. године приспео у Крушевац. Без икаквог отпора стигао је до
Смедерева. Поведени су преговори које је водио Радивој. Босанцима и Лазаревој
удовици допуштено је да са иметком напусте град. Посада је заробљена. Турци су
ушли у Смедерево, други пут у 15. веку; овога пута коначно. Црквена звона су
поскидана, а цркве су претворене у џамије. Смедерево је постало престоница
Смедеревског санџака. Тиме је престала да постоји српска држава која је непун век
раније била најмоћније Царство на Балкану. Од свих балканских народа Срби су
пружили највећи отпор Турцима. Падом Смедерева 20. јуна 1459. године за Србе је
почело вишевековно ропство.

САДРЖАЈ:
1. Србија до битке код Ангоре
2. Оснивање Деспотовине
3. Грађански рат у Србији и Турској
4. Период мира
5. Припајање Зете Деспотовини
6. Последње године владавине Стефана Лазаревића
7. Почетак владавине Ђурђа Бранковића
8. Први пад Деспотовине
9. Дуга војна
10.Косовска битка
11.Мехмедовања освајања
12.Пропаст средњовековне српске државе
ИСТОРИЈА СРЕДЊОВЕКОВНЕ
БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ

ВЛАДАВИНА СТЕФАНА ДАБИШЕ

Смрт краља Твртка I значила је велики потрес за босанску државу. Смена на престолу
је, међутим, извршена безболно. У околностима које за нас остају непознате, за новог
краља одабран је Дабиша Котроманић који узима краљевско име Стефан. Не зна се у
каквом је сродству био са претходним краљем. Дабиша назива Твртка старијим братом
у једном писму што значи да је можда био ванбрачни син Твртковог оца Владислава. У
почетку своје владавине, Дабиша је успео да очува Тврткову државу неокрњену.
Дубровчани су покушали да окончају босанску власт у далматинским градовима.
Послали су свог човека који је саветовао да се градови врате у верност угарском краљу.
Овај покушај завршен је неуспехом. Након Тврткове смрти, права на Хрватску и
Далмацију је све изразитије истицао Ладислав Напуљски. Иваниша Хорвата је
именовао за намесника у Хрватској (лето 1391.) док је Хрвоја и Вука Вукчића одредио
за банове хрватско-далматинске. У Напуљу је босанска власт над Далмацијом и
Хрватском очигледно схватана као привремено стање. Жигмунд Луксембуршки је у
јесен 1391. године измолио од папе Бонифација Ixопроштајнице за ратнике који
учествују у његовом походу против Босне дајући му карактер крсташког рата. У
пролеће 1392. године Босна је под Дабишом успела да одбије један турски напад.
Властела се све јаче афирмише. Самостално иступање најраније се запажа код
Санковића. Њихове земље налазиле су се у суседству Дубровника. Родоначелник
Санковића је Санко Милтеновић, син Милтена Драживојевића, који је носио титулу
казнаца. Погинуо је у рату са Николом Алтомановићем 1372. године. Управљао је
областима Дабра, Трусине и Поповог Поља. Наследили су га синови, жупан Бељак и
војвода Радич који су првих деценија показивали потпуну пасивност. На пролеће 1391.
године, користивши се смрћу краља Твртка, браћа су одлучила да продају плодну жупу
Конавли Дубровчанима за 1000 перпера сталног годишњег данка. Тиме су заправо
продавали државну територију. Краљ и државни сабор реаговали су доста споро, али
одлучно. Децембра исте године у конаваоску жупу продрле су снаге војводе Влатка
Вуковића и кнеза Павла Раденовића које су избациле Санковиће. Влатко и Павле
поделили су Конавли између себе. Павле Раденовић се по први пут истиче у овом рату.
Овладао је половином Конавла заједно са својим синовима. Влатко је умро следеће,
1392. године. Наследио га је синовац, Сандаљ Хранић, који је другом половином
владао следеће три деценије. Радич је заробљен. Бељак је изгледа умро још пре
избијања рата.

Претња Жигмунда Луксембуршког навела је већину босанске властеле да му се

приближи (пролеће 1393. године). У мају се очекивао састанак двојице краљева у
Ђакову на коме би се примирје заменило правим миром. До састанка није дошло.
Војвода Хрвоје Вукчић из породице Хрватинић, владар Доњих Крајева, такође је ступио
у везу са краљем Жигмундом обећавајући му верну службу и борбу против сваког,
изузев краља Дабише. Могуће да је овај акт издат у тајности јер се месец дана касније
као сведоци Дабишине повеље заједно јављају Хрвоје и Иваниш Хорват, најљући
непријатељ Жигмунда. Убрзо долази до расцепа између краља Дабише и босанске
властеле. Почетком јуна 1394. године краљ је са Иванишем у отвореном
непријатељству што се види из краљевог писма Хваранима, Корчуланима и Брачанима
где га назива „бунтовником и неверником“. Дабиша је наређивао властели да помогну
опсаду Омиша коју је вршио кнез Иван Радивојевић из Хума. Жигмунд је напао
Иваниша и поразио га јуна 1394. године у бици код Добора у Усори. Браћа Хорвати, на
челу са Иванишем, заробљени су и погубљени. Код Добора се покорио Жигмунду и
босански краљ. Одрекао се власти над Хрватском и Далмацијом и предао их
Жигмунду. Примио је вазалне односе које су босански владари од давнина имали
према угарском краљу. Властела се сагласила да Дабишу наследи сам Жигмунд. Јула
1394. године велике тековине Твртковог доба одједном су уништене.

МЕЂУВЛАШЋЕ ЈЕЛЕНЕ ГРУБЕ

Краљ Дабиша није дуго надживео капитулацију. У пролеће 1395. године је из Хума
молио да му се пошаље лекар. Умро је на јесен, септембра 1395. године. Жигмунд је у
складу са договором из претходне године требао бити крунисан за босанског краља.
Промена је ипак била сувише нагла да би се могла мирно прихватити. О ставу
босанаца извори преносе противречне гласове, вероватно изазване различитим
жељама босанске властеле. Постојале су две струје. Жигмунд је својим доласком
вероватно могао преокренути ствар у своју корист. Међутим, његове амбиције тада су
биле уперене на Италију, а такође му је положај у самој Угарској био несигуран. Излаз
из кризе нађен је у компромисном решењу; Дабишину владавину продужила је
удовица Јелена. Њена владавина има карактер интеррегнума. За кратко време Јелена
је добила и супарника, из редова противника краља Жигмунда, највероватније после
Никопољске битке. Непознати славонски племић из околине Пожеге иступио је као
босански краљ све док га Жигмундове присталице нису убиле те исте, 1396. године.
Његова појава у Босни није оставила трага. Славонија, из које је претендент долазио,
била је главно упориште Жигмундовог противника Ладислава. Током Јеленине
владавине прва личност у Босни био је војвода Хрвоје Вукчић. Дубровчани су се управо
њему обраћали око својих претензија на територије које су сада припадале Босни, а до
којих им је много стало. Реч је о појасу земљишта који је спајао Стон са дубровачком
територијом и Конавли, плодна жупа. Босна је већ у време Стефана II Котроманића
спречавала извршење Душановог уступања појаса који је Стон спајао са Дубровником.

Војвода Хрвоје Вукчић припадао је великашкој породици Хрватинића чији је оснивач

Хрватин Стјепанић, кнез Доњих Крајева из доба владавине Стефана I Котроманића,
Павла Шубића, Милутина и Драгутина Немањића. Био је син Вукца Хрватинића,
војводе Доњих Крајева и унука Хрватиновог. Наследио је оца око 1380. године, током
Тврткове владавине, а током владавине Дабише иступа самостално везујући се најпре
за Ладислава, а од 1393. године и за Жигмунда. Остао је, међутим, лојалан према
босанском краљу. Поред Хрвоја, значајни властелин био је и кнез Павле Раденовић,
син Радена Јабланића. Као дете је живео на Твртковом двору. На историјску сцену
ступа 1391. године када, заједно са Влатком Вуковићем, заузима Конавли од
Санковића. Тиме ступа у блиске везе са Дубровчанима који га 1397. године примају за
свог грађанина. Сандаљ Хранић, синовац Влатка Вуковића, припадао је породици
Косача, непознатој до успона Влатка. Његова активност примећује се тек 1395. године,
иако је стрица наследио 1392. године. Активно се меша у преговоре са Дубровником
око исплате светодмитарског дохотка. Тражио је да се доходак исплаћује њему.
Далеко важнија је његова активност у Зети. Користећи се борбом између Радича
Црнојевића (господара Горње Зете) и Ђурђа Страцимировића Балшића, он је априла
или маја 1396. године, после Радичеве погибије, заузео Будву којом је управљао пуне
две године. Поред тога, наметнуо се и Котору као врховни господар. У ово доба
Сандаљ је био доста млад те се ослањао на Хрвоја Вукчића са ким се и родбински
повезао. Узео је за жену Јелену, ћерку Вука Хрватинића, Хрвојевог брата. Поред ове
три велможе, у повељи краљице Јелене упоредо се јавља и тепчија Батало чија је
активност далеко мање позната. Држао је Лашву и Сану, жупе у централној и западној
Босни. Ове две жупе биле су одвојене земљама Хрвоја Вукчића. Батало је био ожењен
његовом сестром. Функцију тепчије обављао је за време Дабише, Јелене и Остоје.
Поред њих, постојале су и друге властеоске породице. Значајну улогу изграли су
Радивојевићи, господари простора око доње Неретве. Контролисали су земље око
Дријева и били су верни краљици. Николићи из Поповог поља наступали су далеко
самосталније. Вукослав Николић и његова браћа самостално су поставила неке царине
чиме су погађала трговину Дубровчана. Права Дубровника кршио је и Сандаљ који је
обновио солане и кумерк солски у Новом у Суторини (Драчевица). Такође је довозио
со и у Будву, док је њоме господарио, чиме је кршио старе обичаје јер ту трг соли није
био легалан. У ово време јављају се и представници породица Златоносовића и
Дињичића, који су из Подриња (Усоре) истисли Влатка Твртковића и његовог сина
Вучихну. На путу да се претвори у самосталне господаре области, властела је имала да
издржи вишеструку борбу, против краљице и тежу, против остале властеле. Николићи
падају под власт Сандаља Хранића, а слично се десило и Радивојевићима. Влатко
Влађевић из источне Босне завршио је као вазал Павла Раденовића. Дињичићи и
Златоносовићи су се одржали, али нису доспели до ранга највећих породица. Босанске
велможе замењивале су владаоца на својим пространим територијама. Они су били
повезани и родбинским везама (нпр. са Хрвојем су били повезани Сандаљ Хранић,
Батало и један припадник породице Златоносовића).

Након Дабишине смрт Босна је била сасвим пасивна у односима према суседима.
Привремену изолацију Босне прекинули су Турци. Оснивањем Скопског крајишта 1392.
године отворен је пут у Босну. Константин Филозоф сведочи о нападу велике турске
војске, на челу са синовима Бајазита и Стефаном Лазаревићем, на Босну. До напада је
дошло 1397. године, након потчињавања области Вука Бранковића. Константин
Филозоф сведочи да је зима 1397/8. године била веома јака, са оштрим снеговима, те
војска није постигла ништа. Због неуспеха овог похода, Стефан је 1398. године
оптуживан за издају. Ангорска битка спречила је даље турске нападе.
Након повлачења Турака, Сандаљ је маја 1398. године тражио од Дубровчана јемство
за Радича Санковића. Истог месеца Радич је пуштен на слободу. Ослобађање
Санковића изненада је постало актуелно. Носилац ових промена, Остоја, већ је 20. маја
послао изасланија у Дубровник да обавести републику да је Остоја постао нови краљ.

Околности под којима је Остоја дошао на власт остају сасвим непознате. Припадао је
роду Котроманића, мада му се једно време пребацивало да је ниског порекла. Могуће
да је био син Владислава, односно брат краља Твртка. На престо су га довели
противници краљице Јелене које је, изгледа, предводио сам Хрвоје. Није познат разлог
због којих су они устали против Јелене. Сам Хрвоје променио је своју политику и
поново се окренуо Ладиславу. Уз Јелену су остали само Радивојевићи. Сама Јелена је и
даље остала у земљи, називала се краљицом, али се није мешала у политички живот
Босне. Хрвоје је својом одлуком определио сву властелу која је напустила краља
Жигмунда и окренула се Ладиславу.

БОСНА НА ПОЧЕТКУ 15. ВЕКА

Дубровчани су код новог краља поново покренули питање Сланског приморја. На

својој страни имали су и Радича Санковића. Преговарали су и са Хрвојем. Повеља
краља Остоје о уступању Сланског приморја Дубровчанима издата је 15. јануара 1399.
године. Хрвоје и Остоја добили су по једну кућу у Дубровнику у вредности од по 1500
дуката. Сланско приморје је углавном делило политичку судбину Поповог Поља. Њиме
су до 1398. године господарили Николићи, а од ослобађања Радич Санковић. Радич је
имао село Лисац у Сланском приморју.

Жигмунд је 1398. године „са својим вернима“ (присталицама свргнуте краљице) напао
Хрвоја оптужујући га за сарадњу са Турцима. Поход је завршен неуспехом. Краљ је јула
напао жупу Сану, али се већ августа повукао, након чега је Хрвоје заузео жупу Дубицу.
Суседна хрватска властела откупљивала је новцем слободу од Хрвоја који је био главни
Ладиславов савезник на Балкану. Ладиславову власт је 1401. године примио Задар.
Трогир је одлагао одлуку, а Сплит је енергично одбио и чак освојио Хрвојев Омиш.
Незадовољно угарско племство затворило је 1401. године Жигмунда Луксембуршког.
Маја 1402. године Трогир и Шибеник признавају Хрвојеву власт. Гарантована им је
аутономија. Од Приморја до Драве читаво племство признавало је власт Ладислава
кога је подржао и папа Бонифације. Једини заслужан био је Хрвоје. Ладислав,
међутим, није скупио храбрости да крене даље од Задра. Крунисан је у том граду без
праве круне и ван законитог места. Жигмунд се за то време ослободио заробљеништва
и отишао у Чешку где се борио за права своје куће. Малобројне Жигмундове
присталице наговориле су га да се врати у Угарску. Неколико мањих војничких успеха
било је довољно Жигмунду да сасвим заплаши Ладислава који је отишао у Италију.
Пре одласка, Ладислав је именовао Хрвоја намесником у Угарској, Хрватској,
Далмацији и Босни дајући му титулу херцега сплитског. Под Хрвојевом непосредном
управом био је Сплит, Брач, Хвар, Корчула. Као босански великаш Хрвоје је био Остојин
вазал, али се као краљев намесник уздигао изнад њега.

Сукоб Дубровника и босанског краља избио је 1403. године. Дубровачка република

примила је два угледна босанска властелина, Павла Маштровића и Павла Радишића
(из династије Котроманић) која су побегла од краља Остоје. Остоја је оптужио
Републику за сарадњу са Угарском и тражио да му се врати Сланско приморје, истерају
двојица властелина и да му се да обећање да се они више никада неће примити.
Дубровчани су захтеве одбили бранећи своје право да пружају уточиште и наводећи
случајеве када су се из истих разлога супротстављали и угарским краљевима. Сандаљ и
Павле обећали су подршку Дубровнику, док је Радич Санковић стао на страну Остоје.
Радич је јуна 1403. године напао „Нове Земље“ и истерао дубровачког кнеза.
Дубровчани су Хрвоју обећали годишњи данак од 500 дуката уколико их помири са
Остојом. Остоја није намеравао да одустане од рата. Јула исте године продро је готово
до самог града. Дубровчани су одлучили да преко Мркше Жарковића, господара
Валоне (сина властелина Жарка и Теодоре Дејановић), затраже помоћ Турака, а
затражили су савез и са Црнојевићима и другим Зећанима.

Ладислав Напуљски је у то време дошао у Задар. Био је на врхунцу своје моћи.

Дубровчани су послали свог представника у Задар и потужили се Ладиславу на краља
Остоју. Овај покушај није имао много изгледа за успех, јер Дубровчани нису признали
Ладислава за угарског краља. Због тога су били препуштени сами себи. Напали су град
Соко у Конавлима. Том приликом погинуо је кнез Сланог из Дубровника и босански
властелин Вукослав Николић. Такође, Дубровчани су спровели и привредну блокаду
Босне – забранили су строго да се роба извози у босанске крајеве. Радослав Павловић
и Сандаљ Хранић су се већ 1403. године понашали као да са Дубровником нису у рату.

Остоја се почетком новембра 1403. године разишао са Хрвојем оптужујући га за рат

против Дубровника. Приближио се Жигмунду Луксембуршком. Дубровчани су
наговарали Хрвоја да треба да се ослободи Остоје. За новог краља препоручивали су
Павла Радишића који од почетка рата седи у Дубровнику. Дубровчани су упутили своју
флоту у Неретву и спалили трг Дријева. Посредством Ивана Моровићког, мачванског
бана, Остоја се измирио са Жигмундом. То је изазвало незадовољство у земљи.
Склопљен је почетком 1404. године тајни савез између Дубровчана и Хрвоја уперен
против Остоје, са циљем да се за краља постави Павле Радишић. Међутим, већ
почетком марта Хрвоје се измирио са Остојом, а тиме посредно и са Жигмундом. Једва
месец дана касније Хрвоје се поново сукобио са Остојом. Овога пута је на страни
херцега био и Сандаљ Хранић. До обрачуна је дошло маја 1404. године. Завршен је
поразом и свргавањем босанског краља. Са Остојом је пао и Радич Санковић. Сандаљ
је поново заузео његове земље. Породица Санковића потпуно је одстрањена из
политичког живота Босне.
 БОСАНСКО-УГАРСКИ РАТОВИ

Босански великаши су за новог краља изабрали Твртка II Твртковића, сина Твртка I (мај
1404), дотле потпуно пасивног. Остоја је побегао у Угарску и потпуно се везао за
Жигмунда. До напада угарске војске дошло је јуна 1404. године у области Усоре.
Мачвански бан Иван Моровићки продро је до Бобовца и заузео Сребреник. Ладислав
и Венеција подржали су долазак Твртка на власт. Он је постао млетачки грађанин.
Дубровнику је потврђено држање Сланског приморја. Остоја је осуђен као кривац за
рат. Жигмунд је 1405. године напао Доње Крајеве Хрвоја Вукчића. Заузео је Бихаћ.
Босанска властела је још више пришла уз Ладислава који је Хрвоју, Сандаљу и Твртку
дао неке градове на управу. Ови градови били су у рукама хрватске властеле
потчињене Жигмунду, а припали би босанској властели по освајању. Жигмундов
војсковођа Пипо Спано напао је Босну и 1406. године. Из Бобовца је опустошио готово
половину Босне и спалио две Тврткове куће. Долазак Пипа Спана у Бобовац је на неки
начин присилило краља Остоју да тражи азил од Дубровчана. Следеће, 1407. године,
Жигмунд је лично на челу војске у Босни. Ова година није била успешна као претходне
јер се угарски краљ у Босни разболео.

Млетачка истовремено ратује у Зети против Балше III Балшића. Из Босне су у Венецију
стизале молбе да се не меша у унутрашње ствари Котора и да одустане од претензија
на Омиш и осталих градова у сфери интереса Сандаља Хранића. Сандаљ је предложио
Млечанима да му повере Будву и Бар у замену за заштиту млетачких поседа у Зети.
Венеција је прихватила предлог под условом да Сандаљ у року од 5 месеци истера
Балшу из Зете. Неспоразум је избио око солане у Љуштици, а убрзо је Венеција
склопила примирје са Балшом те је прилика пропала.

Нови папа Гргур XII прихватио је Жигмундов захтев да се борбама у Босни да карактер
крсташког рата. Папа је позвао читав свет да крене у рат против Турака, за шта тада
није било могућности. Међутим, Босна је проглашена за јеретичку земљу. Септембра
1408. године Жигмунд је напао Босну. Дошло је до велике битке код Добора. Угарски
краљ однео је одлућујућу победу, заробио и погубио 171 босанског властелина. Пораз
је навео босанску властелу да напусти Ладислава и да се приклони Жигмунду. Први је
табор променио вођа Ладиславове странке, Хрвоје Вукчић. Нису се сви одмах повели
за његовим примером те је поново дошло до расцепа властеле. Хрвоје напада
Радивојевиће у долини Неретве. Твртко се на престолу одржао још неколико месеци.
Крајем 1408. године је свргнут и губи му се траг у наредних пет година. Жигмунд је
настојао да оствари своја права на босанску круну из 1394. године. Жигмунда је
најкасније 1410. године поставио за вицекраља Босне. Није познато да ли је Сандаљ
Хранић пришао Жигмунду, мада је то мало вероватно. У Босни се поново јавља
свргнути краљ Остоја, овога пута као заштитник Сандаља Хранића и противник Хрвоја и
Жигмунда. Када је Жигмунд лично дошао у Босну, Павле Раденовић и Сандаљ Хранић
затражили су преговоре. Октобра 1410. године дошло је до помирења по коме су
Сандаљ, Павле и остала властела пристали да Жигмунда крунишу за краља Србије и
Босне. Жигмунд је једно време одустао од захтева да сам постане босански краљ те је
прихватио Остоју. Босна је тада била само део његових огромних амбиција. Сандаљ се
у то време ородио са српским деспотом Стефаном Лазаревићем (оженио се Јеленом,
удовицом Ђурђа Страцимировића) те је његов став према Жигмунду био помирљивији.
Сребреницу је Жигмунд највероватније 1411. године поклонио српском деспоту.

ПОЧЕТАК ТУРСКОГ ПРИТИСКА

Жигмунд Луксембуршки је у пролеће 1412. године на двору у Будиму организовао

велику прославу поводом измирења са пољским краљем. Тим поводом су се на двору
нашли и босански великаши који су добили прилику да се афирмишу у европско
племство које им је било узор и идеал. Пољски хроничар Длугош бележи да су се
босански витезови прославили на витешки играма. Почетком следеће, 1413. године,
Сандаљ Хранић је увучен у рат Стефана Лазаревића против турског султана Мусе.
Стефан се повезао са Мусиним братом Мехмедом, претендентом на турски престо,
због чега је Муса напао Српску деспотовину и освојио неколико тврђава. Сандаљ је на
наређење Жигмунда кренуо у помоћ Стефану одложивши рат са Котором. Заједно са
Иваном Моровићким, Сандаљ је учествовао у одлучујућој бици код села Чаморлу.
Његово одсуство искористио је Хрвоје да напада његове области. Намеравао је да
заузме трг Дријева. Жигмунд је жестоко реаговао на мучки напад Хрвоја и наредио је
босанским великашима да га нападну. Рату се придружио и Сандаљ по повратку са
истока. Хрвојева власт збачена је на острвима која је Жигмунд поверио Дубровчанима.
Хрвоје губи имања у Славонији. Молио је Жигмунда за опроштај, али угарски краљ није
био спреман на попуштања. Зато се обратио Турцима. Хрвојев протовестијар Михаило
Кабужић је маја 1414. године довео у Босну један одред Турака који се поделио на три
дела. Први се упутио ка Загребу, а друга два по Босни. Тиме је започео период турског
притиска на Босну. Са Турцима се, вероватно по жељи Хрвоја да свргне Остоју, у Босни
појавио и свргнути краљ Твртко. На својој страни Твртко је имао и Павла Раденовића.
Остоја се затворио у своје градове, а Сандаљ је принуђен да откупи своју слободу.
Угари су 1415. године прикупили велику војску за рат против Турака. Турцима је стигло
појачање под Исак-бегом. Половином јула 1415. године дошло је до одлучујуће битке
на реци Лашви. Угари су поражени и готово сви заповедници заробљени. Неки су
погубљени, а неки су се касније откупили. Остоја и Сандаљ помирили су се са Хрвојем
и сасвим су напустили Жигмунда. Султан је зато потврдио Остоју за краља; Твртко се
морао повући. Жигмунд се више никада није вратио у Босну. Усорска бановина је
ликвидирана, а босанска властела је ковала планове да заузме и деспотову
Сребреницу. У томе су их омели унутрашњи сукоби. Исте године одржан је састанак у
Сутјесци на коме је, за време шетње, убијен Павле Раденовић од стране људи Сандаља
Хранића и Вукмира Златоносовића. Павлов син Петар одведен је у Бобовац где је
требао бити ослепљен. Не зна се како су подељене земље Павла Раденовића; зна се
само да је Златоносовићу намењено Олово. Петар није ослепљен већ одведен у главни
град Павловића, Борач. Постојао је и млађи Павлов син, Радослав. Не зна се како се
Петар успео ослободити. Сандаљ је новембра 1415. угрожен од Павловића. О ставу
Хрвоја нема вести. Већ априла 1416. године он је умро. Поставило се питање његовог
наследника. Хрвојев син Балша умро је после неколико месеци владавине. Мали део
Хрвојевих територија наследио је његов синовац Ђурађ Војсалић, син Војислава
Хрватинића. Највећи део преузео је краљ Остоја који се развео од своје жене Кујаве и
на лето 1416. године оженио Хрвојевом удовицом Јеленом. Јелена је пре удаје град
Омиш дала своме брату Иванишу Нелипчићу. Султан Мехмед I појавио се крајем 1416.
године у Босни где је посредовао у склапању мира међу својим вазалима. Остоја је
оптужен да је погазио вјеру господску убиством Павла Раденовића, али је успео да
побегне и избегне заробљавање. Пришао је Сандаљу који се борио против
Мехмедових вазала Павловића. Сандаљ је у рату са Павловићима (које су подржавали
Турци) изгубио готово све поседе у Приморју сем Драчевице са Новим. Остоја је умро
септембра 1418. године. Турци су променили страну и помогли Сандаљу да делимично
поврати територије у Приморју. Повратио је своју половину Конавла. За новог краља
изабран је Остојин син Стефан. Сандаљ је настојао да Дубровчанима прода своју
половину Конавла. Договор је и постигнут. Конавли су продати за 12.000 дуката и 500
перпера годишњег трибута. Међутим, чим су Дубровчани преузели Конавли, плануо је
устанак који је брзо угушен, али се дубровачка власт није учврстила. Стефан Остојић је
децембра 1418. године издао повељу којом је потврдио дубровачко поседовање целог
Конавла, заједно са градом Соко.

Јануара 1420. године скопски намесник Исак продро је у Босну и нападао је и Сандаља
и Петра. Петар је крајем јануара страдао у борби са Турцима. Сандаљ је то искористио
да поседне Петрову половину Конавла заједно са Соком. Повратио је власт над
Поповим Пољем, а Гргур Николић је побегао у Дубровник. Сандаљ је повратио ранију
снагу и супротставио се краљу Стефану. Октобра 1420. године склопљен је мир са
Радославом Павловићем који је подржао долазак краља Твртка у земљу. Остојић је
средином 1420. године формално свргнут. Тиме се прекидају све вести о њему. Умро
је пре 1422. године. Твртко је средином 1421. године крунисан за краља Босне.

ВЛАДАВИНА ТВРТКА II ТВРТКОВИЋА

Твртку је припао задатак да обнови краљевски ауторитет у Босни. Он се измирио са

свим обласним господарима. Прихватио је чињеницу да је он само први по рангу међу
њима и задовољио се њиховим формалним исказивањем потчињености. Савез са
новим краљем је прва потражила Венеција. Он је склопљен 1422. године, а уперен је
против Иваниша Нелипчића, брата Јелене, Остојине удовице, који је господарио
Омишем. У Босни је још неко време трајао сукоб између Радослава Павловића и
Сандаља Хранића, али без већих битака. Мир је склопљен 1423. године, а Сандаљ је
Дубровчанима вратио град Соко. Павловић се ородио са Косачама. Оженио се
Теодором, ћерком Сандаљевог брата Вукца. Исак је 1424. године поново напао Босну.
Твртко га је дочекао спреман. Вазални однос Твртка према Турцима тиме није
прекинут јер је краљ и следеће године платио харач. Сандаљ се носио мишљу да
подржи Мустафу, претендента на турски престо. Међутим, Мурат II га је поразио исте
године.

Твртко се вратио старој идеји о освајању Сребренице која од 1411. године припада
српском деспоту. Повољна прилика указала му се на јесен 1425. године када је Мурат
напао Србију. Константин Филозоф описује рат Стефана Лазаревића против Твртка. У
босанском нападу сигурно су учествовали Дињичићи. Почетком октобра краљ је опсео
Сребреницу. Становништво и дубровчаки трговци повлаче се у тврђаву Сребреник.
Твртко је наместио топове да гађа Сребреницу те је становништво приморано на
предају. Поход је пропао због повлачења Турака из Србије. Стефан Лазаревић је све
сваге усмерио на Босну. Пао му је у руке огроман плен, између осталог и топови од
којих је највећи однесен у Београд. Стефан је прогонио Твртка „дубоко у босанске
земље“, а тада су вероватно доспели у његове руке градови који се помињу у уговору у
Тати 1426. године.

До првих покушаја измирења Босне и Угарске долази већ крајем 1422. године када су
измењена писма између Жигмунда и Сандаља Хранића. Формални мир склопљен је
средином 1425. године. Напад Твртка на Сребреницу морао је довести до извесног
поремећаја у односима двојице краљева јер је Стефан Лазаревић био верни вазал
Жигмунда. Крајем пролећа 1426. године у Босну је продро одред од 4000 Турака.
Твртко и остали обласни господари нису се усудили на отпор. Највише је страдала
Усора, односно земље Вукмира Златоносовића. Преговори са Угарском довели су до
одлуке Твртка да Босну завешта грофу Херману Цељском уколико умре без
наследника. Ову одлуку краљ је донео без саветовања са властелом или станком што
је изазвало разлаз Твртка и обласних господара, пре свих Сандаља Хранића и
Радослава Павловића. Већ средином 1428. године несугласице су изглађене. Босански
краљ тражио је себи жену из редова угарског племства. Избор је пао на Доротеју,
ћерку бана Јована Горјанског и рођаку самог Жигмунда. Извесну тешкоћу
представљала је краљева верска политика. Пребацивало му се да је заштитник
јеретика и шизматика. Због тога је Твртко молио папу Мартина V да пошаље леегата
који би испитао његово држање и да, уколико легат установи да је веран католик, папа
одобри брак. Нема података о истрази, али се краљ 1428. године оженио Доротејом.
Тако је Босна дошла у положај у коме је Српска деспотовина била већ петнаест година
– постала је вазал Турске и Угарске. Верност Турском султану била је претежнија.
Мурат није ни реаговао на склапање овог брака.

Дубровачка влада је почетком 15. века настојала да добије плодну жупу Конавли. Први
период преговора са Радославом Павловићем прекинут је Радослављевом оптужбом и
предајом Сокола (1421). Сукоб између Радослава и Сандаља Хранића завршен је 1423.
године помирењем и предајом Сокола Дубровнику. Дубровчани и Радослав тада су
обновили мир и преговоре око уступања Конавла, али опет без резултата. Радослав је
тек 1426. године пристао да прода Дубровчанима Конавли јер се нашао у финансијској
оскудици. Успео је да истера далеко већу цену него што је Сандаљ узео са своју
половину – 13.000 дуката и 600 перпера годишњег дохотка. Његова половина била је и
вреднија због Цавтата, али је Сандаљ ипак протествовао и изборио се за то да му се
накнадно исплати још 2000 дуката. Тешкоће у односима са Радославом отпочеле су на
јесен 1429. године. Војвода је, без икаквих докумената, тврдио да му неколицина
Дубровчана дугује новац и тражио је од дубровачке владе да обезбеди наплату.
Октобра 1429. године он је запленио један дубровачки караван са тканинама
одговарајући на ћутање дубровачке владе. На жалбе је љутито одговарао да ће
вратити и тканине и повеље, што је значило прекид односа. Дубровчани су забранили
трговину на земљи Павловића и покушавали су да га смире. Као повод за нове
протесте послужила је одлука Дубровчана да прокопају танку превлаку која је Цавтат
спајала са копном. Тако би од града направили мало острво које се може лакше
бранити. У пролеће 1430. године пронео се глас да ће Радослав напасти Дубровник.
Непријатељства су започела априла исте године – Први конаваоски рат (1430-1432).

Босански краљ осудио је војводин поступак, али није могао ништа да учини јер је
Радослав уживао подршку султана. Дубровчани су одбијали да се сами појаве на Порти
плашећи се да ће бити подвргнути плаћању харача. Више су волели да други посредују
за њих. Сада су настојали да склопе савез са Твртком и Сандаљем против Радослава и
да се са султаном договоре око куповине Радославових територија за 70.000 дуката.
Преговори нису успели.

Дубровчани су у Првом конаваоском рату показали више снаге и иницијативе него у

било ком њиховом познатом рату. Најамничка војска нападала је Требиње и
равномерно узвраћала за Радославове нападе на дубровачку територију – рушили су
куће, палили летину, секли дрвеће и сл. Султанов субаша стигао је прво код Радослава,
а затим и у Дубровник, са намером да извиди ствар. Радослав је тврдио да је
Дубровчанима дао земљу у налог и те тврдње је поткрепљивао фалсификованим
документима. Дубровчанима није било тешко да оригиналима повеља докажу своја
права. Султан је наредио да се Конавли врате Дубровнику, а Република је поставила и
питање ратне штете тражећи суму од 60.000 дуката. На име ратне штете добили су
Требиње, Врм и тврђаву Клобук. Радослав се супротставио овој одлуци и привукао је
на своју страну и Твртка. Уз помоћ новца издејствовали су на Порти промену одлука.
Успостављено је стање од пре рата. Дубровчани су добили Конавле, али без ратне
одштете.

Исте године када је почео Конаваоски рат избио је сукоб између Твртка и Вукашина
Златоносовића. Он је завршен истребљењем ове породице. Није јасно како су текли
обрачуни нити разлог сукоба. Дубровчани су следеће године изјавили саучешће
Сандаљу Хранићу за „оно што се догодило Вукашину Златоносовићу“. Није познато
како је он прошао, али се у изворима више не помиње. Изгледа да је Твртко наставио
рат против српског деспота Ђурђа Бранковића. Следеће, 1432. године, њих двојица су у
рату. Ратовање се завршило поразом босанског краља. Деспот је завладао Усором,
Зворником и Теочаком. На страни деспота био је Сандаљ Хранић. Радослав је најпре
био на страни Твртка, али је касније прешао победничкој страни. Твртко је имао
проблема у самој Босни. Појавио се претендент на престо кога је довео Радослав.
Изгледа да је то иста личност коју је бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер срео
на Порти и коју помиње у свом путопису. Реч је о Радивоју Остојићу, сину бившег
краља Остоје. У Босну је дошао 1433. године, подржан од Сандаља Хранића, Радослава
Павловића и деспота Ђурђа Бранковића. Твртко се повукао у Угарску где је остао пуне
две године. Тиме је коначно напустио своју политику сарадње са обласним
господарима. Твртка је на престо вратио угарски краљ Жигмунд 1434. године. Угарска
војска ратовала је против Турака, а Ђурађ Војсалић против Сандаља Хранића. Хрвојев
синовац успео је да Твртку врати власт.

Преокрет у Босни изазвала је смрт Сандаља Хранића 15. марта 1435. године. Угарски
краљ настојао је да ојача власт свога вазала Твртка и да Угарској припоји Хум на кога су
угарски краљеви полагали право још од времена владавине краља Лајоша (1342-1382).
Хум је био значајан због Дријевског трга. Матија Таловец је по наређењу Жигмунда
напао Хумску земљу. Придружили су му се и Радивојевићи. Радослав Павловић такође
је био непријатељ Сандаљевог наследника. Пошто су Сандаљева браћа, Вук и Вукац
Хранићи, помрли још за његова живота, војводу је наследио најстарији синовац Стефан
Вукчић Косача који је још раније одређен за наследника. Стефан је нападнут са свих
страна. Изгубио је најпре трг Дријева где се учврстио Ђурађ Војсалић. Он је средином
1435. године позвао у помоћ Турке. Одред од 1500 турских коњаника стигао је
почетком јула у Босну. Угари су истерани из Хума, а територије Радослава Павловића су
опљачкане. Такође, Стефан Вукчић је пружио подршку наследнику Иваниша
Нелипчића, његовом зету Ивану Франкапану. Након Иванишеве смрти, Жигмунд је
затражио Омиш за себе и послао против Ивана бана Матеју Таловца. Стефан је 1436.
године лично дошао у помоћ своме савезнику. Стефан је 1436. године заувек отклонио
угарски притисак на Хум. Крајем исте године Стефан је средио односе са угарским
краљем. У исто време он се измирио и са Твртком. Дубровчани су га такође
прихватили за Сандаљевог наследника, као и Млетачка република. Најупорнији
противник Стефана био је Радослав Павловић. Он је крајем 1437. године изгубио
наклоност Турака те је Стефан добио наређење Мурата II да заузме Требиње. Стефан је
Требиње освојио, а запосео је и Јелеч у Подрињу. У Врму је опсео тврђаву Клобук.
Међутим, Радослав је за кратко време повратио наклоност Порте и навукао их против
Стефана. Турци су 1439. године провалили у Босну и приморали Стефана да Радославу
врати Требиње и остале територије које је освојио. Радослав се оженио Стефановом
сестром Теодором и између Павловића и Косача склопљен је мир.

Жигмунд Луксембуршки је умро крајем 1437. године. Наследио га је Алберт Аустријски

који је владао следеће две године. Мурат је 1439. године кренуо у освајање Српске
деспотовине. Придружио му се и босански вазал Стефан Вукчић Косача. Истовремено
умире Алберт Аустријски и у Угарској избија дуготрајна криза. Стефан Вукчић је кренуо
у освајање земаља Матије Таловца након смрти Алберта Аустријског. Помагао му је
краљ Твртко. Почетком 1440. године Радослав Павловић дуговао је султану велику
суму новца због које је овај доделио Требиње и Врм Стефану под условом да Стефан
исплати Радослављев дуг. Марта 1440. године Стефан је заузео Требиње. Избија рат, а
Радослав и Стефан се парниче пред Портом. Након освајања Српске деспотовине, Зета
је остала незаштићена што користи Стефан Вукчић. Почетком јула 1439. године тражио
је од которског кнеза помоћ у заузимању Зете. Приказивао се као наследник Балшића,
а повезао се чак и са Стефаном Марамонте-Балшићем (сином Константина и Теодоре
Топија) који је тада као кондотјере ратовао у јужној Италији. Одлагање освајања Зете
изазвао је деспотов боравак у Зети (лето 1440) током кога је безуспешно покушавао да
се измири са Портом. Априла 1441. године Ђурађ је у журби напустио Зету и склонио
се у Дубровник. Стефан је на своју страну привукао и Црнојевиће. Султан је Стефану
наредио на нападне Дубровник у коме се деспот склонио. Због тога је Ђурађ напустио
Дубровник. Септембра 1441. године Стефан је запосео Горњу Зету. Имао је помоћ
најстаријег брата, Стефанице Црнојевића, који је добио пет великих катуна у Горњој
Зети. У освајању Доње Зете Стефан је имао опасног противника – Млетачку републику.

Стефан Вукчић марта 1442. године заузима Бар. Будва и Дриваст предали су се
Млечанима. Крајњи резултат овог рата јесте проширење млетачких поседа на источној
јадранској обали. Крајем 1441. године умро је Радослав Павловић. Наследила га је
сестра, удовица и најстарији син Иваниш Павловић. Стефан заузима Клобук, последње
упориште Павловића на југу. Маја 1442. године склопљен је мир. Последња позната
активност краља Твртка је покушај продаје Босне Млетачкој републици. Понуда је
одбијена, након чега Твртко склапа мир са Муратом. Умро је новембра 1443. године.

ПОЧЕТАК ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА ТОМАША

Након Тврткове смрти Стефан Вукчић Косача је постао најмоћнији босански војвода.
Децембра 1443. године нови краљ постао је Стефан Томаш, син Остоје Котроманића.
На престо га је поставила властела, иако је тврдио да га је Твртко пред смрт одредио за
наследника. Избор је обављен без учешћа Стефана Вукчића који према Томашу
заузима непријатељски став. Настојао је да на престо доведе Радивоја, али га је
онемогућила заузетост Турака у Дугој војни. Права на босанску круну имао је и Херман
Цељски у складу са уговором из 1427. године. Међутим, Јанко Хуњади је 1444. године
издејствовао пристанак угарског краља Владислава на долазак Томаша на престо. На
страни новог краља били су Иваниш Павловић, Венеција и Радивојевићи. Томаш је
јануара 1444. године продро у долину доње Неретве и заузео Косачин Дријевски трг.
На страну Венеције су у Доњој Зети прешли сви Црнојевићи сем Стефанице. Млечани
су започели опсаду Бара, који се брзо предао. Заузели су и Омиш. Стефаница марта
1444. године прелази на њихову страну. Стефан Вукчић је савезника потражио у
Италији. Постао је вазал Алфонса Арагонског. Нови краљ заузео је турску Сребреницу.
Ђурађ је августа 1444. године добио делове Деспотовине које су заузели Турци. Потом
је ступио у преговоре са Косачом који су завршени споразумом. Стефан је Ђурђу
вратио Горњу Зету са Медуном. Савез је био уперен против босанског краља и
Млетачке републике. Априла 1445. године Ђурађ је вратио Сребреницу. Томаш је свим
снагама напао Стефана. Иваниш је стао на његову страну. Дријева су поново пала у
краљеве руке. Изненада је настао неки преокрет. Септембра је у Босни владао мир.
Томаш и Стефан склопили су мир. Краљ се оженио Стефановом ћерком Катарином.
Иваниш Павловић и Петар Војсалић (син Ђурђа Војсалића, војвода Доњих Крајева)
били су незадовољни преокретом. Босна је била у добрим односима са свим
суседима, сем са Србијом. Сребреница је поново заузета 1446. године. Склопљен је
компромис по коме су приходи рудника дељени по пола. Ниједна страна није била
задовољна тиме. Једно време кован је новац који је на једној страни имао лик
босанског краља, а на другој лик српског деспота.

Краљ Томаш је предузео активну политику против босанских манихејских јеретика.

Његов претходник, краљ Твртко, примио је 1442. године католичку веру. То је резултат
Базелског концила који је 1433. године расправљао о питању јереси у Босни. Током
Томашеве владавине, хришћанска коалиција подржана од папе Евгенија IV, покренула
је прави крсташки рат против Турака те је Томаш морао да саопшти папи своју оданост
католичанству. Поништио је брак закључен по босанским обичајима, а исказао је
непријатељски став према јеретицима. Међутим, Томаш је наставио да указује
уобичајене почасти крстјанима и њиховим првацима. Најзначајнији католици у Босни
тада су били Хрвојеви наследници – Ђурађ и Петар Војсалић. Током Евгенијевог
понтификата католик је постао и Стефан Вукчић. Католичке цркве подизао је Радивој
Остојић.

Пуне две године нема вести о унутрашњим сукобима у Босни. Војвода Стефан Вукчић
је пожелео да поново уреди односе са Ђурђем који су поремећени склапањем мира
између војводе и босанског краља. Мир са српским деспотом запечаћен је неким
браком који је ускоро изазвао нови скандал који је на Ђурђа навукао Турке. Турски
напад из 1448. године захватио је и Томашеву земљу; чак и Хрватску. Турци продиру
до Дријева и спаљују трг. Средином септембра исте године деспотов шурак Тома
Кантакузин је разбио босанског краља Томаша и заузео Сребреницу. Стефан Вукчић је
тада ратовао на страни Томе. Раскид са краљем обележио је узимањем титуле херцега
поред традиционалне титуле војводе русага босанског. Намера му је била да се
издигне у односу на осталу властелу. Пошто уз титулу херцега иде неки епитет, Стефан
се назвао „херцегом од Светог Саве“. Ранија два јужнословенска херцега узимала су у
своју титулу градове (Балша II је био дука драчки, а Хрвоје херцег сплитски). Стефан је
пошао од манастира Милешеве где је негован култ првог српског архиепископа.
Стефан је у наредним годинама покушао да се ослободи млетачког монопола
трговином сољу. Отворио је кумерк солски у Суторини под Новим. Дубровчани и
Которани су протестовали због оваквог кршења старих обичаја. Стефана нико није
могао да спречи да у својој земљи ради шта хоће. Отварање солане највише је
погодило Дубровчане. Криза је достигла врхунац јула 1450. године када је Република
својим поданицима забранила трговину на херцеговој земљи. Мера је херцега тешко
погодила, али се успео изборити да прескочи Дубровник и одржава непосредне везе
са Фиренцом, Венецијом и другим италијанским градовима. Преко мора је слао
сребро, олово, восак и набављао тканину и другу робу. Било је јасно да се сукоб са
Дубровником не може завршити на миран начин.

ДРУГИ КОНАВАОСКИ РАТ

За рат са Дубровником Стефан је најпре морао обезбедити сагласност Порте. На руку

му је ишла попустљивост новог султана Мехмеда II који је пристао уз услов повећања
харача у случају херцеговог заузимања Конавла. Томаш је био заузет ратом са Ђурђем
око Сребренице, а у Угарској је трајао грађански рат. Херцег је крајем јуна 1451. године
ушао у Конавле и посео читаву жупу сем града Сокола и Цавтата. Дубровчани су
затражили преговоре о миру. Питање Конавла остављено је Порти на одлуку. До
септембра је важило примирје. То време Дубровник је искористио да потражи помоћ
на све стране - код Венеције, Алфонса Арагонског, папе и босанског краља. Независно
од овог сукоба, део херцегове породице прешао је на страну непријатеља. Узрок је
необичан породични живот херцега Стефана. Неколико година раније Стефанови
посланици довели су из Фиренце лепу Сијењанку за старијег херцеговог сина
Владислава. Херцег је одлучио да је задржи за себе, на велико незадовољство супруге
и оштећеног сина. Владислав и његова мајка тајно су тражили од Томаша и Ђурђа
Бранковића да нападну Стефана. Владислав је ступио у тајне преговоре са
Дубровчанима. У међувремену су и херцег и Дубровчани газили примирје. Дубровчани
су сакупљали најамнике док је Стефан опседао Соко и рушио цавтатске зидове. Крајем
августа херцег је продро до градских зидина. Бродови су склоњени из луке како их
херцегови топови не би оштетили. Херцег је одатле пожурио у помоћ млетачком
Котору опседнутом од стране деспотових људи из Зете. Дубровчани су 13. децембра
предузели поход на Конавле који је требао да захвати Драчевицу са Новим. Он је
завршен катастрофалним поразом Дубровника.

Завршетку рата допринео је веома крупан догађај на Балканском полуострву –

склапање мира између Угарске и Турске. Стефану је забрањено да узнемирава
Дубровник. Рат је завршен изванредно повољно по Дубровчане, а неповољно по
херцега. Стефан је изгубио све што је освојио у рату. Херцег је напустио Конавле, али га
је убрзо поново запосео. Међутим, тада је избила побуна његовог сина Владислава
који је заузео цео Хум. Дубровчани су га новчано помагали. У Хуму су се, као део
савеза против херцега, састале војске Петра Војсалића и Томаша. Стефана су спасла
неслагања у табору савезника. Најпре је дошло до сукоба Петра Војсалића и Петра
Таловца, а затим се становништво побунило против Владислава и прешла на страну
Млечана. Млетачка флота заузела је трг Дријева преко Неретве. Табор херцегових
непријатеља спасао је долазак Томаша у Хум. Он је са лакоћом повратио Дријева и
сломио устанак против Владислава. Потом се повукао из Хума. Херцег је 1452. године
напао савезнике, али се фебруара 1453. године морао повући. Ступио је у преговоре са
сином и Дубровчанима. Маја 1454. године склопљен је мир. Дубровчани су добили
слободу кретања. Стефану је припао Дријевски трг, а солана у Новом није ни поменута.
Установљено је стање пре рата. У међувремену, Турци су освојили Цариград.

РАТОВИ СА ТУРЦИМА

Припремајући се за опсаду Београда, султан Мехмед је од босанских вазала тражио

неуобичајене ствари. Поред товара намирница за своју војску, султан је од Томаша
тражио да му преда и четири града (један у Ливањком пољу, други на путу за Угарску и
још два у срцу Босне). Босански вазали одбили су захтеве тражећи да плаћају
уобичајени харач. Турци су одбијени пред Београдом и Мехмеду је требао предах од
тешког рата. Исте, 1456. године, умиру најзначајнији борци против Турака – Јанко
Хуњади, Јован Капистран и Ђурађ Бранковић. Томаш је сматрао да се треба наћи на
челу хришћанске армије против Турака. Међутим, он није био способан за нешто
такво. У самом срцу Босне, у Ходидједу, имао је турску војску и турског војводу
Врхбосне. Мехмедова војска је 1457. године продрла у херцегову земљу и на северу,
на Сави, створила упориште са 8000 војника. Мехмед је поновио своје захтеве. Папа је
озбиљно схватио намере босанског краља и Томашу упутио легата са задатком да
преда Томашу „знак крста“, симбол крсташког рата и папску заставу. Легат је у Босни
могао ствари да сагледа реалније од папе Калиста III те је финансијска помоћ изостала.
За „капетана хришћанства“ проглашен је Скендербег.

Јануара 1458. године умро је српски деспот Лазар. Томаш је заузео 11 градова које је
српски деспот држао са друге стране Дрине. Задржао је Сребреницу, Зворник и Теочак,
а остале градове поделио је Ковачевићима и Станчићима. Турци су 1458. године
поново провалили у Босну. Томаш је прошао лако; закључен је мир по коме се султан
задовољио са харачем од свега 9000 дуката. Убрзо је склопљен мир између Томаша и
Стефана. Преговори о женидби Томашевог сина и ћерке покојног деспота Лазара већ
су далеко одмакли. У духу старих схватања, сматрало се да ослепљени Стефан
Бранковић не може управљати државом. Он је ипак, уз Лазареву удовицу Јелену, био
главна личност у држави. Брат румелијског беглербега Махмуда, Михаило Анђеловић,
извикан је у Смедереву за деспота, али је брзо збачен и затворен. То изазива рат са
Турцима. Босански краљ Томаш састао се са новим угарским краљем Матијом у
Сегедину ради преговора о босанском припајању Смедерева. Матија се сложио и чак
тражио од Томаша да сина што пре пошаље у Смедерево. Током краљевог боравка у
Сегедину, Турци су провалили у Босну (јануар 1459) и опсели Бобовац и Врандук. У
Бобовцу се налазио млади Стефан Томашевић и његов стриц, некадашњи претендент
Радивој Остојић. Успео се извући из града и побећи у Смедерево где је 21. марта
венчан и проглашен деспотом. Томаш је успео да истисне Турке из Босне, чак и из
Ходидједа. Владавина Стефана Томашевића Смедеревом слабо је позната. Трајала је
свега неколико месеци. Мехмед II је 20. јуна 1459. године заузео Смедерево, а на
Босанце је пао тежак терет издаје. Матија је оптужио Стефана Томашевића да је
продао Смедерево Турцима. Томаш је имао много муке да папу Пија II уведи да то није
истина.

Томаш је спровео акцију против патарена. Херцег Стефан је помагао деловање

крсташког рата иступајући као православац. Двогодишња акција краља Томаша слабо
је позната. Многи патарени су под притиском прихватили католичку веру. Четрдесет
њих пребегло је у херцегову земљу. Турци су крајем 1459. године пљачкали херцегову
земљу. Опљачкана је и Милешева. Турско харање користио је Стефаница Црнојевић да
и сам плени о херцеговој земљи као турски савезник. Мир је склопљен децембра 1459.
године. Под турску власт је 1460. године дошла Сребреница, Зворник и Теочак. Херцег
је поручивао Венецији да долази време када ће га „Турци прождрети као толике друге
владаоце и господаре“. Тада је почео са одлучнијом политиком према Турцима.

Томаш је завршио живот под необичним околностима. Кружиле су приче да га је убио

брат Радивој у сагласности са Стефаном Томашевићем, подржан од Матије Корвина и
Мехмеда. Гласине о неприродној смрти проширио је пушкар Јерг из Нирнберга.

ПАД БОСНЕ

Томашева смрт није имала неповољне последице по Босну. Стефан Тоашевић је

постигао мир са херцегом Стефаном. Обојица су се обратили папи који шаље свог
легата новембра 1461. године и крунише Стефана за краља. Херцега је на свечаности
заступао млађи син Влатко. Матија је примио новог краља у милост тражећи од њега
да Турцима не плаћа харач. На Порти је већ донесена одлука да се Босна освоји.
Највећи ударац јединству Босне задао је херцегов син Владислав. Он је 1461. године
поново ушао у сукоб са оцем. Након краткотрајног прекида, сукоб је поново плануо
1462. године. Херцег је 1452-3. године обећао да ће поделити земљу међу синовима,
остављајући мањи део мајци за издржавање. Владислав је добио три града у источном
делу земље. Он је 1462. године захтевао половину очеве земље. Лично је отишао
султану нудећи му 100.000 дуката (које би позајмио од Венеције и Дубровника) у
замену за трупе. Мехмед је уцењивао херцега тражећи од њега 100.000 дуката и три
града (укључујући и Клобук). Забранио је херцегу везе са Венецијом и папом. Херцег је
све одбио. Први напад уследио је почетком 1463. године. Део султанове војске дат је
Владиславу. Херцег је потучен на реци Брезници. Владислав је дошао на власт. Султан
је маја лично дошао у Босну. Турска војска је подељена. Један део је послат на Саву да
спречи угарског краља да пошаље помоћ. Мехмед је са другим делом отишао пред
Бобовац, док је Махмуд-пашу послао под Јајце. Краљ Стефан, који је резидирао у Јајцу,
бежао је на запад. Махмуд-паши је поверено да га ухвати. Краљ се затворио у тврђави
у Кључу. Његова војска разбијена је пред зидинама града те је Стефан, као некад у
Смедереву, отпочео са преговорима. Споразумео се да преда румелијском беглербегу
тврђаву у замену за слободан пролаз. Махмуд-паша га је, међутим, ухватио и предао
султану. Овај није хтео ни да га погледа, већ је наредио да му се одруби глава. Већина
босанских градова се после тога предала без борбе уз обећање да ће браниоци бити
поштећени. Султан је наводно освојио 117 градова. Херцег је сачувао главу тако што се
укрцао на млетачку галију која га је склонила у Приморје.

САДРЖАЈ:

1. Владавина Стефана Дабише

2. Међувлашће Јелене Грубе
 3. Босна на почетку 15. века
4. Босанско-угарски сукоби
5. Почетак турског притиска
6. Владавина Твртка II Твртковића
7. Почетак владавине Стефана Томаша
8. Други конаваоски рат
9. Ратови са Турцима
10.Пад Босне

СЕОБЕ СРБА У 14. И 15. ВЕКУ

Портал Порекло објављује текст историчара и члана САНУ Симе

Ћирковића (1929-2009), једну од највреднијих анализа историјских
трагова и записа о великим сеобама српског народа у краљевину
Угарску у XIV и XV веку
Научну литературу о најстаријем таласу сеоба у Угарску, карактерише огромна
несразмера између величине и значаја теме и пажње и интереса који је
привукла. Не може се тврдити да наша историјска литература није имала
отворене очи за велика померања народа, за промену позорнице на којој су се
одигравали поједини чинови српске историјске драме. Напротив, она је све
промене места радње примала к знању и укључивала их као нешто природно и
по себи разумљиво у излагање политике и сваке друге историје; није се
бринула за сама пресељавања, за драматичне догађаје који су их пратили,
трагичне околности под којима су напуштана стара насеља и ништа мање
тегобе прилагођавања новоме амбијенту. Небрига се може објаснити двојаким
утицајима, с једне стране малобројним и фрагментарним изворима, а с друге
стране, привлачношћу и надмоћи оне сеобе која је названа „великом“. Све оно
што се десило раније у сенци је сеобе под Чарнојевићем, а од ње су изводили
своје порекло не само породице и насеља, него у популарним представама
српски народ Војводине.

Ту широко распрострањену заблуду нису, наравно, делили учени познаваоци

историје. Већ је Павле Јулинац знао за деспоте из куће Бранковића у Срему, а
Рајић је о њима и Јакшићима опширно писао. Ако је остало неке сумње, морала
су је развејати издања турских дефтера за освојене делове Угарске са
мноштвом српских и словенских имена насеља и становника на веома широком
простору. Масовно српско присуство на великој територији од Коморана до
Ердеља у другој половини XVI века није могло бити спорно, али су остале
многе недоумице у односу на хронологију досељавања, области из којих су
дошли, распоред на новом земљишту. Питања о старом завичају, племенској
припадности, о даљем пореклу ретко су и постављана. Нису немар и лењост
учинили да историчари оставе без одговора та питања о сеобама, него је то
условила невоља. Извори су малобројни, атомизовани, распршени по тешко
приступачним едицијама, претешки за интерпретацију. Отуда су и одговори
били уопштени, повучени најгрубљим цртама, које су као узроке за покрет
становништва наводиле турску опасност и глад, сеобе на север везивале за
време после косовског боја, деспотске поседе, за бежање пред Турцима и
образовање бедема за одбрану угарских граница. На то се своди сажетак
недовршеног поглавља о миграцијама у Јиречековим предрадњама за Историју
Срба.

Код Срба пресељених у Угарску најпре се почела у модерном смислу

истраживати историја; они су добили добре опште прегледе — сетимо се дела
Радонића и Ивића — а нису били занемарени ни у регионалној и локалној
мађарској литератури XIX века, па ипак ми данас немамо историје тих
предчарнојевићевских сеоба, као догађаја, који су утицали на судбину великих
маса становника и ситуацију пространих области и на југу и на северу. Можда
смо се историји тих раних миграција највише приближили сразмерно недавно, у
другој књизи Историје српског народа (1981), настојећи да се препознају
поједине етапе и струје сеоба, проблеми у новој домовини.
Усредсређујући се овога пута на саме сеобе и настојећи да излагање добије
што је могуће потпунију емпиријску подлогу, свесно ћемо избегавати оно што је
опште, што представља оквир ситуација у којима долази до сеоба, јер су
основни елементи овом аудиторију добро познати. Истраживачке инструменте
усмерићемо према миграцијама, настојећи да искористимо грађу сабрану
стрпљивим радом генерација истраживача.

Оставићемо по страни тиха померања као што су разграњавања влашких или

арбанашких катуна, затим осцилаторна кретања тзв. трансхумантног
сточарења, периодично смењивање живота у планинским испашама и
зимовиштима; премештаје у оквиру унутрашње колонизације у време
демографског притиска. Иако код овог предмета нема нарочитих
концептуалних тешкоћа, ипак можемо као критериј разграничења узети однос
времена и простора: уколико померање становништва дуже траје и уколико
мањи простор захвата, утолико је мање интересантно за историју миграција. С
друге стране, што је већи број људи захваћен утолико је премештање за нас
занимљивије. У вези с тим морамо увести модификацију допуштајући да
интерес привуку и сеобе сасвим малих група, чак појединих породица, уколико
су оне већег значаја.

По природи својој наша изворна грађа настала је у црквеним и феудалним

срединама, па изражава интересовања и вредносне оријентације врхова
друштва, има у виду далеко више кнежеве и господу, моћнике и владаре, него
мали свет који се појављује као анонимна маса статиста у великим догађајима
или му се посвети пажња код масовних страдања и патњи. Социјална
условљеност наше грађе и једностраност која из ње проистиче не могу се
анулирати ако хоћемо да останемо емпиријска дисциплина, не можемо
претпоставкама или дедукцијама уводити народне масе. Не морамо, наравно,
феудалне представе о свету и друштву, о људском положају conditio humana,
прихватити као своје и давати им универзални карактер; дужни смо да укажемо
на изобличеност и једностраност.

Бежање пред Турцима, прислно пресељавање Београђана у Цариград

Најпогоднију полазну тачку за наше разматрање могу представљати изричити
подаци извора XIV и XV века о премештањима маса становништва, и то не
уопште, у Европи, него на овом тлу са кога полазе сеобе које су предмет нашег
излагања. Има таквих података који потврђују резоновања историчара, који су
ратовима и пустошењима приписивали да су изазивале сеобе. У једној повељи
из Душановог времена изричито се спомиње „када су пленили Турци Анатолију,
тада су дошли слободни људи из Грка на црквену земљу у време светога
краља“. Бежање пред Турцима не може да изненади кад се има на уму оно што
извори говоре о плену из земаља које Турци пустоше, у коме су увек били и
људи, вођени у робље и касније продавани. Остали су и описи људи, жена и
деце, у дугим поворкама везаним коњима за репове. Из историје турских
освајања овакви подаци су познати, па их није потребно овде опширно
наводити. Издвајам овде само неколико сведочанства из времена око првог
освајања Деспотовине (1438—1440) због тога што садрже бројеве који су,
вероватно, претерани али могу да дочарају величину депопулације. Фрањевци
из Цариграда јављали су да је из Србије одведено 1438. више од 60.000 душа,
из Ердеља исте године 30—40.000, из целе Југоисточне Европе за две године
1439—40. укупно 160.000, односно за период 1436—1442. исти извори
процењују да је одвучено више од 400.000 људи. Бележе се и губици на
путовањима: у зиму 1440. од 7000 заробљених у Србији 3.000 је умрло од
хладноће и напада звери.

Поред овог одвлачења људи у робље ради продаје, веома рано се јављају
сведочанства о одвлачењу становништва у оквиру колонизационе акције. О
страдању Митровице после никопољске битке, о коме знају домаћи угарски
извори, српски летописи бележе под 1396: „Сије лето Турци на Угре војеваше,
Дмитровце преселише у Брусу“. Из 1466. имамо познати савремени запис о
пресељавању становника Охрида у Цариград. После освајања Београда
његови становници су пресељени у околину Цариграда, где су им трагови до
данас остали сачувани.

Колонизационе акције с политичким циљем предузимали су и српски владари.

Немамо података о пресељавању с једног поседа на други, што је честа појава
у другим земљама, али имамо изричито сведочанство о томе да је Душан
после освајања Бера (Верија) отерао старе становнике и довео своје људе:
„Већину њих (тј. житеља Верије) ако не и све, Краљ освојивши град прогна, а
пошто се још увек плашио од одметања града, насели не мало војника и неке
од својих великаша“ — прича Јован Кантакузин.
Имамо података о напуштању земље и бежању због глади. Познате су нам
само групе изгладнелих јадника које су се упутиле у Дубровник да би ту нашле
спас или се укрцале у бродове и прешле на другу обалу Јадрана. Од таквих
пресељеника потичу бар неке међу јужнословенским колонијама у Италији.
Дубровник је пред овим „гладницама“ (фамелици), нарочито бројним 1454.
године, затварао капије у страху од зараза и нереда. Остали су потресни описи
како су са обала преклињали и богорадили да их приме у барке и одвезу и тако
спасу.

Прелазак границе на Сави и Дунаву

Ових неколико података смо навели да би се видели типичим узроци
напуштања огњишта, који су деловали и на већи део сеоба у Угарску у XIV и XV
веку. Остаје нам да се осврнемо и на ситуацију дуж границе коју су сеобе
прелазиле. Битна је разлика између периода када је дуж Саве и Дунава ишла
граница Угарске и Србије и периода када су се до те исте границе трајно
проширили Турци. Добро је познато да су тврђаве на граници: Мачву, Београд,
Голубац имали под својом влашћу угарски краљеви, а у неким периодима и
појас територија у Мачви и Браничеву, касније само у Мачви. Смењивали су се
периоди мира са периодима непријатељстава, честих нарочито за владе
Милутина и Душана. У мирним временима граница се прелазила на уходаним
местима, трговало се и размењивало, али нису забележена померања
становника слична онима из XV века. Већа пустошења и страдања области с
једне и друге стране границе почињу, како су тачно уочили историчари прошлог
столећа, убрзо после косовске, и имају неједнак ритам зависан од односа
Угарске и Србије са Османлијама и од мере турског експанзионизма,
Владавине Бајазита I, Мурата II и, нарочито Мехмеда П, одликују се
агресивношћу, чије последице допиру до крајева за које смо овде
заинтересовани, а изразито затишје влада 1402—1425, када су Турци
првенствено забављени унутрашњим борбама међу Бајазитовим
наследницима.

То се поклапа са владавином деспота Стефана, када су изразито добри односи

између Угарске и Србије, и када су области с једне и с друге стране границе
тешње повезане него икад раније. Док смо из претходних периода обавештени
скоро само о утврђењима, сада се може коистатовати и успон градских
насеља, старих као што су Београд и Браничево или нових као што су
Рудишта, Заслон, Смедерево на јужној, а обновљена Митровица, Земун, Ковин
и Харам или Храм на северној страни река. Четврт века слободног кретања
преко граница и редовних трговинских веза олакшало је приближавање
житеља раздвојених границом упознавање области на другој страни и
поспешило нека тиха и дуготрајна померања становништва, којима се ток не
може пратити, али се виде резултати.

Овом периоду мира следи, као што је добро познато, још четврт века једнаких
општих услова што се српско-угарских односа тиче, али различитих по томе
што су територије с обе стране границе биле кад чешће кад ређе погођене
турским провалама и пустошењима, што је пратила депопулација и што је
давало повода за сеобе и померања становништва.

Пад Српске Деспотовине 1459.године

Прелом настаје падом Српске Деспотовине 1459., коме као нека предигра
претходи привремено освајање 1439—1444. године. Утврђења јужно од Саве и
Дунава, с изузетком Београда, не бране више као предстраже Угарску,
претворена су у гнезда из којих се мањи или већи одреди могу залетати на
угарску територију и пленити је и пустошити. Сава и Дунав после 1459.
раздвајају непријатељске државе, разграничавају хришћански и исламски свет.
Ипак, после неког времена, политиком офанзиве и одмазде у време краља
Матије Корвина, успостављен је ред на граници и у време кад нису била на
снази формална примирја. Мира са непријатељима хришћанства није могло
бити, по речима краља Матије, али примирја су склапана почев од 1479., и она
су забрањивала упаде преко границе, што се називало „харамлук“ или „чета“,
допуштала прелазак границе на одређеним местима и предвиђала механизме
за решавање спорова. О приликама на граници биће још речи поводом
појединих таласа сеоба, овде је важно истаћи разлику између периода рата и
периода кад је владало примирје, време ратовања било је и време сеоба.
Такав режим је владао све до освајања Београда и Срема.

У складу са тим битно различитим ситуацијама намеће се сама од себе подела

на два периода: први до 1459. и други до 1521, али ћемо га ми пратити само до
краја века. Ако бисмо пре но што се упустимо у покушај реконструисања
историје појединих сеоба, једним погледом обухватили сва кретања према
северу у првом периоду, морали бисмо запазити два тока сеоба: један тих,
постепен, континуиран, једва приметан кроз расположиве изворе, и други,
боље осветљен, динамичан, испрекидан. Први је захватао мале људе у
великим масама, други великане и феудалну господу, појединачно или у малим
групама. Две струје теку одвојено, тек понекад се укрштају, рецимо у
случајевима када пресељена властела на своје нове поседе доводи своје
сународнике из старог краја.
Насељавање браће Краљевића Марка у Угарску
Међу великашима су први нама познати пресељеници синови краља Вукашина
Андријаш и Дмитар. Они нису напустили земље у Македонији приликом турског
освајања 1395, него су се, како однедавно знамо, разишли са братом Марком
још у пролеће 1394. године. У Дубровнику су подигли своје делове од сребра
које им је отац похранио пре више од четврт века, и одатле пошли у Угарску.
Тамо су ступили у службу краља Жигмунда Луксембуршког. Андријаш је у току
следећих пет година нестао, док је Дмитар оставио трага у документима (до
1407), записан као син краља Вукашина, кастелан града Вилагоша и жупан
зарандске жупаније. У вези са њиховом судбином вреди се присетити
чињенице да је Марко као турски вазал погинуо у бици на Ровинама маја 1395,
када су му браћа већ била у служби краља Жигмунда, и кад су, највероватније,
били у табору краља и војводе Мирче. Расцеп у породици ће свакако играти
неку улогу у настајању епских песама о Краљевићу Марку и брату Андријашу,
омиљеним јунацима „бугарштица“.

Деспот Стефан Лазаревић био је други угледник који се на особен начин

усталио у Угарској. Као вазал краља Жигмунда од 1403—04. он је добио прво
Београд, Мачву и Голубац, некад спорне градове и територије, а затим пре јула
1411. и простране поседе у Угарској. Властелинство деспота Стефана се
састојало од неколико комплекса: 34 села око града Дебрецина и трговишта
Бесермења, 15 села и селишта у сатмарској жупанији са рударским насељима
Сатмар, Немци, Нађбања, Фелшебања, био је жупан три жупаније. До времена
Ђурђа Бранковића укључени су и други поседи: Апатин и Арањан у бодрошкој
жупанији, град Бечеј на острву у Тиси, трговишта Бечеј и Бечкерек у
торонталској жупанији, Ђурађ је имао и градове око Тисе (Токај, Таља, Регец),
после пада Смедерева добио је већ споменути Вилагошвар са стотинак села, а
имао је и Сланкамен и још два села у сремској и 7 села у бачкој жупанији.
Нису само српски владари стицали поседе у Угарској, већ и њихови великаши.
Познати су мали делови поседа истакнутих појединаца: челника Радича,
војводе Михајла, протовестијара Богдана, неког Владислава, који је забележен
као „барон“. Не можемо се опширније бавити деспотским и великашким
поседима у Угарској иако је то веома значајна и привлачна тема, нарочито
проблеми њиховог очувања и губљења, морамо се ограничити на оне аспекте
који су ближи сржи наше теме. Пре свега, споменута господа нису трајно
живела на својим угарским поседима, за Ђурђа Бранковића знамо да се
склонио пре пада Смедерева, и да је касније, у данима опасности, премештао
своју ризницу. Поседи су поред економске намене и функције прибежишта
служили и томе да српске феудалце јаче вежу за Угарску Краљевину, да их
укључе у њен одбрамбени систем итд. Значај ових првих поседа је био у томе
што су служили као пример и образац српској господи друге половине XV века.
Са гледишта наше теме значајна је и улога у пресељавању становништва из
Србије, о којој имамо две врсте сведочанства. С једне стране се види да су
чиновници и заступници деспота на њиховим поседима бивали бар делом
Срби. Брајан се звао поджупан торонталске жупаније, Влатко је био кастелан
Вилагоша, Брајислав се звао његов заменик. С друге стране, из времена
наследника краља Жигмунда и каснијих владара имамо саборске одлуке и
декрете којима се деспоту Србије, цељском Грофу и другима забрањује да
своје поседе, тргове, утврђења и градове уступају странцима или дошљацима,
смели су постављати само Угре, што је значило поданике угарског краља.
Улога деспотских поседа у насељавању може се проценити и по томе што се
групе српских насељеника изван појаса уз границу најпре налазе у крајевима
где су били делови деспотског властелинства.

Тихо пресељавање „малих“ људи

Она друга тиха струја остаје знатним делом неприметна, једва препознатљива
по својим резултатима. Података има тек толико да можемо запазити неку
врсту нагиба, којим се популација слива од југа ка северу. Саву су прелазили
ратници и угарски државни достојанственици накратко, долазећи са севера, док
су мали људи идући у супротном смеру остајали трајно иза границе. Тешко
бисмо и то могли констатовати да није података о црквеној ситуацији. У
пописима сакупљача папске десетине из тридесетих година XIV века парохије
уз Саву су сиромашне, некад без икаквих прихода због јеретика и шизматика.

Одавно су позната сведочења из 1437. о деловању чувеног фрањевачког

проповедника фра Јакова из Марке, која су дали жупан пожешке жупаније и
бискупи сремски и босански, тврдећи сваки за себе али сагласно да „већи део
споменутих крајева Срема настањују Рашани, иако неки градови и села важе
као хришћански (тј. католички), у већини живе Рашани и Босанци измешани са
хришћанима (тј. католицима)“. У једном од тих формалних сведочанстава каже
се да и „на другој страни Дунава, приближно у дубини од једне миље, такође
живе измешани Рашани, босански јеретици и хришћани (тј. католици)“. То је,
наравно, недовољно за процену бројности и удела дошљака у укупној
популацији, али је довољно да потврди присуство таласа досељеника, који ће
бити збрисан догађајима средином века.

Нешто слично се може запазити и на дунавском делу границе. Већ почетком XV

века Ковин и села под градом, Баваниште и Скореновац, имају српско
становништво. Пратећи судбину тих људи, овде можемо запазити смењивање
миграционих таласа. Ситуација се темељито изменила у време када су Турци
1439. опседали Смедерево. Тада се Један турски одред пребацио преко
Дунава, опленио насеље Ковин (не тврђаву) и одвео део становника у робље.
Други део становника Ковина и споменутих села није сачекао турски напад,
упутио се са женама, децом, имовином која се могла носити у унутрашњост
Угарске „склањајући главе под туђе кровове“, како о њима каже савремени
текст. Наишли су на погодно место, опустело седиште код цркве светог Аврама
на острву Чепел, јужно од Будима. Оживели су насеље и пренели на њега име
свога старог завичаја, тако да ће се звати Горњи Ковин или Српски Ковин,
Рацкеве. Континуитет са Ковином на Дунаву наглашен је и у повластицама, које
је становницима новог насеља потврдио краљ Владислав I у октобру 1440. Тим
привилегијама ковинским треба захвалити за оно мало што знамо о сеоби
Ковинаца. А привилегије су, да споменемо још и то, направљене по обрасцу
оних које је 1428. издао краљ Жигмунд Бугарима који су добегли и били
насељени на острву Рожд, поред кога се развило насеље Сентандреја. Трагови
њихови су остали све до велике сеобе.

Насељавање Срба уз Тису

У то бурно време једна група Срба је пошла уз Тису и населила се пре 1442. у
жупанији Спољни Солнок, у близини једног комплекса деспотских поседа. Није
познато одакле су ови Срби дошли, али се може с разлогом претпоставити да
су из Деспотовине, јер су имали статус „краљевских Раца“ (Rasciani regales),
потчињени су били краљу, имали војводу који се звао Јаков, можда је то
родоначелник Јакшића, и „капетане или судије“, који су се звали Ђорђе, Павле
и Радослав. Није познато да ли се ова група вратила по обнављању
Деспотовине 1444. Из првог периода нема других вести о сеобама, али има
података о групама Срба или појединцима доспелим у места далека од
матичне земље. Такву групу сусрећемо 1453. у Вилагошвару, сигурно у вези са
деспотским поседом, село са српским именом Рацфалу 1454. у далекој
хевешкој жупанији.

Први период можемо заокружити истичући важну чињеницу да су у периоду

унутрашњих борби од 1445. а нарочито од 1448, између странке Хуњадија и
странке Цељског, у коју је био увучен и Ђурађ Бранковић, сва деспотска добра
постепено одузета, тако да у тренутку пада Србије 1459. ниједно село није
било у рукама потомака Ђурђа Бранковића. Томе треба, вероватно, приписати
чињеницу да коначно освајање Деспотовине није пратио егзодус властеле у
правцу Угарске, како би се очекивало имајући у виду односе из времена краља
Жигмунда и деспота Стефана. Једна од тешких последица унутрашњих
страначких борби је била и у томе, да је Угарска престала бити гостољубива
средина за српске ратнике и властелу. Она ће то поново постати неколико
година касније захваљујући свесном и упорном ангажовању краља Матије
Корвина.
Долазак Рашана у опустошени Срем
Један савремени извор може да нас уведе у прилике на почетку другог
периода. Угарски великаш из околине краља Матије обавештава из Тате свога
кореспондента у Чешкој у новембру 1463. о краљевим успесима постигнутим
освајањем Јајца (тврђава још тада није пала), Звечаја и северне Босне. У
Угарском Краљевству — каже он — више нема страха од Турака, јер од
Београда, где се Сава улива у Дунав примећује писац, дуж Саве, краљ је
наредио да се подигну утврђења на местима где су Турци током више
протеклих година провинцију сремску, на овој страни Саве, нападали ради
пустошења. Поставио је краљ капетана тога дела краљевства господина Петра
де Закол, жупана Тамишког, који је прошлога лета победио војску Али-бега. Већ
сада се из тих тврђава плене области краљевства Рашке, одакле је раније
било нападано ово краљевство, и сада ће се из плењења краљевства Рашке
преобразити сремска провинција, јер Рашани долазе на ову страну Саве да
населе пуста места.

Ово ретко информативно а слабо запажено место, упркос оптимизму,

нереалном у светлости каснијих догађаја, реално осветљава ситуацију на
граници. Оно је настало у периоду равнотеже када је ланац тврђава на тлу
Босне (Звечај, Сребрник, Теочак), дуж Саве (Митровица, Купуник, Барич,
Београд), дуж Дунава (Ковин, Харам, Дранко, Ласловар, Оршава, Северин)
успевао да пружи заштиту становништву иза граничне линије. Томе је
претходило неколико година, то је тачио од 1459, турског пустошења у којима је
Срем, како се види опустео у великој мери. Са гледишта наше теме веома су
важне околности које из тога следе: бар један део ранијих досељеника у Срем
морао је тражити прибежиште дубље у унутрашњости, као што се то чинило
1439; а затим, територија Срема је остала пуста вапијући за насељавањем,
које краљеви браниоци граница постижу милом или силом, пленећи суседне
области на турској страни границе.

Обавештења из наведеног писма потврђују и неке изјаве самога краља Матије,

а још више његова политика у следећим годинама, заокупљена оживљавањем
опустелих области. У једном писму Венецијанцима из 1462. краљ се жалио да
су у протекле три године, дакле од 1459, Турци из његове земље одвукли више
од 200.000 становника. (Овде морам приметити да је услед неспоразума у
једној старој мађарској збирци регеста овај број тако употребљен као да се
односи на становнике Србије који су прешли у Угарску. Радонић га је у том
смислу употребио у својој на француском објављеној краткој историји Срба у
Угарској, одатле су је преузели Јиречек, затим Ивић, а касније је безорој пута
поновљено, и тешко и споро ће се та грешка отклањати.) Надокнађивање тог
губитка краљ Матија је схватио као своју владарску мисију. Извори из каснијих
година показују да је веома озбиљно схватао популациону политику, да је
препознавао њене различите димензије, да није престајао да изналази
решења. Једно од средстава те политике састојало се у привлачењу и
позивању српске властеле заостале на турској територији. За кратко време
придобио је неколико угледних породица и појединаца уступајући им поседе и
додељујући достојанства. Тако су краљу пришли Дмитар и Јован Јакшићи,
којима је 1464. дао властелинство око града Нађ-Лака. Најкасније до средине
те године дошао је краљу Вук Гргуревић, унук Ђурђа Бранковића, коме је
додељена деспотска титула вакантна од 1459. Те године је преко Дубровника
дошао Милош Белмужевић, који се у своме тестаменту сећао „када дојдох до
поганех на угарски арсаг в дни светлога краља Матејаша“. Он се присетио
позива и обећања вере да је дошао „на његове светлости крстјанство и веру и
све угарске велике и мале господе веру“. Од раније су код краља били
Владислав Херцеговић и син Балша, а придружили су се до 1466. Иваниш
Влатковић, Радич Бановић из Босне, Гргур Поповић из круга Бранковића.

Догађаји из каснијих година јасно показују да се краљу Матији исплатило оно

што је уложио у угледне дошљаке из Србије и Босне. Добио је способне
ратнике, који су окупили своје земљаке, заповеднике личних бандерија или
одреда краљевих најамника, нарочито лако оклопљене коњице, коју су
већином сачињавали Срби, заповеднике тврђавских посада, окретне
преговараче, посебно с Турцима. Неки од тада досељених Срба су се
прославили јунаштвом као деспот Вук, браћа Јакшићи и Милош Белмужевић, и
уздигли у ред угарских великаша.

Угари преузели турске методе према досељеним Србима

Код велике масе ситних људи помоћу којих је требало оживети насеља и
обрађивати запуштена имања, краљ се није ослањао на спонтано досељавање
— сувише велики бројеви су били у питању — већ је посегао за турским
методама. Како је сам писао, он је желео да људима са непријатељске
територије насели своје запустеле области, па је од самог почетка војне акције
повезивао са извођењем становништва са турског подручја. У тој врсти
популационе политике, која је доносила велика страдања и патње српском
живљу под турском влашћу у областима близу границе, краљ је наилазио на
две врсте сметњи. Једну је чинио турски одбрамбени систем, веома сличан
угарском, ослоњен на посаде у тврђавама и мрежу ухода и шпијуна, чији је
задатак био да онемогући изненађења. С краја века имамо савремене
извештаје о изјаловљеним нападима због тога што се становништво
разбежало, обавештено о предстојећем походу. Друга сметња је долазила из
сопственог табора од стране неких заповедника који су одбијали да одводе
после похода људе у робље, јер им то хришћанска савест није дозвољавала.
Краљ Матија је због тога тражио од папе опроштајницу, која би изричито
дозвољавала да се људи ухваћени у непријатељској земљи могу довести,
населити у његовој земљи или држати као робље. Колико се може разабрати,
та контроверза је проистекла из мешања аргумената, земља је била
непријатељска, али су становници били хришћани. Срби су одвлачени преко
границе али нису држани у кући као робље нити продавани, него су
насељавани на опустела земљишта обрађујући их као и остало
земљорадничко становништво Угарске. Угледни заробљеници су држани у
ропству ради откупа и у ратовима међу хришћанским државама. Краљ Матија
се, као што ћемо видети, том врстом скрупула није дао зауставити.

Он је у Риму имао још једну занимљиву интервенцију, тражио је, наиме, да се

од стране Турака одвучени супружници сматрају за мртве, тако да они који су
преостали, могу склопити други брак. У својим захтевима указивао је на штету
која настаје за државу: није се рађало потомство, растуране су баштине, јер су
људи одлазили у туђе земље. На једном другом месту сам упозорио на то, да
је краљева брига о повећању становништва умела да добије необичне облике.
По сведочењу бресланског бискупа Еменлоера, приликом освајања града
Костолања затечено је у тврђави 400 хуситских жена, које је краљ Матија
послао у Срем да их поудају за Србе. Очигледно у поново колонизованом
граничном Срему недостајало је женскиња, а у односу на јеретике и шизматике
нису искрсавали проблеми због неразрешивости брака.

Контраверзни бројеви пресељених људи

Краљева политика пресељавања најпотпуније долази до израза у неколико
ратних операција о којима су сачувани савремени извештаји. У некима од њих
су наведени и бројеви пресељених људи, претерани, колико се могло утврдити.
За време ратовања у Босни у јесен 1463. треба да је од Турака ослобођено
15.000 хришћана и одведено у Угарску. Приликом ратовања око Шапца,
Зворника и Смедерева у зиму 1475/76. не спомиње се одвођење становника,
вероватно због тога што су операције биле у домашају краљевих ратника међу
којима је било егзодуса, пратили су походе које је краљ Матија упутио на
Србију и Босну 1480. и у Србију 1481. Сваки од похода на Србију, ишли су
долином Мораве, други чак до Крушевца, био је праћен огромним бројем
исељених становника, по 50.000 што само у две године износи 100.000 душа.
Извештаји помињу огромно дугу поворку кола на којима су биле породице и
ствари пресељаваних становника, затим тешкоће на путу због рђавих
временских прилика, техничке проблеме пребацивања преко Дунава. После
другог похода досељеници су доведени у темишварски крај, одакле су се
сигурно разишли по иначе слабо насељеном Банату и Поморишју, у које су
Срби доспели већ ранијим сеобама мањих група. На другом месту сам изразио
сумњу у тачност бројки које наводи сам краљ у писмима, ослањајући се на
вести својих заповедника. То би значило да се на турској територији, која је
била у домашају краљевих ратника међу којима је било и много Срба, угасило
око 20.000 огњишта или 1.000 села, а то би покривало површину од 6 нахија
величине београдске из почетка турске власти. Но, ако је стварни број
пресељених био знатно мањи, чак упола мањи, опет то значи огромне
пертурбације на обе стране границе. Треба само помислити на празан простор
који је остао у Поморављу и сетити се да су дефтери из 1468. и 1476. говорили
о сточарима који су у те крајеве сигурно насељени после пада Деспотовине.
Сеобама из 1480. и 1481. морала је уследити нова колонизација, која је довела
већ трећи талас становништва. А довела их је сигурно, јер је у походу 1493,
настављајући политику Матије Корвина и после његове смрти, капетан Доњих
Крајева Павле Кињижи, повео велики број становника из шире околине
Смедерева и населио их у Угарску. Међутим, у походу у Посавину 1494. Турци
су, сазнавши шта се спрема и становништво склонили у оближње планине,
вероватно Цер. У последње три деценије XV в. било је сразмерно дугих
периода формалног „примирја“, кад се преговарало и о одвученом
становништву, при чему су се захтеви и једне и друге стране потирали. Иначе
су се Турци залагали за то, да се забрани кретање преко граница, док су га
Угри одобравали, не бојећи се бежања са свога подручја.

Олакшица за досељене Србе – ослобађање од плаћања црквене

десетине
За српске исељенике из времена краља Матије веома су важна била настојања
да им се положај олакша и да се трајно вежу за угарско тле. Највише ту долази
до израза у верским односима. Одлукама сабора, досељени Срби су, као и
остали православци били ослобођени плаћања црквене десетине, коју је
убирала католичка црква. Од њих је упимана новчана дажбина „хришћански
дипар“, чији је износ постепено увећаван. Ако би католик и православац
заједнички обрађивали земљу, десетина је давана само од половине католика.
Ипак је било спорова, понекад оштрих, али спорова је било и међу прелатима и
феудалцима католицима. Краљ Матија је 1477. код папе Сикста IV
издејствовао енциклику којом се католичким прелатима и свештенству у
Угарској препоручивао толерантан став према иноверним дошљацима. Папа је
тражио да хришћане грчког обреда не избегавају, не вређају у проповедима, да
их не жигошу као неправилно крштене, да их примају у католичке цркве и
сахрањују у католичка гробља кад то затраже, да им не ускраћују обреде ако
нема православних свештеника. Све је то требало да придобије за католичку
цркву и олакша покатоличавање. Међутим, са Србима се пресељавало и
свештенство, које је одржавало везе са Светом Гором и православном
јерархијом под турском влашћу. Старешина православаца у Угарској био је
београдски митрополит.

Иначе Срби досељени у овим првим таласима, у предмохачком периоду, нису

имали неке посебне привилегије, нити су живели по посебном праву. Положај
поједиица или породице зависио је од социјалне средине у коју би се укључио.
Земљорадници су обрађивали земљу под једнаким условима са другим
сељацима. Многи су захваљујући личној слободи и бројности породица били у
стању да прихвате неку плаћену војну дужност као хусари, „војници“ у посадама
тврђава или шајкаши. Потребе за ратницима су биле велике и удео Срба у
војним снагама све приметнији уколико је време протицало, све до Мохача и
покрета Јована Ненада.

Закључак: Пресељавања Срба су била принудна

Посматране у целини, најраније српске миграције показују извесне црте, којима
би вредело посветити више пажње но што је то могуће у закључку овог
предавања. Пре свега, оне су толико бројне и разноврсне да би се тешко могле
свести на један тип и приписати униформни узроци. Иако су у крајњој линији
иза свих или скоро свих догађаја повезани с Турцима, турским освајањима и
турском влашћу, ипак се поводи појединих миграција, па и читавих таласа у
знатној мери разликују. Из нашег истраживања, произлази, чини се, да је у
тадашњим кретањима становништва сразмерно мало спонтаности, а веома
много директне или индиректне принуде. Усудио бих се да додам да су
покренуте и премештане много веће масе становништва, него што се то
прећутно претпоставља, али наша историјско-демографска истраживања су
толико неразвијена да је прерано стављати у било какав однос ове
пресељенике према укупној тадашњој српској популацији. Најзад, ове ране
сеобе су веома динамичне, у појединим крајевима, као што су Срем, Посавина
и Поморавље и по три пута се сменило становништво у току једног столећа. О
томе ће ваљати водити рачуна у резоновањима о пореклу становништва, о
језичким појавама, народној култури итд.

ИЗВОР: Сима Ћирковић, историчар и члан САНУ, један од водећих

познавалаца српског средњег века

УСТАНАК НОВАКА БЕЛОЦРКВИЋА И НИКОЛЕ ЗОЈИЋА

Најзначајнији извор који помиње устанак из 1398. године је Житије деспота Стефана од
Константина Филозофа. Након Косовске битке, Стефан Лазаревић се повукао у матичне земље
где је покушавао да учврсти власт. Спроводио је политку смањивања личне власти крупних
великаша који су размишљали да се окористе неприликама након битке и да се осамостале.
Властела је настојала да се ослободи младог владара (у време Никопољске битке имао је 19
година) и да се потчини непосредно Турцима, чиме би повећала своју моћ и утицај.
Предводници побуњеника 1398. године су, према Константину Филозофу, су Новак
Белоцрквић и Никола Зојић, обојица са титулама војвода. На основу једне повеље манастиру
Хиландару из 1400. године сазнајемо да су се поседи Новака Белоцрквића налазили у долини
Топлице и на Хвосну. У долини Топлице држао је области око Беле Цркве (данашња
Куршумлија). Помиње се насеље Црколез које се налази на око 20 километара северозападно
од Пећи. Ово је једино познато место у Хвосну које је Новак држао. До Маричке битке било је у
рукама Вукашина Мрњавчевића, после тога накратко у држави Милоша Повика, па Николе
Алтомановића. Након расапа Николе Алтомановића, ова област улази у састав државе кнеза
Лазара. Вук Бранковић се после 1389. године шири на ове крајеве те је могуће да је Новак
прихватио његову власт иако о томе нема података у историјским изворима – Константин
Филозоф изричито наводи да је Новак признавао вазалан однос према Стефану Лазаревићу.
Други великаш, Никола Зојић, владао је рудничким крајем. Помиње се само у Житију 1398.
године и на неколико места у Краљевству Словена Мавра Орбина, такође 1398. године. Мавро
Орбин започиње историју о кнезу Лазару и његовој породици говорећи о проблемима са
којима се Лазар сусретао док још увек није учврстио своју власт. Он пише да је Лазар покорио
земљу краља Стефана све до Дунава, покоривши Растислалиће и другу властелу која је држала
речне покрајине: једне је затворио у тамницу, друге протерао, а неке путем разних уговора
потчинио својом власти. Никола Зојић и Новац Белоцрквић могу се убројити у ову трећу групу.
Никола Зојић је могуће признавао вазалан однос Николи Алтомановићу, али је касније
променио страну те је после 1373. године вазал кнеза Лазара. О економском значају области
Николе Зојића сведочи и чињеница да су Дубровчани тражили од њега да заштити њихове
трговце на својој територији. Писмо Дубровчана је из 1397. године и они моле Зојића да се
заузме својим угледом код Турака да се на његовим територијама несметано обавља
трговина.

Стефанова држава је средином последње деценије 14. века била у опасности од Угара.
Сачувано је писмо које је краљ Жигмунд упутио Тевтонцима којим их обавештава каква је
српска земља јер је вероватно намеравао да им је после крсташког рата повери на управу.
Стефану је због тога била потребна унутрашња стабилност, односно подршка властеле. Циљ
властеле био је да се осамостали, односно потчини непосредно Бајазиту (као што су то у 15.
веку учинили неки босански властелини). Константин пише да је 1398. године побуну подигла
властела коју је још Стефанов отац бацио под ноге. Именује Новака Белоцрквића и Николу
Зојића као предводнике побуњеника, са „другим неким“ чија имена не наводи. Стефанов
биограф пише да су побуњеници измислили многе кривице Стефана које су намеравали да
изнесу пред Бајазита; између осталог га оптужују за сарадњу са Угарима. Константин Филозоф
овде помиње и трећу личност побуне. Константин Филозоф не наводи титулу Михаила нити га
повезује са каснијим војводом Михаилом кога у житију помиње 1413. године. По избијању
побуне нашао се у кругу завереника. Поверен му је задатак да Бајазиту пренесе гласине о
наводној Стефановој издаји. Међутим, Михаило „увек благородан и веран Стефану“, се у
одсудном тренутку окреће против завереника и јавља Стефану о побуни. Новак Белоцрквић је
позван од стране Стефана да изађе на његов двор. Пошто није знао да је побуна откривена,
Белоцрквић се одазвао позиву. Стефан га је погубио. Никола Зојић, сазнавши за његову
судбину, бежи у тврђаву Островицу. Изгледа да је Николина жена, Витослава, била сродница
кнегиње Милице, а преко ње и Немањића. Због тога је Никола Зојић избегао побуну.
Присиљен је да се замонаши и више се не појављује у политичком животу Србије. Помиње се у
једној повељи кнегиње Милице манастиру Светог Пантелејмона.

Гушењем побуне из 1398. године Стефан је зауставио процес политичке децентрализације

своје државе. Остала властела вероватно му се предала без борбе. Тиме је Стефан и учврстио
своју власт. На састанку са Бајазитом 1398. године, турски султан саветује младог владара да
побије крупну и уздигне ситну властелу и тако учврсти власт у својој држави (Константин
Филозоф). Стефан је гушењем побуне спречио унутрашње немире за дужи период. Следећи
пут се за учвршћење власти морао борити тек 1409. године.

РУДАРСТВО У СРБИЈИ СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА И ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

Држава Стефана Лазаревића обухватала је области богате рудним благом. Период
мира одразио се на развој привреде у целини, па и на развој рударства. Циљ деспота
био је да повеђа приходе од рудника те је настојао да законским прописима учврсти и
среди положај рудара. Издао је законе за рудник и град Ново Брдо 1412. године.

Ново Брдо и Закон о рудницима

Ново Брдо је било највећи српски, али и балкански рудник. Први податак о Новом
Брду је из 1319. године. У Новом Брду копало се гламско сребро које је садржало
одређени проценат злата. Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића издао је
1962. године Никола Радојчић. Превела га је Биљана Марковић. САНУ је 1959. године
добила овај рукопис на поклон од амбасадора Франца Хочевара. Рукопис потиче из
друге половине 16. века, а Хочеварова жена купила га је на лицитацији после Другог
светског рата у Бечу. Закон о рудницима садржи: уводну реч деспота Стефана, правни
текст о рударству, изводе из Закона Новог Брда (23 члана) и завршну реч деспота.

Постојали су и други рукописи Закона о рудницима. Један је настао 1638. године у

бугарском месту Ћипровцу и писан је на латиници. Турски превод текста нађен је у
оквиру једног турског акта о Новом Брду из 1494. године. Дакле, укупно је постојало
три преписа Законика. У уводу се каже нешто о његовом настанку. Бајазит, син Мурата,
заузео је Ново Брдо и убио кнеза Лазара. Син кнеза Лазара се потчинио султану, након
чега му Бајазит враћа Ново Брдо. Власници рудника Новог Брда рекли су Стефану
Лазаревићу да познају закон кога поштују у складу са народним обичајима. Тада је
Стефан Лазаревић позвао 24 људи из Новог Брда и других рудника, који познају
законе, да закон о рудницима саставе писмено и да он на њега стави свој печат. Треба
приметити да се у тексту користи титула деспота коју је Стефан Лазаревић добио 1402.
године, након Ангорске битке у којој је заробљен Бајазит.

Турски превод има 35 глава и у њему, као и у латиничном преводу из 1638. године,
недостају одредбе о Новом Брду. Знатан део одредби преписан је из Саског закона из
времена Сулејмана Величанственог. У ћириличном тексту пише да је закон настао
6920. године, индикта 13. Година 6920. одговара 1412. години наше ере, али 13.
индикт се падао у 1390, 1405. и 1419. годинама Стефанове владавине. Према Сими
Ћирковићу, Закон о рудницима формулисан је 1390. године, а Стефан Лазаревић га је
потврдио 1412. године после погибије свога брата Вука. Он то објашњава обичајем да
владар након доласка на власт потврђује повеље. У овом случају, Стефан Лазаревић је
повратио територије којима је управљао његов брат Вук.

Статут Новог Брда

Статут Новог Брда једини је статут неког српског града из унутрашњости који је
сачуван. Представља партикуларни правни извор јер није важио у целој Деспотовини.
Оспорава се да је то статут јер га је донео владар, а не органи власти града. Постоји и
претпоставка да је Статут Новог Брда део већег Статута. Статут Новог Брда обухватао је
знатно мањи део градског живота од приморских статута. Ново Брдо није имало
градски патрицијат који је у Приморју бранио аутономију њихових градова. Аутономија
Новог Брда била је мања од аутономије приморских градова, али је била једнака
аутономији тадашњих градова Западне Европе. Град је имао свог кнеза, војводу и
неколико врста судова (царинички, рудни, ковнички и суд пред војводом или кнезом).

Статут не уређује питања која су обрађена у другим законским зборницима, нпр. у

Номоканону, Душановом законику, Синтагми Матије Властара и сл. (нпр. не садржи
кривично право јер је оно обрађено у Душановом законику). На челу града је кнез.
Аутономија Новог Брда огледа се у изборном кнезу (који има судска овлашћења, право
на печат и капелана, као и на преписку са властелом и владарем) и судским органима
(суди веће од 12 пургара). У рудницима је могло бити и неслободних људи; нпр. људи
неког манастира који има посед у градовима.

Остали рудници Стефана Лазаревића

Гламског сребра било је и у Јањеву док је обичног сребра било у Трепчи. У

копаоничком крају истичу се рудници Плана и Копорићи. Иза Новог Брда, други рудник
по значају била је Сребреница, а иза ње Рудник у коме је било сребра, олова и бакра.

Сребреница се у изворима први пут јавља 1352. године, али је настала неколико
година раније. Жигмунд је између 1411. и 1413. године дао Стефану Лазаревићу
Сребреницу. Босанци се нису помирили са губитком овог рудника, другог по значају на
Балкану. Након битке на реци Лашви (1415), расправљало се на русагу о нападу на
Сребреницу, али Босна тада није имала довољно снаге за то. У Сребреници је тада
живело између 4000 и 5000 људи. Сачуване су две разрешнице (издаване
дубровачким закупцима); једна из 1389. године, а друга из периода деспотовине,
између 1404. и 1409. године. Оне показују да сребренички приходи у периоду од 15 до
20 година расту чак седам пута. Сребреница се састојала из подграђа (неутврђени трг,
ту се одвија привредни живот) и утврђења Сребреник. Постоји још један Сребреник у
Усори и не треба га мешати са сребреничким утврђењем. Бројне податке о
Сребреници забележили су дубровачки грађани. Веома мало се зна о локалним
грађанима. Дубровачки извори и Константин Филозоф забележили су податке о
побуни становника Новог Брда против Стефана Лазаревића. Твртко I је, да би привукао
трговце у Сребреницу (била је прилично удаљена од Приморја) давао пореске
олакшице и ниске царинске стопе (неке царине и порези нису се чак ни плаћали).
Стефан Лазаревић мења ситуацију. У српској држави владар је одређивао царинске
стопе. Повећање царина и пореза вероватно је довело до побуне јер су трговцима
тиме смањени приходи. Константин Филозоф пише да је деспотов намесник бачен са
„полате“. Вероватно је то била његова резиденција у самој Сребреници. Морала је
имати више спрата јер је намесник погинуо приликом пада. Стефан Лазаревић се
сурово обрачунао са устаницима.

Отварају се и нови рудници: Бохорина, Крупањ, Зајача (Полимље), Рудиште (Авала) и

Беласица и Ковачи (Копаоник). Ископавало се 5,67 тона сребра годишње, односно 1/5
укупне европске производње у најгорем случају. Сребро се извозило најпре у
Дубровник, али и у Италију, Грчку, Египат и на Левант. Преко Угарске, српско сребро
стизало је даље у средњу Европу.

Рударство под Ђурађом Бранковићем

Приходе од рудника убирао је и Стефанов наследник Ђурађ Бранковић. Извор који

сведочи о пословању Новог Брда током његове највеће активности (1430-тих година) је
пословна књига Михаила Николе Лукаревића. Лукаревић нам даје имена великог
броја фоксера (рудара), плакаоничара, хутмана, трајбара и сл. Наводи и места порекла
својих дужника (историјско-географски подаци). Дугови су изражени у дубровачким
литрима, мера за тежину од око 300 грама (лака литра). Други извор који говори о
рударству током Ђурђеве владавине јесте Бертрандон де ла Брокијер у свом путопису
„Путовања преко мора“. Француски путописац забележио је да Ђурађ има прихода од
Новог Брда у износу већем од 200.000 дуката годишње. Пише и да би Ђурађ без
рудника изгубио своју земљу. Рудници су замрли 1439. године, а након обнове
Деспотовине не достижу своју ранију снагу. До видног опадања Новог Брда, Трепче и
Приштине долази 1449. године. Турци ову област коначно освајају 1455. године. Ђурађ
је имао приходе од рудника на основу регалних права. О његовом убирању прихода
сведоче и турски хроничар Дурсун-бег и византијски писац Критовул. Почетком 1458.
године рачунало се да Сребреница даје 30.000 дуката годишњег прихода. Ђурађ је у
Дубровнику заложио огромни депозит који се састојао од преко 1000 литара злата, око
3000 литара сребра (обичног и гламског), милион аспри у новцу и разно златно и
сребрно посуђе. Ђурађ је својим новцем исплаћивао данак султану који је до 1439.
године износио 50.000 дуката, а од 1444. године 60.000 дуката.

Рударска производња

Најосновнији рударски објекти биле су рударске јаме: рупе или фосе у дубровачким
документима. Углавном нису поседовали целе рупе већ само делове рупа. Познато је
да су се код нас, као и у осталим деловима Европе, рудници делили на више делова.
Сразмерно броју делова, власници су морали учествовати и у трошковима радова, а
према томе се одређивало и њихово учешће у добити. Рударску производњу водили
су удружени радници који су се називали „гварци“. У доба Стефана Лазаревића термин
гварак ретко се употребљава. Ни рударски закон Стефана Лазаревића, ни рударско
законодавство турског времена не откривају нам како се вршила подела рударских
јама и на колико делова су обично биле издељене. Тек из много каснијих података
турских власти видимо да су рудници дељени на 64, односно на 66 делова (15. век).
Неке јаме дељене су на четири дела, а има података и о подели јаме на тзв. ахтале тј.
на осмине. Ахтали су некад дељени на пола што значи да су јаме дељене чак на 16
делова. Дубровчани су поседовали и одређени број орти. Орат је добро познати
термин и значи место на коме рудник ради тј. ископава руду.

Јама у првој фази, док још није дошла до лежишта руде и није почела праву
експлоатацију, се називала шурф. Шурф је био под посебним правним режимом. Рад
се није смео прекидати дуже од три дана. Друга особина рударских јама је штолна,
хоризонтална галерија која је имала функцију да омогући проветравање и
одводњавање рупа испод којих је пролазила. У подацима о дубровачком пословању
штолна се помиње само једном, у Јањеву. Топионице су се називале „коло“ по
великом точку који је служио за покретање мехова. Понекад се уз рупе и кола
спомињу и млинови. Млин је био део постројења који је покретала вода; коришћен је
за покретање мехова, али и за друге послове, нпр. туцање руде.

Власник рудника имао је обавезу да га непрекидно одржава у раду, иначе је губио сва
права над њим. Ова обавеза изричито се наводи у Закону о рудницима деспота
Стефана и у турском рударском законодавству. За рударску производњу Дубровчани су
употребљавали немачки термин „паунати“ (немачки: грађење, копање, добијање
руде). У српским изворима је у вези са финансирањем.

УПРАВНО-ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА У ВРЕМЕ ДЕСПОТОВИНЕ

После 1402. године деспот Стефан Лазаревић је приступио реорганизацији државне

управе, са циљем јачања отпора према Турцима.

Уводе се власти као основне јединице управе на челу са бојбодама у чијим је рукама била и
војна и вицилна власт.

У српским земљама које су улазиле у састав сржаве Немањића, војводе ус до краја 14. века
потпуно потиснуле жупане, а већ у време кнеза Лазара и књегиње Милице, постају најбогатији
феудалци са богатим баштинама.

Пример таквих војвода су: Никола Зојић у рудничком крају, Новак Белоцрквић у Топлици и
војвода Обрад Драгославић у долини Ибра.
Управа над крајиштима прелази у руке војвода, а њихова улога се мења после 1402. године
када је деспот Стефан извршио реформу државне управе. Тада почиње права милитаризација
управе, а деспот за војводе поставља себиодане људе, након што је одузео моћ крупној
властели. Војводе деспота Стефана налазе се у положају намештеника и њему су лично одане,
он их по своме нахођењу поставља и смењује.

После смењивања оне губе титулу, што се војводама – великим баштиницима никада није
догађало.

Све власти осим Лепеничке, имена су носиле по утврђеним градовима, а после 1421. године,
управа са војводама на челу уведена је и у Зети. У Новом Брду први војвода јавља се 1410.
године. Најближи војводин помоћник у граду био је кнез.

Та реорганизација управе није обухватила и области Бранковића где су идаље остале кефалије
као главни носиоци локалне управе.

Власти су поступно увођене, тако да су неке формиране тек у време деспота Ђурђа Вуковића, а
територије које нису биле на удару Турака, нису ни претваране у власти. Па тако нпр. Мачва
није на овај начин организована све до 1459. године.

И назив неких звања из доба Немањића се временом губи, а јављају се нова са

сличним или истим садржајем. Нпр. Гуди се звање двородржице (управник двора), а јавља се
велики челник. Први познати челник био је Хребељан (1405), а најчувенији челник био је Радич
Поступовић. Протовестијара змењује ризничар итд.

Центар државне управе био је владарски двор, у време деспотовине то је прво био
Крушевац, затим Београд и на крају Смедерево.

Садржај: Сеобе Срба у 14. и 15. веку (чланак Симе Ћирковића), Устанак Новака Белоцрквића и
Николе Зојића, Рударство у Српској деспотовини, Управно-територијална организација