УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ
СВЕТСКИ РАТОВИ

Конференција у Потсдаму

Студент: Ментор:
Иван Сегединац др Ђорђе Ђурић

Нови Сад, Јануар 2020

Увод

Литература коју сам користио за овај семинарски рад састоји се из три књиге, прва
књига је била књига Чедомира Попова ''Политички фронтови Другог светског рата'', о
аутору нећу говорити, сама књига изашла је 1995. године године. Ова књига даје
дефинитивно најбољи опис саме конференције и непосредних детаља пре конференције.
Чедомир Попов у овој књизи описује редом битније догађаја, па је један од догађаја и
конференција у Потсдаму која има независно поглавље. На око 5,6 страна он описује
догађаје везане искључиво за конференцију, па се читалац детаљно може информисати о
битним стварима као као што су договори око територија и репарација, који су овде
најбоље описани.
Друга књига је ''Други светски рат'' аутор је С.Л. Салзбергер. Овај новинар, и члан
породице која је држала “New York Times’’ објавио је ову књигу 1985. године. Ова књига
представља један општи преглед Другог светског рата, интересантно је то што она обилује
сликама и даје приказ свих догађаја у другом светском рату, у њој се могу наћи неке
информације које се не могу наћи ни у ''Политичким фронтовима другог светског рата'' ни
у ''Тоталном рату'' међутим ипак доста мање је написано о овој конференцији, иако је у
књизи добила посебно поглавље које износи тек неколико редова, па је врло тешко
склопити слику само на основу ње. Салзбергер за ову конференцију каже да је ''Јалова1'' и
врло мало време прича о њој, јер као што је већ наведено сматра да је маргинална. Он
сматра да се најбитнији догађај дешава на скроз другом делу планете у Јапану, где
Америка баца атомску бомбу на немоћни Јапан, те да је тај догађај много битнији у том
моменту.
Трећа књига коју сам користио је ''Тотални рат'', аутори су Гај Винт и Питер Калвокорези.
Ова књига је изашла 1987. године. Књига представља један обиман приказ Другог
светског рата, она покушава да обухвати сваки догађај у Другом светском рату са
отприлике истим интензитетом, те је неке теме обрадила више неке мање. Код ове књиге
је много теже било снаћи се, јер она нема одвојено поглавље везано за конференцију у
Потсдаму или пак конференције уопште, већ се оне напомињу у склопу неких других
догађаја као што је бацање атомске бомбе. У овој књизи су најбоље описане сплетке и
размирице између савезника које и Чедомир Попов покушава да дочара, међутим
Калвокорези у врло обимној књизи посветио је десетак страна размирицама савезника
везаним за Јапан и плановима које су имале обе стране.
Ипак, на крају књига Чедомира Попова представља најпрегледнији приказ ове
конференције, док су друге две књиге допуна.

1
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
Дешавања пре конференције

Совјети су својом офанзивом с пролећа 1945. године у потпуности приморали рајх

на повлачење, паралелно са тим, са друге стране, на западу, Савезници су форсирали Рајну
и Немачка је била пред потпуним колапсом2. Међутим 12. априла, исте године догодио се
један веома битан догађај, у току свог четвртог мандата преминуо је председник
Сједињених Америчких Држава, Френклин Делано Рузвелт3. Њега је по закону САД
заменио потпредседник, Хари Труман. Ово нимало није пореметило Савезнике,
напредовања су настављена и почетком маја 1945. године, Немачка је коначно пала4.
Међутим у табору победника, јављају се неке несугласице, наиме Вишински, изасланик
СССР-а тражи у Румунији од краља Михаила распуштање владе Радескуа и формирање
нове владе са Петром Грозом, други камен спотицања била је наравно Пољска. Стаљин је
отезао са формирањем националне владе, док Совјети нису имали намеру да попусте.5
Друга врло битна ствар је сама личност председника Трумана, његов нееластичан став
према Совјетима је један од многих разлога кварења односа између савезника 6.
Хари Хопкинс био је принуђен поново да иде за Моксву, ти преговори одиграли су се
крајем маја и почетком јуна. Главне теме за разговор између Хопкинса и и Стаљина биле
су Пољска, дешавања на Далеком истоку и контролна комисија за Немачку7. Стаљин је
протествовао у вези са примањем Аргентине као чланице Уједињених Нација, што због
њеног неучествовања у рату, што због режима за који су Совјети сматра да је
профашистички. Пољска је била једна од тема, око које никако нису могли да се усагласе,
врло битна ствар се догодила у овим преговорима који су претеча конференције у
Потсдаму, Стаљин је дао обећање око уласка СССР-а у рат са Јапаном, ипак у том периоду
Американци почињу полако да се ''хладе'' јер је атомска бомба била при крају. Хари
Хопкинс се 7. јуна враћа у САД, где је почетком наредне године и преминуо8.
Једна велика промена догодила се у једном од савезничких режима, у Великој Британији.
Лабуристи су одлучили да напусте конзервативно-лабуристичку владу, што је узроковало
објављивању нових избора на којима је лабуристичка партија предвођена Клементом
Атлијем, победила9. Ова победа се догодила у време конференције, тако да се Черчил тада
враћа у Лондон и подноси оставку, а његово место заузима Атли, међутим овај Черчилов
пада није коначан10.

2
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
3
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
4
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
5
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
6
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
7
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
8
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
9
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
10
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
Конференција у Потсдаму

Сама конференција, одржана је у Потсдаму, недалеко од Берлина који је био у

потпуности опустошен ратом11. Ова конференција, као што је напоменуто од Салзбергера
названа ''јалова'' није успела да постигне много12. Прави иницијатор за ову конференцију
био је британски премијер Винстон Черчил. Након капитулације Немачке, ову идеју о
новој конференцији сада већ победничке стране, Черчил је саопштио Труману. Труман
пак, водивши се другим идејама, желео је да идеја за ову конференцију потекне од
Стаљина13. На већ раније споменутом састанку у Москви, Хари Хопкинс је имао задатак
да подстакне Стаљина, да овај предложи конференцију, што је на крају и успео да уради.
Ствар је доста олакшана јер су се 5. јуна савезници договорили, тачније направили
споразум о окупацији Немачке и Аустрије, такође постигнут је договор о контролној
комисији која је пратила окупацију. САД, Велика Британија и СССР су овде успели да
испоштују договор из Јалте, док су британци успели да издејствују да и Француска добије
своје место у окупацији14.
Сама конференција одржана је у периоду од 17. јула до 2. августа. са три дана прекида од
26. јула до 28. јула због већ споменуте смене влада у Великој Британији. Совјетску
делегацију чинили су Јосиф Висарионович Стаљин. министар спољних послова Вјечеслав
Молотов и маршал Жуков. С друге стране Сједињене Америчке Државе представљали су
председник Хари Труман, државни секретар Бернс и адмирал Лејхи. У британском табору
је било највише турбуленција, једино је Монтгомери био од почетка до краја, док су
Винстон Черчил и Ентони Идн били до 26. јула, да би их заменили нови премијер Клемет
Атли и министар спољних послова Анојрин Беван15.
Задатак конференције, описан је једном флоскулом, јачање сарадње и пријатељства међу
савезницима у циљу трајног и праведног мира у свету16. Наравно, свака страна је имала
свој угао и гледала је да испуни стриктно интересе своје земље. Ипак, ово представља
последњи покушај спашавања једног јединства постизањем договора и решавања сукоба
мирним средствима, тројица вођа победничких сила су овде стегли руке у жељи да покажу
да постоји много веће јединство од оног правог, јасно европски проблеми за које се свака
од ових страна највише интересовала су доминирали конференцијом17.
Несугласице је овде било скоро па и немогуће спречити, сваке три стране су биле
поприлично нееластичне, иако су се начелно нашли да успоставе трајан и праведан мир18.
Расправа се толико заоштрила да је америчка делегација запретила да ће напустити

11
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
12
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
13
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
14
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
15
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
16
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
17
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
18
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
конференцију уколико Стаљин не одустане од претераних захтева везаних за репарацију
од стране поражене Немачке. Његови захтеви су протумачени као неосновани и
претерани, јер уколико би се то испунило Немачка би била осуђена на пропаст 19.
У Лондону је основан Савет министара спољних послова пет великих сила, они су
функционисали као орган и имали заседања сваких три, четири месеца. Први задатак на
овом пољу био је проналажење мира са дојучерашњим непријатељима, у ту групу спадају:
Италија, Румунија, Бугарска, Мађарска и Финска, упоредо са питањем мира овај Савет је
разматрао и територијална питања нове Европе20. Уговори са Немачком и Аустријом у
овом моменту су били немогући, чекао се много повољнији моменат кад ће се ситуација у
тим земљама стабилизовати и када оне буду имале одговорну владу21.
На конференцији је буктао већ раније споменути руско-англоамерички сукоб око Руса у
Румунији и Бугарској и активностима Велике Британије у Грчкој, Стаљину су
пребацивали највише за непоштовање уговора из Јалте22, Черчил је наиме први пут на овој
конференцији употребио израз ''Гвоздена завеса'' који ће касније поновити у току једног
од говора у Фултону, тај израз ће постати синоним за ситуацију у Европи након Другог
светског рата23. Запад је имао још захтева, један од њих била је контролна мисија у
земљама истока у којима је на власт полако долазила ''Народна демократија'' и где по
њиховом мишљењу нису поштована права демократије24.
Највећи успех ове конференције тиче се Немачке и ту су донесе далекосежне одлуке. Прва
од низа одлука тицала се демилитаризације, затим је почео процес уништавања свега
везаног за нацизам, саме странке, полицијског апарата, војске25...
Већ је напоменуто да су Савезници решили да укину све у вези нациста од судства до
законодавства који су створени у време нацист, све је било уништено, а циљ свега овога је
била демократизација и децентрализација Немачке. Овде почиње да се разматра
међународни суд за злочине нациста у Другом светском рату, из ког ће каснији произићи
Нирнбешки процес. Савезници су се дотакли индустрије, где су индустријски капацитети
требали да се смање, а производња да се усмери на пољопривреду26.
Питање репарација и накнада је као што је поменуто изазвало доста буре. Конференција је
одлучила да СССР сва своја потраживања може добити у демонтирању свих
индустријских капацитета у својој, источној зони и узимању 15% погона из западне зоне, с
тим што су савезници добијали око 15% сировина из источне зове и још 10% производа из
својих зона27.

19
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
20
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
21
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
22
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
23
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
24
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
25
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
26
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
27
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
Са питањем територијалних граница такође су имали проблема, као и са осталим темама.
Главна тема су биле границе Немачке ка Пољској и СССР. Источна Пруска с
Кенингзбергом припала је СССР-у, док је граница Пољске са Немачком требала ићи
Одром па Нисом, тако би Данциг, западна Пруска, делови Помераније и Бранденбурга у
потпуности припали Пољској, али то је још требали да се потврди28.
Покушај СССР-а да тражи учешће у контроли Либије, преко чега су хтела да се умешају у
колонијалне проблеме који су узимали маха је глатко одбијено, такође савезници су
оспорили право Руса на контролу Босфора и Дарданела29. Мора се истаћи да су многа
питања препуштена стању на терену по принципу cuius region, eius religio30.

Aтомска бомба и односи са Јапаном

Међутим у току конференције најбитнији догађаји су се дешавали на потпуно

другом делу света. Труман се придружио Великој Британији и Кини и они су захтевали
безусловну предају Јапана31. Паралелно са тим, он је учеснике конференције обавестио о
покушају тестирања бомбе код Аламогорда у Новом Мексику и да је успешно извршена,
ипак Труман је био шкрт у откривању детаља у вези бомбе о чему ће касније бити речи32.
На терену су се дешавале велике промене управо из разлога што је атомска бомба
довршена. Она је дело немачко-јеврејских генија који су у расистичком лудилу били
протерани из Немачке и били су изузетно мотивисани за уништавање нацистичког
система. Првобитно су радили у Енглеској, касније су рад наставили и у Сједињеним
Америчким Државама, бомба није направљена на време за рат са Немачком, али у јуну је
већ било јасно да је близу крај рата, она је стављена на располагање америчкој политици,
вођени тиме, амерички политичари су сматрали да кад она буде употребљена потребе за
разговорима више неће бити33.
Ранија потреба за руском помоћи сада пада у други план34, Американци су сада били
свесни да сами могу решити јапанско питање, па је то направило промену у америчкој
политици, Америка је сматрала да ће уз помоћ Русије моћи да изостави стално
удовољавање Кини, међутим ова солуција је изоловала чак и Русију и оспособила
Америку да сама заврши рат35.
У новонасталој ситуацији Америка је решила да спречи улазак Русије у рат, Труман се као
што је напоменуто се од почетка мање трудио за добре односе са Русијом од свог
28
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
29
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
30
Čedomir Popov, Politički frontovi Drugog svetskog rata, Novi Sad 1995, 140-146
31
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
32
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
33
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
34
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
35
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
претходника, по мишљењу Калвокорезија Труман није био посебно склон размишљању о
будућности и прилагођавају својих активности будућим плановима36.
Труман се овде служио инстинктом, још пре конференције они су решили да обуздају
Русе на Далеком истоку и да их онемогуће у стицању било какве предности тамо37.
Интересантна ствар је да се Труман по питању спољне политике у овом периоду држи
мишљења својих саветника по већини ситуација, међутим нико од саветника није, а
Труман је знао да ће атомском бомбом моћи у потпуности да истисну Јапан из рата38.
Америка се задовољавала тиме да руски захтеви буду умерени, јер по његовом мишљењу
сила која нема бомбу неће моћи тако агресивно да делује у току преговарање и биће
присиљена на инфериорност у преговорима39.
Стање у Јапану било је све горе, велико је питање било да ли је бомба у том моменту у
уопште и потребна. Генерал Ле Меј тврдио је да је бомбардовање у потпуности разбило
Јапан и паралисало живот, те да су они на коленима и да ће постали ''Нација без градова''40.
Јапан је већ увелико изгубио своју трговачку флоту, те није могао да увози ни основне
потрепштине, ипак америчка обавештајна служба није била оптимистична она је давала
информације да Јапан и даље производи месечно између 1200 и 1500 авиона. Тако да је
обавештајна служба сматрала да Јапан нема проблема ни у муниција и да њихова добро
наоружана, строго дисциплинована војска и даље представља велику борбену снагу и
потенцијалну претњу у временима која долазе41.
На конференцији Труман је рекао Стаљину за своју бомбу као што је већ раније
напоменуто, он је ову бомбу описао као најмоћнију бомбу која је икад искоришћена42 Ово
је била и својеврсна претња Совјетима43.На конференцији није било речи о једној веома
битној информацији, да је бомба нуклеарна и да ће она у потпуности променити рат.
Черчил је по мишљењу Калвокорезија био упознат са овом чињеницом, он се сложио са
Труманом да у Потсдаму Стаљин није успео да посумња колике се тајне крију иза
информације о овом новом оружју, Стаљин је ово схватио да су Сједињене Америчке
државе у стању да ставе више динамита у своју бомбу44. Резимирајући ову ситуацију два
стуба западног света посматрали су реакцију човека ког су сматрали за свог могућег
непријатеља, док су у јавности са њим имали врло чудан наступ који је личио на
коришћење поверења. Стаљин је у свом рукаву имао кеца, то је комунистичка офанзива
коју је могао да покрене у Европи која је била опасна колико и атомска бомба у ратним
сврхама45.

36
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
37
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
38
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
39
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
40
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
41
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
42
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
43
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
44
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
45
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
На истоку је почела трка које је Стаљин био несвестан, она се одвија између Американаца
који су имали жељу да баце бомбу и Руса који су довршавали своје припреме за напад на
Манџурију46, Русија је схватила промену у спољнополитичким плановима Америке,
међутим није јој најјаснији био разлог те промене, паралелно са тим САД су убрзале своје
припреме47.
Бомба је требала да буде бачена 1. августа, у време трајања конференције, прво
закашњење направљено је за неколико дана, затим ново закашњење направљено је услед
лоших временских прилика у Јапану услед којих не би могли јасно да погоде циљеве 48.
На конференцији долазе вести да је Јапан затражио посредовање Шведске у проналажењу
услова за предају. Јапан је прихватио своју судбину и постајало је јасно да мир није
далеко. Међутим, Сједињене Америчке Државе у овом периоду показују изузетно мало
воље да се до мира дође. Оне су необично касно донеле план о окупацији Јапана и једна од
намера им је била да Русе искључе из окупационих снага49. Планови су били благо речено
импровизовани, наиме једна од врло битних одлука да се границе између америчког и
руског утицаја у Кореји направи на 38. паралели и да се на тај начин подели Кореја,
донета је од стране америчког капетана и руског мајора50. Тако су дошли до проблема око
граница који су касније изазвали нове проблема, Молотов је обавестио западне савезнике
да Јапан чини све да добије подршку Русије као посредника51, међутим Русија их је глатко
одбила52.
Раније споменути коначни и врло драматични позив за предају јапана догодио се 26. јула у
Потсдаму, где су савезници своје услове емитовали преко радија53. Захтеви су били разни,
Савезници су тражили да буду заувек елиминисани они који су довели до рата, да Јапан
мора да се одрекне целог свог прекоморског царства, да ратни злочинци морају бити
кажњени и да Јапан мора бити окупиран. Сад је као што је уобичајено од већ посрнулог
царства тражило потпуну предају, иако су захтеви били крајње радикални Јапан их није
одбацио у потпуности54.
Схваћено је да је премијер Сузуки на ове услове дао одговор на конференцији за штампу
30. јула, његов говор на јапанском језику је био испуњен сумњом и двосмисленошћу, то је
био покушај да се добије на времену. Савезници су ово протумачили, не као уздржаност
већ као презир према позиву на предају55. Ово је значило у ствари да прве реакције Јапана

46
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
47
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
48
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
49
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
50
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
51
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
52
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
53
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
54
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
55
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
на услове неће бити објављене, ипак ''група'' Американаца је одлучила да је ово знак за
бацање бомбе56.
Директива је издата Карлу Спацу команданту стратешке авијације САД57. Сама бомба је у
промеру имала 70 цм док је била дугачка три метра и тешка око четири тоне58. Први
изабрани циљ је била Хирошима, напад је извршен са Тинијана недалеко од Гуама, бомба
је на Хирошиму пала 6. августа 1945. године. Овај авион Б29 је чак благосиљао један
католички свештеник59. Штета од бомбе је била огромна, 60% града је било збрисано, док
Салзбергер каже да је мртве било тешко и пребројати, свима је било јасно да се рат овако
не може наставити. Ипак, три дана касније друга бомба, смртоноснија бачена је на
Нагасаки, нанела је мању штету јер је имао бољу ваздушну одбрану. Бомба није
проузроковала такву ватрену олују, али је била већа експлозија него у Хирошими.
Парадокс је што се Нагасаки налазио у јужном Јапану и одржавао је традиционално добре
везе са западом60.
Атомска бомба је у целом свету изазвала потпуни шок, Труман ју је сматрао за највећу
ствар у историји. Наредни догађаји повезани са радијацијом су тек показали колико је
атомска бомба моћна. Американци су успели да добију трку, Русија је постала нови
непријатељ. Паралелно са овим, Русија је прегазила Манџурију, Јапану једноставно није
било спаса61. Након емотивног обраћања Хирохита преко радија, где је говорио о
нечувеној бомби, разарању и спашавању онога шта је остало, Јапан је 14. августа
прихватио Потсдамску декларацију, затим је 2. септембра на броду Мисуру, где су била
два јапанска представника потписао капитулацију и тиме завршио рат62.
Потсдамска конференција догодила се у смирај рата, она се бавила територијалним
питањима, репарацијама итд... Највећи успех направили су у Немачкој, где је
конференција уништила све што има везе са нацистима, те успела да наметну темељ за
будућност. Сама конференција је била параван, представници три велике силе су наизглед
били пријатељски расположени, док је ситуација била у потпуности супротна, тензије су
почеле да расту и Хладни рат је могао да се наслути. Рат је уништио уздржаност и
склонио сваку срамежљивост јер се са користила моћ у друге сврхе. Бомба је довела до
нове ситуације по којим је на челу суверено стојала САД по речима Калвокорезија у тој
ситуацији јачи од свих других држава заједно. Сад је воља могла бити наметнута целом
свету, јер на претњу нуклеарним оружјем нико није остајао глув, посебно јер су САД
сматрале да ову бомбу још скоро нико неће имати. Права ситуација је гласила да су
нестали системи међународне политике где су силе биле равноправно наоружане и
надмоћне, рат је изродио ситуацију биполарног система где су две државе била изразито
супериорне, док су паралелно те две силе заступале два потпуно другачија начина живота.

56
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
57
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
58
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
59
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
60
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612
61
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni Rat, Beograd 1987, 697-701
62
C.L. Sulzberger, Drugi svjetski rat, Zagreb 1971, 610-612