Османско царство

Турски пораз 1699. има далекосежне посљедице на унутрашњем и спољнополитичком

плану. У земљи избијају немири; у провинцијама харају банде, а сиротиња се окупља у
Цариграду; цијена хране стално расте и ствара тешкоће у одржавању реда. Истовремено,
Царство угрожавају и пријетње других држава. Са запада Венеција, на сјеверу Азовско
море престаје да буде ,,турско језеро“, на истоку Кубан и Каспијско језеро долазе под
утицај Русије, а слично је и са Кримом.

У љето 1703. дотадашњи султан Мустафа II мора да се одрекне пријестола у корист брата
Ахмеда III (1703-1730), послије побуне јаничара, незадовољних због неисплаћених плата.
Нови султан је образован и мирољубив човјек, показује интересовање за државне послове
и проводи неке судске и финансијске реформе. Ахмед жели обнову величине Царства, али
схвата да његово стање онемогућава вођење активне спољне политике. У жељи да повећа
државне приходе и уведе ред у војсци, Ахмед поставља за великог везира Чорлулу Али-
пашу, који заводи ред у провинцијама, уклања бунтовнике из јаничарских редова, појачава
утврђења и гради ратну флоту. Упркос захтјевима француског амбасадора, Чорлулу-паша
не користи сјеверни рат да прекине односе са Русијом и наређује кримском кану Девлету
Гирају да се уздржи од напада на Русију (1709). То олакшава обрачун Русије са Шведском
код Полтаве.

Пораз Шведске мијења однос снага у источној Европи, гдје Русија постаје најснажнија
држава. Турска осјећа пријетње рата и даје уточиште шведском краљу Карлу XII.
Међутим, шведски краљ успијева да уз помоћ интрига смијени великог везира 1710. због
његове проруске политике, а на његово мјесто долази Балтаџи Мехмед-паша, који
успијева да убиједи султана да објави рат Русији (новембар 1710). Петар покушава да
приволи Порту да одустане од рата, али без успјеха. У намјери да привуче хришћане на
страну Русије, Петар истиче да је циљ рата њихово ослобађање од јарма невјерника. Петар
обезбјеђује подршку кнежева Влашке и Молдавије и владике Црне Горе. До судара двије
армије долази на Пруту, гдје руску војску опкољавају много надмоћније турске трупе.
Петар тражи мир што Балтаџи-паша прихвата. Петар се одриче Азова, пристаје да уништи
Тагнарог, Камени Затон и тврђаве на Дњепру, обећава да се Русија неће уплитати у
Пољској и да ће ослободити турске заробљенике. Балтаџи-паша даје Русима храну и
обећава да ће протјерати Карла XII. Почетком 1713. султан протјерује Карла XII из
Турске, а у јуну потписује уговор о миру са Русијом у Једрену. Граница са Русијом се
помјера на сјевер до Орела, а Петар мора да повуче трупе из Пољске.

Одмах након завршетка рата са Русијом, Турска жели да се обрачуна са Венецијом. Посјед
Мореје и присуство ратне флоте у Морејском архипелагу угрожава Цариград, а власт над
Морејом сматра се важнијом од далеких пољских територија. Рат почиње у јануару 1715.
Турска флота заузима млетачка острва Егину, Тинос и бројна утврђења, а у љето турске
снаге нападају Крф. У помоћ Венецији долази Аустрија. У љето 1716. армија под
командом Али-паше доживљава пораз под Петроварадином, гдје он гине заједно са још
неколико истакнутих команданата. Турски логор са топовима, заставама и храном пада у
аустријске руке; Еуген Савојски напада Темишвар, чија посада мора да се преда у јесен
исте године. Послије пораза код Петроварадина Порта одустаје од опсаде Крфа. Халил-
паша, нови велики везир, предводи турску војску у помоћ Београду који опсједају
аустријске трупе. Халил-паша не успијева да олакша положај браниоцима, а Еуген
Савојски напада турске положаје и августа 1717. наноси тежак пораз браниоцима града.
Турци напуштају положај дуж Саве, али посаде у Зворнику и Бихаћу спрјечавају
аустријски упад у Босну. Венеција успијева да поврати неке посједе у Јадрану, али њена
флота доживљава пораз код Матапана 1717. Миром у Пожаревцу 1718. Турска се одриче
Темишвара, Смедерева и Београда, а граница Аустрије повлачи се дубоко у Србију, од
Дрине до Тимока.

Пожаревачки мир је нова потврда слабљења Турске као велике војне силе. Њена војска и
организација нису у стању да се носе са модернијим армијама и техником западних
држава. Они заостају у тактици, артиљерији и санбдијевању. Турци се не мире са
губитком Београда, иако губе наду у повратак Угарске. У земљи преовладава мирна
струја, а нови велики везир Ибрахим-паша (1718-1730) оличава такво расположење.
Његово дуготрајно дружење са султаном Ахмедом III олакшава му да се одржи у мору
интрига и очува султаново повјерење.

Турска ужива запажено духовно расположење. Примјећују се и осјећају европски утицаји

(чувена Ахмедова фонтана, пишу се многи радови из историје, отвара се пет јавних
библиотека, а 1727. отвара се прва штампарија у Турској. Њен оснивач је Ибрахим
Мутеферика (1674-1745), Мађар по рођењу).

Такав начин живота не успијева да отклони све примјетније слабости Царства. Осјећа се
несташица новца, незапосленост, јављају се епидемије заразних болести, а цијене хране су
високе: немири избијају на разним странама (Египат). Побуна у Персији (1720)
проузрокује пад династије Сафави. Наредне године Русија и Турска дијеле Персију: Русија
узима Кавказ и јужне обале Каспијског језера, а Турска Ђурђијанску, Шриван, Ардабил,
Табриз и друге области. Појава Надир-шаха потире диобу, а 1730. Турска губи Тарбиз,
Карманшах и Хамадан.

Године 1730. избија крвава побуна коју предводи Патрона Халил. Ахмед III попушта под
притиском и убија Ибрахим-пашу, али и сам мора да напусти пријесто на који ступа
Махмуд I (1730-1754). Побуњеници захтјевају унутрашње реформе, уклањају министре и
судије и повећавају број јаничара са 40.000 на 70.000 људи. Диван се противи, а
именовање Капудан-паше и новог кана Крима доводи до раздора између јаничара и
Халилових присталица. Крајем 1730. Халил и његови сарадници губе главе у присуству
султана.
До краја вијека Турска пролази кроз сличне кризе, доживљава многе политичке и војничке
поразе, али у појединим тренуцима налази снаге да обнови своју моћ. За владавине
Махмуда I француски авантуриста гроф Боневал долази у Цариград и ради на реформи
турске војске, он има велики утицај на турску дипломатију. Укупан исход његових напора
остаје занемарљив због незнања, предрасуда, амбиције. Економски развитак Царства
спрјечавају или онемогућавају лоша администрација, вјерски фанатизам и честе епидемије
заразних болести. Разлике између Турака и раје у хришћанским крајевима све више слабе
темеље Царства.

Положај појединих народа у Царству зависи од многих околности. У неким дијеловима

(Албанија, Босна, Херцеговина) велики дио становништва исповиједа ислам, док у другим
(Србија, Бугарска, Грчка, Црна Гора) национална свијест и православље играју значајну
улогу у животу раје: у Влашкој и Молдавији кнежеви задржавају самоуправу. Дубровачка
република задржава самосталност и католичанство, иако је ,,вјерни харачар“. Цариградски
Грци фанариоти играју важну улогу у административном животу Царства: од 1661. они су
драгомани (преводиоци) у преговорима Турске и других држава. Из њихових редова
постављају се господари Влашке и Молдавије. Отпор балканског становништва појачава
се пропадањем тимарског система и његовом замјеном, чивчијским односима. Сељак се
претвара у кмета. Успон грађана у приморским градовима (Солун, Смирна) изазива
антитурско расположење. Крајем XVIII вијека грчки и српски грађани одржавају везе са
средњом и западном Европом, а у Бечу објављују своје новине (1790, 1791).

Улога Француске у спољној политици Турске је изузетно велика. То је посљедица

традиционално добрих односа из прошлости и француских привредних дјелатности. У
првом дијелу вијека циљ Француске је да обезбиједи подршку Турске у борби против
Аустрије, која мора да држи значајне снаге на турским границама и занемари своје
интересе на западу. Пораз у Бечком рату и унутрашње слабости спрјечавају Турску да
пружи подршку Француској у рату за шпанско насљеђе, али подржава побуну угарског
племства против Хабзбурговаца (1704-1711). Турска не пружа Француској очекивану
помоћ у рату са пољско насљеђе. Ипак, односи између двије земље остају пријатељски.
Дипломатска револуција 1756. мијења односе између двије земље. Зближавање између
Француске и Русије (1757) слаби повјерење Турске у намјере Француске. То доводи до
зближавања Турске и Пруске и закључења уговора 1761. Турско-француски односи се
побољшавају послије ступања Катарине II на руски пријесто. Послије 1762. двије земље
уједињује страх од Русије. Улога Француске током руско-турског рата (1768-1774) је
запажена и завршава се катастрофалним посљедицама по Турску. Пораз Турске и
закључивање уговора у Кучук Кајнарџију (1774) доводе до слабљења француског утицаја
у Турској. Француска остаје и даље савезник Турске, иако се њена пажња послије 1774.
окреће према Русију. Због своје заузетости у ратовима за независност америчких колонија
и баварско насљеђе, Француска не поклања довољно пажње Турској и њеним проблемима.
 Русија
Владавина Петра I: По повратку из Европе Петар I гуши побуну стријелаца и заводи ред
у земљи. Као и друге владаре тог времена њега не интересује народ него снага и величина
Русије. Петрове реформе захтјевају велика финансијска средства. Подстиче гајење нових
пољопривредних култура и увођење нових оруђа у обради земље. Ратне потребе захтјевају
веће количине гвожђа чија се производња нагло повећава, слично је и са фабрикама
текстила. Обезбјеђује радну снагу за фабрике, подстиче изградњу путева, гради канале
(Волга-Нева), уводи нове порезе, директне и индиректне. Петрова физикална политика
подстиче развој мануфактуре и градова, а положај сељака се погоршава: морају да плаћају
веће порезе и да раде за спахије.

Положај племства се мијења. Посједи које уживају од 1714. постају насљедни. Послије
битке код Нарве уводи се стајаћа војска и обавезна војна служба па 1724. армија броји
200.000 људи. Административни систем се мијења: 1711. ствара се сенат који брине о
законодавству, администрацији и судству. Ширење послова доводи до укидања приказа
(1718) и стварања девет колегијума који повезују сенат и локалне власти. Русију дијели на
осам провинција на чијем челу се налази гувернер са пуним војним овлашћењима. Касније
дијели Русију на 50 провинција на чијем челу су војводе, који обављају разлизите послове.
Петар укида положај патријарха, а управу над црквом препушта Синоду (1721). Захтјева
боље образовање свештеника и укида многе манастире јер их сматра сувишним. Ради на
унапрјеђивању школства. Почетком вијека ствара поморску академију, школе за
инжењерство, медицину и артиљерију и присиљава племићке синове да их похађају.

Петрова владавина је испуњена ратовима. Велеики Сјеверни рат је завршен миром у

Ништату 1721. чиме се Русија учврстила на источној обали Балтика. Русија је тако постала
поморска сила и главни ослонац моћи у сјеверној Европи. Своју пријестоницу преноси у
Санкт Петербург, а први пут су у државу укључене провинције које имају културу, вјеру и
језик другачији од Руса.

Истовремено, Русија 1711. почиње рат са Турском који избија као посљедица интрига
Карла XII у Цариграду, кримског кана и Станислава Поњатовског. Петар тражи
посредовање сила али не успјева; предводи војску ка Дунаву и позива Србе, Румуне и
Грке да подигну устанке против Турака. Руску армију Турци опкољавају на Пруту па
Петар мора да преговара са великим везиром; Русија са одриче Азова и упоришта на
Црном мору. Овај пораз умањује његов углед, а прилика га поврати је да уништи шведску
моћ на Балтику. Руска војска наноси Швеђанима пораз код Ганута (1714), заузима
Аландска острва и угрожава Штокхолм. Миром у Ништату 1721. Руси добијају Ингрију,
Естонију и Латвију. Сенат награђује Петра титулом ,,Отац своје отаџбине, цар и Велики”.

Петар отворено најављује своју намјеру да учествује у европској политици. На свом

другом путовању у западну Европу (1717), Петар има намјеру да закључи савез са
Француском, али гроф Орлеански то одбија. Савез са Француском остаје неостварена
Петрова жеља до краја живота.

Посљедњих година живота Петар посвећује ширењу Русије у Азији. Успоставља

трговинске уговоре са Кином и продире у Сибир. Велики број мисија одлази у канате
средње Азије, а 1717. закључује трговински уговор са Персијом. Настоји да освоји
персијске провинције на Каспијском језеру; Дарбанд и Рехт 1722. и Баку 1723. Његова
освајања не доносе веће користи па их царица Ана напушта 1732. Петар припрема
Берингову експедицију (1724-1730), која не доноси значајне резултате. У вријеме царице
Ане Русија продире у степе средње Азије гдје покорава Башкире, Калмуке и Киргизе. То
омогућава ширење руских граница јужно од Урала и продор у области Бухаре и
Самарканда.

Петрови насљедници: У тренутку Петрове смрти не зна се ко ће бити наљедник. Његов

син Алексеј губи живот 1719. због учешћа у наводној завјери. Петар мијења закон о
наслијеђу, али не одређује личност. Послије многих маневара политичких фракција на
двору на пријесто долази Петрова удовица Катарина I (1725-1727). Уговор о наслијеђу
предвиђа да Алекејев син Петар постане владар послије њене смрти и да се створи
Врховни царски савјет који ће чинити водеће личности и који ће одлучивати о политици
земље. Тајни савјет преузима многе функције сената и колегијума, па Петров
административни систем престаје да постоји. Петар II ступа на власт 1727, а са њим
почиње борба бољара и цркве да поврате власт. Тајни савјет окупља већину бољара
(Долгоруки), а Петров савјетник Мењшиков одлази у прогонство. Петар умире 1730. и
Тајни савјет бира за царицу војвоткињу Ану (1730-1740), синовицу Петра I. Њено ступање
на власт Савјет је условио да стварна власт пређе у њихове руке, што изазива отпор на
разним странама, посебно међу официрима, који се противе да власт пређе у руке
олигархије.