Правни факултет Универзитета у Београду

Есеј

Предмет: Србија у међународним односима

Тема: Србија пред изазовима историјског ревизионизма

Предавање одржао проф. др Миле Белајац

Есеј написале: Милица Домчић 19/466

Јелена Бојић 19/626
Са обзиром на чињеницу да се суочавамо са трендом ревидирања историје, наша
обавеза да се више посветимо овој теми јер се тиче и ревидирања наше историје.
Ревизије су тровале односе у некадашњој Југославији и допринеле кризи и распаду
Југославије. Сведоци смо прекрајања наше историје, један од примера који је крајње
апсурдан, на хашким суђењима, једног генерала оптужују за геноцид над 8 000 људи а
другог генерала за исто осуђују за 4 000 људи, као да смо на берзи. Даље у прошлости,
још 1912. године, у изградњи подлоге тј. изговора за хуманитарну интервенцију,
Аустроугарска је припремила пропагандне књиге, које су биле унапред примремљене,
јер немогуће је написати књигу за месец дана, затим албанише коресподенс, који је
формиран у околини Беча, са звучним именом, све то је имало за циљ ширење
пропаганде и на тај начин припреме јавно мњење за правичан рат против српских
крвожедних дивљака. Шездесетих година јавна изјава удружења француских и
немачких историчара да за први светски рат нико није крив у намери да дође до
помирења између те две државе, али то није слика ратне 1914. године, то је немачки
покушај заташкавања разлога и кривца за почетак рата, очигледан пример ревидирања
историје. После 1997. године а посебно после 2010. године на већим светским
универзитетима почело је заговарање хипотезе, тј. реваролизовање историје
Аустоугарског и Османског царства као глобалних империја, мултиетничког састава,
односно различитих народа и религија који су лепо живели и напредовали, тежили
модернизацији, до појаве злих национализама који су их завадили и створили мале
државе, у тој лицемерној хипотези пажљиво су избегавали да помену беспотребне
империјалистичке ратове, заостала економија, непостојање правне државе и злочини
тих империја над окупираним народима. Чињеница је да се масовно продају књиге
које фалсификују историју, само постојање тих књига наноси штету историји. Преко
ревизије Првог светског рата, долазимо до ревизије Другог светског рата, питање је
коме треба ревизија историје та два рата? Узроци почетка другог светског рата,
произвели су мање литературе него узроци за први свестки рат. Историја се жртвује
зарад идеолошког јединства и политичких блокова, није то ни приви ни последњи пут,
принцип је исти само су се технологије усавршиле, једна од значајнијих технологија
данас су медији. Историји се одузима право да преиспитује, сумња и открива истину и
то право се даје парламентима светских сила, да обликују историју како им одговара.
Феномен поделе друштва, све више интересују научнике, занимљиво је да историчари
без обзира на националност идентификују проблеме друштва. Истакнута фигура
ревизија историје био је професор Нолте, кога су подржавали сви десни филозифи и
историчари који релаксиррају историјске свести и одговорности Немачке за два светска
рата, који иду толико далеко да изједначавају бољшевизам и нацизам, то
изједначавање под притиском јавности донекле се повукло. У Уједињеним Нацијама је
донета разолуција која забрањује величање нацизма и фашизма и њихових обележја,
за резолуцију је гласало 134 државе, наравно и наша Србија, интересантно је да је
било и држава које су против те резолуције и то Украјина, САД и Канада а цела западна
и део средње Европе, односно Европска унија били су суздржани, једино су Србија и
БиХ гласале за резолуцију и то зато што Федерација не може да гласа без сагласности
Републике Српске а да је могла гласала би другачије или била суздржана, зато није
чудо што смо доживели и доживљавамо све ово. Након уједињења Немачке почело је
заговарање за превазилажење последица Првог светског рата а затим и
релативизовање уставних одредби у Немачкој које су забрањивале све војне операције
ван граница Немачке, Шолц је тврдио да немачка има историјско искуство и да јој то
даје право да се меша у скоб у Југославији и то на страни Хрватске и Словеније, све то
одређује сутра, прекосутра и нашу судбину. Тако се маскира капитулација западних
сила. Брутална ревизија девастира историју, правду и нације. Ревизионизам је подигнут
на највиши могући ниво, то говори да су стасале нове генерације на ревиозионизму.
Питање је ко пише и одобрава такву литературу? Последњи чин који одређује исходе
историје је тај утицај великих сила, писање нове историје, на крају крајева историју
пишу велики. Идеје трају, преносе се са колена на колено али кућно васпитање и
наратив који млади људи приме је одређујућ за наш национални код, менталитет и
политичко опредељење. Ми немамо реалну написану историју земље у којој смои
живели и живимо.