Револуционарни рат

Револуционарни рат

Милован Ђилас, 1990.

Књига „Револуционарни рат“ представља трећи део Ђиласових мемоара у коме је кроз
седам глава описан ратни и револуционарни период од 1941. до 1945. године; писана је од 1972.
до 1974, док је предговор првом издању штампаном 1990. написао књижевни критичар Василије
Калезић који сматра да ови мемоари имају велик и књижевни и друштвени значај.
Све књиге Ђиласових мемоара су превођене на стране језике (енглески, немачки, француски,
италијански...)
1. „Бесудна земља“ – 1911-1929.
2. „Поезија и партија“ – 1929-1941.
3. „Револуционарни рат“ – 1941-1945.
4. „Власт и побуна“ – 1945-1967.
Дело „Револуционарни рат“ је на немачком језику издато под насловом „Партизански
рат“, на енглеском „Ратно доба“, на француском „Рат у рату“.

I
Народни устанак

Ђилас на почетку дела говори да је Комунистичкој партији била намера да се бори против
окупатора, али истовремено и са снагама старог поретка. Одмах на почетку рата била је јасна
намера комуниста да поредак у земљи након победе у рату буде промењен, нису се мирили са
повратком старог режима и старе власти.
Било каква борба без сагласности из Москве са којом је дуго постојала радио-веза, није
долазила у обзир. Москва је након 22. јуна 1941. наложила да комунисти у Југославији отпочну
са диверзијама и герилским акцијама против окупатора; мада Ђилас каже како би до устанка
комуниста дошчо и без директиве из Москве.
Одмах након напада на Совјетски Савез у Југославији су почела хапшења комуниста, међу
ухапшенима је била и тадашња супруга Милована Ђиласа – Митра.

За почетак устанка устанка се узима 4. јул, дан када је Централни Комитет КПЈ донео
одлуку о отпочињању борбе, која је потом прерасла у револуцију. Састанак на коме је одлучено
да се крене у борбу одржан је у вили директора „Политике“ Владислава Рибникара.

1
 Револуционарни рат

Тито је и пре овог састанка одлучио да Ђилас иде у Црну Гору како би тамо прено
директиву ЦК и започео оружану борбу. Вукмановић-Темпо иде у Босну, а и други из врха су
добили задужења око диверзија и герилских акција. На састанку 4. јула није било говора о
„разради плана“ партизанских акција или стварању неке слободне територије; још није постојала
ни војна структура, све се сводило на војне комитете уз партијске комитете и борбене групе које
су биле тек у повоју. У принципу, још се није говорило ни о устанку, већ искључиво о
диверзијама и герилским борбама.

Милован Ђилас са братом Алексом (који је био учитељ у Бачкој) и лажним документима
путује у Црну Гору коју је потпадала под италијанску окупациону зону. Родитељи, најмлађи брат
и најстарија сестра су им тада били у Горњем Милановцу.
У Црну Гору су се запутили преко Босне која је била под НДХ. У Сарајеву су видели прву
јавно објављену листу стрељних комуниста, повод је било убиство једног усташког полицајца.

Милован Ђилас је у Црну Гору дошао код Блажа Јовановића, најугледнијег члана
покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. јовановић је био организациони
секретар, док је Божо Љумовић био политички секретар за Црну Гору.
Састанак покрајинског комитета је одржан 8. јула (на територији Пипера) у месту Стијена
Пиперска. Тада је у Црној Гори био и Моша Пијаде који је бежао од немачког напредовања са
почетка рата у Југославији. Пијаде није био позван на састанак 8. јула и уопште кроз цело дело
провејава један не баш толико позитиван став милована Ђиласа према Пијаду.
У Црној Гори су и састанка 8. јула постојали „ударни одреди“ од 10 до 30 људи, те је сада
требало одредити мете и начине напада. Проблем је представљала разуђеност партијске
организације, где су партијски месни (градски) комитети покривали срезове – административен
јединице Краљевине Југославије. Због тога је на састанку 8. јула одлучено да се формирају 4
окружна комитета у Црној Гори, а одређени су и делегати за њихово формирање и преношење
упутстава о оружаним акцијама. покрајински комитет се налазио у Подгоричком срезу.
Тих дана се Ђилас срео и са Пеком Дапчевићем, који је побегао из француског логора за
шпанске добровољце, и Арсом Јовановићем. Са Дапчевићем је био у срдачним односима све до
1954, Трећег пленума ЦК и пада са власти.

Формирана је војна команда за Црну Гору, Боку и Санџак. Функције нису биле формално
одређене, али се може рећи да је Милован Ђилас био командант за Црну Гору; стручно војно
лице био је Арсо Јовановић, генералштабни мајор који је избегао заробљавање приликом
немачког гажења Југославије. Арсо је постао начелник црногорске команд, а већ крајем 1941.
начелник Врховног штаба Југославије.
Устанак у Црној Гори је почео 13. јула, дан након што су „зеленаши“ – црногорски
сепаратисти, на Цетињу прогласили независност Црне Горе. Владало је велико одушевљење
народа за борбу против италијанског окупатора. Ђилас је и поред тог одушевљења, услед слабе
опремљености и још слабије обучености, акције у Црној Гори сведе на герилску борбу, а народу

2
 Револуционарни рат

објасни да се не ради о општем устанку јер за њега није још све спремно. Та одлука је изазвала
опште незадовољство међу Црногорцима, тако да је Ђилас под тим утиском исте вечери одлучио,
супротно инструкцијама добијеним од Тита, да се крене у свеопшту борбу. Врло брзо су, највише
због изненађености Италијана, освојене многе италијанске војне постаје, заробљено је око 3000
италијанских војника и много хране и оружја.
Већ 14. јула 1941. италијанска војска је увела полицијски час, а 15. су Мусолинијева влада
и италијанска команда издале наредбу команданту 9. армије Пирциу Бартолиу да угуши устанак.
Снаге у устанку добијају назив национална војска; коришћене су југословенска и
црногорска застава, док обележја краљевске војске нису коришћена, али ни изричито
забрањивана.
Дана 18. јула именована је Привремена врховна команда национално-ослободилачких
трупа Црне Горе, Боке и Санџака. Назив „привремена“ дат је највише због тога што је сталну
команду могло да постави само неко изабрано законодавно тело. Командант – Ђилас, политички
комесар („лице за везу с народом) – Блажо Јовановић, начелник команде – Арсо Јовановић. Дана
22. јула команда је издала упутство за избор органа власти – народних одбора и политичких
органа у војним јединицама. Даље даје опис борби са Италијанима уз које су били и шиптари.

Ђилас у Колашину; у Колашину је тада дошло до сукоба између комуниста и „угледних

грађана“ на чијем челу је био судија Љубо Минић. Сукоб је избио око заробљених италијанских
официра, Ђилас је Италијане предао Минићу под условом да они Буду враћени у Беране.
Партизани су се 4. августа повукли из Колашина у који су наредог дана ушле италијанске
јединице (дивизија „Венеција“). Љубо Минић је Италијане, приликом наступања и потискивања
партизана, дочекао раширених руку и постао њихов заступник и гласноговорник; био је
најотворенији пример противљењна борби против окупатора у Црној Гори.
Устаници су се разишли у своја села, док су се Ђилас, Пијаде и још неколицина повукли у
Ђиласово село Подбишће. Ђилас је из околине Мојковца пратио напредовање Италијана.
Устанак се распао, али су комунистички војни комитети са малим али свуда распоређеним
снагама остали да делују, оживљавајући везу са сељацима, дојучерашњим борцима и учесницима
у устанку.
Покрајинско саветовање, на коме Ђилас није био присутан, одржано је 8. августа; тада је
Арсо Јовановић примљен у партију, а донето је и неколико резолуција.
Битан је био рад на учвршћивању у партијским и војним редовима, јер је долазило до
попуштања и предаја... Рад на томе је завршен до краја септембра, када је партија оспособљена за
наставак ратовања, упорнијег и методичнијег.
Покрајински комитет се сместио у неколико кућа на Каменику. У то време Ђилас пише
писмо Централном комитету, у коме обавештава врх партије о променама и задацима након
устанка – „Писмо друга Вељка“. „Вељко“ је било Ђиласово конспиративно име / партијски
псеудоним. Писмо је било и допуна претходно поменуте резолуције Покрајинског саветовања; у
њему се помињу и раслојавања у устаничким редовима, где неке групе желе обнову старе војске
и жандармерије, али се исто тако каже да се они никако не могу изједначити са „петом колоном“.

3
 Револуционарни рат

Почетком септембра 1941. Комитет се са Каменика пребацује у Радовче – поље изнад

Пипера. Ту Ђилас долази на идеју да створи омладинску партијску неидеолошку организацију
којој би СКОЈ био језгро; тако је настала Народна омладина (назив Народна омладина је након
рата усвојен за омладинску организацију у целој Југославији). Секретар Покрајинског комитета
СКОЈ био је Будо Томовић. Покренут је и лист „Народна борба“ – орган Покрајинског комитета,
лист који је Ђилас уређивао и добрим делом писао. први број „Народне борбе“ изашао је 15.
септембра 1941. године.

Крајем септембра (20. септембра) у Црну Гору је приспела мисија емигрантске краљевске
владе. Мисију је до близу обале довезла британска подморница; чинили су је два мајора
авијације, Остојић и Лалатовић, и подофицир радиста Драгићевић, сви Црногорци. Са њима је
био и капетан хадсон, као британски обавештајац. Мисија није ништа знала о снази
комунистичког покрета у Црној Гори. Мисија се задржала 5-6 дана, а потом запутила у Србију
код пуковника Михаиловића. Заједно са краљевском мисијом у Србију су упућени и Арсо
Јовановић и Митар Бакић. Преко ослобођеног Ужица мисија се упутила на Равну Гору, док су се
Јовановић и Бакић придружили Врховном штабу у Ужицу.
Велика акција 18. октобра када је нападнута колона од 43 италијанска камиона –
заплењена храна и муниција, заробљено око 70 војника и официра. Размена заробљеника; дошло
је и до ширих преговора са Италијанима али није било успеха у њима.

Ускоро се из Србије вратио Арсо Јовановић, одушевљен успесима и организованошћу

србијанских партизана, а посебно радом ЦК и Врховног штаба у Ужицу. Донео је и вест да је
Митра жива, успела је да побегне из заробљеништва и да се налази на ослобођеној територији.
У духу партизана у Србији, ђилас и остали су приступили образовању Главног штаба,
изменили назив „герилци“ у „партизани“ и увођењу поздрава песницом као у Шпанском
грађанском рату.
Брат Милована Ђиласа и заменик команданта Комског одреда, Алекса, погинуо је 2.
новембра приликом рушења моста на Рибаревини у долини Лима. Убили су га црногорски
милиционери – сарадници италијанских снага.
У штаб на Гостиљу је 5. новембра дошао Иван Милутиновић, члан Политбироа ЦК
Југославије и донео писмо са печатом и Титовим потписом, којим је Ђилас смењен због грешака,
а уместо њега се, као делегат ЦК и Врховног штаба, именује Милутиновић. Ђилас каже како је
главни разлог за ово смењивање била Титова сумња да се он превише осамосталио у Црној Гори.
Кардељје '74. писао да је Ђилас тада опозван због великих репресалија изазваних партизанских
акцијама, те репресалије су негативно деловале на углед комунистичке партије и
народноослободилачког покрета уопште. Пропаганду против Ђиласа су ширили и четници,
оптужујући га за „Псеће гробље“ у Колашину (закопавање стрељаних симпатизера четника на
месту где су сахрањивани пси); то није могло бити тачно јер су Колашин држали Италијани када
је у новембру '41. Ђилас напустио Црну Гору, а четници и Италијани марта '42. када се Ђилас

4
 Револуционарни рат

вратио у Црну Гору. Дакле, „Псеће гробље“ се датирау време децембар 41. – јануар '42, онда када
Ђилас није био у Црној Гори.
Ђилас је 11. новембра кренуо у Ужице, лоше воље јер није добро поднео смењивање, у
Ужице стиже 13. новембра 1941. године.

II
Грађански рат у рату

Преко Златибора и Борове главе стиже у Ужице; упутио се у хотел „Палас“ где је било
уредништво „Борбе“ и где га је чекала Митра са којом је сусрет био хладан и необичан, каже да
се променила. Одмах се јавио Титу смештеном у Народној банци. Од Тита добија инструкцију да
преузме вођење „Борбе“ од Кардеља, као и пропагандне послове уопште.
Ђилас каже како му се тада није допало то што је Тито био и врховни командант поред
функције вође партије. Пре свега због (не)стручности на бојном пољу. Изненадила га је и
хијерархичност коју је затекао у Ужицу, већ ту је почело осетно издвајање врха партије. У
Југославији и Србији су се распале све политичке партије изузев Комунистичке партије и СКОЈ-
а. говори о три струје – четницима, партизанима и онима око Недића и Љотића (Српски
добровољачки корпус и Српска државна стража).
Ђилас помиње напад четника на Ужице 1/2. новембра, каже да су то вероватно наложили
избегличка влада или Британци.

21. новембра 1941. дошло је до експлозије у фабрици муниције у Ужицу, у

подземнимтрезорима банке. Никада се није утврдило зашто је дошло до експлозије, нити се зна
тачан број мртвих (200+).

Крајем новембра завршена је ужурбана евакуација Ужица, Немци су силовито

напредовали. Ђилас описује одступање у Краљеве Воде (Партизанске Воде), место које је
одабрано за седиште ЦК, односно Врховног штаба још пре одступања из Ужица, одатле се даље
повлче према Рашкој (Санџаку), месту радојња. У то време је страдао и Раднички батаљон на
Кадињачи. Немци су за чишћење Србије покренули корпус намењен Источном фронту, а
покренули су и окупационе трупе и „недићевце“. Тито се сместио у селу Дренову у околини Нове
Вароши. Првог дана децембра је дошло и до пораза црногорских партизанаприликом напада на
Пљевље; командовао је Арсо Јовановић (од 1948. стаљиниста и од тада му се замера пораз).

На састанку ЦК у Дренову 7. децембра 1941. група око Тита – најистакнутији Ђилас,

Кардељ, ранковић, сложила се да је оружана борба прерасла у класни рат између радних слојева
и буржоазије. На ту одлуку је утицало и тадашње затезање на релацији СССР-Запад. Тито је
нудио оставку на место секретара партије (остаје на челу војске) и предложио Кардеља, али је то

5
 Револуционарни рат

одбијено. Неколико дана касније Тита су у Дренови напали Италијани, али се извукао. Тито и
већина јединица из Србије 15. децембра 1941. прелазе у Босну; Ђилас остаје у Новој Вароши да
сређује јединице и врати се у Србију.
На Стаљинов рођендан, 21. децембра 1941, Тито је од јединица из Србије и два
црногорска батаљона у Рудом формирао Прву пролетерску бригаду. Коминтерни и Стаљину се
није допало то што је бригада била „пролетерска“, што су и израшили кроз депешу. Бригада је
била „пролетерска“ у идеолошком, а не буквалном смислу; већи део бораца чинили су чланови
партије и скојевци, мањина су били радници. Прва пролетерска је укупно бројала око 1200
бораца. Датум је усвојен и за Дан армије, док 1948, због сукоба са Стаљином, није померен за 22.
децембар.
21. децембра је ЦК послао писмо партијском вођству у Црној Гори, у коме га обавештава
о одлукама од 7. децембра и проширивању борбе у класни рат. НАписао га је Кардељ.
Критиковано је вођство партије у Црног Гори, као и делегат ЦК у Црној Гори – Иван
Милутиновић, због прављења нових „ултра-левих“ грешака. Замерано им је што партизанске
одреде третирају као „оружану силу партије“, а не силу под вођством партије, као и то што
народне одборе третирају као творевину комуниста, а не „револуционарно-демократску власт
под руководством партије“. Изречена је и критика за пораз на Пљевљима, неуважавање Титових
упозорења о погрешности фронталног ратовања; највећа одговорност на Милутиновићу. Тражено
је, под утиском победе Совјета под Москвом, и да се ради на популаризацији Совјетског Савеза.
Ђилас је радио на сређивању јединица за продор у Србију, али тај покушај није успео. под
притиском Немаца, Италијана и четника морали су да се почетком фебруара 1942. повуку према
Фочи где је већ био Врховни штаб. Неколико дана од доласка у Фочу, 1. марта 1942, Тито је
формирао и прогласио Другу пролетерску бригаду.

Ђилас је у Фочи провео 15-ак дана, да би се потом упутио у Црну Гору заједно са Митром,
Митром Бакићем и Светиславом Стефановићем. 15. марта су кренули за Црну Гору; за 6 дана
стижу у Пипере код Милутиновића. Даље Ђилас говори о сукобима између четника и партизана,
стрељању стотина четника... У то време код Колашина гине и Будо Томовић, председник СКОЈ-а
Црне Горе. Ђилас и Милутиновић су, у глобалу, поделили посао у Главном штабу Црне Горе;
Ђилас – војска, Милутиновић – партија. Била је потребна реорганизација у Црној Гори.
Ђилас иде у Горње поље, у штаб Никшићког одреда Саве Ковачевића. О Сави све
најбоље. Ђилас каже да су његовом интервенцијом стрељања мало смањена, коловође су и даље
стрељане. Каже да је на таквим суровостима у Црној Гори инсистрирао Моша Пијаде. Априла 42.
именован је Главни штаб за Црну Гору, на његовом челу нашао се пеко Дапчевић.

Маја 1942. Фоча је пала, па се Тито повукао у Црну Гору, на Црно језеро 2-3 дана. У Црној
Гори Врховни штаб и Тито били су до 9. јуна када су кренули за Сутјеску где су стигли 11.
Одатле иду за Врбнице.

6
 Револуционарни рат

17. јуна 42. Тито је посло Коминтерни резолуцију у којој је говорио о сарадњи
Михаиловића са окупатором. Значајна резолуција јер је била повод да се у западној штампи први
пут помене сарадња четника са окупатором.
19. јуна је одлучено да Врховни штаб крене у западну Босну.

III
Нова војска

„Дуги марш“ је започео 23. јуна, а завршио се након три недеље.15. јула су прегазили
Врбас и избили у српска партизанска села, Ђилас описује фанатичност усташа и мржу према
Србима. 4/5. августа освојено је Ливно.
3. августа је Москва са емигрантском владом постигла споразум о подизању посланства на
степен амбасаде што је разбеснело Тита.

У Босни је дошло до учвршћивања војних одреда, 1. новембра 1942. Врховни штаб је

издао наредбу о стварању Народноослободилачке војске као редовне војске; тиме су у називу и
пракси потиснути партизански одреди. Тада је створен и Агитационо-пропагандно одељење при
Врховном штабу са Ђиласом на челу То одељење је 1944. прерасло у Агитпроп ЦК. Краје
септембра почиње да се штампа „Борба“ на чијем челу је био Ђилас.

Бихаћ је ослобђен 4. новембра 1942. године; пад усташког БИхаћа је имао велики одјек.
Спојене су слободне територије Босне, Лике и Далмације, укупно око 50 000 квадратних
километара са 2 милиона становника. Врховни штаб ЦК се сместио у Бихаћу, где је одржано и
прво заседање АВНОЈ-а; 54 делегата, Ђилас и Ранковић нису били делегирани, Ђилас није ни
присуствовао. Тада је одржан и Први конгрес антифашистичке омладине, редседник је био Лола
Рибар, син Ивана Рибара,председника АВНОЈ-а. Ђилас је био у Далмацији, где је требало да у
Имотском преговара са ХСС-ом, али е они нису ни појавили.

Немци концентришу јаке снаге на северу слободне територије.

IV
У котлу

Крајем 42. и почетком 43. Немци, Италијани и усташе су разрађивали план за уништење
Народноослободилачке војске на тлу Павелићеве „државе“ и слом слободне територије.

7
 Револуционарни рат

Започиње операција Вајс I (четврта офанзива, од 20. јануара до 15. фебруара 1943. године). 16. је
пао Прозор од Италијана, битан за пролаз преко Неретве. Пробијање партизана до КОњица,
заузимање Јабланице како би се проширио прилаз Неретви.
Рушење моста на Јабланици 28. фебруара или 1. марта; наводна Титова „варка“. Пробој
кроз четничке положаје у ноћи 6/7. марта 43. преко порушеног моста на Јабланици.
Битка на Неретви (Вајс II, Битка за рањенике) је погодвала и отрривању пред светом да четници
сарађују са окупатором. Тито је с тим циљем обавестио „Слободну Југославију“, радио-станицу у
Москви. Черчил је обавештен о поразу четника одлучио да пошаље војну мисију код партизана.

У то време партизани су понудили Немцима размену заробљеника, на шта Немци

одговарају 9. марта и прихватају. Делегацију су чинили Ђилас, Коча Поповић и Влатко Велебит.
Поред рањеника требало је уговорити и неко примирје... Преко Прозора стижу у Горњи Вакуф,
код команданта 717. дивизије, али он није био надлежан за те послове па потпадају под Абвер.
Ђилас се представио као Милош Марковић, само је Коча рекао право име јер је оно вероватно
Немцима већ био познато. У Горњем Вакуфу су били до 14. марта чекајући одговор, 15. се коча
враћа, а истог дана стиже одговор Немаца и налог да дођу у Сарајево. Ђилас и Велебит у
Сарајеву. Ђилас и још један немац долазе код Тита код Борачког језера. Ђилас обавештава Тита
да су Немаци заинтересовани само за размену, а евентуално нешто више ако се обуставе
диверзије у Славонији. Размењена је и Титова жена Херта Хас са којом је имао и сина. Немци су
своје преузели у Бјелој (Босна). Ђилас је био на преговорима у Сарајеву, а потом Загребу 26.
марта. Ништа није потписано. Заробљени партизани су сакупљени у Сарајеву 30. марта.

15. маја отпочиње операција Шварц (15. мај - 15. јун 1943.). Истог дана је распуштена
Коминтерна. Тито који се налазио код Црног језера (Црна Гора) је одлучио да се морају вратити у
западну Босну (одлука донета 26. маја). Тада је дошла и британска војна мисија капетана Дикина.
У то време Тито је Ђиласу наменио да буде на челу Комисије за сузбијање пете колоне и
тероризма, као посебне службе Врховног штаба. Због околности све је остало само у плану до '44.
када се штаб учврстио у Дрвару и ту функцију добио Ранковић. ОЗНА (Одељење За Заштиту
Народа) – кум имена био је Радован Зоговић.
Уоперацији Шварц Немаци су ангажовали 7 дивизија, Италијане и усташе, укупно 120 000
војника, партизани 18 000. Пртизани су успели да се пробију кроз обруч из Црне Горе у Босну.
Борбе су почеле 15. маја, концентричним наступањем против главнине снага НОВЈ на простору
Санџака и северне Црне Горе, а завршиле се 15. јуна 1943. године пробојем обруча и пробојем
главнине снага НОВЈ у Босну. Врховни штаб је извршио пробој 10. код Балиновца. Ђилас је био
са другим делом снага, они се пребацују преко Сутјеске 12. јуна 1943. године. Сава Ковачевић
гине на Сутјеси 13. јуна.
Врховни штаб се сместио код Кладња, 50 км од Тузле. Тешки губици партизана на
Сутјесци, 7000. Рањеници су тада остављени. Врховни штаб иде на планину Влашић. Ђилас је
послат у Хрватску 12. августа 1943, он и Жујовић се у оточцу баве стањем у војсци и партији

8
 Револуционарни рат

Хрватске. Ђилас нема лепо мишљење о Андрији Хебрангу и његовој жени Олги. Ђилас потом
иде у Славонију, где је командант био Петар Драпшин, мање од 1/3 су Хрвати у партизанима.

8. септембра капитулација Италије. Ђилас се враћа у Оточац где је узет велик плен од Италијана.
Крајем септембра Ђилас и Жујовић иду на словеначку антифашистичку скупштину; заседање 1.
октобра у Кочевју (место Кочевје). Ђилас, Кардељ и Жујовић 12. иду у Босну, у Јајце. Тада је
Тито послао Совјетима депешу да неће бити дозвољено краљу да се врати у земљу. Мисија
британког бригадира Фицроја Меклејна је била код партизан, преко ње су сазнали да Енглези
неће инсисирати на правима краља. Ђилас каже да нико из ЦК није у потпуности био упућен у
Титово преговарање са Енглезима.

Октобра је у Јајцу донета одлука о Другом заседању АВНОЈ-а, тада је прихваћен и назив за
привремену владу коју је требало формирати – Национални комитет народног ослобођења
Југославије.

27. новембра гине Лола Рибар док се спремао да полети у Енглеску.

29. новембра у Јајцу, у Соколском дому, одржано је друго заседање АВНОЈ-а. Ђилас је сада био
длегат и није му се баш допало давање Титу звања маршала, јер је Тито ионако био склон личној
власти и гледању на све друге као само на сараднике. На том заседању је на позорници био и
нови грб (још не званичан) који је нацртао Ђорђе Кун.

V
Према спољњем свету

Запад и МОсква су обавештени о одлукама АВНОЈ-а. Радио „Слободна Југославија“ је

објаво вест али без дела о забрани повратка краљу, Совјети су сматрали да се то коси са одлукама
у Техерану, заседању које се поклопило са Другим АВНОЈ-ем. Ипак, убрзо, у децембру, су
Совјети подржали ту одлуку и наговестили војну мисију код партизана.

Услед немачке офанзиве комунисти су се 7. јануара 1944. повукли из Јајца према Дрвару.
Тих дана је у британској мисији био и черчилов син Рандолф. У другој половини јануара су се
сместили у Дрвару. Тито у пећини. Миран период до маја.
Ђилас каже да су у Дрвару почели да се учвршћују хијерархијски односи, најаве када се
долази код чланова ЦК, битан постаје распоред на заседањима; тиме се баве он и Ранковић. Каже
да су на распоред највише полагале другарице: „ А ни оне ни ми нисмо имали ни по два пара
веша, кусали смо бљутави чорбуљак, свакодневно смо бомбардовани и прибојавали се да ћемо
бити отерани у шуметине...“

9
 Револуционарни рат

У то време је послато директивно писмо свим партијским организацијама да не нападају

капиталистички систем на Западу, што већ полако почиње да дистанцира Југославију и Тита од
Москве.

Совјетска мисија генерала Корњејева стиже 22. фебруара 1944.

Почетком марта 1944. донета је одлука о слању мисије у СССР. Ђилас и Велимир Терзић
преко Барија, Каира, Техерана и Бакуа стижу у Москву 12. априла 1944. године. Ђилас је написао
два чланка са „Правду“ и „ново време“ у Москви; посетили су Црвену армију на Пруту
(Русмунија)... Напокон су примљени код Стаљина после више дана, најављена материјална
помоће је била већа него што су очекивали. Стаљин је рекао да ће бити основана совјетска
ваздухополовна база у Барију и да ће одатле партизан бити снабдевани. Стаљин одбија било
какву помисао да се помоћ плати! Ђилас је био на још једном разговору са Стаљином 5/6. јуна,
али не у Кремљу него у његовој вили у околини Москве. Стаљин се са ниподаштавањем изражава
о савезницима; вечера која је трајала 6 сати. Стаљин је био забринут и због десанта на Дрвар (25.
мај 1944. г.). Тито се 3/. јун пребацио на острво Вис. Ђилас за Тита добија прелепу сабљу.
Ђилас се на Вис долази 11. или 12. јуна и преузима пропагандне дужности. Ђилас каже како Тито
у време десанта није излазио из пећине и да је уопште максимално избегавао било какве
опасности.
16. јуна долази Шубашић, представник избегличке владе у Лондону, предратни бан Хрватске.
Споразум са Шубашићем на Вису.

Врховни штаб је био свестан важности Србије и морао је што пре бити извршен продор; јединице
Пека Дапчевића из Црне Горе наређње за покрет, исто наређено и онима из источне Босне. У
Србији је живну партизански покрет, командант у Србији Коча Поповић.

12. августа се Тито у Напуљу сусрео са Черчилом, враћа се на Вис 15. а са њим долази и
Шубашић, ради утаначења спровођења договора. У то време је и краљ Петар признао Титову
команду над снагама отпора.
6. септембра Црвена армија је на границама Југославије.
18/19. ноћу Тито лети за Москву, потписује уговор о дејствима Црвене армије у
Југославији, и повлачењу након завршетка операција. Тајност мисије, Британци нису ни знали да
је Броз у Москви.
20. октобра је ослобођен Београд, Ђилас је тада са Кардељем у Италији на преговорима са
италијанским комунистима о територијама које је присвојила Италија и о Трсту.
23. октобра Ђилас и Кардељ лете за Ваљево.

VI

1
0
 Револуционарни рат

И то је била слобода

Из Ваљева за Аранђеловац, одатле за Београд 23 октобра. Рaзочараност у Црвену армију

приликом осолобођења земље, пропаганда најгора антисовјетска.

Ђиласовог оца су убили шиптари на косову, млађег брата Миливоја на Бањици. сестру Добрану
убили четници.
убијање недићеваца у БГ, оно што је преостало
1. новембра организована је гарда.
Тито и врх партије замерају због понашанја Црвеноармејаца, обраћају се генерају Корњејеву.
Ђилас упоредио Црвеноармејце са Енглезима који су мирнији и не праве проблеме, Корњеје все
увредио и отишао. Испади су смањени.

2. новембра споразум са Шубашићем. Потом Шубашић и Кардељ лете за Москву. Кардељ је по

повратку причао да је од Стаљина чуо да се он договорио са Черчилом о 50/50 утицају у
Југославији.

Проблеми у Војводини око мањина, немачке и мађарске. Већина немаца се повукла са војском.
До краја рата у југославији 100 хиљада заробљених немаца Остају до 1950.

Мађари су боље прошли.

почетко 45. у Москву иде делегација Хебранг, Арсо Јовановић, жена Митра, траже помоћ
економмску , војну.. Стаљин не баш лепо о Титу и Ђиласу, због критиковања Црвене армије.

У ресторану „Мадери“ седиште ЦК и Агитпропа.

Немири шиптара у Македонији и Косову, шалју их на фронт на преваспитавање.

Прича о навали на виле на Дедињу. Он и Митра деле једну са Породицом Зоговић,вила

припадала је породици Рош.
Национализација свега.
Уведени магазини за функционере са симболичним ценама. Расипање.

7. марта влада Тито-Шубашић, Совјети Енглези су притиснули Петра да призна намесништво.

Ђилас је у влади био министар за Црну Гору. Милан Грол кратко у влади као потпредседник.
Шубашић сполјни послови.
5. априла делегација у МОскви, Тито и Ђилас у МОскви. Уговор потписан у Кремљу 11. априла
1945. године. Вечере код Стаљина, решен спор са ђиласом око поступака Црвене армије у

1
1
 Револуционарни рат

Југославији. Стаљин хвали бугарску војску и боде Тита око његоих партизана, већ је личило да
ће бити сукоба на релацији Тито-Стаљин. Стаљин је тада рекао да ће се Немаци подићи за 15-20
година, и да је због тога важно да се Словени држе заједно.
Посетили су и Украјину, где је гавни био Хрушчов, тек 20. су полетели за Београд.
Док су били у Москви пробијен је Сремски фронт 12. априла. 12000 мртвих наших

9.мај победа; 305000 мртвих партизана; Југославија изгубила 1,7/8 милиона људи.
15. маја коначно престају борбе у Југославији. Ђилас је тада у Црној Гори. Држи говор у Котору
у коме га прекида девојка и народ који кличе, и увиђа гротескност пропаганде и агитације, њених
„жртава“. У ЦГ су заробљени и Немаци који су се повлачили из Грчке, 130 хиљада. Уз њих и
четници, домобрани хрватски и словеначки; неки се пробили до Аустије сви враћени и сви
побијени.

Дражин телеграфист аје уапшен и лажним депешама га довео ОЗНИ. помиње страдање четника
од усташа на крају рата, Павла Ђуришића, Драгише Васића...

29. новембра ’45. укинута је краљевина.

1
2