Црна Гора од 1878. до 1912.

Основне карактеристике државне управе и администрације

 Црна Гора је формално правно добила независност на Берлинском конгресу
13. јула 1878. године чиме је добила и значајна територијална проширења
 Књаз Никола схвата да су новој држави потребне административне реформе:
укинут је Сенат и тзв. Суд и умјесто њих формирани су Државни савјет
(помоћни орган владе), Велики суд и пет министарстава
 У влади су углавном били књажеви највјернији сарадници главари, а
временом су укључивани малобројни школовани људи (предсједник владе
био је књажев близак рођак Божо Петровић)
 Црна Гора била је подијељена на десет нахија: Катунска, Црмничка, Ријечка,
Љешанска, Приморска, Брдска, Никшићка, Васојевићка, Морачка и Зетска;
управа над нахијама повјерена је капетанима који су били највиша судска,
полицијска и административна власт у нахији. Нахије су се дијелиле на
капетаније
 Закони од 19. децембра 1902. године:
- укинуте су нахије и држава је подијељена на пет области на челу са обласним
управитељем
- одвојена је судска од административне власти, црногорско судство почиње са
класичним радом
 Црногорска Народна Скупштина 1910. године донијела је нови закон о
административној подијели по коме је држава подијељена на десет области;
капетнија је било 56
 1903. године Закон о уређењу варошких општина којим је дата самоуправа
варошким општинама; поред предсједника општина варошка општина имала је
и варошког капетана
 На селу је још увијек постојала институција кмета који је био старјешина села
 Умјесто перјаника уводе се пандури, а касније и класична жандрамерија твз.
„крилаши“ који су названи по грбу који су имали на капи, црногорском
двоглавом орлу са раширеним крилима
 Једини званични затвор Црне Горе био је на острву Грможур на Скадарском
језеру
Црногорска војска
 Црногорска војска је од 1878. године до капитулације у Првом свјетском рату
била милицијског типа, тј. народна војска огранизована на племенско-
територијалној основи. Није постојала стајаћа војска која је живјела и радила у
касарнама
 Свако веће село давало је један батаљон војске, више таквих батаљона давало
је једну бригаду; велика племена давала су по неколико батаљона нпр.
Бјелопавлићка бригада, Васојевићка бригада
 Године 1896. формиран је на Цетињу први батаљон стајаће, регрутне војске.
Војска је вјежбала на оближњој пољани, која је симболично названа „Обилића
пољана“ ( данас стадион ФК „Ловћен“). Војни рок трајао је 4 мјесеца али је то
због финансијске оскудице обустављено 1906. године
 Значајне измјене у организацији војске извршене су 1908. године када је
уредбом Црна Гора подијељена на четири дивизијска, једанаест бригадних и 52
батаљонска округа → прва озбиљна реорганизација црногорске војске и њено
осавремењавање
 Први закон о устројству војске донесен је 1910. године, ове године уведена је
поново обука по батаљонима стајаће војске
 Црна Гора није имала класичну војну академију, црногорски младићи су слати
у војне школе у иностранство: у Италију, Русију, Србију, Француску и Бугарску
 До почетка Првог балканског рата око 50 младића одшколовало се за
официре углавном у Италији, јер је ћерка књаза Николе била удата за
италијанског краља
 У Италији су војно образовање добиле водеће војсковође црнгороске војске:
Јанко Вукотић, Митар Мартиновић, Милутин Вучинић, Радомир Вешовић,
Машан Божовић.
 1903. године на Цетињу је отворена официрска школа која је одшколовала до
поћетка Првог балканског рата 450 официра. У Никшићу је отворена 1906. и
подофицирска школа. Без обзира на то у црногорској војсци био је дефицит
образовнавих официра, па су постојали и тзв. официр народне војске који су
завршавали само краће војне курсеве
 Због сиромаштва државе црногорска војска се у неколико наврата
наоуружавала углавном из Аусторугарске и Русије.
Спољња политика
• Након добијања независности 1878. године Црна Гора окружена је са двије
велике државе: Аустроугарском и Турском, са којима је Црна Гора настојала
да живи у добром односу
• До затегнутости долази за вријеме устанка у Херцеговини 1882. године под
вођством Стојана Ковачевића, Црна Гора је тајно помагала устанак. Након
оштрог упозорења Аустроугарске и на иницијативу Русије Црна Гора је морала
затворити границу.
• Друга затегнутост била је у вријеме Анексионе кризе 1908. године када су
Црна Гора и Србија биле на прагу рата на Аустроугарском, на иницијативу
Русије признале анексију
• Са Турском су такође присутни повремени проблеми посебно у пограничним
областима око Подогорице у Зети и у Васојевићима гдје локално хришћансо
становништво трпи зумуле локалних турских власти и муслиманског
становништва
• Значајна затегнутост са Турксом дешава се за вријеме тзв. Малисорског
устанка када је локално погранично албанско становништво између
Подгорице и Скадра устало против Турака. Књаз Никола тајно помаже овај
устанак
• Са Русијом је Црна Гора традиционално одржавала добре односе, књаз је
неколико пута путовао у Русију
• Односи са Србијом варирају од братских до крајње лоших. Проблем су
личне, династичке сујете два владара, династије и државе. Проглашење
Србије за Краљевину и Милана за краља Никола је схватао као личну увреду
• Најстарија кћер књаза Николе удала се за Петра Карађорђевића што је сада
Милан схватио као личну увреду. И за вријеме Александра односи са Црном
Гором били су промијењиви, 1896. књаз Никола је посјетио Београд гдје је
одушевљено дочекан, а 1897. Александар је посјетио Цетиње
• И послије смјене на престолу Србије 1903. године и доласка зета књаза
Николе- Петра Карађорђевића на власт односи су и даље оптерећени
равнотежом династија и државне конкуренције
 Црна Гора је 1897. године добила и велико међународно признање. На Криту
избија устанак Грка гдје су интеревисале велике силе, дошао је и контигент
међународних трупа, које су штитиле мир. Међу њима је био и црногорски
одред под командом Машана Божовића
 На Цетињу своја дипломатска посланства успостављају: Русија,
Аустроугарска, Турска, Италија, Француска, Њемачка, Србија, Бугарска, Грчка.
Црна Гора је имала само посланство у Турској и конзула у Скадру
 Књаз Никола је своје дипломатске везе успостављао и лично-династичким
путем. Седам од његових девет кћери биле су удате на разне европске
дворове. Књаз је популарно називан „таст европских дворова“, његове кћери
биле су незванични црногорски амбасадори
 Од 1878. године књаз има озбиљне владарске амбиције, жели да једнога
дана по ослобођењу српских земаља од турске и аустроугарске власти
постане владар уједињених Срба
 Када је митрополит дабро-босански хаџи Сава Косановић 1885. године
напустио БиХ књаз га је радо примиро у Црну Гору
• Књаз Никола је 1900. године подигао велику саборну цркву у Никшићу, посвећену
Светом Василију Острошком и изразио жељу да се са оба краја цркве сахране
Новак Рамов Јововић, велики црногорски јунак и Стојан Ковачевић, херцеговачки
јунак. Ово је симболика нераскидивог јединства Херцеговине и Црне Горе.
• Књаз је имао и резервни план који се састојао у стварању велике Црне Горе која
би у своју територију укључила просторе до Неретве укључујући и Боку и
Дубровник, затим Херцеговину и дио Босне са широм околином Фоче, а на другој
страни Метохију и дио Косова
• Прогласио се за краља и Црну Гору за Краљевину крајем августа 1910. године
• Без обзира на проглашење Краљевине у српском јавном мњењу, усљед поновног
успона Србије, овај књажев потез углавномје схваћен као јефтин дипломатско-
државни рекламерски потез
• Краљ Никола почео је са дискретним преговорима са Србијом о стварању уније
ове двије државе. Идеја је била да имају заједничку војску, спољњу политику и
финансије.Тиме би се створила нека врста конфедерације двије монархије.
Краљев план био је лукав, Црна Гора би црпила богатства и ресурсе Србије, била
војно и дипломатски заштићена од ње, а заузврат практично није давала ништа.
Ове преговоре прекинуло је избијање Првог свјетског рата
Привредне прилике
 Из рата са Турском 1876/78. Црна Гора је изашла као побједник и територијално
је проширена. Изашла је на море, обалским појасом до ријеке Бојане; граница
са Аустроугарском протезала се непосдрено иза Бара. Црна Гора добила је
неколико вароши: Подгорицу, Спуж, Никшић, Улцињ, Бар и Колашин
 Због тога што је знатан дио муслимана, посебно из Никшића и Спужа, напустио
Црну Гору јер није хтио да живи црногорском влашћу појавила се велика
количина земље без власника. Државни врх дата је извршио својеврсну
аграрну реформу
 Ова аграрна реформа је послије неколико година била само дјелимично
успјешна. Најбољи земљишни фонд добио је главарски слој који је користећи
немаштину сељака убрзано куповао даровану земљу од бивших турских
власника од сељака
 Врло брз почиње исељавање становништва, у периоду од 1879. до 1892. године
Црну Гору је напустило преко 48 000 људи
 Добивши бивше турске вароши, Црна Гора је у њима затекла трговачко-
занатски слој, који су већином чинили домаћи муслимани и Албанци. Током
деценија, усљед прилива црногорског становиштва у градове, ствара се
грађански слој друштва. Прво трговачко друштво основано је 1902. године
 Током више деценија мира Црна Гора је склопила трговачке уговоре са:
Италијом, Грчком, Француском, Турском, Србијом, Бугарском,
Аустроугарском... Сви ови уговори били су по врло повлашћеним условима
за стране улагаче, јер су домаћи имали мало новца. Најзначајнији извозно-
увозни партнер за Црну Гору била је Аустроугарска
 Поред трговачког у Црну Гору улази и банковни капитал. Мали црногорски
сељачки посјед није могао производити вишак, па су сељаци били
принуђени да позајмљују новац под камату, те се развијају класични облици
зеленаштва. Отварају се банковно-штедионичарске установе: Прва нишићка
штедионица 1901. године, Прва зетска штедионица у Подгорици 1906.
године
 Индустрије у Црној Гори готово да и није било. Крајем 19. и почетком 20.
вијека, појављују се прве примитвне пилане, углавном за домаће потрошње.
У Даниловграду је отворена мала фабрика за производњу војничког сукна
 Путна, тј. колска саобраћајна мрежа је била сасвим солидна. Од 1879. до
1910. године путевима су биле међусобно повезане све црногорске вароши.
Направљено је и пристаниште у Бару, а 1909. године отворена је прва пруга
 Црна Гора је у сталном дефициту свог државног буџета. Новац сакупљен од
домаћих пореских обавезника, није могао да покрије трошкове буџета.
Русија је била стални давалац новца и то на бази неповратне помоћи.
Већина путева у Црној Гори изграђена је кулуком: Русија је поклаљала Црној
Гори жито, које је држава давала сељацима умјесто новца за дневницу