ЦРНА ГОРА ОД КРАЈА XV ВЕКА ДО УЈЕДИЊЕЊА 1918.

1. ЦРНА ГОРА ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ

1. 1. Пад Црне Горе под турску власт

Већ после смрти цара Душана (1355) почиње време кризе српског царства, а после
смрти цара Уроша јачају центрифугалне тежње и моћ обласних господара све више
расте. Зета се осамостаљује око 1366. године под Балшићима, властеоском породицом
пореклом из околине Скадра. После Косовске битке (1389) Балшићи долазе у сукобе са
околним господарима, краљем Твртком и Сандаљем Хранићем, а и са другим зетским
феудалцима. Почетком XV века они су дошли у сукоб са Венецијом око превласти над
градовима у Приморју, који су један за другим признавали власт Венеције.

Балша III није имао мушких наследника, те је 1421. године предао Зету на управу свом
ујаку деспоту Стефану Лазаревићу. Тако су земље Лазаревића, Бранковића и Балшића
на кратко поново биле уједињене. У време владавине Ђурђа Бранковића, од деспота се
одмећу браћа Ђурашевићи, који су узели старо презиме Црнојевића, спремни да се
приближе Млецима, а у крајњој невољи и султану. Турским освајањима 1455. и 1456.
године прекинута је веза између Деспотовине и Зете. Упоредо са ширењем млетачке
власти, под млетачком заштитом уздижу се и Црнојевићи. Стефан Црнојевић је 1455.
са „зетским збором“ који су чинили представници 51 општине или дружине формално
признао власт Венеције. Поседи Црнојевића су се налазили у планинској области
Горње Зете, која се од времена јачања Црнојевића почела називати Црна Гора.1

Одржавајући везе са Венецијом, а признајући и султанову власт, Стефанов син Иван

Црнојевић је после 1482. године, иако султанов вазал са титулом санџакбега и војводе,
био самосталан у унутрашњим пословима. У знак покорности султану је 1485. године
морао да пошаље свог сина Станишу, који је примио ислам и добио име Скендер.
Ивана Црнојевића је после његове смрти наследио син Ђурађ, чије је седиште било у
селу Цетињу, на старим баштинским поседима Црнојевића, где је био његов двор и
изграђен манастир.

Крајем XIV века, када је Карло VIII Француски заузео напуљски престо, припреман је
један поход против Турске. Оптужен код султана од свог брата Стефана за учешће у
тим припремама, Ђурађ Црнојевић је у децембру 1496. године морао да напусти Зету и
склони се у Венецију. То је практично значило губитак самосталности Зете. Стефан
Црнојевић који је очекивао да ће га Турци признати као обласног господара користио
је породичне поседе до 1499. године, када је цела Црна Гора прикључена Скадарском
санџаку.
1
Црна Гора се први пут јавља 1296, означавајући једно мало подручје данашње Црне Горе. Од краја XIV
века прави се разлика између Горње и Доње Зете, а мали планински масив југозападно од реке Зете
почиње да се назива Црна Гора. Од средине XV века име Црна Гора се све чешће јавља као назив за
област Горње Зете којом управљају војводе из племићког рода Црнојевића. У то време су то још увек
само географски појмови, а не политичке целине.
Скадарски санџакбег је управљао Црном Гором преко свог субаше (војводе), чије је
седиште било у Жабљаку на Скадарском језеру. Полазећи од старе административно-
територијалне поделе на жупе, Турци су Црну Гору поделили на 4 нахије: Катунску,
Ријечку, Црмничку и Љешанску (овај број се током времена мењао, па се 1521. помиње
6, а 1523. године 7 нахија). Турци су покушали да у Црну Гору уведу тимарско-ленски
систем, као и у другим освојеним балканским земљама, али су природа земљишта,
сиромаштво становника Црне Горе и развијене локалне самоуправе отежавале увођење
и ућвршивање турске власти. Турци су на различите начине покушавали да то убрзају.
Године 1513. основан је посебан Црногорски санџак на чије је чело био постављен
потурчен син Ивана Црнојевића Станиша – Скендербег Црнојевић, који се у току своје
управе показивао и као турски великодостојник и као стари српски великаш и
наследник свога оца. Међу његовим сарадницима било је и муслимана и хришћана; на
своја акта стављао је печат са двоглавим орлом који је користио и његов отац, а у
пресуђивању око међа користио је установу средњовековног српског права – пороту од
„24 властеле“. У односу према зависном становништву, пак, показивао је суровост,
што је изазивало незадовољство и отпоре, па и буне потчињеног становништва. После
његове смрти 1528. године Црногорски санџак је укинут. Црна Гора претворена је у
царски хас, који је султан давао у закуп санџакбеговима из суседних санџака. Од тада
се они појављују као непосредни господари Црне Горе, који су њом управљали преко
својих функционера задужених да прикупљају дажбине. Тако је Црна Гора, зависно од
тога који је санџакбег био закупац пореза, улазила у састав ових санџака: Скадарског,
Дукађинског и Херцеговачког.

Увиђајући немогућност да се у Црној Гори уведе тимарско-ленски систем, турска власт

је Канун-намом од 1523. године покушала да намете и дажбине становништва усклади
са привредним приликама и могућностима становништва у Црној Гори. Пошто је Црна
Гора „непроходна и кршевита земља“ због чега „раја није у могућности да даје ушур,
харач, испенџе и друге дажбине“, укидају се тимари и одређују дажбине по „влашком
обичају“: свака кућа ће плаћати филурију, дажбину у износу од 55 акчи. Становници
Црне Горе су сви стекли статус слободних сељака (филурџија), независних од спахија.
Сељаци постају слободни баштиници земље које обрађују, а планинске испаше изнад
села и пашњаке око села узимају под своју контролу плаћајући држави утврђене
дажбине. Тако је земљишни посед у планинским областима Црне Горе добрим делом
прешао у власништво сељака и њихових мањих или већих друштвених заједница.

Становништво Црне Горе је нерадо и неуредно плаћало утврђене дажбине, а чести су

били и оружани отпори и хајдучија добија све веће размере. Немоћни да учврсте власт
у Црној Гори, Турци прихватају фактички изграђену аутономију у Црној Гори. Крајем
XVI или почетком XVII века издат је султанов акт, који није сачуван, којим су уведене
повластице Црној Гори и измењен дажбински систем. Уместо филурије, која се давала
од куће и од баштине уведен је данак (харач), који се плаћао одсеком. Данак је купио
само турски чиновник кога је именовао султан, а околни управници и други турски
чиновници нису смели ступити на тле Црне Горе без изричитог султановог наређења.
Установљене су и војне обавезе Црне Горе према Турској: Црногорци нису морали ићи
у војни поход ван своје земље, а дужност им је била да бране црногорску границу.
Давањем ових повластица Турска је настојала да обезбеди своје приходе, да спречи
процес читлучења који су околни турски управници настојали да спроведу и да не да
повода Црногорцима да се придружују противтурским устанцима у суседним
областима, у првом реду у Херцеговини. Тима је фактичка аутономија која се почела
изграђивати у Црној Гори била озакоњена.

1. 2. Племенска организација у Црној Гори

Иако је у време Црнојевића у Црној Гори у основи задржан феудални систем старе
српске државе, у другој половини XIV и током XV века одигравају се важне друштвене
промене. У црногорском друштву јача установа катуна, заједнице слободних људи које
повезује крвно сродство. На челу катуна налази се старешина, пореклом из породице
која се истакла богатством, угледом и ратном вештином и по чијем се имену катуни
обично и називају. Тако створене локалне самоуправне заједнице су омогугућавале
становништву да лакше преброди време кризе и непостојања чврсте државне власти.
Прилив влашких сточарских група из Захумља и постепено спуштање Арбанаса у
Зетску и Скадарску долину допринело је учвршћивању катунске организације.

У организацији катуна временом долази до промена. Катуни се цепају, гранају, али и

удружују, стварајући шире заједнице засноване на сродничким везама – братства, под
вођством најистакнутијег старешине, кнеза или војводе. По њима ове заједнице Турци
називају кнежинама или нахијама. Ове нове заједнице образују и своју територију,
обухватајући некадашње жупе и стапајући се са староседелачким сеоским живљем у
једну целину. На таквим подручјима су се временом формирала племена, састављена
од више братстава, као организоване територијалне заједнице са привредним, војним и
управним функцијама. Племена у Црној Гори су, дакле, имала мешовити родовско-
племенски и територијално-управни карактер – израсла су из кнежина, а организована
су од братстава. Племена су се делила на црногорска, брдска и источнохерцеговачка. С
обзиром на начин свог постанка, племена носе географска имена јер њихове територије
чине географску целину.

Племе је имало заједничку својину над пашњацима, шумама, водама и риболовом која
се назива комунице и којом су се користили сви припадници племена. Баштине, поседи
појединих породица су били мали, ограничени на окућницу и нешто обрадиве земље.
Главна привредна делатност сељаштва у планинским пределима било је сточарство
полуномадског типа. Заједничка својина која се изградила, комунице, била је основ за
обнову и развој племенског друштва у Црној Гори и Херцеговини у време турске
владавине од XV до XIX века. У катунима и кнежинама се развија нови старешински
слој, који се по својој економској снази и угледу потпуно приближио и изједначио са
остацима старе феудалне властеле, па се у почетку и назива властела. На челу племена
налазио се племенски главар, кнез или војвода. Њега је бирала племенска скупштина
или збор, који су чинили сви одрасли ратници. Племенски старешина се морао држати
одлука племенске скупштине, која га је могла и уклонити са положаја. Племенске
старешине одлучују о економским питањима и решавају спорове између братстава, а
скупштина је утврђивала односе свог племена према другим племенима, закључивала и
раскидала уговоре, склапала и разбијала савезе, објављивала рат и закључивала мир и
одлучивала о односима према Турцима. Имала је и врховну судску власт у споровима
између братстава, појединих кућа и родова и појединаца. Племе је штитило своје
припаднике крвном осветом, која се могла прекинути једино тзв. умиром завађених
породица. Тако се у Црној Гори на племенској основи развијају самоуправне заједнице,
а процес формирања племена био је завршен у XVIII веку.

1. 3. Аутономни органи у Црној Гори

Турци су локалну власт препустили домаћим људима, који су управљали народом и

судили по старом обичајном праву, добрим делом ослоњеном и на кодификације старе
државе којој су некада припадали. По кнежинама у Црној Гори одржавали су се
зборови народа, који се понекад окупљао и на општем скупу земље. Ови аутономни
органи временом добијају све већи значај, па их и Турци и Млечани признају као
званичне предтавнике народа Црне Горе. То је био Општи црногорски збор, на којем су
одлучивали епископ, спахија, кнезови и главари, властела Црне Горе, али је њихове
одлуке могао опозвати народ окупљен на збору. Постојао је и Народни суд, који је
произилазио из збора и који су сачињавали поротници )обично 24, а понекад 12), који
се називају „кмети“.

Домаћи органи јавне власти били су посредници између народа и турске власти, али су
у исто време на известан начин били и чувари поретка у земљи, нарочито у погледу
својинских односа, о којима је решавао Народни суд. Суд је решавао теже сукобе међу
Црногорцима, вршио умир и на тај начин помагао да се сузбије крвна освета.

Јачање појединих војводских родова у брдским племенима крајем XVI и током XVII
века није могло остварити трајније јединство црногорског друштва, већ само донекле
јединство у самом племену. Напротив, племенско уређење црногорског друштва није
могло да обезбеди његово јединство и осигура јавну безбедност. Трајно организовање
и учвршћивање натплеменских (општеплеменских) органа отежавали су недовољна
кохезија и слога између племена.

1. 4. Улога Цетињске митрополије у окупљању црногорских племена

Главна уједињујућа снага народа у Црној Гори била је црква. Цетињска митрополија је
после турског освајања сачувала извесно територијално јединство Црне Горе и била
организатор одбране њене аутономије. Одржавала је традицију старе феудалне државе,
величала немањићку епоху и развијала свест о некадашњој величини. Иако приморана
да се зарад очувања свог положаја феудалног господара над сељацима ослања на
турску власт, црква је све више преузимала улогу заштитника аутономије Црне Горе и
других права становништва. Цетињска митрополија постаје све значајнији политички
фактор у црногорском друштву.2 Захваљујући свом положају црквених, духовних
2
Зетску епископију је 1219. основао Сава Немањић, а 1346. уздигнута је на степен митрополије. Од
1485. када је њено седиште пренето у манастир Св. Богородице на Цетињу назива се Цетињска
митрополија. Поглавари Цетињске митрополије најчешће су носили титулу митрополита црногорског,
скендеријског и приморског, а често и само владике црногорског и владике црногорског и брдског.
старешина, економској подлози коју су чинила црквена добра и улози коју су имале у
организовању борбе против Турака и у односима са страним државама, владике све
више преузимају и политичко првенство и постају кохезиона снага која је повезивала
црногорска племена и усмеравала их и организовала у борби за ослобођење од турске
власти.

Цетињска епархија је као црквена организација улазила у састав Пећке патријаршије,

али пећки патријарси нису постављали цетињске владике већ су их само хиротонисали
(посвећивали, рукополагали). Последњи владика изабран од Општег црногорског збора
био је Данило Петровић Шћепћевић 1697, кога је хиротонисао патријарх Арсеније III
Црнојевић (Чарнојевић) 1700. године у Сечују. Владике је и после тога формално
бирао Општи црногорски збор, али је њихов положај стварно био наследан у кући
Петровића (једини изузетак био је владика Арсеније Пламенац /1781-1784/, сестрић
митрополита Саве). Наследност владичанског достојанства је обезбеђивана тако што су
владике за живота именовале своје наследнике као помоћнике „прејемнике“.

Цетињски митрополити су признавали пећког патријарха све 1766. године када је

укинута Пећка патријаршија и Српска православна црква подвргнута Васељенској
патријаршији у Цариграду. Од тада је Српска православна црква у Црној Гори
практично почела да живи сама за себе. Фактичка самосталност Цетињске митрополије
није подразумевала издвајање из Српске православне цркве, што јасно произилази из
писма архимандрита Петра (будућег владике Петра I) аустријској царици Марији
Терезији. У том писму он истиче да цетињски митополит зависи од пећког патријарха
и да Црногорци пристају да он буде рукоположен у Карловцима, дотле док Турци буду
владали Србијом, те митрополит цетињски не може бити слободно послан у Пећ ради
рукоположења. За разлику од осталих епархија Српске православне цркве у којима је
Васељенска патријаршија поставила грчке епископе (тзв. фанариоте, назване тим
термином по Фанару, градској четврти у Цариграду у којој је била Васељенска
патријаршија), није јој пошло за руком да смени цетињског владику и замени га грчким
што је такође доприносило фактичкој самосталности цркве у Црној Гори.

Владика Данило је настојао да уједини црногорска племена, покушавајући у првом

реду да искорени крвну освету толико присутну да су између појединих племена
вођени прави ратови. Владика је притом користио углавном средства која је имао као
духовни старешина: молитве, заклетве, клетве, кумство и сл., а покушај да се оснује
трајни натплеменски суд није уродио плодом. И Данилови наследници на положају
владике наставили су такво деловање, углавном са сличним резултатима.

У то време друштвене супротности у Црној Гори добијају још један елемент. У

црногорском друштву постојао је и један број исламизованих сународника, тзв.
„потурица“. Иако истрага потурица овековечена у народном предању није била
историјски догађај, односно имала је сасвим ограничен, локални карактер, она је у
народној традицији сачувала сећање на један трајан процес, борбу против потурица,
који су у току XVIII века углавном ишчезли у Црној Гори. Народно предање је истрагу
потурица везало за име владике Данила Петровића Шћепћевића. Исламизовани
Црногорци нису сматрани непријатељима само из верских разлога, него су
поистовећивани са туђинском, турском врховном влашћу.

1. 5. Учешће Црногораца у ратовима против Турске

И поред повластица која је централна турска власт дала Црној Гори, локалне власти и
околни турски феудалци вршили су сталан притисак на Црну Гору, па је XVII век
обележен непрестаним сукобима између Црногораца и Турака. У борби против Турака
Црногорци су тражили савезнике и ослонац у суседним државама. У то време већ су
биле успостављене и одржаване привредне везе са суседним млетачким поседима -
услед сиромаштва и једностраности своје претежно сточарске производње сељаци
Црне Горе појављивали су се у приморским градовима под млетачком влашћу и као
продавци и као купци.

Успостављање ових привредних веза допринело је економском јачању главарског слоја

и довело до политичког везивања Црне Горе за Венецију и тражења подршке код ње. У
току Кандијског рата (1645-1649), који је Венеција водила против Турске због острва
Крита које јој је Турска хтела преотети, Црногорци су присупили Млечанима и са
њима повели преговоре о сарадњи и заједничкој борби. Општи црногорски збор упутио
је писмену представку млетачкој влади, изјављујући да су вољни да признају млетачку
власт ако им Венеција призна аутономију и затражио увођење функције гувернадура.
Везе са Венецијом су продубљене и у наредном рату који је она водила против Турске
и у којем су учествовали Црногорци, Морејском или Великом бечком рату (1683-1699).
У току овог рата Црна Гора се постепено ослобађала власти Турске, против које је
наставила да ратује током целог XVIII века, тражећи савезнике међу силама које су
биле непријатељи Турске.

Иако је, према неким изворима, у току Морејског рата дошло до признавања врховне
власти Венеције (1688), Турска је и даље Црну Гору сматрала својом покрајином.
Скадарске паше су у току целог XVIII века полагале право на Црну Гору. Црногорци
нису признавали турску власт, одбијајући да плаћају харач, односно плаћајући га само
када би запретила стварна опасност. Борба против Турака уједно је била и кохезиони
фактор црногорског друштва – у тим су се борбама уједињавала племена Црне Горе и
Брда.3 Отпор брдских и црногорских племена добијао је такве размере да су турске
власти предузимале и војне акције већих размера, као што је био поход Ахмед-паше
1712. године, који је обновљен 1714. године под вођством босанског везира Нуман-
паше Ћуприлића. Црна Гора је тада тешко опустошена, опљачкана и попаљена, а око
2.300 људи избегло је на млетачко тле. Венеција је одбила да их испоручи Турцима,
што је Порти послужило као повод јој да 10. децембра 1714. године објави рат.
Млечани су настојали да у овај рат увуку Црногорце, Херцеговце и Брђане, али у то
време у Црној Гори нису постојали услови за борбу. Владика Данило био је у Русији од
које је тражио помоћ. Од Русије је добио новчану помоћ, а пошто је за време његовог
3
Област Брда простирала се између граница Старе Црне Горе до високих планина на североистоку
према Старој Србији (Рашкој), а насељавала су је племена: Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Братоножићи,
Ровца и Морача. Разликовање на Црну Гору и Брда очувало се у називу државе све до стицања државне
независности на Берлинском конгресу 1878, од када се користи искључиво назив Црна Гора.
повратка у Црну Гору у рат против Турске ушла и Аустрија, владика се надао да ће од
ње добити већу помоћ него од Венеције.

Почетком 1717. године једна делегација црногорских главара отпутовала је у Венецију

и поднела предлог којим је тражила протекторат Венеције над Црном Гором на бази
унутрашње аутономије и црквене самосталности. Млетачки Сенат прихватио је тај
предлог и одредио плате и пензије црногорским главарима. Пошто није успео спречити
тај договор, владика Данило га је прихватио, након чега је постигнут и војни споразум
и договор о заједничкој војној акцији. Млетачки протекторат над Црном Гором престао
је и стварно и формално када је рат завршен Пожаревачким миром 1718. године, којим
је Црна Гора призната за турску покрајину (четири општине у Приморју – Грбаљ,
Маине, Побори и Брајићи и неколико насеља у Боки Которској припали су Венецији, с
тим што је владика уз извесно ограничење остао њихов црквени поглавар). После
Пожаревачког мира Венеција је знатно ослабила и економски и политички, те се Црна
Гора, иако са њом није прекидала везе, све више окреће оним државама које су јачале у
односу на Турску – Русији и Аустрији.

Од почетка XVIII века када је престао млетачки протекторат и када је Русија започела
своје ратове против Турске, почињу и везе Црне Горе са Русијом. Када је Русија 1710.
године заратила против Турске, Петар Велики упутио је позив за сарадњу балканским
хришћанима, а у првом реду Црногорцима. Исте године су у Црну Гору стигли руски
емисари са „царском граматом“, нешто новца и великим обећањима. Успостављање
везе са Русијом био је најважнији спољнополитички догађај у овом периоду, који је
одлучујуће утицао и на даљи живот народа Црне Горе. У Црној Гори ће се развити
толико поуздање у Русију и вера у њену помоћ и подршку, да је то готово добило
карактер култа Русије и руског цара.

2. ИЗГРАДЊА ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕ

2. 1. Први покушаји организовања власти у Црној Гори

И наследници владике Данила, Сава и Василије, покушавали су у неколико наврата да

организују натплеменске судове за суђење спорова између појединих племена како би
спречили разорну крвну освету. Ти покушаји нису дали трајније резултате. И поред
великог угледа који су уживали не само као духовни поглавари, већ и као световне
вође народа, владике нису успевале да спрече племенску анархију јер су им за то
недостајала средства принуде. Средства која су они користили нису била довољна и
они могли да организују државну власт. То није успело ни гувернадурима. Установа
гувернадура уведена је у Црној Гори 1717. на захтев Венеције, која је настојала да
преко ових функционера боље обезбеди своје интересе у Црној Цори. Гувернадури су
били бирани на Општем црногорском збору, најпре углавном из породице Вукотића, а
касније Радоњића. Гувернадури су добили значајну улогу у црногорском друштву:
председавали су главарском суду и доносили пресуде у племенским споровима,
командовали војском, водили преписку са страним државама и вршили и друге
цивилне послове. Временом су стекли велики углед. Црногорски збор и владика Сава
су 1770. године у дипломи гувернадуру Јовану Радоњићу навели да је он „прва и
врховна власт у Црној Гори“, а гувернадур се 1779. године потписује као „начелник и
губернатур черногорски“. Гувернадури су настојали да се супротставе владици као
световни владари Црне Горе, али са слабљењем Млетачке републике њихов утицај
опада и они почињу да се окрећу Аустрији. Без обзира на важан положај и функције
које су имали, гувернадури нису успели да стекну превагу над владиком и та функција
је укинута у XIX веку.

Борба против Турака није се могла успешно водити без унутрашњег јединства и тесне
међуплеменске сарадње. Раздори међу племенима превазилажени су обично само пред
непосредном опасношћу од Турака, а трајније само у спољашњим односима (ради
добијања потпоре и заштите од неке европске државе). Оружана борба народа Црне
Горе имала је углавном облик четовања, које је било израз племенске друштвене
основе. Црногорци су то четовање сматрали борбом за ослобођење и независност, а
развило се и схватање да је једино ратовање занимање достојно човека. У то време је
завршен процес формирања племена, али још увек није формирана државна власт.

Први покушај организовања власти, органа принуде у Црној Гори, везан је за култ
Русије, изузетно распрострањен у црногорском народу. У Црној Гори се 1767. године
појавио један авантурист, Шћепан Мали, чије порекло ни до данас није утврђено, а
који се представио као руски цар Петар III.4 Црногорски главари су га на скупштини у
Ћеклићима 20. септембра 1767. године признали за свог поглавара, верујући да је он
заиста руски цар. Шћепан Мали је показао несумњиве способности и државнички
смисао и у току неколико следећих година ауторитетом се наметнуо Црногорцима.
Формирао је органе натплеменске власти. На једној скупштини главара образован је
суд од 12 чланова који је решавао међуплеменске спорове, а створен је и један оружани
одред који је представљао Шћепанову личну пратњу и спроводио како његове наредбе
тако и одлуке суда. Ради ефикаснијег деловања суда биле су заведене оштре казне –
телесне и смртне (за крађу и крвну освету), као и казне затвора. У време владавине
Шћепана Малог у Црној Гори је заведен ред и мир, сузбијене крађе и крвна освета.
Појава Шћепана Малог изазвала је негодовање Русије. Руски изасланик Долгоруки,
међутим, после боравка у Црној Гори где се обавестио о деловању Шћепана Малог и
упознао га, није предузео никакве мере против њега. Шћепан Мали је својим радом у
Црној Гори изазвао незадовољство Турака и Млечана, па је и убијен у једној завери
коју су организовали Турци 1773. године. Његово деловање у Црној Гори ипак се не
може сматрати почетком организовања државне власти, зато што је било временски
ограничени и није означавало почетак једног трајнијег процеса.

2. 2. Настанак првих органа јавне власти у Црној Гори

4
Руски цар Петар III убијен је 1762. у завери коју су организовали људи из околине његове жене, будуће
царице Катарине II. С обзиром на околности његове смрти и тајновитост којом је била обавијена, и у
самој Русији је било појаве самозванаца који су се представљали као цар Петар III (најпознатији од њих
био је вођа сељачке буне Погачов).
Настанак првих органа државне власти у Црној Гори везан је за време владичанства
Петра I Петровића Његоша (1784-1830). Владика Петар је успео да створи темеље
црногорске државе и да утре пут развоју нововековне грађанске државе и друштва.
Црна Гора је територијално проширена, донети су и први писани правни прописи и
створени први органи међуплеменске, односно натплеменске власти. Од тог времена се
Црна Гора фактички сасвим осамосталила у односу на Турску.

Углед владике Петра порастао је после победа Црногораца над Махмут-пашом

Бушатлијом у биткама на Мартинићима и Крусима у јулу и септембру 1796. године.
Претње Махмут-паше да ће предузети поход на Црну Гору натерала је главаре
Катунске нахије да се окупе на збору 20. јуна 1796. и донесу одлуку да ће се борити
против непријатеља православља, за слободу и отачаство. Присутни главари свечано су
се заклели да ће поштовати одлуку. У току ових битака, у којима је владика Петар и
лично учествовао предводећи као војсковођа црногорске чете, јасно се показала
нужност племенске слоге. Једино заједничка борба отварала је изгледе на успешан
исход. Зато је између битака на Мартинићима и Крусима на Цетињу 6. августа одржана
Општа црногорска скупштина, која је усвојила један документ под називом „Под
знамењем свеопштег барјака“ (Под јединственом заставом), који је касније добио назив
„Стега“.

Стега садржи шест чланова. У њој се свечано позива на јединство Црне Горе и Брда,
истиче нужност и проглашава обавеза заједничке борбе против непријатеља утврђена
заклетвом. Против издајника се изриче клетва и анатема. По један примерак Стеге је
предат свакој нахији, а један примерак остао је Митрополији. Документ су потписали
гувернадур Јован Радонић, владика Петар и присутни главари.

О природи Стеге је и у старијој, али и у новијој историографији било различитих

ставова. Већина аутора Стегу проглашава за закон, а неки чак и за законик. Стега,
ипак, нема карактер закона, ни по свом садржају, нити у тадашњем црногорском
друштву постоје нужне претпоставке за доношење закона. У Стеги нису предвиђене
никакве санкције, а није било ни органа јавне власти који би их могли извршити. Иако
је несумњиво значајан документ у процесу изграђивања црногорске државе, Стега има
карактер једне политичке декларације, а не закона.

Владика Петар улагао је знатне напоре да спречи племенску анархију, у првом реду
крвну освету, која је у појединим племенима односила жртава колико и ратови. У ту
сврху владика је 1798. године издао Законик обшчи црногорски и брдски, који се још
називао и Законик Петра I владике црногорског и Законик светог Петра. Законик је
донет у два дела. Први део донет је на скупштини у манастиру Стањевићи 1798. и
садржао је 16 чланова, а допуњен је 1803. на скупу племенских главара на Цетињу,
тако да укупно садржи 33 члана. Законик обшти црногорски и брдски био је први
писани закон у Црној Гори, донет са циљем да послужи као правни основ уједињења
Црне Горе и пропис по којем ће се убудуће решавати спорови и избећи дотадашње
крвне освете. Законик је садржао претежно прописе кривичноправног карактера. Поред
тога, предвиђао је увођење пореза којим би се обезбедила средства за издржавање
органа општеплеменске власти, а сразмерно велики број чланова био је посвећен
организовању судова и судском поступку.

У овом периоду у Црној Гори постоје следећи органи политичке, тј. будуће државне
власти: владика, гувернадур, Скупштина племенских главара и Правитељство суда
црногорског и брдског.

Владика је имао улогу врховног поглавара земље и обављао најважније послове и

црквеног и световног карактера. Самостално је водио спољну политику Црне Горе,
одржавао везе са страним државама и владаоцима, водио преписку са њима, примао
представнике страних држава и склапао уговоре и споразуме. У унутрашњој политици
владика је имао такође важне државне функције. Сазивао је и руководио скупштинама
и имао битан утицај на њихове одлуке. Био је врховни командант у рату. Владика је
судио, не само као највиши судија, већ понекад и у првом степену. У то време, крајем
XVIII и почетком XIX века развило се супарништво између владика и гувернадура,
што је неповољно утицало на процес изграђивања јединствене државне власти.
Гувернадури су настојали да одузму владикама световну власт, што им није успело, те
су имали мање власти и ауторитета од владике. Владика је могао да сазове Збор, док је
гувернадур могао само да га распусти; владика је имао право да амнестира осуђенике
на смрт; гувернадур је награђивао заслужне грађане, а у суђењу је имао право да
поново ставља на разматрање нерешене предмете. Веза гувернадура са страним силама
(Млетачком и Аустријом) и њихово ослањање на ове силе постало је у овом периоду
кочница самосталном развоју Црне Горе. Отворен сукоб, који је избио између владике
и гувернадура разрешен је у XIX веку, за време владике Петра II укидањем те установе
и прогонством последњег гувернадура.

Скупштина племенских главара је настала од Општег црногорског збора. Иако у

историографији има мишљења да су постојале народне и главарске скупштине,
вероватно се радило о истој установи, која се назива различитим именима – збор,
сабор, и у коју улазе најистакнутије личности. Она је решавала о најважнијим
питањима, као што је било питање рата и мира, закључивања међународних уговора,
доношење прописа и друго. Међутим, јачањем власти и утицаја владике и оснивањем
Правитељства суда црногорског и брдског, улога Скупштине опада. Племенски
главари су ушли у Суд и он је умногоме преузео пређашње функције Збора.

Како у времену између доношења два дела Законика обшчег црногорског и брдског
главари нису примењивали ове прописе, владика је, да би обезбедио поштовање
Законика, 1803. године установио међуплеменски суд, Правитељство суда црногорског
и брдског, што је потврдила скупштина племенских главара. Суд је најчешће називан
Кулук, јер су његови чланови радили без плате, а и седиште му је било на Цетињу што
је такође било оптерећење за многе судије. Суд је био састављен од једнаког броја
представника племена. Најчешће му је председавао сам владика, а у његовом одсуству
гувернадур. Иако је највише обављао судске послове (радио на умиривању завађених
братстава и племена и искорењивању крвне освете), Суд није био искључиво судски
орган већ је имао и управне функције. Саставни део Суда била је Народна канцеларија
на челу са народним секретаром, који је обично долазио из реда најугледнијих главара.
Народна канцеларија је обављала послове из области дипломатије, управне послове
(издавање пасоша и уверења), издавала је позиве за сазивање Збора, мобилизацију и
слично, а учествовала је и у судском поступку (саслушавала је странке). Иако Суд није
одмах имао пун ауторитет, његово оснивање било је први зачетак, клица натплеменске
власти и важан корак у сузбијању племенског партикуларизма. Оснивањем Суда, као
органа у којем учествују племенски главари, донекле опада утицај Општег црногорског
збора.

У прегледу послова које су обављали поједини органи власти у Црној Гори у овом
периоду уочава се једна појава карактеристична и за друге државе у раздобљу њиховог
настанка: непостојање поделе државних функција. Сви органи обављали су послове
свих функција власти. Диференцирање државних послова и органа који их обављају
јавља се тек када се државна власт изгради у свим својим битним елементима.

Време владичанства Петра I Петровића Његоша је време настанка првих заметака,

клица државне власти. Не може се још говорити о постојању потпуно изграђене
државне организације у Црној Гори, јер недостају неки њени битни елементи. Пре
свега, то је апарат принуде. Даље, створени су само почеци централних органа државне
власти. Локалних органа власти у ово време још увек нема, јер покушај организовања
локалних судова по нахијама и племенима није успео. Најзад, пропало је и настојање
владике да уведе порез ради издржавања организације власти која се изграђивала, јер је
наишло на огорчени отпор и код старешина и код народа. Дакле, не може се рећи да је
за време владичанства Петра I постала државна власт у Црној Гори. Органи који су се
јавили у то време нису успели да превазиђу племенску самосталност зато што су били
краткотрајни и зато што су деловали без неопходног ослонца и у материјалном погледу
и у погледу апарата принуде.

Образовање државних органа настављено је за време владичанства Петра II Петровића

Његоша (1830-1851). Петар II (владика Раде), изабран на скупштини главара одржаној
на Цетињу 31. октобра 1830, наставио је дело свог претходника и за његове владавине
дошло је до даљег развоја и учвршћивања централних органа власти и до формирања
неких других битних елемената државне организације. Средином 1832. скупштина
главара донела је одлуку о оснивању Правитељствујућег сената црногорског и брдског.
Сенат је постао највиши централни орган законодавне, извршне и судске власти. У
почетку се састојао од 16 (или 12) чланова, најистакнутијих главара, али за разлику од
Суда у време владике Петра I није имао представнички карактер јер је његове чланове
постављао сам владика. Скупштина је члановима Сената одредила плату од 40 талира
годишње, те нису свој посао обављали без накнаде као раније чланови Суда (Кулука).
Председник Сената био је Иван Вукотић, а некад му је председавао сам владика или
његов брат Перо Томов. Иако је Сенат формално био највиши орган власти у Црној
Гори, апсолутни господар био је владика Раде (Његош) чија је реч била одлучујућа.
Већ 1832. Његош је разрешио једно важно унутрашње политичко питање које је
утицало на јединство Црне Горе и стајало на путу учвршћивању државне власти и
његовом личном ауторитету – сукоб са гувернадурима. Гувернадурство је укинуто, а
последњи гувернадур Вук Радоњић и његови сродници су одлуком Сената протерани
из земље.

Његош је организовао и војнополицијски апарат, што је покушао и његов претходник.

Постојале су две формације (два органа) које су, између осталог, имале и функције
војнополицијског карактера. Први тај орган била је Гвардија, која је имала судску
власт и власт извршавања одлука државних органа. Припадници Гвардије су имали
задатак да чувају ред и мир у земљи и на граници, да решавају спорове и размирице
између Црногораца, да проналазе и хватају кривце, наплаћују глобе и слично. Њу су
чинили мањи војнополицијски одреди, који су боравили у појединим нахијама
(племенима) и били под командом локалних органа власти, капетана. Гвардија је
извршавала одлуке овог локалног управног функционера, капетана, али и свих органа
централне власти, владике и Сената. Број чланова Гвардије се мењао, од 156 до 358
људи, и у њу су улазили млади људи из познатих породица које је владика именовао.
За свој посао и чланови Гвардије су примали плату. Боравили су код својих кућа, а
посао обављали путујући по земљи. Други војнополицијски орган била је оружана
гарда, телохранитељи самог владике, тзв. перјаници. Ова гарда бројала је од 8 до 30
људи и имала је задатак да извршава одлуке Сената, Гвардије и владике.

У овом периоду установљени су и локални органи државне власти. Земља је 1837.

подељена на 12 капетанија (општина). Владика је именовао капетане, који су имали
судску, управну и војну власт. У вршењу својих функција ослањали су се на Гвардију.
И они су, као и други органи власти примали плату, добивши на тај начин карактер
чиновника, зависних од централне државне власти.

Значајна новина било је и увођење пореза. Сенат је допунио Законик Петра I

прецизнијим одредбама о порезу, који је утврђен у укупном износу од 6000 талира за
целу Црну Гору. Да би се обезбедило ефикасније прикупљање пореза, владика је
предузимао енергичне и оштре мере, пошто је увођење пореза наилазило на јак отпор
племена. Порез је разрезиван по кући – „диму“. По имовинском стању домаћинства
постојале су три категорије (класе) пореских обвезника: богати, средњи и сиромашни.
Поред пореза, уведене су и таксе на робу и царине. Увођење пореза било је значајан
елемент изграђивања државне власти.

У организовању државне власти у Црној Гори у ово време допринела је и политичка

акција Русије. Да би што боље утврдила свој утицај и обезбедила своје интересе на
Балкану, Русија је послала два своја изасланика, Ивана Вукотића и Матију Вучићевића,
који су својим саветима и знањем, али и личним учешћем у државним органима заиста
помогли у организовању државне власти у Црној Гори (Вукотић је био председник, а
Вучићевић потпредседник Сената).

У време владике Петра II изграђен је у Црној Гори систем државне власти, који је
поред централних обухватао и локалне и војнополицијске органе. Околност која је
повољно деловала на процес изграђивања државне власти биле су спољнополитичке
прилике, релативно миран период у односима са Турцима и мањи број оружаних
сукоба са њима.
За време Његошеве владавине Црна Гора је и даље формално била под врховном
влашћу Турске, али је закључено и неколико уговора међународног карактера – са
Аустријом је 1841. закључен уговор о разграничењу, а 1843. уговор је закључен и са
херцеговачким везиром Али-пашом Ризванбеговићем-Сточевићем. Ти уговори били су
први кораци ка међународном признању самосталности Црне Горе.

Изградња државне власти у Црној Гори имала је специфичне токове. У њој су веома
важну улогу имали спољни фактори. Однос према Турској, који је обележен сталним
оружаним отпором мањих или већих размера, био је значајан јер је наметао потребу и
нужност окупљања и заједничког деловања црногорских племена. У тој борби Црна
Гора се ослањала и на велике силе, при чему се у спољнополитичкој оријентацији
запажају промене. У почетку је Црна Гора одржавала тесне политичке и војне везе са
тадашњом великом силом на Средоземљу, Венецијом, користећи њено супарништво са
Турском и учествујући у ратовима које су Млечани водили против Турске. Временом,
са опадањем војне и политичке снаге Венеције, Црна Гора се окреће другим
савезницима. Од првих деценија XVIII века то је била Русија, коју су њене освајачке
тежње све више окретале на југ, према Мореузима, при чему се она трудила да
придобије народе који су живели под турском влашћу, нарочито православне
словенске народе („једнородне и једноверне“). Тада успостављена веза са Русијом
остаће трајна у црногорској политици све до XX века. У XVIII веку, са променом у
политици још једне европске суседне велике силе, Аустрије, према југу Европе и
Балкану, и Црна Гора повремено тражи ослонац и савез са њом, нарочито од времена
слабљења и опадања Венеције. Ови фактори утицали су и на унутрашњи друштвени
развој Црне Горе. Главарски слој и економски постепено јача и временом стиче
својства зачетка грађанске класе у Црној Гори.

2. 3. Кнежевина Црна Гора (1852-1910)

2. 3. 1. Развој државне организације за време владавине књаза Данила

Црногорска држава изграђује се и даље у време владавине кнеза Данила (1852-1860) и

његовог наследника кнеза (од 1910. краља) Николе (1860-1918). Почетак владавине
Данила Петровића представља један крупан преокрет у развоју црногорске државе:
извршено је раздвајање световне и духовне власти. Данило Петровић постао је први
световни владар Црне Горе. На основу тестамента владике Петра II и уз руску подршку
он је на скупштини црногорских главара 13. марта 1852. проглашен за књаза, а Црна
Гора за Књажевину (наследну монархију).

Турска није признала проглашење Црне Горе за кнежевину јер је владику сматрала
црквеним, а не световним старешином. То је био стварни разлог турског похода на
Црну Гору 1852. који је предводио Омер-паша Латас. Овај рат показао је да Црна Гора
није у стању да се супротстави Турској, а само интервенција великих сила спасла ју је
од потпуног покоравања. У рату су се показале бројне слабости у организацији војске и
саме државе.
Проглашење Црне Горе за световну књажевину било је резултат друштвеног развоја. У
то време већ је постојао слој имућних људи, у првом реду виших и нижих старешина,
разних чиновника, али и трговаца (крупнијих и ситнијих), који су се издвојили из масе
народа и чинили језгро будуће грађанске класе. Са превазилажењем патријархалних,
племенских облика друштвене организације, јавља се и потреба за једном другачијом
политичком, државном организацијом.

За време владавине књаза Данила завршено је формирање државних институција у

Црној Гори. Данило је организовао државу строго централистички и владао потпуно
аутократски. Оштрим и суровим мерама сузбијао је сваки племенски партикуларизам и
сепаратизам и самовољу племенских главара. Побуне против централне власти гушене
су у крви.

У структури централних органа власти није дошло до промене. И даље је постојао

Сенат, али је кнез именовао сенаторе из круга својих присталица и пријатеља, који су
прихватили његове реформе и тако створио од Сената послушно оруђе. Чинило га је 14
чланова. Задржао је функцију врховног земаљског суда (за нека дела, као нпр. убиство,
судио је и у првом степену), а обављао је и друге послове које би му књаз поверио
(управне, дипломатске и друге). Кнез је имао највишу и искључиву власт у свим
питањима унутрашње и спољне политике.

У локалној организацији власти дошло је до промена којима су остаци племенске

организације потчињени државној власти: 1854. године укинути су кнезови и кнежине,
а уместо њих су као главне локалне управне јединице уведене капетаније на челу са
капетанима као локалним управним, судским и војним органом власти који је у свему
зависио од владара. Територије капетанија су се поклапале са територијом племена. То
показује да је књаз у својим реформама са циљем увођења територијалног принципа у
организацији државеипак уважавао и стару племенску организацију. Капетаније су
биле подељене на мање јединице – стотине, претежно војног карактера, на челу са
стотинашима, а ове на десетине на челу са десечарима. Поред војне, ови органи су
имали и судску власт.

Највеће реформе кнез Данило је спровео у организацији војске, створивши ослонац

свом апсолутистичком режиму у тзв. крстоносној војсци (названа тако по металном
крсту који су војници носили на капама) и себи оданом старешинском официрском
кадру. Уместо до тада постојеће народне војске (у ратовима и сукобима је учествовао
наоружани народ), кнез Данило организује редовну, стајаћу војску, која неће зависити
од воље племенских главара и која ће бити потчињена врховном заповедништву кнеза.
Таква војна организација била је израз нове црногорске државности и представљала је
најважнији ослонац кнежеве власти против племенског партикуларизма. Да је циљ
нове војне организације био и сузбијање унутрашњих немира, а не само очување
безбедности државе од спољних непријатеља, показало се 1854. и 1856, када је она
употребљена за гушење побуна Бјелопавлића и Куча који су се подигли против обавезе
плаћања пореза. Поред редовне војске, књаз Данило основао је и гарду.
У организацији власти књаз Данило је настојао да спроведе централизовану државну
власт, која се у својим функцијама и у обављању јавних послова није ослањала на
племенске него на државне органе, које је постављао и контролисао кнез. Племенски
принцип, дакле, замењен је територијалним. Организовање државне власти захтевало
је и увођење пореза. Ова мера није наишла на одзив народа и главара и изазивала је
бројне потешкоће. Најзад, кнез Данило продужио је настојања својих претходника да
се искорени крвна освета, у ком циљу је 1855. године издао Општи земаљски законит,
познат и као Данилов законик.

2. 3. 2. Владавина књаза Николе

Мере које је предузео у организацији државне власти учиниле су књаза Данила веома
непопуларним и довеле до стварања завере која је резултирала његовим убиством у
Котору 1860. године. Након тога на кнежевски престо дошао је Никола Петровић, један
од европских владара чија је владавина најдуже трајала. Кнез Никола је владао од 1860.
па све до уједињења Црне Горе са Србијом 26. новембра 1918. године. Његову је
владавину обележио низ важних догађаја у државном животу Црне Горе – настављен је
развој државне организације, Црна Гора је добила државну самосталност 1878. на
Берлинском конгресу, издат је 1888. Општи имовински законик, донет је први и једини
црногорски Устав 1905, а 1910. је Црна Гора проглашена за краљевину.

На почетку владавине књаза Николе Црна Гора је водила још један рат са Турском.
Због црногорске помоћи херцеговачким устаницима, Порта је 1862. објавила рат Црној
Гори. Турску војску поново је предводио Омер-паша Латас и црногорска војска је и
поред енергичног отпора била поражена. Црна Гора била је опустошена и попаљена, а
од потпуног покоравања спасла је руска интервенција. По закључењу мира књаз
Никола се посветио организовању државне и државних установа, у којима су извршене
неке измене и извесно модернизовање.

Централни органи власти су до 1905. и даље били књаз и Сенат. Књаз је задржао
потпуну и апсолутну власт: он доноси законе заједно са Сенатом, али има право вета;
он именује сенаторе и све државне службенике и у његово име се врши сва власт у
земљи; он заступа државу пред иностранством и сам доноси све државне одлуке. Сенат
је у истом саставу и положају постојао до 1874, када је реорганизован – смањен му је
број чланова. Сенат је задржао судску функцију као најважнију надлежност, а за друге
послове су установљене четири управе: за унутрашње послове, за финансије, за војне
послове и књажевска канцеларија која је преузела иностране послове. Овом реформом
Сенат је добио својство врховног суда и владе. То је било прелазно уређење које је
трајало кратко, до ратова 1876-1878, тј. до стицања независности када је извршена нова
реорганизација.

Одлуком скупштине од 2. августа 1879. Сенат који је до тада уједињавао и законодавну

и управну и судску функцију је укинут, а уместо њега су формиране три институције:
Државни савет, Министарство и Велики суд. У Државни савет улазили су сви
министри и неколико лица које је именовао књаз, а он је имао законодавну и највишу
надзорну власт и био одговоран књазу. Савет је припремао и проучавао законске
предлоге које му поднесу поједини министри, примао је молбе и жалбе и са својим
решењем подносио их књазу на коначну одлуку. Одобравао је задижења и ванредне
кредите и на крају сваке године састављао годишњи буџет. Имао је и функцију
врховног административног суда.

Обимну реформу књаз Никола је предузео 1902, када су разрађене промене започете
1879. Књаз је 19. децембра 1902. објавио шест закона (по дану издавања названих
Никољдански закони), којима је желео да спроведе поделу власти, али и да учврсти
своју аутократску власт. То су: Закон о књажевској влади и Државном совјету, Закон о
чиновницима грађанског реда, Закон о судској власти, Закон о устројству судова, Закон
о грађанској судској надлежности и Закон о кривичној судској надлежности.

Министарство је имало шест одељења: спољних послова, унутрашњих послова и

грађевина, просвете, правде, финансија и војске. И пре доношења Закона о књажевској
влади и Државном совјету ова одељења су називана министарствима. После доношења
Закона такође постоји шест министарстава, али са донекле различитим ресорима:
иностраних дела, унутрашњих дела, правде, финансија, војске, просвете и црквених
дела. Министарство још није имало својства владе као колективног извршног органа
власти. Положај председника владе фактички је задржао књаз, који је постављао и
смењивао министре и коме су били одговорни и Министарство и Државни савет.

Извесне реформе спроведене су и у државним финансијама – уведено је савремено

књиговодство, усавршено пореско законодавство, изграђен државни буџет и
установљена Главна контрола, која је од 1904. вршила преглед рачуна свих државних
установа.

Локална управа је за владавине књаза Николе често преуређивана. Локалне јединице

мењале су називе: од времена књаза Данила називане су капетанијама, али им је књаз
Никола често мењао назив те су се једно време звале начелства, а касније је враћен
стари назив нахија. И њихов број је мењан, јер је Црна Гора после Берлинског конгреса
знатно територијално проширена. Законом из 1903. земља је подељена на пет области
на челу са обласним управитељима који су имали само административну власт, а 1910.
извршена је нова административно-територијална подела којом је земља подељена на
10 области, а области на укупно 56 капетанија (обласни управитељи имали су као и до
тада, само административну власт, а капетани и административну и судску функцију).

Затечену судску организаију књаз није мењао до 1902. До Никољданских закона су

судску власт имали десечари, локални управни органи (за багателне парнице до 1867. а
од тада кметови), капетани као првостепени суд и Сенат (као највиши суд који је судио
и у првом степену и као врховни суд). Реформом од 1902. извршено је раздвајање
судске од административне власти, иако не потпуно. Уведени су обласни судови који
су били одвојени од управне власти. Капетански судови су остали за мање грађанске
спорове (вредности до 100 круна), спорове око имовине и међа (изузев за наследне и
трговачке) и за извесна кривична дела (нпр. увреда, ремећење јавног реда и мира).
Обласни судови су као првостепени судови били надлежни за грађанске парнице веће
вредности и за тежа кривична дела, а као другостепени (и последњи) судови решавали
су по жалбама на пресуде капетанских судова. Највиши суд, који је решавао у другом и
последњем степену био је Велики суд. Мада ниједан закон није помињао судску власт
књаза, он је и пре и након њиховог доношења вршио највишу судску власт (било сам
било са Великим судом и Државним саветом).

2. 3. 3. Међународноправни положај Црне Горе

Током Кримског рата (1853-1856) Црна Гора је, као и Србија, била неутрална. Књаз
Данило се надао да ће представници великих сила окупљени на Мировном конгресу у
Паризу признати Црној Гори самосталност, ради чега им је 11. марта 1856. упутио
меморандум којим је тражено: признање независности Црне Горе, територијално
проширење на рачун Албаније и Херцеговине, утврђивање турско-црногорске границе
и уступање луке Бара (односно слободан приступ мору). Ови захтеви нису прихваћени.
Руски предстваник изразио је благонаклоност према Црној Гори, док су се остали
учесници сложили са ставом турског представника о Црној Гори као саставном делу
Турске царевине. Чињеница да се о статусу Црне Горе расправљало на једном конгресу
великих сила показује да је питање њене самосталности добило карактер међународног
питања и да је Црна Гора дошла под заштиту великих сила.

Након Париског уговора о миру дошло је до оружаног сукоба између Црне Горе и
Турске поводом помагања херцеговачких устаника. У бици на Грахову 1. маја 1858,
иако су обе стране имале велике губике, турска војска је поражена. Након овог рата
приступило се разграничењу, у коме су обе стране настојале да остваре своје циљеве:
Турска да очува свој суверенитет и да не призна политичку независност Црне Горе, а
Црна Гора да се избори за формално признање самосталности. Ствар није доведена до
краја – нити је Турска успела да истакне свој суверенитет над Црном Гором, нити је
пак признала као независну државу.

Црна Гора је у рат против Турске 1876. ушла из истих разлога као и Србија. Устанак у
Хергеговини 1875. (на чијем је почетку стајао догађај познат као Невесињска пушка),
покренуо је процес који ће на крају довести до ослобођења од турског суверенитета и
стицања независности Црне Горе. Црна Гора је 9. јуна 1876. са Србијом склопила Тајни
уговор о савезу и Тајну војну конвенцију, а 30. јуна су те две српске државе договорно
објавиле рат Турској. Главнина црногорске војске упућена је почетком јула у
Херцеговину, где се спојила са херцеговачким устаницима. У бици на Вучјем долу је
турска војска претрпела тежак пораз, а Турци су поражени у још неколико битака
(Фундина, Спуж и Подгорица). Србија је у рату трпела поразе, те је на интервенцију
великих сила дошло до примирја 1. новембра 1876, које је важило и за Црну Гору и
које је трајало до априла 1877. До закључења мира између Црне Горе и Турске није
дошло. Одуговлачећи преговоре о миру, Црна Гора је сачекала почетак руско-турског
рата 24. априла 1877. и чим је Русија ушла у рат прекинула је преговоре и њена војска
наставила је операција (освојила је Никшић, Бар, Улцињ и неколико утврђења на
Скадарском језеру). Планирани поход на Подгорицу је обустављен пошто је 31. јануара
1878. у Једрену склопљено примирје између Русије и Турске, које се односило и на
Црну Гору. Књаз Никола је захтева да Црна Гора непосредно, као учесник у рату
склопи мир са Турском, сматрајући да би то било признање њене самосталности која је
по њему одувек постојала и не треба да се тек после рата „закључује и проглашује“.
Књаз је захтевао и територијално проширење до линије Вишеград-Призрен, чиме се
добила заједничка граница са Србијом, укључујући и Скадар у границе Црне Горе. Ти
његови захтеви нису узимани у обзир приликом закључења примирја у Једрену.

Санстефанским мировним уговором од 3. марта 1878. признати су независност и

знатно територијално проширење Црне Горе. Интервенцијом великих сила, а посебно
Аустро-Угарске, Санстефански мир је ревидиран на Брелинском конгресу одржаном од
13.јуна до 13. јула 1878. Одлукама Берлинског конгреса знатно су смањене територије
које је требало да припадну Црној Гори. На Црну Гору су се односили чланови 26-29.
Берлинског уговора о миру. Црној Гори је призната независност. Она се обавезала да
разлике у вери неће бити сметња уживању грађанских и политичких права, пријему у
јавне службе, на положаје ни за обављање разних заната и занимања. Није се смела
правити никаква сметња хијерархијској организацији црквених заједница и односима
верника са њима. За разлику од Србије, ово није било формулисано као услов за
признање независности Црне Горе. Црна Гора добила је градове Никшић, Колашин,
Спуж, Подгорицу, Жабљак, Бар, Плав и Гусиње (због отпора Турске и Албанске лиге
Плав и Гусиње остали су Турској, а Црној Гори је у замену 1880. дат Улцињ са
приморским појасом до Бојане). Тиме је она добила излаз на море преко Бара и
Улциња. Територија Црне Горе увећана је више него дупло (са 4.400 км2 на 9.745 км2),
а број становника је од 130.000 увећан на 286.000.

На интервенцију Аустро-Угарске суверенитет Црне Горе је ограничен у приморском

појасу: она није имала право да држи ратну флоту нити да изграђује утврђења, страни
ратни бродови нису смели улазити у црногорске воде, Аустро-Угарска је вршила
поморску, санитарну и полицијску контролу на црногорској обали, морало се увести
поморско законодавство које је важило у Далмацији и Аустро-Угарска је имала право
конзуларне заштите црногорске трговачке заставе. Ова ограничења су 1909. већином
укинута споразумом између Црне Горе и Аустро-Угарске са којим су се сагласиле и све
силе потписнице Берлинског мировног уговора (остало је само ограничење да „барско
пристаниште мора сачувати карактер трговачког пристаништа и у њему се неће моћи
подизати грађевине које би га претвориле у војно пристаниште“).

Стицање државне самосталности и велико територијално проширење били су веома

значајни за даљи развитак Црне Горе. Државна самосталност је створила услове за њен
напредак, не само политички, већ и привредни и друштвени.

2. 5. Устав Црне Горе из 1905. године

Проширење државне територије и укључивање у Црну Гору привредно развијених

области, градова и плоднијих крајева омогућило је и бржи развој Црне Горе у правцу
капиталистичке привреде. Тај развитак је ипак текао споро и остаци старих установа и
односа, патријархалних, племенских и братственичких су остали дуго присутни у
животу црногорског друштва. Пред државом је поред увођења новодобијених области
био и процес аграрне реформе на дотадашњим турским феудалним поседима. Обавезе
које су јој у погледу турског становништва биле наметнуте одлукама Берлинског
конгреса и односи са турском државом чинили су тај посао посебно сложеним. Процес
аграрне реформе стога нијебио довршен све до Балканског рата 1912. Велике поседе на
новодобијеној територији заузео је сам књаз Никола (задржао их је за себе или их је по
свом нахођењу поклањао).

Развој друштвено-економских односа, иако спор и поступан, захтевао је и одговарајуће

реформе државне организације. Књаз Никола је 1879. најавио извесне реформе
државне управе, али је истакао да неће бити нагле нити ће се прихватити туђи узори.
Државне власти треба да буду прилагођене новом времену, али и да задрже племенски
карактер. Извршене промене у државној организацији нису суштински промениле
државну власт – она је остала апсолутистичка и централизована, потпуно у рукама
књаза. Књаз Никола је Црну Гору сматрао за своју баштину и своје личне интересе је
поистовећивао са интересима народа и државе. У првим годинама по ослободилачким
ратовима лична власт књаза је допринела развоју црногорске државе и њеном
привредном напретку, те је његова популарност добила готово размере култа. Сваки
покушај противљења свом неприкосновеном ауторитету и власти или критике својих
поступака књаз је сурово кажњавао. Није допуштао успон ниједном угледном човеку,
који би имао супротно мишљење од његовог или би чак само својим угледом угрозио
његово првенство. Са неистомишљењницима се одлучно обрачунавао. Опозиција
књазу која се јавила међу истакнутим главарима није била мотивисана неким начелним
разликама, колико личним незадовољством, а није била ни организована. Крајем XIX
века се у кругу младих образованијих људи јавила нова опозиција политици књаза
Николе. Они су деловали углавном из Србије, где су имали подршку извесних
политичких кругова, али ни њихова акција није била организована нити је имала
подршку народа (какву су имали стари главари и ратници).

Почетком XX века црногорско друштво је било и у привредној и у политичкој кризи.

Даљи привредни и друштвени развој нису били могући у условима примитивне и
неразвијене главарско-племенске бирократије, необразованог чиновничког апарата и
непостојања новчаних институција. После 1900, књаз је на предлог неколицине
образованих људи одлучио да приступи реформама државног устројства. Како је у то
време све више јачала идеја о уједињењу са Србијом, кнез ради очувања династичких
интереса Петровића-Његоша подстиче снажну постојећу традицију о изузетној мисији
и заслузи Црне Горе у борби за ослобођење од турске власти, за очување српства и
српског народа и о Црногорцима као „најбољим“ и „најчистијим“ Србима. На руку му
је ишла и непопуларност режима последњих Обреновића, присутна не само у Србији,
већ и код других јужнословенских народа, па Црна Гора све више претендује на улогу
Пијемонта српског и евентуално југословенског уједињења. Промене извршене у
Србији 1903, међутим, јасно су указале какав је апсолутистички и недемократски
поредак владао у Црној Гори књаза Николе. Осим тога, промене до којих је дошло у
Русији 1905. (буржоаско-демократска револуција и извесне промене у политичком и
државном уређењу), као и чињеница да је осим Турске Црна Гора у то време била
једина држава у Европи која није имала устав, утицале су на одлуку књаза да приступи
државном преуређењу.

Књаз Никола је 18. октобра 1905, на Лучиндан, издао Прокламацију у којој је најавио
да ће на Никољдан подарити народу устав. Књаз је израду нацрта устава поверио свом
пријатељу Стевану Ћурчићу, конзервативном новинару из Србије (у то време уреднику
„Београдских новина“). Нацрт који је он сачинио, кнез је прихватио уз мале измене.
Устав је представљао готово дослован препис Устава Србије од 1869. године, а измене
су представљале тек неопходно прилагођавање приликама у Црној Гори. Избори за
Народну скупштину су одржани 27. новембра 1905. Изборне јединице су биле
капетаније и варошке општине. Право гласа имали су мушкарци са навршеном 21
годином, гласање је било јавно. За посланике су листом изабрани државни чиновници.
Скупштина се састала 19. децембра. Књаз је у престоној беседи обавестио скупштину
да ће само бити прочитан и протумачен устав и закон о штампи. Пошто је прихватила
Устав, Скупштина је одмах распуштена. Дакле, иако проглашен на Скупштини, Устав
је имао карактер октроисаног (подареног) устава, јер она о њему није расправљала.

По Уставу од 1905. године Црна Гора је уставна наследна монархија са народним

представништвом. Законодавну власт врши књаз са Народном скупштином. Књаз је
врховни заповедник војске, он заступа земљу у односима са иностранством, објављује
рат и закључује уговоре о миру и савезу и саопштава их Народној скупштини. Он
поставља све земаљске чиновнике, у његово име и под његовим надзором врше власт
сва надлештва у земљи. Кнез је заштитник свих признатих вероисповести у земљи. Он
има право амнестије и помиловања. Књаз сазива Народну скупштину у редовна (сваке
године на Лучиндан, 18. октобра) и ванредна заседања, отвара и закључује седнице
(лично, престоном беседом, или својим указом преко Министарског савета), а има
право и да одложи њене седнице и да је распусти (указ о распуштању Скупштине
премапотписују сви министри).

Право избора народних посланика има сваки пунолетни мушки држављанин који није
осуђен нити је под истрагом, без обзира на то колико пореза плаћа. Право гласа немају
активни официри, подофицири и војници стајаће војске. Пасивно бирачко право имају
мушки држављани који су навршили 30 година, који су стално настањени у Црној Гори
и плаћају држави најмање 15 круна пореза и дација годишње. Управни чиновници не
могу бити бирани за посланике. Избори су непосредни, а начин гласања није био
утврђен (у пракси се гласало јавно). Посланици се бирају на четири године. Осим
изабраних посланика, у Скупштину улази и 14 посланика по положају (вирилних):
митрополит црногорски, архибискуп барски и примас српски, муфтија црногорски,
председник и чланови Државног савета, председник Великог суда, председник Главне
контроле и три бригадира које именује књаз.
Народна скупштина има законодавну власт заједно са књазом. Без њеног пристанка не
може никакав закон бити издат, укинут, измењен и протумачен. Скупштина није имала
право законодавне иницијативе, јер су формални законски пројекти долазили само од
владе. Скупштина је имала буџетско право, али условљавање буџета није могла да
условљава разлозима који са њим нису у вези. То практично значи да Скупштина није
могла условљавати опстанак владе усвајањем буџета. Ако Скупштина не усвоји буџет,
књаз има право да продужи важење прошлогодишњег буџета за целу годину. Дакле,
овим Уставом, као и Намесничким уставом, нису биле створене основне претпоставке
за увођење парламентарне владе. Без сагласности Народне скупштине није се могао
увести никакав нови порез или данак.

Књаз поставља и разрешава министре. Он поставља једног министра за председника

Министарског савета (владе). Влада је на челу државне службе и потчињена је
непосредну књазу. Министри су за своја службена дела одговорни књазу и Народној
скупштини, а основи за њихову одговорност истоветни су онима из Намесничког
устава (министар може бити оптужен када учини издајство, када повреди устав, када
прими мито, када оштети државу из користољубља и када повреди закон у случајевима
које пропише закон о министарској одговорности). Министра могу оптужити књаз,
Народна скупштина и влада, а његова одговорност застарева у року од пет година од
учињеног дела. Дакле, министарска одговорност предвиђена Уставом била је само
кривична и није пружала основ за увођење парламентарне владе.

Државни савет састављен од шест чланова које поставља књаз, био је надлежан за
проучавање законских предлога које му поднесе влада, имао је функцију врховног
административног суда и извесне надлежности финансијске природе.

У погледу судства, Устав је предвидео постојање Великог суда и обласних судова,

прогласио независност судова у изрицању правде и забранио премештање судија мимо
закона.

Уставом је уведена самоуправа у општинама са локалним самоуправним органима:

општинским судом, општинским одбором и општинским збором.

Уставом су прокламована грађанска права и слободе: једнакост пред законом, лична

слобода, неповредивост стана, неприкосновеност својине, слобода штампе, збора и
удруживања у границама закона, надлежност судова, укидање смртне казне за чисто
политичке кривице (изуев за покушај атентата на књаза и чланове владалачког дома,
случајеве у којима је уз политичку кривицу учињено још неко кажњиво дело за које је
законом одређена смртна казна и случајеве који су по војном закону кажњиви смртном
казном).

Иако је оставио књазу практично неокрњену власт, доношење Устава је за Црну Гору
ипак представљало напредак у њеном државном развоју, њена државност подигнута је
на виши степен и омогућен је бржи политички и привредни развитак. У државној
управи заведен је већи ред и ограничена самовоља кнеза и државних званичника. По
доношењу Устава донет је низ закона којима су разрађене његове одредбе. Најважнији
од њих били су Закон о министарској одговорности од 20. јула 1906, Закон о
административној подели Књажевине Црне Горе од 12. фебруара 1910, Закон о
устројству судова у Књажевини Црној Гори од 25. фебруара 1910, а након проглашења
Црне Горе за краљевину 1910. донет је 1914. и Закон о краљевској власти. Осим тога
донети су и закони који су регулисали друге области права. Кривични законик је донет
1906, Закон о кривичном поступку 1910, Трговачки и менични закон 1910. и Закон о
адвокатима такође 1910.

2. 6. Краљевина Црна Гора (1910-1918)

Октроисани Устав неповољно је примљен у готово свим друштвеним слојевима и

политичким групацијама (наравно, из различитих разлога). На првим скупштинским
изборима 31. октобра 1906. још се нису појавиле организоване политичке странке, али
су се већ на првој скупштинској седници јасно оцртале две политичке групе са
супротстављеним погледима и мишљењима. Скупштинска већина се окупила око
неколицине млађих образованих посланика, којима су се придружили и неки истакнути
појединци из народа. Они су формирали Клуб народних посланика. Скупштина је
истакла потребу да се што пре донесу нови закони, нарочито закони о јавним
зборовима, удружењима и самоуправи општина, да се брже реше тешкоће у привреди,
финансијама, просвети и војсци. Изражена је потреба пуне солидарности са Србијом и
уверење у наклоност и заштиту Русије, као и потреба да односи са осталим државама
буду пријатељски. Клуб народних посланика убрзо је постао зачетак прве политичке
странке у Црној Гори. Група младих, образованих посланика је начинила програм и
статут народне странке, популарно назване „клубаши“. Програм народне странке био
је сачињен по узору на програм радикалне странке у Србији и програм српске народне
радикалне странке у Војводини (демократска и парламентарна владавина, веће
грађанске слободе и права, промене у државној управи, привреди, финансијама, војсци
и просвети, национална - српска и југословенска спољна политика).

Неспреман да дели власт са Скупштином, књаз је убрзо почео да омета њен рад, али и
рад владе. Оснивање народне странке доживео је као поступак усмерен против њега
лично и његове династије, иако странка није била антидинастична (у програму је имала
гесло „Вјерност и оданост према узвишеном владару и његовом дому“). Под његовим
утицајем у Скупштини се из клуба народне странке издвојило 14 посланика, а неки
потписници страначког програма повукли су своје потписе. Та група књажевих
присталица организовала је праву народну странку, у народу названу „праваши“. У ову
су странку ушли најконзервативнији елементи црногорског друштва који су
представљали поуздани књажев ослонац (нису донели ни програм ни статут).

Обрачун књаза са клубашима је добио и форме отворених прогона и насиља. Вршени

су упади у редакције опозиционих листова. Поједини чланови странке поклели су под
овим притисцима и почели давати изјаве лојалности књазу. Врхунац обрачуна књаза
Николе са опозицијом био је тзв. Бомбашки процес, одржан на Цетињу од 25. маја до
13. јуна 1908. Група студената и народна странка (укупно 52 лица) оптужени су за
организовање завере да се убије књаз Никола и изведе преврат у Црној Гори и да су
ради тога набавили бомбе у Београду. Пошто у току суђења није доказано да је вођство
народне странке наручило бомбе ради подизања револуције, нити да је званична
Србија стајала иза народне странке и студената и омогућила им набавку бомби, књаз
Никола је омогућио да се као крунски сведок појави аустроугарски агент Ђорђе Настић
који је потврдио све наводе оптужнице (теретио је организацију „Словенски југ“, неке
српске ѕваничнике, владу, па чак и самог краља Петра). Иако је његово сведочење
изазвало мучан утисак у судници, чак и на самог књаза, суд је шесторицу оптужених
осудио на смрт, 43 на затвор, а тројицу ослободио. У рукама власти налазила су се
само двојица осуђених, али је и њих књаз помиловао. Овај политички процес озбиљно
је нарушио углед и књаза Николе и Црне Горе у српској и јужнословенској јавности.

Већ наредне године откривено је једно тајно удружење које су основали чланови
народне странке, а чији је циљ била државна промена: приморати књаза на абдикацију
и довести престолонаследника Данила за кога се веровало да ће увести демократску
уставну управу. Приликом хапшења један од чланова удружења позвао је присталице
да заузму један војни магацин и започну оружану борбу ради преузимања власти. Иако
до тога није дошло, књаз и влада су тај догађај искористили за нови политички процес
против народне странке. Процес је одржан у Колашину пред Великим војним судом
образованим за ту прилику и био је тајан. Од 161 оптуженог за велеиздајничку заверу
осуђено је 103 лица (од 11 изречених смртних казни извршено је пет, јер су остали
осуђеници били ван домашаја власти). Након овог процеса организација се распала и
више није обнављана.

Последња државноправна промена извршена у Црној Гори пре Првог светског рата
било је проглашење Црне Горе за краљевину 1910. године. Педесетогодишњица
владавине књаза Николе био је јубилеј искоришћен за то. У образложењу које су
поводом прогласа краљевине издале влада и Скупштина, истакнути су успеси у развоју
Црне Горе и њеној борби за ослобођење српског народа, као и личне заслуге књаза
Николе, а наведени су и историјски разлози. Црној Гори, као „класичној српској
земљи“, припада обновљено старо краљевско достојанство од 1077. године, када је
Зета, чији део територије обухвата и Црна Гора постала „прва српска краљевина“.

Проглашење Црне Горе за краљевину имало је и политичке разлоге. Требало је Црну

Гору подићи на ранг краљевине да би се у том погледу изједначила са Србијом.
Незадовољство у земљи и опадање кнежевог угледа са једне, а пораст угледа Србије и
њене династије са друге стране, навели су књаза Николу да проглашењем Црне Горе за
краљевину поврати првенство, или бар постигне равноправност са Србијом у српској и
јужнословенској јавности.

У периоду до уједињења 1918. дошло је и до знатног територијалног проширења Црне

Горе, као резултат балканских ратова. Ослобођене области подељене су између Србије
и Црне Горе споразумом потписаним 12. новембра 1913. у Београду. Црној Гори су
припали: Мојковац, Бијело Поље, Пљевља, Беране, Плав, Гусиње, Рожај, Пећ, Исток,
Дечани, Ђаковица, Тузи и део Скадарског језера (површина ове територије износила је
око 5.000 км2, а цела државна територија 14.443 км2). Разграничење између Србије и
Црне Горе наишло је на негодовоање у народу, који је сматрао да треба преговарати о
уједињењу „двије државе једног истог народа“, а не о разграничењу.

3. ЗАКОНОДАВСТВО У ЦРНОЈ ГОРИ

Црногорско законодавство било је веома неразвијено. Правни живот заснивао се на

обичајном праву. Већ је речено да су услед страха од османског покоравања владика и
главари су 1796. године донели Одлуку и Стегу. Одлука је била позив на пружање
отпора непријатељу, за слободу и отаџбину, док је Стега говорила о заједничкој борби
Црногораца и Брђана против Османлија и о гоњењу издајника.

3. 1. Законик општи црногорски и брдски (Законик Петра I)

Први законик донет у Црној Гори био је Законик општи црногорски и брдски, познат и
као Законик Петра I. Законик је донет на скупу у манастиру Стањевићи у октобру 1798.
године, када је донето првих 16 чланова, а у августу 1803. године донето је још 17
чланова.

Главни циљ Законика Петра I био је да се спречи племенска самовоља. На почетку се

налазе кривична дела и казне за извршиоце: казна прогонства из земље за издајника,
смртна казна за умишљајно убиство, казне за убиство и рањавање, казна за отмичара
жене или девојке и свештеника који би учествовао у томе (венчао таква лица) и казне
за крађу.

Закоником је било наређено да се сви спорови морају решавати пред судом, забрањени
су самосуд и крвна освета у односима са Приморцима итд. Највећи број чланова био је
посвећен кривичном праву и судијама и судском поступку, из чега се види тежња тек
створене натплеменске власти да обезбеди елементарни друштвени ред и поредак, а
нарочито да искорени крвну освету као највећу препреку успостављању натплеменске
власти. Уведен је порез, што је јако противречило схватањима анархичног племенског
друштва. Опорезивање и прикупљање пореза доживљавано је као ропски намет, те се
дуги низ година није могло обезбедити уредно прикупљање пореза.

Грађанскоправним одредбама били су прописани право прече куповине сродника и

суседа, накнада нехатно причињене штете и сагласност родитеља (или сродника ако
родитељи нису живи) за удају девојке.

Закоником Петра I постављени су темељи писаног права. Одредбе Законика су и поред

отпора биле примењиване, захваљујући у првом реду великом угледу који је владика
Петар I уживао у народу.

3. 2. Општи земаљски законик (Данилов законик)

Књаз Данило је у априлу 1855. године донео Општи земаљски законик за Црну Гору и
Брда, познатији као Данилов законик. Тај је Законик имао 95 правила, од којих су
многа била преузета из Законика Петра I. Данилов законик је регулисао разноврсну
правну материју (у највећем делу кривичноправну), а садржао је и одредбе уставног,
грађанскоправног и процесног карактера.

Књаз Данило је био врховни државни поглавар, у њему је била оличена врховна
земаљска власт. Апсолутизам књаза овековечен је и у његовом Законику, којим је чак
запрећено смртном казном ономе ко би увредио књаза. Детаљно и у више чланова је
прописан и положај суда.

У погледу права и обавеза, прописана је једнакост пред законом и судом. Сваком

становнику Црне Горе гарантовани су част, имовина, живот и слобода забраном да
било ко дира у „ове светиње“. Данилов законик је у правилу 92 прописао: „Иако у овој
земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине
православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и
ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати као и сваки Црногорац и Брђанин
што ужива“. Тиме су отворена врата свим иноплеменицима и иноверцима (муслимани
и католици) да, по територијалном проширењу (до чега ће и доћи после Берлинског
конгреса 1878), постану пуноправни грађани Црне Горе.

Кривичноправни прописи су бројни. Запрећено је оштрим казнама представницима

власти, нарочито судијама, који би злоупотребили положај и примили мито. Издајник
би био кажњен смртном казном која се извршавала стрељањем из пушке, а иста казна
претила је и ономе ко не би платио порез. Крвна освета била је забрањена под претњом
смртне казне као и Закоником Петра I, али уз извесне разлике. Данилов законик је,
наиме допуштао двобој, али је прерастање „мегдана“ у шири обрачун било кажњавано
смрћу. Смртна казна претила је за практиковање и ових старих штетних обичаја:
отмицу девојке, долазак на суд са обешеним каменом о врату, прослављање крсне
славе више дана, гребање по лицу и шишање перчина у знак жалости за покојником.

Законик изражава колективистичке односе, али излази у сусрет и индивидуалистичким

имовинскоправним односима. Тако је предвиђено да се синови могу оделити само уз
пристанак родитеља, иначе деоба није била дозвољена. Са друге стране, прописано је
да отац може имовину коју је сам стекао делити по својој вољи синовима, родбини или
трећим лицима (тестаментално наслеђивање). Признавање права прече куповине
ближим сродницима и суседима био је покушај да се заустави процес распадања
колективног власништва и да се обезбеди останак имовине у рукама сродника, односно
у рукама заједнице где се имовина налази (села).

У наследном праву, сем већ поменутог тестаменталног, било је предвиђено и законско

наслеђивање. У погледу наследства и пријема у очеву кућу изједначена су ванбрачна
деца са брачном. У породичном праву Законик је остао веран традицији. Породичне
односе карактерише патријархалност која подразумева врховну власт мужа (оца
породице) и њему потпуно потчињених жена и других укућана. Деца су била дужна да
исказују потпуно поштовање и послушност родитељима и свака повреда те дужности
изазивала је, на захтев родитеља, репресивне мере власти (сину који не би поштовао
родитеља претила је казна затвора или батина, а ако би се непоштовање поновило и
трећи пут, отац би га могао избацити из куће). Више прописа било је посвећено
брачном праву. Прописано је да се брак закључује венчањем у цркви. Три дана пре
венчања свештеник је имао да утврди свештеник треба да утврди јесу ли будући
младенци сагласни да уђу у брачну везу, те ако јесу ступали су у брак који је начелно
био нераскидив. Раскид брака је био могућ, али према строгим правилима православне
цркве. Тиме је Данилов законик ставио ван снаге правила обичајног права по којима се
брак лако разводио. Муж који би затекао своју жену in flagranti са другим мушкарцем
могао је некажњено убити обоје. Ако би се супружници у тој мери замрзели да муж не
би хтео више живети са женом, била је предвиђена тзв. растава од стола и постоље, с
тим што је муж морао издржавати жену.

Од грађанскоправних одредаба, Закоником су били прописани одговорност за накнаду

штете, новчани зајам итд.

Да је Данилов законик био кодификација обичајног права и изражавао народна правна

схватања, говори и пропис о кажњавању пијаног починиоца кривичног дела. Он би био
кажњаван само половином казне прописане за учињено кривично дело, али ако је то
кривично дело учинио према некоме кога мрзи кажњаван је пуном казном. Народно
осећање правичности је очигледно правило суптилну разлику између те две категорије
починилаца. Вероватно и у таквом односу законодавца према црногорском друштву
лежи чињеница да је Данилов законик у много већој мери допринео превазилажењу
племенског партикуларизма и учвршћивању државне власти.

3. 3. Општи имовински законик

Развој привредних односа и отварање према спољњем свету створили су нове односе и
потребе на које Данилов Законик и обичајно право више нису давали одговоре. Због
тога је књаз Никола Петровић одлучио да се донесе законик који би регулисао нове
односе и потребе, а истовремено био разумљив и близак људима којима је намењен и у
складу са њиховим осећањем правде и правичности. Књаз је сматрао да је права особа
за израду таквог законика Валтазар Богишић, професор историје словенских права на
Универзитету у Одеси у царској Русији. Студирао је права, историју и филозофију на
познатим немачким универзитетима. Стекао је широко образовање, био је полиглота и
члан многих научних друштава и академија. Био је славенофил и присталица и члан
Уједињене омладине српске, као и књаз Никола.

Руска влада је одобрила молбу књаза Николе да Богишић буде писац будућег законик.
Дошавши на Цетиње у пролеће 1873, одмах је приступио темељном проучавању
обичаја и правних односа путем анкета, присуствовања седницама Сената и судова,
обилажења Црне Горе и сл. Најпре је саставио један обиман упитник за утврђивање и
описивање обичаја у Црној Гори, али и у Херцеговини и у северној Албанији, где су,
такође, владала обичајна правила карактеристична за племенско друштво. Упитник је
имао 21 поглавље: државно право, ужа породица, шира породица (задруга), сродство
изван куће, деоба породице и задруге, наследство, ствари, обавезе, финансије,
грађанско право, заштита сиротих, црквени односи, структура становништва, односи
сељака и господара земље, чете-хајдуци-ускоци, кривично право, крвна и уопште
освета и мирење, поступак у суду, поступак изван суда, међународно право и опаске о
Даниловом законику.

На основу добијених одговора, Богишић је добио слику стања постојећег, пре свега
обичајног права у Црној Гори. Из садржаја упитника изгледало је да ће се донети један
свеобухватан, општи законик, који би обухватио све гране права по изворној намери
књаза Николе. Богишић је, међутим, знао да је време општих законика прошло и свој је
рад ограничио само на грађанско право. Након обраде прикупљене грађе, Богишић је
приступио исписивању правних норми заснованих на обичајним правилима и
модерним установама грађанског права. Из обичајног права узимао је само оно што је
задовољавало животне потребе и било укорењено у народу. Нешто је обликовао и
мењао према потребама живота, док је застареле обичаје изостављао. Обичајну норму
Богишић је научно обрађивао и укапао (инкорпорисао) у класичне, односно модерне
правне установе. Тако се добијала правна норма која је почивала на идеји правног
континуитета, мешавине старог и новог, која је била једнообразно обрађена и повезана
у хомоген систем. Негде су установе обичајног права видљиве већ на први поглед, као
што је то у случају права прече куповине, наполице, спреге итд. На другим местима се
обичајна норма методом инкорпорације утопила у класично или модерно правно
решење. Тако је настао јединствен законик: рађен по мери народа за који је писан и
довољно модеран да му омогући несметан правни саобраћај са другим народима.

Богишић је на законику радио 16 година, уз одређене прекиде – нпр. за време устанка

1875. године написао је нацрт о организацији власти у Херцеговини.

Општи имовински законик за Књажество Црну Гору донет је на Благовести, 25. марта
1888. године. Назив општи говори да се примењивао на све имовинскоправне односе за
које нису постојала посебна правила. Назван је имовински законик јер је у њему било
само стварно и облигационо право, дакле, чисто имовинско право. Први пут у историји
грађанских кодификација издваја се само имовинско право јер је Богишић с правом
сматрао да породично и наследно право нису сазрели да буду на јединствен начин
кодификовани. Те две гране грађанског права биле су веома разнолико регулисане
обичајним правилима, пошто је било више облика породице (инокосна породица,
задруга, муслиманска породица итд.) и на њима заснованих наследних права. Брачно
право, као део грађанског права, било је уређено верским правом (православне,
исламске и римокатоличке вере).

Распоред материје у Општем имовинском законику сачињен је према оновременим

приликама у Црној Гори у којој је владала готово општа неписменост, без правне
традиције и са свега неколико правника. У првом делу била су изложена врло кратка
Уводна правила и наређења, у којима су биле одредбе о важењу закона, о правним
субјектима, о својини и њеној заштити, о државини. Циљ уводних правила био је да
уведу читаоца у Законик и да га упознају са садржином и неким основним правилима.
Прописано је било да се у случају када не постоји законско правило „треба владати по
правилима која у добрим обичајима живе“, чиме је обичајно право било изричито
проглашено помоћним (супсидијарним) извором права. Потом је изложена материја
стварног и облигационог права, тако што се одредбе излажу према начелу „од познатог
(чешћег) ка мање познатом (ређем), од конкретног ка апстрактном“. Најпре се излаже
својина, па тек онда стварна права на туђој ствари. Исто тако, прво се дају поједини
уговори, пре свега купопродаја, па тек потом општа правила у уговорима.

У другом делу Законика се, у нешто мање од 200 чланова, говори о стварном праву. У
стварном праву видљив је развојни лук од колективне према индивидуалној, приватној
својини. Својину су, осим појединаца, имали и племе и братство као колективитети,
што сведочи о једном друштву које је вековима почивало на начелима колективизма и
солидаризма. Међутим, приватна својина је у новим условима добијала већи значај.
Зато се у чл. 93 Законика опширно говори о обиму права својине: да власник ствари
има право да ствар држи, да се њоме служи и да је ужива, да од ње узима све плодове и
дохотке, да њоме располаже, да брани да је неко против његове воље држи и
употребљава и да са њом све ради по својој вољи док не би својим поступцима вређао
туђа права.

У облигационом праву, у трећем делу о појединим уговорима, прописани су класични

уговори о купопродаји, промени, посудби, најму итд. Због учесталости и важности,
купопродаја је стављена на прво место. Други уговори су били распоређени или по
међусобној сродности или по томе колико су познати у народу. Осим њих, у Законику
су предвиђени и уговори карактеристични за аграрне односе у тадашњој Црној Гори:
„о радњи на узајмицу“, „радњи без узајмице“ (моби), супони и спреги. „Радња на
узајмицу“ је предвиђала да се позове у бесплатну помоћ један или више радника за
обављање неког посла, уз обавезу да се та помоћ узврати. „Радња без узајмице“ била је
прописана као добровољна помоћ у обављању пољопривредних радова, коју прималац
помоћи није дужан ни платити ни узвратити по слову закона (код мобе, дакле, није
постојала правна, већ само морална обавеза да се помоћ узврати). Супона је била
уговорни однос између више кућа да поставе заједничког пастира за своју стоку, а
спрега је била усмени договор између више задруга или појединаца да ће се узајамно
помагати у земљорадничким радовима у току године (у спрегу су даване вучне
животиње – волови, коњи, да би се испомогли сиромашни сељаци који су оскудевали у
вучној стоци).

У четвртом делу били су општи прописи о уговорима и о другим изворима облигација.

Најпре су била изнета правила о настанку уговора, његовом извршењу, последицама
неизвршења и о посебним одредбама у уговорима (о капари, одустаници итд.).

Пети део је прописивао субјекте права или имаонице, како их је називао Богишић. На
почетку је прописан главни субјект – човек, са његовим правом својине и располагања
имовином. Уз то, ту су и правила о онима који замењују и допуњују човекову вољу у
имовинским пословима када је то потребно (старатељство итд.).

Шести део био је насловљен „Објашњења, одређења и допуне“ и имао је 264 члана (чл.
767-1031), распоређених у укупно осам раздела. Овај део био је поучног (дидактичког)
карактера јер је, због недостатка правних школа и образованих правника, аутор хтео да
онима који ће примењивати Законик објасни његове појмове и установе. Садржај
првих пет раздела шестог дела одговарао је садржају првих пет делова Законика.
Примера ради, о праву својине је још једном прописано да је то „најпространија власт
коју закон над неком ствари признаје“ и да је онај ко то право има њен власник, а
обичај је дефинисан као „правило које се држи и које влада у народном и судском
животу, а није ушло међу правила писаног закона“. Шести раздео је прописао доказе у
имовинским пословима, посвећујући највећу пажњу исправама. Седми раздео је
прописао мерење и рачунање времена у имовинским пословима. Вредан је пажње
Богишићев напор да објасни рачунање дана у имовинским пословима: „Дневи се броје
од поноћи до поноћи. Тако на пр. понедјељак траје још и пошто се смркне и ноћ
настане, траје управ до поноћи; тек онај тренутак кад поноћ превали, понедјељнику је
крај, а почиње уторник“. У осмом разделу биле су правне изреке, које су се у Законику
нашле да би објасниле његов „разум и смисао“ онима који ће га примењивати и онима
на које ће се примењивати. Већина тих правних изрека били су преводи сентенци
римских правника, али на тако маестралан начин и таквим речником да су постале део
народног израза. Ево неких познатијих од укупно 45 правних изрека Законика:

- Закон је закон, ма како опор био.

- Што свак једнако разумије, томе тумачења не треба.
- Твоје свезо, а и моје свето; чувај своје, у моје не дирај.
- Што се грбо роди, вријеме не исправи – што је с почетка незаконито, то
временом самим законито не постаје.
- Ни у праву своме не тјерај мак на конац.
- Што два углаве трећега не веже.

Да би народ могао схватити смисао и циљ Законика, његов језик морао је бити јасан и
лако разумљив. Богишић се зато држао херцеговачко-црногорског наречја колико год
је то било могуће, уз поштовање начела општег српског књижевног језика која је
поставио Вук Стефановић Караџић. Где год је било могуће додата је и нека пословица,
а и новим правилима даван је ритам пословица. Један број стручних термина створио је
сам Богишић, узимајући речи из народног говора, односно држећи се његовог духа.
Такве су нпр. речи власник, доцња, дуговински однос, имаоник итд. Многе од тих речи
обогатиле су српску правну терминологију и постале део српског језичког блага. Са
друге стране, када је било неопходно, Богишић је преузимао стране речи које су биле
познате народу (нпр. капара, ризик итд.), сматрајући да је то боље него на силу
стварати нову реч. Уз друге квалитете, језик и стил Општег имовинског законика су
самом Законику и његовом творцу донели славу и посебно место међу законицима на
словенском Југу.

3. 4. Законодавство с почетка XX века

Кривични законик Црне Горе из 1906. године. Приликом доношења Устава 1905, књаз
Никола је у престоној беседи најавио и доношење кривичног законика. Он је и донет у
фебруару 1906, када је указом проглашен Кривични законик Кнежевине Црне Горе
(ступио је на снагу у априлу исте године). Тај је Законик настао тако што је књаз
Никола наредио да се за Црну Гору усвоји Криминални (Казнителни) законик Србије
из 1860, са изменама и допунама неопходним према црногорским приликама и
обичајима. Текст тог Законика био је готово у целини преузет текст српског Кривичног
законика, са истим бројем параграфа и делова, као и поделом кажњивих дела на
злочине, преступе и иступе. Разлике у односу на српски Законик биле су: 1) параграфи
су били прилагођени локалним приликама и обичајима, 2) прописана је казна трчања
кроз шибе, која је у Србији укинута 1859.

Законик о кривичном поступку из 1910. године. Законик о поступку судском у

кривичним дјелима био је скоро верна копија српског Законика о кривичном поступку
из 1865. године.

Трговачки законик из 1910. године. И овај Законик настао је потпуним преузимањем

текста Трговачког законика Србије из 1860. године.

Законик о грађанском поступку из 1905. године. Рад на овом Законику почео је још
1902, а циљ је био да се донесе законик који би био на висини Општег имовинског
законика. То потврђују речи министра правде Лује Војновића, аутора закона, да треба
прихватити модерна процесна начела која би омогућила развијање народне правне
свести и правничке професије. Војновић се послужио Законом о грађанском судском
поступку који је 1883. у Босну и Херцеговину увела аустријска окупациона власт , а
који је био заснован на тада модерним начелима: материјалне истине, непосредности,
усмености, јавности и слободне оцене доказа (слободног судијског уверења).