Срби у Хабзбуршкој монархији од 1788. до 1914. скрипта

Срби у Хабзбуршкој монархији од 1788. до 1918.
Последњи аустријско-турски рат и српски национални препород 1788-1848.

Аустрија објавила рат Турској 9. феб. 1788. успешним нападом на турксе лађе на Дунаву и
Сави. Након овог препада Коча Анђелковић се одваја од фрајкорског команданта Јована
Брановачког и окупља добровољце са којима организује четовање – Кочина крајина. Извршио је
напад на Пожаревац, протерао Турке из Паланке, четовао јагодинском, крагујевачком и
смедеревском нахијом. Приликом напада на Крагујевац (са 500 бораца) попалио је турске куће.
Контролише пут од Београда према Нишу. У бици код Багрданског теснаца (14. март) однео
победу над Турцима, за шта добија чин капетана од цара Јозефа II. У турском нападу спаљена су
седишта Коче и његовог брата, манастири Јашаница и Раваница, после чега су Кочини одреди
преузети на редовно аустријско снадбевање. Држи положај код Кулича, ускоро престаје његово
самостално четовање и укључен је у одред капетана Брановачког. Кочин одред је доживео пораз у
Берзаску на Дунаву (7. сеп), након чега је он заробљен и набијен на колац.
У северозападној Србији се истиче војевање фрајкора мајора Михаила Михаљевића, значајно
за дизање и одржавање устанка. Ту се истичу и поп Стеван Станимировић и оберкнез Алекса
Ненадовић, којем је обећана победоносна офанзива аустријске војске. Михаљевић се ангажује у
борбама око Шапца (април 1788). После турског продора у Банат Аустријанци се повлаче преко
Саве и остављају Србе, који настављају борбу. Михаљевић јуна 1788. улази у Ваљево, не успева да
освоји Ужице. Аустрија води противречну политику по питању српских емиграција, али већ у
првој години рата на аустријској територији око 100.000 избеглица.
Дуж хрватско-босанске границе делују фрајкори међу којима се посебно истиче Лички, који
јуна 1788. продире до Гламочког поља. Они делују као претходнице или предстраже царске војске,
а током 1790. упадају дубоко у Босну. Ове походе прати емигрирање становништва у хрватску
крајину (око 20.000 Срба). Босански Срби у фрајкоровима нису осигурали официрске чинове, нису
имали ни национални и политички програм. Током примирја (нов. 1788 – јун 1789) Михаљевић
унапређен у чин потпуковника, наставља се турско насиље над београдским становништвом.
Михаљевићев фрајкор прелази Саву 11. сеп. 1789. када је Карађорђе приликом турске заседе
спасио Радича Петровића. Београд капитулира 8. октобра, све више српских избеглица се враћа у
своја огњишта. Са чином пуковника Михаљевић осваја Краљево (21. нов) и Крушевац (јан. 1790).
Током марта 1790. извршио је успешан напад на Алексинац. После смрти цара Јозефа (феб. 1790)
аустријска команда напушта све положаје у Србији сем Шапца, Београда, Смедерева и Оршаве,
после преговора са турском креће опште повлачење из Србије. У марту креће масовно исељење
Срба у Аустрију предвођено архимандритом Стеваном Јовановићем. Србија је препуштена
уништавању, спаљивању и насиљу. Исељавање јењава тек почетком мировног конгреса у
Свиштову (30. дец. 1790). Српски представници поднели су молбу Леополду II да се заузме за
Србе, маја 1791. изнели програм српске аутономије у Турској – да одсеком плаћају порез, имају
свог команданта и судску власт. Миром у Свиштову (4. авг. 1791) Србија је враћена Турцима,
Срби су добили амнестију, онима који су емигрирали у Аустрију признато је поданство. Највећи
апроксимације броја пресељених Срба крећу се до 50.000. На скупу у Београду 2. сеп. 1791.
архимандрита Стевана Јовановића и српских кнезова изнети су захтеви грофу Валису да Срби из
Србије буду пресељени у Срем, Банат и Бачку, где би им биле гарантоване привилегија. Ови
захтеви остали су неиспуњени.
Црквено-народни сабор у Темишвару отворен је 26. августа 1790, неколико дана после
смрти митрополита Мојсија Путника. Митрополит је у преписци и разговору са царем током 1790.
тражио за Србе место на мађарској Дијети, а потом и дозволу за одржавање српског сабора. По
одлуци Лeополда II сабор је био изборно-расправног карактера у присуству царског комесара ген.
Јозефа Шмитфелда.1 Укупан број делегата био је стотину, 2 по појединим питањима су се
1
Командујући генерал Славонске и Банатске границе са седиштем у Варадину
2
25 свештеника, 25 граничара, 25 племића, 25 представника Провинцијала
разликовале две групе посланика, прве две политичке странке угарских Срба. Један од кључних
политичких захтева сводио се на тражење политичко-територијалне аутономије, за шта су Срби
имали подршку Беча. Тражена је посебна, српска аутономна област, потчињена непосредно цару,
ово Војводство формирало би се на подручју Баната који би се отцепио од државне територије
Угарске. На чело Војводства преложен је надвојвода Александар, за митрополита је изабран
Стеван Стратимировић. Беч манипулише овим захтевом, мађарски одговор саджан је у најбитнијој
мери 27. законским чланом из 1790-91. којим је Србима призната „грађанска равноправност“. 3 Од
цара је прихваћен захтев за оснивањем Илирске дворске канцеларије (27. март 1791), што Угарски
сабор дочекује са незадовољством и користи смрт цара Леополда (1. март 1792), те од новог
владара Франца II добија укидање канцеларије на основу 10. законског члана Угарске дијете.
Доношењем 16. законског члана 1791. Леополд је потврдио мађарским сталежима право
коришћења мађарског језика у унутрашњим пословима. Равноправност призната Србима
законским чланцима 27 из 1791. и 10 из 1792. односила се на слободну вероисповест, задужбине,
наставу, стицање поседа, митрополити и епископи су били заступљни на Дијети. Заживљавање
ових права спречавало је католичко племство и мађарске жупаније, или умањавало њихов значак
(нпр. на Дијети 1792. српски епископи нису стављени међу католичке, већ на места иза свих
других посланика).
Културни и просветни живот последње деценије 18. века обележен је деловањем
појединаца. Јован Рајић у Бечу објављује Историју разних словенских народа (1794), Димитрије
Давидовић Историју народа србског (1821). У кругу образованих и просвећених Срба издваја се
Доситеј Обрадовић. Писао је народним језиком, уверен у неопходност политичког ослобођења
Срба као неопходног предуслова даљем напретку народа, заговарао је одвајање културе од цркве и
поједностављење и реформу ћириличне азбуке. Најважнија дела су му Живот и прикљученија
(1783) и Совјети здравог разума (1784). Његов пут наставиле су генерације младих Срба у
Монархији који у духу рационалистичких и просветитељских идеја оснивају удружења попут
Српске владе, Младог јединенија, Друштва учећих се Србаља, Слободе. Либерална омладина
налази савезнике у Словацима попут Људевита Штура у Пожуну и Јана Колара у Пешти.
Питање образовања изнето је и пред Темишварски сабор. Вођени идејом да су школе
институције за очување идентитета народа, а упозоравајући на њихова затварања, отварања
унијатских школа на штету православних, на Сабору су присуствовали сви православни школски
директори. Представници Војне границе су на Сабору тражили да се у сваком пуку отвори
најмање две православне школе које би се финансирале из граничарске касе. У српском елаборату
изражена је брига за очување матерњег језика и ћириличног писма, те питање обавезности његове
употребе у основним школама.
Царско решење о одлукама Сабора донето је 23. априла 1791. Њиме је одлучено да се
православне школе могу подизати у свим местима са православном епархијом, наставни језик у
њима је матерњи, за подизање школа општина би бесплатно давала земљу, омогућене стипендије
православној деци, одобрено оснивање Семинарије и главних народних школа, деца ратних
инвалида и ратна сирочад биће примљана у васпитне домове подигнуте о државном трошку.
Иницијативу за оснивање школа дао је митрополит Стефан Стратимировић, 4 након чега долази
до оснивања Карловачке гимназије. Она се финансирала из Фонда основаног преко колективног
меценства. Врховни Патрон гимназије био је карловачки митрополит. Гимназија почиње са радом
1792. када су отворена прва два разреда. Мада је међу предавачима било и Срба, карактер школи
давали су Словаци. Школа је имала шест разреда, те две класе – граматикалну и хуманитора.
Новина у односу на важећи гимназијалски програм у Монархији биле су природне науке, које су
3
Овим је практично укинут привилегован положај Срба, привилегије су ограничене на црквено-школску аутономију, а
Срби су третирани као верска заједница(несједињених грчког обрада), правно-политичка проблематика враћена је у
оквире рада Угарског сабора
4
Изабран на Темишварском сабору
2
губиле на важности након напуштања школе од стране словачких професора. Највећи део наставе
извођен је на латинском. Од друштвених предмета предавани су општа историја, етика и логика.
Гимназија је уједно била и Реална школа. Написана су Дисциплинарана правила по којима је
одређено понашање гимназијалаца и у школи и ван школе. Ђаци су станивали по приватим
кућама, потом и у Благодејанију, најсиромашнији живели су у самој Гимназији. Иако намењена
претежно образовању Срба гимназија није имала национални карактер, у њој су се школовали и
Хрвати и Мађари.
Други средњошколски центар био је Нови Сад. У њему од 1739. до 1789. постоји
Рождествено-богородична школа, која улази у састав католичке Гимназије пресељене из Суботице
1789. Након што је сведена на нижу четвороразредну гимназију 1794., Срби су преко епископа
бачког Јована Јовановића кренули са оснивањем православне школе уз велики прилог Саве
Вуковића из Беркасова. Власти су одбијајале захтев сматрајући да су прилози без покрића. Након
прилога Саве Вуковића и стварања фонда 1809. српска православна црквена општина улази у спор
око зграде у коју је намеравала да смести школу и која је била у њеном власниптву, међутим у њу
је већ била усељена католичка Гимназија. Сметњу при оснивању школе правиле су и власти, цар
Франц I и Угарска дворска кацеларија сматрале су да би фонд требало искористити за оснивање
Семинарије. На инсистирање митрополита цар 11. децембра 1811. дозвољава оснивање гимназије.
Услед девалвације новца фонд је смањен на четвртину своје вредности, те се тек новим прилозима
грађана обнавља. Цар је потврдио своје Основно писмо и дозволио оснивање гимназије 31. јануара
1816. Тада је гимназији уступљена и зграда, а католичка Гимназија премештена је у зграду
католичке црквене општине. Новосадска гимназија почела је са радом октобра 1816. На захтев
Новосађана преко митрополита Стратимировића цар је 15. октобра 1818. потписао привилегију
којом је Новосадска гимназија стегла право јавности. 5
Било је потребно и основати школу за школовање учитеља и свештеника, борба за оснивање
Семинарије текла је током целе друге половине 18. века. Леополд II прихватио је захтев
Темишварског сабора за оснивањем Семинарије и 13. маја 1791. издао наредбу капетану фон
Струпију да предузме њену градњу у Карловцима. Стратимировић ускоро одустаје од изграње
Семинарије и тражи оснивање клирикалне школе о свом трошку у Карловцима, Карловачка
богословија почела је са радом 1/13. фебруара 1794. Предавачи су били истакнути црквени
великодостојници, често каснији епископи. Ученици су поред предавања морали да присуствују и
богослужењима. Били су претежно из Срема, јужне Бачке и Баната. Породице из удаљених крајева
често нису имала финансијска средства за школовање своје деце. Ови проблеми решени су у
великој мери оснивањем Благоделанија. Овим потезом Стратимировић је омогућио деци из
удаљених крајева да се школују у Богословији. Митрополит је у Благодејаније сваке године давао
новчане прилоге, ускоро су то почели и грађани и црквене општине. Средства овог фонда
употребљавала су се пре свега за исхрану и смештај ученика карловачких школа.
Нова реформа школства требала је што потпуније истиснути јерархију из образовног процеса
по мошљењу двора. У овоме су има помагали и малобројни Срби интелектуалци образовани у
духу јозефинизма, предвођени Урошом Стефаном Несторовићем, врховним школским
инспектором свих православних школа. После негативног извештаја о стању у школама фебруара
1811. упутио је Угарској дворској канцеларији предлог за оснивање три Препарандије (учитељске
школе) у Сентандреји, Араду и Пешти 6 што је прихваћено. Организовани су и нови школски
окрузи. Школску зграду Несторовић је добио лако од српске сентандрејске општине, проблем
финансија је био већи, поготово услед сукоба Несторовића са митрополитом, међутим ово је
решено наредбом двора Стратимировићу да уведе овај тас (скупљање прилога) у цркве. Највећи
проблем био је проналазак професора који је решен током 1812. Унутрашње уређење школе било
је попут сличних немачких школа, директор је био инспектор православних школа, школа је у
5
Право јавности значило је да ученици нису морали приликом уписа на факултете и академије да полажу
квалификационе испите
6
Српска у Сентандреји, румунска у Араду и грчка у Пешти
3
потпуности одвојена од утицаја и надзора Цркве, важан задатак професора било је усађивање
оданости према Монархији и владару у свест ученика, те оспособљавање за учитељски позив.
Отварањем Препарандије свршеним богословима забрањено је да се баве учитељским послом.
Проблем становања ученика решен је отварањем Конвикта новембра 1813. Међутим акутан
проблем недостатка ученика услед удаљености школе од компактне српске етничке целине није
могао бити решен другачије сем пресељењем. Након понуде сомборске општине о издржавању
школе о свом трошку Препарандија је 1816. пресељена у овај град.
Током борбе за обнову српске државе (1804-1813) аустријски срби су настојали да пронађу
најбољи начин како би значајно допринели успешном ратовању против Турске. Сава Текелија
је одржавао разне контакте покушавајући да сагледа могућност покретања устанка између 1798. и
1802. Обраћао се Наполеону и Францу I да се заузму за успостављање илирске краљевине или
велике српске државе. Послао је као поклон у Србију неколико стотина мапа Србије. Епископ
бачки Јован Јовановић снадбео је устанике са прва два топа. Након писања Востани Сербије и
широке дипломатске делатности Доситеј Обрадовић у лето 1807. прелази у Србију са Викентијем
Ракићем и Ароном Јелићем. Лукијан Мушицки одушевљено пише о Совјету, чији секретар постаје
Теодор Филиповић, а саветник Марко Добић. Значајан број учитеља, свештеника и писара прелази
у Србију, прате их и српски официри, те пензионисани фрајкорски капетани. Митрополит
Стратимировић одржавао је везе са устаницима, посебно Протом Матејом и Јаковом Ненадовићем,
и био њихов посредник са бечким двором. У Тицановој буни сремски побуњеници (1807) истакли
су као коначан циљ уједињење са Србијом и обнову српског царства. Пречани подижу и
Крушичку буну (1808) са идејом удруживања Срба и Румуна. Дезертери са Војне границе прелазе
у устаничку Србију. Приликом повлачења српских избеглица помаже се у њиховом смештају и
прихваћању, истичу се Земунци са својим лађама.
Наставак развоја српског интелектуалног живота огледа се у оснивању и деловању
српских читаоница – Ириг (1842), Нови Сад (1844), Сомбор (1845), Велика Кикинда (1845)...
Читаоница у Новом Саду развија широку културно-националну активност доласком Јована Хаџића
на њено чело 1847. Прву позоришну трупу оснива Јоаким Вујић са којом обилази многе градове у
Србији, у панчевачкој српској цркви уведено је хорско певање и основано Музикало друштво
(1839). Српски интелектуалци из Угарске остављају трага и у кнежевини Србији, улога Димитрија
Давидовића и писању Сретењског устава или Јована Хаџића, аутора Грађанског законика.
Матица српска створена је 1825. у Пешти, дванаест година касније Текелијанум. Матица је
основана као књижевно-научно и културно-просветно друштво са циљем културног развоја
српског народа у Монархији. Оснивачка скупштина 16. фебруара 1826. 7 бира Јована Хаџића за
председника Матице. Захваљујући решености Саве Текелије 8 1838. основана је задужбина за
помагање школовања српске омладине – Заведеније или Текелијанум. Управљање овом
задужбином Текелија оставља Матици, тестаментом Текелијанум добија цело његово имање. У
окриљу ових институција стасава млада српска национална елита. У оквиру Текелијанума Теодор
Павловић смешта Штампарију, библиотека у Матици 1838. постаје јавна. Издаје се часопис
Летописи. Преков овог часописа Јован Суботић је пристајањем уз Вука омогућио победу његових
идеја у Матици. Суботић је као цензор српских књига у Пешти одобрио штампање Рата за српски
језик и правопис (Ђ. Даничић) и Новог завета (превод В. Карађића).
У штампи је опоравак српске духовности и културно-просветног полета манифестован
издавањем часописа и листова. Током бечког периода српске штампе то су Сербскије новине које
су излазиле током 1791. и 1792, Славено-сербскија вједомости Стефана Новаковића од 1792. до
1794, Новине сербске Димитрија Давидовића од 1813. до 1822. (одласка Давидовића у српску
службу). У пештанском периоду ту су Сербски народни лист и Сербске народне новине (оба листа
Теодора Павловића), а 1824. покренут је у Будиму часопис Сербска летопис у складу са одредбом
7
Закључено да се као дан оснивања прихвати 14/27. јануар – дан светог Саве. Матица имала светосавске светковине
8
Први доктор правних наука код пречанских Срба, доживотни и почасни председник Матице
4
Матице о издавању новина. Највеће заслуге за овај часопис имали су Јозеф Шафарик, Георгије
Магарашевић и Лукијан Мушицки.
Илирски покрет је у ово време за један део српског народа у Монархији значио оквир у којем
је могуће , прихватањем идеје о језичком и етничком јединству Јужних Словена, целовитије
остварити националне и политичке интересе. Од почетка тридесетих година 19. века извесно је да
се илирским покретом првенствено настоје сузбити мађарске асимилаторске амбиције према
Хрватима. Многи угледни представници српског политичког живота у Монархији учествовали су
у покрету, а одобраван је и од стране уставобранитеља у Србији, где се после одлуке о забрани
употребе илирског имена у Аустрији (1843-45) штампао лист Бранислав. Многи истакнути српски
интелектуалци ипак су задржали негативан став према илирској идеологији, попут Теодора
Павловића, Лукијана Мушицког, Бранка Радичевића, Ђуре Даничића, Вука Караџића, Илије
Гарашанина.
У Хрватској и Славонији до средине 19. века Срби су у великој мери остајали изван
друштвеног и политичког живота. Школовање хрватско-славонских Срба текло је прилично споро
и неуједначено. Национални идентитет у овим подручјима брањен је преко народно-црквених
општина, а пошто се највећа опасност видела у мађаризацији многи Срби су се свесрдно
ангажовали у борби за одбрану права Троједне краљевине. Најзначајнију улогу међу Србима имао
је Анастас Поповић из Загреба, истичу се и Јован Обрадовић из Карловца, Максимилијан Прица... 9
У Далмацији која се од 1815. налазила у саставу Монархије интензивиран је процес
превођења православних Срба у католичанство. Срби се за очување национално-културне
посебности боре кроз деловање школа, задужбина, установа у срединама у којима су бројни. У
северном делу Далмације живело је две трећине српског становништва у овој покрајини. Ово
становништво је било углавном православно, говорило српским језиком. 10 Љубитељ
Просвјешченија – Српско-далматински магазин (1835-73) Божидара Петрановића сматра се
почетним кораком српске националне интеграције у Далмацији. Утицај на профилисање
националног покрета стизао је с једне стране од илирског покрета, а с друге од веза са
војвођанским либерално-демократски оријентисаним Србима. Јаки су утицаји Карловачке
митрополије на далматински простор, посебно до 1873. када је он административно одвојен. У
периоду до 1848. долази до два покушаја наметања уније православним Србима. Ови покушаји су
били претежно неуспешни, а многи од поунијаћених Срба су се вратили у православље.
Дубровник је за национални идентитет далматинских Срба представљао важно упориште, српску
државотворну мисао највише су заступали католички Срби овог града. Вреди истакнути Матију
Бана, дубровачког књижевника и фрањевачког калуђера, који 1844. прелази у Србију и постаје
једна од најповерљивијих личности Илије Гарашанина.
Војна граница у периоду до 1848. није доживела значајне политичке промене. Број граничара
се увећава, од 572.000 становника Граница има око 246.000 Срба. Унифилација граничарског
живота настављена је Основним граничарским законом из 1807. и 1850. Овај закон сматра се
„првим уставом војне границе“ – јасније је уређен положај Срба, дужности и права граничара,
земљишни односи. Суштински је укинут феудални однос граничара према цару, унификује се
граничарски систем јер нема више раздвајања дужности на цивилне и војне послове. Српски
граничари су у политичком аспекту делили мишљење Хрвата, исказујући приврженост
Троједници и прихватајући хрватска народна захтевања.
Српски народ у Мађарској наилази на највећа искушења. Доношењем 4. законског чланка из
1805. прописано је даље јачање мађарског језика паралелним коришћењем мађарског и латинског
од стране Дикете и Угарске дворске кацеларије у званичним документима. Преовладавајуће
расположење Дијете било је усмерено ка општој лингвистичкој мађаризацији, 1811. Дијета доноси
9
Ј. Поповић - председник Прве хрватске штедионице (1846) и њен највећи деоничар, Ј. Обрадовић – учествује у раду
Хрватског и Угарског сабора, М. Прица - интелектуалац
10
У статистикама језик називан и илирским, далматинским, славосрпским, славонским
5
закон којим се званичан карактер даје законима објављеним на мађарском језику, што цар Франц I
одбија да санкционише. Стеван Стратимирович био је на Дијети 1825. међутим није био претерано
активан, те напушта Угарски сабор и одлази на аудијенцију код цара око нерешеног питања
православне цркве. На Дијети 1832. није присуствовао услед поодмаклих година, али су га о
дешавањима обавештавали сомборски посланик Давид Коњовић и будимски епископ Стеван
Станковић. Иако је Дијета распуштена 1812. због неумерених захтева, заседања 1825-27. и 1832-
36. посматрају се као победа мађарског сепаратизма над хабзбуршким централизмом. Сходно томе
мађаризација се одвијала природним и институционалним путем имајући за циљ стварање
национално, политички и етнички мађарске државе. Током 1832. донешени су закони по којим су
државни чиновници морали знати мађарски језик, закони су се објављивали на мађарском, као и
судске пресуде. Језичку дискриминацију српски представници на Дијети 1832. покушали су
решити директно са царем, чије је присуство на Дијети искористио будимски епископ Стефан
Станковић указујући цару на унијаћење православних Темишварске епархије. Притисци су били
видљиви у захтевима Карловачкој митрополији да пређе са славено-сербског на мађарски језик у
вођењу књига и преписке, сходно одлукама Дијете 1832. Ови захтеви жупанија су, суочени са
прећутним отпором, постепено престали и уследило је затишје по овом питању у трајању од 10
година. Након 10 година овај захтев се поново појавио, али овај пут као званичан став Дијете, а не
само појединих жупанија.
Митрополит Стефан Станковић (1837-1841) је према Дијети имао неповерљив став, али је
показао интересовање за њен рад сматрајући је нужним оквиром за евентуално поправљање
политичког положаја народа. Током 1839. одбијао је учешће на Сабору зато што њему и
епископима није осигурано одговарајуће место на њему. Делом на основу његовог предлога Дијета
је 1840. донела закон којим је формално гарантована верска равноправност тако што је одређено
кривично кажњавање у случајевима присилног унијаћења. Током 1840. донесен је и 6. законски
члан којим је од владара тражено даље распростирање мађарског, а врхунац ове активности Дијете
остварен је 2. законским чланом 1844. којим је мађарски постао језик закона, Сабора, Намесничког
већа, Угарске дворске канцеларије, виших судова, наставни језик државних школа. По 3.
законском члану који се односио на следбенике „грчко-источног вероисповеданија“ одређено је да
се српксе богослужбене књиге (матрикуле) пишу на мађарском језику. Питање наставе мађарског
језика изнова је заоштравано у српским срединама током четврте деценије 19. века, против
мађаризације Срби су се највише борили преко штампе (Сербске народне новине Т. Павловић).
Постојале су разлике у српским круговима око самих захтева. Програм конзервативне струје
своје захтеве концентрисао је на црквене проблеме и решавање њихових односа. Либерална струја,
предвођена вуковарским трговцем и књижевником Јустином Михиловићем, тражила је да српско
свештенство не стоји изнад народа и његових потреба, очувае националности видели су
првенствено у језику, постојала је блиска веза са Илирским покретом.
Током Дијете 1843. српски световни посланици се нису посебно истакли, али је остао запажен
митрополит Јосиф Рајачић. У својем говору 16. септембра критиковао је запостављеност Срба у
примању у службе и напредовању, говорио је да су српске привилегије сведене на краљеву
милост, да се закони из 1791. и 1792. крше. У другом говору бавио се стварима кохе су се
директно односиле на положај православаца и питања цркве – одржавање Црквено-народног
сабора, тражење помоћи за образовање, задржавање старог календара. Иако је неколико говорника
у расправи подржало став митрополита није дошло до значајних промена. Притисак мађарских
институција на митрополита појачан је захтевом палатина у Угарског намесничког већа 1847. да
он у преписци са њима користи мађарски, а не латински језик.
Рајачићево приклањање мађарским конзервативцима резултат је његовог уверења да су
њихова гледишта према Србима помирљивија од Кошутове либералне групације. Кошутова
6
иступања11 на Дијети током децембра 1847. потврдила су ово уверење. Долази до осуде Кошута од
стране многих Срба који нису увек били спремни да мађарску политкику осуде као
дискриминаторску. На последњем заседању Дијете пре рата говорили су вршачки епископ Стеван
Поповић, током расправе о вероисповести, и будимски Платон Атанацковић, који је оспоравао
Дијети право уређивања верозаконских ствари. Њихова мишљења саборска већина није узела у
обзир.
Револуција и рат за Српску Војводину 1848-1849.

Силаском канцелара Метерниха са историјске сцене 13. марта 1848. и проглашењем уставних
слобода у Аустрији покренула се пештанска омладина. У Угарској је 15. марта формулисан
национални програм од 12 тачака. Средње мађарско племство било је носилац идеје о мађарском
политичком народу, мада није тежило потпуном раскиду политичких веза са Бечом и није
прихватило поделу земље сељацима. Племство није било спремно да промени идеју о мађарском
политичком народу утврђену одлукама од 1836. до 1848, што је српском социјалном покрету дало
националну и политичку конотацију. Ипак српска омладина у Угарској је једно време живела у
нади могућег српско-мађарског компромиса, заснованог на грађанским правима и слободама, те
национално-политичкој равноправности и економско-социјалној правди. Омладина окупљена око
Текелијанума (Јован Ђорђевић, Јаков Игњатовић, Јован Суботић, Ђорђе Стојаковић, Исидор
Николић) радила је на дефинисању српског националног програма објављеног пред скупштину 17-
19. марта. Национални програм имао је 17 тачака – признавајући мађарску нацију и језик, Срби су
захтевали признање сопствене нације и употребу свог језика, слободу вероисповести, српску
управу над свим црквеним пословима, слобода управе школама и отварање истих, одржавање
Срквено-народног сабора сваке године, овај сабор би се могао директно обраћати владару и
бирати надзорнике школа и црквених фондова, митрополит и епископи би имали достојно место
на Дијети, Срби би били укључени у највише органе власти и судства. Програм је истакао верност
цару и братску љубав Мађарима, требао је бити одштампан и саопштен, владару, палатину и
председнику владе.
Српске жеље су изазвале негативну рецепцију са мађарске стране. Министар Бертлан Семере
рекао је Ј. Суботићу да влада не може подржати српске захтеве, мађарска штампа је писала о
сепаратизму Срба. Митрополит Рајачић се у Бечу састао са представницима хрватског покрета
(Људевит Гај) који предлажу раскидање веза са Мађарима и стављања митрополита на чело
српско-хрватског покрета. У Бечу преовладава мишљење да Срби морају наћи споразум са
Мађарима, Кошут ни не помишља на могућност српске национално-политичке индивидуалности у
Угарској. Либерална омладина све випе подржава хрватску идеју о потпуном раскиду са
Мађарима. Јосип Јелачић је 23. марта именован од двора за бана Троједне краљевине, што је
акламационо одбрено на Великој скупштини Народне странке у Загребу 25. марта. У Срему се
интензивирају немири око његове припадности Троједници или Мађарској, а генерал Храбаковски
је приморан да шаље трупе из Петроварадина како би умирио ситуацију.
Новосадски Срби се окупљају око поручника Ђорђа Стратимировића и на Скупштини 27.
марта прихватају програм Пештанских Срба уз захтев за укључивањем и далматинских Срба.
Захтеве Новосађана на Угарски сабор у Пожуну носе Александар Костић и Ђорђе Стратимировић,
где их Костић на мађарском излаже, Добијају извесна обећања (верска једнакост, употреба језика у
црквеним пословима), али без икаквих гаранција. Костић и Стратимировић 9. априла одлазе на
састанак са Баћањијем (премијер) и Кошутом где било какве разговоре онемогућава идеја о једном
политичком народу у Угарској. После састанка водећи представници српске омладине у Пожуну и
11
Л. Кошут: „Будући да се под речју народ у грађанској држави много више разумева, него само толико, којим ко
језиком говори, овим се ја изјашњавам: да ја нигде и нигда под светом мађарском круном други народ и народност,
осим мађарског припознати нећу.“
7
Пешти одлучују да се врате кућама и упознају Срба са дешавањима. Разговора се о националним,

социјалним и аграрним односима. Делегације из целе Монархије упућују се на састанак у Новом
Саду 19. априла на којем Костић преноси детаље са састанка. Убрзо се окупљени упућују ка
Саборној цркви где узимају матрикуле на мађарском са намером да их спале и упућују се ка
Карловцима. Тамо пред митрополитским двором траже сазивање српске Скупштине, што је
Рајачић приморан да прихвати и заказује је за 1. мај. 12 Рајачић обавештава јерархију да се будући
протоколи воде на црквено-словенском, али спречава даље спаљивање матрикула на Мађарском.
Агитација против мађарске владе и за Српску Војводину чула се на сваком кораку. У Кикинди
Ђорђе Радак позива на поделу земље што доводи до сукоба и са војском након скидања мађарске
заставе. Немири не изостају ни у Бачкој. Тамишки гроф Петар Чарнојевић 26. априла постаје
опуномоћени комесар мађарске владе за гушење побуне, а влада заказује Сабор за 15. мај са
Чарнојевићем као комесаром. Српска омладина приморава митрополита да не пристане на ово и да
се појави на отварању скупштине 1. маја.
Крајем априла и почетком маја 1848. Сремски Карловци били су центар свих дешавања за
пречанске Србе. На Мајској скупштини (1/13. маја) било је 175 делегата, говор на отварању
држао је митрополит истичући да Срби треба да одбране дата и врате отета верска права. Након
њега говоре протосинђели Сергије Каћански (о обнови патријаршијског достојанства) и Никанор
Грујић (о српским привилегијама), а атмосфера доживљава врхунац романтичарског заноса.
Митрополит је извикан за српског патријарха, а Стеван Шипљикац из Огулинске регименте за
војводу. Сутрадан, у недељу скупштина није заседала, остатак најважнијих одлука донесен је 3/15.
маја. Закључци Мајске скупштине били су да је српски народ политички слободан под
аустријским Домом и угарском круном, проглашена је Српска Војводина која ступа на темељу
равноправности у политички савез са Троједном Краљевином, створен је народни одбор као
извршно тело Скупштине, одређена је делегација за Свесловенски конгрес у Прагу, одбачен је
сабор заказан од стране мађарске владе. Одлуке су углавном прихватане једноставно, али било је и
опречних мишљења.13
После Мајске скупштине мађарска влада креће са праћењем свих српских акција. Ген.
Храбовски извештава да је на сабору склопљена завера Срба из Монархије и Турске, комесар
Чарнојевић од Рајачића тражи признавање званичне мађарске владе и одбацивање одлука донетих
на сабору. Царском одлуком 7. маја сва војска на територији Мађарске и Војне границе подређена
је мађарској влади. Комесар покушава да смири незадовољство граничара разговорима, али му то
не полази за руком и у узаврелој атмосфери се повлачи у Петроварадин и смењује новосадског
градоначелника А. Костића. Након скупштине патријарх Рајачић се упутио у Инсбрук, где се
повукао царски двор, како би изнео тамо усвојене закључке. Примљен је код цара Фердинанда уз
присуство Естерхазија. Срби нису добили пуноправно признање као народ, већ само као грчко-
несједињени. Овакав однос двора према Србима треба посматрати у оквиру политике Хабзбурга
према Мађарима током револуције 1848/49. Пречански Срби су овим усмерени на јединство и
сарадњу са војним и цивилним представницима хрватског националног покрета. Делегација је
послата и код ген. Радецког како би пустио пуковника Шупљикца и упутио га на територију
Српске Војводине. Шупљикац са своје стране јесте прихватио достојанство војводе, али уколико
га призна цар лично, што је одбијено 21. јуна. Са мађарске стране министар Јозеф Етвеш 3. јуна је
прогласио незаконитим избор војводе и патријарха. Мађарска национална гарда почела је ускоро
да упада у српска села.
Ђорђе Стратимировић, који је у одсуству Рајачића изабран за председника Главног одбора,
почео је да ради на српском питању. Организује мрежу окружних одбора, учвршћује везе са
кнежевином Србијом, позива граничаре да пређу на српску страну. Радило се и на јачању сарадње
12
Држи се законске процедуре и обавештава министра Јозефа Етвеша о одлуци о одржавању Велике народне скупштине
13
Јаша Игњатовић сматрао да се треба окренути обнови Душановог царства и да се избегне сукоб са Мађаримиа, Јован
Хаџић сумњао у слабост савеза са Хрватима
8
са Хрватима, те је склопљен и савез Троједне краљевине и Српске Војводине. Овај савез се ускоро
показао као мањкав. Није формално прихваћен на сабору у Загребу 12. јуна, а проблем Срема се
све више интензивирао. У току расправе о хрватско-српским односима током јуна 1848. начелна
предусретљивост хрватске стране показала се као недовољна. Хрватски конзервативци и либерали
су подредили свој рад циљевима хрватске државности, а левица није могла у одлучујућој мери да
утиче на вођење политике. Полако се показује да хрватске и српске националне идеје у Монархији
нису толико сагласне и компактабилне, долази до све већег неповерења, отпора и одбијања. У вези
деловања далматинских Срба треба споменути национални програм од 10 тачака дубровачких
Срба предвођених протом Георгијем Николајевићем. Овај програм формулисан 18/30. априла
захтевао је слободу вере, плаћање свештеника и учитеља из државне касе, могућност напредовања
у служби, стварање конзисторије. На захтеве двор није реаговао, мада су далматински Срби
наставили са борбом за национална и верска права (слање представке грофу Стадиону о унијаћењу
окт. 1848, захтев за враћањем епископије у Задар из Шибеника). На далматинске Србе вршен је
континуиран притисак у смеру присаједињења Далмације Хрватској, мада су Дубровчани и
Бокељи остали противни томе. Хрватски бан Јелачић 2. децембра 1848. именован је намесником
Далмације.
Почетак јуна 1848. на простору јужне Угарске одликовала је запаљива атмосфера, пожар је
плануо акцијом ген. Храбовског који 12. јуна шаље војску на Сремске Карловце. Жестоке
целодневне борбе против Срба под командом Стратимировића завршене су неуспехом Храбовског
пред Карловцима и примирјем до повратка патријарха из Инсбрука. Овај успех јача самопоуздање
код пречанских Срба. Ускоро се цела Шајкашка флотила нашла на страни српског покрета, све
већи део трупа се окупљао око титела који је био кључ одбране. До 15-16. јула цела Сремска војна
граница била је на страни покрета, док је највећа опасност претила у Банату у којем је мађарска
влада окретала несрпске народности против Срба. Ђорђе Стратимировић реагује на ово прогласом
24. јула којим се укидају стари управни органи и уводе нови, те да свака народност има право
употребе сопственог језика. Ово доводи до смене старе власти широм Српске Војводине до краја
јула.
Супротно деловању српског покрета држава је радила на пацификацији стања. Цар 16. јуна
шаље захтев граничарима да се врате законитом поретку, а 24. јуна потписано је десестодневно
примирје. Репресалије над Србима у Новом Саду и околини од стране царске војске убрзо су
довеле до нових ратних сукоба. Док је мађарска јавност снажном анти-српском реториком
припремана за даље сукобе, на положај комесара уместо Петра Чарнојевића долази Мора
Сенткираљи. Донекле и приморани да се обрате за помоћ кнежевини Србији пречани је и добијају.
Илија Гарашанин задужује Стевана Петровића Книћанина и Стефана Стефановића Тенку да се
активније ангажују у Српској Војводини. На молбу Стратимировића Книћанин ће 5. августа прећи
у Банат са добровољцима.
У Бачкој су почетком јула Срби у својим рукама имали Шајкашку са Сентомашем и положаје
на Римским шанчевима. Напад мађарских хусара почео је 11. јула када је пред Вршцем поражена
српска војска. Следећи на реду је био Сентомаш код кога су хусари натерани на повлачењем од
стране Теодора Боснића 14. јула. Упркос добрим одбранама код Чуруга и Турије мађарске снаге се
ускоро окрећу репресалијама над цивилним становништвом у Ади, Молу, Фелдвару. У намери да
стигне до Великокикиндског дистрикта и појача одбрану границе пуковник Јован Дракулић је у
бици код Ечке победио генерала Киша 15. јула. Крајем јула српска војска заузима Качарево,
Дебељачу, Падину, Јабуку. Наређен је нови напад Мађара на Сентомаш (прозван Срборан) који је
18. августа са 25.000 војника и 40 топова напао генерал Бертхолд. Истовремено су са око 10.000
војника нападнути Турија и Фелдвар. Српску војску код Србобрана лично је водио Ђорђе
Стратимировић са командантима Петром Бригом, Теодором Босниће, Дамјаном Давидовцем, док
је Турију бранио Зарија Јовановић Чича. Након дводневне битке против двоструко јачег
непријатеља мађарска војска је одбијена, а Срби су добили подстрек да наставе упорну борбу.
Борбе око Беле Цркве у Банату кулминирале су 19. августа када је Книћанин са добровољцима
9
успео на кратко да уђе у град, међутим Бломберг га је са коњицом ускоро натерао на повлачење.
Други напад на Белу Цркву 24. августа завршен је неуспехом. У граду долази до освета над
цивилима, 72 Србина су убијена, а неколико децетина их је отерано на судове. Од других
репресалија, које су у великој мери започеле током јула издвајају се и поступци мађарске војске
приликом борби око Футога.
Генерал Киш је са надмоћним снагама (12.000 > 4.000) уништио српски војни логор код
Перлеза 2. септембра и протерао Јована Дракулића. Приликом напада Киша на положаје код
Томашевца Книћанин се успешно брани. У Будиму је одлучено да се свим снагама нападне
Србобран и лично је министар војни Лазар Месарош кренуо са трупама ка српским положајима.
Битка је започела 21. септембра и трајала је све док Михаило Јовановић са 3.000 коњаника није
угрозио бок мађарске војске. Крајем септембра Срби су чврсто држали Бачку, а Мађари Банат.
Тада се пронео и глас да је цар објавио рат Мађарима и да стиже војвода Шупљикац.
У српском покрету унутрашње стање је све више сукобљавало младог Стратимировића и
старог Рајачића. Аустријски конзул у Београду Фердинанд Мајерхофер имао је задатак стварања
сукоба између ова два човека. Сем тога он је крајем јула у Земуну предочио патријарху да цар неће
још дуго бити у савезу са Мађарима. И српско-хрватски односи су се све више затезали и поред
покушаја Гаја, Јелачића и Рајачића да смире ситуацију и усмере се ка рату са Мађарима. Упркос
томе што се популарност Стратимировића налазила на свом врхунцу почетком јесени 1848. имао
је противнике и у старим граничарским огицирима (Бига, Чича, Боснић) који су га сматрали
превеликим аустрофобом и плашили се могућег измирења са Мађарима. Рајачић започиње
отворену агитацију против Стратимировића, добија 31. јула од Одбора звање врховног
управитеља, а после неуспеха код Бечкерека смењује Стратимировића, позива га у Карловце и на
његово мест оставља Мајерхофера. Стратимировић има подршку војске те одбија ово и одлази код
Книћанина у логор. Ипак пресудном ће се показати подршка Београда Рајачићу и писање цара
крајем августа у којем говори да подржава праведне захтеве Срба. Од 7. до 19. септембра у
Карловцима је одржана скупштина на коју долази и Шупљикац, међутим тамо предаје ингеренције
патријарху пошто није потврђен. Стратимировић је послат у Беч као члан депутације за потврду
српских захтева. Крајем септембра патријарх користи Стратимировићево одсуство и напада га у
посланици, што овај одбацује прогласом.
Упркос политичким сукобима ратно стање је било далеко од решеног. Генерали Имре
Благојевић (Петроварадин) и Стеван Јовић (Осијек) остали су на страни Мађара и били велика
опасност за покрет. Напади Благојевића на положаје на Буковцу и Каменици наносе велике
губитке Србима, 30. новембра је изведен муњевит напад на Сириг који је заустављен
противофанзивом из Срборана. Главне битке су се одигравале у Банату, циљ напада српске војске
били су Велика Кикинда и Велики Бечкерек. После великих борби Бечкерек је заузет 13. октобра,
али Кикинда испред које је положаје бранио генерал Јован Дамјанић била је неосвојива за Србе.
Војвода Шупљикац је ускоро започео са процесом кооперације српских и аустријских снага чиме
настаје српско-аустријски корпус.14 Средина новембра протиче у одбранама Книћанина од
покушаја Дамјанића до освони положај код Томашевца. Овде Книћанин постиже своју највећу
ратну победу, али су Срби ипак морали да напусте Томашевац након месец дана. Уз све то 27.
децембра током обиласка трупа у Панчеву умире војвода Стеван Шупљикац.
Приликом потреса на двору и у држави долази до доласка новог цара и победе војне опције на
челу са ген. Виндишгрецом. Мађарска револуција постаје крајње штетна, а српски захтеви у
комбинаторици двора добијају на значају. Сходно томе цар 15. децембра потврђује захтеве
Мајске скупштине, као и војводу и патријарха. При овим одлукама су лукаво заобиђене границе и
опсег Српске Војводине. Након повратка из Беча Стратимировић започиње иницијативу за
сазивањем скупштине на којој би се бирао нови војвода. Патријарх предаје команду над трупама
14
Српски војвода, као официр старог кова, суштински је штитио интересе царске идеје очувања феудалне монархије.
Национална револуција пречанских Срба морала је да уступи место очувању поретка Дома Аустрије
10
Мајерхоферу, па ген. Кузману Теодоровићу, на шта га одбор под Стратимировићем напада за

аутократију и поразе. Ипак војска у рукама царских официра значила је да одбори губе на значају,
а после седнице Главног одбора у Темишвару 9-10. феб. 1849. сва власт прелази у руке патријарха.
Почетком године настављене су и војне операције, 2. јануара 1849. Книћанин је успео да
одбрани Панчево од напада Ернеа Киша. Тада се отворила прилика за српску офанзиву – 16.
јануара заузет је Велики Бечкерек, 19. Вршац, 21. Бела Црква и Стари Бечеј, 28. кула, 12. фебруара
Сомбор. Уз ова освајања текла је и обнова немачке власти под патронатом ген. Ђуре Рукавине.
Српска револуција претрпела је неуспех. Јединице постају део јужног корпуса царске војске.
Коначан ударац српском покрету задат је Октроисаним уставом 4. марта 1849. Приликом поделе
угарске на 7 војних округа 2. априла Војводина је станљена под команду Мајерхофера као
намесника и патријарха као царског комесара. После пораза царске војске и Виндишгреца од
Мађара ген. Перцел кренуо је на Србобран. Мађарска офанзива кренула је 22. марта, пбрзо падају
Сириг, Сомбор, Сента, Врбас, Бечеј. Најболнији је био пад Србобрана који 3. априла заузима
Перцел, потом и Надаљ и Турију уз незапамћени погром и убиство 4-5.000 цивила.
Стратимировић је враћен у команду, али прекасно. Заједно са Миливојем Петровићем
Блазнавцем 12. априла на Тителској висоравни сударају се са Перцеловим снагама и после
дводневних борби их заустављају. Јован Стефановић успева да спасе Вилово. Блазнавац и
Стратимировић туку Перцела и на Римским шанчевима, Стратимировић 6. маја одбија Хусаре код
Каћа и Будисаве, после чега је по војној заповести пребачен у штаб бана Јелачића. Книћанин у
више наврата брани Тителску висораван од Перцелових одреда 24-26. маја, 1. и 7. јуна, 26. јула.
Јелачић са друге стране није успео да понови ове војне успехе. У великој мери услед његове
несмотрености Нови Сад је бомбардован од стране Мађара (ген. Ерне Киш) са Петроварадинске
тврђаве 12. јуна 1849. и скоро сравњен са земљом. Од овог бомбардовања Нови Сад се опорављао
наредне две деценије, после рата био је суочен и са мађаризацијом. У Банату је генерал
Теодоровић доживљавао огромне поразе. Без борби је напустио Бечкерек (29. априла) и Вршац (3.
маја). Почетком маја се цео Срем дигао против Мајерхофера и патријарха, тражи се обнова
народне власти. Рајачић је разрешен дужности 11. јула, царска влада је била незадовољна његовом
немогућношћу да угуши покрете међу Србима. Грађанска и војна управа у Српској Војводини
дошла је у руке Јелачића. Патријарх је у Бечу био више утамничен него слободан. После пораза
код Темишвара 9. августа Кошут је абдицирао и предао власт ген. Гергиеу. Код Вилагоша је 13.
августа капитулирала мађарска војска, мада су појединачне борбе трајале још неко време. Долази
до репресалија над вођама револуције, убијено је 13 мађарских генерала, на смрт осуђено још 110
лица. Мађарска је подељена на 5 окрупа на чијем челу се налазио ген. Хајнау.
Спрска депутација је покушавала да обнови некакав политички статус, али је министар
Александар Бах сматрао да треба обнављати политику централизма. Програму српске политичке
аутономије нису помогле ни инсистирања Хрвата о придруживању Српске Војводине Троједној
краљевини. Царским Декретом од 18. новембра 1849. створена је уставна Монархија, а са њом и
нова област централизоване и феудалне Хабзбуршке монархије под називом Војводство Србија и
Тамишки Банат.
Војводство Србија и пречански Срби у време Баховог апсолутизма 1849-1860.

Пораз мађарске револуције у Монархији означио је увођење апсолутистичког,
непарламентарног система који је за све народе у монархији значио изостанак бројних грађанских
права и слобода, строге законе о штампи, јачање стега централизма и германизацију. У периоду
министровања Александра Баха Аустријско царство је први и последњи пут постало унитарна
држава. Позитивна тековина револуција из 1848/49. била је потврђено укидање феудализма
царским патентима из 1853. и 1857. За српски народ овај период одликовао се постојањем
Војводства Србија и Тамишки Банат са седиштем у Темишвару. Срем је подељен између
11
Хрватске и Војводства тако што је Војводству припао Румски и Илочки срез, Војна граница остала
је ван истог. Крајеви насељени претежно српским становништвом: Срем, Бачка, Торонталска и
Тамишка жупанија заокружени су у посебан округ под називом Војводство Србија. Титулу војводе
је носио цар, а барон Фердинанд Мајерхофер фон Гринбил титулу вицевојводе. У овој круновини
Срби су били мањина према другим несрпским народима, а по политичком положају Срба и
границама ово Војводство се значајно разликовало од револуционарне српске Војводине.
Постојало је више разлога иза стварања оваквог Војводства – жеље да се казне Мађари, да се угоди
Русији, да се донекле изађе у сусрет српском становништву, али и да се не наноси штета немачком
становништву.15 Немачки језик је био званичан и наставни, мада су се у настави користили и
остали, којима су се могли подносити молбе и жалбе.
Војводство Србија и Тамишки Банат испрва су подељени на два округа: Бачко-торонталски и
Темишварско-крашовски на чијем челу су се налазили жупани. Потискиван мађарски замењен је
прво српским, а потом и немачким језиком. Од Петроварадниске регименте, Шајкашког батаљона,
три банатске регименте и војних комунитета основана је Банатско-српска земаљска управа са
седиштем у Темишвару. Првобитна организација Војводства промењена је у августу 1851. када
је уместо Мајерхофера постављен гроф Јохан Коронини фон Кронберг као гувернер. Под њим
управа добија снажнији германизаторски курс. Цело Војводство је 1850. подељено на 5 округа
(Лугошки, Темишварски, Торонталски, Новосадски, Сомборски), ниже јединице биле су срезови и
баштине. Царским патентом 31. децембра 1851. отворено је прокламован апсолутизам у целој
земљи. У периоду 1853-1860. територијално административно уређење доживело је мање промене,
али опстаје у наведеном облику. Тек ће државна криза током 1860. окренути аустријског цара ка
историјском федерализму, који ће бити санкционисан Октобарском дипломом (21. октобар 1860)
којом ће Мађарима бити враћени сабор и други органи које су имали пред револуцију.
Фебруарска диплома (26. фебруар 1861) практично је негирала историјски федерализам
Октобарске у корист држаавног централизма. Отпор Мађара оваквој ситуацији био је видљив
приликом првог сазивања сабора 1861. Војводство Србија укинуто је царским манифестом 27.
децембра 1860.
Реформе у доба апсолутизма изводиле су се у духу грађанских начела, али само патентима и
наредбама од горе, без ослонца на парламентарно-уставне процедуре. Уведен је Општи грађански
законик, Казнени закон, Закон о грађанско-судском поступку, општа пореска обавеза, радило се на
законском потврђивању формираних капиталистичких односа. У централној управи Војводства
сва виша звања имали су Немци, остали само ниже положаје. Развој разгранатијег бирократског
апарата захтевао је и повећање пореза које је посебно погодило сељаке. Цела аграрна политика
била је усмерена ка развоју крупног капиталистичког поседа, класе која је била посебно
малобројна међу Србима. Малограђанско надемтање у спољном исказивању богатства уништило
је многе српске породице. Бахов режим је сумњичио Србе због њиховог незадовољства, страха од
сепаратистичких тежњи, забрањивао им студирање у словенском Прагу. Слобода штампе
постојала је под драконским мерама и неумољивом цензуром, нарочито се истиче закон о штампи
из 1852. којим је омогућена заплена тиража, а издавач је био приморан да примерак кљиге
прослеђује полицији и министарству унутрашњих послова. Судска и политичка власт
организована је у складу са Царским писмом од 31. децембра 1851. којим је утврђено важење
Општег грађанског законика (1811) и Кривичног законика (1803). Финансијски систем Војводине
формално је био засебан, али суштински под управом бечких институција. Из финансијског
сектора су готово сви Срби изостајали, сем у делатности Српског народног фонда у Карловцима
Привреда и пољопривреда војвођанских Срба је опадала у овом периоду, превласт
преузима крупни капиталистички посед. Међу велепоседницима који се коришћењем
15
По попису из 1850-51. у Војводству има око 1.426 хиљада становника, од тога 397 хиљада Румуна, 335 хиљада
Немаца, 321 хиљада Срба, 221 хиљада Мађара. У 1860. има око 419 хиљада Румуна, 414 хиљада Срба, 365 хиљада
Немаца и 241 хиљада Мађара. Верска структура је следећа: 698 хиљада католика, 691 хиљада православаца, 56 хиљада
лутерана, 29 хиљада калвиниста, 26 хиљада гркокатолика и 23 хиљаде Јевреја
12
механизације прилагођавају овоме спадају Дунђерски, Стратимировићи, Јагодићи, Крњачи,

Лазаревићи. Развој сточарства већином је стагнирао. Од индустрије у Новом Саду радила је
фабрика гуме, долази до успона млинарства, развијају се свиларски центри попут Апатина,
Паланке, Вршца, пиварски попут Апатина, Новог Сада, Бечеја, Великог Бечкерека. Долази до
напретка железница. Због значајног угледа војвођанских мајстора калфе из кнежевине Србије су
долазиле да се усавршавају на подручје Војводства. У овом периоду рад српскиј православних
школа је у великој мери аутономан, постављан је надзорник за српске школе, ову позицију су
државли Теодор Павловић, Петар Јовановић и Ђорђе Натошевић. Ипак је Министарство вера и
просвете у Бечи водило рачуна да се користе само проверени и допуштени уџбеници. Натошевић
је посебно инсистирао на стручној оспосопљености учитеља. Једина гимназија у Круновини је
била новосадска Српска православна гимназија која је обновила рад 1852/53. када је за директора
постављен Игњатије Јовановић. Она је потпадала под ниже гимназије и није имала статус
јавности. У Сомбору је радила Српска учитељска школа. Велики утицај на културу имала је и
позоришна делатност, у Сомбору је марта 1850. одржана Оснивачка скупина Друштва српског
позоришта, мада је распуштено већ исте године. Захваљујући делатности Јована Кнежевића Цане у
Врањеву 1860. је основано прво српско професионално позориште, што инспирише Јована
Ђорођевића да наредне године оснује позориште у Новом Саду. Радом су се истицале и читаонице.
У Војводству Србији национална елита поделила се према својим либералним и
конзервативним представницима. Либерали су се окупљали око листа Србски дневник Данила
Медаковића, а конзервативци око листа Световид. Конзервативци су били присталице династије
Обреновић, док су конзервативно-клерикални елементи били присталице Карађорђевића. Међу
свима је уздизана борба Црне Горе против Турака. Није било чланак који су критиковали
аустријску власт или постојање Српског Војводства. Пораз Русије у Кримском рату окренуо је очи
од очекивања која су пречански Срби имали од ове државе. Део Срба је своју демократску и
националну политику кренуо да усмерава ка Мађарима у нади постизања политичког сагласја. Ову
линију су гурали српски трговци, као и интелигенција чиновничког карактера. Овај мађарофилски
правац је био осуђен на пропаст услед сукоба основних принципа српске и мађарске елите, али је у
једном периоду деловао као могући смер политике. Порази код Мађенте и Солферина (1859)
изазвали су одушевљење код Срба. Притиснути германизацијом многи од Срба су демонстративно
носилу народне ношње, слушали српско коло. Ово је период еуфоричне атмосфере српско-
мађарских односа, којим није кренула једино српска црквена јерархија остајући на становишту
лојалне продинастичке политике. У овом периоду долази и до све већаг расцепа српске црквене и
световне елите.
Суочена са овим власт у Бечу је покушавала да придобије Србе, 1859. укида немачки језик у
нижим и вишим разредима гимназије, гувернер Војводства постаје Хрват барон Јосиф Шокчевић,
у судским инстанцама је допуштена слободна употреба свих језика. Срби ово виде као слабост
режима и патријарх Рајачић шаље цару низ нових захтева (јавност гимназијама у Новом Саду и
Карловцима, оснивање српског универзитета, оснивање одељења за српске послове у
Министарству вера и просвета...). На ово аустријска влада напушта политику попуштања и окреће
се претњама, хапшењима. Смењен је Шокчевић и јуна 1860. за гувернера постављен гроф Карл
Виго де Сен-Кантен који забрањује народне ношње, украшавање зграда тробојкама. На
националне демонстрације које су уследиле одговорено је масовним хапшењима и бројним
интернацијама. Бечка влада се полако окреће и смеру попуштања мађарским конзервативним
магнатима, проглашење Октобарске дипломе у којој Срби нису споменути било је увод у крај
Војводства Србије и Тамишког Баната. Царско решење о укидању објављено је 27. децембра 1860.
Војводство је територијално спојено са Угарском, сем румског и илочког среза који су припали
Хрватској. Територија је анектирана 31. децембра 1860, а предаја администрације 1. фебруара
1861. Последњи покушај обнове Војводства десио се после Фебруарске дипломе када су на
српском Сабору формуисани политичко-територијални захтеви који су глатко одбијени.
13
На простору Хрватске и Славоније у периоду Баховог апсолутизма није дошло до

значајнијих помака у културном, економском и друштвеном животу. У Војној граници било је
више Срба него у Хрватској (према попису из 1857. 296.000>83.000). Након припајања Срема
Хрватској 1860. бројност Срба се значајно увећала. У склопу Карловачке митрополије налазиле су
се и две епархије са крајишких простора: Пакрачка и Горњокарловачка. Положај српске цркве у
Хрватској није био задовољавајући, очигледна разлика упркос проглашеној верској
равноправности из 1848. била је у материјалном положају и слабом образовањуправославних
свештеника. Ипак Срби су били добро заступљени у вишим установама Хрватске, што можда
показује да неки од њих нису одбацили сваку могућност вођења опортунистичке политике у
односу на хрватске националне интересе.
Политичко-културне везе хрватско-славонских и војвођанских Срба биле су ограничене и
контролисане. Српске књиге из Београда и Новог Сада нису биле лако доступне, културне везе је
додатно погоршавао мали број писмених Срба у Хрватској. Школе су биле неуређене, учитењи
нестручни. Ово се набоље променило након што је Натошевић постављен за инспектора за
надзорника свих српских основних школа у Аустрији 1857. Хрвати нису сузбијали употребу
ћирилице у овом периоду. Бечки књижевни договор између српских и хрватских представника
потписан је 16/28. марта 1850. Њиме су ојачане претпоставке за свеколико приближавање двеју
култура, прихваћена су као равноправна наречја екавица и ијекавица. Међутим проблем
објективних разлика националних идеологија представника два народа све више је заоштравао
односе. Посебно се у негативном смеру истиче деловање Анте Старчевића којем су се
успротивили чак и либерално-демократски представници српске политичке мисли, иначе
наклоњени сарадњи са Хрватима.
У Далмацији се утицај Баховог апсолутизма био једнак као и у другим областима Монархије.
Национални препород је сузбијен. Далматински епископ Јеротеј Мутибарић, постављен 1849. је по
наредби власти онемогућавао Петра Петровића Његоша да седне на епископски трон и
чинодејствује. Упркос свим тешкоћама далматински Срби су успевали и даље да очувају
национални идентитет и извисе културни напредак са центром у Дубровнику. На политички живот
значајно је утицао сплитски алманах Almanacco Dalmatico, од 1860. у Задру излази La Voce
Dalmatica Косте Вујановића у којем се заступају ставови супротни присаједињењу Далмације
Хрватској и Славонији. И у Народном листу Коста Војновић, Стјепан Љубиша и Матија Бан
отворено се супротстављају хрватској доктрини у Далмацији, блиски су мишљењу да је једино
Србија држава којој је суђено да ову земљу ослободи.
Јужноугарски Срби у борби за политичку равноправност 1860-1878.

После аустријских пораза у Рату за уједињење Италије српска политичка сцена, замрла током
Баховог апсолутизма, почиње да се буди. Важну улогу игра „прво перо“ Србског дневника
Светозар Милетић. Он и његове присталице ће постепено остварити превласт у српским
културним, просветним и црквеним установама, посебно у Новом Саду – Српској Атини. Током
1861. Милетић је израдио нацрт Устава за Матицу српску, а 1864. она је пресељена у Нови Сад.
Милетић је био на лечу Матичиног књижевног одељења, те је био градоначелник Новог Сада. Од
1861. српски језик уводи се као службени у Новом Саду. Милетић је осмислио, дефинисао и
заступао српску либерално-демократску политику, тражио је законску потврду равноправности
немађарских народа у Угарској и уважавање права Срба на политичку и територијалну аутономију
која се не би супротстављала мађарском државном праву. У остварењу овог традиционалног циља
окренуо се новом савезнику – Мађарима.
Октобарском дипломом (21. окт. 1860) државно уређење је реконструисано на основу
уважавања федерализма историјских покрајина, покрајинске дијете постојале су само у њима,
одакле су се представници слали у Рајхсрат. Укидањем Војводства у јавности се стекао утисак да
су Срби поново изиграни од Балхаусолаца. Милетић је у свом чланку На Туциндан 1860. писао
14
против политике Аустрије тврдећи да су Срби током сарадње са двором увек били жртвовани
зарад виших интереса. Притом су Срби показивали жељу да са Мађарима граде нову Војводину.
Јаков Игњатовић у чланку Српски народ и закон из 1848. писао о Баховој Војводини као
мртворођенчету, те се залагао за Војводство засновано на Привилегијама. Брошура Ладислава
Салаја изазвала је ракције у српској јавности са тврдњама да Срби немају историјска права у
Угарској, мађарска елита је подржала ову књигу. Игњатовић је одговарао Салају систематски
побујајући његове тврдње о насељавању и постојању Срба, те настанку Привилегија. Унутрашњу
кризу у којој се Монархија нашла појалавало је незадовољство свих друштвених група и нација.
Притиснут овим државни секретар Голуховски подено је оставку децембра 1860. и на његово
место долази Антон фон Шмерлинг. Резултат овога био је Фебруарски патент (26. феб. 1861)
којим је дефинисан нови уставни оквир – централистичко државно уређење, све државне послове
контролише Беч, дводоми парламент који се бира по утврђеном кључу у покрајинама и земљама,
те висок имовински цензус. Ово је значило крах за Мађаре (85 од 343 посланичка места), те
одбијају да оду на заседње парламента.
Српска елита показивала је неслагање око даљег смера борбе за аутономију, Милетић је
трезвено предлагао окретање Мађарима, док су део старијих политичара предвођених Ђорђем
Стојаковићем и црквена јерархија били за опробани пут ослањањем на постојеће законе и
позивањем на Привилегије. Из Беча је ускоро стигао захтев за депутацијом од 20 изасланика како
би се изложили српски захтеви, на шта је патријарх Рајачић инсистирао на Сабору. Франц Јозеф је
18. марта одобрио сазвање Црквено-народног сабора, али су и Мађари одлучили да сазову свој
сабор априла исте године.
Благовештенски сабор отворен је 21. марта/3. априла 1861. На Сабору се појавио огроман број
знаменитих Срба - патријарх Рајачић, Ђорђе Стратимировић, Петар Чарнојевић, Ђорђе
Стојаковић, Јован Хаџић Светић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Платон Атанацковић
предводили су старију генерацију, на челу либерала су уз Милетића стајали Јован Ђорђевић, Јован
Живковић, Ђорђе Радак, прота Ђорђе Бранковић...На почетку Сабора патријарх је истакао да је
суштина седница добијање законодавне заштите за народност и језик српски, те је изразио
жаљење због немогућности присуства српских представника ван Војводства и из Војне границе
карактеришући сабор као „партикуларни“. Архимандрит крушедолски Никанор Грујић такође је
говорио о неправедности „партикуларног“ Сабора, потом је Привилегије постављао као основу и
суштину српског положаја у Монархији. У наредних недељу дана деловао је Одбор за
формулисање жеља народа српског који је полазио од царске одлуке о укидању Војводства уз
дозволу владара да се разговара о очувању српског језика и народности. Након тога читани су
предлози за усвајање пред Сабором. Упркос контрапредлогу мањине Одбора који се заснивао на
поштовању државних институција Угарске на темељу чега би се очекивао разговор о
повластицама и споразуму, предлог већине полазио је од слова Привилегија рачунајући на
традиционалну везу српски народ-двор. Предлог већине значио је у потпуности самосталну област
у односу на угарску.Закључци Благовештенског сабора прочитани су на седници 6/18. априла
1861: стварање Војводовине Србске која има самосталну унутрашњу администрацију на чијем челу
се налази војвода, војвода је слободно биран из српског народа доживотно, био би барон и члан
горњег дома Угарске, цар је имао право потврђивања војводе, обласна скупштина би доносила
локалне законе, контролисала администрацију, данак, регруте, српски језик и ћирилица били би
званични језик и писмо, установиће се апелациони суд као друга инстанца, треће би била при
врховном угарском суду, достојанство Патријарха се несме укидати, он има глас у Угарском
сабору одмах након угарског примаса, уведени су грб (бели крст на црвеном пољу, четири плава
оцила) и застава (црвено-плаво-бела), патрон Војводства је св. Сава, при развојачењу Војне
границе Тителски батаљон, Петроварадинска, Немачко-банатска и Српско-банатска регимента се
прикључују Војводству, све тачке се посматрају као уговор од којег се не може одступати без
сагласности обе стране.
15
Угарски сабор почео је са радом 2. априла 1861. Показало се да идеје српских посланика о
образовању Војводства мађарски политичари нису могли да прихвате. О сабору је писао Михаило
Полит Десанчић говорећи о подршци Мађарима како би Срби добили слободу. Јаков Игњатовић је
на сабору 19. маја одржао чувени говор у којем је рекао да српски народ не жели државу у држави,
али да мило да се њњегове жеље усвоје и уваже. Мађарски посланици Тамишке жупаније
протестовали су против става Српског сабора као противуставног. Краљевским отписом (9/21. јула
1861) Угарском сабору је наложено да узме у обзир српске захтеве. Овим Беч наставља тактику
игре на два колосека. Током расправе о народностима започете 10. јуна мађарски представници
инсистирали су да Српска Војводина нарушава територијално и политичко јединство Угарске,
нудили су само једнака законска грађанска права и аутономију у просвети и црквеним пословима.
Коначну одлуку дала је Комисија о народносном питању16 – Угарска је јединствена држава са
једним политичким народом, народносно питање се може решавати само у оквирима културне и
црквене аутономије.
Током августа 1861. на стогодишњицу рођења Саве Текелије одржана је прослава протекла у
атмосфери међусобног српско-мађарског уважавања и братимства, али суштина спора две
супротстављене политичке идеологије била је непремостива. У српско-мађарским односима
важну улогу играла је и кнежевина Србија. Кнез Михаило је имао контакте са мађарском
политичком емиграцијом предвођеном Лајошем Кошутом када су преговарали о потенцијалном
устанку. Контакте са Михаилом одржавали су и политичари у Угарској, кнез се оженио Јулијом
Хуњади проширивши своја познанства и везе са мађарском елитом. Мисија Илије Гарашанина и
Јована Ристића преговарала је са водећим мађарским политичарима (Андраши, Етвеш, Деак) који
су изричито одбијали било какву идеју Српске Војводине. Ристић је боравио на Благовештенском
сабору као представник Србије, где је подржавао групацију која се залагала за сарадњу са
Мађарима. Сходно томе кнезу није одговарала победа продворске струје на Сабору, те је као
покушај посредовања између Срба и Мађара у Пешту послат Никола Крстић као повереник српске
владе. Током мисије Крстића у Пешти био је уочљив тврд мађарски став по питању
територијалног интегритета Угарске, страх од панславизма, али и два смера даљег мађарског
деловања – измирење са Бечом или измирење са народностима. Децембра 1861. преко, брата
Јулије, грофа Ласла Хуњадија Михаило добија понуду о стварању жупаније (од Војне границе,
Срема и српских јужних жупанија) са засебном самоуправом. Услед неповољне међународне
ситуације није дошло до промена, а 1861. се практично и завршава србијанско-пречанска
политичка сарадња, мада су везе Милетића са кнежевином, пуне успона и падова, настављене до
1876.
Током лета 1862. и на седницама Министарског савета у Бечу су се повеле дискусије по
питању српског дистрикта. Министар председник Антон Шмерлинг подржавао је овакав потез
посматрајући га као најбољи пут да се срби одврате од било какве сецесије. Велико противљење
(мин. спољ. посл. Рехберг, угар. канцелар Фогач, бан Мажуранић) довело је до немогућности било
каквог усвајања српских захтева. Ускоро се показало да су питања припадности Срема, народног
језика или аутономије остало нерешена у потпуности и две године након Благовештенског сабора.
Ускоро је дошло и до продубљивања сукоба између јерархије и милетићеваца, посебно након
смрти патријарха Рајачића. Милетић је основу буђења српске националне свести видео у јакој
средњој класи, занатлијама, трговцима, школованим људима. Као главну брану мађаризацији и
германизацији узимао је јачање црквено-школске аутономије на либералним основама. Либерали
инсистирају на рушењу старих, традиционалних вредности српског друштва, трежећи притом
промене и у оквирима Цркве у Монархији. Брошура једног од Милетићевих најближих сарадника
Михаила Полит Десанчића Народност и њен државно превни основ (1862) решавање националног
питања видела је у швајцарском моделу националног питања и правној држави. Милетић у
Политичким странкама у Аустрији и положењу Србаља дели народе у Аустрији на оне са
16
Комисија имала 27 чланова: 15 Мађара и 3 српска представника (Петра Чарнојевића, Ставана Брановачког и Јакова
Игњатовића)
16
историјском правом и на оне са природним (или непризнатим историјским) правом. У овој подели
снага за најправедније решење устројства државе сматрао је уједињење народа у целине са
унутрашњим управама, финансијама, културом, судством. Чак је и сам Милетић признавао да је
овакво решење фактички немогуће у овом тренутку, али се заснивало на признавању права
народности и уважавању њихових положаја. Када је, ради књижевног образовања Срба, Матица
српска премештена у Нови Сад 1864. њен председник постаје пријатељ либерала владика Платон
Атанацковић, потпредседник Јован Хаџић, а Милетић се нашао на челу Књижевног одељења.
У атмосфери међусобног неповерења јерархије и либерала отпочео је Илиндански сабор
1864. Комесара Филиповића су сачекале три депутације. Другог дана Сабора (24. јул/5. авг) за
патријарха је узабран владика темишварски Самуило Маширевић. Током Сабора Румуни су од
комесара затражили помоћ у отцепљењу од Српске митрополије. На седницама Синода донета је
одлука да се Румунима да право да установе своју јерархију, уступљена им је Арадска епархија, те
делови Вршачке и Темишварске. Децембра 1864. миитрополит румунско-ердељски Андреј
Шогуна именован је за поглавара Румунске цркве, она је дигнута на ранг митрополије. Српски
Црквено-народни сабор отворен је 25. јануара 1865. За председника Сабора изабран је царски
комесар. Милетић, Ђ. Натошевић, Ј. Хаџић нападали су заостале образовно-просветне и културне
прилике критикујући притом јерархију.
Заказивање Угарског сабора за дец. 1865. наговештавало је да је владар спреман на договор са
Мађарима. Ово доводи до агитације српских политичара за озакоњење закључака
Благовештенског сабора, позивања на историјске заслуге Срба према царском двору, захтева за
поштовањем Привилегија. Заоштрени сукоб либерала и јерархије додатно је отежавао положај
Срба, док су Мађари све интензивније заговарали дуализам. Расправе на Угарском Сабору о
државно-правном положају Пеште феб. 1866. показивали су спремност Етвеша и Деака на
компромис са Бечом који би им омогућио потпуно управљање пословима у Угарској. Одмах за
овим су почеле расправе о Закону о народностима где је Милетић заступао признавање Мађара,
Словака, Русина и НЕмаца као народа који имају право на политички развитак, гаранцију употребе
језика и локалне аутономне жупаније. Ове расправе прекинуо је Аустро-пруски рат у којем је
аустријска војска доживела катастрофу код Садове (3. јула), рат је завршен Прашким миром (23.
авг. 1866). Мир није донео држави тешке територијалне губитке, али је рат довео до убрзаних
промена унутар ње – крупним корацима се ишло ка мађарско-аустријском дуализму.
Активности у Аустрији пратила је и Кнежевина Србија. Гарашанин је сматрао да јака Аустрија
везује руке Србији, а да су Мађари у могућности да је ослабе. Водећи политичари Мађарске ипак
су остали при истом ставу по народносном питању. Србија је одржавала и везе са мађарском
емиграцијом, али су на крају одбијене понуде за подизање устанка у Угарској током рата 1866.
Тако се августа 1866. чинило да Срби у јужној Угарској никада нису били даље од постизања
политичког циља постављеног 1861. Ипак дошло је и до покушаја организовања. Уједињена
омладина српска формирана је у Новом Саду 17-19. августа 1866. у српској гимназији. Водећу
улогу у УОС имао је Владимир Јовановић који је осмислио деловање и начела организације. Циљ
јој је био окупљање свих Срба, те њихово духовно и културно повезивање. Либерали су преко
Омладине инсистирали на побољшању школских прилика, те вршили још већи притисак на
црквену јерархију. Омладина политички врхунац достиже 1869-1871. Од 1869. издаје омладински
лист Млада Србадија. УОС организовала је јавна предавања, преводила и писала литературу,
издавала календаре, држала беседе. Деловање организације су будно пратиле влада и полиција.
Унутрашњој подели допринели су и социјалистички оријентисани омладинци.
У новембру 1866. настављен је рад Угарског сабора. Милетић је упозоравао на потпуно
потчињавање Словена као последицу успостављања дуализма, спољнополитичку акцију започео је
и кнез Михаило, али ништа не даје резултате. Ђули Андраши 17. феб. 1867. постаје председник
владе, Нагодбом из 1867. устројство државе је промењено. Владар је обједињавао два дела
монархије, у заједничке послове спадали су спољна политика, војска и финансије, федералистичка
концепција је одбачена. Милетић и његове присталице окарактерисани су као језгро ултра-Срба
17
које прави непријатељску атмосферу према Мађарима. Милетић је огорчено константовао да су

Срби изиграни од Беча, критиковао је Бајстову повинистичку немачку политику, мађароне
тенденције у Хрватској, српску јерархију. Решавање српског положаја у Угарској пренето је у
Угарски сабор.
Током Друге скупштине УОС у Београду, за Преображење, погоршани су односи између
кнежевине и јуђноугарских Срба. УОС је константно критиковала политику Михаила, а након
избора Јеврема Грујића за председника влада је распустила скупштину. У првој половини 1868.
вођене су расправе и питањима Румунске митрополије, која се осамосталила. Прихваћен је и
предлог да се узакони позиција српског патријарха. Након убиства кнеза Михаила (10. јуна 1868)
српски покрет је био уздрман. Милетић је одбацио оптужбе о саучесништву и осудио „гнусан“
злочин, али су односи са Београдом остали напети. Милетић је наставио са критикама према
мађарској политици пто је довело до његове смене са места градоначелника Новог Сада, док је
Андраши у исто време покушавао да ојача положај Ђорђа Стратимировића, те да да подршку
Намесништву под Блазнавцем (антируски настројен). УОС је на трећој скупштини у Великом
Бечкереку 22-25. авг. 1868. донела Устав који је дефинисао делатност као строго просветно и
културно-књижевно настројену.
На седницама Угарског сабора дискутовало се о Закону о народностима. Свака српска и
румунска иницијатива дефинисана је као непријатељска. По законском предлогу мађарски језик је
требао да остане званичан у свим пословима унутрашње управе и администрације, сем појединих
месних послова, сва комуникација са државом била би на мађарском (чак и Црква обавезна), у
школама би био по вољи, сви судски спорови на мађарском, на факултетима такође. Расправе
започеле новембра 1868. Деак је образлагао да пошто постоји само један политички народ, онда је
логично да државни језик буде мађарски. Милетић је у свом знаменитом говору (14. нов.) бранио
начело равноправности свих народа у Монархији. Закон о народностима (44. законски члан из
1868) усвојен је без присуства посланика народности.
Српска политика у Угарској била је посебно интензивна крајем 1868. и почетком 1869.
Милетић је писао против аустроугарских претензија на Босну, док је Владимир Јовановић
заступао линију да је једини прави начин борбе за српство против Мађара. Јануара 1869. у свом
листу Застава Милетић износи своју целокупну националну и политичку идеологију. Срби треба
да се боре за слободу и народност, сарадњу са Русинима, Румунима, Словацима, признавање
заставе и грба, усвајање закључака Благовештенског сабора, опште право гласа, одговорност
службеника и министара, јавност суђења, пороту, против аустроугарског продора у Босну, помоћ
Србији у рату против Турске... Након конференције у Великом Бечкереку 16/28. јануара 1869.
Милетићева Српска народна слободоумна странка (СНСС) постала је стожер српског
националног окупљања у Монархији. Насупрот СНСС Јаков Игњатовић је са конзервативне
позиције позивао на јачање црквено-школске аутономије, да је јасно да се не може добити
територијална аутономија, да се мора водити еластичнија политика.
Један од кључних расправних сабора био је Дуги сабор одржаван у више наврата од 1869. до
1871. На самом почетку (јун-јул 1869) поставило се питање преседавајућег, либерали траже да се
он бира, конзервативна струја тврди да то право припада патријарху. Након 15 седница које су
протекле у нетрепељивости и увредама патријарх је привремено одложио сабор. Лаза Костић је
посебно нападао овај потез патријарха, као и његово политичко деловање. Костић је играо важну
улогу и на четвртој скупштини УОС у Великој Кикинди авг. 1869. када је покренут лист Млада
Србадија. Након смрти патријарха Маширевића (јан. 1870) поставило се питање наставка седница.
На Ђурђевданском сабору (5. мај-25. јул 1870) милетићевци по први пут имају већину. Низом
одлука црква је развлашћена управљања својом имовином и фондовима. Милетићево инсистирање
да се на Сабору прво реформише Црква па тек онда бира патријарх (као и питање избора
епископа) изазвала је велики отпор епископа под вођством епископа пакрачког Никанора Грујића.
Након што су либерали изгласали нову Устројство Црква је на њега поднела влади Сепаратни
вотум којим је Црква захтевала промену Устројства и враћање већине ингеренција под окриље
18
митрополије и Патријарха. Влада је подржала епископат чиме је судбина новог Устројства прешла
директно у руке владара. Октобра 1870. Милетић је затворен због једног свог чланка, а његова
популарност је тада на врхунцу. Острашћени иступи српских либерала у Застави према јерархији
тада постају свакодневни, пуни мржње и опорих речи. На седницама Сабора (мај-јул 1871) се
углавном расправљало о школским питањима, али је свеприсутан био горак укус. Сукоби у
јерархији око кандидовања за патријарха (Никанор Грујић блокирао будимског Арсенија
Стојковића) додатно су паралисали рад Синода. Ипак су установљене уредбе за Учитељске школе
у Сомбору, Пакрацу, Карловцу, Више девојачке у Новом Саду, Панчеву, Сомбору, утврђено је
обавезно похађање народних основних школа.
На шестој скупштини УОС осећао се губитак замаха организације. Полицијска присмотра,
издвајање социјалистичке групације (С. Марковић) успоравали су деловање. Иницијативом Лазе
Костића активност УОС пренешена је на Цетиње. Тамо је ускоро формирана и Дружина за
ослобођење и уједињење српско која је требало да агитацијом покрене до новог устанка у Босни и
Херцеговини. Књаз Никола и либерали су се слагали по односу према Намесништву, које није
водило довољно националну политику. Ради подизања устанка формиран је и Главни одбор за
српско ослобођење у Крагујевцу који је са СНСС повезао Светозар Марковић. Они заједно
састављају Споменицу коју предају Намесништву, али овај притисак за националну акцију није
наишао на одјек. Либерали у Монархији су били под тесном присмотром полиције, а
спољнополитички контекст није одговарао Кнежевини Србији.
Отварању Преображенског сабора 1872. претходио је сукоб по питању дочека комесара, што
је либерална већина одбацивала сматрајући овај обичај понижењем. Расправа се повела и о начину
избора митрополита, где су Милетић и Суботић бранили одлике сабора 1869-1871. Милетић је
покушавао администратора Стојковића да натера да отвори сабор, док је Стојковић покушавао да
чека комесара. На крају је сабор распуштен, а за новог администратора је именован владика
Грујић. Комесар је постао барон Мајтењи, потом га је заменио Сигисмунд Хубер. Барон Мајтењи
је октобра 1872. писао извештај министру унутр. послова у којем је критиковао милетићевце,
просветне заводе, фондове и гимназије каји злоупотребљавају просветно-културну аутономију у
политичке сврхе. На другој страни су либерали нападали власт која је „угрожавала и ломила
српску аутономију“ у чему су главног кривца видели у Герману Анђелићу који је подржавао
владину политику. СНСС је нападао и Ђорђа Стратимировића и идеју оснивања политичке
групације која би била између српске опозиције и владе преко листа Српска политика.
Стратимировић је хтео да образује либералну, умерену и самосталну српску странку која би у
оквирима закона бранила српску аутономију.
Питање избора новог патријарха дошло је на ред Црквено-народног сабора 29. јуна/11. јула
1874. Услед пат позиције милетићеваца и јерархије деловало је да ће бити немогуће заиста га
изабрати, либерални кандидат Арсеније Стојковић имао је већину, али влада није хтеле да га
потврди. По Милетићевој идеји 19. јула изабран је румунски митрополит Прокопије Ивачковић,
расплет догађаја који је на руку ишао само Будимпешти. Ивачковић није био ни либерал, ни
српски патриота, али је прагматично искористио шансу да дође до патријаршијског звања. Сабор
је настављен октобра 1874. са расправама око Сепаратног вотума. Став владе да неће попустити
Милетићу довеио је до изгласавања Устројства од стране либерала 14. маја 1875. упркос унешеним
изменама. Устројством либерали и световна лица добили су преовлађујућу улогу у Саборском
одбору и црквено-школским пословима, сабори су морали бити сазивани на три године, мноштво
питања давало је могућност саборској већини да преузме водећу улогу у пословима црквено-
школске аутономије.
Избори за Угарски сабор донели су либералима велико разочарење, Милетић и Хаџић су
поражени, мада је Милетићу место после уступио Лаза Костић. Из СНСС у Угарском сабору су
били само Полит Десанчић и Милетић. Притиснут од мађарске државе по питању српске
аутонимије, те турбулентним спољнополитичким дешавањима чувени пречански вођа полако је
19
губио популарност. Притом је држава притискала умерену опцију и јерархију да раскину са

идејама Милетића и омладине.
Устанак у Херцеговини вратио је Милетића у центар пречанске политике. У својим чланцима
сматра да долази време обрачуна са Турцима, критички се односи према идејама из Загеба,
исказује наду у руску помоћ, мада је и прекорева због Тројецарског савеза, развија кампању
интензивне подршке предстојећем рату. Аустроугарске власти хапсе вођу СНСС под оптужбом за
велеиздају 23. јуна/5. јула 1876. Милетића није штитио посланички имунитет пошто Угарски
сабор није заседао, а он му је и одузет накнадно. На суду га је бранио Михаило Полит Десанчић,
али је осуђен на основу лажне изјаве јан. 1878. на пет година затвора. Помилован новембра 1879,
али из затвора излази са озбиљним душевним, али и политичким, последицама. Током рата
мађарска штампа је објављивала малициозне извештаје пуне хвала за турске војнике. Одушевљено
су поздрављани и слављени српски неуспеси. После Ђуниса мађарски студенти су у знак славља
носили турске фесове кроз Пешту. Полит је безуспешно у Угарском сабору покупавао да покрене
питање односа према Турској.
Јужноугарски Срби пред политиком асимилације 1878-1914.

Почетком 1879. неколико наслова у српској штампи бавило се помађаривањем Срба и Румуна.
Ускоро је усвојен и закон којим се у року од шест година мађарским језик морао учити у свим
основним и вишим школама, а учитељи који у року од три године не буду могли да неометано
држе наставу на мађарском не би добијали учитељску диплому. Владике Емилијан Кенгелац,
Герман Анђелић и Никанор Грујић истакли су да немају ништа против овога, пто је огорчило
либерале. Приликом расправе о овом закону у Угарском сабору јасно је повучена линија између
српских опозиционих и режимских посланика. На Црквено-народном сабору 16/28. сеп. 1879.
расправљало се о стању у манастирима и Фодновима. Саборска већина је тражила оснивање
Комисије која би се бавила ревизијом рачуна и добара Митрополије. Иако је ово питање било
важно за нормално функционисање Цркве, потврдило је и да је функција Сабора сведена на
црквено-просветне послове. Сукоб између либерала (тврде да Црква и држава раде на истим
основама) и јерархије (чува легитимистички положај) је и даље постојао, али је без милетићевског
радикализма био подношљив.
Након вести да се на патријарха вриши притисак да се повуче, те да је Герман Анђелић
постављен за администратора, либерали су реаговали и напали овај чин, с образложењем да се
администратор поставља само у случају смрти патријарха. Милетић, који је скоро изашао из
тамнице, критиковао је овај чин, добивши подршку других чланова СНСС. Насупрот њима Јаков
Игљатовић је владину одлуку о постављању администратора тумачио као неопходну услед
болести Ивачковића. Ипак време Светозара Милетића је полако пролазио. Упркос великом
поштовању које је имао међу Србима, политичке прилике су неповратно промењене. Михаило
Полит Десанчић говорио је о правцу борбе српских посланика за закон и законитост коју угарска
држава мора да цени. Јаша Томић је захтевао да се у Бечкеречки програм убаци „питање хлеба“,
тражи и социјалну димензију, не само политичку, чему се Милетић оштро супротставља. Томић је
потом напао Милетића, Полита, владике и Цркву, захтевајући промену политике интерпелације и
салонског патриотизма како би се супротставили Тисиној политици мађаризације.
На Црквено-народном сабору 1881. главно питање било је избор новог патријарха. За
Арсенија Стојковића је гласало 53 посланика, а за Германа Анђелића 12. Док је Милетић тражио
од цара да испоштује вољу посланика, пештанска штампа је водила кампању против Стојковића,
тврдећи да његовим избором контролу над српским пословима преузимају српски екстремисти.
Рескриптом цар Франц Јозеф је поручио да је одлучио да не потврди Арсенија Стојковића, а
посланици су позвани на нове изборе, искључењем владике Стојковића као кандидата. Комесар
Едуард ЧЕх је позвао посланике да воде рачуна приликом избора, али је на поновљеним изборима
са 53 гласа победио владика горњекарловачки Теофан Живковић (подржава га Милетић), Герман
20
Анђелић добио је само 11 гласова. Одмах је послата молба цару да прихвати жељу српског народа.
Мађарска штампа поново је напала избор сабора. Калман Тиса је цару представио Живковића као
српског ултранационалисту и предложио му да за патријарха именује Германа Анђелића. То је
наводно било могуће пошто гласање није било једногласно, при чему се Тиса позивао на случај
Јосифа Рајачића (1842). Комесар Чех је 8/20. јануара 1882. прочитао рескрипт цара којим је Герман
Анђелић именован за патријарха. Либерали су из све снаге напали Германа Анђелића тврдећи да
су погажена права сабора, да води цркву опасном стазом, да је сигурно обећао влади уступке за
свој избор. Устоличен је за патријарха са свега 22 посланика и без церемонијала. Анљелићево
наименовање представљало је случај флагрантног кршења права српске црквено-просветне
аутономије, али овај потез се наслућивао још од 1879. Прави проблем је била немогућност
одговора на ово са српске стране услед подељене јерархије, те СНСС који није имао механизме да
заустави овакву одлуку државе.
Српска штампа је пуних шест година писала све најгоре о Герману, сваки његов потез је
описиван као неморалан и лош. Пошто сабор није сазиван редовно стање у аутономији је било
прилично тешко. На Синоду маја 1882. изабрани су нови епископи бачки Василијан Петровић и
темишварски Георгије Бранковић. Ускоро се појавио и нацрт Устројства Митрополије који је
требао да ограничи учешће лаика у управљању Црквом. Током 1880-1883. појавило се и питање
јурисдикције над православним становништвом у Босни и Херцеговини, епископи су били
изузетно заинтересовани за ово, док су либерали били против, свесни да би ово проширење синода
дало реалну превласт јерархији на црквено-народним саборима. Ово питање је на крају окончано
без кључног утицаја Карловачких архијереја. Марта 1883. поставило се и црквено питање у Србији
након смене митрополита Михаила, епископи су се противили оваквој смени црквеног лица, мада
свесни да уколико цар затражи од њих хиротонију да му је неће одбити. Нови српски митрополит
Теодосије Мраовић је тако хиротонисан од патријарха Анђелића и владике Бранковића на лични
захтев цара.
Од почетка 1884. све су биле уочљивије прупреме за оснивање нове српске странке у Угарској
на начелима нотабилитетске политике. На конференцији у Будимпешти оформљен је нови
политички програм српских либерала – Срби ће радити на начелу развијања и јачања угарске
државе, очувању народности, поштовању црквено-просветне аутономије и санирању насталих
повреда у црквено-просветној аутономији. Идеја је била да се прекине са државно-правном
опозицијом Пешти. Лево крило Слободоумне странке под Јашом Томићем убрзо се обрушило на
странку нотабилитета. На збору нове странке у Великој Кикинди било је преко 1000 учесника.
Скуп је отворио Влајко Мајински, први је говорио Ника Максимовић, истиче се неопходност
заједничке стратегије на изборима за Угарски сабор, напуштање Бечкеречког програма и
решавање питања везаних за црквено-просветну аутономију, предложено је да нотабилитети
подрже Тисину либералну странку. Нова странка понела је назив Српска народна странка, њен
званични лист био је Застава. Полит Десанчић је јавно критиковао Кикиндски програм због тога
што није у опозицији према Закону о народности. На изборима за Угарски сабор 1884. Народњаци
нису постигли очекиван резултат, Тиса је подржао само њихове најпоузданије кандидате. На
изборима за српски сабор авг. 1885. Слободоумна странка је тешко поразила Српску народну
странку и присталице патријарха Германа који су освојили само 12 мандата. Приликом отварања
Сабора 11/23. септембра 1885. нико од посланика није поздравио патријарха. Оформљен је одбор
за Адресу цару у којој се константују повреде аутономије, Адреса је усвојена апсолутном већином
и предата комесару Чеху.
Расправе у Слободоумној странци између Јаше Томића са једне и Мише Димитријевића и
Полит Десанчића са друге стране биле су све жешће. Томић је у брошури Политичко вјеруј
поставио неке од идеолошких основа свог будућег деловања, напао је прваке Слободоумне
странке који су се одрекли Бечкеречког програма, залагао се за ревизију Нагодбе. Залагао се за
аустријско напуштање Босне и Херцеговине, ширење просвете и већи квалитет образовања,
инсистирао на солидарности са немађарским народима. По Томићу цркву је сачувао народ и не
21
може се допустити њеним калуђерима да све то униште, неодговорно трошени црквени приходи
требају се усмерити на развој црквено-просветне аутономије, деловање нотабилитета је
издајничко. Овим идејама почетком 1886. Томић је поставио основу за формирање Радикалне
странке.
Српски црквено-народни сабор отворен је 22. октобра 1886. На почетку је комесар објавио да
се Адреса не може прихватити јер је није потписао патријарх као председник Сабора. Током 1886.
сукоби Томића и Полита су све жешћи, након Политове брошуре одговара му Лаза Нанчић који
напада Политове оцене рада левог крила Слободоумне странке. На страницама Браника и Заставе
се води прави рат некадашњих пријатеља, у сукоб улази и Милетићева ћерка Милица, супруга
Јаше Томића која напада Мишу Димитријевића, те између њих почиње сукоб. Он кулминира када
је Димитријевић објавио Миличина писма бившем веренику. Томић изазива Димитријевића на
двобој, што овај одбија, али га Томић ипак убија 4. јануара 1890. (Туцинданска трагедија).
Након Србобранског збора (април 1887) Слободоумна странка одлази у историју, а на њеним
рушевинама настају странке које ће представљати угарске Србе до 1918. У Новом Саду 1. маја
1887. настаје нова странка која је задржала назив Српска народна слободоумна странка, али ће у
јавности бити позната као Либерална странка. Њен лист биће Браник, а главне личности Полит,
Димитријевич, Лазар и Богдан Дунђерски... Недељу дана касније и сали Српског народног
позоришта пред око 1000 делегата основана је Целокупна српска народна слободоумна странка, са
листом Застава. Она се од 1891. назива Српска народна радикална странка. Главне личности
су Јаша Томић, Пера Попадић, Тоша Ђорђевић, који некадашњој странци дају социјалну ноту.
Радикалиско-либералски сукоб отишао је у крајност убиством Мише Димитријевића, након овога
мржња, сукоби и нетрепељивости две кључне српске политичке странке у Угарској неће престати
до губитка српске аутономије. Томић је осуђен на робију и изгубио политичка права, те је
Радикалну странку пратио наставио да прати као новинар.
Након избора у марту на Црквено-народном сабору 1890. радикали су имали 23 мандата,
владина листа 19, либерали 10, нотабилитети 8 и 8 посланика ван страначких листа. Сабор је
отворен 12. априла, а на изборима за патријарха Георгије Бранковић је надгласао Теофана
Живковића и Арсенија Стојковића (38:11:3). Овим отпочиње период беспоштедне политичке
борбе коју ће красити свакодневна прозивања и вређања Цркве од стране радикала. Патријарх
Бранковић је на Сабору 1892. покушао да увођењем Јединственог статута кључну реч при
избору свештеника препусти самим свештеницима и да потом обезбеди превласт конзервативне
струје у сабору. Предлог после дугих расправа (нов. 1892) није изгласан и ускоро креће вербални
рат патријарха и радикала. Питање црквеног и световног брака у сукобу Цркве и владе 1894-95.
завршено је на штету Цркве.
Српско-српска борба убрзала је процес дестабилизације српских институција (фондови,
школски одбори, Сабор), овај процес је упоредо пратила појачана мађаризација диригована из
Пеште. Од 1883. мађарски је био обавезан у свим школама, од 1900. су се у насељима где су
Мађари имали већину оснивале државне школе. До усвајања XXVII законског члана (Апоњијев
закон) дошло је 1907. Њиме је језик у вероисповедним школама постао мађарски, свака школа и
учитељ имали су обавезу развијања привржености ученика према мађарској држави. Након
владавине Калмана Тисе (1875-1890) Ђула Сапари (1890-1892) је наставио Тисину народносну
политику. Током мандата Шандора Векерлеа (1892-1895) покренуте су неке административне,
државне и финансијске реформе – покренуо раздвајање цркве од државе, увео монету са златном
подлогом (1892). Борба за политичку аутономију у овим околмостима је све више била ствар
предизборних фраза, а не стварне делатности. Број Мађара у Мађарској (без Хрватске) се
драстично увећавао (1867: 40%  1910: 50%). По попису из 1910. број Срба у Мађарској (без
Хрватске) био је 2,5%. До овакве асимилације долазило је из економских и политичких разлога.
Важан догађај на пречанској политичкој сцени био је Конгрес народности 29. јул/10. авг.
1895. у Будимпешти на којем су представници Срба, Румуна и Словака договорено заједно
22
наступили. Усвојена је резолуција од 22 тачке, а посебно се истичу захтеви за променом изборног

права, поштовањем црквено-школске аутономије, ревизијом закона о слободи штампе, посебним
министрима за народносна питања. Адреса је послата цару Францу Јозефу. Организовање
Миленијумске изложбе поводом миленијума оснивања мађарске државе Радикална странка
окарактерисала је као помађаривање. Радикали су ово потом пропратили са неколико бројева
посвећених Светозару Милетићу („Мученик“) у којој су говорили о његовј борби против
мађаризације уз низ алузија на Миленијумску свечаност, корумпираност Цркве и Либералне
странке. На изборима за Угарски сабор 1896. радикали су широком агитацијом апеловали на
народни и православни моменат код гласача и позивали их да нико не гласа за владину листу,
бирачи су позвани да не изађу на изборе, мада су радикали ипак кандидовали неколико посланика.
Опозиција је на изборима доживела пун пораз, после чега су уследили напади на Цркву и епископе
који су подржали Владу.
На изборима за срски Сабор 1897. конзервативци су освојили свега 8 мандата, либерали,
радикали и самосталци заједно 65. Део свештенства није био гласачки настројен јерархији, неки су
чак и говорили на скуповима опозиције. На Петровданском сабору Бранковић је позвао на мир и
слогу како би дошли до решења проблема црквено-просветне аутономије. Уследило је две недеље
расправа и реплика које нису имале никаквог ефекта, јер није постојала могућност да се донесе
одлука која би иоле могла имати важност за Србе у Угарској. Није више било енергије, сви су
деловали изморени.
Радикалско-либералска сарадња на Сабору била је кратко даха. Обе странке су претендовале
на водећи положај код угарских Срба, демагогија и упориште у ширим слојевима радикала
створила је од њих доминантнији фактор. Политов углађени манир тешко се носио са
провокативним, сугестивним и понекад вулгарним стилом Јаше Томића. Од Мајског сабора 1902.
до 1910. уследио је период потпуне превласти радикала. Нови председник мађарске владе
Иштван Тиса наставио је политику својих претходника. У јужној Угарској је спровођено и
планирано насељавање Мађара, крчиле су се шуме за колонисте, форсирано је мађарско
чиновништво. Овим је убрзаван процес промене етничке структуре јужне Угарске. Матица српска
је била изложена строгом надзору и притиску власти, председник Матице Милош Димитријевић
(1888-1896) био је по вољи Владе. Њега је наследио Антоније Хаџић, нобилитет, због чега су га
нападали радикали, али човек који је у Матици успео да развије широку делатност и стабилност
која је ову институцију чувала од буре политичких борби почетком двадесетог века. Почетак
новог века испратило је оснивање више атлетских удружења и омладинских клубова широм Бачке.
На изборима за Угарску скупштину 1904. и радикали и либерали су позивали гласаче да не
гласају за владину листу и мађарске кандидате, али су српске странке доживеле убедљив пораз. На
изборима за Угарски сабор 1906. Михаило Полит Десанчић је успео да добије мандат чиме је
унета нијанса живост иу српски политички живот. У говору на Угарском сабору јула 1906. Полит
је направио ретроспективу задњих деценија угарског политичког живота уз посебан осврт на
питање народности чије би лоше решавање могло скупо коштати Мађаре, а да ће се девиза
„Балкан Балканским народима“ осветити Монархији. Нетрепељивости према народносном клубу у
сабору су биле велике, али је Политов захтев за сазивањем Сабора прихваћен и он је сазван за
9/22. децембар. На њему радикали добијају 41 манда, сви остали 40 мандата. Полит је тврдио да
влада подржава радикалско управљање Сабором. Након што је оптужница за проневеру против
патријарха усвојена сви нерадикалски посланици су напустили седницу. Патријарх се оградио од
оптужнице и наводе у њој назвао неозбињним, захтевао је да се реши ово питање. Уследили су
напади на Томића од стране либерала, Самосталаца из Хрватске, Полита... Активност радикала у
српској средини и сарадња са мађарским левичарским странкама није им донела жељени резултат.
Мађарска политика симилације није могла бити заустављена. Избор за новог патријарха 1908.
показао је то поново. Приликом првог гласања радикалски кандидат вршачки владика Гаврило
Змејановић је победио пакрачког Мирона Николича (40:30). Након што је влада одбила да потврди
избор одржано је ново гласање када је победио владика бачки Митрофан Шевић, али је одбио да
23
се прихвати звања. На трећим изборима будимски Лукијан победио је пакрачког Мирона (39:25),
после чега је устоличен. Оваквим процесом је потпуно обезвређена институција српског црквено-
народног сабора. Планирана експанзија према Краљевини Србији није ни допуштала другачији
правац према угарским Србима сем непопустљивог и агресивног. Иако су постојале тријалистичке
или чак и аустрославистичке концепције оне никада нису имале подршку најважнијих немачких
кругова. Економска криза у монархији 1909-10. у 1911-12. значајно је заоштрила националне
тензије.
Упркос Манастирској уредби (1908) којом је дошло до помака у погледу према црквеној
имовини, очигледне злоупотребе довеле су радикале до краха на изборима за Сабор 1910. Победа
самосталаца који су заговарали политику српско-хрватске коалиције имала је негативне
импликације на политику Пеште према Карловцима. Црквено-школска аутономија суспендована је
Наредбом Франца Јозефа 11. јула 1912. уз подршку угарске владе. Укинуте су уредбе и одредбе
које су настале везано за деловањ Сабора. Министар Лукач је дао упутство патријарху
Ноградновићу како да спроведе ово, пто је патријарх проширио посланицом. Српска јавност је
огорчено реаговала, радикали и либерали су критиковали, али ефекта није било. Епископи су
чувајући привилегије цркве позивали на смиреност, због чега су их радикали нападали. Патријарх
је покушао да скине са себе ореол издајника помагањем просвете и сиромашних ђака, решио је
пензиона питања свештенства, основао Синодски фонд 1909. Српској учитељској школи у Пакрацу
вратио је право јавности, Благодјејање је претворено у модеран гимназијски интернат.
Мала група српских политичара предвођена Миланом Л. Поповићем (уредник листа Српство),
који су 1910. напустили Радикалну странку, у Жабљу су 10. априла 1910. основали Српску
народну странку која је јавно жигосана као мађаронска. Нешто раније је у Кикинди (1907)
основана политичка групација Кикиндски демократи, окупљени око листа Српски глас, који су
заступали реалну политику договора са Мађарима против Аустрије. Победе у Балканским
ратовима пробудиле су и јужноугарске Србе. Јаша Томић се оглашавао са више политичких
чланака, посебно се бавећи „арнаутским питањем“. Од јесени 1913. се све више заоштравао однос
Аустроугарске са Србијом. Крајем августа 1913. појавила се вест да је патријарх Лукијан нестао,
његово тело је пронађено тек после два месеца, након чега су спекулације преплавиле новине.
Томић је тврдио да је самоубиство узрок смрти, Полит је одбацио претпоставке да су радикали
криви за ово, и либерали су били близу Томићеве идеје о душевном растројству Лукијана. Полит је
написао рекапитулацију постојања митрополије у Монархији у којој закључује неопходност
обнове Патријаршије у „Новим крајевима“, а да у Карловцима као некада буде само питрополит,
пошто је држава користила титулу патријарха којег није ни сама признавала за манипулацију. Тело
патријарха је пронађено 13/26. окт. 1913. у реци Ахи. Његово обезглављено и унакажено трупло
симболички је слутило на крај српске политике у Монархији коју су пуцњи Принципа означили.
Хрватско-славонски Срби у опозицији и на власти 1878-1914.

Окончањем Источне кризе и окупацијом Босне и Херцеговине нису нестали разлози за
неповерење хрватске јавности према Србима. Срби су, умест оолекиваног савезништва, све чешће
излагани дискриминацији, нападима из полузваничног листа Обзора, а долазило је чак и до
физичких обрачуна. Слику расположења према Србима у овом периоду употпуњава лист
Старчевића Слобода у којем се о српском народу говори иксључиво на вулгаран начин. Чак ни
оваква атмосфера није дефинитивно и неповратно променила основни правац српске либералне
политике која је остала заснована на начелима братства, славенофилства и подржавање хрватске
државотворне доктрине у односу на Мађарску. Јаков Игњатовић је за разлику од српских либерала
покушао објективније да сагледа хрватску политику, указујући на ликовање хрватске јавности
после пораза код Ђуниса и опомињући на „великохрватске чељусти“. У целини крајем 1879. и
почетком 1880. све је теже било заступати хрватско-српско савезништво и релативизовати
24
нетрепељивост према Србима, али нова српска политика у Хрватској није дефинисана, неки нови
„Туциндански чланак“ није имао ко да напише.
Током бановања Ивана Мажуранића сачувана је хрватско-мађарска сарадња, а бан се потпуно
приклонио мађарској политици према Србима. Ни након његовог пада и доласком Ладислава
Пејачевића за бана српски либерални прваци нису одустали од идеје успостављања сарадње са
хрватским партијама на власти и у опозицији. Извесну прекретницу наговештавала је идеја да је
дошло време да Срби у Славонији и Хрватској оснују своју странку. Бан Ладислав Пејачевић је
покушао Србе да придобије за своју политику како би учврстио позицију владајуће већине у
Загребу (Народна странка), што подржава српски епископат на челу са патријархом Германом
Анђелићем. Питање присаједињења остатка Војне границе иницирали су владајући кругови у
Хрватској 1879. Договор мађарске владе и хрватских представника био је отежан несагласношћу
око повећања броја хрватских заступника у Угарском сабору, што је убрзано царевом
интервенцијом. Предлог о спајању Војне границе са Хрватском српски посланици су практично
једнодушно подржали.
Полако је постало извесно да упркос више пута доказаној жељи да се пронађе хрватска странка
која ће имати слуха за српске интересе, савезништво са хрватским странкама угрожава кључне
принципе српске националне политике на хрватској територији. У Руми августа 1881. кренуло се
са формирањем самосталне странке Срба у Хрватској и Славонији. Главну реч у организацији
имали су Стеван Димитријевић и Милан Ђорђевић, присуствовао је и Светозар Милетић, али и
противници сстварања ове странке. Суштински захтеви српске странке самосталаца сводили су се
на законито признање српског имена, успоставњаље црквено-просветне аутономије, измену
школског закона из 1874, опстанак српских аутономних школа, принцип самоопредељења народа
у Босни и Херцеговини, али нису изостављена ни начела која су чинила бит политичке идеологије
свих хрватских странака – припајање Хрватској Војне границе и Далмације, повећање аутономије
према Пешти. Српска самостална странка покренула је лист Српски глас 15. окт. 1882. у Руми,
али он касније мења назив у Србобран. Ставове српских нотабилитета, који нису прихватили
правац самосталаца, заступале су званичне хрватске Народне новине и новосадски Србски народ.
Иза српских самосталаца стајали су углавном милетићевци, иза нотабилитета већи део српске
јавности у Хрватској, Славонији, Војној граници и епископат. „Черевићки нотабилитети“
захтевали су једино поштовање аутономије српске цркве, а изјашњавали су се за спајање Хрватске
и Војне границе без икаквих услова, прихватали су дуалистички систем и хрватско-мађарску
нагодбу. Бановање Ладислава Пејачевића (1880-1883) потврдило је да Срби који су пристајали уз
владајућу већину у Сабору, као и Срби који су били у опозицији, не могу да изван контекста
имагинарног, непоузданог и догматски претпостављеног српско-хрватског савезништва
рационално и прагматично спроводе српску националну и државотворну политику.
У време бана Куена Хедерварија (1883-1903) противречности српског и хрватског националног
покрета још више ће доћи до изражаја. Са друге стране мађарска дискриминаторска политика
према Србима није довела до приближења Срба у Хрватској блиских бану и Срба у јужној
Угарској – у српској политичкој јавности уобичајен став био је да су Троједница и хрватска
аутономија значајни за српски народ. У периоду између 1880. и 1884. српски либерално-
нотабилитетски посланици су покушавали да на Хрватском сабору добију макар минималне
уступке како би оправдали позицију да се од Хрватског сабора и бана не може очекивати једино
противсрпска политика, док су милетићевци покушавали да овакву оријентацију представе као
антихрватску, антисловенску и мађаронску. Нотабилитетски прваци су због овога основали
посланички Српски самосталски клуб дец. 1883. који је нагласак ставио на остварење српских
националних захтева (равноправност ћирилице, законско признање српског имена), мада су они на
ред долазили тек после хрватских. Остварење ових захтева тражило се у сарадњи са владајућом
хрватском Народном странком. Први председник Српског клуба био је Јован Суботић, а већ 1884.
чланови овог клуба формално ступају у редове хрватске Народне странке. Лојалност српских
нотабилитета владајућој хрватској опцији показала се углавном некорисна и непромишљена,
25
једини постигнут захтев било је прихватање такозваног Српског закона. Срби су на изборима за
Хрватски сабор 1884. добили 30 посланичких места, што је Српски клуб искористио како би
покренуо питање законског уређења црквено-просветне аутономије и уоптребе ћирилице, а клуб
Народне странке подржао коалиционог савезника. Закон је прихваћен у августу 1884, али је
потрајало три године док закон није санкционисан од владара. Законом од 14. маја 1887. Срби из
Хрватске и Славоније добили су право одласка на црквени сабор, донета је одредба о доприносу
православној вери и дата је слобода употребе ћириличног писма. Суштински Срби су добили само
законску кодификацију онога што је усвојено на Угарском сабору скоро двадесет година раније.
Српски пораз у рату 1885. значио је јачање хрватских претензија ка Босни. У периоду 1885-
1887. кратко је деловао је клуб Центрума основан од дела хрватских обзораша, антикуеновске
аристократије и једног броја угледних Срба (барон Јован Живковић) који је Србима обећавао
озакоњење црквено-просветне аутономије и заговарао идеју о Србима и Хрватима као политичким
народима у Хрватској. Марта 1888. дошло је до споразума између Неовисне странке Фрање
Рачког и барона Живковића који се заснивао на идеји да српско-хрватски односи представљају
унутрашње питање ова два народа, да су Срби и Хрвати „два племена једног народа“, са два
равноправна имена и два равноправна писма, Србима је призната црквено-просветна аутономија.
Овај споразум прихватили су и радикали и либерали у Новом Саду, као и званична Србија.
Политички прваци радикала и либерала из Новог Сада покушали су да ојачају Српску
самосталну странку и организовали су предизборну конференцију у Сремским Карловцима јуна
1887. коју су нотабилитети уз помоћ органа власти успели да разбију и онемогуће званично
прихватање новог програма самосталаца. Странка се ипак држала овог програма до 1902 –
захтевано је признање српске националне индивидуалности, права српског народа на аутономију
цркве и школе, преиначење школског закона из 1874, доследно уважавање српског имена и језика
у свим законима и службеним писмима, равноправност православне и католичке вероисповести,
призната је Нагодба из 1868. и подржано је ширење самосталности Троједнице. У целини
посматрано обнављање Странке није битно утицало на њен ради и она је наставила да води
политику као у претходном периоду. Готово у потпуности је игнорисано да хрватске политичке
странке нису имале различит приступ у дефинисању државотворних и националних интереса
према Србима, једине разлике су постојале по питању правно-политичког положаја Хрватске,
штросмајеров федерализам, тријализам дела праваша, подунавска федерација пучке странке.
Колико су разлике у питању односа према Србима биле занемарљиве показује низ фузија
хрватских странака. У периоду од 1880. до 1895. надмоћ Старчевићеве странке права у
политичком животу сведочи о радикалним и великохрватским схватањима, најчешће омладине и
ситног грађанства.
Закон о увођењу пучке наставе од 31. окт. 1888. потврдио је неоснованост српских уверења да
се на Сабору у Загребу може повољније санкционисати положај српског народа. Усвојен без
озбиљнијег отпора српских нобилитета, са изразитом саборском већином (61:12) Срби нису
добили ништа што су тражили, идеја старог школског закона остала је иста. Црквене, православне
и католичке општине нису морале тражити право јавности уколико су испуњавале задатке општих
народних школа, настава је у потпуности уједначена по учитељској спреми, предметима и
уџбеницима које је одобравала земаљска влада. Законом из 1888. очуван је врховни државни
надзор над српским аутономним школама, а политичке власти могле су их у сваком тренутку
затворити.
Упркос недовољним разултатима у вођењу националне политике и у следеће две деценије ће
Срби у Хрватској и Славонији водити политику преко либерала на Хрватском сабору који су
пристајали уз владајућу хрватску странку, прваке Српске самосталне странке, те представнике
Српске народне радикалне странке и Српске либералне странке из јужне Угарске. Самосталци и
радикали су чак у једном периоду сачињавали једни политичку организацију, у управним телима
обе странке су се налазили исти људи. До удаљавања ове две групе дошло је 1892. и 1893.
приликом избора посланика за Црквено-народни и Хрватски сабор када се сукобљавају око избора
26
кандидата из сремских срезова. Ово цепање осудили су и Политови либерали као нарушавање
јединствене српске политике у Аустроугарској. Програм Самосталне странке из 1887. остао је
практично непромењен из мање формалне и стилске измене извршене на великој конференцији
странке у Загребу марта 1902. Важан моменат представљало је укључење млађи Срба 1900,
присталица и оснивача Уједињене омладине хрватске и српске са идејом о политичком и
културном јединству јужних Словена. Међу овим Србима издвајао се Светозар Прибићевић, који
преузима уредништво Новог Србобрана (1902) и формилише толерантну и опортуну политику
према хрватској државотворној доктрини, отворено се одређујући у прилог хрватским
националним и политичким интересима, ма колико то деловало штетно по српски национални
програм. Захваљујући Прибићевићу и његовим присталицама редефинисана је српска политика у
Хрватској и Славонији у правцу већег и конкретнијег попуштања хрватској страни.
У друштвеном, економском и културном животу у другој половини деветнаестог века
наступиле су значајне промене за живот хрватско-славонских Срба. Иако Срби постају бројнији у
градовима, већина и даље привређује у сеоским срединама. Крајем деветнаестог века умножавају
се српске земљорадничке задруге. Почетком двадесетог века хрватско-славонски Срби имају више
од 50 различитих новланих установа, завода, штедионица, банака... Истиче се Српска банка
основана 1895. Значајно је и друштво Привредник које је до 1914. на разним занатима ишколовало
око 13.000 питомаца. Захваљујући просветним законима долази до смањења броја српских школа.
Ипак читаонице и културна друштва показивали су наоредак Срба у многим областима грађанског
и друштвеног живота. Невен лист за децу уређује Ј. Ј. Змај, излази од 1880. у Загребу, ту су и
Србобран, Српски забавник, Омладина, Српско коло, Радикал, Српска зора, Гласник српски.
Српску књижевност задужују Матија Бан, Данило Медаковић, Никанор Грујић и многи други.
После 1903. Загреб уместо Новог Сада постаје политичко седиште Срба у Аустроугарској и у
њему је неупоредиво самосталније него до тада прогилисана идеологија пречанских Срба.
Одлуком Средишњег одбора Српске самосталне странке (11. јун 1903) Нови Србобран је
дефинисао „нову политику“ Срба у Хрватској, која се по схватању Адама Прибићевића налазила
на гледишту да се питање одбране Хрватске тиче Срба, без обзира на то да ли су Срби и Хрвати
један народ или не. Предност коју су самосталци давали Београду у односу на Загреб у пројекту
јужнословенског уједињења није довољан разлог за другачију оцену политике самосталаца од оне
која је проистекла из скоро беспоговорног савезништва са хрватским политичким странкама.
Према српском питању у Хрватској и Славонији одредиле су се истовремено и друге странке
пречанских Срба и то исто – по питању црквено-просветне аутономије, равноправности српског
народа и ћириличног писма. Последње године деветнаестог века представници српске политике у
Аустроугарској провели су у сазнању да је, упркос њиховим дотадашњим напорима, хрватско-
српска подвојеност објективно остала непремостива. Самосталци у опозицији критику владајуће
хрватске опције свели су на критику против хрватске Народне странке, а милетићевци, подељени
на томићевце и политовце, настојали су да сачувају претпоставку за сарадњу Срба и Хрвата на
хрватско-славонском простору. За разлику од српских првака, најугледнији представници хрватске
интелектуалне и политичке елите, нпр. Вјекослав Клајић и Франо Супило, нису одступали од
хрватског ексклузивизма. Интензивирање дискриминације најављено је у Госпићу (1892) и
Загребу (1895) када је истицање српских застава на здању српских зграда приликом посете цара
Франца Јозефа искориштено као повод за разбијање прозора на овим српским установама и
уништавање ћириличних натписа. Изгреди су поновљени поводом прославе педесетогодишњице
књижевног рада Ј. Ј. Змаја, (1899), као и наредне године после окончања расправа на Хрватском
сабору. Најжешћи изгреди збили су се септембра 1902. када су франквци три дана заредом
уништавали српске дућане, установе и станове, а посебно ратоборну улогу одиграо је сарајевски
надбискуп Јосип Штадлер. Повод за ово био је чланак у Србобрану у којем је истакнута могућност
да борба Срба и Хрвата потраје „до истраге наше или ваше“. Неограничена спремност пречанских
Срба да усаврше до историјског апсурда доведену блискост два народа дијаметрално
супротстављених државних идеја називана је политиком „новог курса“. Радикали Јаше Томића су
27
у одређеним приликама показали неупоредиво већи степен неповерења према хрватској политици
него што је био случај са Политовим либералима. Најоштрије је у име Срба иступио земунски
парох Димитрије Руварац који је у својим чланцима навео бројне примере ниподиштавања и
дискриминације према Србима од 1848.
Пажња хрватских новина 1903. била је усмерена према одбрани права у односу на Мађарску и
народном покрету који је уследио након мађарског одбијања захтева за обновом финансијске
нагодбе. Тада је кроз хрватску штампу прошао низ порука захвалности Србима за подршку. Но
претходне године приликом извештавања Обзора са протестног збога у Новом Саду услед
антисрпских изгреда у Хрватској критиковано је српско стајалиште тумачено као прилазак
мађарској политици и лојално туђинским, антихрватским интересима. Тако је позиција и
опозиција у Хрватској преко деловања организација, политичких првака, новина одржавала
континуитет у антагонизму према Србима и деловала у функцији великохрватске идеологије. Др
Јосип Франк је доследно представљан као политичар који чини све у интересу хрватског народа,
борац који „војује за начела неумрлога Анта Старчевића“. Овакво величање Старчевића
подразумевало је доследан рад на остварењу великохрватске идеје у свим аспектима. Осуђивани
су они Хрват икоји би и помислили да се политички договарају са представницима Срба, склапање
савеза у Далмацији критиковано је јер се тако Србима „признавало неко право на опстанак“. На
мети посебне критике били су Срби око Србобрана који „у Загребу, срдцу Хрватске... већ ево 18
година излази да брани по пропаганди узгојено србство“. Босна и Херцеговина је посматрана као
земља која не сме пасти у „српске чељусти“, а српска пропаганда истицана је као проблем у
Славонији и Далмацији. У читаоницама је објашњавано да Срби не постоје ни у једној хрватској
жупанији, да су то све похрваћени Власи, истицане су претензије на Херцеговину још од доба
краља Томислава.
Нови полети радикалско-либералске политике усмерене ка савезу са Хрватима наговештен је
одласком Куена Хедерварија са банског положаја и доласком грофа Теодора Пејачевића. Упркос
томе што став Срба према народном покрету није био јединствен, Срби нису одустали од
солидарност ипрема Хрватима. Самосталци су се дефинитивно одредили на сарадњу са Хрватима
одлуком средишњег одбора Странке (27. мај 1904) о ступању у коалицију са Хрватском странком
права. Ово деловање се у историографији начешће разматрало у контексту другачијег политичког
опредељења млађе генерације Срба и Хрвата, а не као континуитет хрватске и српске политике на
овом простору. Заједничким договором Срба и Хрвата у Задру (17. октобра 1905) српски и
хрватски политички прваци придружили су се мађарској опозицији у њеној борби против
дуалистичког система. Ово је значило нови корак у склапаљу Хрватско-српске коалиције која је
остала на власти у Хрватској до краја Првог светског рата. Постигнут је и споразум на
Далматинском сабору. Задарској декларацији претходила је и Ријечка резолуција коју је потписала
већина хрватских посланика из Хрватске и Далмације опредељујући се за подршку мађарској
опозицији у њеној борби за државну самосталност. За узврат је постављен услов уједињења свих
земаља на које су Хрвати полагали историјско и државно право, што је одушевљено подржала
Самостална странка. Задарском резолуцијом Срби и Хрвати су дефинисани као један народ.
Српски представници у Царевинском већу, Далматинском сабору, чланови управног одбора
Српске народне странке на Приморју, изасланици средишњег одбора Српске народне самосталне
странке и Српске народне радикалне странке потписали су овај документ.
Унутар страначко-политичких односа у Хрватској, уместо српских нобилитета, као савезник
хрватске посланичке већине иступили су српски самосталци. У децембарском манифесту
Коалиције (11. дец) истиче се програм уставности, грађанских права, финансијске самосталност
иХрватске, уједињења Хрватске и Далмације, равноправности српског и хрватског народа.
Коалицију су од почетка нападали и критиковали хрватска Народна странка и франковци.
Политика српских самосталаца популарисана је и омасовљена пре склапања Коалиције на „јавним
пучким скупштинама“ (1904), а након што су оне забрањене на „поузданичким скупштинама“ на
које су долазили само позвани. Српски самосталци су у мају 1905. донели резолуцију којом су
28
прихватили изборни споразум са Томићевим радикалима, а потом су у њега позвали и хрватске

опозиционе странке. Током октобра на „загребачким састанцима“ су постављени темељи и
конкретни правци деловања Хрватско-српске коалиције. Коалиција је знатну пажњу посветила
низу економских питања, посебно око заштите сељачког поседа, као и уставним правима грађана,
слободи штампе, непосредном и тајном гласању. У последњој тачки је поменуто „зајамчење
равноправности и слободе народа српског“. Званична Србија снажно је подржала Коалицију.
На изборима маја 1906. Коалиција је остварила победу, након чега се поражена хрватска
Народна странка распушта. Од почетка 1907. интензивирани су напади франковаца на Србе на
Хрватском сабору. Такође су сумњичења подстицана у хрватским и немачким листовима, а
конструисане су и оптужбе о велеиздаји. Споразум Франца Јозефа и Мађарске коалиције од 1906.
био је на власти у Бечу и настојао је да завади Хрвате и Србе у Коалицији. После почетних
расправа у адресу Сабора ушла нешто измењена формулација „цјелокупан народ, коли Хрвати
толи Срби“.
Разлаз између српских самосталаца и радикала десио се 1907. након што су неспоразуми
заоштрени око питања управе у српској народно-црквеној аутономији. У атмосфери обостраног
неповерења Томићеви радикали су напустии Коалицију 1907. уз образложење да она није
испунила српска очекивања и да се за време ње српска национална мисао није смела ни
спомињати. Овај радикалски поступак осудили су самосталци, Срби из Далмације, либерали,
социјалдемократе Кораћа, Срби из Босне и Херцеговине око листа Народ, велики број београдских
листова, као и наравно бројне хрватске опције. Преокрет хрватске политике у контексту „ере
југословенства“ треба довести у питање, али нема сумње да је југословенска димензија Хрватско-
српске коалиције представљала извесну тешкоћу у остварењу империјалне политике
Аустроугарске на Балкану. Улога спутавања Коалиције поверена је Чистој странци права Јосипа
Франка. Хрватски сабор је и распуштен 1907, а јануара 1908. за бана је именован Павао Раух. Он је
својој владавини дао антисрпски карактер и ослонио се на Странку права. Франк је одржавао
најтешње везе са Конрадом фон Хецендорфом, те заједно са Јосипом Штадлером заговарао
прикључење Босне и Херцеговине након анексије. На изборима за Хрватски сабор феб. 1908.
Коалиција је добила чак 55 места (самосталци 18). О питању Босне склопњен је договор
коалиционих савезника да питање уопште не отварају, да би потом став био преформулисан у
смеру да треба народ у Босни питати о тамое како види своју будућност. Хрватски сабор је због
премоћи Коалиције распуштен марта 1908. и заведен је двогодишњи апсолутизам. Раух је
интензивирао антисрпску кампању.
Објављивање брошуре Ђорђа Настића Финале искориштено је као моменат да се самосталци
оптуже да намеравају да отцепе јужнословенске земље и припоје их Великој Србији под
Карађорђевићима. У августу 1908. је ухапшено 53 члана Српске самосталне странке под оптужбом
велеиздаје. У атмосфери прогона и осуда хрватско-славонских Срба проглашена је и анексија
Босне и Херцеговине (6. окт 1908). У судском процесу заснованом на фалсификованим
документима осуђен је 31 Србин на укупну 184 године затвора. У образложењу пресуде наведено
је да су осуђени због ширења српске државне мисли и планирања револуције. Потом је за бана
постављен Никола Томашић (1910-1912) који је требао да учини остварљивом идеју усаглашеног
деловања јужнословенских народа у оквиру Монархије. Нови бан је уживао и поверење
Коалиције, због чега је Прибићевића нападала хрватска правашка и српска радикалска штампа.
Иако су самосталци захтевали обнову велеиздајничког процеса на крају је донешене царска одлука
о помиловању оптужених. На Хрватском сабору долази до приближавања радићеваца и
прибићеваца. Хрватско-славонски Срби су у склопу Коалиције успели да однесу победу на
изборима 1910, 1911. и 1912. чиме су се потврдили као успешни и истрајни прваци у борби за
увођење парламентарног режима у Хрватској. Услед ових неуспеха Томашић је подне оставку и
мења га бан Славко Цувај.
Цувајева владавина испуњена је низом недомократских поступака, прогоном штампе,
штрајком средњошколаца, неуспешним атентатом Луке Јукића на бана. Прибићевић је склопи
29
Мартовски споразум (1912) са Странком права који се односио на борбу за финансијску

самосталност Хрватске, расписивање нових избора за Сабор и општег права гласа. Председник
мађарске владе Хедервари ће у Хрватској увести комесаријат на челу са Цувајем. Од Напредне
странке и Странке права формираће се Хрватска самостална странка под Јосипом Смодлаком која
ће са српским самосталцима чинити Коалицију. У јулу 1913. је за комесара, а потом и за бана у
децембру повратком уставног стања постављен Иван Скерлец. На изборима за Хрватски сабор у
децембру 1913. Коалиција односи победу (48 од 88 посланика, самосталци 17). Као противници
коалиције наредне године деловали су радићевци (противјугословенска оријентација) и Франкова
странка права. Након Сарајевског атентата у Хрватском сабору је владао хаос, Богдану
Медаковићу председнику Сабора једва полази за руком да отпочне седницу, коју након читања
прокламације о смрти надвојводе одмах и закључује (30. јун 1914). Након окончања седница у
лето 1914. оне ће бити обновљене тек током 1915, али ће тада већина пречанских политичких вођа
бити интернирана.
Далматински Срби између вероисповести и националне политике 1860-1914.

Након окончања Баховог режима далматински Срби католичке и православне вероисповести
су настојали да осигурају свој духовни, културни и национални идентитет. Специфичност Срба у
Далмацији била је њихово двојеверје које је шире профилисало однос према нацији и Цркви, какав
није постојао међу осталим Србима у монархији. Православних Срба у Далмацији 1870. било је
око 17%. У Далмацији је 79% становништва живело на селу, око 90% је било неписмено. Процес
укидања феудалних односа почео је у претходном периоду, али се због великог откупа то одвијало
прилично споро. Слаб развитак привредних и економских потенцијала био је један од најважнијих
деттерминанти политичког живота Далмације. Важну улогу у афирмацији српске националне
идеје имали су трговци. На челу државне управе у Далмацији налазио се Гувернер, потом
Земаљска влада у Задру. Од 1850. централна власт назива се Намесништво, а њен руководилац
намесник. До 1868. административно подела је на 4 округа, који су се даље делили на котаре, од
1868. окрузи су укинути и Далмација је подељена на 12 котара са капетанима на челу. Од 1869. у
котарима су организоване мреже судова са Апелационим и Покрајинским судом у Задру.
Школство је организовало Покрајинско школско веће. Сељашво је поседовало малу количину
земље, њихов положај је више личио на кметски него на слободан.
Обновом парламентаризма политички живот далматинских Срба ушсо је у нову фазу.
Подстицајно је било и деловање Милетићевих либерала у Угарској. Истицао се Лазар Томановић,
припадник круга млађих интелектуалаца, који оснива лист Првенац (1865). Током 1866. остварују
се везе са УОС, у Боки се формирају дружине Јединство и Друштво Истока. Излажење листа
Млада Србадија посебно је одјекнуло на Приморју. Током јесени 1857. под председништвом
Валтазара Богишића спојени су српско друштво Зора и хрватски Велебит. Важно је истаћи
деловање народних/славјанских читаоница које после 1879. имају искључиво српски карактер.
Народна странка формирана је уочи избора за Далматински сабор 1861. На сабору се
разговарало о предлогу статуса Далмације и њеног овентуалног сједињавања са Хрватском и
Славонијом, што је победом аутономаша на изборима за сабор онемогућено (29:13), већински је
одлучено да Далмација задржи своју везу са аустријским земљама. Народна странка наставила је
да делује у политичком животу. Све до 1878. њено деловање су обележили покушаји да се српско
питање реши компримисом. Од 1861. до 1879. је учествовала на изборима за Далматински сабор са
мање или више успеха, мада је број српских посланика био у константном опадању. На
Царевинском већу је имала далеко мање посланика, до 1870. мандат је имао само Стјепан Митров
Љубиша, као и архимандрит Јеротеј Ковачевић 1864-67. Значајно је било и оснивање Матице
далматинске (1861). Народну странку су помагале финансијски имућније породице помораца, од
којих се посебно издвајају Пуцићи из Дубровника, чувена српска породица Јанковић. Центар
страначког окупљања био је Задар, Михо Клаић, Миховил Павлиновић и Стјепан Митров Љубиша
30
сматрани су за вође странке. Гласило странке називало се Народни лист, оно је испрва заступало
либерална политичка начела, да би после 1871. заступало само хрватске интересе.
Далматински сабор 1861-1878. заседао је нередовно и неравномерно. Први председник био је
Шпиро Петровић, други Стјепан Митров Љубиша (1870-76). Службени језик Сабора до 1883. био
је италијански, потом хрватски/српски са могућношћу употребе италијанског. Главни
протагонисти хрватске политике у Далмацији који су у овом периоду профилисали политику
хрватског државног и историјског права су почетком 50-их интензивно подржавали политику
сарадње са Србима. Ова промена и антагонизми према далматинским Србима постепено ће
улазити у хрватску политику писањем Еугена Кватерника, а кулминираће у делима Анте
Старчевића и његових следбеника. Приликом преломних политичких догађаја за Србе и Хрвате
хрватски праваши су инсистирали да Срби у Далмацији нису аутохтон народ, већ „посрбњени“
православци. Током Бокељског устанка (1869-70) који избија због одлуке о регрутацији и војној
обуци у активности се посебно укључила омладина, велики број жена учествовао је у устанку, а
после дугих борби миром у Кнезлаку 1870. Бокељима је бећано да неће бити позивани у војску, те
амнестија и надокнада материјалне штете. Бока је имала специфично место у контексту хрватске
политике која је на Боку истицала територијалне претензије. Иво Продан, највернији присталица
Старчевића у Далмацијји, је тврдио „да се немогу пронаћи Срби ни у Босни и Херцеговини, ни у
Црној Гори, ни у Далмацији“.
На изборима за Далматински сабор 1870. упркос притиску полиције због појаве медаљона са
ликом Светозара Милетића, Народна странка је однела победу, а Стјепан Митров Љубиша је
именован за председника сабора. Далматински Срби су се истакли скупљањем помоћи за
избеглице током Велике источне кризе, широм Далмације су основани одбори, а често се и
дешавало да се муниција или храна пропусте устаницима. Током 1877-79. све је јасније постајало
да се најистакнутији хрватски политичари у Далмацији окрећу ка идејама територијалног
проширења, Павлиновић се све више идеолошки окретао Старчевићу и државно-правашкој
идеологији. Овиме се раскидала свака могућност српско-хрватске сарадње, Миховил Павлиновић
је водио нападе на Србе. Он у Хрватски разговорима сугестивно помоћу алегорије представља
положај Хрвата као народа који је своју државност жртвовао, а други то себично користе
спутавајући Хрвате. Он преувеличава врлине Хрвата (вредни, радни, пожртвовани), а критикује
противнике Народне странке (лењи, троми, користољубиви, мисле туђом главом). Павлиновић је
одбациовао идеју да Србија може постати Пијемонт јужних Словена, јер „православље носи на
себи велику идеју српску...“, негира све српско у Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској.
Неповерење далматинских Срба према Павлинићу и Клаићу омогућило је победу
проиталијанског кандидата Густава Иванића, за кога је гласао део Срба, на изборима за
Далматински сабор 1879. Током прве половине 1879. Застава и Народни лист су водили у
Далмацији новински рат око питања припадности Босне и Херцеговине, када су српски дописници
Заставе карактерисани као шака ипер-Срба. Ускоро се покренула идеја оснивања српског листа на
Приморју, он настаје окт. 1879. под називом Српски лист са Савом Бјелановићем као главним
уредником. Око овог листа настаје и странка, Српска странка, у Задру јан. 1880. са програмским
начелом очувања српске свести и српске мисли у Далмацији, одбрани српства од верске мржње и
заједничком политичком деловању православних и католичких далматинских Срба. Српски лист
је позивао на сарадњи са аутономашима као неопходан отпор хрватизацији Далмације. Решавање
српског питања заступано је на темељима Вукових закључака о Србима и Хрватима, а Илирски
покрет и Штросмајерово југословенство сматрани су покушајем националног профилисања
хрватске мисли. Овим је манифестована српска политичка доктрина у Далмацији. На страницама
новина често се могло читати о славним догађајима из српске историје, посебно су неговани
косовски култ и немањићка традиција. Новине су финансиране од претплатника, мада је добијао
помоћ из Србије и Црне Горе.
Павлиновић је остао изричит и гласан у критици српске мисли у Далмацији. Свим средствима
је осуђивао страначку и политичку идеологију приморских Срба. На његовој мети са највише били
31
Никодом Милаш и Саво Бјелановић, мада ни ова двојица нису имала тотално хармоничне односе,
што је разједињавало српску политичку елиту у Далмацији. Ово је додатно појачавала државна
политика divide et impera. Након што је државно право ушло у програм Народне странке (1889)
српска елита се супротстављала уједињавању Далмације и Хрватске страхујући за свој национални
и политички идентитет. Идеологија Српске странке била је заснована на заштити интегритета
Срба од правашке политике. Задарски компромис (1889) између Српске (Бјелановић) и Хрватске
странке почивао је на темељу слоге, гласања за заједничке кандидате и гарантовао Србима једно
место у Царевинском већу. Овоме су се противилидалматински владика Стефан Кнежевић,
архимандрит Милаш и Бокељи предвоњени Томановићем. Било је очигледно да је неповерење
према хрватској политици изузетно велико. Тако се од 1889. наставила сарадња Срба са
аутономашима када гласају за Франа Гондолу Гундулића уместо за хрватског посланика. Победа
дубровачких Срба католика на локалним изборима 1890. изазвала је острашћене реакције
хрватских политичара. Срби 1894. поново подржавају Гондолу Гундилића. Сава Бјелановић је на
Далматинском сабору (1892) одбацио политику хрватског државног права и тврдње да једино
хрватски народ може да постоји у Далмацији. Он је неуморно обављао новинарски посао
(Милетићева слика на зиду), одржавао скупове и играо важну улогу у животу српске политичке
елите у Далмацији.
На изборима за Далматински сабор 1895. Народна странка освојила је више гласова него
праваши, аутономаши и српска странка. Смрт Саве Бјелановића 1897. додатно је унела пометњу у
редове српске странке. Полако је почео раскол у редовима српске елите. Део његових присталица
окупио се око листа Дубровник подржавајући политику верске равноправности. До потпуног
расцепа долази (1900) када Душан Баљак подноси оставку на посланички мандат у Сабору, потом
одбија да се поново кандидује, на крају се кандидује, али збрка доводи до губитка изборних места.
На скупштини у Книну (8/21. окт. 1901) страсти се смирују и формира се Управни одбор странке.
Променом уредништва Српског листа Никодим Милаш ће се одвојити и покренути Нови Српски
лист. Од 14. до 16. авг. 1903. у Сплиту биће ревидиран програм Српске странке – истакнуто
начело подржавања Словена у праведној политичкој борби у Монархији, одбијено је спајање
Далмације и Хрватске, подржана је идеја равноправности Срба све три вере о начело Балкан
балканским народима. На изборима 1901. Праваши су утростручили број посланичких места, а на
изборима 1908. Хрватска странка (настала фузијом правашке и народне) однеће превагу.
Политика „новог курса“ Анта Трумбића и Франа Супила 1903. сарадње са Србима, пре свега
усмерена ка супротстављању Мађаризацији, чинила је сарадњу Срба и Хрвата у Далмацији све
изцеснијом.Ријечка (2-3. окт. 1905) и Задарска резолуција (16-17. окз. 1905) отвориле су пут ка
новој сарадњи српске и хрватске елите, пто је на простору Далмације водило неумитном слабљењу
и гашењу српске националне свести. Овом политиком „новог курса“ Далмација је препуштена
великохрватској државној концепцији, национална и демократска политика далматинских Срба
приморана је да устукне. На основу компромиса Српске (приморске) странке, Српске самосталне
странке (Хрв.) и Српске радикалне странке (Уга.) са хрватским опозиционим странкама стекли су
се услови да Српска и Хрватска странка наступе заједно на изборима за Далматински сабор 1905,
заговарајући притом борбу за сједињење Далмације и Хрватске. Ускоро се показало да одступање
хрватских представника од политике историјског права није могуће. Странка далматинских Срба у
наредном периоду је пролазила кроз вишегодишњу кризу честих смена управног одобра и
нејединства око питања Далматинског сабора. Тензије између Српске и Хрватске странке посебно
су ескалирале током 1910-11. око питања Босне и Херцеговине. Економски проблеми Далмацију
су водили на крајњу маргину друштвеног развоја у Монархији. Избијањем Балканских ратова
пробудила се српска јавност у Далмацији. Организован је скуп подршке у Шибенику пред 11.000
људи, на великом Збору у Задру (нов. 1912) изражена је подршка Србији. Хрватски политичари су
славили победе српског оружја демонстрирајући на тај начин солидарност Срба и Хрвата коју ће
тек Велики рат ставити на пзбиљну историјску пробу.
32
Далматинска епархија играла је важну улогу у очувању српског националног идентитета.

Мада је водила политику несукобљавања с авластима неговањем култова, окупљањима и
традицијом спајала је Србе на територији Далмације. У северној Далмацији се формирао косовски
култ, широм Далмације је постоја ониз српских манастира. Посебно јака је била Дубровачка
црквена општина.Реорганизацијом Задарске богословије (1882-83) она је постала много
функционалније. Настава је организована у четири године, водило се рачуна о моралним, људским
и хришћанским вредностима. Приликом прославе 25 година рада Богословије (1894) долази до
нових организационих промене, увојен је Устав којим је Богословија дошла под управу
далматинског епископа, сваки ученик је морао претходно завршити гимназију. Од 1903. посебним
регулацијама су уређени хигијенски и санитетски услови. Наследник владике Милаша владика
Димитрије Бранковић наставио је сличан курс управе над Богословијом. Ширила се библиотека
куповином и даровима, број се 1914. попео до 5.000. Познати ученик Богословије био је Јоаникије
Липовац (митрополит црногорско приморски 1940-1945). Црквене везе су биле јаке између
Краљевине Србије и далматинских Срба, посебно се истиче деловање митрополита Михаила. Срби
из Далмације и српске црквене општине су се често обраћали за помоћ митрополиту Михаилу,
Задарска богословија тражила је и добила финансијску помоћ... Ове везе показивале су снагу
националне кохезије међу Србима у Монархији и матици које су помогле далматински Србима да
опстану у ненаклољеној средини, док је државно-правашка идеологија агресивно притискала
српски живаљ који је тежио признавању сопствене националне индивидиуалности.
Срби у Босни и Херцеговини од окупације до Сарајевског атентата 1878-1914.

Тачком 25 Берлинског конгреса Босна и Херцеговина дошле су под управну власт
Аустроугарске. Конвенцијом са Турском 29. априла 1879. дефинисан је нов начин управе у овој
области. По конвенцији турске заставе и султаново име били су симбол османске власти, а све
остале институције биле су аустроугарске. Загарантована је слобода вероисповести, а децембра
1879. Босна и Херцеговина укључене су у аустроугарски царински систем. Тако је беч посебним
правима добио монопол соли, дувана, царина и индиректних пореза. Управу је водила комисија
при Министарству спољних послова, а од 1880. босански биро при заједничком Министарству
финансија. Суштинску власт имали су Земаљска управа за БиХ и Министарство финансија. Војна
власт је замењена цивилном 1. јула 1879. Дотадашњу војну власт вршио је ген. Филиповић који је
имао задатак мирољубивог заузимања територије уз свако сузбијање локалног отпора. Повратак
избеглица из околних крајева завршен је лета 1879.
По попису из 1879. од укупно 1.158.164 становника Срба је било око 496 хиљада (43%). По
попису из 1910. број Срба је порастао на око 825 хиљада (43%). Највећи део становништва било је
сељаштво (88%), од овога су Срби чинили готово три четвртине. Положаје Срба је генереално био
лош током аустроугарске управе, болести, алкохолизам, неухрањеност, малаксалост, исељавање у
Србију, Европу или Америку. Дошло је и до досељавања 230 хиљада римокатолика у преко 20
немачких колонија. Странци су се углавном досељавали у градове, пто је сеоску структуру
остављало углавном непромењену. Индустрије готово да није било, преовладала су мала и ситна
предузећа. Државни монополи су гасили сваку иницијативу, сеча шума је била посебно
распрострањена међу страним компанијама. Иако мало, сразмерно гледано српска трговачка и
финансијска снага била је далеко већа од хрватске или муслиманске. Сарајево као центар
администрације полако се развијало, пред рат имало је свега 52 хиљаде становника. Иако су
отваране српске банке, немачки капитал је био далеко најзаступљенији у привреди БиХ. Српска
образовна елита махом је школована у Бечу, али број образованог становништва није био велик.
Школе је похађало свега 26% деце, а католичке средине биле су далеко привилегованије.
Царајевска гимназија отворена је 1879, ускоро су отворене и у Мостару, Тузли, Бихаћу. Постепено
се формирала образована свештеничка каста која ће играти значајну улогу у животу босанских и
херцеговачких Срба.
33
Аграрно питање уско је везано за националне односе, било између српских и муслиманских
елита, било према окупационим властима. Док је муслиманско племство штитило привилеговани
положај загарантован Саферском наредбом, српски устаници нису желели повратак на старе
намете. Упркос посредовању књаза Николе незадовољство се настављало. Власти су покушале
постављањем за управнике војвода Богдана Зимоњића и Пера Радовића, као и оснивањем
Пандурског корпуса од локалног становништва (1878) да смире ситуацију. Глад, нерешено аграрно
питање, улазак аустријске војске у Санџак довеле су до такозваног Пандурског пуча 1879. који је
брзо угашен, али је показао да је стање изузетно тешко. Аграрно питање 1880. решено је у складу
са интересима Монархије, а не српских сељака. Потврђено је да кметови аги плаћају трећину, а
држави десетину. Званично је и 1882. именован сарајевски муфтија за реис ул улему.
Пре устанка 1882. Мићо Љубибратић је покушавао да склопи сарадљу са мислиманима ради
заједничке акције против Аустроугарске. Ова идеја имала је подршку у славенофилским
круговима и код београдског митрополита Михаила. Активно је деловала и Мостарска црквена
општина. Ипак муслимански представници се нису приволели на сарадњу. Доношењем Војног
закона (4. нов. 1881) односи су достигли тачку кључања и први немири се примећују већ у
децембру. Као почетак устанка сматра се напад на полицијску станицу у Улог 10-11. јан. 1882.
после чега се устанак брзо шири. Књаз Никола је по питању устанка највише водио рачуна о ставу
Беча, с обзиром на могућност економске блокаде. На скупштини у Даниловграду Црна Гора је 19.
јануара званично прокламовала неутралност, мада је књаз тајно водио политику потпоре. Током
фебруара устанак се распламсао пуним интензитетом, а Црна Гора је морала да ојачава границу да
се устаничке чете не би пребацивале на њену територију. Током априла и маја аустроугарска
војска је угушила устанак, 22. априла обећана је амнестија за устанике. Црна Гора у тајности
активно ради на покушајима да се устанак одржи у чему учествује Лазар Сочица. Последњи отпор
сломљен је у новембру 1878.. Део устаничких вођа успео је да пребегне у Црну Гору, али су они
на захтев Аустроугарске интернирани у источној Херцеговини или Подгорици.
Подсећање на устанак 1882. и баук панславизма учврстили су идеју Беча о обрачуну са
српским покретом у БиХ. Бењамин Калај ће дуги низ година радити на раскидању веза Црне Горе
и Херцеговине, као и на широкој акцији придобијања муслимана и католика, притом негирајући
развој српских институција. Користећи неповољан положај српских трговаца и свештеника, који
су зависили од државе, као и форсирањем нерешеног аграрног питања хтео је формира босанску
нацију. Његова идеја о одвајању војних власти од цивилни, где би војне власти преузеле управу по
централистичком и апсолутистичком принципу чинила је окосницу његове управе БиХ. Његову
идеју је подржа Тиса, потом и Франц Јозеф јула 1882. Тако се поглавар Земаљске владе налазио на
челу војне и цивилне управе и био директно подређен Министру финансија. За војне послове био
би одређен посебан помоћник (генерал), као и за цивилне (адлатус). Цивилна управа је даље
дељена на три сектора: унутрашња управа, финансије и правосуђе. Срески уреди имали су
административна, финансијска, просветна и аграрна овлашћења. Најважнији ослонац Калајеве
управе били су чиновници, највећим бројем из Аустрије и Мађарске. Домаће становништво
заузимало је најниже положаје. Први сицилни адлатус био је барон Николић, 1886. га је наследио
Хуго Кучера (изузетно туркофилски настројен). Именовањем ген. Јохана Апела за Земаљског
поглавара 9. авг. 1882. отпочиње Калајев режим.
Калајеви чиновници су били материјално обезбеђени, њихове плате су се равнале аустријским.
Центар управе смештен је у Сарајево. Статутом из 1883. постојао је бирачки цензус, те је на
изборима 1884. гласало само 4,1% становништва. Овај број се са временом повећавао, али
захваљујући владиној листи власт је себи обезбеђивала већину. Нормалним статутом (1897)
трећина посланика је долазила са владине листе, две трећине су биране. Начелнике и
подначелнике именовао је Поглавар. Финансије БиХ су биле у директној вези са Министарством
финансија у Бечу. Земаљска влада је финансијски била оптерећена платама државне
администрације и јавним улагањима. Сакупљачи десетине били су материјално стимулисани што
је довело до повећања прихода од овог пореза. Државни монополи, као и продаја шума доносили
34
су значајне приходе. Законима донетим 1879-1880. обезбеђена је апсолутна политичка и економска

доминација Аустроугарске у БиХ. Ове области су посматране као јефтин извор радне снаге и
природних ресурса. Прва банка је основана 1883.
Решавање аграрног питања решено је у корист муслиманских земљопоседника. Концепција
очувања посебне касте лојалних земљопоседника била је у сржи Калајевог режима. Свега 17
хиљада кметова је током Калајеве управе откупило земљу, већина њих зајмовима од банака.
Кметови су се у неким областима често бунили. Мало обрадивих површина давало је предност
развоју сточарства, али је квалитет био поприлично низак. Део колонизационе политике био је
усмерен у циљу јачања пољопривреде и странци (највише Пољаци и Немци) су добијали значајне
подстицаје при доласку. Важан део Калајеве политике био је развитак железница, пре свега јаче
повезивање Херцеговине и Босне. Железнице су играле важну улогу и привреди, али и у случају
евентуалне војне акције. Изградња пруге Вишеград-Сарајево показала је важност железница у
продору Аустроугарске на Балкан.
Формирање жандармерије (1879) је била важна етапа у креирању управе у БиХ. Она је била
под директивима цивилне власти, али финансирана од стране војних. Број жандара се стално
повећавао, највећи број их је долазио из саме Монархије. Питање војске је било посебно
проблематично, отпор, дезертирање и избегавање службе били су редовна појава, отпор је био
посебно изражен код муслиманског становништва. Постављало се и питање финансирања,
поготово услед константног инсистирања Министарства рата на повећању бројности.
Калајево идеолошко упориште политике Аустроугарске у Босни он је развио у својим
делима и студијама(Русија на Истоку, Историја Срба, Угарска на граници Истока и Запада, Дух
Истока и Запада). Сузбијање руско-православног утицаја на Балкану видео је као један од
главних задатака Двојне монархије. Идеја о цивилизаторској мисији Монархије у БиХ посматрала
је Исток као превртљив, склон манипулацијама и преварама, насупрот одговорном, организованом
и државотворном Западу. Мађари као браниоци хришћанства и носиоци западно-европске културе
били су ослоњени на Немачку и играли су улогу споне између Истока и Запада. Мада је износио
тезе о српском карактеру Босне касније их је оспоравао везујући босанску државност за име
географске области, нешто слично постојало је и у концепцији мађарског политичког народа.
Дубоко се противио било каквој подели Босни и Херцеговине посматрајући покрајину као
интегрални део Монархије, у вези са овим треба нагласити и Калајево симболичко наглашавање
везаности Босне за Мађарску.
Ради остварења свих ових циљева било је неопходно прекинути везе Србије и Црне Горе са
БиХ. Успостављене су кордонске станице на граници Херцеговине и Црне Горе, уведена је оштра
контрола путних исправа, потом и пасоша грађанима Босне и Херцеговине. Верска ходочашћа
Херцеговаца под Острог и на Цетиње имала су специфичну националну и верску мотивацију.
Калај је радио на приближавању Албанцима, посебно услед пријатељске политике књаза Николе
према њима. Контроле на граници са Србијом пооштрене су након 1889. Бењамин Калај је
покушао и да уз границу са Србијом насели Мађаре, те је формирано неколико колонија. На
потезу уз Дрину формиране су и немачке колоније. Посебну пажњу босанско-херцеговачке
полииције заокупило је Друштво Св. Сава из Београда.
Идеологизованом цензуром штампе припреман је терен за формирање босанске идеологије. У
политичкој индоктринацији босанске нације главни фактор је био ослонац на муслиманску
владајућу класу. Истиче се улога Мехмед-бега Капетановића који је наглашавао потребу
еманципације босанско-херцеговачких муслимана. Он је тврдио да су становници БиХ Бошњаци
без обзра на верску припадност. Идејна конструкција босанских муслимана била је везана за
средњовековну босанску државу и богумилско становништво – ово је узимано као оквир
државотворности Босне. Повезиње муслиманског племства са некадашњим средњовековним
племством служило је као доказ и политичко право муслимана да доминирају БиХ. Постепено је
стварана национална посебност заснована на исламу и босанском државном праву. Калај је мудро
35
дозвољавао ћирилицу, сматрајући да ће тиме умирити Србе, а притом их навикавајући на

латиницу. Званични орган владе Сарајевски лист излазио је на оба писма. Од 1891. излазио је и
лист Бошњак на иницијативу Мехмед-бега Капетановића који је афирмисао босанску посебност.
Званични језик је прво дефинисан као хрватски, да би потом био промењен у земаљски (1879).
Калај је покушао да наметне идеју о босанском језику кроу Граматику босанског језика (1890),
али ово није оставило корена код Срба и Хрвата, мада су га муслимани прихватили и форсирали у
Бошњаку. Паралелно је покушавао и да створи модеран школски систем, али су резултати били
спори. Онемогућен је долазак улитеља и професора из Србије. Најважнија школа била је
Учитељска, мада су најброније биле трговачке. Две основне идеје током школовања су биле
постојање курса историје који је морао бити везан са босанску историју и њен континуитет, те
стварања емотивног везивања и оданости према аустроугарској држави. Широка делатност биће
усмерена управо у смеру научне афирмације босанске нације и прошлости. Ово ће одиграти важну
улогу у ширењу етнилке границе БиХ према Новопазаарском санџаку и привлачењем Албанаца
под окриље Беча, што ће коначно 1912. резултовати стварањем независне Албаније под
аустријским патронатом.
Реални домети Калајеве политике били су ограничени, услед снажно афирмисаних
националних покрета Срба и Хрвата, али су ипак имали далекосежне последице стварањем трајне
основе за формирање нације и државе босанских муслимана. Привлачна снага Србије за
становништво БиХ имала је одјека и у допуштању ширења великохрватских идеја од стране
власти, посебно у Херцеговини. Ово је вршено са идејом слабљења српског утицаја, као и
зближавања хрвата и муслимана. Уховором са Св. Столицом 8. јуна 1881. устројена је
римокатоличка црква у БиХ, на челу са сарајевским надбискупом. Велики део државних финансија
трошен је на потребе римокатоличке цркве у БиХ. У прозелитизму католичке цркве прворазредну
улогу је играо надбискуп Јосип Штадлер, који ће подржавајући идеје хрватског државног права
дуги низ година бити препрека српско-хрватској сарадњи у БиХ.
Решавање српског црквеног питања у БиХ крило је иза себе покушај Двојне монархије да се
изврши црквено-административна унификација Срба у Карловачкој митрополији и БиХ. Општи
став Срба у БиХ, као и архијереја Карловачке митрополије ишао је у овом смеру. Патријарх
Прокопије је поднео молбу цару Францу Јозефу да Православну цркву у БиХ прикључи
Митрополији. Либерали Светозара Милетића противили су се овоме уз тврдње да Аустроугарска
овиме жели да афирмише окупацију Босне и херцеговине. Аустроугарска државна политика
свесрдно је подржавала ове тенденције Митрополије, а чак је и у односима Беча и Цариградске
патријаршије дошло да заједничког интереса. Наиме Синод Цариградској патријаршији се носио
идејом сузбијања руског утицаја на Балкана, те је у том контексту договор са Бечом био
прихватљив. Послее вишемесечних преговора 28. марта 1880. долази до потписивања Конкордата
којим је суверенитет над српском црквом прешао у руке Аустроугарске, владар је добио сва права
именовања и смењивања црквене јерархије, права цариградског патријарха остала су симболична –
издавање потврде о канонској подобности, добиоја би 58.000 пјастера годишње од Земаљске
владе, која би обезбеђивала и митрополитску плату. За сарајевског митрополита је дец. 1880.
именован Сава Косановић. Врло брзо се показало да је Косановић далеко од онога што је од њега
очекивала земаљска влада, близак Пелагићу и митрополиту Михаилу, ушао је у отворени сукоб са
надбискупом Штадлером око појачане римокатоличке агитације. Априла 1884. појавиле су се
приче о смени (оставци) митрополита Косановића до које и долази јуна 1885. Калај је ово хтео да
искористи како би довео лојалнијег човека на место сарајевског митрополита.
Везивањем црквених послова и плата за државну администрацију и стављањем црквене
организације под државну контролу српска национална борба је сведена на покушаје да се кроз
црквено-просветну аутономију осигура правни и политички положај. Тиме црквено-просветне
општине постају кључна јединица деловања Срба у БиХ, истиче се Мостарска црквена општина.
Црквене општине постају синоним за противљење увођењу босанског језика. На место сарајевског
надбискупа одабран је Ђорђе Николајевић који је водио лојалну политику према властима, али
36
иако пензионисан Сава Косановивић је наставио са национални, верским и политичким радом.

Упркос инсистирању да живи у Бечу, Косановић је боравио у Александрији, Атини, на Св. Гори,
Цетињу. Грчке владике у Мостару и Тузли уклоњене су 1888. и 1891, они су сматрани безопасним
и без утицаја, те се са овим није журило. Херцеговачки митрополит постао је Леонтије Радуловић,
Тузлански Николај Мандић. Калај је покушавао и да некаквим Статутом омогући превласт
свештенства у црквеним општинама, које је махом вођено световњацима, представљало кључну
препреку политици Земаљске владе.
Приликом решавања национално-верског питања у БиХ све више се говорило о црквено-
школској аутономији као полазном моделу. Мостарска општина 1889-1890. предњачи у борби за
слободан избор свештеника. Одлука Земаљске владе маја 1892. којом се учитељи не могу
запошљавати без одлуке државних власти изазвала је протесте, чак 24 општине поднеле су
петицију против овога 1893. На скупштини Мостарске општине 2. феб. 1895. у 12 тачака
дефинисани су српски захтеви – првих шест тачака се односило на Мостарску општину, а других
шест за шире захтева који се односе на положај Срба у БиХ (слободно бирање свештеника и
учитеља, оснивање националних читаоница и фондова, самостално бирање митрополита, слободно
слављење национално-црквених празника). У другој половини 1895. долази до раскида између
Мостарске општине и митрополита херцеговачког Серафима Петровића на чији страну стаје
влада. Током 1895. и 1896. упућене су две делегације у Беч с циљем упознавања цара о
дешавањима у Мостару и Херцеговини. Друга делегација је имала представнике из чак 14
општина. У овим покушакима остваривања црквено-просветне аутономије општинама је стизала
подршка из Новог Сада. Радикалски првак Емил Гаврила био је један од идејних твораца ткзв.
Првог царског меморандума из 1896. објављеног у Застави у којем су изнети предлози како да се
реше проблеми цркве и школе код Срба у БиХ. Глигорије Јефтановић (господар, поштован као
Бог, његов хотел Европа у Сарајеву место окупљања српске елите) и Војислав Шола („Србин од
главе до пете“) били су кључне личности српског покрета. У даљем развоју сукоба Мостарска
црквена општина распуштена је феб. 1897, одмах за њом и Сарајевска. Јефтановић и Шола су
кренули у нову делегацију у Беч, где након састанка са Политом и Гаврилом, предају марта 1897.
Други царски меморандум са поновљеним захтевима.Захваљујући уверавању Калаја да иза овога
стоје Србија, Црна Гора и Русија, успех је изостао.
Након састанака са Гаврилом и представницима црквених општина, Јефтановић 1898. тражи
од Калаја да се дефинитивно уреде и дефинишу односи државе и цркве. Гаврило је у Новом Саду
саставио Статут, који Јефтановић и Шола предају Калају 7. јула 1898. Калај одбија предлог да се
статут преда Цариградском патријарху и Јефтановићева декегација одлучује да то сама уради. На
седницама Синода (авг/сеп.) Статут је одбијен (због превеликог утицаја лаика на црквене послове).
Патријарх Константин V је, подстакнут Земаљском владом, са Синодом усвојио документе који су
били јасно усмерени против Статута (феб. 1899). Упркос овоме више десетина црквених општина
и свештених лица наставило је да пише патријарху о злоупотребама митрополита у БиХ.
Јефтановић је јула 1899. предао у Цариграду Цариградску патријаршијску споменицу у којој су
детаљно набројане неприлике и злоупотребе босанско-херцеговачких митрополита. Након овога
уследили су преговори између јерархије и „аутономне“ опозиције. Трећи царски меморандум,
најобимнији и најсадржајнији, садржао је захтеве претходна два уз историјски анализу положаја
цркве и просвете у БиХ. Предат је цару маја 1901, али без резултата. Шола и Јефтановић вршили
су преговоре и са новим цариградским патријархом Јоакимом III током 1901-02, али је Калај успео
да убеди патријарха да је положај Цркве у БиХ добар. Јуна 1902. предат је Четврти царски
меморандум, потом и Шолиних 11 тачака. Меморандум је добачен, али су Шолине тачке били
полазна основа за разговоре о аутономији. Предложено је да цар бира митрополите од три
кандидата, одустало се од захтева за Црквено-народним сабором, захтевана већа самосталност
црквених општина. Током 1902. и 1903. интензивирани су преговори на релацији Влада-јерархија-
опозиција, решење је тражено на бази Шолиних тачака и статута митрополита сарајевског
Николаја Мандића. Децембра 1903. долази до споразума којим државна власт није испустила
37
контролу над Црквом и финансијама, али је епархијама омогућена слободнија управа. Смрћу
Бењамина Калаја (13. јул 1903) промењен је правац државне власти, ускоро је дозвољено
коришћење српског имена и језика. Статут је након проблема са Синодом усвојен у Цариграду тек
јуна 1905. На царев рођендан 18. августа 1905. обнародована је Уредба о верско-просветној
аутономији БиХ.
Световна српска интелигенција имала је своје упориште у културним и просветним
институцијама. Организација Просвјета основана 1902, имала је значај сличан Матици српској.
Штампала је уџбенике и књиге, од 1905. редовно излази лист Календар Просвјета. Најутицајнији
слој у организацији су трговци, свештеници и учитељи. Експанзија српских националних,
културних, добротворних и спортских друштава уследила је после 1905. Водећа имена српске
интелигенције били су Јован Дучић, Алекса Шантић, Петар Кочић, Владимир Ћоровић, Јевто
Дедијер, Васа Пелагић. Соколске организације будиле су национални српски дух, одржавани су
слетови, трибине, предавања. Најважнији листови покренути после 1903. били су Српска ријеч,
Народ, Отаџбина, Босанска вила (књижевни), Зора. Негован је косовски култ, култ Св. Саве, култ
Василија Острошког. Политика омладине предвођене Петром Кочићем и Лазаром Димитријевићем
ће до 1908. бити усмерена на југословенску сарадњу и стицање грађанско-уставна права. Под
утицајем Гаврила и Јефтановића настаје Сарајевска резолуција (мај. 1907) и организована је
Митровданска скупштина (нов. 1907) које као захтев управитељу БиХ Буријану истичу доношење
устава и грађанске слободе.
Након проглашења Анексије (5. окт. 1908)17 Франц Јозеф је прогласом који је уследио најавио
Устав за БиХ. Доношење Устава потрајало је дуже од очекиваног. Земаљска влада је покушала да
избегне укључивање широког круга политичара у расправе, српску депутацију у разговорима је
предводио Глигорије Јефтановић. Устав је донет 17. феб. 1910. Уведена је неповредивост
имовине, слобода личности, штампе, изборно право су имали мушкарци старији од 24 године који
су располагали имовине, у Сабору је било 20 вирилних посланика, бирачи су подељени у три
курије, муслимани су добили 24, католици 16, православци 31 мандат. Оваквим Уставом је ширим
слојевима онемогућено да воде главну реч у политици, а српској елити је пружена прилика да се
законским путем бори за своје интересе. Босна и Херцеговина остале су corpus separatum везан за
оба дела Монархије. Земаљска влада није била одговорна Сабору, кој није имао ингеренције у
питању извршне власти.
На дан отварања Сабора 2/15. јуна 1910. Богдан Жерајић је неуспешно пуцао на генерала
Маријана Варешанина (управитељ БиХ), после чега извршава самоубиство. Жерајић постаје
симбол омладине и идол групи младобосанаца, револуционарне омладинске дружине. За њеног
идеолога Владимир Гаћиновића идеје Херцена, Бакуњина и Толстоја су одиграле значајну улогу.
Ту су били и Данило Илић, Недељко Чабриновић, Димитрије Митриновић. Важну улогу су играле
и београдске организације Словенски југ и Народна одбрана. Од 1911. Уједињење или смрт
деловало је све активније у БиХ.
Балкански ратови подигли су националну еуфорију српског становништва у покрајини.
Оскар Поћорек и Конрад фон Хецендорф заговарали су промену организације БиХ, што је и
уведено апр. 1912. Овим је Поглавар Земаљске владе добио широку независност од министарства
финансија и позицију армијског инспектора за подручје БиХ., укинута је позиција цивилног
адатлуса. На овај кључни положај дошао је ген. Оскар Поћорек. Подршку које су српско
становништво и елита пружали успесима српске војске у Балканским ратовима он је посматрао
као издајничку делатност, корен ових акција видео је у Београду. Током Балканских ратова
активно је радила и хрватска елита – заговарају јачање положаја Хрвата, правашки и франковачки
кругови раде на активној пропаганди. Маја 1913. распуштена су многобројна српска културна,
спортска и национална друштва, Просвјета на првом месту. Током Скадарске кризе уведене су
посебне мере на граници са Србијом и Црном Гором, ратоборни Поћорек је чинио све како не би
17
Србија признала Анексију 31. марта 1908.
38
дошло до смањења тензија захтевајући рат. Муслимани и Хрвати подржали су вандредно стање и
мобилизацију, док се део Срба прикључио одредима српске војске. Муслиманско становништво из
Скопља, Солуна, Битоља досељавало се у БиХ, што Поћорек активно подржава покушавајући да
направи економски и национални јаз између Срба и муслимана у Босни. У расположењу
анимозитета Дунавске монархије према Србији и Србима протекла је последња година мира. Под
посебном присмотром Балхаусплаца биле су омладинске организације у Босни и Херцеговини.
Атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. започеће пожар светског рата.
Пречански Срби у Великом рату 1914-1918.

Прве вести о атентату на надвојводу Фердинанда појавиле су се на страницама радикалске
Заставе 29. јуна. Рањени су Оскар Поћорек, ађутант потпуковник Мерици. Ухапсили су Недељка
Чабриновића из ТРебиња; 21 годину је имао. Као главни атентатор именован је Гаврило Принцип
из Ливна, БиХ.
Јављају се информације о томе да јсе Чабриновић пре атентата хвалио како ће постати познат
човек. Полиција је дала изјаву да је од престолонаследника тражила да не наставља пут након
првог покушаја убиства, али да је он одбио и наставио.
У антисрпским иступима након атентата предњачили су хрватски франковци у Загребу, ускоро
су почеле да стижу и вести о угњетавању српског живља у Сарајеву. Антисрпско расположење
почело је да се прелива и преко граница Монархије. Радикали Јаше Томића су у овим околностима
оштро напали политику Хрватско-српске коалиције која је, како су сматрали, дала веома слабе
разултате. Процена радикала да Беч настоји да употреби бес Словенаца и Хрвата против српског
становништва показала се као веома реална. У листу пречанских либерала Бранику дата је осуда
атентата уз искрено саучешће старом владару, напомињући да босанско-херцеговачки Срби нису
криви за акције два незрела младића. У истом листу дата је и умрлица престолонаследника.
Политовци су упућивали српску јавност на највећу обазривост, али су и осудили понашање
франковаца према Србима, узалуд позивајући на сарадњу Хрвата и Срба.
Ускоро се у пречанској штампи појављују извештаји о боравку Чабриновића и Принципа у
Београду уз инсистирање да званична Србија није имала ништа са атентатом. Упркос изјави
председника угарске владе грофа Иштвана Тисе да се не смеју настављат ипогроми над Србима,
дивљаштва су се дешавала у Загребу, Петрињи, Сплиту, Сарајеву. И док је Тиса захтевао
обуздавање сензационализма бечке штампе и заустављање оптужби према Србији ствари су ишле
у другом смеру. У бечким новинама се захтевала војна интервенција, политика краљевине Србије
карактерисана је као великосрпска и шовинистичка. У Бранику је након Ултиматума и негативног
одговора из Београда у два наврата истицана лојалнос пречанских Срба и наглашавана жеља да се
нађе мирно решење за ситуацију. На дан аустроугарске објаве рата у Загребу је, сходно општем
расположењу, правашка Хрватска писала о одушевљењу за рат које је владало у граду.
Најистакнутије личности српске пречанске политике, Томић, Полит и Прибићевић,
реалистички су устврдили да би било какво јавно супротстављање државним властима само
довело до даљих репресалија. У овом ставу их је дочекао рат који је означио велику голготу
пречанских Срба. Монтирани процеси, хапшење првака, забрана ћирилице, убијање цивила,
заплена имовине, страдалништво у логорима тек је требало да уследи. У Босни је преки суд уведен
17. јула, пратећи притисак на Србе, уништавање институција, полицијску репресију. Поћорек је
кренуо у обезглављивање српске националне елите у Босни, до краја 1914. из Сарајева је
протерано преко 4.000 Срба, забрањено је истицање српских симбола. Иза мера одмазде и насиља
организовано је стајала државна власт. Посебно проблематично је било формирање Schutzenkorps
у којима је ангажовано проблематично становништво којем је допуштено обрачунавање са Србима
по вољи. Српском становништву је посебно тешко пало узимање талаца, Срби су избацивани из
свих војних и државних органа. Формирани су логори за интернисте у Араду и Шопроњу, а
посебно су шиканирани српски свештеници широм Босне и Херцеговине.
39
Ускоро је постало јасно да Аустроугарска не може једним ударом савладати српске државе.
Извештаји говоре о српском становништву које са радошћу очекује сународнике и у позадини
прикупља информације које шаље српским снагама. У периоду август-септембар десило се више
миграција српског и муслиманског становништва. Преки суд у Сарајеву је опчетком септембра
осудио више од 100 Срба на смрт због наводног помагања српске војске. Након повлачења српске
војске у Срему је наступио пакао, села су паљена, „стављана под нож“. Током јесени 1914.
настављене су реквизиције као метод помоћи аустријској војсци. Именовање ген. Стјепана
Саркотића за војног и политичког управитеља Босне значило је нов агресивнији приступ
решавању националног питања. Са новим министром финансија Кербером сматрао је да се Босном
и Херцеговином мора владати апсолутистички и диктаторски. Притисак на српско становништво
се одликовао укидањем националних институција, укидањем црквене славе, брисањем
националног назива цркве (постаје источно-православна), укидањем ћирилице у школама, потом и
из употребе (нов. 1915). Врхунац прогона босанско-херцеговачких Срба били су монтирани
велеиздајнички процеси. У четири процеса (Бањалука, Сарајево, Бихаћ, Травник) власт је
покушала да се обрачуна са српском омладином и интелигенцијом. Овоме треба додати мноштво
процеса против Срба у Угарској, што даје готово безнадежну слику положаја пречанских Срба.
Попуштање је уследило тек акцијама Југословенског клуба током 1917. и доношењем Мајске
декларације. По питању Босне и Херцеговине ген. Саркотић је био присталица тријализма, да би
потом прихватио предлоге да се ове пкрајине припоје Мађарској. Тек притиском спољно-
политичког фактора и српском победом на Солунском фронту ствари се мењају из основа.
Стварањем Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба југословенство се појављује као опција за
решавање питања Босне и Херцеговине. Октобра 1918. фомирано је и Народно веће БиХ, којем
под утицајем зеленог кадра и комитских акција из Црне Горе Саркотић предаје власт 1. новембра.
Два дана касније формирана је прва народна влада БиХ на чијем челу је био Атанасије Шола.
Ускоро је на позив владе дошло до доласка српске војске у Босну. Народна већа у Бањалуци и
Бихаћу су 27. новембра прогласила присаједињење Србији, а у наредним данима су их пратила и
већа у другим градовима. НАродна влада БиХ и Народно вијеће у Загребу 1. децембра дочекали су
проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Сличне притиске као у Босни и Херцеговини су доживљавали Срби у Далмацији и Угарској. У
Далмацији и Боки сви угледнији Срби су ухапшени. Светозар Прибићевич је одведен у
интернацију у Пешту, Богдан Медаковић у Загреб, мада је ускоро пуштен. Полит је успео да оде у
Беч где је био под полицијским надзором, тешко су прошли Васа Стајић и Јаша Томић који су се
нашли под притиском Закона о вандредним мерама. Прогони, репресија и дискриминација били су
део свакодневнице, поготово у Банату. Забрањена су сва српска удружења, као и листови Браник,
Застава, Српство. У јединисама аустроугарске војске било је и војвођанских Срба који су
упићивани делом на српски фронт. Сремски Срби су покушавали да избегну мобилизацију на
разне начине. Многи од њих постали су војни бегунци и формирали добровољачке одреде. У
биткама на Солунском фронту пречани су одиграли важну улогу, након руског одобрења у Одеси
су формирани добровољачки одреди који су бројали око 20.000 људи (1916).
Након смрти патријарха Лукијана Богдановића (1913) Карловачка митрополија дошла је на руб
пропасти. Администратор владика пакрачки Мирон Николић је смиривањем и лојалним
понашањем покушавао да спречи погроме у јужној Угарској. Овим је избегнуто веће страдање на
територији Митрополије, али је зграда Богословије заузета за потребе војске (1914-16), а
пизвршена је и реквизиција звона (1917). Делатношћу владике пакрачког Митрополија је успела
дапод будним оком полиције и хонведа крај рата дочека са свим својим свештеницима и
манастирима.
У Срему је мађарска и хрватска војска вршила масовна и појединачна стрељања. Сви
војвођански Срби су неформално били осумљичени за велеиздају и деловање против државе, ово
су пратиле и бројне интернације у логоре у Сегедина, Араду, Темишвару... Број интернираних је
био више десетина хиљада, сматра се да је живот изгубило преко 40.000 људи. Уз физичко
40
елиминисање војвађанске Србе је пратило уништавање институција, књижевних фондова бројних

читаоница, одузимање имовине Матице српске. У злочинима над становништвом истакла се
посебно 42. домобранска „вражја“ дивизија под ген. Саркотићем и мајором Штанцером.
Победоносна офанзива српске војске донела је спас војвођански Србима. Иако је Јаши Томићу
нуђен споразум, он одлучује да је решење сада у Београду, а не у Будимпешти. Током октобра
1918. формирају се Српски народни одбори, српска народна стража, 8. нов. јединице формиране
од ратних заробљеника преузимају власт у Новом Саду. Сутрадан у град улази и регуларна српска
војска, а Јаша Томић поздравља српску војску са балкона Матице српске. У међувремену Пашић
прихвата Томићев ставо директном припајању војвођанских области Србији. На Великој мародној
скупштини у Новом Саду (25. нов. 1918) одлучено је да се Банат, Бачка, Барања и Срем (који је
претходно одлучио) припоје Србији.
У Задру марта 1918. српски посланици Далматинског сабора и Царевинског већа одобравају
политику у југословенску идеју, а потом у Сплиту (2. јул 1918) на Великом народном збору Срба и
Хрвата целе Далмације прихватају резолуцију о стварању независне државе Срба, Хрвата и
Словенаца. Ускоро се појављује и питање италијанских претензија сходно Лондонском споразуму,
те почетком новембра 1918. заузимају неке далматинске градове. Италијанска власт се
поприлично благо поставила према домаћем становништву, а даље територијалне аспирације
Италије решаваће се на мировном конгресу.
——————————————
литература:
Дејан Микавица, Ненад Лемајић, Горан Васин, Ненад Нинковић, Срби у Хабзбуршкој монархији од
1526. до 1918. 1, Од Мохачке битке до Благовештенског сабора 1526-1861.
Дејан Микавица, Ненад Лемајић, Горан Васин, Ненад Нинковић, Срби у Хабзбуршкој монархији од
1526. до 1918. 2, Од Благовештенског сабора до слома Аустроугарске 1861-1918.
41

Срби у Хабзбуршкој монархији од 1788. до 1914. скрипта

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Срби у Хабзбуршкој монархији од 1788. до 1914. скрипта

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Срби у Хабзбуршкој монархији од 1788. до 1918.

Последњи аустријско-турски рат и српски национални препород 1788-1848.

Револуција и рат за Српску Војводину 1848-1849.

Пешти одлучују да се врате кућама и упознају Срба са дешавањима. Разговора се о националним,

Мајерхоферу, па ген. Кузману Теодоровићу, на шта га одбор под Стратимировићем напада за

Војводство Србија и пречански Срби у време Баховог апсолутизма 1849-1860.

механизације прилагођавају овоме спадају Дунђерски, Стратимировићи, Јагодићи, Крњачи,

На простору Хрватске и Славоније у периоду Баховог апсолутизма није дошло до

Јужноугарски Срби у борби за политичку равноправност 1860-1878.

које прави непријатељску атмосферу према Мађарима. Милетић је огорчено константовао да су

губио популарност. Притом је држава притискала умерену опцију и јерархију да раскину са

Јужноугарски Срби пред политиком асимилације 1878-1914.

наступили. Усвојена је резолуција од 22 тачке, а посебно се истичу захтеви за променом изборног

Хрватско-славонски Срби у опозицији и на власти 1878-1914.

прихватили изборни споразум са Томићевим радикалима, а потом су у њега позвали и хрватске

Мартовски споразум (1912) са Странком права који се односио на борбу за финансијску

Далматински Срби између вероисповести и националне политике 1860-1914.

Далматинска епархија играла је важну улогу у очувању српског националног идентитета.

Срби у Босни и Херцеговини од окупације до Сарајевског атентата 1878-1914.

су значајне приходе. Законима донетим 1879-1880. обезбеђена је апсолутна политичка и економска

дозвољавао ћирилицу, сматрајући да ће тиме умирити Србе, а притом их навикавајући на

иако пензионисан Сава Косановивић је наставио са национални, верским и политичким радом.

Пречански Срби у Великом рату 1914-1918.

елиминисање војвађанске Србе је пратило уништавање институција, књижевних фондова бројних

You might also like