ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК.

РАТНИ ПЕРИОД

-14.2.1804. збор у Орашцу, Марићевића јаруга.

-24.2.1804. бој на Дрлупи, Карађорђе против Аганлије и 400 Турака.Дахије
шаљу београдског митрополита Леонтија са 19 Турака на преговоре у
Паланку. Пропали су јер Срби захтевају да аустријски цар буде гарант
српско-турског уговора.
-21.2.1804. заузет Палеж (Обреновац)
-23.2.1804. Јаков Ненадовић побеђује Турке на Бељину
-28.2.1804. Поп-Лука Лазаревић побеђује Турке на Свилеуви
-18.3.1804. освајање Ваљева и Рудника, после неколико дана опседнут
Шабац. У марту 1804. ослобођен Чачак. До половине марта ослобођене
кнежине са десне стране Мораве, око Ресаве - борбе против крџалија Алије
Гушанца код Дубоког Потока, брда Гиља и на Умовима.
-24.5.1804. предао се Пожаревац.
-25.3.1804. Кучук Алија продире до Јагодине и Ћуприје и преговара са
Алијом Гушанцем
-4.4.1804. ослобођен Крагујевац
-април 1804. опсада Јагодине - две битке 13.4. победа Турака и 28.4.
победа устаника. Кучук Алија бежи за Београд. Ослобођене јагодинска,
крагујевачка и ћупријска нахија.
***
-6-15.5.1804. Остружничка скупштина сазвана да би се изнели захтеви за
престојећи састанак у Земуну. Захтеви формулисани у 9 тачака:
истеривање дахија, слобода кнежинске самоуправе, личне слободе, слобода
трговине и вероисповести... Када су преговори у Земуну пропали одлучено
је да се устаници обрате Русији и да се опседне Београд. Кнез Адам
Чарториски одговара да би руска помоћ била могућа тек по српском
освајању Београда и заснивала би се на одредбама Кучукајнарџијског мира
и да устаници треба да одржавају везе са Хабзбуршком монархијом, с чим
се сагласио цар Александар I.
-10.5.1804. састанак у Земуну, сазван залагањем дахија, београдског
везира Хасан-паше и барона Генеина, команданта Славонске војне
границе. - одбијени српски захтеви од стране Турака. Барон Генаин одбија
захтеве устаника да им пружи заштиту. Први контакт устаника са неком
страном силом.
-јун 1804. Порта наређује босанском везиру Бећир-паши да дође у Србију и
реши проблем који устаници имају са дахијама. Преговори под Београдом у
јулу нису успели јер су дахије одбијале да напусте Београд. То су учиниле

1
под притиском крџалија и побегле на Адекале где их је у јулу убио војвода
Миленко Стојковић. Београдом је усместо дахија и београдског паше
загосподарио Алија Гушанац. Порта је слала барона влашког кнеза
Ипсилантија, Манолакија и једног цариградског архијереја да преговарају
и као хришћани утичу на Србе да спусте оружје али у томе нису успели.
-7.11.1804. у Петроград стиже српско посланство: Прота Матеја, Петар
Новаковић, Јован Протић, касније и Божа Грујовић, на наговор Петра
Новаковића Чардаклије и одлазе у аудијенцију код Александра I.

-Почетком 1805. са устанком су упознати карловачки митрополит Стеван

Стратимировић, бачки епископ Јован Јовановић, Сава Текелија.
-крајем априла 1805. скупштина у Пећанима дискутује од даљој борби у
Београдском пашалуку, формулише захтеве и бира чланове депутације који
ће бити послати Порти. Захтеви предвиђају широку аутономију.
-почетком лета устаници освајају Карановац (Крушевац), Трстеник и
Ужице. Миленко Стојковић и Петар Добрњац односе победу на Иванковцу -
нишки мухафиз Хафис-паша је рањен и касније је умро од повреда →
устанак прераста у борбу против централне турске власти.
-7.1.1806. мир у Пожуну - Аустрија губи Далмацију у корист Француза који
сада долазе у непосредно суседство Турске. Српски устанак сада почиње
бити битан фактор у међународним односима.
-почетак децембра 1805. скупштина у Смедереву: расписан прирез за
обнову Смедерева, одлучено да се мора освојити Београд и да треба заузети
стратешка места у пашалуку. Послата су посланства аустријском и руском
цару.
-24.1.1806. скупштина у Остружници: одређује се депутација аустријском
цару и од Порте се захтева испуњење ранијих захтева и потпуна
амнестија. Због сумње о влашком каналу српску преставку руском цару
требало је да упути аустријски двор. Истовремено и војни притисак:
Миленко Стојковић заузима Пореч на Дунаву, Петар Добрњац упада у
лесковачки санџак и осваја све до Алексинца и Крушевца, затим до
Прокупља и Куршумлије. Радич Петровић је стигао до Новог Пазара
(касније је одбијен, спаљена је Студеница) а Милан Обреновић до
Вишеграда и Нове Вароши. Опседнут је Београд. Босанска војска је
заустављена код села Чучуге код Уба.
-пролеће 1806. завршене припреме босанске и румелијске турске војске.
проглашен џихад. Мачва је привремено изгубљена. Почетком августа
српска војска се повлачи на линију Ваљево-Шабац.
-13.8.1806. бој на Мишару, победа Срба. 20 000 Турака против 10 000
српских пешака и 1 500 коњаника. Опис битке даје Леополд Ранке.

2
-лето 1806 Делиград - поражена војска Ибрахим-паше великог везира и
румелијског сераскера (1806. године - Лом-ћој код места Превала на путу
од Ниша ка Софији преговара са Карађорђем). Поражене и арбанашке
паше. Устаници продиру до Ниша, Пирота, Беле Паланке, Прокупља,
Куршумлије. На Делиграду су вођене битке целог лета 1806; турски
фронтални напад је одбијен 16. јула, а одлучујућа битка одиграла се 3.
септембра, када су турске трупе разбијене.
-12.12.1806. 12 000 хиљада устаника осваја београдску варош. Сулејман-
паша се није могао одржати и 6. јануара 1807. пада и тврђава. Ускоро
падају и тврђаве Шапца и Ужица - турска власт остаје у тврђавама у Соко-
граду и у Адекалама на Дунаву.
-Руси због Влашке и Молдавије улазе у рат са Турском - прокламација
генерала Михељсона да се устаници боре као руски савезници до коначног
ослобођења. Мисија Петра Ичка у Цариграду - захтева да Срби плаћају
захтев одсеком, да Турци пошаљу мухасила (финансијског чиновника) да се
протерају зли Турци и да се Србији признају границе ослобођене
територије. До успеха у преговорима долази након турког пораза на
Делиграду. За мухасила је послат Хасан-ага - саслушан на скупштини у
Смедереву крајем октобра 1806. године. Ферман је донет у јануару 1807.
али су га устаници одбили. Убијен је Сулејман-паша и посланици који су
носили ферман. Срби би добили наследног оборкнеза (башкнеза) и изборне
нахијске кнезове.
***
Улазак руске војске у Влашку и Молдавију у децембру 1806.
11.1.1807. руски проглас Србима којим им се гарантује независнот и у ком
се позивају да пошаљу војску у Малу Влашку. Карађорђе шаље војску на
Тимок и Видин. Почетком 1807. Срби стижу до Видина и Лом Паланке,а на
Дунаву према Малој Влашкој су опколили Кладово и запосели Велико
острво. Руска војска у Србију прелази у јуну 1807. током борби на Штубику
(опседнут Миленко Стојковић) и Малајници - српске победе, опкољеним
устанцима у помоћ пристижу Карађорђе и руски генерал Исајев. Против
Срба је послат Алија Гушанац. Истовремено устаници делују у јужном
поморављу, понишављу, Старом Влаху и према Босни.
Примирје Русије и Турске у Слобозији 24. августа 1807. уз
посредовање Наполеона - Руси се повлаче из Влашке и Молдавије, у
почетку је примирје требало да се односи само на српско-турски појас од
Видина до Кладова али је на руску интервенцију оно проширено на читаву
српско-турску границу. Као руски конзул у Србију је послат Константин
Константиновић Родофиникин - концепт државног уређења Србије (1808)
српска самосталност заснивала би се на Русији, остао би данак Порти,
руски конзул мешао би се у питања Совјета, закони би се узели из Русије,
границе бибиле од Дрине до Тимока и до Новог Пазара, Ниша, Скопља. Ово
одудара од плана о воздвижениј новаго Славено-српскаго Государства

3
Стратимировића, као и од замисли Саве Текелије и других образованијих
Срба из јужне Угарске. Србија у очима великих сила није више гледана као
део турске територије. Планови великих сила своде се на то да Србија буде
независна кнежевина, самоуправна територија под заштитом Турске или
као део интересне сфере једне од великих сила.
Руско-турски преговори у Јашију (1808-1809) - Руси траже српску
независност под покровитељством Русије и Порте. Српска депутација је
руском амбасадору у Цариграду, Прозоровском, тражила да им Русија
гарантује потпуну независности тајни уговор који предвиђа уједињење са
ЦГ, БиХ, што овај није прихватио - преговори пропали почетком 1809.
Офанзива и ратни план 1809:
1. ка Видину - Миленко Стојковић (успешан у долини Тимока)
2. ка Нишу - Милоје Петровић
3. ка Старом Влаху да би се спојили са ЦГ - Карађорђе ( читав
Стари Влах, Сијеница, Нови Пазар, долина Лима од Прибоја до Бијелог
Поља)
4. ка Босни - Јаков Ненадовић (Вишеград, Сребреница, Јања,
Бијељина)
Битка на Каменици (Чегру) 31.5.1809. претходно сукоб Стевана
Синђелићаи Милоја Петровића око команде. Турци освајају Делиград који
је повраћен у јесен, када је Карађорђе успоставио одбрану у Поморављу
(победио Алију Гушанца код Јагодине, Манасија). У Поречу одолева
Миленко Стојковић. Непосредно после битке на Чегру Карађорђе тражи
подршку Аустрије и нуди јој градове на Сави и Дунаву, али како је
Аустрија оклевала устаници преко Раде Вучинића ступају у контакт са
Французима (Пожун, Беч) 1) траже француску помоћ нудећи Фанцузима
Шабац и друге градове 2) траже посредовање Француске на Порти - Срби
би пристали на данак Турској, али траже самоуправу и поседовање
оружане силе.
Скупштина старешина у Паланци 1809. где се због поновног руског
уласка у северну Бугарску тражи њихову помоћ и моли да им не шаљу
Родофиникина.
1810. долазе Руси под грофом Каменским. Битка на Варварину-
Орурк, Карађорђе, Младен Миловановић, Хајдук-Вељко против Хуршид-
паше и Исмаил-паше Серезлије. Турци из правца Делиграда и Крушевца
долазе у Варваринско поље и праве логор; Срби и Руси из Јасике долазе у
поље и ту долази до велике битке и победе устаника. Варваринска битка
једна је од највећих битака Првог српског устанка. Одиграла се на
варваринском пољу 18. септембра 1810. године. Турском војском
командовао је Хуршид-паша и Исмаил-бег Серески, а српску војску
предводили су Младен Миловановић и Хајдук Вељко Петровић. У борби је
учествовао руски одред од око 1.800 војника под командом грофа Орурка.

4
Бројчано надмоћнија турска војска кренула је у фронтални напад, али је уз
обострано велике губитке одбијена. Четири дана касније устаници су
поново одбили Турке захвљаујући коњици под командом Станоја Главаша.
Потом иду у помоћ на Дрину-разбијају дванаестодневну опседу
Лознице (Анте Богићевић) и побеђују Турке на Тичарском пољу
17/18.10.1810.
16/28.5.1812. Букурешки мир - чл 8: Србима се даје амнестија,
српска утврђења имају се порушити, Турци се враћају у градове, Срби
добијају унутрашњу управу, привилегије једнаке Архипелашким острвима,
порез ће сами убирати Срби и то ће бити накнадно договорено.
Павле Васиљевич Чичагов наводи Карађорђу разлоге склапања
Букурешког мира - Руси су били заузети Наполеоном. 15. августа 1812.
године одржана је проширена скупштина устаничких старешина и Совјета
у манастиру Враћевшници, на којој је руски изасланик, генерал Марко
Ивелић (Србин из Боке Которске) прочитао члан VIII Букурешког мира,
уверавајући присутне о непромењеној милости царевој према српском
народу.Срби су потом слали депутације Турцима где су тражили територију
докле год су српске страже, потврду Карађорђа за кнеза или бега од
Србије, своје судство, пристајали су на данак одсеком - безуспешно
преговарање са Челеби-ефендијом.
***
Карађорђе је 1813. године обновио звање главнокомандујућег
фронта, коме је било потчињено више војвода. За главнокомандујуће је
поставио Луку Лазаревића, од Саве до Лознице, Проту Матеју, од Лознице
до Раче, Милоша Обреновића, од Раче до реке Моравице, Антонија
Пљакића, од Моравице до Крушевца, Илију Барјактаревића, од Крушевца
до Зајечара, и Хајдук Вељка, од Зајечара до Дунава. Иза одбрамбене линије
именовао је Симу Марковића као главнокомандујућег изнутра против
Босне, Младена Миловановића за главнокомандујућег изнутра против
Румелије. Резерву је сместио у Јагодини и Тополи, где је он седео.У 32
погранична утврђења и шанца и у резреви било је око 53.500 бораца са
188 топова. Резерва је обично била три пута бројнија од трупа на граници.
Главни раздор настао је око начина одбране источног фронта: 1) одбрана
на граници у шанчевима или 2) повлачење и борба у планинама. Турке је
предводио велики везир Хуршид Паша, видински Ахмет-паша, босански
Силахдар Али-паша, румелијски Мехмед Бахрем-паша (уместо Карсли Али-
паше). Турци три пута бројнији од Срба.
4.7.1813. Карађорђева ратна прокламација. Вићентије Ракић,
професор богословије храбни устанике. Средином јула у Јагодини сукоб
Младена Миловановића и Карађорђа око начина одбране на источном
фронту - Младен за шанчеве, а Карађорђе би то преиначио и желео
одбрану у планинама. Карађорђу је позлило, склонио се у манастир
Јошаницу па се преко Крагујевца упутио за Тополу. Вожд привремено
преноси власт на Јанићија Димитријевића-Ђурића.

5
 Војна креће на Петровдан 1813. Пошто су највеће претње биле на
источном и западном фронту, јужни фронт је развојачен и Милош
Обреновић одлази у помоћ Проти Матеји, а Антоније Пљакић се повлачи ка
Делиграду. Око 10. августа гине Хајдук-Вељко и 16. и 17. августа
напуштена је одбрана Неготина. Команду је преузео Вељков брат, Милутин.
војвода Живко Константиновић и судија Јоца Петровић напуштају
Кладово, које пада 25/26. августа (касније су осуђени на смрт у Београду).
20/21. септембра пада Пореч. Турци нападају Параћин и Ћуприју, Бахрем-
паша је запосео Пожаревац. Попушта одбрана Смедерева на Морави којом
је командовао Вуле Илић. Делиград бране Антоније Пљакић, Илија
Барјактаревић и Вујица Вулићевић. Босанска претходница, коју предводи
Сулјеман-паша Скопљак напада Лешницу, а одбрану предводи Јанко
Стојићевић са 600 војника. Потом битка на Лозници чију одбрану
предводи Петар Николајевић Молер - проблем је настао кад су Турци
прекинули снабдевање српског шанца из реке Штире. Присутно и 800
Јадрана са војводом Бојом Богићевићем. Битка на Засавици - Прота
Матеја, Милош Обреновић, Стојан Чупић, Зека Буљубаша са својим
бећарима - 17.9.1813.Разочаран у руског цара, Карађорђе је по савету
Недобе (руског изасланика), заједно са Недобом, митрополитем Леонтијем и
својом породицом, 3. октобра Карађорђе прешао у Земун. 5 октобра пада
Београд. 4/5. октобра пада Шабац.У Србији остаје Милош Обреновић са
најближим сарадницима, Арсенијем Ломом, Милићем Дринчићем, Лазаром
Мутапом.
***
Хаџи-Проданова буна избила је септембра 1814. године, у пожешкој
(чачанској) нахији, са средиштем у манастиру Трнави код Чачка, а водио је
бивши старовлашки војвода Хаџи-Продан Глигоријевић. Убрзо се
проширила и на крагујевачку и јагодинску нахију. Кнез Милош Обреновић
(оборкнез рудничке, а потом и крагујевачке и пожешке нахије) је одбио да
се придружи побуњеницима, који су код Кнића поразили турски одред
послат да угуши буну (Милош и Ашимбег).Упркос извојеваној победи
устаници су се већ сутрадан растурили, пошто су били уверени да буна
није била довољно добро организована, па је тако осуђена на пропаст.Слом
буне изазвао је нови талас турске одмазде - убијен Пајсије, игуман
манастира Трнаве и Станоје Главаш.
Мелентије Никшић, архимандрит Студенице, Прота Матеја и
пуковник Стеван Живковић залажу се за српске интересе у иностранству
као и Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, уредници Новина
сербских. Своје главне наде Срби полажу у Русију. 27.12.1814. Прота
Матеја предаје у Бечу Народну молбу коју су потписали Милош и други
кнезови. Фрушић и Давидовић помажу Проти Матеји и Јевти Чортићу да
пренесе молбе аустријском (17.12. аудијенција код Франца I) и руском
цару, енглеском и пруском краљу.

6
 УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ ОСЛОБОЂЕНЕ СРБИЈЕ 1804-1813

До убиства београдског везира Сулејман-паше (6.1.1807.) у

Београдском пашалуку било је двовлашће, а од тада па до слома устанка
само српска власт - Бећир-паша, иако је помоао против дахија, нијеуспео
Србе поново потчинити београдском везиру. Одбацивањем Ичковог мира
1806. Срби су одбацили двовлашће и започели борбу за потпуно
ослобођење. Српско-турска власт постојала је у Шапцу (1804), Смедереву
(1804-05) и Ужицу (1805-07).
Срби из јужне Угарске помажу у доношењу уставних аката:
 Божидар Грујовић (=Теодор Филиповић) у делима За памјат и Слово
говори о правник актима о Правитељствујушчем совјету и вожду -
основа за уставна акта 1805,1808. и 1811. и правну државу
засновану на законима
 Стефан Стратимировић Овиздвижениј новаго Славено-српскаго
Государства
Први уставни закон - 1805. - уредбе Савета у Боговађи у октобру и
Скупштине у Смедереву у новембру1:
 уређени су односи вожда и Совјета и дата им права. Скупштина у
Смедереву је била бурна - за председника Совјета изабран је Прота
Матеја али је за врховног председника Совјета именован Карађорђе.
Совјет је одлучивао о порезима, потврђивао је народне главаре и
обављао функцију Врховног суда.
 актом Учрежденије судејств уређени су световни и свештенички
судови и судски поступак
 одлука о попису добара ради разрезивања пореза
→Карађорђе је вршио војну и цивилну власт.
Између два уставна закона имамо уплитање Руса:
 Паулучијева конвенција: политичка и војна контрола Русије - цар би
постављао земљеуправитеља а српска војска би била усмерена према
руском фронту. Карађорђе ово није потписао
 Утицај Родофиникина:
o 1807. Осниваније правитељства српскаго уместо вожда и
скупштине предлаже сенат и књаза. Предвиђа српску

1 Прво је заседање требало бити у Боговађи али је Карађорђе да би показао моћ над
опзицијом августа 1805. послао окупљене у Вољавчу.

7
 аутономију под турским окриљем, док су Срби желели пуу
независност. Руски цар ово није одобрио.
o 1808. уместо вожда захтева књаза, затим народни суд, савет од
виђенијих Срба, владу са министарствима, стављање српске
цркве под окриље руског Синода. Порти би Србија плаћала
данак. Туски и француски конзул били би у савету. Руски
закони.
Други уставни закон - 1808. - расправљано је у Тополи на св. Климента
(Карађорђева слава), а одредбе су прихваћене у Београду на св. Николу.
Главне заслуге имали су Младен Миловановић и Иван Југовић, професор
Велике школе. Миловановић је успео да се наметне искористивши
Родофиникинов недолазак у Тополу
 Савет, команданти, војводе, кнезови и сав народ признају Карађорђа
и његово потомство за предводника Србије. Вожд обећава да ће се
бринути о народу, а Савет признати за врховни суд
 субординација власти - одлуке доносе вожд и савет: вожд → савет →
нахијски команданти → ниже власти
 извршено је постављање нових војвода и савет је попуњен новим
члановима
→Превага војне власти
Током читавог устанка постојала је опозиција вожду. На једној
страни имали смо вожда и Младена Миловановића а против њих су били:
 Јаков Ненадовић на западу почетком устанка -временом се повукао
 Миленка Стојковића на истоку крајем устанка
 Милана Обреновића у Шумадији, који на почетку био на вождовој
страни. Умро је 1810.
Трећи уставни закон - 1811. - збир 7 уставних аката. Донесен је на
најрепрезентативнијој скупштини. Руско покровитељство је прихваћено.
Скупштину је отворио вожд са два своја говора, једним о унутрашњим а
други о спољашњим питањима, на које је скупштина одговорила адресом -
форма уговора:
 савет неће радити ништа без вождове сагласности и реформисан је у
владу
 поккорност старешина вожду и савету
 скупштина издаје дипломе о наименовању кнежинских војвода и
градских команданата,а команданте нахија поставља Карађорђе.
војводе треба да уреде пошту, свештеничке и световне судове и да
војнике пошаљу на обуку
→Врхунац Карађорђеве власти - био је вожд и председник владе (Савета)
→Карађорђе се решио опозиције: Како је Јаков Ненадовић прешао
Карађорђу опозиција је сведена наМилоша Обреновића, Луку Лазаревића и

8
Вујицу Вулићевића. Стеван Добрњац и Милојко Стојковић нису дошли на
скупштину и убрзо су протерани.
→Врхунац устаничког уређења Србије јер су акта донесена без руског и
аустријског утицаја. Додуше, након 1811. Карађорђе се окреће Русима
како би ослабио русофилску опозицију
→Видимо да војне и цивилне власти нису строго одвојене - Карађорђе је
вожд и председник владе, а чланови владе су и министри и војни
заповедници.

Судство:
 Прве вести о успостављању судова су са скупштине у Остружници у
мају 1804. на основу Карађорђеве наредбе да свака нахија да 2-3
човека за судије. Избор судија обављен је након неуспешних
преговора у Земуну. Теодосије Марићевић постао је судија
крагујевачке нахије али је убијен од стране Карађорђа
 Потом 1805. имамо оснивање Правитељствујушчег совјета и
доношење акта Учрежденије судејств којим су на следећи начин
уређени судови:
o световни: сесоки, кнежински, нахијски (магистрат), Велики суд
народни (Совјет)
o свештенички: суд намеснички (кнежина), суд протојерејски
(протопопијат), суд архијерејски (епархија), Велики суд народни
Дакле имамо Совјет као врховни суд, световни и свештенички
 1811. је увиду министарства правде основан Велики вилајетски суд,
а изостављени су кнежински судови
 Судило се на основу два законика:
o Закон Проте Матеје из 1804. који је заснован на Крмчији
o Карађорђев законик - није сачуван
Војска: Организација је довршена 1811. Током целог устанка, као ратног
периода, војне власти су биле изнад цивилних: вожд, попечитељ војни,
главокомандујући, командант нахије, војвода кнежине, градски
командант, капетан (буљубаша), каплар, момак, војник.

Централна власт:
1. вожд- Карађорђе је тек 1811. званично понео звање вожда. Пре тога
је од 1804. био командант, а од 1808. предводитељ
2. скупштина - састаје се нередовно, најмање једном годишње на позив
вожда а касније и савета. Расправља од државним и војним
питањима. Састав јој није утврђен.
3. Правитељствујушћи совјет

9
  основан 1805. и замишљен као представничко тело нахија, с
тим што је и суд
 1808. постао је врховни суд, чиме му је смањен делокруг
 1811. је потпуно реформисан у извршни орган вожда и
скупштине - влада са 6 министара (попечитеља) и секретаром
као 7. чланом са правом гласа. Вожд као председник савета
може изабрати заменика - намесника. Први је функцију
председника савета обављао Михаило Грујовић. Чланове савета
бира вожд.
4. попечитељи
 Младен Миловановић - војни
 Миленко Стојковић - спољни послови
 Доситеј Обрадовић - просвета
 Јаков Ненадовић - унутрашњи послови
 Петар Тодоровић - правда (велики вилајетски судија)
 Сима Марковић - финансије

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

На Тривундан 1815. Сулејман-паша позива кулумчаре себи. Убијен је

Станоје Главаш, док су Милош и његов писар Димитрије Ђорђевић
задржани у Београду. Током марта одржана су два тајна састанка
народних првака из рудничке, ваљевске и београдске нахије у Рудовцу и
Вреоцима. Милош је напустио Београд прихвативши Сулејман-пашину
понуду да откупи стотињак робова из Хаџи-Проданове буне за 50.000
гроша - пуштен је под изговорим да иде да прикупи новац у народу.
Три дана уочи празника Цвети, на цветни четвртак, харачлије
изнуђују у Јасеници и њих је напао Арсеније Ломо. Дан уочи празника
убијен је турски сакупљач пореза у гружанском селу Коњуши.
Устанак је подигнут на народном збору у Такову на Цвети 23.4.1815.
Милош одмах из Такова шаље Лазара Мутапа и брата Јпвана на
Чачак, а Милутина Гарашанина на планину Кљештевицу. Турци су одбили
овај први напад на Чачак па се устаници повлаче на Љубић. Потом
Сулејман-паша шаље ћехају Имшир-пашу са 5000 војника - он побеђује на
Липару код села Рудовца и потом 24.4. улази у Чачак. Већ сутрадан
отпочеле су борбе на Љубићу које ће трајати 40ак дана.
Паралелно, Милош војску шаље на Ваљево и Палеж: Милић Дринчић
је потукао ваљевске Турке на Дружетићима, док Милош осваја Палеж где
су заробљена 2 топа → на устанак се подижу ваљевска и београдска нахија.
Око 15.5. пада Ваљево. Турски порази на Баточини и Црном Врху.

10
 На Љубићу Танаско Рајић командује са два топа. У једном моменту
Турци су потукли Србе и заробили топове (24.5.), али Срби убијају Имшир-
пашу на Морави и улазе у Чачак. Доста Турака страдало је на планини
Јелици. Турско робље спроведено је у Ужице.
У борбама ко Пожаревца Срби имају око 15.000 људи: предводи их
Милош, присутни Павле Цукић, Петар Николајевић Молер, Стеван
Добрњац. Турци се морају повући у Ћуприју → освојене пожаревачка,
ћупријска и јагодинска нахија. Заузећем Пореча ослобођена је цела
источна територија Пашалука.
Стојан Чупић буни шабачку нахију. После пораза код Винче и Гроцке
Турци се затварају у београдску и смедеревску тврђаву. Босански везир
Хуршид-паша је преко Шапца кренуо ка Београду али је поражен на Дубљу
14.7. - погинуло је 1200 Турака. Заробљен је Ибрахим-паша Никшићки.
Тиме је ослобођен читав Пашалук сем Београда, Ужица, Сокола,
Шапца и Смедерева.
Устанак је био усмерен против београдског Хуршид-паше и
обухватио је само Београдски пашалук. Срби су часно поступали према
турским цивилима и заробљеницима.
***
Када су Турци кренули на Србију из Босне са Хуршид-пашом
босанским и са југа под командом Марашли Али-паше (румелијски валија и
сераскер турске војске у Европи), Милош је био свестан да устаници не
могу да се боре на 3 фронта (ова два + паша из Београда). Зато се окреће
преговорима. Прве преговоре са Марашлијом у име Милоша воде Јован
Обреновић, Вујица Вулићевић и Аксентије Миладиновић. Милош је то
време преговарао са босанским Валијом Хуршид пашом, који није био
наклоњен Србима као Марашлија. Потом је на преговоре дошао и Милош -
у Белици код Ћуприје. Милош је своје захтеве базирао на одредбама
Ичковог мира, док Марашлија не тражи спуштање оружја, већ само
покорнност султану. Договорено је примирје. Једна од укупно две
депутације које су Срби послали на Порту тражила је да Марашлија постане
београдски везир. Руски посланик Италински је у том смислу посредовао на
Порти. Сулејман-паша је убрзо збачен, а Марашлија је постао београдкси
везир. Хуршид паша се повлачи са границе .
6.11.1815. уследио је усмени споразум Милоша Обреновића и
Марашлије. Одредбе:
1. српски кнезови сами сакупљају порезе (дације) без турског уплитања
2. спахије своје приходе са спахилука узимају строго према бератима
3. у седишту нахија поред муселима седи и српски кнез и они заједно
суде Србима
4. оснивање Народне канцеларије у Београду са 12 кнезова
представника нахија као највишег административног и судског тела

11
 5. Марашлија Милоша признаје као главног међу српским кнезовима.
→Крај ратног периода Српске револуције

ИЗГРАДЊА КНЕЗ МИЛОШЕВЕ ВЛАСТИ

Одмах по оснивању Народне канцеларије наступио је сукоб унутар

ње. Кнез Милош био је председатељ а Петар Николајевић Молер
надзиратељ. Молер је био за заједничку власт четворице истакнутих људи:
Молер, Павле Цукић, Милош, Прота Матеја. Између Молера и Милоша је
убрзо избио сукоб у који је 1816. прикључио и Вујица Вулићевић. Потом се
као врховни старешина, по узору на црногорске владике, хтео наметнути
студенички архимандрит Мелентије Никшић. Мелентије се одмах окомио
на Молера ког је подржавао Цукић.
→Молер је оптужен за проневеру новца и Марашлија га је на
подстицај народних првака задавио на Калемегдану заједно са Радичем
Петровићем → Милош је за надзиратеља Народне канцеларије поставио
свог писара Димитрија Ђорђевића.
→Убрзо је погинуо и Мелентије Никшић
У Србији је почела агитација Хетерије у вези са грчким устанком.
Георгије Николајевић Олимпити (Јоргић) одржава везу Карађорђа и Вујице
Вулићевића. У емиргацији су тада Карађорђе, Младен Миловановић, Јаков
Ненадовић, Антоније Пљакић, Вуле Илић...
Карађорђе је био члан Хетерије. Ликвидиран је 25.8.1817. у
Радовањском лугу. Хетерија, коју је водио Александар, син Константина
Ипсилантија, изабрала је Карађорђа за команданта великог балканског
устанка који би повезао Србе, Грке и Бугаре и створио државу по
византијском узору. Карађорђе је убијен преко свог кума Вујице
Вулићевића. Вујица Вулићевић и Сима Марковић одржавали су тајне везе
са вођама ПСУ у емиграцији
По окончању устанка имамо незадовољство српског села због
строгости Милошевих управних органа, великог кулука за турску државу и
бесплатног рада на Милошевим имањима и због ограничења у трговини и
слободној размени добара. Милош је у потпуности желео укинути
кнежинску самоуправу и наметнути своју власт, што је резултовало
бројним бунама против његове власти:
 Буна Симе Марковића фебруара 1817. у 6 СЗ нахија Пашалука. Буну
су подржали Павле Цукић и Драгић Горуновић. Марашлији су
изручени Сима Марковић и Горуновић и он их је посекао. Милош је
убио Павла Цукића. У марту је страдао и јагодински поп Сава који се
одметнуо у хајдуке против Милошеве владе.

12
 →Милош је потом старе кнежинске кнезове заменио својим
присталицама и од Народне канцеларије одузима административно-
политичке и народне послове и финансије. Милош је послове са
пашом сада обављао преко Георгија Поповића (Папазоглуа) (Ћелеша),
његовог присталице у Народној канцеларији.
→Митровска скупштина народних старешина је 6.11.1817.
прогласила Милоша за наследног нкеза Србије. Тражило се да Порта
ово потврди ферманом - депутација која је због тога постала у
Цариград је тражила и испуњење одредби Ичковог мира, што је
одбијено. Пета депутација 1820. исто тражи наследно кнежевско
достојанство за Милоша.
 1821. избила је буна против Милоша у ћупријској и пожаревачкој
нахији - предводе је Стеван Добрњац и Марко Тодоровић Абдула.
Буна је била кратка, а покушали су да се умешају и Турци. Ускоро је
угушена. Абдула је убијен, а Добрњац је пребегао у Лесковац код
Шашит-паше.
 Јануара 1825. избила је буна Милоја Поповића Ђака у Јасеници,
делимично се проширивши на смедеревску, крагујевачку, београдску
и пожаревачку нахију. У Пожаревцу је спаљен конак Милошевог
брата Јована. На састанку у Тополи 20.1. устаници износе свој
програм. Буна је угушена после пар дана јер је Милош успео да
побуњенике поколеба обећањима. Ђак је тако убијен на превару. По
завршетку буне Милош јесте сменио поједине кнезове, смањио је
порез и укинуо ђумрук на сељачке производе, али све је то учинио
тако да не изгледа да су промене резултат буне.
 1826. имамо буну Ђорђа Чарапића (Васиног синовца) - циљ је био
свргавање Милоша и довођење на власт великаша ПСУ. Буну су
организовали београдски трговци и занатлије. Преко хетериста
обавештене су и вође ПСУ у Бесарабији и Хотину. Буна је угушена јер
је прерано откривена. Вође су се склониле на Авалу где су убијени.
Два учитеља у Београду осакаћена.
Милош је манипулисао турским опорезивањем. Царски порез све до 1830.
(1833.) исплаћује на основу броја обвезника из 1815. Милош је 1816.
закупио царске спахилуке и царски харач, а 1826. и царине, сем
београдске. Тако је од 1826. до 1833. уштедео преко 2 милиона гроша. То је
омогућило ликвидацију турске управе у унутрашњости и смањење пореза
са 23 гроше и 15 перпера на 17 гроша.
Депутације у Цариград слате су: две 1815, 1818, две 1820, 1827. и
1830. Битан је руски посланик на порти гроф А. Италински почетком ДСУ.
Русија није желела српско учешће у рату 1828-9. и сматрала је да ће
тако заштитити Србију од турске окупације. Срби су ипак обавештавали
Русе о кретању Турака у Бугарској, а Милош је утицао на Мустафа-пашу
Шкодралију да смањи помоћ султановој војци на Дунаву. Срби су испод
руке ратовали у руској војсци. Милош је дао 10.000 дуката за

13
рањенике.Ово је доба стицања грчке независности - Прво су Енглеска,
Русија и француска склопиле Лондонски уговор 1827. којим Грчкој
гарантују аутономију под грчким суверенитетом. Порта је била
непопустљива и после пораза код Наварина, али је морала попустити током
руско-турског рата 1828-9. Грчка је добила независност 22.3.1829.
Лондонским протоколом. Милош је у добрим односима са Русијом био до
1837. - после је услеидио сукоб због уставобранитеља.
Турци су се у Србију вратили 1813. Њихову власт чинили су везир
(паша са 3 туга) са свитом (тевабијом): представником - ћехаја-бегом,
хазандаром - благајником, секретаром кацеларије - диван ефендијом,
мухурдар-агом, алај-бегом - старешином спахија. У Београдском пашалуку
било је око 900 спахија. Везири су у Турској сваке године потврђивани или
премештани ипка-ферманима. Турске старешине у нахијама су муселими и
кадије.
Београдски везири у периоду двовлашћа:
 Марашли Али-паша 1815-1821
 Абдурахман-паша 1821-1826
 Хусеин-паша Гаваноз-оглу 1827-1833
Порти су Срби давали харач, чибук и главницу,а везиру и спахијама
дају разне врсте пореза од којих је најважнија 1/10.
1821. године Милош оснива магистрате (судове). Најважнији су
Београдски и Крагујевачки магистрат. Њихова надлежност се поклапа са
Народном канцеларијом (=Суд обште народни серпски, Суд кнезова
серпски, Суд народни серпски → Државни савет 1835.). Основа за суђење
је било обичајно право. Потом имамо Наставленија 1825, 1826, и 1827. →
Пословник 1828. (27 параграфа) и 1829. (40 параграфа). Од 1828. ради
Законодатељна комисија која преводи француске законе, али није успела
да их преточи у Милошев законик.
Постојале су 2 врсте скупштина:
1. обичне, мале, редовне - о Ђурђевдану и Митровдану до 1830., а
касније према потреби. Расправљало се од сакупљању пореза и
великим политичким одлукама
2. главне, велике, свеопште - наследство власти, хатишерифи, устав
Главну реч имао је кнез
Војка: прво су од 1825. постојали уписни пандури, а од 1827. солдати
и лична гарда.
Почетком ДСУ Милош је носио звање вожда, а касније у току устанка
узима титулу кнеза коју је носио и после устанка. Да би се разликовао од
народних старешина који су исто имали титулу кнез почео је да се назива
књазом - први пут 1827., коначно од 1830.

СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА - МИРНОДОПСКИ ПЕРИОД

14
 Селим III (1789-1807) → Махмуд II (1808-1839)
Срби у савезу са Русијом ратују против Турске2 (1806-1812). Уследио
је мир у Букурешту 28.5.1812. - 8. тачка садржи одредбе о Србији:
 Србија добија статус привилеговане области Турске - привилегије
сличне Архипелашким острвима
 раја добија статус правне личности
 амнестија
 рушење српских утврђена и повратак Турака у утврђења
 самостална унутрашња управа
 порез који ће Срби сами прикупљати
 Порта је морала деловати у договору са народом
→посредни руски протекторат и аутономија
Први званичан турски ферман уследио је 3.12.1815. - њиме је потврђен
усмени споразум Милоша и Марашлије. Почетком 1816. донесено је још 7
фермана:
да се царине наплаћују по тарифи и да се српски трговци не глобе
спахије 1/10 узимају строго по бератима
Србима слобода трговине и кретања по Турској
да се порез плаћа у две рате, о Ђурђевдану и Митровдану
турска војска сме бити само у градовима, искључују се јаничари а
доводе се Турци доброг владања из Румелије
 у градовима уз турског старешуну седи и српски кнез
 Народна канцеларија у Београду
 амнестија
 харач смањен са 13 на 3 гроша
→Полуаутономија
→Порта одбија два кључна српска захтева: титулу наследног
кнежевског достојанства и плаћање данка одсеком
Потом имамо Акерманску конвенцију и Одвојени акт 7.10.1826.
Одвојени акт садржи повластице Србима и иде уз Конвенцију. Чланом бр 5
Акерманске конвенције позива се на 8. тачку Букурешког мира - Порта се
морала обавезати да ће у року од 18. месеци решити питање сходно
одредбама Одвојеног акта и то у договору са српском депутацијом.
Одвојени акт заправо садржи жеље Срба из 18203: слобода вере, избор

2Током овог рата имамо неколико мировних уговора који укључују Русију, Француксу или
Турску: 1.руско-француско пријатељство у Тилзиту 1807. које је оснажено следеће године у
Ерфурту: ту је посебним чланом гарантована целовитост Турске, односно Србија је само
провинција Царства 2. ови руско-француски преговори довели су и до примирја Русије и
Турске у Слобозији 1807.
35. депутација под Вујицом Вулићевићем послата је новембра 1820. Због устанка на
Балкану 1821. била је затворена до 1826.

15
старешина, унутрашња управа, повратак 6 нахија, скуп свих дажбина у
једну, слобода трговине у Турској, подизање школа, болница штампарија,
забрана муслиманима да се настањују у Србији, осим у гарнизонима. О
договору са српском депутацијом Порта је морала да обавести Русију -
руски протекторат. Руски посланик тада у Цариграду био је Строганов.
Једино са чим се Русија није слагала је налседно кнежевско звање у оквиру
породице Обреновић.
Руско-турски рат (1828-1829) завршен је Једренским миром4
14.9.1829: Русија је 6. чланом обавезала Турску да у року од месец дана
испуни одредбе Акерманске конвенције и Одвојеног акта и да Србији
врати 6 отргнутих нахија. → руске штићенице Србија, Влашка, Молдавија
и Грчка само номинално признају Порту. Строганова је од 1827. на
дужности конзула у Цариграду заменио Рибопјер. Уследили су турски
хатишерифи Србији.

Први хатишериф 30.9.1829. - насловљен на београдског везира Хусеин-

пашу Гаваноз-оглуа (1827-1833) и београдског молу (Милоша):
 султан понавља одредбе руско-турских уговора: 8. тачке букурешког
мира, 5. тачке Акерманске конвенције, Одвојеног акта, 6. тачке
Једренског мира
 нису потврђени захтеви од 1815, већ су поменуте привилегије које ће
Срби ускоро добити
 стигао је у Крагујевац 11.12.1829. а прочитан је на скупштини у
фебруару 1830.
Други хатишериф 26.8.1830. - на основу мемоара Димитрија Давидовића
(поклапа се са захтевима 1820.):
Односи Србије и Турске:

Србија је и даље саставни део Турске

сва турска утврђења сем царских градова биће разорена

Србији се враћају отргнуте нахије када руско-турска комисија извиди
стање на терену
 Срби плаћају данак одсеком, исто након што комисија утврди стање
 Турци могу своја имања по правичној цени продати Србима у року од
годину дана - у другом сличају приходи са тих поседа иду у
београдску благајну која ће их наплаћвати власницима
 Срби могу убирати царину, која се утврђује на 7 година, осим у
Београдуза робу која иде у Цариград
 Исељавају се Турци, осим оних из царских градова
Унутрашња управа у Србији:

4 Овим миром Русија добија слободу пловидбе кроз Босфор и Дарданеле и по Црном мору.

16
  Порта се неће мешати у унутрашњу управу Србије
 слобода вероисповести - Срби сами бирају митрополита и епископе
које потврђује цариградски патријарх
 наследно право за кнеза Милоша Обреновића - ближе је одређено
бератом (дипломом). Кнез је имао право на апанажу. У случају
упражњења престола или изумирања Обреновића Порта је задржала
право да именује новог кнеза који за берат мора платити 100.000
турских гроша.
 Управа земље је поверена Милошу (законодавна власт) и Савету (који
са Милошем дели извршну власт) - саветнике поставља кнез и
доживотни су и могу бити свргнути само ако се докаже њихова
кривица против Порте или земаљских закона
 Турци одстрањени из правосуђа - српска ствар под кнежевим
надзором
 кнез има право да држи војску ради одржавања реда и поретка
 Срби могу подизати школе, пошту, болнице и штампарије
 слобода Србима да тргују у Турској ако добију пасош од кнеза или
тескеру од турских власти
 Србин није обавезан да служи Турчину
 скупштина се не помиње - сматра се за питање српске унутрашње
управе
 Срби имају право на капућехају у Цариграду

Уследио је берат Милошу 26.9.1830:

 султан кнезу Милошу признаје наследно кнежевско достојанство
према принципу примогенитуре (са оца на сина) у оквиру династије
Обреновић
 у случају упражњења престола наследнику се издаје нови берат
сходно другом хатишерифу из 1830.
→Србија је тиме призната за кнежевину, односно за наследну
монархију под султановим сизиренством. Управо је то било остварење
Милошеве замисли - он је српско питање идентификовао са личним
питањем ↔ уколико постаје легитиман кнез Србија постаје кнежевина.
Милош је постао једини наследни владар у оквиру Турске - Мехмед Алија у
Египту ће то постати тек после 1841.
Хатишериф и берат су прочитани на Ташмајдану на дан Првозваног
Андрије 12.12.1830. - државни празник Кнежевине Србије. Милош је
миропомазан од митрополита Антима у Старој саборној цркви.

Порта се нашла у тешком положају у преиоду 1830-33:

 буна скадарског Махмуда Бушатлије (1830-1831)
 буна капетана Хусеина Градашчевића (1831-1832)

17
  буна египатског Мехмед Алије (1831-1833)
→кнез Милош је позивао народ у отргнутим крајевима на побуну:
 у јесен 1832. буна у крушевачкој нахији и у параћинском,
ражањском, алексиначком срезу
 побуна у источној Србији у пролеће 1833.
Ункјар-Искелесијским уговором (8.7.1833.) Турска је потпала под руско
покровитељство

Трећи хатишериф - 14.11.1833. је резултат конференције А. П. Бутењева и

реис-ефендије:
 насловљен је на кнеза Милоша
 султан одобрава рад руско-турске комисије
 враћање оргнутих крајева - 6 нахија: подринска, старовкашка,
крушевачка, параћинска, црноречка и крајинска
 висина данка је пресечена на 2.300.000 турских гроша и подељена на
две рате: Ђурђевдан и Митровдан - ово ће убрзо омогућити укидање
турског феудализма у Кнежевини → полуфедализам
 рок за исељене Турака је продужен за 5 година. Турци се морају
иселити у царске градове, а остала утврђења порушити
 Срби и Турци потчињени београдском везиру у београдској вароши
могу слободно живети. Само представници власти могу носити
оружје. Београдска царинарница ће 2.2.1834. припасти Србима
 страни трговци (који нису Турци) не могу куповати непокретна добра
 забрањује се сеоба поданика Порте (хришћанске раје) без одборења
турске власти - како би се спречило досељење Срба из Турске у
Србију
→Србија постаје аутономна кнежевина - вазално трибутарна држава

Димитрије Давидовић био је посредник руског посланика и српске

депутације 1829, 1830 и 1833. Добио је орден св. Владимира IV степена

Васељенска патријаршија је посветила архимандрита Мелентија Павловића

за београдског митрополита, а Нићифора Максимовића за епископа.
Конкордатом у септембру 1831. Србији је дала црквену аутономију:
 митрополита и епископе бирају кнез и народ из редова српског
свештенства, а одобрење даје васељенски патријарх
 епископе посвећује митрополит, а одобрење и благослов даје
патријарх
 београдски архиепископ је митрополит целе Србије
 за митрополита се патријарху даје 300 дуката
 годишњи порез патријарху за београдску и ужичку митрополију је
6000 гроша
 митрополит не може бити збачен без сагласности кнеза и патријарха,
а епископ без сагласности митрополита и кнеза

18
Припајањем 6 нахија створена је и трећа, тимочка епископија 1834.
Допуном Конкордату (јула 1836.) сума патријарху је повећана на 9000
гроша. Београдска митрополија је изједначена са карловачком и влашком
митрополијом + свидјетелство које је београдског изједначавало са ефеским
митрополитом (12. на 2. место јерархијске лествице).

УКИДАЊЕ ФЕУДАЛИЗМА

Међу захтевима 1820. тражи се и:

 подела народа на сталеже: племство, свештенство, трговце, мајсторе
и занатлије - сталежи би се даље делили на класе. Племићко звање -
благородство - делили би кнез и савет. Племићи би уместо уживања
феудалних добара вршили државну службу или би се бавили
трговином
→Зато се Вук Караџић 1823. надао да ће добити Тршић као
спахилук.

 данак одсеком - замена турског феудализма зависи од укидања

спахијског система
I фаза:
Одвојени акт Акерманске конвенције (1826) предвиђао је плаћање данка
одсеком и уступање Србима феудалних добара уколико приход са тих
добара уђе у општу суму данка - ово је правна основа за укидање
феудализма у Србији.
Хатишерифом из 1830. није се отишло даље од Одвојеног акта Акерманске
конвенције - предвиђено је да феудални односи опстају до прикључена
отргнутих нахија - и даље статус аутономне вазалне кнежевине са
феудалним уређењем. Србија је раздељена на 900 спахилука (тимар,
зеамет). Спахије су уживале и понеку алију, вакуфе, читлуке. Постојали су и
царски спахилуци. До присаједињења 1833. постојала је 21 мукада.
Становништво је спахијама плаћало спахијску главницу (2 гроша за
ожењене, 20 пара за неожењене), 1/10 - ушур и остале порезе (казани,
воденице, жир, кошнице). Обавезе држави су харач, главница и чибук.
После Другог хата (1830) Милош забрањује спахијама да сакупљају приходе
без његовог допуштења. Тако од 1831. прикупљање дација прелази у српске
руке и губи се контакт спахија и Срба, престаје кулук спахијама,а новчане
обавезе иду у државну благајну. Сељаци су сада могли откупити 1/10 или
дати у државне кошеве. Контакт са спахијама остао је у отргнутим
нахијама.
Укидање турског феудализма извршено је Трећим хатишерифом (1833) -
све обавезе сељака према спахијама и према султану, као и Кнежевине
према Турској су пресечене на 2.300.000 турских гроша. Овај износ

19
укључивао је и сва натурална давања која су ое сада имају исплаћивати у
новцу. Ове одредбе су без разлике важиле и у нових 6 нахија. Данак
одсеком плаћао се од Митровдана 7.11.1833. Де јуре српски сељак лишен је
свих феудалних обавеза према спахији.
на Трифунској скупштини 1834, сазваној ради обнародовања Хатишерифа
из 1833., Милош није укинуо последње остатке феудализма у Србији, већ је
учинио прилог о 1/10: 1/10 кукуруза узима држава и предаје га трговцима
свиња, а сељаци би могли откупити 1/10 осталих производа. Остале
обавезе су укинуте. Одлука скупштине је била да се сви данци до
Митровдана 1834. прикупе на исти начин као и пре 1833.
→1831-1833 окрњени турски феудализам - Кнежевина убира приходе
уместо спахија и султана.

II фаза:
После 1833. Милош није укинуо све феудалне обавезе и увео општи порез
из више разлога:
1. приходи сакупљани дажбинама већи су од прихода добијених
општим порезом
2. Милош је избегавао сукоб са људима који су турски феудализам
желели заменити српским. У периоду 1830-33. растао је број
присталица увођења српског феудализма. Стојан Симић и Аврам
Петронијевић нпр. Управо је један од чланова Сретењког устава
омогућавао кнезу да даје благородства. Али, када су Срби увидели да
не могу доћи до спахилука враћају се на идеју из 1820. о стицању
благородства без поседа. Епилог је услеио укидањем Сретењког
устава и увођењем општег пореза 15.7.1835. У Турском уставу 1838.
стајао је члан да се не може уводити феудализам у Србији.
→На тај начин је од 1830. до 1833. у каси остало преко 2,2 милиона
гроша
Милош је у време двојне српско-турске управе куповао мошије и био је
један од највећих бојара у Влашкој. Када је Србија стекла аутономију
сматрао је да би увођење српског феудализма значило корак унатраг.
Страховао је и од конкуренције коју би Обреновићи добили. Русија и
Турска биле су против увођења српског феудализма.
На сретењкој скупштини (14-16.2.1835.) кнез предлаже да се уместо свих
дажбина, рачунајући ту и оне које улазе у данак одсеком, од сада плаћа 6
талира годишње у 2 рате. Ово није могло бити спроведено пре Ђурђевдана
(5.5.1835), односно до циркуларне ноте Петровске скупштине 15.7.1835.
Тада је укинут феудализам у Србији. Био је то крај социјалног процеса
српске револуције.
→1833-1835. српски полуфеудализам - они коју обрађују земљу су де факто
њени власници и питање када ће то правно постати. Задржане су
натуралне и новчане дажбине

Пореско питање:

20
Поред обавеза према спахији и султану, до Ђурђевдана 1835., сељак је
имао и обавезе према српској држави:
1. лични порез - плаћа свако ожењено мушко лице. У време двовлашћа
износио је од 28 до 56,3 гроша, а од стицања аутономије до 1835.
износи 34 гроша
2. свештенички порез: владичанска димница (1,4 гроша) и
свештенички бач (1,2 гроша) - могло се платити и у натури 12 ока
пшенице годишње
3. кулук - порез у снази
4. народни прирез - уведен 1816. - даје га свако пореско лице. У
периоду 1830-5. постоји нахијски прирез (20 пара или 4 гроша) за
учитеље, дневнице посланика, потребе органа локалне власти
На Сретењској скупштини 1835. одлучено је да се све ове обавезе и обавезе
према Турској сведу на вредност од 6 талира: 25 гроша Турској + 35 гроша
личног пореза=60 гроша=6 талира годишње.
Извршена је подела пореских обвезника на 3 класе:
 3. класа: 1-2 талира годишње
 2. класа: 3-4 талира годишње
 1. класа: 5-6 талира годишње
Проблем је што 1835. није потпуно усвојен систем опорезивања ни према
пореским лицима ни према иметку. Порез је зависио од броја пореских
лица у селу а не од имовинског стања, али имовинске класе су и даље
постојале. То је доводило до неправди јер су два села са истим бројем
становника, а различитим земљишним фондом и покретном имовином
плаћала исти износ пореза.
Пореза су били ослобођени неспособни, стари, припадници одређених
друштвених група (свештенство, учитељи), као и досељеници током прве 2
године.
Увођењем јединствене пореске обавезе нису ни отежана ни олакшана
давања Турској и спахијама у односу на ранији период. И даље су
најоптерећенији били најсиромашнији.
Указом из 1836. Милош је досељенике без страног пасоша прогласио
грађанима Србије

Преостала су три реликта феудализма:

1. кулук
2. издавањ алија под закуп
3. убирање 1/10 са неоткупљених турских земљишта
Кулук држави исплаћиван је у новцу, а кулук чиновницима укинут је
1837. 1/10 сељаци са неоткупљених турских земљишта сељаци би се
ослободили откупљивањем или напуштањем тих поседа.

Проблем земљишне својине

21
Као што није потпуно укинут феудализам, 1833. сељацима није признато
ни право потпуне својине. Пуно власништво стекли су само они са
исправним тапијама. Уставобранитељи су захтевали потпуно осигурање
приватне својине. Одлука Спаковске скупштине из 1834. да се изврши
катастар није остварена.
Доласком Јована Хаџића и Василија Јовановића 1837. почиње рад на
изради законика. Касније је на основу анкете под притиском опозиције
Милош признао женској деци делимично право наслеђивања и тапије
свакоме ко докаже да је земља његова. Ово је слабо спровођено.
Уставобранитељи су издејствовали да у Турски устав уђе члан о
сопствености српског сељака над поседом ког је обраћивао - тог права он
се могао лишити једино судским путем. С. С. Тенка покреће питање
примене овиг члана на сдници Савета 2.5.1839. Ово је довело до Закона о
повраћају земаља. Међутим, пуно право својине омогућено је тек
Милошевим одласком из земље.
Алије = опсутела села и обрадиве/необрадиве површине између сеоских
атара5. Ови поседи су припали држави. Она их ограђује и даје под закуп.
Један број подељен је селима која су оскудевала у обрадивој земљи. У време
двовлашћа бројни сељаци су подигли куће на алијама, али су на њих
најчешће досељавани досељеници. Ако би кнез алију прогласио селом,
житељи би од закупаца постали прави власници земље. То је урађено
Уставом 1838. и Закону о повраћају земаља 1839. Држава је стекла и
убеглучене поседе - поседе који су остали без власника: воћнаци, виноради,
ливаде, пашњаци, плацеви у варошима.
У то време половинна сеоског имања чиниле су оранице, а пола ливаде,
шљивици, виногради. Старешински посед био је 9 до 12 пута већи. До
проширивања сеоског и старешинског поседа долазило је путем захватања
(ограђивања) незаузете земље.
Кнез је сиромашење сељака заустављао Указом о окућници (1836) - одређен
је земљишни минимум - укинуто 1838. Није утврђен максимум. Ипак, кнез
је одузимао земљу која није била обрађивана на већим поседима и уступао
је мањим. Није битна величина поседа, већ само то да је обрађиван.

УКИДАЊЕ ФЕУДАЛИЗМА
Бурни уставни развитак Србије очитује се бројем устава: уставни законици
1805, 1808, 1811.,хатишерифи 1830. и 1833., устави 1835, 1838, 1869,
1888. (враћен 1903), 1901., уставни закон кнеза Михаила (Преображенски
устав) 1861.
Све до стицања независности уставно питање у вези је са односима са
Турском (суверен) у Русијом (покровитељ). Законодавном радњом из 1861.
и уставном 1869. Србија се осамосталила по том питању.

5 Алије су спахије поред спахилука добијале као апанажу

22
Сви српски устави били су на новоу оновремене европске уставности.

Пре Сретењског устава органи власти су:

 кнез
 народна скупштина
 влада - размотрилиште попечитељства (1834) са 4 министра
Државни савет основан је после Сретењког устава
Држава је административно подељена на области, округе (нахије), срезове
(кнежине) и општине (једно или више села)
До појаве Сретњеског устава постојала су 4 уставна нацрта. Последњи у
низу био је Боа Ле Контов. Димитрије Давидовић је у нацртима преносио
либералне идеје западне Европе.

Кнез је морао попустити под захтевима Милетине буне - Милета Радојковић

(1778-1852), велики сердар расинске облати. Организатор буне није Милета
већ Стојан Симић, Аврам Петронијевић, Ђорђе Протић и Ранко
Мајсторовић - чиновници Великог народног суда. Они су утицали на
кнегињу Љубицу, Милошевог брата Јеврема и митрополита Петра.
Узроци буне:
 избегавање Милоша да земљи подари устав - не жели власт делити са
саветом
 замена турског феудализма српским полуфеудализмом после хата
1833.
На Спасовској скупштини 1834. Милош је обећао сазивање Уставотворне
или Велике народне скупштине за св Саву 1835. Ово је касније одложено за
Сретење. У то време је био актуелан кнежев одлазак у Цариград. Како је
кнез сазнао за припреме буне, она је подигнута 17.1.1835. Крушевац је био
седиште завереника, а Јагодина побуњеника. У том моменту вођство
преузима Милета. Подигло се расинско и подунавско сердарство - први са
6000 људи крећу на Крагујевац, други блокирају Милоша у Пожаревцу.
После договора са министром војним, Томом Вучићем Перишићем,
побуњеници мирно улазе у Крагујевац и заузимају Суд народни српски. Ту
су сазвали велику народну скупштину и изнели захтеве у три тачке:
1. установити савет и односе кнеза, савета и народа
2. обезбедити живот и имање свих грађана Србије
3. утврдити порез у општој новчаној суми уместо досадашњих
феудалних обавеза
→испуњење ових захтева подразумевало је доношење устава
28.1.1835. побуњеници су се покајали испред Крагујевца код Петровачке
механе. Уследило је сазивање Сретењске народне скупштинеу Крагујевцу
14-16.2.1835.: 2400 званичних представника и 10.000 грађана - по један
представник из села, 2 за среска и већа места, 4 окружна, 6 из Београда,
свештеници и чиновници.

Сретењски устав:

23
Његов писац је Димитрије Давидовић - узори су устави Швајцарске и
Белгије. Знамо да му је помогао Стефан Радичевић. Прокламује се подела
власти на законодавну судску и извршну, али ове власти нису строго
подељене:
 Законодавну власт деле кнез и савет у који улазе министри.
Законодавну иницијативу имају кнез и министри,а законе доносе
кнез и савет.
 Кнез је неприкосновена личност - именује све власти и чиновнике,
даје помиловања и одличја. Има право апсолутног вета. Наследно
право проширено је на све мушке и женске потомке + право
именовања наследника уколико би Обреновићи остали без
наследника
 Државни савет је највиша власт у Србији до књаза. Установљава
остале власти и прописује им правила. У савет улазе министри: муп,
мсп, правда, финансије, просвета и војска. Истог дана кад и Устав
донет је Закон о државном савету.
 Народна скупштина има 100 чланова. Састаје се на Ђурђевдан или
више пута годишње. Сазива и распушта је кнез. Скупштина има
буџетско право и уставотворну власт - без њене сагласности не може
се мењати устав. Право законодавне иницијативе је нејасно
одређено.
 Судска власт је одвојена од управне и независна. Предвиђено је
тростепено судство: окружни суд, велики (апелациони) суд и одељење
Савета. Суди се према Законику србском - грађанском и кривичном
законику који се има издати
 Гарантована су грађанска права посебним поглављем Опшенародна
права Србина: једнакост свих грађана пред законом и судом,
неприкосновеност иментка, укидање кулука осим према држави,
слобода вероисповести, слобода сваком робу који ступи на српско
тле.
→уграђене су идеје хатишерифа и берата 1830.
→донесен је самостално, као резултат буне - ограничио је владара,
прописао је национална права земље, дао је легалност народној скупштини.
Сретењски устав је остао на снази само две недеље. Привремено је укинут
почетком марта,а коначно 11.4.1835. Милош га је бранио како би спречио
уплитање страних сила Русије, Турске и Аустрије. Када то више није било
могуће суспендовао је устав а Давидовића је пензионисао.

Од 1835. до 1838. Енглеска, Турска, Русија и Аустрија посредују између

уставобранитељске опозиције у савету и кнеза. Уставобранитељи су се
залагали за ограничавање кнежеве власти или договор са њим - ипак они
нису на својој страни окупили велики број сељака, већ само старешине,
имућне газде, старешине, те чиновнике - односно, имали су слабу
социјалну базу. На почетку је Русија држала страну Милошу али је од њега
тражила да удовољи захтевима народа - Милош је изгубио руску подршку

24
1837. када се окренуо према британском конзулу. Порта је желела да
продуби политички сукоб у Србији, и сама заузетама побунама Мехмед-
алије. Аустрија је била незадовљона због поступања према њеним
поданицима у Србији. Пошто није било могуће наћи решење у Србији оно
се тражи у Турској. Од маја до децембра преговарају чланови 9.
депутације: Аврам Петронијевић, Јаков Ненадовић о Јованча Спасић,
руски посланици Титов и Бутењов, Мустафа Решид Паша (велики везир) и
Нури ефендија. Резултат је Турски устав (IV Хатишериф) 23.12.1838. -
обнародован на Калемегдану 27.2.1839:
 кнезу извршна, савету законодавна а суду судска власт
 Кнез је утицао на доношење закона јер је он именовао чланове
савета у који улазе министри. Извршну власт водио је преко 4
министра које је он постављао (мсп, муп, финансије, правда са
просветом). Кнез има право наследства, додељена му је цивилна
листа. Био је врховни заповедник војске. Кнез више нема право
апсолутног вета, али преко мсп може самостално водити преписке.
 Савет је имао 17 чланова које је именовао кнез из редова истакнутих
народних старешина, али је по Закону о савету приликом избора
морао уважити предлог савета. Саветнике је кнез могао збацити
само ако докаже њихову кривицу на Порти. Савет је имао право
законодавне иницијативе: припрема законе које доноси кнезу на
потпис. Закон који је савет изгласао већином гласова кнез не може
одбити. Савету је припало финасијско законодавство. Законом о
савету из 1839. кнез је добио право законске иницијатице, а за
министре су се морали именовати саветници → тако се кнез више
мешао у законодавну, а савет у извршну власт.
 Народна скупштина се не помиње - тек је уз подршку руског
посланика на Порти издат Указ о Народној скупштини 30.3.1839. То
је први спрпски амандман. Скупштина се сазивала по потреби.
Буџетско право је остало савету.
 Судство је независно и тростепено: мировни (општински), окружни и
апелациони судови. Скоро 1/3 чланова устава је посвећена судству.
Пошто Србија није имала грађански ни кривични закон њихову
функцију преузима устав.
 Забрањено је васкрсавање феудализма - 20. члан
→Устав је био несистематизован, нема поглавља.
→Значајан је јер је уништио кнежев апсолутизам и изградио темељ
правном поретку преко чланова о судству. Омогућио је благу
демократизацију. Србија је постала уставна и правна држава.
Од обнародовања Турског уставапа до одласка кнеза Милоша донесено је
30 закона и уредаба.

25
 ВЛАДА НАМЕСНИШТВА 1839-40.
ПРВА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИХАИЛА 1840-42.

Уставобранитељска опозиција формирала се коначно 1839. из редова

незадовољног сељаштва, чиновништва и трговаца са села. Јавља се већ од
1830. - захтевају ограничење кнежеве власти саветом, регулисање
чиновничког положаја, увођење правног поретка, слободу трговине, јачање
државних органа и бирократије.
Након што је Милош напустио земљу, не прихватајући турски устав,
наследио га је 20годишњи син Милан. Он је боловао од туберкулозе и зато је
било изабрано трочлано намесништво: Аврам Петронијевић, Тома Вучић
Перишић (ТВП) и Јеврем Обреновић (МИлопев млађи брат). Милан је био
наклоњен Милошевим противницима.
У политици се кристалишу две струје:
1. обреновићевци - опредељени за народну скупштину. Касније су се
поделили на присталице Милоша и Михаила, што их је
разједињавало. Водио их је Јеврем Обреновић, који је био слаба
личност.
2. уставобранитељи - за турски устав и ограничење кнежеве власти
саветом. Подржавају Карађорђевог сина Александра - дозвољавају
повратак Александра и његове мајке Јелене. Имају јаке личности као
што је ТВП. Уставобранитеље је подржавала и Порта као и руски
конзул у Београду Вашченко
Намесништво је владало 9 месеци. У том периоду сазвана је једна народна
скупштина 12.6.1839.: објављена је кнежева оставка, обреновићевци су
избачени из државне управе, изнети су народни захтеви за општине.
Уставобранитељи су имали неколико демагошких веза: смањили су порез са
6 на 5 талира/годишње и омогућили си узимање зајама од држава у
минималној вредности већ од 50 дуката, што је било јако повољно - то су
мере које би придобиле народ.
Вршили су јаку агитацију против Обреновића - главни агитатор је ТВП.
Радила је и Уставно-толкователна комисија под саветником Лазаром
Теодоровићем - у 14 тачака тумачи турски устав народу.
***
Милош је боравио са сином Михаилом у Влашку - допустио му је да оде у
Србију и Михаило у марту 1840 преко Цариграда долази у Србију. Одмах је
сазвана народна скупштина где је прочитан султанов берат:
1. Порта Михаила поставља као изборног, не као наследног кнеза као
што је било предвиђено хатишерифима 1830,1833.
2. пошто је имао 17 година, за његове личне саветнике су изабрани ТВП
и Аврам Петронијевић - показатељ утицаја уставобранитеља на
Порту.
Ипак, утицај обреновићеваца био је јак - покрет против уставобранитеља:
кнегиња Љубица, начелник ужичког округа Јован Мићић, Јеврем
Обреновић - мај 1840. Подршка Михаила на Топчидеру. ТВП и

26
Петронијевић дају отказ као Михаилови саветници. Уставобранитељи се
склањају код београдског паше. 25. маја престоница је пренета у
Крагујевац.
Порта шаље Муса-ефендију да би смирила стање у земљи - 2.8.1840.
сазвана је народна скупштина коју је обележио велики број присталица
Обреновића: прочитан је ферман о постављању Михаила и осуђен је
народни покрет, одрешени су депутати за протеривање уставобранитеља:
ТВП, Петронијевића, Стојана Симића, Лазара Теодоровића, Проте Матеје,
Стефана Стефановића, Милутина Гарашинина и њихово суђење пред
комисијом → под притиском и страхом од повратка Милоша Муса-
ефендија 17.10. напушта Београд и 37 уставобранитељских првака одводи
са собом: ТВП, Петронијевић и Гарашанин одлазе у Цариград, Симић у
Аустрију, велики број њих одлази у Видин.
Поред одласка уставобранитеља кнегиња Љибоца и Јован Мићић
подржавају побуну Петра Илића Пекете у августу 1840. - за повратак
МИлоша, али без успеха.
Иначе, Михаило је још пролећа 1840. саставио владу којом је председавао
Ђорђе Протић, обреновићевац али и Милошев противник. Мин. у.п. био је
Цветко Рајовић. Ова влада настојала је ојачати државне финансије:
 9.12.1841. порез је враћен са 5 на 6 талира/годишње
 повећане су таксе
 смањена је вредност дуката са 24 на 23 гроша
 настоји се ојачати свештенички сталеж
 минимално задужење код државе сад је минимално било 300 дуката
уместо 50, што је за многе било недостижно
1842. основано је Друштво српске словесности
На пољу националне политике влада подржава Нишку буну: буна је
планирана за мај 1841., али како су припреме откривене подигнута је у
мају исте године. Захватила је нишку, пиротску, прокупачку и лесковачку
нахију. Трајала је 15ак дана. Она је само узбудила страсти и Турци су још
више пришли уставобранитељима.
Порта и Русија (преко царског ађутанта барона Ливена) раде од јануара
1841. на повртаку уставобранитеља у земљу. Повратак је дозвољен свима
сем ТВП, Петронијевићу и Милутину Гарашанину - они се враћају у
пролеће 1842. Одмах је вршен притисак на Михаила да за министре узме
уставобранитељске прваке.
На све то и даље роваре присталице Милошевог повратка - постојала је
завера Гаје Вукомановића, брата кнегиње Љубице, 1841. године.
Порта је наставила вршити притисак на Михаила. У Цариграду се веровало
да је он слепо оружје Русије и зато је ТВП поверено да по повратку у земљу
изврши преврат. Умешала се и Аустрија која шаље генерала Хауера да
ради против Михаила - он се састао са београдским пашом и
уставобранитељима. Порта је потом именовала и Шекиб-ефендију који
долази у Србију 1842. и од Михаила тражи да отпусти тројицу министара.
Михаило то одбија → Буна ТВП 1842.

27
ТВП присталице су формулисале захтеве у 8 тачака против:
1. повећања пореза
2. смањења вредности дуката
3. одузимања жировница од општина
4. повећања прихода свештенству
5. претварања шума у испаше
6. држања Срба из Аустрије у државној служби
7. задржавања министара чије оставке је Порта захтевала
8. неизлажења у сусрет Порти
ТВП преко Земуна и Панчева иде у Смедерево а затим у Крагујевац где му
се предала регуларна војска са топова (доста официра је на страни
уставобранитеља). Дошло је до сукоба 4.9. са Михаиловом војском код
Крагујевца. Михаилова војска се повлачи до Жабара, где је командант
Михаилове народне војске Милутин Петровић Ера наређује одступање.
Доста Михаилове регуларне војске прешло је ТВПу.
Како руски конзул Башченко није могао Михаилу обезбедити смештај у
Београду, он 7.9.1842. прелази у Земун заједно са стричевима Јованом и
Јевремом и већином министара.
ТВП у Београду онда основа Привремено Правление (ТВП и Петронијевић) -
као привремену владу коју прихватају београдски паша и Шакиб-ефендија
- то је означило крај буне.
→сазвана је народна скупштина уставобранитељских присталица које је
14.9.1842. за новог кнеза изабрала 36годишњегАлександра Карађорђевића.

УСТАВОБРАНИТЕЉСКИ РЕЖИМ 1842-1858.

ВЛАДАВИНА КНЕЗА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА

На почетку владавине уследили су спољашњи притисци: Турска је

подржавала уставобранитељски режим и бератом је новембра 1842.
потврдили Александров избор. Русија се томе противила - правдала се да
не дозвољава побуне оружјем на власт у земљама чији је протектор - њен
емисар Ливен је захтевао нову скупштину на којој би се бирао кнез →
Александар подноси оставку, али је на новој скупштини под притиском
уставобранитеља поново изабран. Русија је то морала прихватити, али је
тражила да се прогнају ТВП и Петронијевић. Коначни берат донет је 1843.
Унутрашњи притисци виде се у
1. захтевима сељака: финансијске реформе, састајање народне
скупштине сваке године, савет као представнички орган, да локалне
власти имају патријархални и самоуправни карактер -
уставобранитељи, жељни олигархије и бирократије прихватају само

28
 финансијске регорме па скупштина није сазивана до 1848.
(Петровска скупштина)
2. завере обреновићеваца:
 Стојан Јовановић Цукић - јесен 1842.
 Рајовићева смедеревска завера - 1844.
 Катанска буна коју Стојан Јовановић Цукић диже са аустријске
територије и уз аустријску помоћ - јесен 1844.
 Мирчина завера - 1846.
Политичке поделе у земљи:
 на унутрашњем плану
o кнежевци
o вучићевци
 на спољашњем плану
o туркофили - Аврам Петронијевић
o русофили - ТВП
o неутралци
Петронијевић је по повратку из једногодишње емиграције постао
изразити туркофил. Био је кнежев представник и мсп. Перишић се
разишао са кнезом и постао русофил. После 1844. Аустрија настоји
поправити односе са Србијом, док Турска и Русија задржавају ранији став.
Александар је био слаба и поводљива личност без политичког плана и
политичког образовања.
Поново је покренуто питање односа кнеза и савета - савет је на основу
турског устава имао преимућство6 - жеља за реформом:
 Јован Хаџић 1845-46. износи пројекат о раду министарског савета
 Фрања Зах, представник чешке емиграције, је за кабинетски савет
ради равнотеже власти и народну скупштину као стални орган
власти
 Матија Бан је за оснивање посебног тела између кнеза и савета, али
искључује народну скупштину
Главни циљеви уставобранитеља остварени су још 1838.: ограничење кнеза
саветом, права својине, слобода трговине, регулисање чиновничког
положаја. Тековине уставобранитеља:
 1844. доношење Грађанског законика - Јован Хаџић, књижевник,
правник и сенатор из Новог Сада - законик је рађен по аустријском
грађанском законику и садржаи романистичке принципе (лична
својина...)
 1846. увођење Касационог суда7 и доношење закона о грађанско-
судском поступку 1853.

6Полемика око тога да ли кнез именује чланове савета или то савет чини самостално, као
и то да ли се министри чланови савета или не.
7Уставом 1838 су предвиђени општи (помирителни), првостепени, окружни и апелациони
суд.

29
  Побољшање чиновничког положаја - уставобранитељи желе да
чиновници владају сељачким масама: нису могли бити телесно
кажњавани, посао су могли изгубуити само судском одлуком, пореске
олакшице омогућују да чиновцници формирају праву грађанску
класу и бирократски апарат, добијају униформе и титуле, полицијски
законик из 1850. омогућује да чиновници издају казну батинама
 изграђено 1200 км насутих путева, 1852. ради се на пројекту пруге
Цариград-Београд
 1843. државна пошта, 1855. телеграф
 Сада је поново могуће повољније узимање зајма од државе јер је
минимални износ спуштен са 300 на 100 дуката - тај износ је опет
био превелик па цвета зеленашење
 Еснафском уредбом (1847) је ограничена занатска трговина -
занатство је у паду а развија се спољна трговина, највише стоке у
Аустрију.
 зачеци индустрије: 1840их Аврам Петронијевић покушава развити
трговину стаклом у Светозареву (Јагодина), 1850. фабрика пива у
Београду, 1853. тополивница у Крагујевцу
 Сељаци се од сточарства окрећу земљорадњи или трговини, распадају
се породичне задруге. Сељаци пропадају јер се не сналазе у трговини.
 Порез од 5 талира/годишње морао је остати на снази како би
уставобранитељи уз себе држали сељачке масе, али то и зависност
државе од асутро-турских трговинских уговора доводило је до
финансијске кризе
Поред деловања панслависта и стварања националних програма, као што
је Гарашиноново Начертаније имамо и организовање српске омладине:
 Јеврем Грујић и Милован Јанковић, будући либерали, као
гимназијалци основају омладинску дружину Душанов полк 1846.
године - залажу се за збацивање Александра и довођење Михаила,
истеривање Турака и оснивање великог српског краљевства
 1847. лицејци оснивају прво јавно ђачко друштво Дружину младежи
српске: Јеврем Грујић и Петар Протић Сокољанин

Револуција 1848-1849. и Србија:

Револуционарне идеје захватиле су и Србију - идеје о стварању илирско-
српке државе. Идеја уговора са Бугарима. Матија Бан обилази Сремске
Карловце, Нови Сад, Загреб, Цетиње и позива на сарадњу. Делегација
уставобранитељске владе послата је на Свесловенски конгресу у Паргу.
Чланови панславистичког клуба агитивали су у Аустрији (Зах, Херкаловић).
У то време у споразуму са Гарашанином сроски дипломата у Цариграду,
Константин Николајевић, пише план Српске сједињене државе (1848.).
Чланови друштва младежи српске издају лист Невен слоге.
У време револуције имамо раздор међу уставобранитељским вођама и
акције Обреновића за повратак у земљу - ТВП се дописивао са Милошем
који је кренуо у Србију, али је посредством Људевита Гаја ухапшен у

30
Загребу, те је био принуђен да се врати у Аустрију. Бивши кнез Михаило
боравио је тада у Новом Саду (мај 1848.).
Због забринутисти владе држање ТВП сазвана је скупштина на Петровдан
11.7.1848. Рад скупштине обележио је велики број присталица ТВП, па су
њговиглавни противници, Стеван Книћанин и још 2 функционера, поднели
оставке. Захтеви на скупштини били су бројни: редовно сазивање
скупштине, савет као представничко тело, слобода штампе, оснивање
трговачког кредита и трговачког суда, финансијске олакшице → усвојена
је одредба да се чиновницима забрањује бављење трговином, као и одредба
да 3 члана једне породице не могу бити чиновници и да се чиновницима
смање плате а повећају порези. Захтевано је и да се од Порте издејствује
наследно кнежевско достојанство и да се Турци иселе. Дошло је до
повећања раздора међу уставобранитељима.
У марту 1849. Јован Мариновић, Матија Бан и Тома Ковачевић састављају
програм Устав политичке пропаганде имајући се водити у земљама
Славено-Турским: треба се подићи општи устанак где год има Срба и
Словена:
 јужни крак: Далмација, ЦГ, Херцеговина, АЛбанија
 северни крак: хрватско-славонска граница, Босна, Новопазарски
санџак, југ Србије, СЗ Бугарске
Централно питање је питање Срба у јужној Угарској. О томе су много
писале београдске Српске новине које су утицале и на неке одлуке Мајске
скупштине. Од маја 1848. материјално се помажу Срби у јужној Угарској.
Када је генерал Храбовски, командант славонско-сремске границе, ударио
на Сремске Карловце Србијанци су се супроставили. Гарашанин је био за
сарадњу са Мађарима, али су они имали круте националистиче ставове.
У августу 1848. Книћанин прелази Саву и Дунав и стаје на чело српских
добровољаца. Ђорђе Стратимировић, командант српских војвођанских
трупа је због сукоба који је имао са официрима и патријархом дошао у
Београд. По свом повратку он је захтевао подршку Книћанина, али како ује
у Главном одбору било доста обреновићеваца, спрска влада је Книћанину
наредила да се удаљи од Стратимировића. Влада се потом приближила
Рајачићу и тражила ослонац на Беч. На скупштини прекосавских Срба
решено је да се у Главни одбор не узимају обреновићевци.
Порта је прихватала могућност да се у лето 1848. Војводина прикључи
Србији. За своје успехе у Војводини Книћанин је добио титулу ВОјводе.
Крајем 1848. умире Шупљикац - Стратимировић је желео да постане нови
војвода али није има подршку владе, која је остала блиска Рајачићу - зато
Стратимировић и даље стаје уз обреновићевце.
Почетком 1849. Порта на захтев Аустрије захтева неутралност Србије →
зато је Книћанину наређено да се врати у Србију - бећари су остали сами.
Како су Мађари сада напредовали Книћанин поново одлази у јужну
Угарску у априлу 1849. Доста избеглица бежало је у Србију пред
наступањем Мађара. Уследио је коначан повратак Книћанина који је

31
ослабио везе револуционара и српске владе. Све је окончала руска
интервенција.
***
Аврам Петронијевић је 1851. као кнежев предтсавник (1. министар)
отишао у Цариград да преговара о наследном кнежевском достојанству -
влада је на томе радила још од 1846. Гарашанин је током ове мисије умро,
1852. године - сахрањен је у Цариграду.
Нови кнежев представник и министар унутрашњих послова постао је Илија
Гарашанин. То се није свиђало Русији јер је Гарашанин као франкофил
радио на рушењеу руског утицаја. На захтев Русије Гарашин је смењен и
нови кнежев представник постаје Алекса Симић. Аустрија је исто била
против Гарашанина.
У пролеће је сукоб Турске и Русије око светих места у Палестини довео до
Кримског рата (1853-1856). Како је Русија послала војску на Влашку и
Молдавију, Аустрија је гомилала трупе на северним српским границама.
Србија се током овог рата настојала држати неутрално, иако су спровођење
припреме у војсци и вршен је попис народне војске. У то време јавља се
писмо бившег михаила о мировним условима његовог повратка у Србију.
Руски емисар Фонтон је обавештавао српски народ о руском пријатељству.
Што се тиче Порте, она је још 1853. ферманом потврдила аутономан
положај Србије. Уследило је руско повлачење из румунских кнежевина а
потом 1854. и аустријске војске. → Париски мир 1856:
 руски протекторат над Србијом проширен је на Француску, Енглеску,
Аустрију, Пруску и Сардинију
 слободна пловидба Дунавом
Кризу и пропадање уставобранитељског режима Кримиски рат је само
одложио: распадање патријархалних односа на селу, проблеми због
продирања новчане привреде, пропадање сељака са пропадањем сеоских
задруга, притисци и тешкоће бављења трговином која није регулисана,
задуживање код зеленаша, нема сазивања народне скупштине.
Унутарполитички сукоб обновљен је између кнеза и савета око тога да ли је
избор министара у надлежности самог савета или кнеза, исто је важило и
за бирање чланова савета - Савет се позивао на Закон о савету а кнез на
турски устав - кнез је однео победу 1854.
На спољном плану имамо ослањање на Аустрију - аустријски конзул у
Београду, Теодор Радосављевић, меша се у унутрашња питања Србије.
Током Кримског рата формирано је неколико влада:
 1854. влада Алексе Јанковића, аустријског човека - у ову владу улази
Книћанин (умро је 1855.) као м.у.п. - влада је трајала само недељу
дана
 Потом је Јанковић покушавао двору приближити ТВП тако што је
вучићевца Радована Дамјановића поставио за м.у.п. - влада пада
после 6 месеци
 1856. формирана је влада у коју улази Гарашанинов пријатељ Јован
Мариновић

32
  1857. кнежев представник постаје аустрофил Стефан Марковић
Тенкина завера 1857. - име је добила по председнику савета Стефану
Стефановићу Тенки. У буни учествују 3 саветника и председник Врховног
суда. Циљ је убиство кнеза Александра у корист кнеза Милоша. Завера је
откривена: главни виновници су осуђени прво на смрт а онда је одлука
преиначена у доживотну робију, док су сарадници пензионисани. Тиме је
Александар прекршио 17. чл Турског устава по ком саветници могу бити
смењени само ако се докаже њихова кривица на Порти. Зато је Порта
упутила емисара Етем-пашу 1858. → осуђени саветници су помиловани и
изручени Порти, а 6 пензионисаних саветника је враћено у службу.
Гарашанин је постао м.у.п., а ТВП председник савета. Донет је нови закон
о савету који је још ограничио кнеза - саветници непокретни.

НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА УСТАВОБРАНИТЕЉА

Парадокс: уставобранитељи су туркофили а ипак се захтева активна

национална политика. Били су у пријатељским односима са Људевитом
Гајем, вођом илирског покрета. 1844. и 1845. тајно излази лист Бранислав
који је из Београда пребациван у Аустрију. Уставобранитељи одржавају
везе и са пољском емиграцијом чији чланови истичу идеју о стварању
јединствене словенско-илирске државе и окупљање јужних Словена,
аустријских и турских:
 са Чајковским, пољским емигрантом, су у контакту још од Цариграда
 шеф пољске емиграције је фроф Чарториски - емигрантима је циљ
сузбити руске тежње на Балкану. Он још 1843 ствара програм који
би Србија требало да води
 1842. у Србију долази дипломатски агент Леонар Звјерковски
 Звјерковског 1843. мења Чех Фрања Зах. Зах ће 1844. у Београду
створити тајно демократско панславистичко друштво.
Треба поменути и Стевана Херкаловића, Србина из Хрватске и
панслависту, који 1845. у Београду оснива Касину и читалиште стране
штампе, као и Читалиште београдско.

Начертаније:
1844. настаје Начертаније Илије Гарашанина (1812-1874), дугогодишњег
министра унутрашњих послова који се занимао за спољну политику. Поред
Начертанија саставио је и писмо о политици Србије према великим силама
које је 1845. упутио кнезу Александру: Србија према Турској треба да води
политику оданости, да тражи наследног кнеза и исељавање Турака и
припајање брдских племена. Од осталих сила треба избегавати руски
утицај, Аустрија је непријатељ и зато треба тражити пријатељство Мађара,
док би Француској одговарала словенска држава на Балкану (Гарашанин је
франкофил).

33
Основе за овај документ састоје се у списима Дејвида Укварта (секретар
енглеске амбасаде у Цариграду), Саветима Адама Чарториског и Плану
Фрање Заха. Фрања Зах је сматрао да српска политика мора бити
југословенска. Он рачуна на распад Турске, а ако дође до њене поделе
између Русије и Аустрије, Србија би припала Аустрији, иако би се Енглеска
и Француска противиле њиховом уплитању. Русија би се окренула ка
Бугарској, па Срби морају придобити Бугаре. За узор Зах има Српско
Царство из 14. века. Главну активност треба усресредити на БиХ, ЦГ и
северну Албанију - Босна би морала признати Карађорђевиће, док би
фрањевачке књиге ослободиле земљу аустријског утицаја - треба саградити
пут до Улциња како би се Србија ослободила економске зависности
Аустрије, што би подржале Енглеска и Француска.
Начертаније - план српске и националне политике има 3 дела:
 Увод
 Политика Србије
Ова два дела садрже идеје о будућој српској држави
 О средствима којима би се цјел србска постићи могла - пропаганда
Основна претпоставка је да Србија мора приљубити сав српски народ који
је окружује, са простора аустријског и турског царства.
Део Политика Србије има поднаслов Примјечанија о раздељенију царства -
претпоставка о распаду Турске оставља 2 опције: или ће бити подељена
између Аустрије и Русије или ће бити основане нове хришћанске државе.
Језгро нове државе коју Гарашанин предвиђа чинила би Кнежевина Србија
+ БиХ, ЦГ и Стара Србија (у тексту стоји Северна Албанија) - та држава
темељ има у Српском Царству 14. века - историјско право. Нововековна
српска држава нстала би на начелима легитимизма, без икаквог преврата
или револуције. Сматра да од Турске треба узимати камен по камен. Не
наглашава револуцију, али заборавља да је нововековна Србија настала у
револуцији8.
Други део о пропаганди предвиђа да се она има вршити и у Аустрији и у
Турској. Касније је једно поглавље посветио и Бугарској у ком Бугарима
нуди помођ и школовању и штампању књига што би довело до потпуног
ослобађања уз српску помоћ. Треба отворити границе поробљеним
сународницима и давати аутономне повластице другим народима. Истиче
српску династију као битан фактор уједињења - налседно кнежевско звање
ставља испред ривалства династија. Није навео пропагандни рад у
Хрватској, а само узгред помиње Срем, Банат и Бачку.
Две етапе уједињења:
1. Кнежевина + Срби из Турске па из Угарске
2. уколико се оствари горње, уједињење треба проширити на Хрватску,
Славонију, Далмацију и Бугарску
→дакле план је на српској и евентуално јужнословенској држави
(српско-хрватско-бугарској).

8 Можда зато што је у време уставобранитеља нестајао утицај револуционара

34
Гарашанин се заносио мишљу о припајању Цариграда. Тамо је он 1861.
водио преговоре са Грцима. Према српско-грчкој конвенцији помињу се
Кнежевина Србија, БиХ, ЦГ, Северна Албанија који би чинили Краљевство
србско. Бугарска би бирала да ли ће чинити засебу државу уз српско и
јелинско царство или би остала у саставу Турске. Гарашанин би пристао и
на конфедерацију - српско-бугарско-арнаутски бунд.
У спољној политици сматра Аустрију за непријатеља а рачуна на подршку
Русије, Француске и Енглеске
Начертаније је дуго био тајнни спис: европским политичарима је
непознато до 1880их, а српској јавности до 1888., док је сам садржај
документа непознат је до почетка 20. века

Српске сједињене државе:

Овај план је написао српски капућехаја у Цариграду, Константин
Николајевић. План је требало да незваничним путем стигне до Порте, што
се није десило. Из преписке Гарашанина и Николајевића видимо да су
постојала два пројекта:
1. Николајевићев о српском вицекраљевству
2. палн Јована Мариновића, агента у Паризу, о грађанским реформама
у европском делу Турске - треба поправити положај хришћана тако
што би они у нахијама бирали оборкнезове које би Порта
потврђивала бератима. Поред тога, сународници би уместо Грка
биили бирани за митрополите.
Суштина Николајевићевог плана је да Србија + БиХ, ЦГ и Горња Албанија
(Стара Србија) постану једна српска држава у саставу Турске са својим
поглаваром и унутрашњом управом - Порта би остала господар. Сједињене
провинције би имале иста права као Кнежевина Србија у том моменту:
устав и законе доноси нова држава без уплива са стране, право на војску,
сопствене финансије док би султану ишли само приходи од царина,
дипломатску канцеларију у Цариграду. Поред тога Турска не би могла
склапати међународне уговоре без сагласности српског дипломате у
Цариграду. Муслимани и православци (рачунајући ту и Бугаре)би имали
иста права, док би остали били под врховним духовном праву Турске - тако
би православци добијали право на државне службе. Српска држава имала
би конзулате у Турској и у страним земљама. Слобода трговине. → Турска
би постала дуалистичка држава са монархистичким уређењем - Азијска
Турска и ССД чиниле би персоналну унију у нешто блажем виду него у
случају потоње АУ. Срби би се тако одрекли руског покровитељства.
Са овим планом биле су упознате француска дипломатија, пољска
емиграција и Порта.
Са друге стране, Николајевић предвиђа разарање Хабзбуршке монархије:
 немачке земље требало би ујединити у Германску конфедерацију
 чешки, моравски, словачки и пољски Словени створили би своју
конфедерацију

35
  од јужнословенских провинција Аустрије ствотило би се посебно
вицекраљевство Јужна Славонија + могућност уједињења са
Мађарима и Румунима у федеративни савез
→Српске сједињене државе и Јужна Славонија створиле би Југословенско
царство које би се онда одлучило за хабзбуршку, османску или домаћу
династију

Дакле:
 Начертаније - јужнословенска држава (Срби, Хрвати и Бугари)
 Српсје сједињене државе - југословенска држава (Срби, Хрвати и
Крањци (Словенци))

СВЕТОАНДРЕЈСКА СКУПШТИНА

После Тенкине завере кнез Александар је у готово безизлазном положају и

против себе је имао бројну опозицију:
 конзервативци: ТВП и Илија Гарашанин
 интелигенција - будући либерали - поборници јаке националне
политике и присталице народне скупштина која би ограничила кнеза
 на спољнополитичком плану Русија и Француска које су против
кнежеве аустрофилске политике
Гарашанин је натерао Савет да донесе одлуку о сазивању народне
скупштине (септембар 1858.) и доношење посебног закона који би важио
само за то заседање (10.11.1858.): скупштина без законодавних овлашћења
(одлуке морају потрвдити кнез и савет) са саветодавном функцијом,
скупштину би сачињавали искључиво ибзорни посланици - што мање
вирилних.
Светоандрејска скупштина је почела са радом 30.11.1858. и радила је
месец и по дана - било је 376 избраних+63 вирилна=439 посланика - одмах
су се искристалисале три групе:
1. конзервативци: ТВП, Илија Гарашанин и Миша Анастасијевић. Они
се залажу за избор намесништва до сазива народне скупштине на
којој ће бити изабран нови кнез. Миша Анастасијевић је за кнеза
покушавао довести свог зета Ђорђа Карађорђевића, Александровог
брата од стрица.
2. обреновићевци - пре свега за повратак Милоша.
3. либерали: Јеврем Грујић, Јован Илић. Они су за доношење сталног
закона о народној скупштини који би омогућио његово редовно
сазивање, збацивање Александра и проглашење Милоша Обреновића
за кнеза, док би сама народна скупштина имала фукнцију
наследника до потврде новог кнеза.
Заседање и одлуке:
 председник скупштине је Миша Анастасијевић, потпредседник је
обреновићевац Стевча Михаиловић, секретари су либерали Јован
Грујић и Јован Илић

36
  Грујић и Илић су изнели нацрт закона о народној скупштини:
законодавна права-нарочито буџет, министри су одговорни народној
скупштини, састаје се једном годишње и у њу улазе само изабрани
посланици. Гарапанин је био против овога па је морало доћи до
компромиса
 10.12. разматрано је збацивање кеза Александра - он је немоћан
побегао турском паши на Калемегдану. Сутрадан је збачен. на захтев
обреновићеваца за новог кнеза је поново изабран Милош, иако су
ТВП и Гарашанин били против
 Одређено је 3члано намесништво до Милошевог повратка из Влашке:
Илија Гарашанин, И. Угричић и Стевча Михаиловић (Милош га је
одредио за заступника јер је он најистакнутији обреновићевац у
земљи)
 Порта је потврдила поновни избор Милоша
 Важни су и остали сељачки захтеви:
o да се кнез, савет и чиновници узму у одговорност због
злоупотреба
o против зленешења
o против насиља Турака
o захтева се слобода штампе
o за промену устава и реформу пореза и судова
o да се кметови бирају сваке године и да селом управља и сеоски
збор - сеоска самоуправа
Почетком 1859. било је најбитније да савет потврди закон о народној
скупштини који су донели либерали, али је дошло до одуговлачења. Донета
је једино одредба о слободи штампе, док је скупштина остала и даље само
саветодавни орган.

ДРУГА МИЛОШЕВА ВЛАДАВИНА

У тренутку повратка имао је 76 година.

Милош је био незадовољан бератом од 14.1.1459. којим је од Порте
потврђен за кнеза Србије јер га је Порта сматрала изборним кнезом - он је
одговорио представком да није изабран већ враћен на положај кнеза, као и
то да Александар Карађорђевић није дао оставку, већ да је збачен. Такође,
у представци је критиковао што се у берату не потврђује наследност
кнежевског достојанства.
У земљи су га чекала два задатка:
 да задовољи јавност и сељаштво реформама
 да влада самостално и поред либерала (ослонац у народној
скупштини) и конзервативаца (савет)
Одмах по његовом доласку престаје да важи Турски устав из 1838. и сви
уставни закони на основу њега. Министри у савету су само припремали
законе, а Милош их је бирао по својој вољи. Задржана је функција
кнежевог представника - Милој је на то место прво хтео ставити Јеврема

37
Грујића, али је онда изабрао Цветка Рајовића (м.у.п. у време прве
владавине кнеза Михаила). Милош се по старом обичају мешао и у судске
послове.
Због незадовољства сељака усавобранитељским чиновницима на терену су
деловале комијије и неки чиновници су отпуштени. Српски митрополит
Петар морао је дати оставку, а ТВП је ухапшен и ускоро је умро -
вероватно је отрован по Милошевом наређењу.
Јуна 1859. године састављен је одбор Светоандрејске скупштине са
задатком да испуни скупштинске захтеве. Овај одбор водили су либерали
тако да их конзервативци критикују у чланцима Српских новина - аутори
чланака су се потписивали знаком за дукат - дукатовци.
Сепембра 1859. сазвана је Малогоспођинска скупштина по Милошевом
наређењу - он је скупштину видео само као саветодавно тело:
 Милош је забранио чиновницима да буду бирани за скупштину - тиме
је онемогућено учешће бројних либерала.
 Донет је закон о наслеђу кнежевског достојанства - битан зато што је
Порта Александра и њега сматрала изборним кнежевима - 1.11.1859.
Наследство је могуће по првој (мушкој) линији по прворођењу
(уколико је проворођени неспособан може бити именован други по
реду из породице) и по побочној (женској) линији. За наследника је
одређен Михаило. Уколико кнез умре без наследника намесништво
сазива скупштину која бира новог кнеза (у овом случају се мора
обавестити Порта како би она новог владара прогласила бератом).
Постојао је и члан који је кнезу омогућио да усвоји сина и да га
прогласи наследником у договору са севетом и скупштином, с тим
што је усвојеник морао бити спрког порекла, паравославне
вероисповести и племенитог рода.
Битно је да је овај закон имао две допуне:
 1861. - владар може тестаментом именовати наследника
 1868. - владар је могао прописати права тутора малолетног
кнеза-наследника.
 Имена закона о савету
 Промена устава
 Закон о штампи
 Нови закон о народној скупштини којим је њен утицај још више
сужен
 на предлог либерала Милована Јанковића отпуштено је доста
чиновника и њихове плате су смањене
 Суђење је упроштено
 Кнежев говор против зеленашења
Иначе је другу Милошеву владавину обележило доста промена праваца у
унутрашњој политици. Он се одједном окренуо против конзервативаца јер
је сматрао да су се они превише осилили у својим текстовима у Српским
новинама - Зато је отпустио дотадашњег управника и на његово место
довео либерала Владимира Јовановића.

38
У време кнежевог наводног приближавања либералима имамо и уставни
нацрт Јеврема Грујића:
 наследност кнежевског звања - како би изашао у сусрет Милошу
 савет је укинут, а постоји одговорна влада - министре поставља кнез
 кнез и скупштина имају законску иницијативу али кнез може одбити
скупштинске законске предлоге
 самоуправа локалних власти - општинска скупштина бира сеоске
кметове, поред среских и општинских начелника постојале би и
среске и општинске скупштине, уместо апелационог постојао би
поротни суд.
→ова уставна реформа није прошла
Од пролећа 1860. Милош поново мења расположење и прогони либерале
које оптужује да су против Обреновића и замера им што су пришли руском
конзулу.
У спољној политици Милош води чвршћу политику према Порти. Она се
огледа у 3 кључна захтева:
1. наследство кнежевског звања
2. суспензија Турског устава и самостално доношење новог устава
3. исељење Турака
Шаље сина Михаила на запад: Беч, Париз, Лондон, Берлин да се упозна са
тамошњим уређењем. Сусрео се и са Лајошем Кошутом.
Крајем фебруара 1860. Милош је послао делегацију на Порту да издејствује
одобрење поменута 3 захтева, али делегација се вратила без успеха.
Милош умире 27.9.1860. Турци су раније прихватили да га наследи његов
син Михаило.

ДРУГА ВЛАДАВИНА КНЕЗА МИХАИЛА (1860-1868)

Основно обележје његове друге владавине ке апсолутистичка политика на

унутрашњем, а свесрпска и јужнословенска на спољашњем плану.
Одмах на дан ступања на престо 27.9.1860. од доноси прокламацију:
захтева опште помирење обреновићеваца и карађорђевићеваца, закон као
највишу вољу у Србији, предвиђа промену устава, потреба за народном
војском, из спољнополитичких разлога не износи национални програм.
У складу са прокламацијом, жели да са владом састављеном од либерала и
конзервативаца учврсти свој апсолутизам:
 либерали су већином пристајали на заједничку владу, конзервативци
не
 кнежев представник конзервативац Филип Христић, министар
правде либерал Јеврем Грујић, м.у.п. конзервативац Никола Христић,
председник савета либерал Стевча Михаиловић
 стални сукоби Грујића са оба Христича довели со до тога да после 6
месеци, средином 1861., Јеврем Грујић напусти свој ресор

39
Потом је августа 1861 сазвана Преображенска скупштина - Михаило из
спољнополитичких разлога није могао укинути турски устав али зато на
овој скупштини доноси законе који га у основи побијају:
 једно време скупштином председава Туцаковић
 постојали су предлози који су тражили одговорност министара и
слободу штампе, али су оба предлога одбачена
 Михаило износи уставне законе - ти предлози су на послетку
прихваћени:
o Закон о народној скупштини - чисто саветодавно тело са 4 пута
мање чланова него што је својевремено захтевала
Светоандрејска скупштина, часнике поставља кнез, седницама
присуствују министри, а посланици могу бити кажњени за
иступање
o Закон о савету - саветнике поставља кнез - савет је у доношењу
закона спутан кнежевом влашћу. Онемогућено је мешање
Турске у унутрашњу политику Србије. Саветницима сада суди
српски суд и више није потребно доказивати њихову кривицу
на Порти.
o Закон о народној војсци - општа војна обавеза за мушкарце
старости од 20 до 50 година - служба не у касарнама, већ
вежбе у месту боравка
o Закон о усвојењу престолонаследника
o Закон о реформи пореског система - није прошао због отпора
богатог сељаштва
Следеће 1862. донет је Закон о устројству централне државне управе: кнез
бира министреи ван савета по сопственом нахођењу и они су под његовом
влашћу, док истовремено имају велика овлашћења у свом ресору → тиме је
додатно учвршћен апсолутизам.
У јесен 1861. састављена је нова влада: президент је био конзервативац
Илија Гарашанин (до 1867), м.у.п. и даље Никола Христић, уместо Стевче
Михаиловића је на чело савета постављен конзервативац Јован Мариновић
(лични и политички пријатељ Гарашанинов) → тиме су либерали потиснути
у опозицију
***
Као опозиционари либерали су се на разне начине борили против кнежевог
апсолутизма.
Владимир Јовановић9, Милован Јанковић и Стојан Бошковић покрећу лист
Народна скупштина - бивају затворени када су се жалили на то што су
власти забраниле излажење листа.
Крајем 1363. откривена је једна завереничка група у Смедереву -
најпознатији учесници су били Антоније Мајсторовић, бивши саветник и
карашорђевићевац и либерал Милован Јанковић. Завереници су осуђени
од окружног суда у Смедереву, али је Велики суд, чији је члан био Јеврем

9 Аутор је брошуре Српски народ и Источно питање

40
Грујић, поништио ову долуку → због тога су неки либерали, чланови
Великог суда, одућени на трогодишњу робију и 10 година губитка
грађанских права.
Нако укидања Народне скупштине либерали покушавају и са Трговачким
новинама (излазиле само до 1863.) и Србским дневником из Новог Сада
који исто престаје да излази.
Потом су либерали имали улогу у Друштву српске словесности и у његовом
Гласнику, 1863. су имали идеју о издавању енциклопедије - све ово је
ускоро угушено. Постојали су планови и да Владимир Јовановић одржи
једно предавање О штедњи, као и предлози да Гарибалди и Херценеов син
постану почасни чланови Друштва → власт је укинула ДСС и преименовала
га у Српско учено друштво. Зато Владимир Јовановић одлази у Женеву где
покреће листове Слобода и Српска слобода,а потом одлази у Будимпешту и
са Светозаром Милетићем покреће 1866. лист Застава.
Владимир Јовановић и војвођански либерали заслужни су за стварање
Уједињене омладине српске 1866. у Новом Саду - преко те организације
покушано је наметање агресивније националне политике. Чланови УОС
учествовали су у покушају пуча у пожаревачком округу приликом војних
маневара 1866. Учешће је узео Алимпије Васиљевић, али је официр
Белимарковић био против пуча па је све пропало. Кнез и влада су
дозволили да скупштина УОС 1867. буде у Београду. Кнез је чак дао прилог
од 100 дуката. За председника скупштине изабран је Јеврем Грујић, али
када је стигла забрана Николе Христића да се скупштина настави у згради
Велике школе и да јој присуствују чиновници и студенти скупштина је
прекинута.
***
У спољној политици ради се на савезу са балканским државама и на
подизању устанка у турским областима. Циљ је стварање јужнословенске
државе на челу са Србијом.
Због питања исељења Турака Илија Гарашанин 1861. борави у Цариграду,
али без успеха - тада је покушао да издејствује да они муслимани који се не
иселе морају признати јурисдикцију Кнежевине
1862. имамо споразум са руском владом о зајму 300.000 дуката за набавку
пушака. Ово је довело до подозрења Турака, нарочито због постојања
народне војске → натегнутост је довела до инцидента на Чукурчесми
15.6.1862., онда и до бомбардовања београдске вароши из Калемегдана 17.
и 17/18.6. Једино аустријски конзул у Београду није осудио турско
бомбардовање. Срби су захтевали исељавање турских цивила и градских
посада.
Крајем јула 1862. дошло је до конференције гарантних сила и Порте у
цариградском предграђу Канлиџи:
 две стране:
o Француска и Русија на српској страни
o Енглеска и Аустрија на страни Порте
 најутицајнији је био енглески предлог

41
  преговори су завршени почетком септембра
→протокол конференције 8.9.1862.:
1. одлучено је да се поруше турске тврђаве Соко и Ужице
2. да се турски цивили иселе из Србије (сходно још Хату из 1830) -
остаје само редовна војска у Шапцу, Београду, Смедереву и Кладову
која се има снабдевати искључиво речним путем.
3. Срби плаћају ратну одштету
Средином септембра Порта је одбредбе конференције послала Михаилу у
виду фермана. 1865 је сума потраживања Турака у Београду пресечена на
9 милиона гроша.

Почетком 1862. Гарашанин оснива Српски одбор за вршење националне

пропаганде. Председник одбора био је саветник Лазар Арсенијевић
Баталака. Члан је и Атанасије Николић (помоћник м.у.п.-а у пензији).
Склапају се и планови за буне у БиХ, Старој Србији и Бугарској. Због
бомбардовања Београда створен је добровољачки корпус од 3000 борац из
јужнословенских земаља. Бугари су имали свој одред. Иначе у Београду је
деловало Привремено бугарско начелство на челу са Раковским (везе до
1363.) који је покренуо лист Дунавски лебед у Београду. Српска влада
помагала је цркве и школе у Македонији и Старој Србији. Током 1866.
имамо пријатељске контакте са албанским прваком Џелал-пашом.
Савез са ЦГ склопљен је 1866. кроз три етапе преговора:
 прво кнез Михаило преко Ђ. Миловановића кумује кћери књаза
Николе - тада Никола поручује да би се одрекао престола уколико
Михаило крене у ослобљђање и уједињење српства
 потом имамо поседу архимандрита и секретара Николиног,
Нићифора Дучића, Београду
 на послетку Милоје Лешјанин (тада начелник мсп Србије) крсти другу
кћер Николину и у октобру 1866. потписује уговор о савезу: припреме
за устанак и рат са Турском, књаз Никола би напустио ценогорски
престо у случају српског уједињења, с тим што би припадници
породице Петровић имали повлашћен положај у новој држави
Ради се и на простору АУ:
 Гарашанин шаље Н. Крстића Андријашу да преговарају о
конфедерацији (Срба и Мађара у угарском делу Монархије). До
договора није дошло иако је Андијаши био за савез јер се морало
чекато формирање нове угарске владе.
 Контакти су постојали и са бискупом и вођом Хрватске народне
странке Штросмајером и то преко београдског банкара и трговца
Куманудија. На питање да ли Хрвати хоће уједињење са Мађарском
или Србијом, Штросмајер је био за другу опцоју због бечког дуализма.
Председник савета Јован Мариновић одлазио је у Петроград где је изнео
спремност Србије да са Грчком ступи у рат против Турске. Потом је
Мариновић био у Берлину где добија подршку Бизмарка по питању

42
напуштања тврђава од стране Турака. Исте гаранције даје му и аустријски
министар Бајст.
На Порти се руски амбасадор у Цариграду, Игњатијев, залагао за то да
Турци тврђаве предају Србији. Притисак је наравно вршио и српски
дипломата на Порти, Јован Ристић
БиХ - још један правац деловања српске пропаганде:
 крајем 1866. гарашанинов повереник за Босну, Богдановић, ствара
одбор у Сарајеву - распуштен је средином 1867. због неслагања
чланова
 национална пропаганда Србије вођена је преко православних
калуђера и учитеља
 Када је почетком 1867 дошло до устанка на Криту који је отворио
могућност припајања овог острва Грчкој, јавила се и нада за дизање
српског устанка у Бих. План о рату марта 1867. Андријаши се није
противио дизању устанка, али јесу Аустрија, француска и Бизмарк.
 марта 1867. гарашанин је Штросмајеру и Хрватској народној странци
нудио сарадњу уколико они пристану да присаједињење Босне
Србији буде корак ка јужнословенској држави → Маја 1867. настао је
у Загребу одбор за помагање босанских устаника
Током 1867. постигнут је споразум о савезу између бугарских емиграната и
српске владе:
 Добродетељна дружина бугарских емиграната у Букурешту доноси
1867. Програм политичког одношаја Србо-Бугара или њихов срдачни
споразум којим се одређује заједничка држава на челу са кнезом
Михаилом
 Гарашанин је чекао гаранције да поменути Програм прихвата цео
бугарски народ
 априла 1867. донет је Протокол 80 бугарских предтавника о
заједничкој држави. Њихови представници долазе и у мају
 Гарашанин писмом шаље основе Протоколабугарским емигрантима
у Румунију - склапање савеза
Савез са Грцима:
 Предлог споразума постоји још од 1861. Грци су тада предлагали
деобу Бугарске и припајање целе Македоније Грчкој, што је
Гарашанин одбио. Грци су касније пристајали да попусте око
Бугарске и Македоније, а јасан споразум постојао је око Албаније - и
овај предлог је био одбијен због српског неповерења
 Нови контакти наступили су од 1862. и бомбардовања Београда.
Српска страна у Атину шаље трговца Куманудија.
 1863. у српско преговара Бугарин Раковски. Преговори су трајали и
1865-6.
 Од 1866. на чело грчке владе стаје Кумудурос, који је био наклоњен
споразуму са Србијом тако да су преговору обновљени 1867 - уговор о
савезу склопљен је 26.8.1867. у Феславу. Уговор је одређивао број
трупа сваке стране, одредбу да уколико Турска нападне једну

43
 чланицу друга одмах долази у помоћ. Рат би трајао до ослобођења
хришћана на Балкану или до грчкој добијања Епира и Тесалије и
српског добијања БиХ.
 28.2.1868. закључена је војна конвенција
1867. радило се на дизања устанка и у Албанији.
1866-7. преговарало се са румуснким кнезом Карлом о српско-румунској
конфедерацији и 1868. о унапређењу трговине.
Дакле, Први балкански савез склопљен је уговорима Србије са:
 1866. ЦГ
 1867. Хрватска народна сранка, бугарски одбор, Грчка (војна
конвенција 1868.)
 1868. Румунија
→успех се огледа у исељавању Турака и добијању тврђава.
Турци су дуго одбијали да се иселе из Малог Зворника, Кастела и Сакра и
поред проткола из Канлиџе.
1.4.1867. Михаило други пут стиже у Цариград (1. пут 1840) на Султанији,
броду султану Абдул Азиса I. Примљен је у палати Машалах, добио је орден
Османију и пет арапских коња. политичке разговоре водио је Јован
Мариновић. У повратку посета румунском кнезу Кузи.
 ферманом од 10.4.1867. одличено је да Турци морају напустити
Београд, Смедерево, Шабац и Кладово, али Срби не смеју
преправљати тврђаве без турског одобрења, уз услов да поред српске
на Калемегдану остане и турска застава као симбол турског
сизиренства. Михаило је посетио Цариград.
 6.5.1867. последњи турски војник напушта Србију - последњи турски
заповедник био је Али-Риза паша.
Неколико појединости:
 1862. телеграфски уговор са Аустријом - Србија је самостална
телеграфска област
 1868. поштанска конвенцоја са АУ и 1871. са Румунијом
***
Временом долази до промене политичког курса код кнеза Михаила - то се
огледа и у захтевима народних скупштина или у законским одредбама :
 На Великогоспођинској скупштини 1864. имамо неке либералније
предлоге: смањење броја саветника и чиновничких плата, те закон о
штампи и одговорности министара
 Закон о општинама 1866. општине ставља под строги надзор
државе, са минималном самосталношћу - ово јесте апсолутистичка
мера али је незадовољство исказано у држави било огромно
 промена код јавног мнења види се и на Михољској нардонсој
скупштини 1867. - тада либерал прота Јовановић у својој адреси
критикује кочење унутрашњег развоја, исказује неповерење
министрима и тражи њихову одговорност народној скупштини,
повратак закона о народној скупштини из 1859. и општинску
самоуправу

44
Са Љубомиром Ковачевићем либерали покрећу лист Србија.
Михаило врши промене и спољнополитичког кура - основна
карактеристика је да се Михаило разочарао у руску политику и окретање
према Аустрији - августа 1867. састанак кнеза и Андрашија на
Михаиловом имању у Иванци у Мађарској: Андраши је нудио Босну Србији
како би Србију одвојио од руског утицаја ↔ Михаило даје сагласност
мађарској влади да према угарским Србима води политику по властитом
нахођењу.
Новембра 1867. Михаило је отпустио Илију Гарашанина са места
президента. Намеће се неколико разлога:
 јер је дозволио да Аустрија сазна са неке тајне преговоре
 јер је био против Михаилове женидбе са рођаком Катарином
 јер је био велики русофил
 кнез је спољну политику подредио економији
→Гарашанина наслеђује умерени либерал Јован Ристић - проблем је био то
што Ристић предлаже сасвим либералну владу Стевче Михаиловића и то
покушава издејствовати преко Михаилове сестре од стрица, Анке, што је
пропало.
→на крају је председник владе постао Никола Хрустић, а влада је попуњена
министрима из бивше Гарашанинове владе - ова влада била је неефикасна.
***
Скована јe завера за кнежево убиство још 1867. Вођа завереника је био
београдски адвокат Павле Радовановић, радикал - он је са својим братом
Љубомиром, такође бившим адвокатом из Ваљева, планирао преврат. План
убиства смислио је Лазар Марић, бивши председник пожаревачког суда.
Павле Радовановић је по жени био у роду са бившим кнезом Александром -
велику улогу у завери имају Карађорђевићи: Александар шаље оружје и
новац, улога Персиде. Ф. Станковић је пре 10 година покушао
издејствовати повратак Милоша, а био је активан и сада. Завера је,
видимо, имала карађорђевићевско-радикални карактер → 10.6.1868. кнез
Михаило је убијен у Кошутњаку - 3 атентатора (међу њима Марић) -
убиство револвером и ханџаром.

ДРУГО НАМЕСНИШТВО

Михаила је на престолу наследио унук Јеврема, рођеног брата кнеза

Милоша, Милан - Јеврем је имао сина Милоша, а овај Милана. Смена на
престолу је Милана затекла на школовању у Француској.
Прво је 10.6.1868. одређено привремено намесништво које су чинили
проруски оријентисан Илија Гарашанин и његов пријатељ Јован
Мариновић (иначе зет Мише Анастасијевића, а тиме и пашеног Ђорђа
Карађорђевића, синовца кнеза Александра), а затим и привремена влада
Милана Петронијевића - органи власти до потврде новог кнеза.

45
Међутим београдски гарнизон, предвођен министром војним, Миливојем
Петровићем Блазнавцем је извикао 14годишњег Милана за кнеза 12.6. и
тиме прејудицирао одлуке народне скупштине која је требало да изабере
новог владара. Милан је у земљу дошао 23.6.
Велика народна скупштина на Топчидеру 2.7.1868. га је акламацијом
прогласила за новог српског кнеза. Истовремено одређено је друго
намесништво (2.7.1868-22.8.1872.):
 Миливоје Петровић Блазнавац
 Јован Ристић
 Јован Гавриловић
Велики утицај имала је АУ - она је одлучила да подржи Блазнавца како би
одстранила руски утицаj (Гарашанин). АУ је утицала на дворове у Паризу,
Лондону и Берлину да изврше притисак на Порти што је довело до
доношења берата о потврди Милана за наследног кнеза - донет 16.7., а
прочитан 31.7. у Београду. Велике силе су се сложиле са АУ јер им је
одговарао слаб владар у Србији. У питању је последњи турски берат
српским владарима.
Зато од почетка владавине имамо окретање Србије ка АУ:
 ипак нема помака у разговорима са Пештом и план Србије о
добијању БиХ остаје чиста апстрација. Ђула Андраши је резервисано
примио Блазнавчевог изасланика.
 Андраши је евентуално остављао могућност да задржи Беч у
аспирацијама ка БиХ уколико би Србија остала неутрална у аустро-
руском сукобу - односно ако не би нападала Турску која би помагала
АУ. Ово је било нерелано - Ристић би евентуално пристао на
одрицање српских претензија северно од Саве и Дунава, али уз
слободу ширења на југ.
 Аустроугарски конзул у Београду, Бенјамин Калај, сматрао је да АУ
мора имати утицај на Србију као водећу земљу јужних Словена. Тај
утицај АУ би купила уступањем БиХ, иако је нерелано то захтевати од
Порте. Беч је сматрао да АУ није потребан рат са Русијом, па самим
тим ни куповина српске подршке уступањем БиХ.
 окренутост ка АУ огледа се и у трговинским односима и тарифама,
поштанској конвенцији (потписана децембра 1868., ратификована
августа 1869.), железницама од 1869.
 битне су и промене у АУ политици после 1869:
o Угарски председник владе Андраши од 1869. започиње 1)
развојачење војне границе и 2) реализацију пруге Пешта-Солун:
Мађарска и Србија су по овом питању зближене против Беча и
циљ им је да пруга иде краћим путем преко Мађарске и Србије,
уместо преко БиХ
o Беч сматра да је сврсисходније уместо мисли о анексији БиХ
радити на везивању јужних Словена за Монархију преко Србије
као њиховог предводника, на коју би се вршио утицај.

46
 o Такође, угарски суд је ослободио Александра Карађорђевића
оптужби за убиство Михаила услед недостатка доказа. Тиме је
вршен константан притисак на Србију.

Устав 1869.

Доношење устава подржала је АУ. Калај је сматрао да либерализација

политичког живота у Србији мора довести до заустављања њених
освајачких тежњи - дошло би до образовања странака и акценат би био на
унутрашњој политици. АУ је имала велики утицај на Порту. Овај устав
представља победу АУ, а пораз Русије.
Капућехаја Јеврем Грујић је устав на српском језику 19.8.1869. испод руке
предао везиру Али-паши уз изговор да је превод на француски у току.
Буре, француски дипломата у Цариграду, бранио је турске интересе и
иступао против устава.
Намесници су уставним решењем желели да придобију интелигенцију.
Ристић је од новембра 1868. био окренут ка УОС - настојало се на томе да
се увођењем чланова УОС у државну службу они одврате од скретања ка
левици и српској републици: Милован Јанковић, затим Стојан Бошковић и
Милан Кујунџић (секретари при м.с.п.), Димитрије Матић (миинистар
просвете), Љубомир Каљевић, Јован Илић, Владимир Јовановић.
Устав је донет за време за владе Ђорђа Ценића (уједно и министар правде).
Иначе приликом доношења овог устава прекршена су два закона: 1) закон
о народној скупштини по ком се уставне промене не смеју изводити за
време кнежевог малолетства и 2) закон о савету по ком је је савет
предлагао уставне законе а народна скупштина их само примала
Намеснички устав донет је на великој народној скупштини у Крагујевцу
11.7.1869.:
 1. чл: Кнежевина је Србија наследна уставна монархија са народним
представништвом
 Кнез има законодавну и извршну власт. Извршна власт се огледа у
томе што он поставља или смењује министре. Он је врховни
заповедник војске. Сазива и закључује народну скупштину. Потврђује
и проглашава законе. У ванредним околностима може владати без
скупштине.
 Наследно право проширено је и на мушке потомке кћери кнеза
Милоша
 Министри су кнезу и скупштини одговорни само кривично, не и
политички - не одговарају за иступање у народној скупштини али
могу бити осуђени за издају отаџбине или непоштовање устава.
 Савет више није законодавни орган, већ су то обични чиновници које
поставља кнез.
 Скупштина законодавну власт дели са кнезом али нема законодавну
иницијативу. Састав чини 3/4 изабраних и 1/4 вирилних (кнежевих)
посланика. Посланици нису могли бити чиновници и адвокати.

47
 Министри такође нису могли бити посланици. Скупштина има
ограничено буџетско право - уколико не изласа буџет за текућу
годину остаје онај од прошле.
 Активно бирачко право имају сво пунолетни мушкарци који плаћају
грађански данак (65% мушкараца), а пасивно мушкарци старији од
30 година који плаћају минимум 6 талира годишње. Војници нису
имали бирачко право.
 Грађани имају право на службу, личне слободе, једнакост пред
законом, право сопствености, стана, слободу говора и штампе.
Грађански слободе могу бити укинуте у случају опасности по јавну
сигурност.
 Судови су независни, али судије нису непокретне.
***
Друга влада у време Намесништва је влада Радивоја Милојковића:
 већину министара и чланова народне скупштине чине либерали
 целокупну спољну политику води Јован Ристић
 Донесен је изборни закон за народну скупштину и закон о пословном
реду у нардоној скупштини
 после оснивања Прве српске банке, 1871. је основан и београдски
кредитни завод
 почиње окупљање младоконзерваиваца око Аћима Чумића,
професора на Великој школи и социјалиста око Светозара Марковића
- 1871. у Београду креће да излази социјалистички Раденик.
Спољнополиички задаци блиско су везани са интересима АУ- Док је Србија
користила добросуседске односе са АУ за унутрашњи развитак, ситуација
је потпуно другачија у спољној политици јер је АУ против сваког ширења
Србије. АУ почиње развојачење Војне границе управо јер је бринула због
великог утицаја који Србија има на њено становништво.
Србија је имала два стожера своје спољне политике:
1. Балкан балканским народима
2. интереси Србије морају бити незаобилазни у покушајима великих
сила да реше Источно питање
Ти стожери су углавном негирани на састанцима великих сила - на
Балкан највише претендују АУ (жели БиХ и продор ка југу) и Русија (преко
Бугарске жели да створи велику словенску државу на Балкану). Западне
силе биле су за централизацију осталих народа и њихово покоравање према
Цариграду и супростваљају се Русији, која жели Турској да наметне
Танзимат = рефоме на основу Хатишерифа из Гилхане 1839. и
Хатихумајума из 1856., у покушају да изврши национално стапање и
сливање у корист балканских народа.
Већ крајем јуна 1868. Србија тражи административну управу над
БиХ↔Турској би плаћала ренту. Намесници разумеју потребу Европе за
миром, одрекли би се подршке Бугарима или устаницима на Криту, али
самим тим не желе мешање страних сила у односе Србије и Турске.
Главни спољнополитички догађаји тог времена:

48
  француско-пруски рат 1870-1871.
 руски циркулар 1870. који је поништио одредбе Париског мира
(1856.) од забрани пловидбе руских бродова у Црном мору. Циркулар
је 1871. прихваћен у Лондону и означио је враћање Русије као
равноправног спољнополитичког чиниоца.
***
Септембра 1870. капућехаја у Цариграду постаје Филип Христић са
задатком да реши питање БиХ. На страни Турске биле су АУ и Русија, које
су ово питање желеле да реше међу собом - на њихову страну стаће и скоро
уједињена Немачка (будући Тројецарски савез).
Имамо и посету Милана и Блазнавца руском цару у Ливадији на Криму
22.10.1871. - Русија поздравља мирољубиву политику Европе и види се да
Русија не жели одмах улетети у решавање Источног питања.
Са избијањем француско-пруског рата Светозар Милетић планира устанак
на Блакану који би почео у БиХ уз учешће УОС и постепено окретање ка ЦГ
и Србији. Створени су револуционарни одбори у Новом Саду, Цетињу и
Београду.
Први састанак Јеврема Марковића, као опуномоћеника Одбора у
Београду, и Блазнавца 26. децембра 1871. године: Марковићизложио
Блазнавцу новчанупомоћ Словенског благотворног комитета из
Москве,помоћ око 30.000 граничара, Црногораца без званичног учешћа
кнеза Николе, Арбанаса који су већ у завади са османским властима,
Бугара (комитет из Букурешта), грчких хетериста - Србијаби помагала
незванично, а прикључила би се тек онда када би устанак одмакао до тог
степенада је изглед на успех могућ. За почетак акције је одређен фебруар
месец 1872. године - осим територије Босне и Херцеговине, планирано је
да устанак захвати и Бугарску и Македонију. → На ово Блазнавац одговара
да народ не би пришао устанку док га не подрже званична Србија или
Русија, Аустро-Угарска би затворила границу граничарима,да се без
подршке званичнеруске политике не може рачунати ни на пуну подршку
благотворних комитета,да Црногорци исто прво желе видети званичну
подршку Србије или Русије и да не треба рачунати на подршку Бугара и
Арбанаса +је Марковићу изнео много реалнији план, по ком изоловане
акције не бидолазиле у обзир, већ би се све припреме за устанак вршиле са
знањем и под надзором Србије, асви омладински одбори ван Србије би
деловали у правцу дестабилизације Аустро-Угарске,преко многобројних
незадовољних народности у њој.
Приближавању социјалистичког омладинског крила намесницима и влади
допринео јерасцеп између Светозара Милетића и Светозара Марковића
крајем 1871. ипочетком 1872. године. Већ кроз месец дана, Јеврем и
његови сарадници увидели су да седовољно новца не може скупити у
народу преко пуномоћникаи да у Босни Херцеговини нису испуњени
нипсихолошки ни војни услови за ратовање. Логично је било да о устанку у
фебруару 1872. није могло бити ни говора.

49
Јануара 1872. створен је Главни одбор за српско ослобођење у Србији који
је писмени предлог о дизању устанка доставио намесницима тек крајем
фебруара - Меморандум или Споменица Милетећиве „Српске народне
слободоумне странке” и „Главногодбора за српско ослобођење” кнежевском
намесништву у Србији о дизању устанка: Српскојвлади се оставља слобода
деловања и опција да крене у акцију у тренутку кад процени да ће
она донети успех, од ње се тражи да новчано и у оружју обезбеди опремање
чета у Крагујевцу, а које ће упасти у Босну око Ђурђевдана.
Свепретпоставке о слабости Аустро-Угарске и наде у помоћ Русије биле су
присутне у плану.Такође се огромна вера полагала у хришћанске народе у
Турској, посебно у Бугаре.
Намесништво је одговорило да не прихвата предлог који по Србију може
имати тешких последица, аликонтакте са одборима није прекидало.Током
марта и априла месеца Главни одбор за српско уједињење покушавао је да
преко својих повереника окупи чете и да их наоружа и саставио јетзв.
акциони план. Револуција се имала водити „до краја”, до ослобођења.
Оружје је требало дабуде на својим местима уочи Ђурђевдана, али
показало се да у Босни и Херцеговини, Војној граници и међу Бугарима
постоји само делимичнорасположење за устанак. Рок одређен за Ђурђевдан
морао је бити пробијен.
Из Петрограда су стизала упозорења намесницима да своје односе са
Омладином држепод контролом, јер она може навести Србију на опасан
пут. Русија није желела нестанакАустро-Угарске, већ „реципрочну
лојалност“ с том земљом у Источном питању. У погледуГалиције желела је
примат, с обзиром на чињеницу да је Пољско питање имало превагу
надИсточним у спољнополитичким задацима Русије. Зато су из
Петроградског кабинетапонављали да им је важна заједничка основа у
Источном питању са Бечом, заснована напоштовању територијалног
статуса кво и прећутног поштовања принципа неинтервенције.Русија је од
последње четвртине 19. века противник велике словенске државена
Балкану, оне која би могла да обухвати и католичко становништво, па
самим тим дапотпадне под утицај папе и латинског Запада. Због
компромисне политике према Бечу била је ипротив стварања велике
српске државе, правдајући свој став недостатком потенцијала Србиједа
обједини српску нацију у широким државним границама, поготово не без
помоћи Русије.
***
Фебруара 1872. српска влада Порти предаје ноту о Малом Зворнику јер се
Турци, ка ни из Сакра, нису иселили из овог утврђења, иако је то било
одређено Хатом из 1833.
Срби су се окретали према Русији. Рачунају на њено достојанство - она је
гарант Хата из 1833. и у њеном је интересу да се уговори за које она
гарантује спроводе. Са друге стране, уколико Турска не поштује одредбе
уговора према Србији, српска страна није видела аргумент против vice
versa. Међуим Србија је превише журила и наступала без консултовања са
Русијом.
50
Мемоар Русији од 18.3.1872. тражио је од Русије да подржи српску намеру
да, уколико Турска не изврши одредбе везане за Мали Зворник и Сакар,
прогласи независност и да, уколико је турска потом нападне, прихвати рат:
 Руски амбасадор у Цариграду Игњатијев предлагао је чекање боље
прилике
 Оцена Руса да је намесништво под претераним утицајем УОС и да
Србија нема довољан углед нити средства за овакву акцију
Потом имамо Блазнавчев додатак мемоару - Србија као најјача сила на
Балкану чини брану германизму. Морају се искористити тренутни
проблеми великих сила: разорена Француска, тек уједињена Немачка, слаба
Италија, АУ спутана националним тежњама народа, ВБ није за рат...
Ипак, намесници морају да попусте - 11. и 12.5.1872. намесници су пред
Шишкином морали обећати да ће се клонити акција пре кнежевог
пунолетства и да ће се повиновати руском цару. До рата би могло доћи
само онда када Русија буде сматрала да је дошло згодно време.
Већ је ово узбудило духове - Турска је гомилала трупе на дрини страхујући
од упада Србије у БиХ.
У периоду 1868-1872. 27-30% државног буџета одлазило је на војску.
Највише се развија артиљерија под Блазнавчевим надзором. 16.000
пушака је децембра 1868. преко Хамбурга стигло у Србију. Вредно ради
Крагујевачки војнотехнички завод. Стајаћа војска је са 4.000 порасла на
6.000 војника. Било је око 70.000 народних војника.

ОД КНЕЖЕВОГ ПУНОЛЕТСТВА ДО ИСТОЧНЕ КРИЗЕ

1872-1875.

22.8.1872. имамо церемонију проглашења кнежевог пунолетства обележену

истицањем пијемонтске позиције Србије. Значајно је присуство руског
кнеза Долгорукова, царског ађутанта, као показатеља да Србија није у
изолацији - истовремено изазивање Турске и АУ. Милан је изнео
прокламацију о самосталној владавини: део о унутрашњој политици и део о
спољној политици у основним цртама (наставак политике кнеза Михаила и
истицање српско-руских односа).
На спољном плану значајна је криза у Турској, појачана смрћу великих
везира Фуад-паше (1869) и Али-паше (1871) → безакоње. Порта је била
лоше расположена према Србији, што је подржавала АУ.
Немачки цар Вилхелм I је 7. и 8.9.1872. у Берлину примио Александра II са
Горчаковим и Фрању Јосифа са Андрашијем: пропагира се status quo на
Балкану, што значи неитервенисање европских сила и немешање у
унутрашње ствари Турске. Бизмарк је све више подржавао Аустрију.
Андраши је био против увећавања Србије БиХом јер би то ка Србији
привукло и остале Србе (Војна граница). Потом су уследили састанци у
Петрограду и Бечу који су довели до склапања Тројецарског савеза
23.10.1873. Уласком у Тројецарски савез Русија је ограничила свој
маневарски простор у ИП.

51
 ***
4/5.4.1873. умире Миливоје Петровић Блазнавац - нову владу формира
Јован Ристић. Ристић убрзо одлази у Беч (Контра Ливадија):
 споразум о споју железничких линија код Београда - Србија се залаже
да пруга Пешта-Солун иде преко њене територије уместо преко БиХ
 постављање дипломатског агента у Бечу, Косте Цукића
 о радовима на Ђердапу
У односу на Русију покренуло се питање Миланове женидбе руском
кнегињом - Русија је ово одбијала правдајући се вазалним положајем
Србије - руска кнегиња не би могла бити турска вазалка јер би то
компромитовало руско учешће у ИП. Ово питање женидбе у директној вези
је са стицањем независности у складу са нотом о Малом Зворнику (1872).
Велика прашина дигла се око Миланове посете Бечу 1873. која је
покварила српско-турске и српско-руске односе - Турска је очекивала да ће
Милан прво посетити сизиренски двор у Цариграду, што је саветовала и
Русија.
3.11.1873. Ристић подноси оставку јер се акција ка независности
покренула без руске сагласности → нову владу формирао је Јован
Мариновић, чиме је Петроград био задовољан. Ова влада је била слаба због
економске кризе и три узастопне неродне године. Ослабљени Балкан
постајао је плодно тле за намачку и аустроугарску интервенцију и
еконосмко-политичко освајање.
Русија је пропагирала нови принцип деловања Русије према Србији: viribus
unitus=уједињеним снагама - споразумно са АУ како би се одржао Милан и
стање у Србији конзервирало. Обе силе би ка Србији стајале на истој
линији. То деловање огледа се у сузбијању УОС и карађорђевићеваца -
Андраши ради на њиховом сузбијању
Потом имамо неуспешну посету Милана султану априла 1874.: Србија би уз
британску помоћ изврдовала АУ и Русију и издејствовала конвенцију за
Мали Зворник и спајање са османском пругом на потезу Алексинац-Ниш.
Грешка је што је пут за Цариград јавности објављен пре званичног
Портиног саопштења о прузи и Малом Зворнику:
→Филип Христић опозван је са места капућехаје
→у јулу 1874. Турска распоређује војску на српско-турској граници
***
Влада је пала, а нову је децембра 1874. формирао Аћим Чумић (пре тога
министар у.п.). Влада није добро дочекана ни у Русији ни у АУ. Кнез је био
окренут млађим људима које бира за министре: Милан Пироћанац, Стојан
Новаковић, Љубомир Каљевић, Коста Протић, Михаило Богићевић - они
нису имали искуства у борби са кнежевом опозицијом. У држави су трајали
сукоби конзервативаца и либерала.
Од 1874-5.агресивне патриоте улазе у народну скупштину - опозицију
предводи Јеврем Марковић, коме прилазе и следбеници његовог брата,
Светозара Марковића - сви они се почињу називати радикалима и износе

52
програм 1875. (постоји од 1871.). Имали су и подршку сељачких посланика
које предводи Адам Богосављевић. Њихов програм:
 иступају против кнежеве ускосрпске политике - траже наставак
националне политике из времена кнеза Михаила.
 везе са Светозаром Милетићем и револуционарно настројеним
круговима који спремају устанак на Балкану и преврат и Србији.
 идеја о доласку црногорског књаза Николе на престо - текстови у
Застави.

СРБИЈА У ВЕЛИКОЈ ИСТОЧНОЈ КРИЗИ

После двомесечне Чумићеве владе, оформљен је кабинет конзервативца

Данила Стефановића - у сенци је главну реч имао Јован Мариновић. Он
маја 1875. креће у Русију, где није успео реализовати Миланову женидбу
руском кнегињом. Потом одлази у Берлин где разговара са Бизмарком који
поручује да Србија нема шансе против Турске и да је ИП у рукама великих
сила - Србија по њему треба да се окрене унутрашњем развитку. Исто је
поручивао и Андраши.
Србија се окренула питањима трговинских уговора са АУ, царинских
тарифа и телеграма (потписивање међународне поштанске конвенције
3.5.1875. у Берну) - циљ је стећи de facto независност.
Припреме за устанак у БиХ биле су у току - крајем априла 1875. имамо
збор у Зворнику где је расправљано о дизању устанка.
Устанак у Херцеговини кренуо је кад су 5.7.1875. устаници на Цветној
пољани код Невесиња напали турски караван за снабдевање војске.
Уследила је борба код Крекова 9.7. Устанак се потом проширио на Босну и
бацио варницу на Војну границу, Славонију, Банат и Хрватску.
Основан је Главни одбор за помагање устанка - добија покровитељство
митрополита Михаила. Штросмајер је образовао одборе за помоћ устанку у
Хрватској и Далмацији. Створен је и Међународни централни комитет у
Паризу (за председника је одређен митрополит Михаило, а потпредседник
је био бискуп Штросмајер).
У августу кнез Милан је посетио Беч (3.8.1875.) - пријем код Фрање Јозефа
и Андрашија који га уверавају да ће се ствар у БиХ решити мирно.
Расположење у земљи било је такво да се устанак подржи. Русија је остајала
на принципу неинтервенисања и препоручује Србији да не зарати са
Турском јер би последице по Србију биле тешке.
У читавој збрци око избијања устанка кнежево заручење са Наталијом
Кешко прошло је готово незапажено.
Последње недеље августа ситуација се усијала избијањем устанка дуж
границе према Србији. Због тога је формирана номинална влада Стевче
Михаиловића у којој је главну реч водио м.с.п. Јован Ристић - Прво
акционо министарство 31.8.1875. На свом састанку 4.8. влада је
заговарала јавну неутралност на сектору Дунав-Рашка (исток), док је на
сектору Сава-Рашка (запад) исто пропагирана јавна неутралност али уз

53
тајно помагање устаника → на границу ка Босни послат је Ранко Алимпић,
државни саветник и пуковник, да се тобож стара о одржању мира, а
заправо да помаже устанике и пребацује чете преко Дрине.
Потом је заседала народна скупштина у Крагујевцу 8.9.1875. - скупштину
је кнез отворио беседом да Србија мора бити мудра у озбиљним
приликама,а скупштина је одговорила да ће кнез имати потпору народа у
патриотском путу да се узнемирени крајеви умире.
Уследило је сазивање неколико скупштинских одбора на којима се већина
изјаснила за улазак у рат - због тога је 16.9. влада од скупштине захтевала
одобрење ванредних средстава за војну спрему у износу од 3 милиона
дуката. Следећег дана, 17.9., скупштина је требало да одлучи да ли Србија
улази у рат са Турском. Већина одборника било је за рат сматрајући да се
не сме запоставити народ у БиХ који је толико времена подстицан на
побуну - тражена су средства из државне касе и зајмови за помоћ
устаницима. На скупштини су се јавиле и две мањинске струје: 1) сељаци
предвођени Адамом Богићевићем који су тражили реформе државног
система и 2) либерали под Симом Несторовићем за захтевом да се Србија
сконцентрише само на одбарну својих граница. Коначан резултат гласања
је да је 77 било за помагање устаницима, 30 против и 5 уздржано.
Милан је у то време био заплашен Русијом јер је конзул Карцов поручивао
да ће Србија изгубити поверење Русије уколико крене у рат. Са друге
стране Ристић је био за поштовање воље народа и за улазак у рат и поред
савета великих сила. Миланова неодлучност као и подељеност у народној
скупштини довели су 4.10. до оставке владе уз образложење да она више
не ужива довољну кнежеву подршку.
Два дана касније, 6.10., уследио је демарш гарантних сила Србији у две
главне тачке:
1. уколико крене у рат са Турском, Србија ће изгубити подршку великих
сила
2. сваки упад на турску територију биће третиран као агресивни акт
Србије
После пада Првог акционог министраства формирана је влада Љубомира
Каљевића:
 наставља са набавком материјалних средстава са циљем да се
устанак одржи до пролећа 1876., а онда ступи у рат са Турском
 дипломатски жели решити кризу - план о реформи БиХ: кнежинска
аутономија у виду плаћања данка одсеком, турска власт закључно са
нивоом нахија, све то гарантовале би велике силе
На све то ова влада подстиче слање добровољаца због босанског устанка:
 Петар Петровић Пеција - Козара и Просара - гине 10.9. код Гашнице
 Голуб Бабић - тромеђа Лике, Босне и Далмације
 Лука Крстић - између река Врбаса и Босне
 поп Жарко Лешевић - Прибој, Нови Пазар, Вишеград
***

54
Радило се и на склапању војно-политичког савеза са Црног Гором. АУ је
наравно иступала против савеза, док га је Русија испод жита сматрала
потребним уколико је дефанзивног карактера. Преговори су убрзани
мисијом Филипа Христића на Цетињу 19-22.11.1875. Кнез Никола тада
отворено говори о подели територија:
 Црна Гора добила би део Херцеговине и део Скадарског пашалука -
простор од Неретве до Коњица и потом преко Фоче па преко Лима и
Дрима до Јадрана
 Србији би припао остатак Херцеговине, Босна и Стара Србија
Од фебруара 1876. за специјалног изасланика српске владе за ЦГ
постављен је Ранко Алимпић. Даљи преговори убрзани су састављањем
Другог акционог министарства 6.5.1876. Све то је довело до склапања
савеза са ЦГ:
 Тајни уговор о савезу између ЦГ и Србије
 Војна конвенција
Низ уговора потписан је од 1. до 9.6.1876. у Београду. Ратификација
је извршена 15.6.1876. у Фиренци.
***
Србија је потом покушавала испровоцирати Турску уласком српских трупа
у Босну, а црногорских у Херцеговину - потом би се телеграфским путем
БиХ затражила од Турске, а уколико она одбије у року од 24ч био би јој
објављен рат. АУ је 27.6. поручивала да ће остати неутрална све док не
процени да је деловање Србије штетно за Монархију - у преводу: држаће се
неутрално до уласка српских или црногорских снага у БиХ. Царев
представник Горчаков је Милисаву Протићу у Москви поручио да Србија,
иако победи Турску, због интереса АУ неће добити Босну, већ да су једино
могуће мање корекције граница - ово је заправо био зачетак рајхштатског
уговора.
Уговор у Рајхштату (Чешка) склопиле су АУ и Русија 8.7.1876., кад су ратне
операције већ биле у току:
 Русија Аустро-Угарској препушта западни Балкан у замену за
неутралност АУ у руско-турском рату и враћање Бесарабије
(изгубљене 1856.) и једног дела азијске Турске Русији.
 У случају пораза Турске могуће су само благе корекције граница и
ширење Србије и ЦГ ка Новопазарском санџаку - како не би била
створена велика словенска држава. Уколико Турска победи залажу
се за status quo
 AУ би добила Босанску Крајину и стратешки битне тачке у
Херцеговини - то подразумева поменути западни Балкан - у
преводу, Босна је припала АУ
 Уколико се Турска распадне, Бугарска и Албанија би добиле
аутономију, Грчка би се проширила на Тесалију и Крит, а Цариград
би постао слободан град.
Процене су биле да би Турска могла подићи и до 500.000 војника, од тога
4 пута више војника првог позива него Србија, ЦГ и Грчка заједно.

55
У складу са дипломатски акцијама треба поменути деловање српског
агента Миће Љубибратића - на устаничком састанку новембра 1875.
постојао је план за одустајање од сукоба и стварање аутономије БиХ у
оквиру Турске, те формирање Владе босанско-херцеговачке од
представника Србије, ЦГ, БиХ и Хрвата - у том смислу је упућен
10.12.1875. меморандум Бечу.
Од априла 1876. Србија пребацује официре у Босну а у мају и јуну ради на
организовању устаника међу којима се јављала суревњивост и међусобно
неповерење:
 Састанак у Грахову 22.4.1876. - Главно поковитељство
јужнобосанског устанка - на челу Ђока Влајковић
 Главни одбор за босански устанак са седиштем у Старој па у Новој
Градишки - на челу је Васа Видовић - 2.7.1876. Проглас босаснком
народу: Босна се присајужава Кнежевини Србији.
 Постојала је и прокламација босанским муслиманима коју је саставио
повереник српске владе, Стево Богдановић.
 14.7.1876. прокламација Ранка Алимпића и Фрање Заха
становницима Босне и Санџака о борби за грађанске слободе без
обзира на веру и народност.
Треба рећи да је пролећа 1876. Турска спроводила офанзиву на простору
ЈЗ Босне како би угасила устанак. У томе је имала симпатије АУ.
***
Рат против Турске започело је Друго акционо министарство - повратак
Стевче Михаиловића као председника владе и Јована Ристића као м.с.п.
6.5.1876. ДАМ 13.5. као основ за своју политику узима ослобођење и по
могућности уједињење браће у Турском царству.
Априла 1876. образован је десеточлани Ратни савет који је на састанку
22.5. већински изгласао ратовање у правцу Ниша, уместо ка Босни. ДАМ
овом одлуком није било задовиљно - Јован Ристић је пре био за акцију ка
Босни, иако су кнез Милан и генерал Черњајев пришли плану Ратног
савета.
29.6.1876. имамо писмо Порти о уласку српске војске у Босну ради
повратка реда →сутрадан (30.6.) кнез Милан излаже ратну прокламацију
на Делиграду - почетак ратовања. Први топ испаљен је 2.7.
Српска војска имала је следећи распоред:
 Моравска војска - генерал Михаил Георгијевич Черњајев -
главокомандујући - 68.000.
 Тимочка - Милојко Лешјанин - 25.000
 Дринска - Ранко Алимпић - 20.000
 Ибарска - Фрања Зах - 11.500
 +2.781 руски добровољац
Укупно 124.500 војника против 133.000 регуларних турских војника
и 20.000 башибозука.
Српска војска одбијена је код Бијељине, Зах је смењен због пораза у
Санџаку. Черњајев је добро кренуо - осваја Бабину Главу и опседа Ак

56
Паланку - до тренутка кад Осман-паша пређе српску границу и освоји
Велики Извор (18.7.), што је отворило пут ка Књажевцу и Зајечару. То је
натерало српску страну да споји Тимочку и Моравску војску - Турци су
одбијени на Шуматовцу 23.8. Услед притиска великих сила Турска је 25.9.
обуставила непријатељства. Код Адровца је погинуо Николај Николајевич
Рајевски (Вронски)
У том моменту Черњајев је Милана прогласио краљем како би спречио мир
и у ратовање увукао Русију, али је на аустроугарски притисак Милан морао
одбити стварање Краљевине од Бобовштине.
Примирје са Турцима формално је трајало до 2.10., али Срби још 28.9.
отпочињу ратна дејства на Кревету. Уследила је жестока турска офанзива:
21.10. Велики Шиљеговац и 29.10. Ђунис - након чега Черњајев напушта
Србију. Захваљујући ултиматуму Русије (претила је да ће повучи конзула у
Цариграду, Игњатијева) Турска оглашава двомесечно примирје са Србијом
(2.11.1876.-2.1.1877.). Јован Ристић издејствовао је доношење протокола о
миру који је потписан 28.2.1877. - то је први билатерални уговор кнеза и
султана и уједно последњи ферман који је Порта изадала Београду, донео га
је Пертеф-ефендија.
У међувремену имамо Будимпештанске конвецније (15.1. и 17.3. 1877.)
између Русије и АУ - у случају пораза Турске не сме се створити велика
компактна словенска или друга држава на Балкану.
Русија улази у рат са Турском 24.4.1877. Милан је посетио руског цара у
Плоештију 16.6. - договорено је да Срби остану неутрални у руско-турском
рату све до тренутка док Руси не пређу Дунав.
Срби су закаснили и рат Турској објављују тек након руске победе код
Плевне 13.12.1877. Други српско-турски рат трајао је од 19.12.1877. до
3.2.1878. Уочи другог срп-турског рата имамо буну лепеничког батаљона у
Крагујевцу децембра 1877. када се 300 побуњеника склонило у Тополу -
буна је сломљена и завршена је убиством пуковника Јеврема Марковића и
крајем политичке каријере Аћима Чумића.
Нови распоред српске војске, без руског утицаја, извршио је министар
војни Сава Грујић:
 Шумадијски корпус
 Моравски корпус
 Тимочки корпус + тимочко-зајечарска војска
 Дрински корпус
 Јаворски корпус
=89.800 војника и 226 топова
Поред распореда војске имамо и ратни план:
 офанзива ка истоку (Кула и Видин) и југо-истоку (Ниш)
 дефанзива према Босни - по саветима Русије
Српска војска остварила је велике победе током децембра 1877: Кула
16.12., Прокупље 18.12., Ак Паланка 24.12., Пирот 28.12. Срби су ратовали
заједно са Русима све до пада Софије 3.1.1878., а потом у самосталним
акцијама заузимају Ниш 11.1. и Лесковац и Врање 30.1.1878.

57
Примирје између Русије и Турске склопљено је 31.1.1878. → мир у Сан
Стефану 3.3.1878.:
 Русија је ставила бугарске интересе испред српских. Захтеви Србије
за Косовским вилајетом (Нишки, Призренски, Скопски и
Новопазарскиокруг) и Старом Србијом (Бистрица ка Солуну) сведени
су на минимум. Србији је тако гарантована само независност и
корекција граница
 Црној Гори су гарантоване независност и територијално увећање
 Бугарска је добила трибутарну аутономију и велику територију
 БиХ - аутономија
 Румунији је исто предвиђена независност
 Русија је добила ратну оштету и осигурање мореуза
Ово је показало да на првом месту требају бити задовољени руски
империјални интереси и пут до Цариграда преко мореуза.
У таквој ситуацији Србија је добила једино неке територије у правцу
Новог Пазара и Косовске Митровице (Турска није дала Нови Пазар због
везе са БиХ) и Ниш.
***
Русија није могла задржати одлуке Санстефанског мира. Претеће држање
великих сила, пре свих Енглеске, довело је до сазивања Берлинског
конгреса (13.6. - 13.7.1878.).
Право учешћа на конгресу нису имале вазалне државе и независна Грчка,
већ само потписнице Париског мира.
Енглеска интервенција на конгресу:
 штити турске азијске поседе ↔ Кипар од Турске
 даје подршку АУ по питању БиХ ↔ прихватање деобе Бугарске
Русија је добила део Бесарабије изгубљен у Кримском рату. Србију је Русија
упутила на АУ. Јован Ристић, представник Србије, је постигао 8.6.
споразум са Андрашијем у Бечу, који је потписан 8.7.1878. у Берлину:
 железнице: Србија за 3 године да изгради пругу од Београда до
Ниша и споји је са аустроугарском железницом
 трговински уговор који предвиђа потписивање царинског савеза
 регулација Ђердапа коју на себе узима АУ
Конгрес је донео 64 члана: чланови 34-42 су о Србији која је на ред дошла
28.6., а чланови о ЦГ су 26-33:
 чланом 34. Србија добија независност: ius contrahendi - право
закључивања међународних уговора, ius legendi - право оснивања
дипломатских представништава и ius belli gerendi - право вођења
рата
 Србија је увећана за Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички округ
(10.792,1 километар квадратни)
 Трн је припао Бугарској; Пирот, Врање, Мали Зворник и Сакар
Србији; Преполац је остао Турској
 Муслимани који желе напустити Србију могу завештати поседе
 15 дана је предвиђено за повлачење војске

58
 
Србија преузима јевни дуг Турске сразмеран величини добијених
територија
 Србија не сме наплаћивати транзитну таксу на робу која прелази
преко њене територије и мора поштовати повластице страних
држављана са правом конзуларне јурисдикције и заштите
Народна скупштина у Крагујевцу је 26.7. прихватила одлуке Берлинског
конгреса. Кнез је 22.8. прокламациом обнародовао мир Србије и Турске,
проширење и независност. 2.7./20.6. постао је државни празник. Милан је
постао Величанство уместо Светлости.

НЕЗАВИСНОСТ

Било је логично да ће либерали добити подршку након шти су изборили

државну независност → влада Јована Ристића 1878-1880. Либерали су на
власти били у периоду 1868-1880., сем конзервативних влада Јована
Мариновића (пала у скупштини 187410) и Данила Стефановића и либерално
конзервативне владе Аћима Чумића. Државну независност требало је
ојачати са неколико уговора:
 1879. одвајање СПЦ од Васељенске патријаршије уз задржавање
положаја митрополије
 1879. Закон о привременим трговинским конвенцијама дозвољавала
је влади да склапа декларације о тргвини са клаузулом највећег
повлаштења → уследили су бројни трговински уговори (први са ВБ,
1880.) и продужетак уговора са Италијом и Швајцарском.
 1880. Закон о аграрним одношајима: укидање феудализма и право
на откуп земље у новопридодатим подручјима - у том смислу помоћи
ће аграрни зајам из 1882.
 1880. Железничка конвенција са АУ. То је једна од одредби
условљених Берлинским конгресом. Србија се обавезала да у року од
3 године изгради пруге Београд-Врање и Ниш-Пирот. Како је од
Врања постојао крак који је код Солуна излазио на Егејско море, била
је могућа трговина на југ и мања зависност према северном суседу.
Проблем је настао у преговорима о трговинском уговору са АУ јер се АУ
позивала на ранији уговор са Турском из 1862. који јој је нудио одредбе
највећег повлаштења без узајамности. Ристићева влада је пала јер је он
захтевао потпуну равноправност у уговору са АУ.
***
Ристићеву владу је заменила напредњачка влада Милана Пироћанца
21.10.1880.-21.9.1883., након напредњачко-радикалне победе на изборима
1880.

10 То је прва влада која је пала у скупштини. Тада је већина представника тражила

слободу штампе, збора и договора, општинску самоуправу и осуду дотадашње спољне
политике. Влада је била против ових захтева, али је имала превласт у скупштини од само 3
гласа - зато је поднела оставку.

59
Спољна политика - приближавање АУ и удаљавање од Русије:
Он довршава склапање Трговинског уговора са АУ - склопљен 1881.,
ратификован 1882.:Потпуна слобода трговине и пловидбе уз повластице АУ
у виду клаузуле о највећем повлаштењу без узајамности. У начелу овај
уговор је омогућио извоз српских пољопривредних производа у АУ, а
аустроугарских индустријских производа у Србију.
Трговински уговор пратила је ветеринарска конвенција из 1881. са
сличним одредбама, али она је важила за рогату марву, не и за свиње - АУ
је у сваком моменту могла забранити увоз свиња из Србије.
Постојала је и конвенција о узајамној помоћи у судским делима како би се
спорови брже решавали.
Најважнији споразум Србије и АУ била је Тајна конвенција. Она је била у
директној вези са обновљеним Тројецарским савезом (АУ, Немачка, Русија)
из 1881. - три силе су биле сагласне у томе да 1) АУ може анектирати БиХ и
2) да се могу ујединити Источна Румелија и Бугаска али без продора у
Македонију. Питање Тајне конвенције први су претресали Чедомиљ
Мијатовић и Хајнрих Хајмерле, м.с.п. Србије и АУ. Потом је 1881. кнез
посетио Берлин, Петроград и Беч. Коначно 18.6.1881. потписана је Тајна
конвенција:
 узајамно вођење спољне политике Србије и АУ
 Србија мора спречити националистичку пропаганду против АУ у
БиХ и Новопазарском санџаку и vice versa
 АУ подржава династију Обреновић и не противи посезању за
краљевском круном од стране Србије.
 Најконтроверзнији је чл. 4. да Србија без одобрења АУ неће склапати
било какав уговор са било којој другом владом, нити ће на своју
територију пустити неку страну војску
 гарантована је узајамна неутралност у случају рата са могућношћу
војне сарадње која би била уређена војном конвенцијом
 АУ осигурава своје право на БиХ али нема ништа против ширења
Србије на јух
 уговор траје 10 година
Конвенцију су потписали кнез Милан и мсп Чедомиљ Мијатовић без
знања председника владе Пироћанца и осталих министара. Када су Милан
Пироћанац и Милутин Гарашанин сазнали за чл. 4. одмах су понудили
оставке. Решење је нађено у преправци поменутог члана: да Србија неће
потписати уговоре са 3. страном без одобрења АУ, а који су супротни
одредбама Тајне конвенције - то је резултат преговора председника влада
Пироћанца и Калаја. Кнез Милан је ову преправку анулирао али је она ипак
прихваћена са аустроугарске стране. Влада је опстала али је Пироћанац
преузео мсп, а Мијатовић финансије.
Краљ Милан настојао је касније и сину обезбедити право ширења на југ и
зато је 1889. потписао протокол о продужетку трајања Тајне конвенције до
1895, уз слагање Ристића:

60
  АУ се обавезала да ће спречавати било какве упаде против
Обреновића из ЦГ
 Војна конвенција са АУ мора бити у складу са устваом из 1888. -
народна војска могла је деловати само уз одобрење народне
скупштине.
За Тајну конвенцију се сазнало 1893. - до тада је чувана као тајна кнеза и
владе (Пироћанца, Мијатовића и Гарашанина).
 Са једне стране, кнез Милан и Српска напредна странка су називани
издајницима и гробарима Србије - оптуживани су да су
компромитовали независност Србије поставши у спољној политици
зависни од АУ
 Са друге стране, то је била реална политика: БиХ је свакако
изгубљена још Берлинским конгресом тако да се кнез одбранио
напада АУ, а још је добио право ширења на југ. Поред тога, Србија је
добила подршку да се прогласи краљевином, а Пироћанчева влада
слободу да се окрене унутрашњим реформама.
Унутрашња политика:
Кнез је власт препустио конзервативцима млађе генерације Српске
нарпедне странке (СНС) - циљ је модернизација:
 1881. Закон о штампи који је доста блажи од оног из 1870. Штампа
је била слободна. Закон ће пооштрити 1882.
 1881. Закон о зборовима и удружењима: слобода говора и
страначког окупљања без дозволе полиције. Закон ће пооштрити
после Тимочке буне, 1884.
 1881. Закон о судијама: независност судске власти од извршне -
влада више не може својом вољом пензионисати или преместити
судије
 1882. оснивање Министарства народне привреде
 1882. Закон о основним школама: обавезно основно образовање
 1882. Закон о установљењу чувара за јавну безбедност: образована је
летећа коњичка жандармерија - служи за хватање рабојника и
одржање мира, али је кориштена и за сузбијање радикалске
пропаганде
 1883. Закон о војсци: установљена је стајаћа војска и заведена је
општа војна обавеза - укинута је народна војска.
 1883. Закон о народној банци: стварање централне банке.
Влада је покушавала стабилизовати државне финансије и увећати
државни буџет преко нових посредних пореза (1881), судских и
административних такси, пореза на алкохол, трошарине на дуван, такси за
радње и увећањем царина. Све то није било довољно → од тада стално
дефицит у државном буџету.
Смена митрополита Михаила 1881. године, који је је био наклољен Русима,
још више је погоршала односе са Петроградом.
***

61
Прве идејео крунисању Милана за краља настале су 1872. приликом
проглашења пунолетства. Потом имамо Черњајева који 16.9.1876. на
Делиграду проглашава краљевину (Краљевина код Бобовишта) - Милан је
то одбио, пре свега због притиска АУ. У време око Берлинског конгерса
поново се јавља идеја о уздизању ранга државе на краљевину.
Издвајају се три момента која утичу на то да се Србија прогласи
краљевином:
1. добијање независности
2. уздизање Румуније на ранг краљевине 1881.
3. пад Генералне уније - то је била француска компанија која је 1881.
започела изградњу пруге Београд-Ниш, али је банкротирала јануара
1882. - то је довело до кризе владе и њеног разлаза са радикалима. У
циљу скретања пажње народа решено је да се Србија прогласи
краљевином
На обичној народној скупштини 22.2.1882. проглашена је Краљевина
Србија. Кнез Милан постао је Краљ Србије Милан Први, Обреновић
Четврти. Милан није крунисан - тражио је наводно Милутинову круну од
Фрање Јозефа коју му овај није уступио - једини крунисани српски
нововекови краљ је Петар Карађорђевић (1904.)
АУ је прва признала Краљевину, потом Немачка...Ватикан...
Турска...кинески цар
2.7.1882. Закон о грбу Краљевине Србије: комбинација грба Кнежевине
Србије и белог орла Немањића.
Још од 1872. постојала је незванична Кнежева химна и Српска химна чији
је аутор Јован Ђорђевић који је текст Српске химне написао за комад
Маркова сабља - 1882. текст је претрпео измене и настала је Боже правде.
Музику је написао Даворин Јенко.
***
Дипломатија:
Стране државе у Србију дипломатске представнике упућују још током ПСУ
- 1807. Русија шаље Родофиникина, касније и Недобу. Од осталих држава
имамо представника Аустрије 1836. и Енглеске 1837.
Србија према Турској:
 1830. капућехаја
 1839. дипломатски агент
 1869. заступник
 1878. посланик
У Бечу је постојало заступништво од 1874. и посланство од 1878.
Након стицања независности прво имамо Закон о дипломатским
заступништвима и о конзулатима српским у иностранству (1879) који
предвиђа:
 изванредни посланици и пуномоћни министри
 министри резиденти
 отправници послова

62
После прогласа Краљевине и доношења Закона о Министарству иностраних
дела (1886) имамо:
 генерални конзул (дипломатски агент или отправник послова)
 конзули или вицеконзули
 конзуларни агенти
Сви су могли бити стални или почасни
По стицању независности Србија највише конзулата отвара у Турској,
нарочито након склапања конзуларне конвенције из 1886.
 Солун и Скопље 1887.
 Битољ и Приштина 1889.
 Серез 1897.
Неки од најистакнутијих министара иностраних дела: Милан Пироћанац,
Милован Миловановић, Никола Пашић, Љубомир Каљевић, Стојан
Новаковић, Мирослав Спалајковић, Михаило Гавриловић, Јован Јовановић
Пижон, Миленко Веснић.

ПРОГРАМИ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА

Програм Народне радикалне странке (НРС):

На организовању странке ради се током 1870их. Странка наставља рад
социјалиста Светозара Марковића и сељачког покрета Адама
Богосављевића.
Програм је изнет у првом броју страначког гласила Самоуправа 8.1.1881.
Први Главни скуп одржан је у Крагујевцу јула 1882.
Никола Пашић, Пера Тодоровић...
Програм:
 унутра народно благостање и слобода, а споља државна независност
и ослобођење и уједињење и осталих делова српства
 тражи се промена устава, осим одредби 1) да је Србија наследна и
уставна монархија са народним представништвом, 2) да постоји
наледност кнежевског достојанства по главној или побочној линији и
3) да је владајућа вера источно православна:
o да у скупштину улазе само изабрани посланици за које гласају
сви пунолетни грађани
o да се скупштина сазива за одређени дан и да ради док не
исцрпи свој дневни ред
o да скупштина има пуну законодавну власт
o да се велика народна скупштина сазива периодично и да јој
главни задатак буде ревизија устава
o укидање државног савета
 административна подела само на срезове и општине - укидање
округа и уређење по начелу самоуправе
 изабрани судови за грађанска и поротни за кривична дела
 прогресивно опорезивање - на челу финансија да буде централна
народна банка са нижим бројем покрајинских банака

63
  обавезно и бесплатно опште образовање
 да се пажња посвети народној војсци:
o да стајаћа војска постоји само као школа народној војсци
o да се војно образовање уведе у средње и више школе
 у спољној политици:
o треба тражити споразум о савезу са ЦГ и Бугарском
o треба вршити културно помагање и радити на буђењу свести на
неослобођеним подручјима
 слобода штампе, збора и договора и удружења, општинска
самоуправа, лична и имовна безбедност, штедња док се не изврши
реформа финансија
1901. уследиће раскол у странци услед договора напредњака и радикала и
прихватања Априлског устава → млађе крило се отцепљује и формира
Самосталну радикалну странку (СРС). Програм објављују у Одјеку 1902. -
југословенство. Странку предводе Љуба Живковић, Љуба Давидовић и Љуба
Стојановић.

Програм Српске напредне странке (СНС):

План је усвојен у Београду 15.12.1879., а изнет у листу Видело 2.1.1880. -
тај чланак узет је за страначки програм на страначкој скупштини
10.1.1881. Странку чини група младоконзервативних политичара
(конзервативизам разблажен либерализмом) који воде порекло од
уставобранитељских конзевативаца: Милан Пироћанац, Милутин
Гарашанин, Стојан Новаковић, Ђока Павловић, Чедомиљ Мијатовић,
Милан Кујунџић. Поред програма у Виделу битне су и скупштинска беседа
кнеза Милана 4.1.1881. и адреса кнезу од стране скупштине - напредњаци
су тада на власти (влада Милана Пироћанца 1880-1883.).
Програм:
 критикују што су Србији нема независног политичког листа нити
праве политичке странке
 као основу истинске уставности истичу закон,слободу и напредак
→1893. ред,рад и законитост
 захтевају слободу говора и гласања, слободу стварања странака и
удружења
 слобода имовине и личне безбедности
 уставна одговорност министара
 скупштина отворена људима од науке по народном избору
 судска независност и непристрасност
 општинска самоурпава
 пажња школству и помоћи народном газдинству
 чиста финансијска управа
 војничко и ратничко образовање ради очувања независности
 чување народних особина Срба ван Кнежевине - Исток источним
народима

64
Програм народно-либералне странке (НЛС):
Уместо у народној скупштини као радикали и народњаци, либерали своје
снаге окупљају у Београдској читаоници - то је у вези са оснивањем
Дружине за помагање српске књижевности од стране Алимпија
Васиљевића. Хвале се да страначку традицију имају од 1848. Њихов вођа је
Јован Ристић који се залагао за 1)уједињење српског народа у природним
етнографксим границама и 2)уставни преображај земље. Слоган
laboremus=радимо. Највећи домет либерала је стицање независности.
Програм:
 највиши циљ је уједињење раскомаданих територија у природним
етнографксим границама - најбоље је да се то оствари преко
зближавања и конфедерације (савеза) источних земаља и кроз
остварење царинског (ђумручког) савеза
 уставни преображај: грађанска и политичка права народа у народној
скупштини, уставна одговорност министара
 чување и развијање слободоумних тековина
 већа средства за народну просвету и привреду, уз штедњу
 правилније опорезивање
 уређење народне војске
 развој народне радиности

***
Док су били у опозицији радикали су вршили бројне опструкције у народној
скупштини. Истицали су се јаком пропагандном делантошћу. Због тога је
напредњачка влада и издејствовала доношење Закона о установљењу
чувара за јавну безбедност 1882. Тешко стање обележио је и покушај
атентата Илке Марковића на краља.
У то доба имамо и женидбу Зорке, кћери црногорског књаза Николе и
Петра Карађорђевића.
Акције радикала донеле су им победу на парламентарним изборима 1883.
године. Уследила је одлука владе о жигосању стоке и о узимању застарелих
пушака од народне војске →то је у јесен 1883. довело до Тимочке буне:
 радикали предвођени Николом Пашићем је дижу у Црноречком и
Књажевачком округу
 21.10.1883. проглашено је ванредно стање и на побуњенике је
послата војска из Београда - буна је брзо угушена
 640 појединаца је послато на робију, 94 је осуђено на смрт, али је
стрељан 21 предводник побуне
 вође радикала Никола Пашић, Пера Тодоровић и Раша Милошевић су
осуђени на смрт, али је Пашић заједно са Ацом Станојевићем
побегао, а Тодоровић и Милошевић су помиловани затворском
казном
→Последице буне су растурање Радикалне странке и увођење стајаће
војске.

65
 →Како се Милан после Берлинског конгреса окретао ка АУ, а
радикали остали русофили, сматрало се да су АУ и Милан однели победу
над Русијом и опозицијом.
***
Напредњачка влада Милутина Гарашанина (1884-1887) - још веће
ограничавање слобода:
 закони о штампи и о зборовима и удружењима
 законом о општинама оне су враћене под надзор полиције
 закон о жандармерији 1884.
 пореска реформа 1884. - завођење непосредног пореза на земљиште,
зграде, принос од капитала (издатог под интерес или уложеног у
радње), приход од личног рада, порез на личност (=главница)
 повећане су судске и административне таксе, монопол на дуван
 план пропагандне делатности у Старој Србији и Македонији
 Закон о Српској краљевској академији 1886.
 Конзуларна конвенција са Турском 1886. и отварање посланстава у
Солуну, Скопљу, Битољу, Приштини...
 Железничка конвенција са Турском 1887. и железничка веза код
Врања.
Најважнији спољно политички догађај за трајања ове владе је Српско-
бугарски рат 1885.
Постојало је неколико спорних питања која су довела до сукоба:
 питање емиграната на граници
 Брегово, место које је због природног померања тока реке Тимок сада
припало бугарској страни. Бугарска страна је тражила да српски
гарнизон напусти ово место - након што су Срби то одбили Бугари
заузимају Брегово на силу јуна 1885. Руси су потајно подржавали
Бугаре. Све то је 10.6.1885. довело до прекида односа између две
државе.
 Имамо и боравак митрополита Михаила у Софији.
Бизмарк је био за дипломатско решавање неспоразума тако што ће АУ
стати на страну Србије, а Русија на страну Бугарске. То је значило
уплитање Тројецарског савеза у српско-бугарске односе.
Још док се сукоб није наслућивао постојао је договор на иницијативу
бугарског кнеза Александра Батемберга између њега и краља Милана, који
су иначе били лични пријатељи: да Бугарска врати Брегово, а да добије
неко друго место на граници и да се емигранти не смеју насељавати унутар
50 км од границе. Под руским притиском влада Стојана Каравелова одбија
овај договор. Срспко-бугарски преговори постају средство Русије за борбу
против кнеза Батемберга, који је оптужен да ради против бугарских
националних интереса.
У тајности се планирало 1885. организовање 3000 српских емиграната из
Бугарске и 1000 из Црне Горе (Пеко Павловић). Пашић је наводно
прикупљао људе и оружје у Бугарској, а митрополит Михаило је у Русији
радио на дизању буне и свргавању краља Милана. Тада је на руском

66
престолу цар Александар III (1881-1894) - Русија је демантовала ове гласине
правдајући се да би евентуални рат увео аустроугарску војску у Србију,
што није у руском интересу.
Потом је 18.9.1885. избила револуција у Пловдиву - Пловдивски преврат:
уједињење Источне Румелије и Кнежевине Бугарске. Милан је у разговору
са аустроугарским министром Калнокијем поручио да, уколико настаје
Велика Бугарска, онда и други народи могу узети оно што им припада.
Русија повлачи своје официре из Бугарске и захтева смену Батемберга -
негативан став према бугарском националном уједињењу јер то слаби руске
позиције.
4.10.1885. одржана је конференција 6 сила потписница Берлинског
конгреса - неслагање са уједињењем Бугарске. АУ се залагала за
задржавање Батемберга и настојала је помоћи Србију попитању накнаде,
док је Русија била против, траживши status quo у Источној Румелији.
5.11.1885. на новој конференцији великих сила у Цариграду АУ и Немачка
не верују у постизање пређашњег стања.
Прво је 13.11. дошло до мањег бугарског напада на граници, да би
сутрадан Србија Бугарској објавила рат. Треба рећи да је Србија у рат ушла
неспремна - Закон о стајаћој војсци (1883) још није дао резултате па је
стални кадар српске војске износио једва 28.000 војника.
Срби добро крећу - узимају Цариброд, Кулу, Трн, побеђују код Видина, што
је отворило пут ка Софији, али се Милан поколебао и са главном командом
заджао у Цариброду. То је бугарској војсци дало времена да се консолидује.
Уследио је српски пораз на Сливници 18-19.11. и повлачење ка Пироту.
Милан је хтео наредити контра-напад али се умешала АУ која то није
дозволила јер је хтела тиме преузети улогу преговарача. Пирот је пао 28.11.,
али су Бугари морали да се повуку јер је АУ запретила да ће у супротном
отказати подршку Батембергу. Мир је склопљен 3.3.1886. у Букурешту.
У рату је учествовао Живојин Мишић као поручник и командант чете у 5.
пуку Дринске дивизије.
Последице рата:
 размишљање краља да абдицира - одужило се до 1889.
 развод брака краља и краљице до ког ће доћи 1888.
 лоши односи са Бугарском и питање искрености аустроугарске
подршке
 попуштање радикалима и пад напредњака
***
Влада Милутина Гарашанина дала је оставку због пораза у рату, али је
Гарашанин нову владу формирао већ априла 1886. Потом је уследила свађа
краља и краљице - Наталија је маја 1887. напустила земљу. Како је
Милутин Гарашанин био на њеној страни, убрзо је морао поднети оставку.
Био је то крај 7годишње владавине СНС.
Уследило је састављање две кратке владе
 влада Јована Ристића - чинили су је либерали и радикали. Ову владу
обележио је покрет у народу познат као Народни одисај (1887) -

67
 освета напредњацима и чиновницима: пребијање, линч, паљење
кућа, злостављање... Ристићева влада пала је после 6 месеци не
решивши ни једно питање.
 чисто радикалска влада Саве Грујића (децембар 1887 - април 1888).
Током 1888. Милан је помиловао све радикалске емигранте осим
Пашића, а Грујића је унапредио у чин генерала. Међутим, Милану је
и даље требала влада која ће га у потпуности подржати по питању
сукоба са краљицом и око васпитања престолонаследника.
Зато је нову владу саставио искусни конзервативац Никола Христић (април
1888 - март 1889) - ова влада је наводно била непартијска, али су је чинили
већином напредњаци. Ова влада је државу провела кроз неколико
значајних питања:
 развод краља и краљице октобра 1888.
 Устав 1888.
 Припрема Миланове абдикације: Милан је министре о абдикацији
обавестио 36 сати пре самог чина. Христић је затражио свој отпуст -
није желео да потпише абдикацију након што је у време његове
владе 1868. убијен кнез Михаило. Зато је Милан дан пре абдикације
владу поверио министру војске Кости Протићу (дводневна влада).
Остале министре Милан је условио абдикацијом читаве династије да
остану на својим положајима. Милан је абдицирао 6.3.1889. у подне
у корист свог сина Александра. Намесништво је поверио Јовану
Ристићу, генералима Кости Протићу и Јовану Белимарковићу - 3.
намесништво имало је равнотежу: либерално намесништво са
радикалском већином (100/117 посланика) у народној скупштини.

УСТАВ 22.12.1888./3.1.1889.

Краљ наређује изборе за Велику уставотворну народну скупштину. Циљ му

је доношење устава који ће бити резултат договора свих странака. Створен
је Велики уставотворни одбор којим је председавао краљ Милан, а
потпредседници су били вође странака Јован Ристић, Милутин Гарашанин
и Сава Грујић, док је секретар био Милован Миловановић. Одбор је
претресао следећа питања:
 грађанска права и народно представништво нису посебно
разматрани јер се подразумевају
 радикали су тражили јавно, а краљ тајно гласање за избор посланика
 питање административне поделе: радикали за срезове, либерали за
округе и срезове, а напредњаци за жупанију и срез
 краљ и већина су били за једнодомну скупштину, док су напредњаци
захтевали дводомну
Велика народна скупштина бројала је 600 посланика = 500радикала + 100
либерала, без напредњака. Устав је донет 22.12.1888. То је био први српски
устав од стицања независности. Значајан је зато што је донесен потпуно
самостално, без спољних ограничења и обавеза:

68
  Грађанска права штитила су грађане и од управне и од законодавне
власти - ова права су ствар устава и само их уставотворна
скупштина може ограничити. Гарантована је слобода штампе
(новине би биле забрањене само ако увреде владара или чланове
краљевског дома или позивају на грађански рат). Грађанин је могао
тужити чиновника
 Судство је независно. Без преких и изванредних судова. Постојали су
првостепени, апелациони, касациони судови. Државни савет постаје
Управни суд.
 Владар има извршну власт коју остварује преко владе, док
законодавну дели са народном скупштином - владар мора потврдити
донете законе. Краљ је неприкосновена личност. Врховни
заповедник. Кује новац, дели оредене и чинове, даје помиловања,
заступа земљу, поставља чиновнике. Осигурано је наследство. Устав
се не може мењати док је владар малолетан
 Уведен је парламентарни поредак. Скупштина има пуну законодавну
власт. Ванредни закони нису могући. Скупштина је једнодомна и
састаје се 13.11 у Београду. Уколико распусти скупштину, краљ у
року од 3 месеца мора сазвати изборе.
За говоре у скупштини, посланици одговарају искључиво њој.
Законодавни процес у скупштини је сложенији - прво иде мишљење
државног савета, па један начелни и два посебна претреса.
Скупштина има буџетско право.
Тајни начин избора народних посланика (куглице). Није било општег
права гласа, али је изборни цензус био јако мали: 15 дин пореза и 21
година старости за активно бирачко право, 30 дин пореза и 30
година за пасивно бирачко право. Уводе се квалификовани
посланици - по 2 из сваког округа са вишом стручном спремом или
факултетом.
Постоји и даље Велика народна скупштина - расправља о престолу,
намесницима, измени устава и територија
 Министри су одговорни краљу и скупштини. Могли су бити бирани из
редова посланика
 Стајаћа војска и општа војна обавеза
 Општинска (суд, збор и одбор), среска и окружна (скупштина, одбор)
самоуправа
У начелу имамо два гледишта (Слободан Јовановић):
 краљ: лични режим, бирократски систем , стајаћа војска
 радикали: парламентарни систем, локална самоуправа, народна
војска

69
 ТРЕЋЕ НАМЕСНИШТВО
(6.3.1889-13.4.1893.)

Треће намесништво ступило је на снагу одмах по абдикацији краља

Милана:
 Јован Ристић - у неким документима наведен и као 1. намесник -
имао је првенство.
 Коста Протић
 Јован Белимарковић
Намесништво је одмах изашло са прокламацијом народу - залажу се за
уставност, законитост, штедњу, рад, ред и мир
По Уставу намесници су имали исте ингеренције као краљ у извршној и
законодавној власти.
По уставу, намесништво је владу поверило најјачој странци → 4 радикалске
владе:
1. влада Саве Грујића фебруар 1889-март1890.:
 Закон о посланичком реду у народној скупштини
 Закон о општинама (односи се на локалну самоуправу)
 Закон о општинским кошевима - кошеви током неродних година,
што је било запостављено након ратова 1876-1878
 Измене и допуне закона о непосредном порезу - смањена су
оптерећења на земљишни посед
 Смањен је дефицит у буџету умањењем издатака на војску као и
преузимањем права на експлоатацију железница од страног Друштва
(1889) и одузимањем права на монопол над соли од Англо-аустријске
банке (1890)
 Митрополит Михаило се враћа у земљу 1889. - показатељ
приближавања Русији.
 На Видовдан 1889. обележена је 500годишњица Косовске битке и том
приликом је у Жичи извршено миропомазање краља Александра
 Пропаганду према суседним земљама преузима Министарство
спољних послова од Министарства просвете и црквених дела
 Влада је поднела оставку након што је 6 министара изабрано у
Државни савет.
2. влада Саве Грујића март1890-фебруар 1891.:
 само реконструисан постојећи кабинет
 На унутрашњем плану имамо радикалску чистку у државној
администрацији - попуњавање места радикалима. Видели смо да су
улазили у тела која су по природи морали бити као неутрална као што
је Државни савет11, а сада добијају места и у Главној контроли,
Касационом и Апелационом суду.

11Државни саветник је биран доживотно и није, мимо своје воље, могао бити уклоњен или
премештен на неки други положај, чак ни пензионисан осим у случају ако је навршио 40
година службе или 65 година живота. Најзначајније надлежности Савета биле су: да на

70
  Закон о уређењу округа и срезова – установљени органи окружне
самоуправе
 Измене и допуне Закона о сеоским дућанима (изричито назначени
предмети продаје и забрањена продаја луксузне робе)
 Измене и допуне Закона о Војсци (Редовна војска у једном позиву и
Народна у I и II позиву, али без права држања оружја). Овом
реформом из 1890. године скраћен је војни рок - 21 до 45 година,
уместо 20 до 50 година како је било у прошлим законима, и то на
следећи начин:
o редовна војска : 21-31 година
o народна војска: 1. позив 31-37, 2. позив 37-45 година
Намесници су покушавали умањити значај народне војске коју су
сматрали радикалском - Јован Ристић успео је да спречи да народна
војска за стално задржи наоружање.
 Влада се бавила проблемима у односима старог краљевског пара.
Главно је питање краљице Наталије и опасности њеног повратка у
земљу. Проблем је у томе што се краљица не помиње у Уставу и што је
она на све начине покушавала да обори развод из октобра 1888. Због
тога су намесништво и влада од Милана издејствовали следеће:
o краљица може једном или двапут годишње доћи у Београд у
посету сину на 2 до 3 недеље
o тада јој је омогућен боравак на двору уз све почасти
o сваки њен долазак морао је бити уговорен са намесништвом
Међутим краљица није попуштала - тражила је мишљење
Архијерејског сабора и жалила се народној скупштини након што јој
је Милан забранио да виђа сина - спор ће решити тек Пашићева
влада.
 На спољном плану имамо заоштравање односа са Бугарском због
сукоба интереса у Македонији. Односи са Русијом су још побољшани
због посете тадашњег председника скупштине, Николе Пашића.
 Сава Грујић је био краљичин пријатељ и дао је оставку када је
краљица морала да напусти земљу.
1. влада Николе Пашића фебруар 1891-март 1892.:
 Априла 1891. ова влада склапа споразум са екс-краљем Миланом:
Влада би Милану исплатила обештећење од 3 милиона динара и
удаљила би краљицу Наталију из земље↔краљ се у земљу не би
враћао за Александровог малолетства, иступио би из краљевског дома
и одрекао се српског држављанства - озакоњено 1892.

позив владе израђује законске предлоге и административне наредбе; да проучава

законске предлоге које влада подноси Скупштини, или оне који су потекли иницијативом
Скупштине; да саставља листу кандидата за установе Главне контроле, Касационог и
Апелационог суда; да представља дисциплинарни суд државним чиновницима, да
разматра и решава жалбе против министарских решења у спорним административним
питањима и др.

71
  Влада је силом морала удаљити краљицу из земље, јуна 1891. -
уследили су улични немири у којима је било и мртвих
 На унутрашњем плану имамо јачање у привредном домену: Закон о
успостављању привредног савета 1891., Закон о Трговачкој школи
1892., О државном сточарском заводу 1892., О шумама 1891.
Повећана је трошарина и порез на капитал уложен у радње.
 1892. имамо интеграцију СУД и Академије у СКА.
 На спољном плану у лето 1891. Александар у пратњи Ристића и
Пашића одлази у посету руском, а потом и аустроугарском цару.
1892. имамо преговоре са АУ о новом трговинском уговору. Односи
са Бугарском су заоштрени око Македоније и због деловања бугарске
политичке емиграције по Србији.
2. влада Николе Пашића март-август 1892.:
 Закон о пороти у првостепеним судовима
 Закон о Главној контроли - установа која помаже скупштини у
контролисању извршења закона о буџету
 Јача национални рад у Старој Србији и Македонији - о томе је јула
1892. преговарано са Грчком како би се разграничиле сфере утицаја,
али без успеха јер грчка страна није попуштала
 Јуна 1892. умире Коста Протић. Радикали су предлагали Пашића за
новог намесника, али то је Јован Ристић одбио. Пашић је онда
покушао да га уцени - охрабрен због слабости либерала претио је
оставком владе уколико Ристић не дозволи његов избор у
скупштини12. Ристић је прихватио изазов - сматрао је услед
превласти радикала у скупштини намесништво мора остати
хомогено и августа 1892. расписани су нови избори. Пашић тако
није успео домоћи се намесништва.
После неуспеха Пашића намесништво је састав нове владе поверило
либералима. Нову владу је 21.8.1892. оформио либерал Јован Авакумовић:
 у земљи је владала криза - скупштина је одложена - влада је
управљала преко указа и обзнана
 најутицајнији је био м.у.п. Стојан Рибарац који је спроводио чистке у
државној управи и на тај начин отварао простор за либерале
 на изборима 9.3.1893. либерали су једва однели победу, и поред
употребе недозвољених средстава
Намесништво и влада Авакумовића оборени су 16 месеци пре рока
државним ударом Александра - 13.4.1893. Идејни творац удара је екс краљ
Милан, а у план су били упућени радикали Пашић, Сава Грујић и Лазар

12Члан 71 каже да до сазива прве скупштине друга двојица намесника врше власт, када
ће та прва нова скупштина изабрати трећег члана.Логика Намесништва, а и бившег
краља, говорила им је да Намесништво као вршилац краљевске власти треба да се састоји
од људи беспрекорно оданих династији. Ако су радикали заузели позиције у свим
системима државне управе и локалне самоуправе, Намесништво је сматрало оправданим
да Намесништво, равнотеже ради, треба да буде хомогено.

72
Докић. Александар је убедљиво обавио свој део задатка - на вечери је
мирно затражио оставке намесника и министара, док је војска заузимала
мсп, муп и телеграф.
Спољни односи у време Трећег намесништва:
Односи са АУ су све лошији након Миланове абдикације. На све то имамо
долазак митрополита Михаила назад у земљу и Александров одлазак у
посету руском цару.
Односи са Грчком били су у финим односима. 1890. Сава Грујић преко
посланика у Цариграду, Стојана Новаковића, покреће преговоре са
Маврокордатом (грчким представником у Турској). Пашић је за свог
мандата обновио посланичко место у Атини за представника Србије -
изабран је Владан Ђорђевић. Ова функција је убрзо укинута због неуспелих
преговора око Македоније.
Односи са ЦГ виде се кроз долазак првих емиграната у Србију лета 1889.
услед суше и необрадиве земље. Привремена трговачка конвенција између
две земље склопљена је фебруара 1892. У марту 1893. Београд посећује
кнез Данило, син књаза Николе.
После споразума о конзулатима са Турском имамо отварање конзулата прво
у Скопљу и Солуну (1887), па у Битољу и Приштини (1889). У Приштини је
конзула Луку Маринковића убио Албанац из Приштине.

ВЛАДАВИНА АЛЕКСАНДРА ОБРЕНОВИЋА

Тиме што су га подстакли на државни удар, родитељи и радикали су му

само ставли до знања да може погазити устав ради својих интереса. Прву
владу за време самосталне Александрове владавине формирао је умерени
радикал, Лазар Докић13, иначе краљев васпитач и лекар, бивши гувернер -
13.4.1893. Радикали у Одјеку и напредњаци поздравили су Александров
државни удар називајући га Александром Великим и спасиоцем Србије.
Са избором Докића били су задовољни и Милан и Наталија.
На изборима 1893. радикали освајају 88,34% гласова. Искористивши
већину у скупштини, одлучују суду предати све министре из претходне
либералне Авакумовићеве владе. Аутор оптужбе био је Миленко Веснић -
позива се на Закон о министарској одговорности. Краљ је такође осудио
либералну владу за гажење устава, иако је и сам извршивши државни удар
учинио исто - крши уставну одредбу о пунолетсву краља.
После неколико месеци краљ је променио мишљење. Краљ и радикали
имали су буран однос. Александар је пре слушао савете оца и није имао
поверења у радикале, него што је слушао савете саветника и правника
Николе Крстића да краљ треба власт да дели са свим партијама, без
искључивости. Радикали су се осилили још пре Милановог одласка из
земље, а нарочито након смрти саветника Косте Протића када су покушали
да на његово место доведу Николу Пашића. Краљу су одговарали умерени

13 Убрзо се разболео и морао је на лечење - заменио га је Сава Грујић

73
радикали као Лазар Докић, Андра Николић или Пера Велимировић, али
никако екстремни Никола Пашић или Сава Грујић. Радикали су све време
радили на томе да пасивизују краља - сматрали су да је малолетан и
некомпетентан и гледали како да га искључе из државних послова. За
преокрет је битан новембар 1893. - Александар је показао неслагање са
радикалима када се скупштина успротивила краљевом кандидату за
министра војног, а потом изабрала Миленка Веснића за министра
просвете, док је краљев кандидат за посланика у Паризу, Франасовић,
дочекан протестом. Вероватно је екс краљ Милан хушкао сина на радикале
- састанак њих двојице у Абацији (италијанкси назив за Опатију) у
септембру 1893. → Краљ је следеће године - дошао је у земљу јануара 1894.
→отказ Грујићеве радикласке владе јер не могу прихватити Миланов
долазак у земљу и солобађање либерала → почетак неутралних влада -
утицао на ослобађање либерала - утиче да суд не осуди бившег м.у.п.
Стојана Рибарца. Министри двомесечне владе Ђорђа Симића ће 1894.
амнестирати раније окривљене либерале - ово је било још једно кршење
устава по ком је краљ могао помиловати оптужене само уз претходно
одобрење и предлог народне скупштине, а уколико скупштина или краљ
(што је овде био случај) предају министре суду њима се морало судити.
Правник Никола Крстић је ово окарактерисао не као тумачење, већ као
извргавање закона.
Александар је у више наврата показао неразумевање Устава, закона и
начела поделе власти. Видео је проблем у независном судству ком влада
није могла ништа. Неразумевање државних институција види се у више
наврата:
 Указом на Ускрс 29.4.1894. Александар анулира забране о повратку
његових родитеља у земљу (1891, 1892) - тиме одредбе владе ставља
испред народне скупштине, што је противуставно. За овај потез
добио је честитке од напредњака и либерала. Краљевим потезима
кумују Светомир Николајевић, шеф седмомесечне неутралне владе
1894. и екс краљ Милан. Спор око указа они су покушали свести на
личну ствар и питање краљеве части. Moра се рећи да је и само
доношење указа 1891. и 1892. од стране скупштине било
противуставно: 1)због тога што се за време наменсиштва одрећује
краљева судбина и 2) јер по чл14 устава нико није смео бити
протеран из земље. На крају крајева, ако су закони већ прошли криз
народну скупштину, била је потребна њена сагласност да буду
поништени.
 21.5.1894. Алексадар суспендује Устав из 1888. и враћа устав из
1869. уз изговор да је нови устав лош и да га треба мењати. Затим су
следиле чистке и преметачине у државној служби: пензионисани су
чланови Државног савета, Касационог и Апелационог суда, а
указима су постављени нови чланови Савета и нове судије. Велики
утицај имао је Милан - њега је Александар у јануару 1894. позвао да
се врати у земљу и преузме команду над војском - одмах је почео да

74
 има удела у државним пословима - који је хтео да уклони предност
радикала у земљи и да омогући сину да се учврсти на престолу.
Суспензији устава доста је помогла Чебинчева афера14. Замиљиво је
што је народ мирно, понегде и уз честитке, дочекао укидање устава -
то доста говори о политичкој свести народа. Незадовољни су били
само радикали јер им је одузета дековина10годишње политичке
борбе и због поновног јачања круне.
Држава је била у кризи: државни дугови од 35 милиона динара
онемогућавали су веће војне издатке. На све то Александар се показао као
неспреман за реформе, касно је легао а рано устајао, био је
незаинтересован и доста је сплеткарио у политичком смислу - преговарао је
са радикалима а истовремено је у двор позивао напредњаке (политика
малих врата). Није успевао да се постави као непристрасан владар и да
тако вуче конце. Настојао је дискредитовати радикале у јавности дајући им
послове којима нису дорасли, али истовремено није имао стрпљења да их
довољно дуго задржи на власти да би на тај начин пропали. Никола Крстић
био је у праву када га је саветовао да би се радикали почели осипати
уколико би извесно време провели на власти, а да прогоном радикали
стичу само више присталица.
Краљ Александар је прво експериментисао са неутралним владама како би
елеминисао страначки утицај на вођење земље - ове владе су већином
састављене од неутралаца који су нагињали напредњачким и либралним
ставовима и као такви су настојали елеминисати радикале.:
 Влада Ђорђа Симића јануар-април 1894. (нови календар - 12 дана
разлике).: Састављена је од професора и државних чиновника који
нису припадали ни једној партији. Влада мира, реда и законитости.
 Влада Светомира Николајевића, до тада м.у.п., професора Велике
школе, април-октобар 1894. Већина министара је из претходне
Симићеве владе.
 Влада Николе Христића октобар 1894-јун 1895.: Састављена са
циљем да се уједине сви политички фактори, осим ултра радикала.

14Чебинчева афера је био судски процес са краја 1894. против вођа Народне радикалне
странке Ранка Тајсића, Аце Станојевића, Алексе Жујовића и Косте Таушановића да
припремају наводну заверу против краља Александра Обреновића и да на
престо Србије доведу династију Карађорђевић. Афера је добила име по првооптуженом
Михаилу Чебинцу, краљевачком трговцу и каменоресцу, који је одржавао везе са
кнезом Петром Карађорђевићем и који је по суду признао своју кривицу и оптужио
радикале да припремају насилну смену династије. Остали окривљени нису признавали
кривицу и оптуживали су Чебинца да је он провокатор.

75
 ВЛАДА СТОЈАНА НОВАКОВИЋА
(јул 1895.-децембар 1896)

Изборе априла 1895. добијају напредњаци, и то убедљиво: од 180 места био

је само један радикал, 20ак либерала, 20ак неутралних политичара, док су
све остале позиције заузели напредњаци - заправо се показало да је режим
неутралних влада почивао на напредњацима који су пришли власти.15
Држава је била у економским проблемима - 2.7.1895. влада Николе
Христића закључила је Карлбадски аранжман са Отоманском,
Ханделсгезелшафт и Лендербанком о унификацији и конвертовању
државних дугова - скупштина је на основу тог споразума усвојила Закон о
конверзији државних дугова за време владе Стојана Новаковића, већ
током јула месеца: сви државни дугови пресечени су на око 310.500.000
динара (око 355 милиона француских франака) који се имају вратити
током наредне 72 године уз камату од 4%.
Спољна политика:
Циљеви спољне политике су враћање националној политици кнеза Михаила
и потирање Тајне конвенције - окретање Србије и ка БиХ, уместо само ка
југу (Македонија и Стара Србија). На југу се има вршити школска
пропаганда. Спољни ослонац треба бити Русија.
Односи са АУ били су у кризи:
 током миленијумских свечаности у АУ је ношена и застава Србије,
што је изазвало протесте у Београду
 односи затегнути због свињског рата - ограничавања српског извоза
свиња у Монархију. Преговори су вођени од јуна до септембра 1895.
и основана је заједничка српско-мађарска ветеринарска комисија,
али стварног побољшања није било.
Током Критске кризе крајем 1896. иснистирало се на поштовању
берлинског уговора зарад заштите српских интереса у Македонији. Србија
се за превласт морала борити против грчких и бугарских интереса - Грчка
је утицала преко Патријаршије и грчког грађанства у Македонији, а
Бугарска је 1/4 буџета давала за пропагандну делатност у Македонији и
деловала преко своје Егзархије. Новаковић је захтевао културне и
дипломатске акције, настојао је придобити велике силе, пре свега Русију.

15Крстић: А и је ли могуће да буде друкчије, кад се наше партаје углавноме разликују

тиме од којих су главних личности састављене, а не у тежњама политичким и зато
свака партија само на то иде да се докопа власти, те да своје присталице унапређује по
службама, а не да поправља шта је зло у законима и да усавршава државне институције.
И у томе се све владе, колико их је год било, слажу; у томе су све једнаке. И док такво
стање буде постојало код нас, донде се неће моћи стишати политичке страсти јер то и
нису политичке тенденције за којима партаје иду, но су лични интереси, а ове измирити
тако да све партаје буду задовољне, врло је мучна ствар.

76
Значајно је постављање Дионисија Петровића за епископа у Призрену,
јануара 1896.
Односи са ЦГ:
 присутна је династичка неслога
 отворено је питање будућег статуса Призрена
 Напретка у односима није било ни после преговора Стојана
Новаковића са Гавром Вуковићем, м.с.п. ЦГ 1890-1905. Потом је
дошло до посете књаза Николе Београду 28.6.1896., коју је краљ
Акександар узвратио следеће године, али јаче сарадње није било.
Унутрашња политика:
Еконосмки проблеми одражавали су се и на војну слабост. Србија није
поседовала модерне пушке, репетирке или магационерке. У фебруару 1896.
је од Русије тражено 100.000 комада пушака. Русија је тешко пристајала
(Кад немате пара, немојте куповати пушке.) али је ипак одобрена
постепена испорука и плаћање оружја у року од 4-5 година.
Краљ је све време трајања Новаковићеве владе Николи Пашићу предлагао
полурадикалски кабинет под којим би се извршила уставна реформа.
Обећавао је да ће по истеку мандата народне скупштине, почетком 1897,
поставити неутралну владу на челу са генералом (касније од 1900. и
председником СКА) Јованом Мишковићем у којој би министарска места
добила 4 радикала, 3 либерала и само 1 напредњак. Ристић је ово
прихватио, али не и Пашић и Вујић. Мишковић је одустао од овог пројекта.
Краљ је потом за мандатара нове владе поставио Ђорђа Симића, који је
формирао нову владу 29.12.1896.

ВЛАДА ЂОРЂА СИМИЋА

(децембар 1896-октобар 1897)

Владу је формирао Ђорђе Симић, бивши посланик Србије у Бечу. Влада је

била умерено-радикалска, уз изузетак министра војске, генерала Јована
Мишковића, и министра привреде Клерића, који је био неутралан.
Свој програм блада је изнела јануара 1897.:
 традиционалне везе са Русијом и АУ
 решавање унутрашњег политичког стања и уставног питања
Овај програм наишао је на одобравање Беча и Берлина, док је Русија
била неповерљива.
Спољна политика:
Почетком 1897. Грчка је настојала припојити острво Крит од Турске.
Србија је страховала да се критска криза не прошири и на Македонију,
иако је м.с.п. АУ, Голуховски, 14.2.1897. негирао ту могућност. Српски
посланик у Атини изјавио је да се Србија не противи грчкој анексији
Крита, уколико добије одређену сатисфакцију. Уследили су преговори
Србије и Бугарске јануара 1897. о заједничком деловању у случају грчко-
турског рата → Угодба (потписници су краљ Александар и Ђорђе Симић и
кнез Фердинанд Кобург и Стоилов) 3.3.1897. у 3 члана:

77
 1. Питања српског и бугарског народа у Турској владе ће решавати
споразумно - ни једна неће без сагласја друге покренути акције које
би нарушиле status quo
2. узајамно помагање у националним, црквеним и школским питањима
до утврђивања интересних сфера
3. уговору може да приступи црногорски књаз
Априла 1897. избио је грчко-турски рат. Турци су однели победу за мање од
месец дана и интервенција сила спасила је Грке од потпуног пораза. Мир је
склопљен у децембру 1897.: status quo, Крит добија аутономију.
Још током маја 1897. АУ и Русија су склопиле споразум о очувању
тренутног стања на Балкану. То, као и брз пораз Грчке, обесхрабрило је
балканске државе и показало колико је било која од њих војно слаба да се
сама супротстави Турској.
Унутрашња политика:
Увидевши колико је војно слаба, 27. фебруара 1897. српска влада доноси
одлуку о издвајању преко 4,1 милион динара за наоружање и 966.000
динара за санитет. Потом је скупштина министру војном одобрила 25,4
милиона динара за набавку 100.000 репетирки, 48 топова са по 500
граната. На све то Русија поклања 22,5 милиона метака + набавка коња из
Русије и Мађарске. Почетком јуна 1897. од француске фирме Шнајдер
наручена су 44 топа, а са Русијом је договорено израђивање пушака у
Француској.
По формирању владе краљ је, напуштен од напредњака и либерала, остао
сам наспрам радикала. Симић је поново доводио радикале у државну
администрацију - поправка администрације. Крaљ није успевао ујединити
напредњаке и либерале јер су се они у опозицији и сами делили
нафракције. Једина могућност било је враћање на неутрални режим →
влада Владана Ђорђевића, до тада посланика у Цариграду.

ВЛАДА ВЛАДАНА ЂОРЂЕВИЋА

(октобар 1897-јул 1900)

Мандат Ђорђевић прихвата у Бечу 17.10.1897. Кабинет је саставио од

мање познатих напредњака и неутралаца. Програм његове владе изнесен је
у 3 тачке:
1. опоравак државних финансија и покретање привреде помоћу
страног капитала
2. снажење војне моћи
3. реорганизација државне администрације ради елеминације
корупције
Унутрашња политика:
Због тешког стања у држави, страначких свађа, присутности оба краља у
земљи, од којих је старији водио лов на радикале, 29.11.1898. донет је
закон о изменама и допунама закона о зборовима и удружењима - црна
владановштина: забрањено је учешће чиновника, учитеља и свештеника у

78
политичким партијама, а зборови су могући једино у Београду и окружним
местима.
Из 1898. је и Закон о и и д закона о штампи - листови нису смели писати
против владе, уредник је морао имати факултет...
1899. донет је Закон о и и д закона и скупштини - скупштина губи власт,
мандат посланика је 5 година, Милан је потврђен за војног команданта
Врхунац кризе у земљи представљао је Ивањдански атентат на краља
Милана. Ватрогасац Стеван Кнежевић је 6.7.1899. пуцао у краља код
кафане Грчка краљица. Још током 1898. стизала су упозорења из Беча да
је живот Милана угрожен. Инспирација за атентат стигла је од радикала, а
не зна се колики утицај су имали црногорски књаз, Петар Карађорђевић
или тајна руска полиција на Балкану. Донет је закон о ванредном стању и
преком суду за Београд и Подунавски округ. Први на удару су радикали.
Иследни процес водили су лично краљ Александар и Милан. Недостатак
доказа тумачен је као вешто сакривање трагова. Русија и АУ су сматрали
да је смртна казна одговарајућа једино за атентатора. Било је 28
оптужених, 6 је ослобођено: атентатор Кнежевић је осуђен на смрт, на
затворске казне су осуђени радикали Коста Таушановић (муп 1889-1890),
Стојан Протић, Алекса Жујовић. Пашић и Аца Станојевић су помиловани.
Током периода 1898-1900. донето је око 20ак закона: о шумама, о
рудницима, о железници, установљене су Трговачка академија и Извозна
банка, створена је је прва фабрика шећера.
Реформа војске: Прави показатељ је то што се 1898-9. 17% буџета одвајало
на војску, а 1900. чак 26%. Материјални извори за ове издатке су државни
буџет, новоустановљени прирез од 6% за војне објекте, коришћење
оружаног и инвалидског фонда, те ванредни кредити. Суштина реформе је
у два указа 11.1.1898.:
1. поново је установљена Команда активне војске
2. Милан је постављен за њеног команданта. Министар војни је тако
гурнут у страну и постао је пуки административни орган. Екс краљ
Милан је тако добио команду над трупама редовне војске и над 5
дивизијских области.
Такође, поновљена је одредба о војном позиву: редовна 21-31 година,
народна 1. позива 31-37 година и народна 2. позива 37-45 година. Уведени
су чинови заставника и армијског генерала, коју је добио Милан због
двогодишњих заслуга у реформисању војске.
Спољна политика:
У начелу Ђорђевић је био за добре односе са свим великим силама.
Радикали су га пак оптуживали да је аустрофил, а ни Русија није остала
равнодушна. Одбачена је понуда брака Александра и неке руске принцезе
због присуства Милана у земљи, а руски посланик Жадовски се пар пута
држао готово непријатељски.
Ђорђевић је покушао да се веже и за ВБ којој је нудио оданост у замену за
30-40 милиона франка, све у складу са покушајем поправљања домаћих
финансија, али без успеха.

79
Међу балканским државама Србија је највише имала проблема по питању
Македоније - Бугарска је и поред Угодбе (1897) водила агресивну политику
на овом подручју - деловањем комита је у року од 3 године убијено 20ак
српских јавних радника. Албанци су исто били агресивни.
Споразум са Грчком и поред преговора 1898. није финализован.
Помак на пољу ширења културно-просветног утицаја је отварање српске
ниже гимназије и учитељске школе у Скопљу 1899. године.
Пад владе наступио је због краљеве женидбе. Наиме Ђорђевић је раније у
Атини препоручивао грчке принцезе. Као озбиљна кандидаткиња наметала
се Александра Шаумбург-Липе, рођака Хабзбурга и Хоенцолерна. Међутим,
доста кандидаткиња је одбијало брачне понуде због лоше репутације услед
развода Милана и Наталије. Док је Милан боравио у Карлсбаду а Владан
Ђорђевић у Мариенбаду приспео им је телеграм министра Вукашина
Петровића да је краљ одлучио да се ожени дворском дамом Драгом Машин.
Милан је због неслагања са сином поднео оставку на место команданта
активне војске, а Ђорђевић је поднео оставку као шеф владе.

УСТАВ ИЗ 1901.

Устав је донет за време владе Михаила Вујића (април 1901 - мај 1902) -
влада је настала владаревим настојањем да се споразумеју радикали и
напредњаци и представља крај чиновничких влада (неутралних влада).
И пре је било речи о уставној реформи. Стојан Новаковић, Љубомир
Каљевић, Милован Миловановић и Драга Машин саветовали су Александра
да приступи реформи, а нова влада склопљена је управо са тим циљем. Као
основу за устав узет је пројекат Стојана Новаковића из 1896. уз помоћ
Милована Миловановића и Павла Маринковића. Напредњаци су желели да
се новим уставом створи дводомно народно представништво, док су
радикали прижељкивали озакоњење слободних избора.
Александар је октроисао устав 6.4.1901. (Октроисани, Априлски устав)
године, без сазивања Велике народне скупштине:
 Краљ законодавну власт дели са народним представништвом, с тим
што је краљ имао мања законодавна права него 1869. - без права
претежнијег чиниоца. Осигурано је наслеђе по женској линији,
укколико нема мушког потомства
 Народно представништво = Народна скупштина + Сенат:
o Први пут се уводи дводомни систем у Србији
o Сенат: 30 посланика бира краљ, 18 изабраних,
престолонаследник, београдски архиепископ, нишки епископ.
Већину чланова сената бирао је краљ како би контролисао
радикале у народној скупштини. Активно бирачко право за
сенат: 45 динара пореза
o Народна скупштина: 130 изабраних посланика. Активно
бирачко право: 21 година и 15 динара пореза без приреза

80
 o Пасивно бирачко право: 30 година, писменост и порез од 60
динара
o Избори су непосредни и тајни
o Нема Велике народне скупштине
o Да би закон био усвојен он мора проћи оба дома народног
представништва. Буџетско право је ограничено - уколико се не
изгласа нови буџет остаје онај од претходне године.
 Министре именује краљ - не могу бити посланици, нити изабрани
сенатори. Није поменуто да ли влада одговара народној скупштини
или сенату, нити је поменута њена политичка одговорност -
министри су имали само кривичну одговорност која застарева после
5 година.
 Чланове Државног савета именује краљ из редова доживотних
сенатора. Појачана су права Државног савета у управно-судским
надлежностима.
 Загарантована је независност судства и непокретност судија
 Грађанска права су нешто ограниченија. Одредбе о штампи и
удружењима су препуштени законодавцу - устав је једино забранио
цензуру
 Задржана је само општинска самоуправа, а укинуте су окружна и
среска самоуправа
Напредњаци и већина радикала су задовољни уставом и они ће ући у
коалициону владу и добити и наредне изборе. Део незадовољних радикала
се отцепљује и формира Самосталну радиклану странку. Ллиберале је овај
устав у погледу грађанских слобода подсећао на онај из 1869.

ОД ЖЕНИДБЕ ДО МАЈСКОГ ПРЕВРАТА

Драга Машин потицала је из породице Луњевица - отац Панта, мајка Анђа,

браћа Никола и Никодије и сестре Христина, Ђурђина и Војка-Ана. Рођена
је 1866. Поред основне школе завршила је и Виши женски завод. Била је у
браку са Светозаром Машином 1883-1886. Она и Александар су се
упознали приликом његове посете мајци у Кладову 1893. Уследили су
сусрети у Бијарицу и у Београду 1895. Њухово зближавање јавност је
посматрала као тежњу мајке Наталије да утиче на сина - оптужбе од 1896.
Децембра 1897. Драга дефинитивно долази у Београд и под изговором
болести даје отказ на место дворске даме краљице Наталије.
Питање Александрове женидбе одавно је било актуелно. Милан је агитовао
за Александру Шаумбург-Липе, док је Наталија нагињала руској принцези.
Александар је пак настојао да озваничи своју везу са Драгом - планови о
веридби постојали су у пролеће и лето 1899, али је Ивањдански атентат то
пореметио.
18.7.1900. Александар је министру полиције Генчићу саопштио намеру о
женидби. Сутрадан је у ствар био упућен и министар финансија Вукашин

81
Петровић, заступник шефа владе Владана Ђорђевића који је био у
иностранству. Уследила је оставка владе коју је краљ поцепао, а нова
оставка је прихваћена тек после веридбе. Милан је дао оставку на место
команданта активне војске. Имамо краљеву прокламацију од 8.7.1900.
(стари календар). Митрополит Иноћентије је под притиском дао благослов.
Иначе, краљ је имао великих проблема да формира нову владу - генерал
Димитрије Цинцар-Марковић, Јован Авакумовић, као и генерали
Богићевић, Андоновић, Маринковић и Бошковић нису прихватали да
саставе нову владу, незадовољни краљевим венчањем - они су били
чланови новог јаког официрског реда који је сворио Милан током војне
реформе. Коначно је 24.7.1900. нову владу саставио тадашњи председник
Апелационог суда, Алекса Јовановић - свадбено министарство: сужени
круг деловања, само пар закона - делују као краљеви службеници. После
дугог опирања пуковник Милош Васић је прихватио да постане министар
војске, а краљ је на њега пренео команду Активне војске.
Званична веридба била је 27.7.1900. а венчање 4/16.8.1900. Венчање је
довело до извесног смиривања у земљи јер је Александар помиловао
радикале и оне кривце које су осудили војни судови.
Питање веридбе је наравно било питање спољне политике. Сматра се да је
Русији одговарало да се Александар ожени Драгом - Русији није пасало то
што је Милан боравио у земљи и сматрала је да би узимање Драге за
краљицу њега одаљило из земље. Павле Мансуров, руски посланик у
Београду касније је говорио да је Драга била талисманруске политике
према Србији. Милан је пред смрт износио оптужбе да је она руски агент и
да је можда умешана у Ивањдански атентат о чему није било доказа.
Русији је одговарало и то што је веридба са Драгом довела до помиловања
радикала.Александров ауторитет видно је поправљен честиткама руског
цара Николаја II, који је пристао да кумује посредством руског посланика
Павла Мансурова. Овим је окретање ка Русији још више озваничено.
Уследило је именовање Стојана Новаковића за сталног посланика у Русији.
Током августа 1900. генерал Јован Мишковић је посетио Русију. Чак је било
говора о посети српског краљевског пара Русији, али је за то било прерано.
Књаз Никола био јеузнемирен због побољшања односа Београд-Петроград.
Из АУ су поручивали да не желе да књаз Никола дође на српски трон у
случају упражњења престола. Намера АУ да пругу ка југу која је ишла кроз
Босну продужи кроз Новопазарски санџак зближила је Србију, ЦГ и Турску.
Што се тиче екс краља Милана, он је 1900. допутовао у Букурешт - уследио
је допис окружним начелницима ка румунској граници са наређењем да се
Милан ухапси уколико уђе у Србију. Негде у то време Александар прекида
односе и са мајком. Поуковник Грабов, шеф руске тајне полиције у
Београду, мотрио је на Милана. Милан је изненада умро од упале плућа
11.2.1901. у Бечу. Захтевано је да се сахрани ван Србије у АУ - сахрањен у
манастиру Крушедолу поред кнегиње Љубице.
У држави Александар је покушао да поправи положај Драге: Виша женска
школа→Виша школа краљице Драге, Врњачка Бања → Бања краљице

82
Драге, установљена је медаља краљице Драге за заслужне женкиње, њен
рођендан проглашен је за државни празник.
Месец дана после веридбе објављено је да је Драга трудна - француски
лекар Коле. Међутим, после прегледа руских лекара априла 1901.
откривено је да трудноће нема и да се порођај не може очекивати
(фантомска трудноћа), што су потврдили лекари из Беча и Букурешта маја
1901. Дошло је до скандала и одмах је покренуто питање наслеђа. Страна
штампа писала је о Мирку Петровићу, Петру Карађорђевићу и његовим
синовима Ђорђу и Александру. У земљи се помињао краљичин брат
Никодије Луњевица. Већ половином 1902. примећена је промена у
краљевом односу према Драги - чак се помињу и планови за развод и
тражење нове краљице ради стицања наследства.
Од краја 1902. краљ се постепено окреће према АУ. Окупља око себе људе
одане Бечу. Слао је поруке АУ да је спреман вратити се на политику свога
оца: коришћење железница, царински и војни савез ↔ аустроугарска
подршка око Старе Србије и дела Македоније. АУ је на ове захтеве остала
неутрална. Запажа се и чвршће држање према Турској у чему се тражи и
подршка ВБ - послат је меморандум о планском слабљењу руског утицаја у
европској Турској и јачању АУ - нарочито се очекивала подршка од
британског м.у.п., лорда Лансдауна.
У земљи је настајала јака опозиција. Имамо две владе Михаила Вујића:
1. април 1901-мај 1902. - доношење Априлског устава
2. мај - октобар1902. - оборена је јер су радикали имали већину у
народној скупштини, али не и у влади.
Потом је формирана једномесечна влада радикала Петра Велимировића, а
затим и влада генерала Димитрија Цинцар-Марковића (новембар 1902-јун
1903):
 влада је састављена од 4 радикала и 3 генерала
 политичка борба води се преко листова. Влада финансира Српске
новине, Дневник, Вечерње новости, Двадесети век, Мале новине, а
опозиција Одјек самосталаца и Српски књижевни гласник књижевне
опозиције
 почетком 1903. влада закључује сазив народне скупштине без
усвајања буџета.
 5.4.(23.3.)1903. Мартовске демонстрације и проливање крви - 6
погинулих (Александрова крвава владавина) - повод су правила о
исправама трговачких помоћника које су биле исте као
послужитељске што је трговачки еснаф видео као увреду,а стварна
позадина је договор са високошколцима да се организују протести
због планираног државног удара и због личног режима.
 6. и 7. 4. краљ извршава државни удар: суспендује устав 1901.,
распушта скупштину и сенат, укида законе о штампи, општинама,
изборима у народно представништво. Попунио је сенат и савет
новим члановима. Потом је после пар часова вратио на снагу

83
 Априлски устав из 1901. и тако укинуо поменуте законе донесене у
међувремену.
Завера:
У центру завере били су коњички поручник Антоније Антић и поручник
Драгутин Димитријевић Апис. Завера је планирана готово две године. У
њој је учествовало доста чланова из првих редова државне управе и
државне одбране. Може се рећи да је у питању била јавна тајна, нарочито
ако се зна да су биле упућене АУ,а још више Русија (рад тајних служби).
Нека од имена: Ђорђе Генчић, Јован Авакумовић, Живан Живановић,
Јован Атанацковић, синови Саве Грујића, трговац Никола Хаџи Тома,
Алекса Новаковић, Драгомир Рајовић.
Атентат је још планиран за август 1901. али су Александар и Драга
обавештени. Алавантићев упад из фебруара 1902. како би се растурила
веза краља и радикала.
Циљ завере се мењао: убиство Драге→протеривање пара→убиство пара,
али су завереници јединствени да желе довести Карађорђевиће.
Ноћ 28/29. мај 1903. - одлука претходне ноћи - 1. метак је испалио капетан
Михаило Ристић, карађорђевићевац. Тела су бачена са балкона и
масакрирана. Данас су у новој крипти цркве Св. Марка.

СУЧЕЉАВАЊЕ СА АУ

Мајски преврат био је крај владавине мањине ослоњене на двор и војску и

почетак парламентаризма. Убрзо је састављена револуционарна влада
Јована Авакумовића која је извршила два задатка:
 враћено је распуштено Народно представништво иустав из 1888.
 Петар I Карађорђевић изабран је за краља.
У периоду 1903-1906. три чиниоца обележила су политички живот:
политичке странке, двор и војска.
Странке:
 Све политичке странке осим радикалне доносе нове програме.
 Основана је нова Самостална радикална странка који је коначан
програм донела 1904. године - привредни захтеви у корист села и дух
југословенске заједнице.
 Либерална странка поделила се на две фракције: народну
(националну) и либерално-демократску (напредњачку).
 Напредна странка распуштена је 1897. а обновљена је 1906. године.
 Настала је Српска сељачка слога
 Српска социјал-демократска странка настала је 1903. на конгресу у
Београду. Пре тога, 1902. су покренуте Радничке новине. Програм је
настао по узору на Ефуртски програм немачких социјал-демократа -
борба грађанских странака је израз класних интереса буржоазије...
Залажу се за световне школе, равноправност жена, радничка права...
Настанак је обележила подела на марксистичко и опортунистичко

84
 вођство - први су одлели победу: Димитрије Туцовић и Радован
Драговић.
Радикали су победили на изборима септембра 1903. и на власти су остали
практично до 1918. Велики утицај имало је отцепљење самосталаца - од
1903. до 1906. било је чак 6 кабинета са просечним трајањем од 162 дана.
Војска:
Стара група официра која је извршила преврат (Атанацковић, Дамјан
Поповић, Петар Мишић, Александар Машин) стају близу краља Петра и
чисте обреновићевце из војске. Временом је у војсци настала подела на
присталице и противнике завереника који су тражили удаљење завереника
из војске - они су у јесен 1905. створили политички покрет Друштво за
законско решење завереничког питања - имамо и покушај побуне
подофицира у Крагујевцу априла 1906. Касније се подела продубила на оне
заверенике који су стали на страну Карађорђевића и на оне против нове
династије, нарочито када је под енглеским утицајем краљ Петар
пензионисао учеснике у Преврату: Црна рука vs Бела рука.
Двор:
Најутицајнији су такозвани цивилни завереници Живојин Болугџић и Јаков
Јаша Ненадовић. Они у периоду 1904-1906. посредују у односу на АУ и
иступају против Пашића- нема доказа да су били аустроугарски агенти.
Главни је проблем што Петар као 60годишњак на власт долази после
краљоубиства

На спољном плану имамо Англо-француски споразум 1904. који је постао

темељ Велике Антанте. 1907. споразум Енглеске и Русије. Са труге стране
постоји немачки Drang nach Ostern. Утицај Ау био је велики на све државе
око Србије, имала је право окупације БиХ, много Срба било је у Војводини -
велики утицај у Бугарској (кнез Фердинанд Кобург) и Румунији (краљ Карол
Хоенцолерн). Имамо и италијанске империјалне тежње: Албанија, ЦГ,
источна јадранска обала. Због тога је Србија играла на карту сукоба
италијанских и аустроугарских утицаја.
У односу ка Турској велике силе су за status quo ради равнотеже својих
интереса, док су балкански народи за национално ослобођење у остатку
Турске. Такође, док су велике силе настојале пласирати свој капитал,
балкански народи су желели самосталан индустријски развитак
(привредни национализам).
Како је Русија све до пораза од Јапана 1905. била заузета у Азији, Србија је
морала тражити ослонац код Енглеске и Француске. Проблем је што су
Енглези осућивали краљоубиство - њихов представник није присуствовао
крунисању Петра I лета 1904. Како је скупштина помиловала заверенике
њихово поновно оптуживање било би противуставно. Уследио је сукоб
краља и владе децембра 1905. - мсп Јован Жујовић пада јер није хтео да
потпише указ о пензионисању завереника. Сукоб је настављен марта 1906.
када је Лондон дао списак особа које треба удаљити како би се обновили
дипломатски односи - тај проблем нису решиле ни владе Љубе Стојановића
ни Саве Грујића. Суштина је у томе да су завереници захтевали да не буду
85
гоњени и да буду материјално обезбеђени и да се заиста успоставе односи
са ВБ. Потом преговоре преузимају Пашићеви радикали - када је он
завереницима обећао пензије, ови на наговор Аписа пристају → 17.5.1906.
пензионисани су Александар Машин, Дамјан Поповић, Петар Мишић, Лука
Лазаревић, Љуба Костић → обнова односа са ВБ.

Јавља се југословенска политика Новог курса коју обележава српско-

хрватска сарадња: првоје дошло до Ријечке резолуције хрватских странака
3.10.1905., а потом и до Задарске резолуције српских странака 17.10.1905.
и тако је настала Хрватско-српска коалиција која је на изборима маја 1906.
добила 37 мандата.
У корист је ишла и мађарска борба за независност - дошло је до
распуштања парламента и диктатуре генерала Фејерварија 1905. Србија је
подржавала мађарски део АУ у борби против Беча 1905, 1906. - подршка
мађарској опозицији против заједничког мсп Голуховског и његове
политике према БиХ. Председник мађарске владе Шандор Векерле
подржава Србију током царинског рата са АУ, али та сарадња била је
кратког тока јер је вођена незванично и јер су Мађари видели
конкуренцију у српском аграру. Од 1906. мађарска опозиција се нагодила
са Бечом и преузела власт. Политика мађаризације у Хрватској изазвала је
сукоб са Х-СК што се осетило и у Београду. Коначно, 1908. Мађарска је
подржала анексију БиХ
Млади интелектуалци у Београду оснивају Словенски југ - за братство и
заједницу јужних Словена, укључујући и Бугаре:
 септембра 1904. одржан је Први конгрес јужнословенске омладине
 потом је у Софији 1906. одржан састанак јужнословенских
књижевника, затим лекара...
 Срспко учитељско друштво прави конгрес у Београду лета 1906.
 Успостављање Београдског универзитета 1905. - доста хрватских и
бугарских студената.
Састанак самосталца Љубе Давидовића у пролеће 1905. са вођом Х-СК
Франом Супилом.
Вође босанских Срба, Глигорије Јефтановић и Војислав Шола одржавају
везе са Београдом - уместо борбе за аутономију БиХ унутар Турске сада се
активира национално револуционарна делатност - коначан циљ је
уједињење Србије са Босном, што би затворило АУ у продору на југ. Исто
важи и за КиМ, Санџак и Македонију.
Македонија је дошла у средиште пажње:
 Илинденски устанак 2.8.1903. у Крушеву који је угушен одмаздом
турске војске. Уследио је договор АУ и Русије октобра 1903. да
надгледају реформе у Македонији што је довело до опасности од
поделе интересних сфера
 Подела интересних сфера била је потенцијална опасност за Србију да
Македонија припадне АУ, као БиХ 1878.

86
  Поред тога постојали су планови за настанак Велике Албаније са
Скопљем. Јачала је великобугарска делатност преко Егзархата и
упада бугарских комитских чета. Све ово затворило би Србију ка југу.
Битан је и грчки чинилац - постојала је андарта као неслужбена
грчка организација, Македонски комитет у Атини и Патријаршија.
Грчке чете деловале су против бугарских што је довело до погоршања
односа од 1906.
 Српско гледиште је да балканске државе треба да поделе Македонију,
али проблем је непостојање етничких граница уз постепено јачање
македонске националне свести
Срби исто организују чете од 1902, званично од 1904. Постојале су идеје да
се сарађује са Унутрашњом македностком организацијом. Основан је
Главни одбор четничких операција у Београду са одбором и у Врању и
пододборима у Нишу и Лесковцу. Велике заслуге имали су Никола Пашић,
министарство војске, мсп и самосталци Љуба Давидовић и Љуба
Ковачевић. Створена је Српска одбрана у области Скопља и Битоља са
одборима у Старој Србији и Македонији. Убацује се све више чета из
Србије под командом подофицира и официра српске војске. Средства су
обезбеђивана из поверљивих фондова народне скупштине и прилога Срба
са локала. Најжешћа борба вођена је 1904-1908. Било је 110 бугарских
чета, 80 грчких и 30 српских. Велике силе тражиле су обуставу акција -
1907. је растурен одбор у Београду, али је дејство чета смањила тек
младотурска револуција 1908.
Србија се налазила у дилеми:
1. са Бугарском у Скопље = међусобно решавање проблема између
балканских народа
2. са АУ у Солун = жртвовање независности
Дипломатија је од 1903. радила ма повезивању са Бугарском и ЦГ
ради одбране од АУ са севера и напада на Турску. Бугарска је, у одсуству
Русије, исто страховала од моћне АУ на Балкану. Преговори са Буагрском
вођени су у Београду марта 1904:
 бугарски делегати захтевали су независност Македоније,а Срби њену
поделу на инетерсне и сфере
 уследило је попуштање: Бугарска је признала српске интересе у
Македонији, а српска влада је у начелу прихватила њену аутономију,
али уз то да све балканске народсноти имају иста права у њој, да се
склопи царински савез са Србијом и да Солун постане слободна лука.
Уследила су два уговора са Бугарском:
1. Тајни политички савез - међусобна неповредивост и помоћ у
случају напада са 3. стране
2. јавни пријатељски економско-правни уговор → уговор о
царинском савезу 22.7.1905. којим је роба ослобођена од
међусобних царина, а задржане су тарифе ка земљама ван
савеза. У пракси ово је било слабо оствариво због економске

87
 зависности Србије према АУ и обавезе да спречи извоз
заражене стоке у Европу - то ће показати Царински рат 1906.
Од 1903. иницијатива са Цетиња ка српско-црногорском савезу. нацрт
уговора настао је 1904. Принцип Балкан балканским народима и одбрана
од напада споља. ЦГ по питању Макодиније предлаже арбитражу Русије, а
Србија због страха од обавеза Русије према АУ из Мирцштега хоће пре да
увуче Италију. Склопљен је само начелан споразум.
Србија подржава Грчку поводом отварања нове Критске кризе 1903.

Топовска афера и Царински рат (1906-1911):

После 1903. кључна питања су наоружање и железнице. Оба питања имају
по 3 кључна фактора:
1. политички: зајам је немогућ код потенцијалног противника и утиче
на спољнополитичко усмерење
2. финансијски: онај ко да зајам очекује да се куповина изврши код
њега
3. технички: тип и каквоћа наоружања - компатибилност
Радикали су били за зајам у Француској јер су предвиђали сукоб са АУ.
Пошто је Бугарска кренула тим путем, био би олакшан савез против
Турске. Били су свесни значаја француског капитала на Балкану.
Самосталци су сматрали да топове треба узети тамо где су најповољнији - у
АУ јер је тамо већ склопљен зајам за железнице. Треба узети најбоље топове
без обзира на политички фактор.
Око овог питања започела је велика расправа. Грујићева радикалско-
самостална влада пала је децембра 1904. и оформљен је хомоген Пашићев
радикалски кабинет. Пашић је тражио зајам у Француској, што се није
свидело АУ која ствара потешкоће српској пољопривреди и предлаже
успоредбу топова како би одложила зајам са Французима. На све то
опозиција самосталаца коју су подржавали краљ и официри-завереници
оптужују владу да хоће да извуче финансијску корист. Дошло је до кризе
кабинета 1905., али Пашић придобија војску и Радомира Путника, крши
отпор двора (Живојин Болугџић) и 6.5.1905. склапа у Паризу најам за
наоружање у вредности од 110 милиона франака, али који се показао као
финансијски неповољан. Незадовољство у земљи Пашић је покушао
решити повећањем скупштинске већине - влада је дала оставку,
скупштина је распуштена и требало је ићи на изборе. Међутим, маја 1905.
Петар мандат за састав владе даје самосталцима иако су на изборима
одбили само један глас више. Кабинет Љубе Стојановића онда новембра
1905. склапа зајам од 70 милиона франака у Бечу - финансијски повољан
али политички опасан. Почетком кризе око Царинског рата српска влада
ће отказати зајам у Бечу 29.1.1906. под изговором репресалија.
Царински рат последица је распада уговорних односа из 1880их који су
довели до ланчане реакције:
 1902. Немачка новом тарифом погађа увоз пољопривредних
производа из АУ ради заштите сопствених пољопривредника

88
  Зато АУ ограничава увоз пољопривредних производа са Балкана
доношењем нове тарифе 1906.
 Коначно то погађа Србију јер је сукоб српске индустрије и
аустроугарског аграра неизбежан. Јачи, угарски пољопривредници
намећу царински рат Србији. Гушењем извоза пољопривредних
производа гуши се и развој српске индустрије
Беч је био бесан збпг непосредних уговора Србије са Немачком 1904.,
Турском 1905. и Бугарском 1905. Зато је у ултиматуму 2.1.1906. мсп
Голуховски тражио раскид српско-бугарског уговора јер је супротан
уговору са клаузулом највећег повлшћења ка АУ - захтевано је да се српска
влада на ово уговорно обавеже, што је одбијено → 22.1. затворене су АУ
границе према Србији.
Треба имати у виду да је 86% српског извоза ишло у АУ и да је истовремено
постојала претња да Турска затвори јужне границе због српско-бугарског
споразума.
Србија је поклекла и жртвовала свој уговор са Бугарском што је довело до
привремене нормализације односа са АУ марта 1906. Међутим, АУ је онда
условила Србију да набавку оружја и зајам за железнице обави у ау
фирмама, а у супротном неће обновити трговински уговор. Уследила је
криза и пад самосталске владе Саве Грујића и 30.4.1906. оформљена је
радикалска влада Николе Пашића. Тиме је поново отворено топовско
питање - Пашић је остао при намери да топове купи у Француској, а АУ је
понудио бонусе у осталим поруџбинама што је АУ одбила затворивши
границу за увоз стоке из Србије.
Српска влада потом прелази у напад - новембра 1906. закључује зајам за
куповину топова у железнице у Паризу у вредности од 95 милиона
франака. Тако је АУ стављена пред свршен чин, а Бечу су 1907. понуђени
нови преговори.
Србија је истовремено тражила нова тржишта. У Београду је остворена
Главна трговинска агенција која је успоставила везе са европским
трговачким представништвима. Србија се угледала на држање Румуније у
царинском рату са АУ (1886-1893). Траже се нови путеви:
 железницом преко Бугарске ка Црном мору
 железницом до Солуна
 Дунавом до Црног мора (Сулина)
 Дунавом ка Регенсбургу
Крајем 1906. и почетком 1907. склопљено је 8 нових трговачких уговора за
извоз у Италију, Француску, ВБ, Швајцарску, Белгију, Шпанију, Русију.
Одобрени су ванредни кредити народне скупштине од 500.000 дин.
Тешкоћа извоза живе стоке довела је до развоја домаће месно-
прерађивачке индустрије. Став Немачке: Посао је посао.
Од јесени 1906. на место ау мсп долази Лекса фон Ерентал. У мају 1907.
Пашић је био у посети Бечу где су почели компликовани преговори од јула
исте године. Нови трговински уговор склопљен је марта 1908.:
 извоз стоке умањен за 50%

89
  стока је морала бити заклана
 ау ветеринарска служба врши контролу меса у српским кланицама
На све то у земљи су уследили немири. Кампању против Пашићеве владе
воде не само самосталци већ и социјалдемократе који су јачане војске
видели како средство одржања класне владавине буржоазије. Опозиција
организује немире у којима је дошло до проливања крви јер је
жандармерија одговорила оружјем. Сукоби су трајали од децембра 1906. до
марта 1908. Септембра 1907. убијени су Максим и Милан Новаковић. Због
тога је смењен муп Стојан Протић. Априла 1907. скупштинска опозиција
онемогућила је усвајање новог буџета. На изборима 31.5.1908. радикали
добијају мање гласова него пре. Нова осптрукција опозиције у скупштини
оборила је Пашићеву владу. Нову владу формира радикал Пера
Велимировић - радикално-самосталски кабинет. Нови трговиснки уговор
са АУ из марта 1908. изгласан је 18.8. а на снагу је ступио 1.9.1908.
Међутим, због анексије БиХ овај уговор се није могао одржати. Мађарски
пољопривредници спречили су потврду уговора у угарском парламенту.
Потом је одлучено да Монархија месо ипак увезе из Румуније. Коначно у
марту 1909. је одбијен нови трговински уговор. Тад је српска влада морала
признати и анексију БиХ.
Коначни уговор уследио је 27.7.1910. после посете мсп Милована
Миловановића Бечу крајем 1909. и почетком 1910. Уговор је предвиђао
квоту за увоз 15.000 закланих волова и 50.000 закланих свиња из Србије у
АУ, што је још мање него уговором из 1908. Царински рат окончан је
ступањем овог уговора на снагу 24.1.1911.
Последице Царинског рата:
 усмеравање српског извоза према европским тржиштима уз
заобилажење АУ. Уместо неколико стотина малих извозника сада
послове преузимају Извозна банка, Савска банка, Београдска
задруга, Београдска трговачка банка.
 Отварају се нови путеви преко Дунава и Солуна
 Трговина је организована у конзорцијуме. Трговина је
централизована јер увозници из Немаче и Западне Европе траже јача
јамства на кредите и упућују се на већи српски капитал.
Централизација нарочо 1908-1909. услед блокаде поводом анексионе
кризе. Новембра 1908. основано је Трговачко-кредитно удружење
које одлучује о судбини кредита које је Народна банка одобравала
трговцима.
 Опада извоз стоке. Готово 50% извоза чине житарице. Извоз месних
прерађевина.
 Места се повезују железницом. Трговачки центри су поред Београда
Смедерево (Дунав), Ниш и Лесковац (пруга ка Солуну).
 Одстрањивање ау индустријске конкуренције и развој домаће
индустрије. Србија је имала сировине и јефтину радну снагу, али
проблем је био капитал. Током 1905-1911. индустријска производња

90
 расте 7 пута.Развој индустрије пива, шећера, коже, млинарске и
месно-прерађивачке индустрије.
 Страни капитал је тражио заузврат државне зајмове који су се
враћали куповином наоружања или изградњом железница.
Француски капитал преузео је улогу аустро-угарског - 1910. оснивање
Француско-српске банке.
 Село је у кризи - отежан извоз обара цену пољопривредним
производима, а цена индустријских производа расте. Порастом
индустрије расте и заступљеност индустријских култура : шећера,
репе, лана, конопље. Стање је мало побољшало оснивање Аграрне
банке 1909.
 Оскудица у новцу јача тежњу за инфлацијом, али динар успева
задржати вредност франка. Велике заслуге имао је министар
финансија Лазар Пачу, иначе лекар. Скупштина је имала пун увид у
приходе и расходе и воћене су темељне расправе о буџету. Тако је
Србија у Царински рат ушла са 10 милиона а у Балкански рат са 40
милиона динара резерве. Подигнут је порез, нарочито непосредни.
 Највише трговаца по занимању ушло је у народну скупштину
 Развој индустрије угрозио је српско занатство. 1910. укинут је
еснафски систем. Сиромашније занатлије са индустријским
пролетеријатом формирали су радничку класу Србије. Радно време у
фабрикама ишло је и до 14 сати, радили су жене и деца од 8 до 10
година. 1910. донет је Закон о радњама - прво радничко
законодавство у Србији:
o 10часовно радно време + 2 сата прековремено
o радници испод 18 година не смеју радити ноћу
o нерадне недеље и празници
o право удруживања
o обавезна исплата у новцу
o није решено питање плаћања по учинку и штрајкова.

Још је Андраши у Берлину 1878. истицао значај Санџака. После

Берлинског когреса АУ добија право да са војском уђе у ову област. Тако АУ
има утицај на Албанију и прилаз КиМ, осигурава БиХ и спречава везу
Србије и ЦГ. Питање железнице преко Санџака први покреће Калај,
министар финансија и управник БиХ, 1900. Од 1902. до 1906. изграђен је
део источно-босанске пруге. Од 1907. Ерентал наставља план такозваним
железничким трозупцем односно краковима Бока-Скадар, Увац-К.
Митровица који би се надовезао на бугарске, грчке и турске железнице све
до Солуна, Вардиште-Ужице. Ерентал је морао напустити програм
реформи у Македонији да би добио дозволу за изградњу железница од
Турске 27.1.1908.
Балканске земље имале су своје железничке планове. Србија је уз руску
подршку обновила идеју јадранске железнице Дунав-Јадран која би секла
аустријску пругу под 90°. Овакав план одговарао је Италији јер би од

91
Јадрана добила пут у унутрашњост Балкана и Француској због капиталних
улагања.
Еренталов план био је одложен због догађаја 1908.: у јулу је избила
младотурска револуција а у октобру 1908. анектирана је БиХ. Исто је
важило и за планове Јадранске железнице.

Младотурска револуција избила је јула 1908. након победе побуњеног

солунског војног гарнизона који је постао средиште револуционара. 23.7.
донет је Устав, а султан Абдул Хамид је капитулирао. Одбијене су реформне
акције страних сила у Македонији. Устав је донео смирење стања - чете
силазе у градове и распуштају се. Младотурска партија названа је
Уједињене и напредак. Лево крило ВМРО ствара Македноско-одринску
револуционарну организацију (МОРО) која из револуционарне прелази у
политичку делатност. Постојала и Народна федеративна партија (НЕП) под
вођством Дмитра Влахова и Јане Санданског која се залагала за
децентрализацију Царства, самоуправу и једнакост свих народности.
Бугарска је наставила да врши пропаганду преко Егзархије, званичне
Софије и уз подршку десног крила ВМРО.
Што се тиче Срба, они су на подстрек Живојина Болугџића августа 1908.
основали Главни одбор отомаских Срба на Првој српској конференцијиу
Скопљу - председник је био Богдан Раденковић. Гласило је било Вардар.
Одбор се залагао за политичка средства борбе и 1909. је осигурао два места
у Парлменту у Цариграду.
1909. Младотурци покрећу османизацију и гушење нетурских покрета,
уперену нарочито против Албанаца. Зато су Албанци устајали на устанке
1909-1912. Турска се постепено окреће ка Немачкој и Централним силама.

Анексија БиХ:
Планови су убрзани доласком Лексе Ерентала за мсп 1906. Гласине о
анексији стижу су Србију 1907. У августу 1908. мсп Милован Миловановић
и руски мсп Александар Петрович Извољски преговарају у Карлсбаду. Рус
обзнањује да ће анексија уследити до краја године јер је лета 1908. Русија
са АУ договорила пролаз кроз Дарданеле у замену за одрешене руке АУ по
питању анексије.
Анексија је објављена 6.10.1908. као поклон за 60годишњицу владавине
Фрање Јозефа. Уочи анексије проглашена је и независност Бугарске - то је
била политичка игра: прво би кнез Фердинанд прогласио независност
кршећи Берлински уговор а АУ би ушла у Бих.
Србија је сматрала да је анексија уперена против ње, да се Босна
однарођава и удаљава од Србије. Сматрала је да ће анексија довести до
устанка у БиХ који ће довести до рата против АУ.
Миловановић је сходно договору са Извољским послао ноту потписницама
Берлинског конгерса тражећи накнаду: захтева територију између Србије и
ЦГ на босанско-херцеговачком подручју (Санџак је ван игре због Турске) -
циљ је био да са створи веза Србије и Цг и тако спречи продор АУ ка КиМ.

92
Ратоборни остатак радикала (Миловановић је радикал) са Пашићем на челу
одббијао је надокнаду јер би то значило признање анексије. Сматрали су да
се треба супроставити АУ у уценити велике силе ратом. Све то било је у
складу са политиком да треба издејствовати аутономију БиХ у оквиру
Турске као предуслов за уједињење са Србијом. Став Европе је исто био
против надокнада - док су ВБ и Француска попуштали пред ау притиском,
Русија и Турска су се противиле анексији. ВБ, Француска и Италија, иако
на српској страни, не желе ризиковати сукоб због босанског питања.
21.10.1908. основан је Средишњи одбор Народне одбране са циљем
уједињења националних снага и стварања јединица. Убрзо је оформљено
220 месних одбора и окупљено 5.000 добровољаца које су обучавали српски
официри. Крајем октобра 1908. ау трупе биле су на Дрини, Сави и Дунаву.
Српска влада страховала је од напада.
Потом је Србија настојала проблем изнети на мађународни ниво, али је
мисао о конференцији пропала јер је Ау захтевала да се анексија унапред
прихвати као свршен чин. Постојали су српско-турски преговори али се
ставови разилазе јер је Србија тражила помоћ против АУ, а Турска против
проглашења бугарске независности. У начелу Србија је чекала да Русија
призна Бугарску како би и сама учинила исто.
Анексиона криза зближила је Србију и ЦГ после бомбашке афере 1907.
када је у октобру на Цетињу ухваћено неколико црногорских студената у
покушају да оборе књаза Николу. Студенти су носили бомбе за које се
трвдило да потичу од званичне Србије. Повучени су посланици са обе
стране. После анексије односи су поново успостављени.
Велимировићева коалициона влада (од лета 1908.) пада под притиском
Пашићевих радикала који су против политике надокнада. Уз све то постоји
криза војног буџета и завереници виде прилику за рехабилитацију. Криза
је трајала од децембра 1908. до фебруара 1909. да би 24.2.1909. била
основана коалициона влада Стојана Новаковића - вође свих странака улазе
у владу која је трајала 8 месеци, до новембра 1909.
Марта 1909. престолонаследник Ђорђе се одриче престола у корист млађег
брата Александра. Странке га лако пуштају: самосталци су ионако блиски
републиканизму, радикали због сукоба око цивилне листе, напредњаци и
либерали нису ватрени карађорђевићевци.
У октобру и новембру 1908. због задужења и нових војних кредита и
блокаде АУ, као и страха од рата, долази од финансијске кризе. АУ је
тражила од Турске да блокира пут ка Солуну одакле су Србији стизале војне
поруџбине. Турска је била обазрива све до марта 1909. како не би
омогућила продор АУ у дубину Балкана.
Прво су решени управо ау-турски односи - до фебруара 1909. Беч је
пристао да Цариграду плати надокнаду за сизиренска правау БиХ. Србија
је у јануару 1909. пак заоштрила кризу, одбила је анексију и тражила је
аутомонију БиХ. Потом 10.3. одбија преговоре са АУ, одбија надоканде и
решење препушта великим силама. АУ је одговорила још јачим притиском
и гомилањем трупа. Започет је и Загребачки велеиздајнички процес против
54 лица које је АУ оптужила да са Београдом ради против њених интереса.
93
Издвојили су се чланци новинара Фридјунга. Оптужени су многи чланови
Х-СК. Потом је Немачка 22.3. послала ултиматум Русији да призна анексију
- зато је попустила и српска влада и 31.3.1909. признала је анексију БиХ.

НА ПОЧЕТКУ РАЗДОБЉА РАТОВА

Анексиона криза показала је да се балканске државе морају ујединити

уколико не желе да им Европа кроји судбину. Од 1909. и 1910. јављају се
идеје о балканском савезу. За Србију је било кључно везати Русију за
политику балканског савеза и придобити балканске државе, а посебно
Бугарску, што је било тешко с обзиром на уплитање интереса у Македонији
- са друге стране постоји претња санстефанске Бугарске.
Србија је имала подршку новог руског посланика у Београду Николе
Хартвига (од 1909.). Уследила је посета Петра I, Пашића и Миловановића
Петрограду марта 1910. - мисија је тражила подршку за балкански савез од
мсп Извољског и напуштање санстефанских тежњи.
Значајан корак ка споразуму са Бугарском Србија је учинила одвајањем
питања анексије БиХ и проглашења бугарске независности тако што је по
завршетку кризе признала независну Бугарску. Владу у Бугарској је марта
1911. формирао Иван Гешов, присталица балканског споразума.
Нешто пре тога, октобра 1910, Крићанин Елефтериос Венизелос долази на
власт у Грчкој - води политику ослонца на балканско залеђе.
На све то Италија 28.9.1911. објављује рат Турској - ратовање у северној
Африци.
Почетком октобра 1911. бугарски изасланик Ризов у Београду разматра
предлоге о споразуму и деоби Македоније. Уследило је неколико рунди
преговора:
 Гешов и Миловановић у возу Београд-Лапово 11.10.1911.
 у Паризу приликом посете краља Петра новембра 1911. када се тамо
нашао и Ризов
Неслагање које је постојало по питању Македоније покренуло је и
унутрашњу расправу у Србији:
 председник владе Миловановић сматрао је, а подржавао га је Апис,
да се споразум мора склопити по било коју цену - зато предлаже
компензацију: препустио би већи део Македоније у замену за излазак
на Јадран
 Пашић је одбијао да препусти леву обалу Вардара, а уколико је то
немогуће договорити са Бугарима, треба се договорити са Албанцима
- заступа продор на југ по сваку цену
→Миловановић посланику Мирославу Спалајковићу наређује да се у
Софији одрекне Кратова и Криве Паланке а да задржи Овче Поље.
Почетком 1912. попуштало се Бугарској по питању Струге на Окридском
језеру.
Коначно, 13.2.1912. склопљен је споразум са Бугарском:

94
 1. Уговор о савезу - јемство независности и територије, заједничка
одбрана и војни савез. Војни савез је потписан 12.5.: разматрају се
могућност напада АУ на Србију и Румуније на Бугарску и заједничка
дејства против Турске
2. Тајни додатак са офанзивним акцијама: Србији неспорна зона на
северу и западу од Шар-Планине, Бугарској неспорна зона источно од
Родопа и реке Струме. За средишњу област Македоније предвиђена је
аутономија, а ако она није могућа онда се предвиђа подела дуж
линије Крива Паланка-Охрид са могућношћу додатне арбитраже
руског цара.
Бугарска у марту 1912. улази у преговоре са Грчком. Спор око поделе
Македоније, чему се Грчка противила, решен је одлагањем питања
разграничења. Ствар је убрзало и италијанско бимбардовање Дарданела и
запоседање Родоса и Додеканеза. Грчка је страховала да не остане
изолована. Бугарска и Грчка склапају 29.5.1912. уговор о савезу, а војни
споразум 5.10.1912.
Формирање балканског савеза завршено је усменим споразумом Цетиња и
Софије и завршетком преговора Србије и Црне Горе на Цетињу, те
потписивању војног и политичког уговора у Луцерну 27.9.1912.

Први Балкански рат:

Уочи самог рата АУ и Русија су се као мандатари Европе договорили и
8.10.1912. посебном нотом саопштили балканским савезницама да иу
случају њихове победе неће дозволити територијалне промене. Ипак, ЦГ
започиње ратне операције 8.10.1912. Остале савезнице су од Порте
захтевали реформе у Македонији. Како нису добиле одговор, 18.10. Србија,
Бугарска и Грчка упадају на турску територију са укупно 570.000
наоружаних људи.
 Бугарска - Тракија и Цариград: Кирк Калиса, опкољено Једрене и
напредовање према Цариграду
 Грчка - Македонија и Епир: Сарантапорос, Селфиџа, опсада Јанине,
напади на Битољ и Солун (пада 8.11.). Спој српских и грчких трупа
код Флорине
 Србија и ЦГ - Санџак, Албанија и Македонија:
o II армија - Степа Степановић - Ћустендил
o I армија - престолонаследник Александар - Куманово 23-24.10.,
Скопље освојено 26.10
o III армија - Божа Јанковић - Косово, Призрен 30.10., Ђаковица
4.11.
o Ибарска војска иде ка Санџаку, осваја Нови Пазар и 25.10. се
спаја са Црногорцима
o Црногорци су опсели Скадар и стигли до Медове
Турска је 4.11. тражила посредовање великих сила. Српски Генералштаб
формира две колоне које 18.11. избијају на Јадранско море код Љеша.

95
АУ је захтевала повлачење Србије са Јадрана ради образовања аутономне
Албаније. Питање Албаније је парадоксално - са једне стране Србија која се
позива на начело народности исто то оспорава Албанији, са друге АУ која
се позива на историјско право, у питању Албаније захтева поштовање баш
права народности. Европа, слично као и у случају БиХ, не жели ризиковати
рат и подржава АУ. Вође албанског покрета 28.11.1912. у Валони оснивају
нову државу на челу са Исмаил Кемал Бејом. Одмах добијају подршку АУ и
Италије. Срби су одбијали да се повуку са Јадрана а Грци бомбардују
Валону. Срби потом 29.11. улазе у Драч. АУ звецка оружјем и 200.000
војника концентрише на српским границама. Афера о злостављању
конзула Прохаске у Призрену кориштена као антисрпска пропаганда.
О албанском питању сазвана је конференција великих сила у Лондону. АУ
је своје учешће условљавала повлачењем Србије из Албаније. Под
притиском руски мсп Созонов попушта и 17.12. је у Лондону призната
независна Албанија. Србији је једина могућност да дође до мора била пруга
која би била изграђена преко Албаније.

Примирје које је Турска затражила потписано је 3.12.1912., али Грчка је

наставила захтевати Јанину. Преговори о миру започели у у Лондону
16.12., али су прекинути новим превратом у Цариграду 23.1.1913. који је
довео да настанка рата 3.2.1913.
Повод за нови сукоб биле су границе новоуспостављене Албаније, одакле се
српске трупе нису хтеле повући и црногорска опсада Скадра. Српке трупе
(1 дивизија) дошле су под Скадар, што је узбудило велике силе.
Конференција амбасадора је 23.3.1913. одлучила да Скадар припадне
Албанији и да се Срби и Црногорци повуку. Србија је прекинула ратна
дејства под Скадром на наговор Русије 9.4., али је краљ Никола остао
упоран и 24.4. Црногорци улазе у Скадар. Ово је натерало АУ да 28.4.
предузме мере за војни поход на ЦГ - краљ Никола морао је да попусти и
4.5.1913. препушта Скадар великим силама.
У међувремену 5.3. Грци заузимају Јанину, 24.3. Бугари освајају Једрене.
→Турска потписује мировни угивир у Лондону 30.5.1913.:
 балканским државама све до линије Енос-Мидија
 Крит се ујединио са Грчком

Српска влада Бугарској одбија да преда појас Крива Паланка-Струга на

Охриду и већ у фебруару 1913. тражи промену клаузуле из 1912.
правдајући се да је попуштајући пред АУ у Албанији обавезала Бугарску да
јој, сходно споразуму, помогне са 200.000 војника. Поред тога Србија је
помогла Бугарској у освајању Једрена, иако на то уговором није била
обавезана, а Бугарска није помагала Србији у Македонији. Бугари су ове
захтеве одбијали, а имали су неспоразуме и са Грчком око Солуна и са
Румунијом. Кључан је био утицај ау дипломатије која је цепала балкански
савез.

96
Половином априла 1913. Србија нуди савез Румунији - он није прихваћен
из обзира према АУ, али је 10.6. румунска влада изјавила да неће остати
неутрална у случају међусавезничког рата.
Још током 1912. јављала су се непријатељства између Бугарске и Грчке.
Потом су избили сукоби код Ниграте и Кавале 9-10.5.1913. Убрзо је
склопљена војна конвенција Србије и Грчке 14.5.1913., а затим и уговор о
савезу 1.6.1913.
Русија је настојала помирити Србију и Бугарску. Позива их да 1.5.1913.
ствар изнесу пред руску арбитражу. Националистички кругови са обе
стране су одбацивали попуштање. Скупштина у Београду одбацила је
повлачење из Македоније као опцију, војни кругови претили су државним
ударом, а комите су Пашићу претиле убиством. Сазонов је обе стране 1.6.
позвао у Петроград. Пашић је пре био за састанак балканских
председника у Солуну, који је покушао организовати након састанка са
Гешовим у Цариброду. Онда је дошло до пада Гешовљеве владе 6.6. под
притиском официра и формирана је влада Данева.

Други балкански рат:

У затегнутој ситуацији око преговора Бугарска у ноћи 29-30.6. врши напад
на Брегалници и доживљава пораз.
→ЦГ и Румунија одмах улазе у рат на страни Србије
→Турци користе слабост Бугарске да 20.6. врате Једрене и део Тракије
→оставка владе Стојана Данева 15.7. и тражење примирја 20.7.
Уследили су преговори у Букурешту. Два питања су била кључна: српско-
бугарска граница на левој обали Вардара и грчко-бугарска граница у
Тракији. Мир је потписан 10.8.1913.:
 Струмица је на захтев Русије припала Бугарској
 Србија добија територију освојену у Македонији 1912. - 32.000 km2 и
1,5 милиона становника
 Грчка добија Кавалу и територију на истоку до ушћа реке Месте
 Румунија је имала добитке у Силистрији
Балкански ратови су Србију стајали око милијарду франака: 590 милиона
на војне трошкове + 400 милиона националног дохотка

У јесен 1913. АУ и Србија су се поново спориле око албанских граница.

Српске војне власти тек у септембру наређују повлачење иза црног Дрима,
све време чинећи потешкоће Албанцима. Крајем тог септембра 15.000
Албанаца упада у Дебар, Охрид, Стругу и Гостивар. Тај упад мотивисан је
деловањем Беча и Софије. Кад је српска војска у потери за Албанцима
упала на њихову територију уследила је протестна нота из Беча 14.10.1913.
па и ултиматум са претњом ратом. Зато се српска војска повлачи 19.10.
Проблем са АУ чиниле су и македонске железнице. Мсп АУ је откупило
51.000 акција Друштва источних железница које је до 1912. експлоатисало
железнице у Македонији. Како је српска влада после балканских ратова
преузела железнице, морала је са АУ решити питање одштете. Србија је

97
Бечу нудила да откупи железнице у замену да Србија добије повластице за
њихово кориштење што је Беч одбио.

Владе Србије:
 после коалиционе владе Стојана Новаковића од октобра 1909. је на
челу радикалско-самосталске владе био Пашић. Имали су већину у
скупштини
 јула 1911. формирана је хомогена влада радикала са Милованом
Миловановићем. Он је водио преговоре о савезу са Бугарском
 1.7.1912. Милован Миловановић је умро - формиран је привремени
радикалски кабинет Марка Трифковића
 12.9.1912. кабинет Николе Пашића - водио је државу кроз
балканске ративе и ПСР

Из Црне руке је 1911. настала организација Уједињење или смрт. На челу је

био генералштабни мајор Д. Д. Апис. Залагали су се за уједињење српства и
у том смислу се служили Народном одбраном чији секретар је био
црнорукац Милан Васић - вршење обавештајне и пропагандне активности
ка Турској и АУ уз помоћ пограничних официра. Супростављају се
радикалима Пашића. Од септембра 1911. оснивају лист Пијемонт као
неслужбено гласило - уредник је Љуба Јовановић Чупа. У почетку је прилоге
давао и Александар, исто противник Пашића.

Проблем је што у новопридодатим крајевима није одмах завладао устав,

већ је влада уводила декрете и уредбе. Зато је долазило до сукоба војних и
цивилних власти. Потом влада доноси Уредбу о приоритету цивилних
власти чему се војска противила и тражила је подршку у опозицији да
обори владу. У мају 1914. због осптрукција у скупштини влада подноси
оставку. Петар је 24.6. вршење владарских дужности пренео на
Александра. Скупштина је распуштена али је нове изборе спречио ПСР.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Јулска криза 1914:

28.7.1914. у 11 часова АУ је телеграмом објавила рат српској влади у Нишу.
Сутрадан су уследили ратни прогласи Фрање Јосифа и принца регента
Александра Карађорђевића, а 6.8. је то учинио и краљ Никола I Петровић-
Његош. Објава рата био је резултат месечне кризе након сарајевског
атентата.
Још 5.7. аустријски изасланик Александар гроф Хојос одлази у Берлин
Вилхелму II и предаје меморандум бечке владе - АУ има намеру да зарати
са Србијом и очекује подршку Немачке као савезника. Утицајан је био и
амбасадор АУ у Рајху Ласло гроф Сеђењи. Сутрадан, 6.7. одржан је
састанак Хојоса, Сеђењија и канцелара Рајха Теобалда фон Батман-Холвега

98
где је обећана немачка подршка АУ у случају напада на Србију. Уследили
су разговори Вилхелма II са политичким и војним вођама Рајха и са
Крупом, индустријским гигантом. Рајх је АУ гурао у рат што пре - то се
види из пар детаља:
 Немачка даје сагласност за напад пре завршетка истраге атентата
 Уопште се не настоји доказати кривица Србије поузданим доказима
 Не помиње се убиство Франца Фердинанда, већ је оно гледано само
као добар повод
Атентат је извршен 28.6.1918. Прво је Недељко Чабриновић бацио бомбу,
али тај покушај није успео. Гаврило Принцип са два хица убија Франца
Фердинанда и надвојвоткињу Софију Хотек Хоенберг. Касније су ухваћени
поред Принципа и Трифко Грабеж, Васа Чубриловић и Цветко Поповић.
Последњи атентатор, Мухамед Мехмедбашић је побегао у ЦГ. Касније је за
атентат оптужено 25 људи. Процес је открио везе са Миланом
Цигановићем, избеглицом из БиХ у Београду, и са четничким вођом и
мајором српске војске Војиславом Танкосићем - као и то да су атентатори
имали везе са Народном одбраном и да су употребљене бомбе биле
произведене у фабрици оружја у Крагујевцу. АУ је у Сарајево послала
Фридриха фон Визнера са задатком да се нађу докази који би
компромитовали Србију - Визнер је телеграмом 13.7. јављао да таквих
доказа још увек нема.
Тек су се јављали докази о умешаности Д. Д. Аписа, потпуковника и шефа
Обавештајног одељења Врховне команде. Танкосић и Цигановић јесу били
његови људи. Црнорукце треба ставити у шири контекст:
1. У пролеће су се црнорукци (срж војне опозиције) сукобили са владом
старих радикала. Вршен је притисак на краља Петра да обори
Пашићеву владу упркос радикалској већини у народној скупштини.
Ипак је уз утицај Русије и француског капитала одржан уставни
поредак. Међутим, државна криза је и даље трајала - у то време се
Петар одриче престола у корист престолонаследника Александра.
Пашић расписује нове изборе.
2. Црнорукци су држали националистичку организацију Народна
одбрана и користили су незадовољност српског народа у БиХ унаточ
помириљивој политици српске владе.
3. Дуж Дрине тињао је сукоб српских среских начелника као
представника владе и чланова Народне одбране око контроле поште
и пребацивања материјала преко реке.
→Апис и његови сарадници нису учествовали у замисли и припреми самог
атентата - то је била самостална иницијатива атентатора. Црнорукци су
неспорно помагали пребацивање оружја. Атентатори су били национални
револуцонари, идеалисти и родољуби задојени и анархистичким идејама.
Апис јесте уплетен као завереник, али не као званичник (шеф обавештајне
службе). Он се том функцијом само окористио и то без знања српске владе
и Врховне команде. Постоје индиције да је Апис у последњи час хтео
спречити атентат.

99
На вести о атентату на ФФ које су стигле телеграмом од српског
амбасадора у Бечу Јована М. Јовановића увече 28.6. српска влада АУ
изјављује најдубље саучешће. Мсп и председник владе је Никола Пашић.
Прекинута је прослава видовданских свечаности у Србији и у ЦГ.
Званични кругови били су пуни стрепње и желе спречити евентуални
сукоб, док је расположење народа било радосно због херојског чина
атентатора.
Врх АУ: начелник ГШ Ханс Конрад фон Хецендорф, мсп Леополд Берхтолд
и остали настојали су наћи изговор и што пре испровоцирати сукоб са
Србијом - настоји се инконструисати обрачун. Председник Угарске владе
Иштван Тиса је тих дана био против рата са Србијом. Реално расположење
у АУ није било жалосно. Многи су мрзели ФФ, нарочито Мађари јер је био
противник мађарске аутономије. Није га волео ни Франц Јозеф. Једино су
њему упориште имали католички клерикански кругови.
Уследила је јака антисрпска пропаганда шовинистичког карактера уз
учешће десничарских политичких партија и клерикалних кругова.
Антисрпске демонстрације отпочеле су у Бечу 30.6. Још теже је било на југу
АУ где клерикански кругови и десничарске странке делују нарочито у
Загребу. У Загребу је 28.6. борави Франц барон Конрад, вођа ратне странке
који је допутовао из Сарајева. Присутан је и генерал Ремен, аустријски
Немац, као комесар у Хрватској и командант 13. корпуса. Убрзо су се чули
повици Доље Србија!, Доље Југоскавија!... Демостирала је незрела
омладина, франковци - Иван Франк оптужује Србе за убиство ФФ у листу
Хрватска, утицај тајних служби. Антисрпске ставове имао је лист Дом
Стјепана Радића. Оптуживани су Светозар Прибићевић и Хинко Хинковић
као велеиздајници. У демонстрацијама у Сарајеву од 28.6. демолиран је
хотел Европа Глигорија Јефтановића. Утицајан је био бискуп Врхбосне
Јосип Штадлер. Демострације су прерасле у погром Срба од стране
муслимана и католика. Демонстрације и у Ђакову, Петрињи и Славонском
Броду. У Словенији није било демонстрација али је Иван Шуштерчич,
председник Словенске људске странке оптуживао Србе - поново утицај
клериканаца.
Већина странака и покрета осуђивало је антисрпске демонстрације:
 Старчевићевци у листу Хрват - иако су оптужили званичну Србију за
атентат
 Хрватски покрет Српско-хрватске коалиције
 муслимански Јењи Хисаб у БиХ
 Антон Корошец (мариборски лист Стража) и словеначки либерали
 југословенски студенти у Прагу предвођени Словенцем Франом
Мариничем
 социјалдемократске странке: Слободна ријеч у Хр и Зарја у
Словенији.
 Занимљиво је било становиште немачког амбасадора у Лондону,
кнеза Лихновског - Немачка не треба подржавати АУ јер су они сами
пустили ФФ кроз алеју бомбаша.

100
 Постојале су гласине да иза атентата стоје Беч, Будимпешта или
Берлин, нарочито војни кругови ненаклоњени ФФ.
Треба имати у виду и унутрашње проблеме АУ:
 национални покрети
 социјалдемократија која прети да развласти аристократске
земљопоседнике
 све веће привредно заостајање земље за западном Европом
 Неслагање по питању балканске политике - Беч је настојао да у
оквиру АУ уједини словенски покрет и тако створи 3. сегмент државе
како би стекао потпуну премоћ над Будимпештом, док је Пешта
хтела умањити Србију тако што би њене територије распарчали њени
суседи, а остатак, привредно зависан, био би стављен под хегемонију
или превласт АУ. Још од 1908. издвајају се два спољнополитичка
циља Монархије: успешна анексија БиХ и уништење Србије у ком
Монархија није успела. Сасвим супротно, Србија је ојачала победама
у Балканским ратовима.
Рајх је гурао АУ у рат ради својих старих интереса - Drang nach Ostern и
веза Берлин-Багдад. У складу са тим АУ је рачунат као сателит или члан
(кон)федерације. Још од 1912. Немачка је рачунала на сукоб са
Француском, Русијом и ВБ. Немачки кругови су сматрали да повод за рат
мора бити 1) у тренутку који је повољнији за Рајх него за Антанту 2) да АУ
мора бити увучена у сукоб и 3) да се ВБ задржи ван сукоба. Већ тада
постојале су две опције рата:
 локални рат АУ у Србије
 рат Централних сила против Антанте који би прерастао у европски и
светски рат. АУ би ову опцију прихватила као нужно зло, док би ово у
потпуности одговарало немачким империјалним интересима. Рајх је
рачунао да у случају проширења сукоба прво Русија мора да објави
рат АУ како би заштитила свог штићеника Србију. На руски проглас
о општој мобилизацији Немачка би оптужила Русију за нападачке
намере и потом јој објавила рат. На то би Француска објавила општу
мобилизацију па би јој Немачка објавила рат уз исту оптужбу.
На два састанка заједничког министарског савета АУ 7.7. и 17.7. донете су
одлуке да се осталим силама објави да АУ не води освајачки рат али да су и
даље могуће корекције граница у корист АУ или смањење територије
Србије у корист других сила. То стратегијски нужно исправљање граница
значило би анексију Мачве и Београда са околином (Србијанско Посавље)
од стране АУ док су остали делови нуђени Румунији, Бугарској, Грчкој и ЦГ
како би се Србија умањила. Према ЦГ АУ се држала помирљиво и стрпљиво
покушавајући да је одвоји од Србије.
Све време кризе Немачка и АУ спроводе пропаганду - да је Србија
револуционарно гнездо из ког креће подривачки рад против европске
цивилизације. Потплаћивање штампе.
Првих дана јула постојало је привидно замирање ствари, а заправо фаза
заваравања. Службеници у Монархији су тобож били на одморима али су

101
све време били спремни и у стању приправности. Кључ је био у томе што је
Конраду много требало за припрему мобилизацију - чак 16 дана. То време
је искориштено за састављање ултиматума Србији који би јој био
неприхватљив. Тај задатак поверен је барону Александру фон Мусулину.
Ултиматум је 23.7. у 18:00 аустријски посланик фон Гизл предао дру
Лазару Пачуу, министру финансија и Пашићевом засупнику у његовом
одсуству. Рок за одговор био је 48 часова. Ултиматум је имао 10 тачака
чија је суштина да се за атентат окривљује званична Србија:
1. да се забране публикације уперене против АУ
2. да се распуте Народна одбрана и сва слична удружења
3. да сеиз наставе избаци све оно што би била антиаустроугарска
пропаганда
4. да се уклоне официри и службеници који су против АУ, чија имена ће
накнадно бити достављена
5. да се прихвати сарадња са органима владе АУ и циљу гушења
субверзивног покрета
6. да се спроведе истрага против учесника у атентату који се налазе у
Србији и да се прихвати да у истрази учествују органи делегирани од
владе АУ
7. да се ухапсе Војислав Танкосић и Милан Цигановић
8. да се спречи недозвољена трговина оружја преко границе
9. да се објасне изјаве српских званичника у иностранству са
непријатељским садржајем према АУ после 28.6.
10. да се о изрвшењу претходних тачака обавештава влада АУ
→Ултиматум је практично поништавао независност Србије. У питању су
били захтеви које не може прихватити једна независна држава.
Силе Антанте желеле су да избегну рат по сваку цену и саветовале су
Србију да попусти у највећој могућој мери. Српски одговор предат је 25.7.
у 17:30. Написали су га Никола Пашић и Стојан Протић. Србија је
прихватила све чланове осим тачке 6, за коју је нудила посредовање
Међународног суда правде у Хагу. Гизл је само констатовао да је одговор
незадовољавајући и по повратку Пашића у седиште владе упутио је писмо
о прекиду односа са Србијом, напустио Београд и склонио се у Земун.
Истог тог 25.7. српска влада се премешта у Ниш. Београд је евакуисан.
Сутрадан је наређена општа мобилизација. 27.7. краљ Никола Петровић-
Његош послао је поруку солидарности и подршке.
28.7. уследио је аустоугарски телеграм објаве рата.
***
На руску мобилизацију Немачка јој објављује рат 1.8. Потом објављује рат
Француској 3.8. и Белгији 5.8. Уследила је ранчана реакција: АУ Русији 6.8.,
Француска и Велика Британија АУ 13.8. и АУ Белгији 27.8. Јапан 23.8.
прилази Антанти. Турска склапа тајни савез са Централним силама, а када
буде у октобру кренула против Русија Русија, ВБ, Француска ће јој 1.11.
објавити рат. 6.8. Србија је објавила рат Немачкој. Италија је оглашавала
своју неутралност.

102
Цг влада наређује општу мобилизацију ујутро 28.7. Првог дана августа цг
народна скупштина одлучује да објави рат АУ - 5.8. прекинути су односи о
а онда је АУ објављен рат 6.8. Немачкој је ЦГ објавила рат 11.8.
У српским круговима развијала се доктрина да Централне силе нападају
независност балканских држава - Нису трпеле самосталну Србију, неће ни
аутономну Бугарску у случају да она пређе на њихову страну. Већ 5.11.
Пашић је поручивао савезницама да Србија ратује за независност свих
балканских држава. Србија, како би спречила опасност, мора из рата
изаћи проширена и уједињена са сународницима, што је могуће само у
оквиру југословенства. Нападаче је требало победити оружјем, а савезнике
политички придобити.
Настављени су прогони Срба и пројугословена. Кренули су у БиХ од 26.7.,
дана када је проглашена мобилизација у Србији. У БиХ је укинут уставни
поредак и заведена је војна власт. У Далмацији су хапшени Срби и Хрвати.
Забрањивани су листови. Ухапшен је посланик сабора др Саво
Љубибратић. У јужном Банату ухапшено је 150-200 угледних људи.
Хрватски бан је забранио српске листове у Хрватској: Српско коло,
Привредник, Слобода, пројугословенско Народно јединство, Вихор, као и
неке социјалдемократске листове. Клериканци и десничари су клицали
Србе на врбе!
Објавом рата прогони су заоштрени. Хапшени су јавни радници у
Далмацији, Боки и БиХ: Јосип Смодлака, Иво Андрић... Јаша Томић у
Војводини. Забрањени су Браник, Застава, Српство. Гроф Тиса позивао је
на престанак прогона Срба у БиХ и Војводини.
АУ је покушавала унети раздор тако што је у Србију и ЦГ слала претежно
јединице од словенских и југословенских војника. Тако би испало да су
Словени наклоњени АУ јачи од Срба и ЦГораца у случају победе - у случају
пораза циљ би био изазвати мржњу према победницима.
Балканско ратиште било је битно АУ због питања морала и због
остваривања копнене везе са Турском. Од 30.7. 5. и 6. армија
стациониране су ка границама Србије и ЦГ. У Срему и Банату се као варка
окупљала 2. ау армија.
Српска војска бројала је преко 400.000 војника:
 Врховна команда регента Александра и начелника ГШ војводе
Радомира Путника
 1. армија (1СА) - Петар Бојовић
 2СА - Степа Степановић
 3СА - Павле Јуришић-Штурм
 Ужичка војска генерала Милоша Божиновића, касније генерала
Вукомана Арачића
 трупе Одбране Београда
Министар војни је пуковник Душан Стефановић
Црногорска војска бројала је 45.000 војника под командом краља Николе и
дивизијара сердара Јанка Вукотића као шефа штаба, истовремено и
председника владе и министра војног.

103
  Пљевљанска дивизија - бригадир Лука Гојнић
 Херцеговачки одред - сердар Јанко Вукотић
 Ловћенски одред - дивизијар Митар Мартиновић
 Старосрбијански одред - бригадир Радомир Вешовић
ЦГ је у српски штаб послала бригадира Јова Бећира ради упустава,
координације и добијања помоћи. Путник 6.8. завршава Заједнички план
дејстава српске и црногорске војске у рату против АустроУгарске.
12.8. АУ напада Србију 5. и 6. армијом. 3СА је одбачена. Зато у помоћ кa
Дрини креће 2СА Степе Степановића → 16-20.8. битка на Церу и потпун
пораз 5АУА. Потом је 24.8. ослобођен Шабац у који је накратко из Срема
ушла 2АУА. Била је то прва савезничка победа у ПСР. Степановић је
унапређен у чин војводе.
21.8. генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић односе у ЦГ
Путников Заједнички план. Уследила је реорганизација црногорске војске:
 краљ Никола 24.8. ствара Врховну команду за чијег начелника
именује Божидара Јанковића, а заменика Петра Пешића
 Уместо Пљевљанке дивизије настаје Санџачка војска (сердар Јанко
Вукотић) и Дрински одред (командир Митар Мартиновић)
 краљев син књаз Петар узима Ловћенски, а војвода Ђуро Петровић
Херцеговачки одред
Убрзо је враћена Пљевља у коју су Аустроугари на кратко ушли.
Јединице Одбране Београда 10.9. улазе у Земун али су се морале повући
због новог притиска 5АУА на Дрини. Уследиле су борбе на Гучеву и
Мачковом камену - успешан српски отпор и прелазак у рововски рат
Ужичка и Санџачка војска упада у ЈИ Босну. У сектору Калиновика
успешан је Дрински одред - крај септембра и почетак октобра 1914. После
ударца који је претрпела Санџачка војска на Гласинцу 24.10. уследило је
повлачење преко Дрине. Брзо повлачење Црногораца изазвало је критике
са српске стране.
6.11. кренуо је трећи општи напад ау војске - 5АУА у Мачви, 6АУА на
потезу Сребреница-Љубовија. Српска војска била је овако распоређена:
 2СА - Мачва
 3СА - Јадар
 1СА - Крупањ
 лево крило Ужичка војска
8.11. одржана је седница Врховне команде у Ваљеву. Путник је чак
разматрао обуставу отпора. На притисак Пашића одлучено је да се иде на
борбу до краја. Брзо одступање Ужичке војске и 1СА повукло је и остале
армије па је Одбрана Београда исто морала одступити - непријатељ је ушао
у небрањен град и врши параду трупа 3.12.1914. Истог дана 1СА из
области Горњег Милановца прелази у контра напад. Од 15.11. на њеном
челу је генерал Живојин Мишић. Путник је наредио напад и Штурму и
Степановићу. Уследила је битка на Колубари. Већина ау војника повлачи се
у Срем и Банат, а мањи део у Босну. Мишић је унапређен у војводу.

104
Непријатељ је показао велику суровост - стрељања и злодела, хапшење,
интернација у логоре (Арад, Добој...), велеиздајнички процеси. Током 1914.
и 1915. забрањена је ћирилица на готово читавом простору јужне АУ.
Атентаторима је суђено у Сарајеву 12-23. октобра 1914.:
 Данило Илић, Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић су обешени
 Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж осуђени су
на 20 година затвора. Гаврило умире априла 1918, а остала двојица
током 1916. године.
 Васа Чубриловић осућен је на 16 година, а Цветко Поповић на 12
година затвора. Њих двојица су преживели.
Југословенски оријентисани јавни радници избегли су из АУ већином у
Италију: Анте Трумбић, Франо Супило, Хинко Хинковић. Рачунало се да је у
Србију дошло преко 200.000 људи са стоком из Босне и Срема. Политички
емигранти такође долазе у Србију: словеначки етнолог Нико Жупанич,
прваци босанских Срба Никола Стојановић и Душан Васиљевић, посланик
у хрватском сабору и уредник Србобрана Јован Бањанин.
У Србију је дошло доста пребега - уврштени су у 4 четничка одреда
формирана у другој половини августа 1914:
 Златиборски одред - мајор Коста Тодоровић
 Јадарски - Војин Поповић = Војвода Вук - његов члан је Коста
Војновић
 Руднички - Војислав Танкосић
 Горњачки - Велимир Вемић
Битно је питање заробљеника, Срба и Хрвата, који су желели да се боре
против АУ, чију војску су претходно служили. Влада по том питању заузима
став 21.10.1914. да заробљеници могу учествовати уколико се добровољно
изјасне да то желе и да су свесни да ће их ау власти, ако их ухвате,
третирати као ратне издајнике и стрељати, као и да тиме губе статус
ратних заробљеника. Одлучено је да се ови војници шаљу у нове области,
тј. КиМ, а не на ау фронт. 1914. је било 70.000 заробљеника, од тога 20.000
југословенског порекла.
Југословенски добровољачки покрет постојао је у Русији. Српски посланик
је већ крајем септембра извештавао владу у Нишу о многим Србима које су
Руси заробили у ау војсци. До лета 1915. је из Русије пребачено у Србију
само 50ак добровољаца - српска влада је одлучила да их користи у јужној
Србији. Рад на овом пољу је убрзан и до краја септембра 1915. око 3.500
добровољаца уврштено у редове српске војске.
Организују се и Срби и Хрвати у САД, нарочито после апела краља Николе
да се црногорски исељеници врате у земљу и помогну. Велике заслуге је
имао српски генерални конзул у Њујорку Михајло Пупин (професор на
Колумбија универзитету)на обезбеђивању превоза британским и
италијанским бродовима. Током 1914. одазвало се 4000 људи. Активна је
била и Српска народна одбрана и њен централни одбор - до октобра 1915.
одазвало се још 1900 добровољаца.
У јануару 1915. извршено је прегруписавање добровољаца:

105
  1. добровољачки батаљон - Војин Поповић
 2, 3 и 4. добровољачки батаљон
 укупно 3500 људи
 највише дејствује на граници према Бугарској
Добровољци у ЦГ подељени су на:
 Гатачки, Билећки и Требињски батаљон са добровољцима из
Херцеговине
 Бокљески батаљон са Бокљеима углавном приспелим из САД.
Током првих месеци рата у Србији се наглашава одбрамбена улога -
проглас опште мобилизације 25.7. зове народ у одбрану Отаџбине.
Међутим, иза јавне сцене види се да је још у августу 1914. постојала идеја
да се циљ рата засује на југословенској основи. Никола Пашић још јула
помиње границу негде на линији Клагенфурт-Марбург-Сегедин. Регент 4.8.
помиње браћу у БиХ, Далмацији, Хрватској, Славонији и Војводини. Крајем
августа се више пута помиње српско-хрватско племе.
Јавља се потреба за идеолошком разрадом југословенске идеје. Професор
др Јован Цвијић добија задатак да одреди етнички југословенске
територије. Професор Божидар Марковић, старорадикал, пише Љуби
Стојановићу у октобру 1914. да је циљ рата стварање југословенске државе
са Хрватском и Словеначком, или бар Хрватском. Потребна је јака држава
Словена на Балкану - Пашић је нотом обавештавао дипломатске
предтавнике у иностранству 4.9.1914. да та држава треба да буде Србија
са Босном, Хрватском, Далмацијом, Славонијом, Истријом и Словеначком.
Значајне су и дипломатске игре Антанте која је Бугарској нудила
Македонију, а Румунији Банат уколико уђу у рат на њеној страни. Тако је
Италији нуђена источна јадранска обала - Италија је у почетку подржавала
идеју самосталне Хрватске јер би стварањем Југославије био спречен
италијански продор у дубину Балкана = боље слаба Хрватска него јака
Југославија.
Најкасније средином јесени 1914. формиране су замисли о унутрашњем
уређењу будуће државе. У разматрању учествују Пашић, Божидар
Јанковић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић, Јован
Радонић, Коста Стојановић, Љубомир Јовановић, Богдан Поповић и
Љубомир Стојановић, као и избеглице из БиХ Никола Стојановић и Душан
Васиљевић, те Словенац Нико Жупанич. Током октобра издваја се
концепција унутарне парламентарне и грађанске демократске државе у
којој би се поштовале све културне посебности српског, хрватског и
словеначког народа (језик, писмо, вера). За ЦГ се предвиђала реална унија
са Србијом - заједничка војска, спољна политика, трговина, саобраћај и
финансије. Могући су уступци Хрватима у смислу помињања њиховог
имена у називу државе, уграђивања симбола у државни грб и заставу,
постојања покрајинског сабора. Слично је важило и за Словенце.
Почетком октобра јавља се замисао о стварању посебног тела Срба, Хрвата
и Словенаца из АУ. Пашић је сматрао како треба огранизовати Одбор
југословенски у Лондону са задатком да о југословенским интересима

106
обавештава енглеско и европско мњење. У Нишу је 27.10. одлучено да се
крене у акцију. Одбор би био слободан у својој активности, док би преко
српских посланика одржавао везе са српском владом. 29.10.1914. Никола
Стојановић и Душан Васиљевић путују у Италију да са хрватским
представницима договоре важна питања.
7.12.1914. донета је Нишка декларација. Износи је нова коалициона
Пашићева влада. Обнародован је југословенски програм као циљ за који се
Србија бори у рату: уједињење и ослобођење све наше неслободне брађе
Срба, Хрвата и Словенаца. Народна скупшина је прихватила ову изјаву.
Убрзо је декларација (у изводима) саопштена посланиствима Француске,
Енглеске и Русије. ЦГ се осетила заобиђеном при доношењу овог документа
- код неких њених представника расте неповерљивист према Србији.
Теоретска расправа Јована Цвијића са псеудономом Dinaricus штампана је
децембра 1914., а излази почетком 1915. под називом Јединство
Југословена. Циљ дела је теоретско образложење Нишке декларације. Поред
националних мотива износе се географско-морфолошке повезнице да је у
питању јединствена динарска земља и етничка целина.
С краја 1914. потичу и прве географске карте граница југословенске
државе рађене на основу распрострањености југословенског народа
(етничко начело), географског начела и политичких питања. У изради
карата као представник државе учествује Јован М. Јовановић, а главни
творац је Јован Цвијић - једна од карата налазила се у Јединству
Југословена, а другу је лично Пашић предао руском посланику који ју је
26.1. проследио у Петроград. Постојала су територијална колебања у
погледу границе са Италијом, а нарочито ка Румунији:
 минимум: одмах источно од Беле Цркве и Темишвара
 максимум : источније од Оршаве, цео слив Горњег Тамиша.
Током прве године рата страдало је 273.000 од 450.000 ау војника, али је
Србија имала губитке 163.000 од 250.000 људи.
Имамо долазак швајцарског криминолога Арчибалда Р. Рајса који пише о
злочинима ау војске. У Србију долазе и амерички левичарски публициста
Џон Рид и његов сапутник Бордман Робинсон. За Србију се занимају
угледни британски јавни радници: археолог Артур Еванс, историчари Џон
Тревељан и Чарлс Оман, публицисти Хенри Викем Стид и Роберт Ситон-
Вотсон. Тревељан и Ситон-Вотсон крајем 1914. долазе у Србију и остају два
месеца. Габријеле Данунцио у јесен 1915. пише Оду народу српском.
Србија је пролећа 1915 мобилисала 707.000 људи =1/6 становништва. Црна
Гора преко 50.000=1/7 становниоштва. Владала је несташица хране услед
немогућности увоза јер пруге ка Солуну или Прахову на Дунаву (одакле је
стизала руска помоћ) не могу да подмире потребе. Расла је инфлација.
Од децембра 1914. до фебруара, марта 1915, када је достигла врхунац,
харала је епидемија тифуса (пегави, трбушни, повратни) - то је довело до
појаве гангрене, колере, дифтерије и дизентерије. Од болести је умрло
100.000 грађана, од тога 30-35К војника и око 30К ратних заробљеника.
Оболело је више од 400.000 људи. Велике жртве поднело је медицинско и

107
лекарско особље - Надежда Петровић умире од повратног тифуса у
ваљевској болници априла 1915. Слата је мидицинска и хуманитарна
помоћ земаља Антанте + из САД, Грчке, Швајцарске, Италије, Данске,
Холандије.
У пролеће 1915. забрањено је гласило социјалиста Радничке новине у
новопридодатим крајевима, а у лето уопште. Радничке новине су 9.1.1915.
тражиле политику балканске федерације, демократске и републиканске,
насупрот југоловенском програму. Димитрије Туцовић погинуо је у
новембру 1914.
Црнорукци су били активни у рату:
 Војин Поповић, Велимир Вемић, Војислав Танкосић као команданти
добровољачких одреда
 Дамјан Поповић је командант трупа Нових области
 Апис је разрешен дужности шефа Обавештајног одељења ГШ а добио
је место у штабу Ужичке па Тимочке војске.
Оба блока нису прихватила југословенски програм. Антанта је Нишку
декларацију само примила на знање и настојала је стећи нове савезнике по
сваку цену, па и на уштрб југословенских територија. Тајним Лондонским
уговором 26.4.1915. Италији су обећани Истра, Кварнерска острва, северна
Далмација од Лисарице и Трбња до рта Планке са Задром, без Брача и
неких острва. Бугарској Антанта нуди Македонију од Големог врха северно
од Криве Паланке до манастира Губовци на Охридском језеру. ВБ,
Француска и Русија посебним нотама 29.5. и 30.8.1915. покушавају
придобити Румунију нудивши јој Банат.
Централне силе су још жешће одбацивале Југославију. Бугарској је нуђена
цела Македонија. Тајним уговором 6.9.1915. Централне силе су придобиле
Бугарску, обећавши јој Македонију, јужну Мораву са Топлицом и целу
источну Србију до Велике Мораве. Немачка је Србији нудила сепаратан
мир у замену за неке добитке у северној Албанији, Босни и уједињење са
ЦГ, док би нешто узела АУ, а Бугарска би добила Македонију.
Србија је одбацивала овакве опције. Пашић је руском посланику поручио
да Србија не прихвата територијалне уступке у случајевома када се
потенцијалним савезницима нуде делови њене територије - Србија спремна
да се бори и са сопственим савезницима. На тактизирање Антанте да
Србија препусти Македонију Бугарима како би ова ушла у рат на страни
савезника у замену за БиХ, Славонију, Срем, Бачку, део јадранске обале и
део Албаније од Дрима до Војуше Србија је тактизирала - уколико је већ
морала дати територију на југу, захтевала је пуно остварење југословенског
програма на западу одговором у ноти 1.9.1915.: траже се Хрватска са
Ријеком и западни Банат уједињењи са Србијом.
У ЦГ било је пуно присталица уједињења са Србијом, иако би земља тако
губила самосталност а династија Петровић-Његош владарски положај.
Покрет за уједињење био је јак у војсци и влади (Јован Ђоновић, Теодор
Божовић, Андрија Радовић). Двор је пре био за (кон)федерацију - настоји
својој династији обезбедити посебно место у новој држави. У мају 1915.

108
престолонаследник Данило планира отпутовати у Србију ради решења
династичког питања по систему њемачкоме и као баварски краљ у Версају
- да се одржи владарска кућа ЦГ са аутономијом у оквиру Велике Србије
Карађорђевића: заједничка спољна политика и врховна команда. Овако
нешто Србија је прихватила, али без напуштања опције реалне уније. Краљ
Никола је свој положај желео учврстити повлачењем независних и
самосталних потеза да би се поставио као равноправни партнер Србији:
захтевао је област Скадра (можда и целу северну Албанију), обалу Јадрана
до ушћа Неретве (можда са Сплитом), Херцеговину, део Босне са
Сарајевом. Покушавао је осамосталити војску у односу на Србију -
дивизијара Митра Мартиновића ставља за сталног изасланика код Руске
врховне команде. У јуну 1915. српске трупе заузимају део Албаније, а краљ
Николашаље Вешовићев Старосрбијански одред у скадарску област, мимо
Антантине забране и без знања српске Врховне команде и свог начелника
штаба генерала Божидара Јанковића и узима Скадар. Зато је Јанковић из
протеста 27.8.1915. дао оставку - заменио га је пуковник Петар Пешић.
Николини синови су носили титуле књаза: Данило, Петар и Мирко - они су
имали симпатије за АУ и Немачку. Средином августа 1915. краљ Никола је
напустио земљу.
У Паризу је 30.4.1915. формално створен Југословенски одбор. За
председника је изабран Анте Трумбић. 7.5. седиште је пренето у Лондон.
Постојала су представништва у Паризу, Петрограду и Женеви. Истакнути
чланови: Никола Стојановић, Душан Васиљевић, Анте Трумбић, Јулије
Газари, Франо Супило, Хинко Хинковић, Иван Мештровић, Јован
Бањанин, Нико Жупанич...
Још јануара 1915. разматрано је стварање добровољачке војске
Југословена из АУ под именом Јадранска легија - коначан назив био је
Југословенска легија. Стварање добровољачке војске изазвало је
неповерење Србије и сумњу да Одбор жели бити засебан чинилац. Трвења
Одбора и српског посланика у Лондону. Франо Супило се лета 1915. почиње
одвајати од Одбора и од српске владе - мења југословенски програм тезом о
српској и хрватској интересној сфери.
Франко Поточњак одлази у САД - југословенски емигранти на скупу у
Чикагу 10.3.1915. поручују да су Хрвати, Срби један народ једног језика.
У Словенији се Јанез Крек и Антон Корошец одвајају од Шуштерчича и
раде на окупљању Југословена у Монархији ради отпора Бечу и Пешти. На
састанку у Ријеци 1915. са далматинским и истарским првацима речено је
да Словенци и Хрвати желе у државу са Србима. У Марибору је октобра
1915. одржана 1. седница Хрватко-словеначког клуба.
Септембра 1915. у Срему и СИ Босни смештена је 3АУА, а у јужном Банату
11НА. У западној Бугарској имамо 1БА и 2БА нешто јужније. Укупно
800.000 војника под немачким генералфелдмаршалом Аугустом фон
Макензеном. У Берлину је још 4.4.1915. настао план напада Србије са 3
правца:
 АУ из Босне

109
  Немачка из Баната
 Бугарска потпомогнута турским јединицама са истока
Србија се могла супротставити са 300.000 војника:
 1СА према Босни - Живојин Мишић
 3СА према северу - Павле Јуришић Штурм
 2СА према Бугарској - Степа Степановић
 Трупе Одбране Београда - генерал Михаило Живковић
 Врховна команда смештена је у Крагујевцу.
Здружени напад отпочео је 6.10.1915. жестоким бомбардовањем Београда.
Мајор Даргутин Гавриловић и речи војницима да је њихов пук избрисан из
бројног стања српске војске. 1СА је 10 дана одолевала и непријатеља
држала на почетним положајима. Јуришић је пружао отпор на северу па је
Макензен за две недеље напредовао само 30ак километара. 14.10. 2СА
наноси тешке губитке Бугарима. Немци су били принуђени да појачају
трупе Алпским корпусом са француског бојишта и 10. ау бригадом. 2БА је
19.10. избила на Вардар, три дана касније улази у Скопље а потом 26.10.
заузима Качаничку клисуру - тиме је одсечена свака веза са Егејским
морем. Покушаји Француза да из Солуна продру на север нису успели.
Грчки краљ Константин је и даље био неутралан. Србија је могла једино
рачунати на сердар Јанка Вукотића који је са Санџачком војском ширио
фронт Чачак-Ибарска клисура-Јавор. У српским круговима су живнули
аустрофили Стојан Рибарац, Владан Ђорђевић, Војислав Вељковић. Фронт
пред Бугарима кренуо се распадати 9.11., али се стање мало поправило
доласком командандта дивизије, команданта армије Степе Степановића и
краља Петра.
29.10.1915. влада је заседала у Крушевцу. Одлучено је да треба истрајати у
досадашњој политици - по сваку цену треба избећи капитулацију.
У новембру је покушан пробој ка Скопљу ради спајања са савезницима на
југу - несупешно због мало снага и због тога што су се Британци и
Французи повукли на мостобран код Солуна.
Српске трупе сливају се ка КиМ. Одлучено је да се изврши повлачење на
албанску обалу. У том смислу уследила је наредба врховне команде
25.11.1915. Мишић је између 29.11. и 1.12. на 4 састанка инсистирао на
контранападу.
Албанска голгота:
Влада је кренула 24.11 и 28.11. стигла у Скадар, потом је исто учинила
Врховна команда 26.11., односно 6.12.
Повлачење је вршено дуж 3 правца:
 Пећ-Андријевица-Подгорица-Скадар
 Призрен-Љум Кула-Спис-Флеги-Пука-Скадар-Љеш
 Призрен-Љум Кула-Пишкопеја-Дебар-Елбасан
Током повлачења умрло је 70.000 војника. Од напада Албанаца заштиту су
пружиле чете Есад-паше у сектору Драч-Тирана. После избијања на Јадран
сазнало се да храна коју су одвојиле Француска и ВБ није стигла -
Италијани су били неодлучни и товари су остали у Бриндизију - из страха

110
од морнарице Централних сила кориштени су бродови мале тонаже. Зато је
отпочела припрема за евакуацију албанске обале 29.12. - 8.1.1916.
савезници одлучују да Србе пребаце на Крф где су се 11.1. искрцале
француске снаге да изврше припреме и то без дозволе грчког краља
Константина.
Са преко три пута више људи АУ свом снагом 5.1.1916. напада ЦГ. У ноћи
6.1. сердар Јанко Вукотић наређује контранапад који је отпочео сутрадан -
уследила је Мојковачка битка. Борбе је започео Ускочки батаљон и
Колашинска бригада. Санџачка војска остварила је почетну победу и
линију бранила све до 18.1. када је од врховне команде добила наређење да
се повуче.
На ловћенском фронту напад АУ био је још јачи. Одбраном су командовали
Књаз Петар (Ловћенски одред) и дивизијар Митар Мартиновић (Которски
одред). Постоје индиције да је књаз Петар напустио трупе. АУ је кренула у
напад 8.1. → заузимање Ловћена 11.1.
Још 25.12.1915. састала се цг народна скупштина на којој је преовладало
мишљење да се уради исто што је учинила и Србија. Влада је натерана на
оставку и формирана је нова влада са 5 министара на челу са Лазаром
Мијушковићем (3.1.), која је добила подршку јер је најавила даљу борбу, али
је након пада код Ловћена захтевала од Николе да затражи примирје. У
међувремену 13.1.1916. пада Цетиње - двор, влада и Врховна команда
прелазе у Подгорицу. 13.1. ЦГ је предала предлог за примирје и лично
писмо краља Николе Фрањи Јозефу. АУ је остала при захтеву за безусловну
капитулацију и окупацију ЦГ 15.1. - то је морало бити прихваћено и
учињено је 16.1.1916. ЦГје положила оружје али је одбијено да се предају
српске трупе које су у повлачењу још биле на цг територији. Командни
кадар ЦГ био је против капитулације - начелник штаба Пешић 17.1.
напушта државу и одлази ка Скадру. Једино је Кучко-братоножичка
бригада наставила борбу 16.1. спречивши ау продор од Цетиња ка
Подгорици. Сердар Јанко Вукотић био је за одлучну битку 18.1. и за
повлачење по узору на српску војску.
После подне 19.1. Никола потајно напушта ЦГ не обавестивши ни владу и
преко Скадра и Св. Јована Медуанског одлази у Бриндизиј. Лазар
Мијушковић је 18.1. кренуо ка Скадру. Књаз Петар је исто избегао, а књаз
Мирко је из нејасних разлога остао у земљи. Три министра крње владе су по
уставу преузела власт. Они 21.1. распуштају војску. Сердар Јанко Вукотић
је разрешен дужности начелника Штаба Врховне команде.
***
Прва евакуација је каснила - уместо 2.1. кренула је 6.1.1916. када је 1400
војника укрцано у Медови и Драчу. Следећих дана укрцано је још 1200.
Сви они су пребачени у Бизерту у Тунису. Тек средином јануара су
створени услови за транспорт на Крф. Српска влада молила је да се
пожури са евакуацијом, а на понуде савезника да се евакуише само влада
она одговара да неће отићи док већи број трупа не буде укрцан. Посланици
су делили исто мишљење. Српске ставове подржали су Руси и француска
влада Аристида Бријана као и фр Врховна команда са маршалом Жофром.
111
Тек онда је српска влада прешла у Бриндизи (14.1.). Од 15.1. 1916. почиње
транспорт војске на Крф али је за 2 недеље превезено тек 15.000 војника -
још 150.000 и даље је чекало на албанским обалама. Како је 23.1. АУ ушла у
Скадар војници су били принуђени на нови марш од 250 км ка јужнијим
лукама Драчу и Валони. Евакуација је појачана крајем јануара и почетком
фебруара - до 10.2. је само из Драча превезено 90.000 војника и 5.000
цивила. Српска Врховна команда и регент су 6.2. пребачени на Крф. До
25.2. је на Крфу било око 135.000 евакуисаних. У Бизерти је било нешто
мање од 10.000. Последња је евакуисана коњичка дивизија 5.4. Коначан
број евакуисаних био је 140.000 на Крфу, 11.000. у Бизерти и 2.000
болесника у Француској. Од тешких болести је од 23.1. до 23.3.1916. умрло
4.847 људи. На Виду, острву смрти, умрло је 5.400 људи а у Бизерти око
1.000 српских војника.
Крф је постао седиште владе и иностраних дипломатских мисија. Како је
Лазар Пачу умро јесени 1915, нови министар финансија постао је др
Момчило Нинчић. Божидар Терзић постао је министар војни.
Радомир Путник је децембра 1915. разрешен дужности начелника ГШ у
Скадру. Заменио га је генерал Петар Бојовић. Путник је, болестан, остатак
живота провео у Ници - умро је у пролеће 1917. У јануару 1916. је на место
заменика начелника ГШ уместо Живка Павловића именован пуковник
Петар Пешић. Живојин Мишић био је разрешен команде 1СА и одлази на
лечење у Италију па на обилазак фронта у Француску. Путник јесте био
болестан, али је постојала и политичка мотивација код регента за његово
смењивање:
 регент је мислио да је у сенци војног врха
 Путник и Павловић пружали су подршку Апису, иако нису
припадали Црној руци, коју регент све више гледа са подозрењем.
 Црнорукци су тражили кривца за слом 1915. и налазе га у влади и
регенту → мишљење да би регент сменом водећих људи Врховне
команде тако кривицу пренео на војску
Указом од 27.2.1916. је на Крфу извршена реорганизација јединица:
 1СА - Моравска и Вардарска дивизија - генерал Милош Васић
 2СА - Шумадијска и Тимочка дивизија + у њеном саставу су
херцеговачки, бокељески и црногорски добровољци - Степа
Степановић
 3СА - Дринска и Дунавска дивизија - Павле Јуришић Штурм
 Коњичка дивизија - генерал Ђорђе Ђорђевић
Отворено је питање команде - да ли ће српски одреди имати
властиту самосталну команду, тиме деловати и као засебан војно-
политички фактор, или ће деловати у оквиру општих планова савезника,
што жели Француска. Спор је решен у српску корист. У саставу савезника
били су албански одреди Есад -паше који се са Србима повлаче кроз
Албанију.
Прве мање јединице се пребацују на север Егејског мора већ у марту 1916,
а највећи број већ средином априла. Пребацивање је зевршено крајем маја

112
и то претежно француским бродовима. У логорима на Халкидикију
почетком јуна било је 127.000 српских војника, а крајем јула око 152.000.
Српска војска заузела је централни део фронта, северно од Солуна. Фронт
су у већој мери чиниле француске и британске, а у мањој руске и
италијанске снаге.
У лето 1916. савезници настоје прикључити Румунију Антанти - планирано
је да се 20.8. крене у офанзиву на фронту, а да Румунија 27.8. нападне АУ,
али Бугари су ово предухитрили и 17.8. кренули у напад. 3СА је била
натерана на повлачење. Са Крфа је позван Мишић који је почетком
септембра преузео 1СА, док је Милош Васић заменио Штурма на челу 3СА.
Потом је уследио савезнички контранапад 14.9. - 1СА у тродневним
борбама разбија Бугаре код Гроничева. Дринска дивизија (3СА) оваладала
је врховима Кајмакчалана 30.9.1916. али уз жртве од 4.643 Срба - на
Кајмакчалану гине командант Добровољачког одреда Војин Поповић -
Војвода Вук. 1СА потом прави пробој у луку Црне реке што је натерало
непријатеља да се повуче 40 км. Српске снаге улазе у Битољ 19.10.1916. То
је довело до стабилизације фронта и означило почетак двогодишњег
рововског рата. Епилог борби 1916. био 28.000 мртвих Срба, 68.000
мртвих и 7.700 заробљенихНемаца и Бугара.
Почетком 1917. извршена је нова реорганизација српске војске у само две
армије:
 1СА - Моравска, Дринска и Дунавска дивизија - Живојин Мишић
 2СА - Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија - Степа
Степановић
***
Српски ђаци школују се у Француској, Великој Британији и Италији.
Француска:
 француска влада издвојила је средства од 1,4 милиона франака
31.12.1916.
 7.12.1915. основан је Универзитетски одбор српске младежи у који су
са српске стране ушли др Јован Жујовић као председник САН, Ђорђе
Станојевић као ректор БУ и проф Милета Новаковић.
 око 100 ђака је још 28.12.1915. из Валоне отпловило за Француску
 током пролећа 1916. се око 3.000 основаца, средњошколаца и
студената нашло у Француској
 За годиште 1897. је одлучено да способни за рат прво заврше средње
школе, а онда је крајем маја 1916. основан Ђачки батаљон са
цивилном и војном обуком у месту Жози у Алпима. Батаљон је
распуштен почетком новембра 1917.
 Ради се на отварању посебних српских средњих школа - у јулу 1916.
основана је српска виша трговачка школа у Екс ан Провансу, а од
јесени 1916. постоји гимназија у Ници која је касније пребачена у
Сен-Жан Кап-Фера
 Највише студената је слато у Монпелије, Бордо, Поатје, Гренобл...

113
У Енглеској су највише слати на Оксфорд и Кембриџ. Бригу о ђацима у
Енглеској је преузео Павле Поповић, историчар уметности и чл.
Југословенског одбора.
У Швајцарској подршку студентима дају Јован Цвијић и његова супруга
Љубица - тамо је било око 300 југословенских студената.
Настојало се ђаке Југословене третирати исто као и српске поданике.
Министар просвете Милош Трифуновић радио је и на повлачењу
просветних радника са фронта, најмање њих 30. Окупљање просветног
кадра омогућило је министарству просвете да у Паризу обнови рад Главног
просветног савета
Од рада научника у инострнству треба истаћи Цвијићево дело Балканско
полуострво објављено у Паризу 1918. и замисао Јована М. Јовановића о
југословенској енциклопедији како би се јавност упознала са
југословенским питањем.
***
123 од 166 посланика српске народне скупштине је избегло из земље, део у
Грчку, а највише преко Албаније и Црне Горе у Италију. У Риму је основан
Заједнички клуб који је убрзо прешао у Ницу. Донета је одлука да се у
сагласју са владом на Крфу настави рад скупштине у иностранству. Онда
је уследио регентов указ 29.7.1916. у ком он позива посланике на заседање
на Крфу (10.9.-22.10.1916).
У скупштини су од раније постојала неслагања. Априла 1916.
старорадикали напуштају Заједнички клуб и стварају Клуб радикалских
посланика, али како су неки старорадикали против поделе они ипак
стварају Клуб независних радикала. Убрзо Клуб посланика и Главни одбор
стварају и самосталци. Представници Националне и Напредњачке странке
такође наступају самостално. Ова подела је временом прерасла у то да су
старорадикали били са једне, асви остали са друге стране. Неки самосталци
и напредњаци напуштају коалициону владу → регент је поново мандат дао
Пашићу и 23.6.1917. именована је хомогена радикалска влада на челу са
Пашићем.
***
Солунски процес:
Децембра 1916. ухапшен је Апис, тада заменик начелника штаба 3СА,
заједно са још 9 припадника организације Уједињење или смрт. Под
истрагом нашло се још 124 официра и један број цивила и добровољаца са
територија АУ. Осумњичени су интернирани у логоре у северној Африци и
Грчкој. Потом су 8 официра, 1 цивил и 2 добровољца пролећа 1917.
оптужени - првооптужени је Апис - да су спремали преврат и покушали
атентат на Александра у близини Острове септембра 1916. Оптуженима је
суђено пред војним судом у Солуну од 2.4. до 5.6.1917. Првостепена
пресуда донета је још последњег дана претреса 5.6.1917.:
 пуковници Апис, Милан Миловановић, Радоје Лазић, Чедомир
Поповић и Владимир Туцовић, потпуковник Велимир Вемић, мајор

114
 Љубомир Вуловић, вицеконзул Богдан Раденковић и добровољац Раде
Малобабић осуђени су на смрт
 Мухамед Мехмедбашић и генерал у пензији Дамјан Поповић на 15
година затвора
Сви су се жалили Великом војном суду. На основу тога је смртна казна
пуковнику Чедомиру Поповићу и вицеконзулу Раденковићу преиначена у
20 година затвора, али је и Дамјану Поповићу повећана на 20 година
затвора.
Потом је регент помиловао пуковнике Милана Миловановића, Радоја
Лазића и Владимира Туцовића и потпуковника Вемића и осудио их на 20
година затвора, док је Чедомиру Поповићу и вицеконзулу Раденковићу
смањена на 10 година.
Апис, Љубомир Вуловић и Раде Малобабић су погубљени у близини Солуна
26.6.1917.
Солунски процес пример је монтираног процеса зарад уклањања
политичких противника, као што је и показала ревизија истог у Београду
1953. Контекст за процес треба тражити у постојању 3 политичка
средишта: регента (и њему одану Белу руку: Петар Живковић, Јосиф
Костић и Петар Мишић), старорадикале оличене у Пашићевој влади и Црну
руку. Постојала је опција удруживања регента и ЦР против старорадикала,
али је на крају дошло до удруживања регента и старорадикала против ЦР.
Вероватно је суштина у томе што су црнорукци владу и регента кривили за
слом 1915. и као такви су представљали претњу за опстанак на власти.
Њима је регент био недорастао а Пашић издајник. Постојале су индиције да
су црнорукци разматрали немачке предлоге о склапању сепаратног мира.
Повратком на фронт ослабиле су позиције црнорукаца јер су Пашић и
регент повратили поверење, а црнорукци су били расути по фронту. На
Кајмакчалану гине Војвода Вук, члан ЦР.
Пресуде Апису и сарадницима су обориле владу јер министри Љуба
Давидовић, Милорад Драшковић и Војислав Маринковић перу руке и не
желе бити одговорни. Били су то чланови владе који нису припадали
старорадикалима Давидовић и Драшковић су уместо смртне предлагали
казну од 20 година. Против владе се наступало и у Швајцарској где
Светолик Јакшић, уредник Штампе пише против Пашића. Црнорукци које
је влада послала у Русију да прикупе добровољце одбијали су да се врате у
Солун.
***
Известан број социјалдемократа остаје у окупираној земљи. Најистакнутији
чланови били су бивши секретар Душан Поповић и члан Главне управе и
посланик Триша Кацлеровић (прво је емигрирао па се преко Швајцарске
вратио у земљу). Део њих послат је у логоре: Недељко Кошанин, Филип
Филиповић... Око 200 их је на фронту. Социјалдемократе су сматрале да је
Србија жртва империјализма и да је Србија учинила све да спречи рат али
је натерана да оружјем брани своју слободу.

115
Руска револуција 1917. обновила је рад соцдем у иностранству. Војислав
Поповић излази са иницијативом за обнављање Радничке коморе. Она је и
обновљена после Социјалдемократске конференције у Марсеју 23-
25.4.1917. захваљујући одлуци министра привреде у јулу 1917. - седиште
јој је у Паризу, секретар је Коста Новаковић.
22.7.1917. настаје Комитет српских социјалдемократа у Француској који
крајем августа ствара пододбор за сарању са члановима који се налазе на
форнту - као гласило током прве половине 1918. излази лист Будућност.
У односу на бољшевичку револуцију Будућност је социјалпатриотски и
реформистички окренут - промењшевички а противбољшевички. Душан
Поповић је временом све више утицао на Косту Новаковића да прихвати
лева схватања и априла 1918. се разиђе са Комитетом.
Душан Поповић и Триша Кацлеровић у лето 1917. напуштају окупирану
земљу.
***
Црногорски краљ Никола је ван земље од великих сила имао једино
подршку Италије - не само зато што је био таст Виторија Емануела III, већ
због тога што је Италија преко ЦГ настојала омести стварање Југославије и
остварити утицај на Јадрану. У Неију је обновљен Црвени крст ЦГ са
одборима у Женеви и Риму. Постојао је Црногорски потпорни фонд у
Лондону. Обновљен је и Глас Црногорца 4.2.1917. у Неију.
Команду над Црногорцима и Бокељима којису пошли преко Албаније
Никола је предао регенту Александру. У иностранству се радило на обнови
цг војске. Нешто мање од хиљаду Бокеља и Херцеговаца који су се повукли
преко Албаније али нису желели да се прикључе српској војсци прерасло је
у посебан батаљон са црногорским амблемима под француском командом
на Солунском фронту - овај батаљон Французи постепено укључују у српске
трупе.
Николини синови Данило и Петар су у емиграцији напустили оца, док је
Мирко остао у земљи. Уз Николу бораве жена Милена и кћери Ксенија и
Вјера.
Лазар Мијушковић је поднео оставку на место председника владе због
сталног неслагања са Николом. Нову владу маја 1916. формирао је Андрија
Радовић који је сматрао да се околности рата морају искористити за
уједињење са Србијом - у том смислу он је 18.8.1916. поднео меморандум
Николи да овај треба да абдицира у корист Александра како би настала
велика држава у којој би се на власти смењивали представници Петровића
и Карађорђевића. Како је Никола одлагао ово питање, Андрија Радовић је
јануара 1917. поднео оставку. Нову владу формирао је бригадир Мило
Матановић али је и он поднео оставку из истог разлога. Коначно, Никола је
нашао поузданог човека у Евгенију Поповићу, дугогодишњем конзулу у
Риму и италофилу, који је постао први човек цг владе.
Црногорски краљ Никола је у емиграцији настојао заобићи питање
уједињења са Србијом тако што је директно пропагирао југословенство,
заобилазећи Србију. Црногорски одбор за народно уједињење Андрије
Радовића у свом листу Уједињење тежи сједињавању са Србијом и осталим
116
српским, хрватским и словеначким земљама, док Николу оптужује за
расцеп.
Пашић је према краљу Николи деловао у две етапе:
1. убеђивање путем цг политичара да се краљ приволи на уједњење
2. користи се краљева изолација у иностранству и преговара се
директно са цг политичарима
***
Оупација и отпор:
Након што су у јесен 1915. године освојиле Србију, Аустро-Угарска,
Немачка и Бугарска сматрале су да треба да остваре што веће
територијалне добитке и униште њену независност. Додуше, у
аустроугарским круговима постајале су две струје, екстремнија аустријска
и умеренија мађарска. Франц барон Конрад, на челу ектремне
анексионистичке струје, сматрао јe да „Србију треба уклонити из реда
европских држава” и да њену територију међу собом треба да поделе
савезнице, с тим што Монархија за себе мора узети западну Србију и Црну
Гору. Са друге стране, мађарски председник владе, Иштван гроф Тиса, био
је опрезнији и упозоравао да би, уколико би се анектирао сувише велики
део Србије, дошло до блиског додира Срба са својим сународницима у
Аустро-Угарској и стварања јаког српског националног покрета, који би
оптерећивао Монархију у будућности, те зато источни део територије треба
препустити Бугарској, узети северозапад и тако удаљити Србију од Саве и
Дунава, док би западни, планински крај средње Србије и од мора одсечена
Црна Гора остали за егзистенцију српства као зависна територија. Планира
колонизацију мађарског и немачког живља на југ како би спречио везе
Срба са сународницима у Монархији. Аустроугарски министар спољних
послова, Иштван Барон Буријан, сматрао је да југословенско питање може
бити решено једино у оквирима Монрхије - он покушава балансирати
између аустријских и мађарских предлога. Постојао је и план да
Максимилијан Хабзбург, брат цара Карла I постане владар умањне Србије
или обједињених остатака Србије и ЦГ. Бугарски захтеви (краљ
Фердинанд, председник владе Радославов и начелник ГШ Жеков)
обухватали су територије источне Србије укључујући и леву обалу Мораве,
део Косова, источне Албаније и Црне Горе. Став Немачке је варирао од
потпуног уништења Србије и њеног распарчавања између Аустро-Угарске и
Бугарске до остављања мале зависне државе или њеног укључења у састав
Аустро-Угарске. Немачки интереси били су превасходно привредни,a не
територијални.
Заузете територије Бугарска је поделила на Војно-инспекцијску
област Мораве са седиштем у Нишу и Војно-инспекцијску област
Македоније са седиштем у Скопљу. У Војно-инспекцијској области Мораве
организована је војно-цивилна управа, али је највећу власт имао војни
генерални гувернер, генерал-мајор Кутинчев. Војно-иснпекцијска облат
Мораве била је подељена на шест округа: пожаревачки, неготински,
зајечарски, ћупријски, нишки и врањски. У Војно-инспекцијској области
Македоније, у коју је ушао део Косова, уведена је само војна управа.
117
Аустроугарска команда је 1. јануара 1916. кодине створила Војни
генерални гувернман који је обухватао некадашње српске округе Београд,
Шабац, Ваљево, Горни Милановац, Крагујевац, Ћуприју, а накнадно је
проширен на Ужице, Чачак и део округа Крушевац. За гувернера Војног
генеалног гувернмана прво је одређен генерал Јохан гроф Салис-Севис, а
за цивилног комесара Лудвиг Талоци. Како је долазило до сукоба војних и
цивилних власти, уместо грофа Салис-Севиса постављен је генерал Адолф
барон фон Ремен, који је на том положају остао до краја рата, а након
погибије Талоција у саобраћајној несрећи, заменио га је Теодор Кушевић,
чиновник босанско-херцеговачке Земаљске владе. Дуго се чекало на ЦГ да
њена крња влала склопи мирови уговор - како се нипта није дешавало
окупатор је 28.2.1916. саопштио да овлаштења крње владе престају и 1.3.
је у ЦГ уведена окупациона управа - војни Генерални гувернман ЦГ са
седиштем на Цетињу. Генерални гувернер је до јула 1917. био Виктор барон
фон Вебер, а потом Хајнрих гроф Клам-Мартиниц.
Разграничење аустроугарске и бугарске сфере није било једноставно.
Главно место неспоразума представљале су бугарске претензије на Косово и
Албанију, које је Бугарска желела придодати Војно-инспекцијској области
Македоније. Беч је зато пристајао на посредничку улогу немачког
фелдмаршала фон Макензена, истовремено прикључивши 15. марта 1916.
Гувернману округе Пријепоље, Нови Пазар и Косовску Митровицу. Тек
након посете фон Макензена Софији потписан је 1. априла 1916. споразум
између Аустро-Угарске и Бугарске и створена је демаркациона линија, с
тим што су Призрен и Приштина припали Бугарској, а Елбасан и Ђаковица
Монархији. Немачка је задовољила своје интересе, захваљујући непосредној
команди фон Макензена на терену преузела је експоатацију рудника и
железница. Седиште немачке команде на јужном фронту било је Скопље.
Бугарске трупе на окупираном подручју убрзо су започеле насилну
бугаризацију праћену убијањем српског становништва. Војници од 18 до
50 година су хватани и интернирани. Цивили, већином интелигенција,
слати су у Софију, односно одвођени и сурово убијани, најчешће од стране
комита. Вршена је конфискација покретне и непокретне имовине (Закон о
имовини), забрањено је кориштење одређених српских речи, у градовима
су српски натписи замењивани бугарским, новорођеној деци давана су
бугарска имена, забрањене су српске књиге, скрнављене српске цркве и
манастири, све у циљу да се изврши општа денационализација српског
народа. Ношење шајкаче било је забрањено, а жене су морале да нoсе
црнину, не само због погинулих чланова породице, већ из жалости од
губитка свог народа и земље. Крајем лета проглашена је мобилизација свих
способних од 18 до 50 година у бугарску војску.
Аустроугарска окупација такође се заснивала на чврстом режиму -
суровост како би се експлоатисале привредне снаге окупиране земље.
Укинут је дотадашњи јавни живот и све организације, редакције часописа,
удружења. Мушкарци способни за рат, самим тим и за отпор окупатору,
као и био ко кога су власти сматралe сумњивим, били су интернирани,
често без обзира на пол или узраст, и слати на принудни рад на пољима
118
или у индустрији. Интернирање у 4 таласа: окупација у јесен 1915, у време
уласка Румуније у рат крајем лета 1916, у пролеће 1917. због Топличког
устанка и коначно 1918. после пробоја Солунског фронта. Бројка послатих
у АУ и Рајх достиже 50.000 људи. Културни споменици и научна грађа
уништавани су или одношени. Основан је окупациони лист Београдске
новости. Отваране су школе у којима је настава била искључиво на
мађарском или немачком језику. Окупатор је основао и Општински одбор
града Београда састављен од Срба аустрофила на челу прво са др Стеваном
Левајом а затим са др Војиславом Вељковићем - чланови су Павле Денић,
Живојин Перић, Милан Павловић, Драгутин Караулић. Окупатор допушта
и ради на томе да становништво страда од глади - критично до пролећа
1916, након чега се ситуација незнатно поправила. Велике реквизиције у
сточарству и земљорадњи.
Слично је било и у окупираној ЦГ. Подстицане су муслиманска и
римокатоличка вера албанских делова. Ситуација се заоштрила кад је
бивши министар војни Радомир Вешовић убио стражара који га је ухапсио
и побегао у планине - уследила су хапшења његове породице, брат Влајко и
два пријатеља су обешени у Колашину. Ухапшени и сердар Јанко Вукотић,
Митар Мартиновић... Интернирања војно способних. Процене да је до
пролећа 1918. интернирано око 15.000 Црногораца у логоре у АУ или
Албанију. Цетињске новине као званично гласило Гувернмана. У ЦГ су
Аустријанци приволели на сарадњу једино књаза Мирка и бившег
министра и вођу праваша Јована Пламенца.
***
Отпор окупатору јавио се у првој половини 1916. године по свој
прилици прво у Црној Гори, где је до изражаја дошао бригадир Радомир
Вешовић, а потом и у окупираној Србији лета исте године. Узроци су јасни;
строг режим који су наметале аустроугарске и бугарске власти, свака у
својој окупационој зони, тежња за ослобођењем, сиромаштво, глад, великим
делом и гласине да је Румунија ушла у рат на страни Антанте и да је дошло
до формирања Солунског фронта. Отпор у Србији ојачао је са почетком
акција Косте Војиновића, потпоручника српске војске, који је рањен у
јесен 1915. године и који се због тога је није придружио повлачењу преко
Албаније, већ је остао у Косовској Митровици. Он је око себе окупио
наоружану чету и у септембру 1916. године покушао подићи устанак у
Крагујевачком округу, али без успеха. Током 1916. године сукоби чета и
окупационих снага били су на простору долине Јужне Мораве и Топлице,
на обронцима Копаоника, Косову.
Врховна команда је септембра 1916. године у област Топлице и Јужне
Мораве авионом послала поручника Косту Миловановића Пећанца, са
циљем да тамошње војне обвезнике организује за акцију, која би
наступила приликом непријатељског повлачења услед савезничке офанзиве
на Солунском фронту. Задатак Пећанца није био подизање устанка, већ
организовање чета у потпуној тајности и ширење галсина да је српска
војска близу. Његово даље деловање је директно зависило од успеха на
Солунском фронту, односно уласка српских трупа у Скопље.
119
 Пећанац је, дакле, био човек са јасним задатком, послат од Врхвне
команде, опрезан, стрпљив, дисциплинован, спреман да се упусти у борбу
само онда када је непходно или када за то дође прави час. Са друге стране,
Војиновић је радио спонтаније, без било каквог наређења и ауторитета, био
је спреман на борбу у сваком моменту зарад ослобођења и руководио се
осећањем народа. Војиновић је прихватио Пећанца за старијег, иако је он
заправо био тај који је израстао као природни вођа покрета.
Борбе чета са окупатором трају од октобра 1916. до фебруара 1917.
у долини Јужне Мораве, на Копаонику и Косову. Четовође Урош Костић-
Рудински (гине јануара 1917.), поп Димитрије Димитријевић, Војин
Марјановић, Александар Пипер, Милан Дечански из Баната, чета браће
Влаховић која се из ЦГ упутила за Румунију али је остала на српској
територији... Окидач за подизање организованог устанка против окупатора
била је наредба бугарских власти да се изврши мобилизација српских
младића у бугарску војску. Вође отпора су зато одржале тајно саветовање
у куђи Петра Драговића, у селу Обилићу код Лесковца 21. фебруара 1917.
године. Поред Пећанца и Војиновића ту су се нашли и Милинко Влаховић,
Тошко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић, Милан
Дечански и други. Одлука је била да се подигне устанак у марту месецу, а
истовремено су одређени команданти чета са звањем војводе: Коста
Миловановић Пећанац (за подручје Топлице), Коста Војиновић (Копаоник и
долина Ибра), Милинко Влаховић (Врање и Јабланица), Тошко Влаховић
(Тимок), Јован Радовић (Пирот). До борби је дошло већ крајем фебруара.
Прва значајна победа устаника извојевана је код Бојника, 24. фебруара,
када су Милинко Влаховић и поп Димитрије Димитријевић скршили
Бугаре, од којих је 20 изгубило живот. Куршумлија је ослобођена 26.
фебруара, а Прокупље 2. марта. Пећанац је схватио да повратка назад
више нема, да је сада немогуће упуштати се у борбу само када је то
неопхоно и чекати долазак српске војске са југа, па је 1. марта издао
проглас о почетку устанка - то је учинио кад је и сам дошао у ослобођену
Куршумлију у којој је 28. фебруара Војиновић озваничио устанак.
Уместо генерал-мајора Кутинчева, на место генералног гувернера
Војно инспекцијске области Мораве постављен је пуковник Александар
Протогеров. Бугарске трупе су 8. марта извршиле испад из Ниша, Лесковца
и Приштине, док је аустроугарска војска напала 13. марта. Пећанац се
под бугарским притиском морао склонити у Прокупље, где је издао наредбе
за обуставу отпора и повлачење. Сасвим супротно, Војиновић је приликом
сукоба са аустроугарским јединицама викао саборцима да не одустају „по
цену свог живота” и захтевао од њих борбу до краја, водећи их у победи
код Блаца 14. марта. Истог дана бугарске снаге заузимају Прокупље, а два
дана касније аустроугарске Куршумлију. Аустро-Угарска 24. марта,
односно Бугарска 25. марта проглашавају слом устанка. Топлички
устанак упамћен је као једини устанак против окупатора у историји Првог
светског рата.
Окупатор је убрзо прокламовао амнестију. Позвао је преостале
устанике на предају, а онај ко се преда неће бити погубљен него само
120
интерниран. Нико од виђенијих четовођа нити војвода није се предао,
иако је ситуација сада била веома тешка; становништво је полако
отказивало подршку четама, честе су биле узајамне свађе, нарочито између
Војиновића и Пећанца. Отпор, међутим, није био скршен. Велики број
четничких вођа је почело да отказује послушност Војиновићу, а Пећанац је
сматрао да Војиновића треба убити због непослушности. Пећанац је поново
био активан. Окупио је борце и 13. маја извшио напад на железничку
станицу у Ристовцу, а 15. маја је напао и спалио Босиљград. Од лета 1917.
године Бугари, а од јесени и Аустро-Угари, почели су да употребљавају
противчете које су, користећи готово исту тактику као устаничке чете,
имале задатак да прате и униште непријатеља. Планирало се да се борбе
пренесу северно од Западне Мораве и источно од Велике Мораве.
У ЦГ је окупатор покушавао придобити угледне личности. Клам-
Мартиниц у септембру 1917. ослобађа сердар Јанка Вукотића јер зна да је
он против комитских акција, али он остаје пасиван. Радомир Вешовић
прихватио је на Нову 1918. да се преда окупатору - морао је да агитује за
обуставу акција чета - пошто то није дало резултат интерниран је у околину
Граца.
Војиновић и Пећанац покушали су ступити у везу са српском
Врховном командом. Успеха је имао Војиновић. Његово писмо, које је на
Солунски фронт донела група добровољаца (у једном моменту су се
поделили у две групе - једна где су били поп Димитријевић и Александар
Пипер је упала у бугарску заседу, а друга је обавила задатак) септембра
1917. године, садржало је кратак извештај о току устанка и позив у помоћ.
Одговор Врховне команде био је да се акције обуставе, како би се спречило
страдање невиног становништва. Капетан II класе Јован Илић одређен је
да ступи у везу са Војиновићем и Пећанцем, распусти постојеће чете или
их сведе на минимум и преузме контролу на терену, а све у циљу
спречавања дизања општег устанка. Команда је у октобру 1917. године
авионом послала капетана Јована Илића и пилота-наредника Синишу
Стефановића. По слетању ухватили су их Бугари, тако да нису успели да
изврше задатак.
Криза отпора довела је до масовних предаја окупатору, нарочито од
септембра 1917. године. Борбе су и даље вођење у Топлици, Власотинцима
и код Пирота. Тошко Влаховић гине код Куршумлије 2. новембра 1917.
Пећанац се крајем 1917. године пребацио на аустроугарску окупациону
зону и притајио у округу Крушевац. У марту 1918. године поново је
деловао у бугарској зони, а у августу прелази у Санџак. Војиновић је тешко
рањен у ногу у октобру 1917. године, када је упао у заседу на месту
Ливадице. Тада је успео да се извуче, али је 23. децембра исте године
погинуо код села Гргура - по традицији није желео да жив падне у руке
непријатељу па се убио. У јулу 1918. код Јухора гине Живојин Павловић.
Од лета интензивније делују чете у ЦГ - нарочито око Никшића и у
херцеговачком подручју.
***

121
После обрачуна са Црном руком регент се више окреће војним питањима
док целокупну политику преузима Пашић. Народна скупштина није
заседала од 22.10.1916. до 25.2.1918. што је Пашићу одговарало да
наметне свој утицај.
На фронту се радило на прикупљању добровољаца. 25.11.1916. склопљен је
договор српске, британске и француске команде о прикупљању
југословенских добровољаца из Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Из
тих крајева је на Солунски фронт стигло око 4.200 добровољаца, већином
Срба.
У Италији је било чак 50.000 заробљених Југословена, али је италијанска
влада омела настојања да се међу њима прикупе добровољци. Само 260
људи је стигло на Солунски фронт.
Јануара 1916. српска влада нотом од Русије тражи дозволу за прикупљање
добровољаца из редова заробљених ау војника. У Одеси је постојао центар
за прикупљање добровољаца. Убрзо је настао 1. пук српског добровољачког
одреда који је прерастао у 1. српску добровољачку дивизију под
пуковником Стеваном Хаџићем. Број добровољаца је са око 9.700 растао
до 18.000. Са уласком Румуније у рат чланови 1.СДД су у саставу руске
војске слати против Бугара у подручју Добруџе где су имали велике губитке
(8.000). У Међувремену је формирана још једна дивизија јула 1916. под
називом Срспки добровољачки корпус у Русији (генерал Михаило
Живковић). Потом је у Одеси формирана 2. српска добровољачка дивизија.
Постојала је идеја да се СДКуР перко Ђердапа пребаци у Србију али се од
тога одустало, вероватно јер су четничке одреде који би били у позадини
фронта и веза са СДКуР предводили чланови организације Ујдињење или
смрт са којом се тада спремао обрачун.
На СДКуР је утицала руска револуција која је унела сумње и
преиспитивања. Поред тога деловале су и присталице Монархије којих је
исто било међу заробљенима (па и добровољцима). Проблем је и сам назив
Српски добровољачки корпус. У том смислу је српска влада 6.4.1917.
предлагала промену назива у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и
Словенаца. Пашић је настојао избећи одредбу југословенски правдајући се
да тај термин обухвата и Бугаре, а са друге стране настоји задржати
српску посебност. Други су пак критиковали избегавање југословенског
имена јер су мислили да су у идеји југословенства дошли.
У другој половини лета 1917. донета је одлука да се 1. српска добровољачка
дивизија упути на румунски фронт, а 2.СДД да се евакуише преко
Архангелска (20-21.9.1917.). Временом је и 1.СДД упућена у Архангелск
(13.11.1917.) и пребачена на Солунски фронт. Око 5.000 људи 2. бригаде
затекла је октобарска револуција. Зато се они евакуишу преко Сибира и
источне луке Дајрена да би се ту укрцали на бродове 23.2.1918. и
опловивши Азију стигли до солунског фронта. Први добровољци су на
фронт стизали првих месеци 1918.
После реорганизација српске војске на солунском фронту расформирана је
Вардарска дивизија која је постала Вардарска бригада (остатак ослабљене

122
Вардарске дивизије, већином од Македонаца), а основана је Југословенска
дивизија (10.000) која је ушла у састав Степановићеве 2СА.
Међу Југословенима који су остали у Русији јачала је револуционарна
струја:
 лист Револуција: вјесник југословенске комунистичке групе при руској
комунистичкој странци
 у лето 1917. постојао је Српски ударни батаљон који је постао
Југословенски ударни батаљон (Југословенски револуционарни одред)
потпуковника Војислава Гојковића
 различити комитети временом оснивају Југословенски
револуционарни савез
 У револуцији многи су учествовали као црвеноармејци: Урош Чонкић,
Александар Срб, Максим Чанак, Алекса Дундић...
***
У Хрватској и Славонији Старчевићева Хрватска странка права јесте за
југословенство али у оквиру Монархије - тријалистичка основа. Иако је то у
почетку било у складу са схватањем Беча (словенски елемент насупрот
мађарском), временом све ово бива против интереса Беча.
Јачале су и везе хрватских и словеначких политичара, посебно у време
доласка Карла I на престо:
 словеначки клериканци Јанез Крек и Антон Корошец
 словеначки либерали Грегор Жерјав, Алберт Крамер, Отокар Рибарж
и Владимир Равникар
 старчевићевци Драгутин племенити Хрвој и Анте Павелић
 Јосип Смодлака, Мелко Чингрија, Душан Баљак и Божо Вукотић
после амнестије од стране Карла I
Сви они 29.5.1917. састављају Југословенски клуб и сутрадан 30.5. у
аустријском парламентуобзнањују да ће радити на уједињењу делова
Монархије у којима живе Срби, Хрвати и Словенци у државно тело под
жезлом хабзбзршко-лотариншке династије. Хрвати, Словенци и Срби
сматрани су једним народом са три имена и словенском браћом. Била је то
Мајска декларација.
Хрватско-српска коалиција прихватила је становишта Мајске декларације,
али се држала опортунистички: пре је у вези са мађарским вођством (које
жели припојити Далмацију и БиХ свом делу и које је штитило Србе) у рвењу
са аустријским утицајем + Х-СК настоји да не компромитује спољну
политику званичне Србије знајући да аустријски кругови прижељкују
тријализам само због властитих интереса.
Међутим, јула 1917. чланови Х-СК Срђан Будисављевић и Валеријан
Прибићевић изјављују да се слажу са Мајском декларацијом, осим у тачки
да се уједињење изврши под хабзбуршко-лотариншком династијом,
односно излазе са захтевом за независном сувереном државом. Лист Глас
Срба, Хрвата и Словенаца.
***

123
Знамо да је Југословенски одбор (ЈО) било тело финансирано од стране
српске владе: 1916. 520.000, 1917. 1,2 милиона. 1918. 1,5 милиона динара.
Мађутим, како је рат одмицао његов развој је све више одговарао идејама
права народа на самоопредељење, те је А. Трумбић све више истицао право
ЈО на осамостаљење од српске владе. На њега су у Енглеској утицали
Роберт Ситон-Вотсон и Хенри Викем Стид. ЈО одбору помажу и прилози
југословенских исељеника у САД. О сложености прилика и тежњи ЈО ка
самосталности говори и жеља за оснивањем властите оружане снаге,
Југоловенске легије, марта 1917.
Улазак САД у рат и гласине да би Италија и Бугарска можда склопиле
сепаратни мир у замену за неке територије будуће југословенске државе
указали су на потребу да се истакне још више жеља за уједињењем и тежња
за властитим унутрашњим уређењем нове државе. У том смислу је одржан
састанак на Крфу 15.6.-27.7.1917:
 састанак је обележила криза владе - поменута оставка министара
Давидовића, Драшковића и Маринковића због Солунског процеса.
 преговарачке стране су биле:
o српска влада: Пашић + Андра Николић као председник народне
скупштине
o опозициони посланици
o ЈО: Анте Трумбић, Хинко Хинковић, Богумил Вошњак, Душан
Васиљевић, Франко Поточњак, Динко Тринајстић.
Резултат састанка је Крфска декларација коју су 20.7.1917. потписали
Пашић и Трумбић - документ о унутрашњем уређењу будуће државе:
 име државе је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
 уставна, демократска и парламентарна монархија
 један грб, једна застава и једна круна - комбинација амблема
племена троименог народа
 поптуна равноправност три народа
 равноправност ћирилице и латинице, православне, католичке и
мухамеданске вероисповести
Тескт Декларације је прослеђен остатку ЈО у емиграцији, Црногорском
одбору за народно уједињење који су га прихватили. Краљ Никола га није
прихватио.
***
Изласком Русије и уласком САД у рат и објављивањем вб-сад ратног
програма почетком 1918. изнето је становиште о одржању АУ. На то су
ојачале аустријске присталице у Србији. Постојала је идеја да се сазове
посебна уставотворна скупштина која би свргнула Петра I и владу на
Крфу, образовала нову аустрофилску владу и склопила сепаратни мир са
АУ. Ову групу аустрофилских политичара чинили су Јован Б. Јовановић,
Милутин Чекић, Вукашин Петровић... АУ је била обазрива јер је знала да
ови људи немају углед и подршку народа. Постојала је идеја да умањена
Србија (Бугарској би препустила Македонију) ступи у савез са АУ.

124
Варијације плана предвиђале су и сједињење са ЦГ под Николом I
Петровићем.
Од раније је у ЦГ постојала аустрофилска група под књазом Мирком и
Јованом Пламенцом. Мирка је гроф Отокар Чернин покушавао придобити
док је овај био на лечењу у Бечу лагавши га да је Србија нудила АУ
сепаратни мир у замену за уједињење са Црном Гором. Чернин је блефирао
да би АУ ову понуду прихватила, сем уколико ЦГ сама не потпише
сепаратни мир. Смицалица није супела, а књаз Мирко је марта 1918. умро.
Свакако је подршка њему у народу била премала да би ишта успело.
***
На сазиву народне скупштине 25.2.1918. на Крфу Пашић је понудио
стварање коалиционе владе, с тим што би он остао председник, а
старорадикали доминантни. Државна опозиција је управо хтела сменити
Пашића те је он 27.2. дао оставку. Међутим, опозиција је била преслаба, а
регент је опет подржао Пашића → 27.3. Пашић обнавља претходну владу
са дотадашњим министрима. Скупштина је распуштена у јуну.
Пашић је имао неистомишљенике у емиграцији. Цвијићу је сметало
Пашићево схватање српског троименог народа. Љуба Стојановић био је за
федеративну републику (Уједињена Југословенска Држава).
Социјалдемократе су биле за балканску федерацију.
Разматране су границе нове државе:
 2.2.1917. послата је нота српским дипломатским представницима
која је била тајна савезницима и садржала је максималне
територијалне захтеве
 службени Меморандум савезницима са минимумом захтева предочен
је 31.3.1918.
У начелу, питање граница ка Румунији, Бугарској и Албанији и
питање уједињења са ЦГ су питања која Србија има да реши са тим
земљама као својим суседима.
***
Уместо Сараја команду савезничке војске на Солунском фронту преузео је
генерал Франше д'Епере. Од јуна 1918. године начелник Врховне команде
српске војске постао је војвода Живојин Мишић. Војска је сада подељена у
две армије, Прву на челу са генералом Петром Бојовићем и Другу на челу
са војводом Степом Степановићем, и укупно је, укључујући и
добровољачке трупе, бројала 150 хиљада људи. Савезничком офанзивом 14.
сптембра 1918. године започео је пробој Солунског фронта - 628.000
савезника против 626.000 непријатељских војника. Сутрадан је у јуриш
кренула српска Друга армија. Петар Бојовић је крајем септембра
унапређен у чин војводе због успеха на фронту. Скопље је ослобођено већ
24. септембра, а потом је 28. септембра Бугарска приморана на
капитулацију. Судбина Немачке и Аустро-Угарске зависила је сада од
надирања савезника са југа. У наредби команданта немачке 11. армије
стајало је да ће, у случају слома одбране, Срби угрозити границе Аустро-
Угарске и да се у Србији брани опстанак Немачког Рајха. Врање је

125
ослобођено 1. октобра, Ниш 11. октобра, а до краја месеца Крушевац,
Чачак, Крагујевац и Пожаревац. Коначно, 1. новембра српски војник ушао
је у Београд.
Српска војска се овде није зауставила. После наредбе д'Епереа да
неке српске јединице пређу Саву и Дунав због значаја ступања савезника
на аустроугарску територију, 3. и 4. новембра извршено је пребацивање
српске војске. До краја новембра војска је ушла у Темишвар, а потом
успоставила линију дуж реке Мориш, северно од Суботице и Баје. На позив
Народног вијећа из Босне и Херцеговине, Степановићева Друга армија 6.
новембра улази у Сарајево. У међувремену, царства су нестајала. Турска је
капитулирала 30. октобра, Аустро-Угарска 3. новембра, и најзад Немачка
11. новембра.
Рат је био решен, али не и судбина српске државе. Још Нишком
декларацијом 7. децембра 1914. године ратни циљ Србије заснован је на
нужности уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Догађаји који су уследили
били су управо испуњење тог циља. Иако је преговорима у Женеви, који су
почели 6. новембра 1918. године, доведен у питање југословенски програм
Србије, пре свега одредбе Крфске декларације из 1917. године о уређењу
будуће државе, она је ипак формирана око Краљевине Србије. Велика
народна скупштина у Новом Саду је 25. новембра 1918. изгласала
уједињење Срема, Баната и Бачке Краљевини Србији. Сутрадан је Велика
народна скупштина у Подгорици збацила династију Петровић и одлучила
да се уједини са Србијом. Хрватски сабор је 29.10.1918. раскинуо
државноправне везе са АУ и прогласило Државу Словенаца, Хрвата и Срба.
Народно Вијеће Словенаца, Хрвата и Срба је упутило делегацију у Београд
ради прикључења аустроугарских територија у једну државу. Регент
Александар Карађорђевић је у Београду 1. децембра 1918. године
прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца (247.500 км2,
око 12 милиона становника).
Нову државу јепрва признала Норвешка 26.1.1919. па Грчка,
Швајцарска, САД... 1.6. ВБ, 5.6. Француска, потписивањем уговора у
Версају 28.6.1919. Немачка, Аустрија у Сен Жермену 10.9, Бугарска у
Неију 27.11, Мађарска у Тријанону 4.6.1920.

126