Marti Ahtisari: Misija u Beogradu

Predgovor:
Govori o Miloševićevim delima: ratovao je sa svim susedima, etnička čišćenja i genocidi –
savezna odluka, ali je krivica mahom Miloševićeva. Smatra da je intervencija 1999. bila
neophodna zbog situacije/genocida na Kosovu, kako bi se Kosovarima omogućio povratak
kućama. Čitava radnja knjige, odnosno misija, odigrala se tokom 8 nedelja. Pored Ahtisarija,
ključne uloge pripadale su zameniku državnog sekretara SAD, Strob Talbotu, specijalnom
izaslaniku Borisa Jeljcina, Viktoru Černomirdinu, kao i predsedniku SAD Bil Klintonu,
potpredsedniku Al Goru i sekretaru: Madlen Olbrajt. Izbori na Kosovu 2000. bili su dobar
početak promene koja je bila neophodna i za šta su se zalagali. Miloševićeva greška je što je
podržao Jazova, odnosno neuspeli puč protiv Gorbačova.

Glava 1: Talbotov poziv koga nije bilo.

Govorili su o Ahtisarijevom dolasku za Beograd kako bi ubrzo i naterao Miloševića da prihvati
sve ono o čemu su raspravljali, da ga nateraju da prihvati uslove putem diplomatije i
bombardovanja, ali što pre. Ahtisarijev ugled bi tu odigrao odlučnu ulogu. Černomidinov
predlog su uvažili i raspravljali su o tome kako Milošević da se preda,odnosno kome da prepusti
vlast, ali tako da sačuva svoj ugled. Rusi smatraju da bi Milošević mogao da preda mač
organizaciji poput UN koja bi bila kišobran, kako politički, tako i vojni, ali je potrebna jaka
ličnost: prvobitno izabran Kofi Anan nije bio pogodan; smatrali su da je Ahtisari kao stariji i
ugledniji bio povoljnija opcija. Ahtisarijeva prednost je u tome što je Finska nesvrstana i
neutralna, što ima dobre odnose sa Istokom, Jugom i Zapadom, ima iskustvo i cenjen je svuda.
Želeli su da pridobiju Ruse kako bi lakše prihvatili rezoluciju formulisanu na osnovu glave VII
Povelje UN što bi sa sobom povuklo druge stvari u odnosu Rusije i SAD. Kofi Anan bi uputio
Ahtisariju poziv. Takođe, 1. jula Finska preuzima mandat predsedavajućeg u EU. Nemačka, koja
je trenutno predsedavajuća, je poslednja koja bi mogla da traži od Jugoslavije da joj se preda. 1
Bitno je pridobiti Ruse jer se nisu složili sa bombardovanjem. Ovo se dešava tokom krajem 6.
nedelje bombardovanja tokom kojih Milošević nije popustio. Ukoliko bi Rusi prihvatili
inicijativu SAD, to bi popravilo odnose NATOa i Rusije. 2 Srbi bi tražili Ruse na Kosovu kao
garante pregovora i mira. Ahtisari je učetstvovao u rešavanju pitanja Bosne tokom 1992/3. kao i
u procesu sticanja nezavisnosti Namibije. Krajnji rok za rešavanje krize bio je 1. jul.

Glava 2: Situacija na Balkanu

’’Nikako da me prođe jeza... Nalazim se u rodnom mestu sadizma, gde je hladnoća Zapada
izmešana sa orijentalnom pasijom za uživanjem i slovenskom indifrentnošću... Znao sam već i
ranije da su ljudi većinom samo zveri – nisam morao da putujem čak do Beograda da bih to
konstatovao.’’ – Mika Valtari, Voz usamljenog čoveka.

24. marta počelo je bombardovanje od 78 dana. Verovali su da Milošević nije verovao da će

uopšte doći do bombardovanja i da će zbog toga brzo popustiti. Isto je bilo u avgustu 1995. kada
je NATO posle 16 dana bombardovanja naterao Srbe da prekinu opsadu Sarajeva. Holbruk je u
svojoj knjizi kasnije priznao da je Dejtonski sporazum imao ogromne nedostatke; slaže se M.A.
Rasparčavanje Jugoslavije
1
Prvenstveno zbog istorijskih razloga.
2
Loši zbog ruskog neslaganja oko samog bombardovanja.
Govori o sudbini Jugoslavije još od njenog početka. Jugoslavija je zemlja sa šest republika, 5
naroda, četiri jezika, tri veroispovesti, dva pisma i jednim Titom. Titova smrt, raspad SSSRa i
propast socijalističkog sistema učinili su kraj svakoj preostaloj iluziji o opstanku Jugoslavije.
Godine 1991. Slovenija (<2m stanovnika) i Hrvatska (4.5m stanovnika) proglasile su nezavisnost
dok je Srbija (11m stanovnika) to pokušala da spreči. Po želji (Nemačke i Genšera), UN su
priznale ove nezavisnosti 1992. godine. Sukob je time dobio međunarodni karakter. Bosna je sa
svojih 4m sledila njihov primer i proglasila nezavisnost iste godine. Srbija je zadovoljena u
Dejtonu Republikom Srpskom gde su sprovodili etničko čišćenje. Sledeća je nezavisnost
proglasila Makedonija3, što je Jugoslaviju svelo na Srbiju sa Crnom Gorom. Vens-Ovenov plan o
kantonima je propao: usvojena je podela Bosne 49:51. U Hrvatsku je poslat UNPROFOR, a
Sarajevo i još neki gradovi proglašeni su zaštićenim zonama. Rat je trajao do jula 1995. kada su
Srbi zauzeli Srebrenicu i izvršili masakr 8000 muslimanskih muškaraca. Kako navodi M.A.
300.000 ljudi je do tada poginulo, dok je broj izbeglica iznosio 2.7 miliona. Bombardovanje.
Posle rata u Persijskom zalivu, SAD je steklo mišljenje da je zadatak da se upotrebi sila, ali da se
izbegnu nepotrebna razaranja i da sami nemaju gubitaka.4

Na Kosovu nije sve išlo po šemi

Zbog nespremnosti su otaljali, dok su se Srbi u međuvremenu navikli na bombardovanje. Veruje
se da je na Miloševića uticala Klintonova izjava da ni u kom slučaju neće doći do kopnene
invazije, kao i to što na Kosovu nije bilo snaga UN.

Neodlučnost SAD otežava kontrolu krize

SAD i UN se nisu mogli dogovoriti oko toga šta bi trebalo bombardovati: da li strateške ciljeve
ili srpsku vojsku na Kosovu? Na kraju su bombardovali oba, ali ne sa maksimalnom efikasnošću.
Buš je 1992. kao i Klinton posle njega, upozorio da su SAD spremne da preduzmu vojne mere
protiv Srbije - ako ova izazove sukob na Kosovu - makar i same. Milošević je 1989. ukinuo
model autonomije Kosova dat 1974. godine. Ahtisariju se čini da polovinu Srba u Srbiji Kosovo
ni ne zanima, dok Kosovare ne zanima da dođu na vlast u Srbiji ili budu njen deo. (?) Crnogorci
su na politiku Beograda gledali kao na sopstvenu sramotu u očima međunarodne zajednice.
Postojala je takođe opasnost da Albanci u Makedoniji razore zemlju, zbog čega su poslate snage
UN, a po isteku mandata američke trupe. Kada su Srbi 1998. započeli vojnu akciju na Kosovu,
američke reakcije nije bilo. Dok se Olbrajtova zalagala svim sredstvima, Klinton nije imao
vremena da se time bavi. Govori o snagama Jugoslavije i broju trupa na Kosovu.

Neuspeh diplomatije
Krajem septembra 1998. Ahtisari odlazi u Makedoniju da se upozna sa trupama i situacijom.
Imao je priliku da razgovara sa predsednikom Gligorovim, kao i američkim izaslanikom za
Kosovo i ambasadorom u Makedoniji – Kristoferom Hilom. Postojali su strahovi od velikih
država (Albanije, Srbije i Hrvatske). UN su u Makedoniji sprovodile UNPREDEP – United
Nations Preventive Deployment Force. Kasnije kada su Kinezi sprečili mandat, tu ulogu su
preuzele SAD. Milošević je odbio pregovore sa Rugovom (vođa pokreta otpora kosovskih
Albanaca) koje su predlagale Nemačka i Francuska. Rusija je prvobitno Kosovo smatrala
unutrašnjim pitanjem Jugoslavije, da bi kasnije nastavila rad u okviru Kontakt grupe.

3
Grčka je pravila problem oko nezavisnosti zbog etničkog pitanja.
4
Zašto su onda nastavili da bombarduju 1999?
Savet bezbednosti UN je 23. septembra Rezolucijom 1199 tražio od Srbije da obustavi vojna
dejstva kako bi se izbegla humanitarna katastrofa. Holbruk je u oktobru postigao dogovor i po
njemu je trebalo OEBS da pošalje 2000 nenaoružanih posmatrača. Za glavno komandujućeg je
postavljen Vilijem Voker koji je imao izgrađen stav o krivici još pre dolaska na Kosovo.

Masakr u račku je srušio Holbrukov sporazum.

Krajem januara 1999. Olbrajtova se obraća Ivanovu za stav Rusije, koji ostaje nedefinisan i
nejasan. Uprkos tome, NATO je podigao ratnu pripravnost. Ahtisari navodi kako je potom
usledilo etničko čišćenje kosovskih Albanaca od strane Srba; njih milion i po.
U pregovorima u Rambujeu otpočetim 6. februara Rugova je gurnut u stranu od rukovodstva
OVK kome su SAD bile naklonjene. SAD su imale vodeću ulogu, dok su ostali povlađivali.
Havijer Solana (generalni sekretar NATO) dao je zeleno svetlo za bombardovanje strateških
ciljeva. Prema unapred smišljenom planu, trebalo je proširiti autonomiju Kosova da bi se posle 3
godine otvorila konferencija na kojoj bi se raspravljalo o volji naroda, čime su prikrivali
referendum, prvenstveno zbog Rusa. Referendum bi doveo do (albanske) nezavisnosti. Kosovari
su shvatili da im sporazum daje priliku za postizanje pune nezavisnosti zbog čega su ga na kraju
potpisali, ali Milošević nije. Povučeni su posmatrači OEBSa, a Holbruk odleteo za Beograd.
Milošević je ostao pri svom stavu. Solana je dao komandantima zeleno svetlo.

Olbrajtova uzima stvar u svoje ruke

Mnogi su spekulisali da su SAD (pre svega Olbrajtova) želeli ovakav ishod i iscenirali pregovore
u tu svrhu. U korist tome govori činjenica da su SAD naoružavale i obučavale vojsku OVK koja
je uz NATOvo bombardovanje trebalo da izdejstvuje nezavisnost. Kao ambasadorka u UN
zalagala se za energično intervenciju vojnih sila (koje se već poseduju), pri čemu ju je glavno
komandujući oružanih snaga Kolin Pauel oštro prekorio. Evropa je, kao i SAD, smatrala da OVK
nastoji da izazove situaciju u kojoj bi NATO morao da reaguje (Račak). Ubistvo šestorice
mladića u Peći otežalo je da poveruju da je vlada u Beogradu bila stvarni razlog za nasilje.
Milošević je zahtevao da njegova bude poslednja jer je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije.

Suverenitet ili ljudska prava

NATO je zaobišao UN, jer Savet bezbednosti ne bi odobrio planiranu akciju. Prvi put u istoriji je
u UN ignorisan princip suvereniteta i konsenzusa velikih sila. SAD su Miloševića i Jugoslaviju
smatrali konstantnom pretnjom u regionu: on je napao nezavisnu Sloveniju, kao i Hrvatsku i oteo
autonomna prava data Kosovu. Unutar UN poštovanje suvereniteta bilo je stub svega, kao i
poštovanje ljudskih prava. Zbog konsenzusa unutar UN, reakcija na Kosovu nije bila moguća jer
su Rusi imali pravo Veto! koje bi upotrebili zarad Kosova i Srbije. Zbog toga su UN bile
nemoćne tokom celog Hladnog rata, jer konsenzus nije bio moguć. Ahtisari smatra da bi možda
bilo opravdano da se promeni Povelja UN kako bi definicija opravdanog rata više odgovarala
sadašnjim uslovima. Savet bezbednosti UN nije mogao nikada odobriti ovakvu odluku zbog
Kine i Rusije, samim tim UN nikada ne bi mogle niti smele da odobre i prihvate bombardovanje.
Savet bezbednosti je jedino mogao pružiti formalni alibi za pasivnost – uslugu koju je toliko puta
učinio tokom poslednjih pola veka. – Maks Jakobson. Kako zaključuje Ahtisari, ni NATO nije
više išao ka rasturanju Jugoslavije, niti da se kosovskim Albancima da nezavisnost – već jaka i
široka autonomija. Postavlja se pitanje kako bi posle svega uopšte mogli živeti zajedno? Smatra
da bi se trebalo držati toga da Kosovo ostane deo Srbije, ali autonomni.
Finska i EU imaju jasan stav
Finska nije učestvovala u kampanji bombardovanja. Kao članica EU učestvovala je u zauzimanju
njenih stavova. U aprilu 1999. ministri inostranih poslova EU izneli su svoj stav da je akcija
NATOa bila potrebna i opravdana. Jugoslavija je jedini i isključivi krivac za nastalu situaciju.
Prihvatali su akciju NATOa smatrajući da se time čuvaju ljudska prava.

Rusija je jedina bila na strani Srbije, ali nije mogla da postigne rezultat u korist Srbije, niti je
NATO zbog Rusije hteo da obustavi bombardovanje. Aktivnost Černomirdina nije bila u skladu
sa ulogom nepristrasnog posrednika; više je bio poput Miloševićevog advokata. Nisu mogli ići
protiv NATOa i Zapada jer su zavisili od ekonomske pomoći Zapada i MMFa.

Bombardovanje kineske ambasade doprinelo je tome da Kina u Savetu bezbednosti spreči

upotrebu sile, kao i to da neće povoljno uticati na donošenje sporazuma.

Bio je potreban novi neutralni faktor – Finska i Ahtisari. Kancelar Šreder ga je imenovao za
predstavnika Unije u kosovskom mirovnom procesu. Kofi Anan nije hteo da ide preko njega,
kako on ne bi davao neke garancije posle. (deo nije baš jasan) Istovremeno Anan šalje na
Kosovo grupu predstavnika 12 organizacija UN radi proučavanja humanitarnih pitanja. Ovo se
nije dopalo SAD zbog garancija bezbednosti koje su im morali dati.

Černomirdin je smatrao da se Milošević može navesti da prihvati dogovor, ukoliko mu se

dozvoli da ostane predsednik Jugoslavije (ili Srbije?). Prema Ahtisarijevom mišljenju, Milošević
bi prihvatio protektorat Kosovo (po modelu Bosne), ali ne i nezavisnu državu Albanaca. Tito je
svojevremeno planirao da zauzme Albaniju, za šta je dobio odobrenje Rusije. Ukoliko bi se
Kosovo na bilo koji način odcepilo i prisajedinilo Albaniji, Srbija bi prisvojila Republiku Srpsku
i ostale srpske zemlje (Crnu Goru, možda deo Krajine), što bi dovelo do daljeg haosa. Ističe ne
mešanje bosanskih Srba na rad NATOa, odnosno na bombardovanje.
NATO postavlja uslove – samit NATO u Vašingtonu 23. aprila i uslovi pregovora.

Glava 3: Pokretanje akcije

Kako NATO ne bi prekinuo bombardovanje tek tako (gubitak kredibiliteta), potrebno je bilo
preko Rusije naterati Miloševića da napravi ustupke.

Anana je brinulo što su UN preskočene: prvo je NATO počeo bombardovanje bez mandata UN,
a sada je postojala namera da se institucionališe trilateralna saradnja SAD (NATO), Rusije i EU.
UN bi dobile ulogu tek kada bi započela realizacija eventualnog sporazuma. Haotična situacija
međusobno: Solana, Anan, Ahtisari, Olbrajt, Talbot, Širak, Černomirdin.

Sada se uviđa opasnost OVK, koliko je opasna i Srbija sa druge strane, zbog čega bi se po
sklapanju primirja morale poslati snage NATO – Amerikanci. Sam Šreder nije imao povoljan
položaj jer je njegova Vlada (barem deo) želela da napusti svoje položaje zbog bombardovanja.
Postignut je sporazum inostranih ministara G8: nabrojati tačke, str. 61. Prihvativši ove odredbe,
Rusija je izgubila na značaju: preostaje joj samo pravo Veto! u Savetu bezbednosti. NATO je
pak zaobišao Savet bezbednosti i započeo bombardovanje ruskih saveznika – Jugoslavije.
Rusi su kao početak pregovora i rešenja tražili prekid bombardovanja, na šta NATO nije
pristajao. Žurilo im se verovatno zbog smene premijera, jer je 12. maja Primakova zamenio
Stepašin. Jeljcinu je takođe pretila opasnost izvođenja pred sud, ali ga je izvuklo glasanje Dume.

Širakov i Ahtisarijev susret u Helsinkiju. Između ostalog, jedan od zaključaka je da kopnena

invazija nije moguća jer bi dovela do raspada NATOa i pored silnih gubitaka, naljutilo Rusiju.

Ljutita Kina – 7. maja, pet dana pre Šrederovog puta u Peking, NATO je pogodio kinesku
ambasadu prilikom čega je poginulo 3, a ranjeno 20 lica. Kina je prekinula kontakte sa SAD
vezane za kontrolu naoružanja i ljudska prava. Ivanov je otkazao put u London.

Černomirdin je 11. maja u Pekingu nazvao bombardovanje aktom agresija. Kina je stavila do
znanja da bi mogla sprečiti nastavak rasprave o Kosovu u UN, ukoliko se ne prekine sa
bombardovanjem. Kina je zahtevala u UN da Savet bezbednosti osudi bombardovanje
ambasade kao nameran napad, ali članice NATO to nisu prihvatile; smatrali su to greškom.

Glava 4: Nastavak početne faze

Talbotov odlazak u Rusiju: Jeljcin preti izlaskom iz pregovora, Černomirdin je za nastavak,
Ivanov kinda neinformisan. Spor je nastao oko povlačenja svih srpskih trupa sa Kosova. Talbot
ističe da svi moraju napustiti Kosovo, da bi se kasnije mogli pojedini vratiti, ali bez oružja. Rusi
smatraju da je UN pogodniji od OEBSa kome predsedava Norveška (NATO). UN mora imati
značajnu ulogu kako zbog Rusa, tako i zbog Kineza. Sve oblasti delovanja moraju se svrstati pod
istu komandu (UN).

Černnomirdinova poseta Ahtisariju donela je skroz drugačije poglede: Rusi su želeli pregovore i
jedini su koji su tu opciju davali Miloševiću, kao i mogućnost ostajanja 20.000 vojnika koliko je
bilo 1998. uz obustavu bombardovanja pri početku ili tokom pregovora. Sa druge strane,
Černomirdin ne smatra Talbota dovoljno kompetentnim, jer su on i kasnije Primakov, sa Gorom,
pored dvojice predsednika, uspostavili stalni pregovarački forum o drugim temama. Černomirdin
deli stranu sa besnim Kinezima i ako se oni umešaju u spor, neće biti nikakvog sporazuma.
Černomirdin traži da se sve iznese pred Savet bezbednosti kako bi SAD i Rusija bili jednaki.

Crna Gora je želela da ostane po strani, iako je dobila svoje na račun Miloševića kao jednak deo,
zbog čega je Đukanović dao predlog Talbotu da se umesto sa Miloševićem, pregovara sa
predsednikom Srbije Milutinovićem.

U Holandiji se Ahtisari susreo sa Ananom. Glavna tačka neslaganja Rusije i SAD bio je prekid
bombardovanja. Ahtisari neće ni da čuje za ublažavanje pet uslova smatrajući da je Jugoslavija
kao država omanula.

Doneta je odluka da Ahtisari predstavlja UN u pregovorima. Da nema Rusije, G8 bi Miloševiću

dao uslove poput ultimatuma: ili da prihvati, ili odbije; Rusi ostavljaju mogućnost pregovora.

Glava 5: Mnogo babica

U međuvremenu Jeljcin je oslobođen optužbi – Černomirdin ostaje, dok je na glasanju u
Nemačkoj, na partijskom kongresu Zelenih, Fišer dobio mogućnost da ostane u vladi –
Nemačka se nije raspala što bi onemogućilo dalje pregovora do isteka njenog mandata. Umalo da
hokej debelo košta Kosovo.

Bler je u razgovoru sa M.A. istakao da se ne sme popustiti u dve tačke: da NATO čini srž kako
pregovora, tako kasnijih snaga na Kosovu, kao i to da sve jugoslovenske snage moraju napustiti
Kosovo. Ahtisari se složio. Ruski stav (ministar odbrane Sergejevljev) je bio takav da se mora
prekinuti bombardovanje, nakon čega bi ušetala mirovna misija UN zajedno sa vojnim trupama
onih zemalja NATO koje nisu učestvovale u bombardovanju, dok bi njihove bile u Albaniji ili
Makedoniji. Uslovi NATOa su bili ultimatum Srbiji/Jugoslaviji/Miloševiću. Rusija ne može
prihvatiti NATOve trupe (srž) na Kosovu.

18. maja u Helsinkiju počeli su tripartitni pregovori između Finske, SAD i Rusije.
Tuđmanova misija.
Šveđanin Peter Kastenfelt i njegova nedefinisana poseta Miloševiću: navodno je odneo pismo
Miloševiću da prihvati Ahtisarijev i Černomirdinov predlog, jer Rusija ne može da mu pomogne,
stoga bolju opciju neće dobiti. (?)

Glava 6: Problem sa informisanjem javnosti

Jedini ko bi imao koristi od štampe bio je Milošević. Torstilin predlog o Nokii da svi koriste isti
uređaj radi lakše komunikacije. Ahtisari je CNN dao izjavu da se sa Miloševićem neće
pregovarati, već mu se donosi predlog mira (ili ultimatum?). Nepotrebno poglavlje.

Glava 7: Počinje akcija

Tripartitni ugovor bazirao se na sporazumu G8, pri čemu je Gor zahtevao povlačenje srpskih
trupa i da NATO mora činiti srž jedinica po prestanku ratnih dejstava, dok je Černomirdin bio za
mirnije rešenje, da ostane 22.000 trupa i da među ostalima, bude i NATO trupa. Kako je trebalo
da izgleda Kosovo: multietnička sredina kao deo Srbije/SRJ; SRJ bi se uključila u Evropu i
morali bi se pokriti troškovi reparacije – obnova ekonomskog života Balkana. Problem su bile i
snage OVK, pri čemu se verovalo da ih samo SAD može obuzdati (nije kao da su ih obučavali i
finansirali). Prema SAD: Kosovo bi bilo pod njihovom kontrolom, dok su Rusi za normalnu
mirovnu misiju na čelu sa UN. KFOR bi bio neutralan prilikom povlačenja trupa SRJ i
razoružavanja OVK. KFOR bi činile trupe NATOa, Rusije i neutralnih zemalja (članica).
Ahtisarijev glavni cilj je povratak izbeglica na Kosovo. Talbot od Černomirdina traži elastičan
odnos po pitanju vojnih odredbi (lol). Pregovori su između SAD i Rusije, sa Miloševićem se ne
pregovara. Černomirdin ističe kako su potrebni Srbi da bi uklonili mine, bolje nego međ. snage.
Dogovor str. 122.
Černomirdin odlazi u Beograd i Miloševićev kabinet je spreman na pregovore. Očigledno nisu
shvatali ozbiljnost situacije, jer ono što je Talbot izneo 19. maja jeste doslovni ultimatum SRJ.

Glava 8: Uključivanje vojnih predstavnika

Rusima se nije svideo američki predlog da komandant KFORA bude podređen komandantu
NATO (SACEUR: Vesli Klark). Prvo bi se jugoslovenske trupe povukle, zatim bi se prekinulo
bombardovanje (ne sme se tući po vojnicima koji se povlače), da bi naposletku ušao KFOR kako
OVK ne bi imao prostora da uđe. Rusi se ne slažu sa potpunim povlačenjem i traže obustavu
bombardovanja kao početak akcije, kako OVK ne bi mogao da deluje.
Kontraadmiral Kaskeala bio je idealno lice prema Rusima da bude glavnokomandujući, dok se
unapred znalo da SAD neće prihvatiti nikoga osim komandanta NATO trupa, u ovom slučaju
glavnokomandujućeg Vesli Klarka.

Glava 9: Tripartitni sastanak u Moskvi

Par dana pre odlaska u Moskvu 20. maja, smenjen je Primakov i Černomirdinov položaj je bio
neodređen i uzdrman.
Čenomirdinov sastanak sa Miloševićem 19. maja u Beogradu: smatra da bi Milošević mogao da
prihvati da jezgro trupa čini NATO, ali pod zastavom UN: ovako izgleda kao okupacija.
Miloševiću je bitno da sačuva čast. Talbot je izneo pred Ahtisarija i Černomirdina da se pre
njegovog odlaska u Beograd mora osigurani to da se on i Černomirdin slažu da NATO sam
odlučuje da li je Miloševićev odgovor prihvatljiv.

Glava 10: Vikend kod kuće

Prema usvojenoj rezoluciji, zaključak koji se mogao izvesti bio je da je NATO želeo po svaku
cenu da likvidira Jugoslaviju: SRJ nije imala namere ući u NATO, niti da učestvuje u Programu
partnerstva za mir, već je naklonjena Rusiji i NATO želi da demonstrira silu. Rusija pak sa druge
strane ne sprečava NATO zarad Srbija, već štiti sebe od NATO i sopstvene interese. Ako se
posle Bosne prenese interes na Srbiju, sledeća je Belorusija, a to je već Rusija. Ahtisari ponovo
ističe da je osnovno pitanje da se albanske izbeglice vrate u svoje domove.
Podignuta je optužnica protiv Miloševića.

Glava 11: Novi pokušaj u Moskvi

Susret sa novim premijerom Stepašinom u Beloj kući u Moskvi. CNN iste noći objavljuje
Miloševićevu optužnicu. Ceo svet je saznao. Razgovaraju o poboljšanju rusko-finskih odnosa.
Stepašin jasno navodi da sve dok se bombarduje Kosovo, nije moguće pregovarati, već samo
predaja dolazi u obzir. Ahtisari smatra NATO neophodnim jer se u Bosni pokazalo da UN nije u
mogućnosti da reši vojni/oružani sukob; može im se prepustiti civilna strana. U Vašington postu
izlazi Černomirdinov članak o isključivoj krivici SAD i NATO za haos na Kosovu. Pored toga
što bombardovanje nikome ništa nije donelo, iznosi i tvrdnju da bi zbog ovoga i male zemlje
mogle tražiti mogućnosti da se nuklearno naoružaju kako bi se odbranile od mogućih američkih
napada. Pirova pobeda NATOa: mora uništiti Kosovo da bi ga ponovo iznova gradio.
Černomirdin završava svoj tekst pretnjom da će ukoliko se ne obustavi bombardovanje, Rusija
izaći iz pregovora, prekinuti svaki vid saradnje sa SAD i Zapadom i da će udariti Veto! na
rezoluciju UN o Kosovu. Ponovo se ističu albanske izbeglice, dok se pitanje Srba na srpskom
Kosovu ni ne razmatra. Miloševićev položaj je postajao sve gori, tim pre što je podignuta
optužnica u Haškom tribunalu protiv njega. Slovenija, Hrvatska i Bosna su takođe protiv njega.
Nemačka i Francuska su se izgleda dogovorile da Samit G8 bude namerno zakazan za nedelju
znajući da Černomirdin mora da ode na raport u Moskvu, kako bi ga onemogućili da dođe.

Glava 12: Poslednji napor

U utorak, 1. juna u Petersberškom dvoru održan je poslednji tripartitni sastanak: poslednja šansa
da se uputi nota Beogradu ili nema ništa od dogovora SAD i Rusije. Jugoslavija javlja da je
spremna da prihvati principe G8 i da na njima gradi pregovore. Iako je NATO zaobilaženjem UN
izgubio legitimitet, podizanjem haške optužnice sada Milošević gubi, a NATO vraća svoj.
Dogovor je postignut 2. juna (str. 171) i Ahtisari i Černomirdin su krenuli za Beograd.
Glava 13: Bon – Beograd – Keln
Vojni avioni skriveni na civilnom aerodromu. Treba sačuvati Jugoslaviju, omogućiti izbeglicama
da se vrate i očuvati autonomiju Kosova. Miloševiću je data kopija koju je Timo Pesonen 5 imao
u džepu. Na toj kopiji je izostala napomena da bi jezgro trupa činio NATO oko čega će kasnije
doći do problema – jer to nije jasno dogovoreno. Milošević nevoljno prihvata uslove mira.
Lete nazad u Keln na samit EU. Talbotovo proseravanja u kolima na autoputu između
aerodroma i Kelna o tome kako sumnja da su Jugosloveni razumeli onu tačku o potpunom
povlačenju. Ahtisari hvali Černomirdina, dok je Talbot naposletku ispao ljigav.

Glava 14: Milošević okleva

1. Povlačenje; 2. Rezolucija Saveta bezbednosti – formiranje Kfora; 3. Prekid bombardovanja.
Miloševiću nije bilo jasno zaobilaženje Saveta bezbednosti koje se uporno dešavalo, kako to
NATO direktno pregovara i govori o zadacima KFORa, ako KFOR nije ni formiran? Milošević
jasno ističe da ako se njegove trupe povuku, OVK lako može ući, jer KFOR nije ni formiran, a
da bi se formirao, oni traže bezuslovno povlačenje i rezoluciju SB. Bez povlačenja, nema ni
prekida vatre. (str. 186) Milošević ističe važnost UN, odnosno da trupe koje budu poslate moraju
biti pod okriljem i zastavom UN. Takođe ističe da je početak povlačenja dovoljan da se formira
rezolucija zajedno sa KFORom koji će odmah biti poslat. Uporno nije pristajao na dolazak
KFORa pre rezolucije SB jer bi time OVK imao vremena za upad. Možda ima veze i dolazak
ruskih trupa iz Bosne i zauzimanje prištinskog aerodrome. Objektivno gledano, Milošević je
ispravno razmišljao, ali su Amerikanci ti koji su diktirali uslove i redosled realizacije daljih
poteza. Milošević iznosi da u Beogradu nije bilo razgovora jer je Ahtisari jasno istakao da
promena ne sme biti. To je što je i jedini razgovor bila su pitanja i pojašnjenja određenih tačaka.
NATO nije želeo da Rusiji ostavi mogućnost da u SB u poslednjem trenutku spreči formiranje
KFORa u situaciji kada bi prekid bombardovanja već bio na snazi. Problem je mogući vacuum.
O optužnicama Haškog tribunala str. 196.

Glava 15: Brza poseta Pekingu

Kina je Kosovo i problem na njemu smatrala unutrašnjim problemom Jugoslavije. Osuđivala je
bombardovanje zbog zaobilaženja UN i SB od strane NATOa i zbog bombardovanja ambasade.

Glava 16: Natezanje vojnih predstavnika u Makedoniji

Kao da Miloševićevo ponašanje nije bilo dovoljno, Rusija je 8. juna rekla da je spremna da
pošalje 10.000 vojnika na Kosovo koji neće odgovarati NATOu.
Pregovori SRJ i NATO počeli su 5. juna u selu Blace. Kako su upali u albansku zasedu u kojoj je
ubijen kapetan, mesto sastanka prebačeno je u Kumanovo. Kako je NATO prihvatio mirovni
ugovor 9. juna, Solana je imao ovlašćenja da prekine bombardovanje što je učinjeno sledećeg
dana, 10. juna. Istog dana Rusija na Kosovo prebacuje svoje trupe, a sledećeg dana, 11. juna
dolazi KFOR. Nedelju dana kasnije KFOR je brojao 15.000 ljudi. Jula i avgusta broj KFORovih
jedinica porastao je na 34, potom 40 hiljada, da bi broj Rusa brojao nešto više od 3.000.

Glava 17: Odluke Saveta bezbednosti

Dana 10. juna usvojena je rezolucija 1244/99 Saveta bezbednosti glasovima 14 – 0 – 1: Kina je
dakle ostala suzdržana i nije iskoristila svoje pravo Veto! Čim je Anan primio pismo od Solane.6

5
Spoljnopolitički savetnik premijera Liponena.
6
Kofi Anan je generalni sekretar UN, dok je Havijer Solana generalni sekretar NATO.
Jugoslavija je tražila da se NATO proglasi krivim za kršenje povelja UN i SB, plati reparacije i
nadoknadi sve što je uništeno, da se Jugoslaviji kao jednoj od zemalja osnivača UN vrati status i
prava u UN i međunarodnim finansijskim institucijama. Kako u Rezoluciji nema pomena o
razaranjima počinjenim bombardovanjem i kako ne sadrži ograničenja za operacije KFORa,
Kina je prinuđena da ostane suzdržana. Na kraju govora Kuba je osudila NATO (SAD).

Glava 18: Tajna operacija ruskih vojnika

Rusija je osudila Černomirdina (što je radio svoj posao kako je morao i smatrao ispravnim).
Stepašin i Ivanov su isticali da ruski kontigent trupa neće biti podređen KFORu, samim tim ni
NATOu. Kako se u Rezoluciji ne pominju ni NATO, ni druge zemlje konkretno, Rusija je imala
parvo da pošalje svoje trupe. Ivašov se naposletku bunio kako vojni deo rukse delegacije ne
može prihvatiti sporazum generalno, što je sve Ruse iznenadilo i okarakterisali su potez krajnje
glupim i nesmotrenim. Rusi koriste priliku i jedinice SFORa dolaze u Srbiju, potom na Kosovo i
u putu se oznake menjaju na KFOR. Stižu pre NATOa i zauzimaju prištinski aerodrome. Dok su
Rusi spremali specijalne jedinice da krenu iz Rusije, Mađarska, Rumunija i Bugarska zabranile
su preletanje preko njihovog vazdušnog prostora.

Glava 19: Položaj Rusije u KFORu

Rusi su za glavnokomandujućeg želeli Kaskealu, računajući da će Finska podržati Rusiju,
međutim, u ovom slučaju bi Finska (naročito posle 1. jula) predstavljala UN, koji se, slučajno,
poklapa sa NATOom po ovom pitanju, tako da Finska ne bi bila naklonjena Rusiji. Iako je
bombardovanje prvobitno prekinuto 9. juna, zvanično je Solana proglasio kraj 20. juna.

Glave 20. i 21: Zaključak. Nepotrebne za sam rad i predavanje.