„...и остаде земља од свих добара лишена, од људи, и стоке, и других плодова.

Јер не бијаше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља, ни

спаситеља... И заиста, тада живи завидеше мртвима.“
 Османлије

Настанак Османске државе вођен је карактеристичном идејом тог доба. Газа је реч
која означава ту покретачку идеју, а значи свети рат против неверника. И то не само рат на
бојном пољу, где би се ширио исламски свет, већ рат у сваком погледу, онај који би довео
не до истребљења неверних, јер то није била сврха, већ до њиховог прихватања праве вере
– ислама.
На прелазу из 13. у 14. век један од газија, одн. бораца за веру, како су себе
називали управитељи малих и не потпуно независних држава на границама Византијског
царства у Малој Азији, по имену Осман, потукао је ромејску војску у бици код Бафеона и
овенчао се славом победника. Тако је утабао стазу својим наследницима да наставе
започети низ и успоставе једну од најзначајнијих династија у историји. Такође, Осман је
предодредио својој држави да буде гранична, што ће касније значити мултиетничка,
мултиконфесионална и треба рећи космополитска.
Током прве половине 14. века османске трупе су готово редовно учествовале у
сукобима међу зараћеним државама на Балкану, било као најамници, било као савезници
или противници. Грађански ратови у Византији низали су се један за другим, Бугарска је
после тешког пораза код Велбужда 1330. доведена у завистан положај од Србије, а касније
запала у расуло. Османлије су све ове противнике одлично упознали, али нису имали
никакво упориште на европској обали Дарданела и још увек су били само једна од
пограничних државица којом управља неки газија. Кад год би се османске снаге искрцале
на европском тлу зарад личних освајања биле би потиснуте пре или касније од стране
хришћана. С друге стране мореуза Османов наследник Орхан припојио је 1345. године
суседну газијску државу Каресију и тако знатно увећао породични посед и количину
војника на коју је могао да рачуна.
Када је 1352. године Сулејман, најстарији син султана Орхана, заузео град Цимпе, а
затим одбио захтеве Византије да исти евакуише и преда започела је нова ера у историји
једне безначајне пограничне државе коју је предводио син Османа, газије, борца за праву
веру, борца против Ромејског царства. Цимпе је био први град на европском тлу који су
Османлије задржале у својим рукама. Тако се и схватање борбе за веру променило и
пренело на Балканско полуострво.
Многе околности су ишле на руку младој држави. У ноћи између 1. и 2. марта 1354.
године снажан земљотрес је разорио зидине многих градова у византијској Тракији.
Најснажније утврђење међу њима, на које су око бацили турски ратници и пре ове
несреће, Галипоље, као и читава област погођена катастрофом, било је сместа заузето на
јуриш. То је утврдило османски положај на граници два континента, а да би тај мостобран
додатно учврстили почели су да насељавају муслимане из Анадолије, који су променили
демографску слику области. Султанов син Мурат је у припремљеној акцији заузео највећи

1
и главни град Тракије Једрене, које се предало освајачу 1361. године, после напорних
борби. Изнемогло од унутрашњих борби и превирања Византијско царство није било у
стању да се супротстави систематском освајању балканских земаља током владавине
новог султана Мурата.
Заправо ни Ромеји нити јужнословенске земље нису у датом тренутку имале
довољно снаге да задрже новог непријатеља и пруже му отпор. Бугарска је била поцепана
на више засебних државица и ништа није могло да спречи турско освајање Пловдива и
заузимање маричке долине. Истакнути војсковођа Лала Шахин проглашен је за првог
беглербега Румелије, тј. европских области султаната, поставши тако одговоран за све
нове области. Ускоро је и султан своју престоницу пренео на европско тло, што говори о
значају новоосвојених крајева за Османлије. Муратова резиденција је прво била у граду
Димотика, а затим се усталила у Једрену. Колонизација се није прекидала; домаће
становништво је у масама пресељавано у Малу Азију, док су на њиховим поседима
насељавани анадолски номади, а земља дељена спахијама.
Гомиле избеглица пред Турцима шириле су на све стране приче о њиховој
суровости и окрутности. Истина, оне су биле само до пола тачне, јер су се Османлије
заиста обрачунавале са противницима који би пружали отпор, али су исто тако умели да
поштују и награде оне који би им приступили без борбе и прихватили османски систем.
Није тешко замислити које су се радије препричавале. Те приче су са ужасом слушане и у
Цариграду и међу Бугарима и у српским земљама.

2
Прва тројица султана Османског царства; редом с лева: Осман, Орхан и Мурат

Османска освајања и продори на Балканском полуострву уочи битке на Марици

3
 Мрњавчевићи

Крајем 13. и у првој половини 14. века српска држава Немањића доживљава свој
највиши узлет. Велико богатство које је обезбедио Стефан Урош I уз помоћ рудара Саса
допринело је знатним спољнополитичким успесима, који су у време краља Милутина
достигли неслућене размере. Јасно је било да Ромејско царство нема снаге да се
супротставља новом играчу на балканској шаховској табли, али чинило се да од тих
варварских Срба доживљава пораз за поразом без изгледа да некако свој положај учини
бољим.
Ако је и било неке наде, она је испарила на бојном пољу код Велбужда. И развејао
ју је млади краљ, потоњи владар Србије, будући цар Стефан Урош Душан. Његова је
превласт у региону била нарочито изражена, а границе српских земаља се размичу као
никада пре. Још од те велике победе над бугарско-византијском коалицијом коју је
остварио као престолонаследник, Стефан Душан је низао само успехе, дошавши са својим
трупама до обала Егеја и Коринтског залива и крунисавши се најсјајнијом круном, оном
царском, са жељом да његово царство замени старо и немоћно ромејско.
Но, колико је висок био узлет српске државе и њене владајуће династије, толико је
дубок био понор у који је врло брзо запала. Понор ће се назрети ненадано, смрћу онога
који је највише висине досегао. Цар Душан, не без разлога прозван Силним, растао се од
овог света 1355. године; године када га је наследио син Урош. Он, од народа прозван
Нејаки, постаће једна од најконтроверзнијих личности наше историје. Окружен снажним
личностима, великим људима који су пристајали уз његовог великог оца, није нашао своје
место међу њима на начин на који је желео. Стога је потражио помоћ. Избор је, незнано
како, пао на Вукашина и Угљешу Мрњавчевиће.
Није потпуно јасно порекло ове двојице. Неки аутори наводе да би могло бити са
западних страна, јер се крајем 13. века у Требињу спомиње извесни казнац Мрњан, а
четрдесетих година 14. века се у истом месту налази као намесник властелин Угљеша,
који можда може да му буде син. На Вукашина се у изворима наилази први пут 1350.
године као прилепског жупана, а његов син Марко је 1361. године био царев посланик у
Дубровнику. Свакако, породица не игра битнију улогу све до половине седме деценије
када са позорнице редом нестају величине попут кнеза Војислава Војиновића, деспота
Јована Оливера и деспота Дејана, што оставља места за уздизање Вукашина.
Од 1366. године у Дубровник долазе посланици цара Уроша и сада већ краља
Вукашина по Светодмитарски доходак, годишњи порез који је мала република плаћала
српској држави. Вукашин управља облашћу око Шар планине са важнијим градовима
Призреном, Скопљем и Прилепом. Дубровчани од њега траже да им потврди трговачке
привилегије које су имали у Душаново време, а он сам се у повељи коју им издаје назива
„господин земљи српској и грчкој и западним странама“. Занимљива је употреба

4
краљевске титуле у време цара који нема деце. Краљевска титула је у српском царству
означавала и наследника престола или савладара. На владарском портрету у манастиру
Псачи цар Урош и краљ Вукашин приказани су заједно, као савладари.
Најближу сарадњу је новопроглашени краљ имао са својим братом Јованом
Угљешом, који се појављује у исто то време и то са високом титулом деспота у областима
на крајњем истоку царства, према Византији и касније Османлијама. Он је био ожењен
Јеленом, ћерком некадашњег управитеља његових области ћесара Војихне. Такође,
Вукашин је своју кћерку Оливеру удао за Ђурђа, главу породице Балшић, а сина оженио
Јеленом, кћерком Радослава Хлапена, угледног великаша још из Душановог времена.
Догађаји унутар српског царства ишли су на руку Мрњавчевићима. Властела је
ионако била несложна, а додатно ју је поделило проглашење Вукашина за краља и његово
постављење за савладара. Родбинске везе успостављане су са онима који су били на
њиховој страни, односи учвршћиваи. Чак је дошло и до повећања броја становника у
њиховим земљама. Таласи избеглица пред Турцима склањали су се из грчких у земље
деспота Угљеше и краља Вукашина. А са тим таласима стизала је и плима најразличитијих
прича које су са ужасом слушане и препричаване даље.

5
Портрет цара Душана (лево) и цара Уроша и краља Вукашина (десно) као његовог
савладара

Стање у српском царству уочи

Маричке битке

6
 Припрема

Замах турског надирања на Балканско полуострво је био страшан за савременике.

Заплашена тиме бугарска држава тражила је начина да опстане у новонасталим приликама
те је покушала да се споразуме са моћним освајачем чиме је покварила своје односе са
суседним хришћанским земљама, пре свега Византијом и Угарском. Изгледа да силине
османског налета многи тада нису били свесни, јер је трвење међу балканским народима
настављено и након већ поменутих великих успеха Турака.
Ипак, једностране покушаје да пронађе савезнике чинила је Византија и то пре
свега очију упртих ка западу у ишчекивању новог крсташког рата. Цариградски патријарх
је тражио савезнике међу Србима, али је његов труд прекинула смрт. Византијски цар
Јован V је писао папи и чак ишао на ноге моћном угарском краљу Лудовику, што је био
својеврсни преседан, јер је то било први пут да ромејски цар иде у иностранство, не као
војсковођа, већ као човек који моли за помоћ. Но, све наде у спас изгледале су бледо,
одговор Запада био је униформан и јасан – прво унија, па онда помоћ.
Несрећни Јован V остао је упамћен као цар који је прихватио унију. Али је то остао
његов лични избор и чин. Православна црква је одбила да уопште и учествује у
преговорима са папом, па унија никад није спроведена иако је Јован примио западну веру.
Он је провео читаве две године по Италији, што у Риму, што у Венецији покушавајући да
издејствује било какву помоћ за Византију, ако не војну, а оно макар финансијску, јер је
државна каса била потпуно празна.
Византијска црква се показала издржљивијом од државе. Знатно богатија и много
боље организована могла је да кроји византијску унутрашњу, али и спољну политику, што
је нарушило јединство некада нераздвојиве државе и цркве. Зато је патријарх имао моћ да
позове све православне хришћане од Египта и Сирије, до Јерменије, Русије и словенских
земаља на Балкану да остану јединствени и непоколебљиви те да не прихватају католичку
веру ни под којим условима.
У ту причу умешао се и деспот Јован Угљеша. Брат српског савладара краља
Вукашина био је познат по томе што је помагао манастире. Његове области су се
граничиле са Светом Гором, па је помагао рад и обнову манастира те заједнице. Његов
таст и син су били сахрањени у манастиру Хиландару, а често је тамо и лично одлазио.
Након смрти васељенског патријарха Калиста, који је повео преговоре са Душановом
удовицом Јеленом о помирењу две цркве, дипломатску активност преузимају нови
патријарх Филотеј и деспот Угљеша.
Црквени раскол између цариградске и српске патријаршије траје још од 1350.
године када је током Душановог рата против Византије патријарх Калист бацио анатему
на српски двор, српског патријарха и високо свештенство, не желећи ипак да из цркве
одстрани народ и ниже свештенство. Раскол се огледао у много аспеката и односи две

7
државе су много трпели због тога, али сада су обе стране сматрале да је време дошло за
измирење и да разлога за то има много. Највећи међу њима, сви су били свесни тога, била
је сада већ непосредна турска опасност. Обе стране су ушле у преговоре са надом да ће
они довести до савеза против завојевача.
Угљешина иницијатива за наставак разговора наишла је на одобравање патријарха
Филотеја који је послао никејског митрополита у Сер где је постигнуто измирење марта
1368. године. Угљеша, кога је подржао охридски архиепископ Григорије, је званично
осудио Душанову политику, неканонско проглашење патријаршије и крунисање за цара.
Иако је повеља састављена на лицу места, васељенски патријарх је објавио измирење тек у
мају 1371. године, вероватно због тога што су у међувремену вођени и преговори, истина
неуспешни, са српским патријархом Савом IV, али и због одсуства цара Јована V, који је
баш тада био у Италији у својој молилачкој мисији. Ово измирење и корак ка политичком
савезу било је итекако потреба у тим временима и Угљеша је тога био свестан. Он је, као
први међу српским великашима на удару, јасно видео надолазећи талас и опасност која
прети са истока, не само њему и не само Србима, већ и свим осталим ентитетима на
Балкану.
Међутим, Угљешина помирљивост сматрана је у Цариграду не толико као
политичка мудрост већ више као слабост. Поједини кругови сматрали су да Србима треба
постављати више услова, што говори о јасној дезинтеграцији ромејске државе и њеном
пуцању по свим шавовима. На крају, овај споразум није обавезивао сав српски народ, већ
само онај део који је живео у земљама Мрњавчевића.

8
 *

Утврдивши се чврсто на европском тлу заузимањем Галипоља и Једрена и

преношењем престонице на нове територије Османлије су јасно показале свој циљ.
Султанат се ширио и ка западу и ка истоку подједнако, а њихов чврсти феудални систем
био је гарант за све успехе у низу.
Провинцијска власт била још од самих почетака османске државе поверена двојици
људи – бегу и кадији. Први је био из војничке класе и заступао је султанову извршну власт
на одређеној територији, док је овај потоњи потицао из редова улема, односно теолога и у
име султана представљао правосуђе. Османлије су овакву поделу сматрале неопходном за
успешан рад читаве администрације јер бег није могао да изврши ниједну казну, а да
претходно не добије потврду од кадије, нити је кадија могао сам да спроведе у дело било
какво своје судско решење.
Још док је била обична погранична кнежевина, османска држава била је подељена
на санџаке и то један под управом султана лично док су остали били под управом његових
синова. Управитељ санџака, санџак-бег, био је војни намесник на челу ове
административне јединице, који је од владара добијао заставу (тур. санџак) као симбол
своје власти.
Када је током шездесетих година 14. века Османско царство освојило велике
територије у Тракији са Једреном и Пловдивом, осетила се потреба да се због наглог
ширења над свим санџак-беговима европског дела султаната постави један управитељ.
Тако је основан први беглербеглук који је назван Румелија, према имену које су Турци
користили за Византинце. За првог беглербега постављен је Лала Шахин паша, човек који
је био заслужан за најдаљи продор Османлија на запад до тада, човек који је пре Пловдива
учествовао у читавом низу операција у Тракији, под Дидимотиком и Једреном. Лала
Шахин је уживао велико поверење султана Мурата, а како и не би када му је био учитељ,
што му и име (Лала) казује.
Султан је тако у новоосвојеним крајевима оставио свог човека од поверења, а он се
вратио у старе османске земље с оне стране Босфора где је требало средити ситуацију
након преузимања престола. Лала Шахин паша је био прави човек за тај задатак. Опрезан
и стрпљив, али експлозиван и спреман на акцију када је то потребно, требало је да осигура
нове земље од било какве опасности која би могла да им запрети, али и да их уведе већ у
османски тимарски систем.
Тимар је од самих почетака био изразито обележје османског режима. Али он је
врло лако ухватио корена на Балканском полуострву након освања, из разлога што је ту
већ постојао систем проније где је кмет имао утврђене обавезе које је морао да испуни
према феудалцу, а такође морао на његовом имању и да кулучи и чини разне услуге. Када

9
су Турци освојили Балкан било им је лако да проније претворе у тимаре, уз наравно
велика слободна имања велможа, као и земљишна добра која су припадала манастирима.
Првенствени задатак тимарског система био је да обезбеђује трупе за султанову
војску, односно да одржава велике коњичке снаге, које су биле под контролом самог
султана. Спахија, који је био корисник тимарског поседа требало је да има сопственог
коња и да буде наоружан луком и стрелом, мачем, штитом, кратким копљем и буздованом.
Уколико је приход са његовог имања био велики, у рат би такав спахија ишао под
оклопом. Уз то, сваки спахија морао је да на одређену своту профита са свог имања
опреми још једног комплетно наоружаног коњаника. Исту обавезу имали су и бегови тако
да је на тај начин санџак-бег могао имати велику пратњу ратника, а што му је пратња била
већа уживао је и већи углед. Када би султан наредио да се крене у ратни поход, спахије би
се окупљале под заставом санџак-бега, а санџак-бегови под заставу беглербега, који би се
у одређено време и на одређеном месту прикључили султановој војсци.
Видимо да је окосницу османских трупа чинила коњица. За разлику од савремене
европске коњице, па тако и оне балканских народа, турске спахије су биле много лакше и
окретније на бојном пољу, јер нису користиле тешке оклопе. Допуна изузетно брзој
коњици била је пешадија, која се у Османском царству називала јаја и коју су чинили сви
грађани царства, било муслимани или хришћани, који су желели да служе у војсци за
регуларну плату. То је чинило јаје пре јаничара првом турском стајаћом војском.

10
Поседи Мрњавчевића пред Маричку битку

11
 Битка

У лето 1371. године Угљеша се спрема за велики напад уперен на Турке. Иако
постоје и другачија објашњења, овај поход се мора посматрати као офанзивна акција
српског деспота јер је циљ био далеко изван граница његових земаља. Изгледа да је
Угљеша желео да искористи Муратово одсуство из Једрена и да на препад заузме
престоницу. Тиме би нанео тежак ударац османским тежњама за даље ширење ка западу и
знатно подигао сопствени углед, као великог хришћанског ратника и победника над
страшним освајачем.
Јасно, такву намеру је лакше било остварити ако би као помоћ имао одскора
најмоћнијег међу српском властелом, лично савладара цара Стефана Уроша, а његовог
рођеног брата краља Вукашина. Вукашин је за потребе овог похода напустио акције које
је спроводио у Зети, у околини Скадра, и са војском се прикључио брату.
У то време Лала Шахин паша налазио се у Једрену, новој престоници, о чијој је
безбедности требало да брине и сасвим је јасно да је био добро информисан о кретњама
српске војске. Није могао да рачуна на главнину османских трупа јер су оне биле са
султаном у Малој Азији.
Здружена војска Мрњавчевића продрла је дубоко у непријатељску територију и то
вероватно неометана. Беглербег је око себе окупио све што је могао да би се припремио за
одсудни окршај. С обзиром на близину месту где се битка догодила, можемо рећи да је
Урошев у Вукашинов циљ био сам град Једрене. Очекивала се опсада, коју би бројно
надмоћнија српска војска у неком тренутку решила у своју корист.
Ипак, бој се није одиграо под зидинама чувеног града, већ на отвореном пољу.
Лала Шахин је знао све предности и мане трупа, како својих, тако и противничких и није
желео да чека да се тешко оклопљени и наоружани српски војници ушанче пред његовим
зидинама јер томе није могао да се супротстави, нарочито јер му султан није дао никаквих
назнака када би могао да се врати и помогне при евентуалној опсади. Требало је
искористити сву брзину и покретљивост спахијске коњице, а то иза зидина не би било
могуће. Није занемарљиво поменути и да је беглербегу био на располагању један од
највећих војсковођа тог времена Гази Евренос бег
О самој бици и њеном току немамо проверених података. Можемо рећи да се
догодила 26. септембра 1371. године близу места Черномен (данашњи Орменио у Грчкој).
Посредно можемо сазнати да се догодила рано ујутро. Једино што није упитно је њен
исход. Српска страна доживела је праву војничку катастрофу у којој су изгубљени животи
огромног броја војника, као и обојице војсковођа.
Византијски хроничар Лаоник Халкокондил, који је живео у следећем веку, чак
наводи да је српску војску од неколико десетина хиљада људи потукло само 800 турских

12
ратника што су свакако подаци којима се не може веровати. Међутим, чињеница је да
битку нису преживели ни деспот Угљеша ни његов брат Вукашин. Пораз српске војске је
био страхотан, а од његових размера се породица Мрњавчевић никада није опоравила.
Најувреженије мишљење је да је битка решена изненадним ноћним препадом
турске коњице на утаборену српску војску. Српски калуђерски летописци, пре свих монах
Исаија, приказују српски пораз као јасну божју казну за поступак Мрњавчевића према
цару Урошу, јер је врло брзо у народно предање, па затим и у изворе, ушла прича о
издајству Вукашиновом у односу према цару Урошу. Тај сценарио је искреиран до те мере
да је Вукашин окривљен и за смрт цареву, што се, јасно је, није могло догодити, с обзиром
на чињеницу да је Урош наредног дана након тог 26. септембра био још увек жив, а његов
несрећни савладар не. Црквени летописци нарочито истичу да се у читавом метежу током
и након саме битке нису могла наћи ни мртва тела Вукашинова и Угљешина и у читавој
својој фразеологији јасно имплицирају да је надменост и охолост српских ратника довела
до њихове пропасти, а по једној варијанти сада већ легенде српска војска је вече уочи
битке славила, испоставиће се преурањено, велику победу над Турцима.
Турски извори су, са своје стране, врло конкретни када на хришћанској страни сем
Срба набрајају и војнике из Угарске, Босне и Влашке, па и Бугаре и Грке. То не треба да
чуди, јер су турски хроничари хтели овиме да дају на значају ионако великој победи, која
би тако представљала тријумф праве вере над хришћанством оличеним у представницима
свих релевантних хришћанских држава на Балкану. С друге стране, грчких војника је
засигурно било у одредима Мрњавчевића, јер су и њихове земље заузимале територије
одузете раније од Византије и насељене грчким становништвом.

13
Опрема турских спахија из 14. века

Опрема српских војника из 14. века

14
 Последице

Ако и случајан, српски пораз био је потпун и једини разлог зашто га Турци нису
одмах искористили био је тај што им се главнина војске није налазила у Европи. Могуће је
да ни сам Лала Шахин није био свестан колике ће последице ова битка имати за даљи ток
османских освајања, али је обим победе јасно показивао њен значај за подизање морала
Турака. Ако је Византија била сведена на државу другог, па и трећег реда, Бугарска
потпуно паралисана заузимањем маричке долине и важних градова у њој, сада ни у
Македонији није било никога ко би могао и да помисли да се успешно супротстави
њиховом све већем налету.
Сви су били под утиском страшног пораза и велике погибије. Није више било
двојице великих господара, можда и најјачих међу свима. Турска је сила у овој бици
сломила најопаснијег такмаца на Балкану и најозбиљнијег војничког противника кога су
могли да сретну. Тракија је тако постала неоспорива османска територија, а пут за даља
освајања отворен је у новим правцима, ка долини Мораве и ка Јонском и Јадранском
залеђу. Година Маричке битке је година када Турци почињу да шире своју власт над
Јужним Словенима.
Већ у новембру те 1371. године пао је Угљешин тврди град Сер, али не у руке
Турака, већ Византинаца, који су први искористили пораз Мрњавчевића. Шта је било са
његовом удовицом Јеленом у том тренутку није познато, али се она касније појављује код
кнегиње Милице, супруге кнеза Лазара, у манастиру Љубостиња као монахиња Јефимија.
Ту је и сахрањена. Угљешина област је после битке престала да постоји, док је област
краља Вукашина знатно смањена. Његов син Марко се после очеве погибије прогласио
краљем, што је у теорији значило и савладарем Урошевим, који је већ био скоро без
икакве власти.
Нешто више од два месеца после битке, почетком децембра исте године, окончао је
свој живот и српски цар Урош. Отишао је са овог света готово незапажено, а трагичне
последице пораза на Марици додале су свеукупној безначајности тог догађаја. Његова
смрт није примерено обележена ни од стране цркве. За своје савременике цар је много пре
своје природне смрти био мртав политички. Нејаки, како га је народ прозвао, није оставио
потомства за собом те се институција царства међу Србима угасила. Истина, било је
покушаја од стране Душановог полубрата Симеона да узме круну за себе и прогласи се
владарем, али је у вртлогу небројених локалних велможа и властеличића који су себе
уздизали за господаре прошао незапажено и остао да делује на локалу на крајњем југу
некадашње јединствене државе. Народно предање приписало је кривицу за Урошеву смрт
Вукашину. Епика казује да га је он лишио и престола и живота.
После Маричке битке највећи део области деспота Угљеше припао је браћи
Драгаш, деспоту Јовану и господину Константину. Западно од Вардара, докле је сезала

15
њихова област, налазиле су се земље краља Марка и његове браће Андрејаша и
Димитрија. Обе ове области су врло брзо признале врховну власт Османлија, поставши
тако Муратови вазали. У таквим околностима ни Драгаши, ни Мрњавчевићи нису могли
да одиграју никакву значајнију улогу у српским земљама, а нарочито не у државном и
државотворном смислу. Главну улогу на том пољу преузела је властела из старих српских
земаља, пре свега захваљујући подршци српске патријаршије, која се још увек није
измирила са васељенском.
До папе је глас о маричкој катастрофи стигао тек у пролеће 1372. године. Он одмах
пише угарском краљу да су Турци са великом војском покорили неке рашке великаше који
су „владали у земљама грчким“ и позива га да се супротстави „овом свирепом народу и да
га одбије од граница хришћанства. Иако је другим позивом обавезао и Млечане да
помогну Мађарима, до сарадње и правог напада на Османлије није дошло.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја у историји српског народа,
али и читавог Балкана. Турцима су били отворени путеви за нова освајања ка Морави на
северу и Неретви на западу. Њихове коњичке пљачкашке чете крстаре Македонијом све до
Тесалије и Албаније. Српска држава стварана два века срушила се у трену. Разбијена у
неколико малих области, слабашних по снази не само за дела већег обима, него и за
успешан отпор надолазећем силном завојевачу. Уз смрт цара Уроша, погибију краља
Вукашина и његовог брата Угљеше, али и смрт бугарског цара Јована Александра долази
до кобног обрта среће за хришћанске државе на Балкану.

16
Литература:

1. Историја Срба – Владимир Ћоровић, БИГЗ, Београд, 1989.

2. Историја Срба – Константин Јиречек, Просвета, Београд, 1988.
3. Историја Византије – Георгије Острогорски, Просвета, Београд, 1969.
4. Историја српске државности, књига I – М. Благојевић, Дејан Медаковић, Српска
академија наука и уметности, Нови Сад, 2000.
5. Османско царство – Халил Иналџик, Утопија, Београд, 2003.
6. Срби у средњем веку – Сима Ћирковић, Идеа, Београд, 1995.
7. Крај српског царства – Раде Михаљчић, СКЗ, Београд, 1975.

17
 Садржај

Османлије ..................................................................................................................................... 1
Мрњавчевићи ............................................................................................................................... 4
Припрема ...................................................................................................................................... 7
Битка ............................................................................................................................................ 12
Последице ................................................................................................................................... 15
Литература .................................................................................................................................. 17

18