Лорејн М. Лис, Одржавање Тита на површини, Београд 2003.

Лорејн Лис је ванредни професор историје на Универзитету Oлд Доминион у

Норфолку.Њена књига Одржавање Тита је заснована на вишегодишњем истаживању и
интервјуима, као и скоро објављеним архивским материјалима. Истажени су југословенско-
амерички односи од међусобног непријаељства у непосредном послератном периоду до
одлуке да се Тито помогне током његовог сукоба са Стаљином и наде о прикључивању
Југославије у НАТО пакт. Књига показује колико је важну улогу играла Титова Југославија у
америчкој спољној политици према комунистичком свету почетком Хладног рата. Посебно се
приказује како су председник Ајзенхауер и његов секретар Далс, који је најактивније помагао
Титу, покушали да користе Тита као клин који би ослободио Источну Европу. Значајно је
напоменути да је Лис користила и збирке Џорџа Кенана и Џона Фостера Далса у Пристонсу
као и друге приватне рукописе. Разговарала је и са Владимиром Велебитом, једним од
најповерљивијих Титових званичника.
Раскол између Совјета и Југославије 1948. је изненадио САД. Труманова
администрација је усвојила политику одржавања Тита на површини како би допринела да се
однос СССР и његових осталих сателита угрози.
Дипломатски односи САД и Југославије су у првим послератним годинама били
хладни, из страха САД да ће Југославија кренути Стаљиновим стопама, а и Тито је био
преокупиран учвршћивањем тековина револуције.

1945 – 1947
Најоданији сателит

Почетком 1945. амбасадор САД у Југославији, Ричард Патерсон, приказивао је ову

земљу као земљу која је под потпунoм совјетском контролом. Тита је обавестио да неће
добити никакву помоћ од САД уколико не промени политику. САД су после избора признале
нову Југославију, али су објавиле да то признање не подразумева прихватање политике тог
режима и да ће му економска помоћ бити уручена само ако се поправе услови у земљи.
Председник Труман 1947. је почео да развија стратегију којој је циљ да забије клин између
Совјета и њихових савезника. У првим годинама хладног рата САД су Тита сматрале
инструментом совјетске моћи и тражили су начин на који би га приморали да промени
политику своје владе.
Почетком 1946. Југославија је усвојила савезни устав и формирала нову владу којом је
замењена привремена партизанска власт која је управљала земљом још од краја рата.
Југославија је економски превазишла све остале источноевропске државе у прихватању
совјетских модела планирања и развоја. У земљи је формирана Савезна комисија за
планирање која је развијала први петогодишњи план. Совјети, иако су давали кредите како би
помогли привредни развој Југославије, нису подржавали Титов економски програм.
У односима са САД био је споран и случај Степинац, чије је хапшење Конгрес осудио
као верски прогон и кршење повеље Уједињених нација. Степинац, римокатолички надбискуп
у Југолавији, ухапшен је због оптужбе да је сарађивао са усташама. Амерички Конгрес је
тражио да се пооштре односи са Југославијом. Хапшење и суђење Дражи Михаиловићу 1946.

1
изазвало је највећи број протеста поводом ситуације у Југославији и показало колико заправо
мали утицај САД имају на Београд. Група истакнутих Американаца предвођена Џорџом
Крилом, основала је Комитет за правично суђење Дражи Михаиловићу. Авијатичари које су
спасили четници, основали су Национални комитет америчких авијатичара и тражили дозволу
да сведоче на његовом суђењу.
Један од разлога сукоба између Тита и Стаљина била је Титова амбиција да прошири
свој утицај на целом Балкану. Током Тршћанске кризе Совјети су подржавали Југославију,
док је Запад био на страни Италије. САД су веровале да Совјети желе да искористе спор како
би проширили своју контролу над Медитераном и даље на европски запад.
Спорно питање између Југославије и САД било је и питање америчког права на прелет
авиона изнад Југославије. Овај спор кулминацију је доживео када су југословенски ловци
приморали један амерички авион на слетање, а други оборили и при том нико у њему није
преживео. Тито је за ово окривио САД, јер су намерно угрозиле југословенски суверенитет.
Летови су обновљени неколико недеља касније. Југословени су овиме вероватно желели да
покажу и Западу и Совјетима да могу једнострано да делују да би обезбедили своје
територијалне захтеве, у случају да их Совјети не подрже на одговарајући начин. Овим је
непријатељство са САД само продубљено, доста се полемисало о наставку пружања помоћи
Југославији у оквиру УНРА (Управе Уједињених нација за помоћ и обнову). САД су биле
највећи појединачни приложник УНРА која је Југославији била једини извор одеће и лекова
за цивиле и пружала је помоћ у стоци и пољопривредним апартима како би помогла земљи да
оствари сопствену производњу. УНРА је у Југославији потрошила 415, 6 милиона долара, што
је чинило једну петину њеног укупног буџета и највећу своту додељеној некој европској
земљи. Питање да ли Југославија заслужује западну економску помоћ упетљано је у
хладноратовску политику.
Подршка Југославије комунистичкој фракцији у грчком грађанском рату увећала је
напетост између Југославије и САД. Балканска комисија Уједињених нација закучила је у
мају 1947. да су Југославија, Бугарска и Албанија криве за подржавање побуне и у завршној
резолуцији објављено је да морају престати са пружањем помоћи.
У ова три случаја Америка је покушала да обузда Југославију, при том ништа није
учињено да се она удаљи из совјетске орбите или да се забије клин између две комунистичке
земље.
Амерички амбасадор у Југославији, Патерсон, поднео је оставку марта 1947, а на
његово место привремено је дошао Џон Кабот. Кабот је у циљу поправљања односа са
Југославијом користио и спорно питање ратних злочинаца и квислинга. Лично је покушавао
да спроводи нешто слично стратегији клина. Иначе, није имао никаквих симпатија према
комунистичкој идеологији или пракси. Покушао је да постигне некакав договор о америчко-
југословенским спорним питањима са Владимиром Велебитом, помоћником министра
спољних послова. На Каботове предлоге стизали су углавном негативни и обесхрабрујући
одговори. Југославија је хтела да сарађује са Западом, али под својим условима, а Кабот је
веровао да САД стрпљењем и вештином могу да постигну да се њихова гледишта прихвате
као основа за односе.
Нови амбасадор Кавендиш Кенон стигао је у Београд јула 1947. Кенон је закључио да
Тито иако један од најважнијих совјетски сателита, води сопствену политику и прихвата
ставове о међународним темама који су били далеко напреднији од совјетских.

2
 Совјети и Источна Европа су одбили Маршалов план 1, а у јесен 1947. Совјети оснивају
комунистички Информативни биро или Коминформ, који су чиниле комунистичке партије
Француске, Италије, СССР-а и Источне Европе. без Албаније. За седиште Информбироа
изабран је Београд.

1948-1949
Лојалан и кооперативан приступ
Раскид Тита и Стаљина, означен искључењем Југославије из Коминформа у јуну 1948,
био је изненађење за Трумана. Сада су САД као централни аспект своје спољне политике
поставиле очување независности Југославије. Југославија је уверила САД да ће Совјетима
бити ускраћени војни ресурси те земље. Помажући Југославију, САД би могле да покажу да
аутономни комунистички режими могу очекивати срдачну добродошлицу на Западу. Сада се
постављало питање колику помоћ могу Сједињене Државе да пруже комунистичкој држави, а
да не ослабе своје везе са њеним некомунистичким савезницима. Две земље су наставиле да се
споре око Титових захтева да се успостави трговина и дају кредити. Што се трговине тиче,
САД су примењивале иста ограничења као и према Совјетима. Тако су 1948. САД забраниле
испоруке Совјетима и његовим сателитима критичне робе којом је оскудевао или је имала
војни потенцијал. Тито је првенствено настојао да набави машине и електричну опрему који
су му били потребни за његов петогодишњи план, а које није могао да добије од источног
блока. Совјети нису на одговарајући начин подржали југословенске ставове о Трсту и Титов
позив за формирање Балканске федерације Југославије, Бугарске и Албаније под његовим
руководством био је трн у оку Стаљину. Спор је достигао врхунац кад је Коминформ 28. јуна
1948. искључио Југославију, а Стаљин позвао народ да свргне Тита. Сада је био ред да САД
повуку паметан потез. Задатак да формулише одговор администрације на раскид између Тита
и Стаљина поверен је Кенану и Штабу за планирање политике (ППС) који је он водио. САД
ће поздравити појављивање Југославије као самосталне политичке државе и да не дозволи да
унутрашња комунистичка природа режима омете нормалан развој економских односа између
Југославије и Запада, под условом да је она вољна да усвоји лојалан и кооперативан приступ у
њеним међународним односима. САД нису искључиле могућност Стаљинове војне
интервенције, као ни чињеницу да је Тито остао диктатор. Секретар Маршал сматрао је да
треба следити опрезну политику коју је одредио Стејт департмент. Мале пошиљке потребних
производа као што је гориво могле би да послуже као показатељ намера Запада. Ускоро је
Труманова администрација одговорила на незваничан југословенски захтев за испоруке
нафте.
Уследила је Дунавска конференција која ја била први тест југословенског става према
Совјетском Савезу од раскола. Наиме, Совјети су тражили да реку контролишу подунавске
државе, док су САД изашле са предлогом међународне контроле и слободне пловидбе. Иако
су подржали совјетски предлог, Југословени су обавестили представнике запада да жале због
неких увредљивих опаски љихове делегације.
Тито изјављује да се спор са Коминформом може решити само ако Кремљ призна да
није био у праву. Поново је истакао жељу Југославије да тргује са Западом, али и
дугогодишњи став да неће заузврат чинити политичке уступке. У децембру 1948. Тито је
јавно објавио да ће заузврат за проширење трговине упућивати стратешке сировине на Запад,
1
Џорџ Маршал био је амерички државни секретар спољних послова

3
а америчка штампа је почела све више да подржава пружање помоћи Титу. У Конгресу су
постојала различита гледишта, а гушење верских слобода у Југославији навело је
представнике, махом из католичких области, да буду посебно критични према режиму.
Политика САД према Совјетима и даље је била политика обуздавања, коју је званично
усвојио председник Труман августа 1948.
Како су се погоршале последице информбироовске блокаде, Тито с све више окретао
Западу. У пролеће 1949. југословенска трговина са Румунијом, Мађарском и Албанијом је
готово престала, а са Пољском је преполовљена. Само се трговина са Чехословачком
задржала на нивоу из 1948. Југославија је јануара 1949. понудила да прода бакар и олово САД
и да заузврат добије извозне дозволе за капиталну опрему, посебно за челичану. Њен циљ био
је да изгради сопствени индустријски систем независтан и од Истока и Запада. Стејт
департмент је одговорио да је спреман за давање дозволе, јер САД су биле свесне да ни чак
могући пад Тита вероватно не би побољшао стање. У Југославији није постојала јака
опозиција која је могла да обори Тита и тако је Кенон закључио да су постојала само два
избора „Тито или неко оруђе Москвеˮ.
САД су такође вршиле притисак на Тита да престане да помаже грчке герилце, али с
друге стране нису инсистирале на другим захтевима у вези са његовом унутрашњом
политиком. Југославија је због притиска престала да помаже герилце, а око месец дана
касније Тито је званично објавио затварање грчко-југословенске границе, не само због
притиска Запада, већ и због подршке грчких комуниста санкцијама Коминформа против
Југославије. САД су учиниле све што су могле како би приближавање Западу учиниле
атрактивнијим, одобриле су Југославији извозне дозволе вредне 17 милиона долара. Ипак,
разматрале су предлог Југославије да им се одобри зајам од 200 милиона долара од
Међународне банке за обнову и развој, Извозно-увозне банке и разних приватних банкарских
институција. САД су сматрале да морају да помогну Титов петогодишњи план како би он
добио борбу са Стаљином. Засновале су одлуку да помогну Тита на спољниполитичким
темељима. Амерички циљеви у Источној Европи и даље су били смањивање и евентуална
елеиминација совјеског утицаја. Тито се окренуо Западу не као искрени савезник, него из
личних интереса. Иако таква ситуација није одговарала САД, она је барем мање неповољна
него Југославија повезана са Совјетима. Остало је питање докле ће САД и њени савезници
ићи у заштити Југославије. ЦИА је спекулисалала о томе да би САД могле да обезбеде
довољну војну помоћ Југославији како би она осигурала своју самоодбрану. Постајала је
стална бојазан да ће доћи до војног напада Совјета на Југославију.
Совјети су сада и званично раскинули споразум о сарадњи и међусобној помоћи који
су саприлу 1945. потписали са Југославијом. Југославија како би превазишла своју рањивост у
октобру је тражила да добије седиште у Савету безбедности Уједињених нација. САД су
подржале Југославију, а не Чехословачку која је била совјетски кандидат. Југославија је на
крају и изабрана за чланицу Савета. Овај догађај је расцеп између Тита и Стаљина увео у
међународну сцену и дао је светски значај Југославији као комунистичкој држави независној
од СССР-а. Све већа зависност Југославије од запада увећаће шансе за решавање проблема
Трста и опште поправљање односа са Грчком и Турском. Нови амерички амбасадор у
Југославији постао је Џорџ Ален.

4
 1950 – 1952
Питање војних веза

Америчко-југословенски односи попримили су посебну димензију током Трумановог

мандата. САД су повећале и економску и војну помоћ. Труман и њеогва администрација
схватили су да ће било каква пукотина у совјетском блоку користити Западу. Титова
спремност да се одупре Стаљину и усвоји мање ратоборан став према Западу, обезбедила је
економску помоћ и међународну подршку. Али Тито је јавно потврдио решеност своје земље
да се не прикључи ни једном блоку и да не толерише мешање у њена унутрашња питања.
Упркос свим тензијама, САД су подржавале сталне захтеве Југославије за зајмове и кредите.
Спољна помоћ постала је још пресуднија за Југославију 1950. када су постали очити први
знаци неташице хране. Титова влада је већ дуговала неколико милиона долара америчким и
европским банкама, а била је без конкретног плана о отплати дугова.
Борз није званично од САД тражио војну помоћ, али када је избио рат у Кореји
администрација је страховала од могућег совјетског напада на Југославију. Ако би до тога
дошло, САД би директно интервенисале не би ли подржале Тита. Председник Труман је
повећао број америчких војника у Европи и поставио је генерала Ајзенхауера за заповедника
НАТО-а, чије су чланице постале Грчка и Турска. Пре одласка за Њујорк ради присуствовања
Генералној скупштини УН, министар иностраних послова Кардељ објавио је саопштење у
којем се осуђује агресија на С. Кореју. Али је критиковао САД јер претвара рат у Кореји у
крсташки рат против комунизма. Југа је у наредним месецима подржавала акције УН у Кореји
до 38. паралеле.
Југославија је поново тражила зајам, али је секретар изнео забринутост Запада због
економског програма Југославије и њене способности да рукује траженим зајмовима. У
наредном периоду Тито је примио делегацију Конгреса, коју је уверавао да су његове намере
и даље независне од Москве и обећао да ће Југославија лојално поступити и испунити своје
обавезе као чланица УН у случају совјетског напада.
У Југославији су започете унутрашње реформе које су је одвајале од других
комунистичких режима. Оно што је било посебно значајно и што је у великој мери
представљало одвајање од политике СССР-а било је одустајање од колективизације у
пољопривреди и децентрализација индустрије формирањем радничких савета. Након овога
Југославија је чак и од Конгреса добила 38 милиона долара за убалажавање глади. Помоћ коју
је финансирао Конгрс почела је да стиже 1951.
Владимира Велебита Тито је послао у САД 1950. на разговоре о кредитима и помоћи.
Велебиту су скренули пажњу да потребе Југославије за храном компликују њен већ озбиљни
платни дефицит. Велебит је покушао да издејствује војну помоћ од САД. Састао се са
званичницима у Стејт департменту који су рекли да ће САД пружити југославији војну помоћ.
О овоме је тајно обавестио Тита и нико није знао за то. Отворен захтев за војну помоћ могао
би и те како да испровоцира Стаљина. Југославија је 1951. почела да се примрема за избијање
могућег рата, повећала је број војника са 400 на 600 хиљада. У пролеће 1951. САД, Британија
и Француска постигле су договор о нивоу помоћи нужном да се одржи југословенска
економија. Генерал Коча Поповић је послат на билатералне консултације које су одржане у
Вашингтону маја 1951. и обухватале су дугорочне стратешке дискусије. Поповић се тада

5
састао и са генералом Ајзенхауером, а Титова влада је крајем јуна 1951. коначно упутила
званични захтев за војну помоћ. Питање подршке Југославије у одбрамбеним плановима
НАТО-а, проширење западне помоћи Југославији као и потреба те земље за помоћ у стварању
ратне авијације , иритираће америчко-југ. односе у наредним годинама. САД и Југославија
потписале су споразум о војној помоћи децембра 1951. који је омогућио дугорочни
продужетак међусобне безбедносне помоћи на годину дана. Споразум је подразумевао да
САД пруже војну помоћ, а Југославија да добијену опрему користи за одвраћање агресије.
Решен је још један спор између ове две државе ослобађањем Степинца децембра 1951.

1953-1955
Повлачење совјетске моћи

Нови председник, Двајз Ајзенхауер и његов секретар Џон Фостер Далс обећали су нови
изглед спољне политике, снажнији одговор на комунистичку агресију. По Стаљиновој смрти
ЦИА је сматрала да неће доћи до промене односа СССР-а и Југославије. Међутим , појавиле
су се струје у СССР-У које су нагињале помирењу са Југославијом, Молотов нпр. Током
првих година Ајзенхауерове администрације изгледало је да је Тито добио своју
хладноратовску игру између Истока и Запада. Обе стране пружале су помоћ његовом режиму,
обе су тражиле његову подршку за своје спољнополитичке циљеве.
Долази до зближавања Грчке, Турске и Југославије које је кулминирало потписивањем
уговора о пријатељству и помоћи, познатијем као Пакт из Анкаре, који су три земље
потписале фебруара 1953. Пошто су Грчка и Турска биле чланице НАТО-а, Југославија је сада
била тешње повезана са њим. Следећи уговор ове три државе био је Уговор о војном савезу
(Балкански пакт) потписан на Бледу 1954, који је ступио на снагу 1955. Напад на једну
потписницу пакта представљао је напад на све три. Ипак, Тито није видео место Југославије у
НАТО пакту, сматрајући га антикомунистичком организацијом.
Уместо да се окрене западу, Тито је наставио да развија своју трећу снагу. Гајио је
односе са новим независним и несвртсаним земљама у Азији и Африци. Састао се са
премијером Индије и заједно су одбацили неутралност и прогласили приврженост несврстаној
политици. САД су одмах реагоавале и снабделе Југославију милионима долара у економској и
војној помоћи.

1955-1956

Лична дипломатија је играла кључну улогу у односима између Југославије и САД и

Југославије и СССР-а током 1955-56. Призор путовања Хрушчова за Београд 1955. како би се
помирили са Титом раван је само слици Џона Фостера Далса како га Тито витла по језеру у
свом глисеру касније те године.
Приликом посете Југославији Хрушчов се извинио за догађаје из 1948. Тито на ово
ипак није одговорио. Совјети су такође као резултат састанка опростили Југославији дугове и
продужили кредите. Југа и Совјети издали су Београдску декларацију којом је признато
чланство Кине у УН. БД је прихватила право сваке државе да нађе свој пут у социјализам.
Тито је тада обајвио да је прихватио позив да оде у Совјетски савез.

6
 САД донекле револтиране Титовим поступцима, као и југословенским одбијањем
вршења инспекције примљене робе, решиле су да оштро ограниче војне испоруке Титовој
влади. Нису имале намеру да прекину помоћ, али је потреба да се контролише степен и обим
исте постала хитна.
Питање посете Тита САД-у остало је још увек затворено, јер је администрација знала
да ће се његовом присуству противити многи Американци. Да би остао јак и независтан Титов
режим је усвојио политику играња с једном страном против друге како би извукао највећу
могућу добит за себе.
Државни секретар, Далс, посетио је Тита у његовом летовалишту на Брионима 1955.
током краћег прекида разговора министара спољних послова у Женеви. Разговарали су о
питањима која су се кретала од Немачке преко Блиског Истока до Азије. Јасно је да је Далс
ценио Тита као мудрог човека у међународним пословима. Тито је сматрао да се мора наћи
неко решење како би се Немачка ујединила и сложио се са Далсовим тврђењем да
југословенски пример независности утиче на остале совјетске сателите. У извештају
Ајзенхауеру, Далс је казао да је дан са Титом један од најинетреснтијих дана које је икад
имао. Посета је потврдила гледиште које је секретар имао, да Тито уопште нема намере да се
врати у канџе Совјета.
Почетком 1956. сачињен је документ којим је направљен преглед политике САД према
Југославији. Извештај је био песимистичније него они од претходних година. Поред
променљиве политике Југославије, која је била крајње нејасна за САД, Сједињене Државе су и
даље као свој интерес поставиле одржавање Југославије независном како би и даље утицала
на остале совјетске сателите да се издвоје из совјетске орбите. САД ће сад обезбедити
минимум за одржавање југословенске независности. Додатну помоћ ће доставити уколико
Југославија почне да учествује у заједничком НАТО планирању. Политички разлози, а не
војни су поново постали доминантни у стратегији клина. Суспензија испорука је уследила
лета 1955. и САД су објавиле да ће роба поново кренути само ако се Тито покаже већим
пријатељем Запада него несврстаног покрета или Истока.
Када су Совјети објавили распуштање Коминформа, Тито је објавио намеру да посети
СССР. Током дужег Титовог боравка у Москви, Совјети и он су се највише препирали око
Балканског пакта, југословенског прихватања заадне помоћи и Титовог одбијања да води
своје односе са сателитима путем СССР-а. Издавање Московске декларације потврдило је
идеју различитих путева у социјализам. Ајзенхауер је сматрао да ипак ништа није изгубљено
за САД, али да свакако морају да преиспитају своју политику према Југославији, тј. Титу.
Југославија је наставила да нагиње ка комунистичком свету. После више година обезбеђивања
економске и војне помоћи, САД нису биле ништа ближе контроли Титове политике 1956. него
што су биле 1950.

1956-1957

Покушај САД да утичу на односе са Југославијом путем суспензије војне помоћи,

започете после совјетске посете Београду достигли су кулминацију 1957. Али је Југославија,
не САД, предузела потребну акцију да се ублажи скоро константна напетост између две
земље. Тито је после две године неизвесности у погледу програма војне помоћи САД,

7
затражио његово окончање. Ово је било узроковано страхом за безбедност Југославије
захваљујући нестабилним односим са СССР-ом. Није такође могао да дозволи да економске
везе које је његов режим гајио са западом буду угрожене. Ајзрнхауерова администрација се
још надала да ће спасити нешто својом подршком Титу и зато је прихватио да прекине
програм који је био контрапродуктиван. Наставак економских веза гарантовали су САД-у
корисну повезаност са Титом.
САД иако су тежиле независности Источне Европе, нису охрабривале побуну у
Мађарској, нити је администрација ишла на то да задобије потенцијалне војне савезнике у том
делу Европе. Ајзенхауер је ценио Титову подршку УН да се Совјети повуку из Мађарске. У
писму је објавио захтев да Тито посети Вашингтон, што је овај одмах прихватио. Ипак, после
више месечних преговора о Титовом доласку одлучено је да он не дође, због како је
администрација навела извесности демонстрација и могуће опасности.
Подршка САД омогућила је Титу да одржи своју независност, али је Тито мало учинио
да поспеши ствар националног комунизма.

1958 – 1960

Од Титовог раскида са Стаљином САД су Југославији обезбедиле преко 1,5 милијарди

долара војне и економске помоћи. Војна помоћ је окончана на Титов захтев. САД су сада
сматрале да помоћ служи минималном циљу да се одржи Југославија као независна од
совјетског блока. Односи Југославије и САД су се брзо поправили пошто је питање војне
помоћи затворено.
Несврстаност је чак постало врлина, утолико што се администрација сложила да оно
има велику привлачност за интелектуалце Источне Европе и стога служи као још један озвор
раздвајања унутар блока.
Сада је Југославија сматрала за сходним да се Тито и Ајзенхауер састану. САД у
почетку нису делиле такво мишљење, али до сусрета је ипак дошло 1960. у Њујорку.
Дискутовало се о низу питања, од контроле наоружања до економског развитка. Састанак се
завршио обостраним изражавањем пријатељства и Титовим позивом Ајзенхауеру да дође на
Брионе.
Мада је обновио односе са Совјетским савезом, Тито није одговорио на њихове
покушаје да Југославију потчине совјетској политици. Његова решеност да буде и комуниста
и неутралан показала се снажнијом од покушаја две стране да га контролишу.

Ановић Ивана ИС 09/96