Б.

Петрановић, Југословенско искуство српске националне

интеграције, Београд 1993.

Национално питање садржи државноправну, међународну, унутрашњополитичку,

привредну, етничку, верску, територијалну, језичку, културолошку димензију. У КЈ
српски народ је био исцепкан, Србија постоји само као географски појам, није постојала
српска јединица у оквиру КЈ. За време Другог св. рата Србија је постоји као територија
под војном управом без међународног субјективитета. Србија је као федерална јединица
била конститутивни чинилац друге Југославије. Једина је од југ. република имала у свом
саставу аутономне покрајине које су по Уставу из 1974. добиле државне атрибуте.
Уједињење Срба остварено је 1918. у КСХС/Ј. Са становишта националне интеграције
Срби су сукобљавали у Југославији по двама линијама-по југословенско –српској (за и
против Југославије) и по аутократско-демократској (у Југославији практично и није било
парламентарне демократије). Српски народ је у 20. веку демографски истрошен.
Стварањем КСХС Срби су сматрали да је решено српско питање отворено још 1804.
Србија као пијемонт дала ново држави карактер уједињења, облик владавине, унутрашње
уређење. Нова држава је имала своју међународну функцију. Југпсловенска друштвена
интеграција доживела је неуспех. Друштво КСХС је у социјалном погледу било више
него разноврсно. Извесне интегративне елементе успела је да оствари тек економска
политика М. Стојадиновића под утицајем јачања државне интервеницје (што је била
последица светске тендеције настале после економ.кризе 1929). Уз то, југ. друштво је било
недемократскки организовано. КЈ је за разлику од комунистичке Ј. била правна држава.
Уставни развој показује да је први Устав КЈ купљен и да се приликом гласања одустало од
одредбе Крфске декларације о двотрећинској већини, а други Устав тзв. Октроисани био
је дарован народу од стране суверена. У питању је било вишенационално и верски
хетерогено друштво, са системом признатих вероисповести. Држава је имала 2 милиона
мањинског становништва плус национално несвесне Македонце који ће постати
национално свесни услед неуспеха српске политике у тзв. Јужној Србији и комунистичке
концепције националног питања. Српска политика се истрошила у борбама око
унутрашњег уређења нове државе. Водећи српски људи нису били свесни миленијумског
преврата који се десио 1918. Радило се о прекорачењу граница различитих цивилизација и
вера, суочавању друкчијих традиција и менталитета. Уједињењем је поспешено стварање
духовног јединства Хрвата који су вековима живели одвојено. Југославија је била пут
спасавања хрватских и словеначких етничких територија од стране Италије.
Државно-правна интеграција КСХСХ/Ј слепо се држала етничког јединства на коме је
изграђена унитаристичко-централистичка држава. Срби су успели да обезбеде најјачу
фактичку позицију у новој држави, са премоћним утицајем у влади, војсци, државном
апарату и дипломатији. До је довело до тезе о великосрпској хегемонији која има корен
још из времена постојања А-У. Изнета теза је поготову неприхватљива у економској сфери
у којој је надмоћно господарио хрватски и словеначки капитал. Хрватска буржоазија је од
почетка ишла путем поделе власти са српском. У неким крајевима Хрватске попут
Далмације била је јака југословенска идеологија. Срби нису били заинтересовани за
отварање српског национ. питања у КЈ јер би то повукло за собом и отварање многих
других питања. Српски политичари су у хрватским федеративно-конфедералним идејама
видели анахронизам Аустро-Угарске. Радикали су за разлику од демократа водили рачуна
о очувању знамења Срба и наглашавали су њихов индивидуалитет. Ту су и идеје
републиканаца Љубе Стојановића и Јаше Продановића, као и идеја децентрализације Ст.
Протића. Комунисти су се залагали за класни унитаризам. Радић видео 2 државе-
Хрватску (са Славонијом, Међумурјем, Далмацијом) и Србију (са Македонијом). За
Словенију, БиХ, ЦГ и Војводину предвиђао је плебисцит о томе којој ће се од савезних
држава прикључити. Радић је занемаривао српски народ у Хрватској. Владајући режим је
Србе у Хрватској користио као противтежу хрватским захтевима. Милан Прибићевић је
говорио да ,,они који стварају Хрватску Ирску у Југославији треба да знају да стварају
Српску Ирску у Хрватској“ (касније ће Светозар П. из емиграције поручивати својим
страначким друговима да не дозволе да постану маљ у рукама србијанских политичара).
За разлику од хрватских федералиста црногорски федералисти су представљали
интегративну снагз у Југославији пошто су у себи видели Србе. Црногорско питање је у КЈ
третирано као питање аутономије, а не као национално као код комуниста. На критично
стање у Македонији утицали су поред наслеђене заосталости, незадовољства србизацијом
и пре свега делатност пробугарски расположене македонске емиграције у Бугарској.
ВМРО је сарађивао са Косовским комитетом. Немири су одговарали и Италији. Српски
режим је предлагао углавном принудне мере-асимилацију, исељавање муслимана,
укидање факултета у Скопљу, задржавање само великих гимназија у Скопљу и Битољу,
замењивање егзархијских учитеља и свештеника. Практично су српску политику у
Македонији подржавали само колонисти. Интегрална југословенска идеологија доведена
је врхунца завођењем краљеве диктатуре. Тиме је до апсурда доведена вештачка
југословенска нација. Декретирано југословенство обезбеђено је забраном племенских
назива, верских подела, укидањем страначког живота. Југословенски комунисти су после
пада Симе Марковића дошли у орбиту утицаја бугарских комуниста. Југ. комунисти су 10
година (1925-35) стајали на стајалишту Коминтерне о разбијању Југославије. За
унутрашње уређење важан је и међународни фактор (ВБ, Италија, успон Хитлера). Са
споразумом Цветковић-Мачек распала се идеологија југословенског национализма. Сви
политички чиниоци од важности одрицали су ове идеологије и државне политике. У том
погледу најрадикалнији је био Српски културни клуб. Споразум је закључен без правих
српских представника. ЈРЗ није био овлашћен да кроји судбину Срба. У оквиру БХ остало
је милион Срба за које нису обезбеђене никакве гаранције. Држава је разграђена , а српска
јединица није конституисана. Хрвати су уз себе имали Британце, као и Ватикан и
Немачку, а преко КПЈ и СССР. Две водеће снаге југ. друштва 1941-званична влада после
27. марта и КПЈ као револуционарна паритја налазиле су се под страним протекторатом.
Влада и краљ су британски заточеници, а комунисти експоненти Коминтерне. Југославија
није могла опстати јер није постојао општи консензус свих народа који су чинили и није
било политичке демократије, слободе и права грађанина. 1941. Срби су изгубили државу и
дошли су у најгори положај од свих југословенских народа. Комунисти желе одбнову Југе
као федерацију заснивајући своју политику на југословенству као виду
интернационализма у југословенским условима. Четници су били за Југу у којој ће се
претходни омеђити Србија. Британци су наставили са својом предратном политиком
федерализације. СССР је такође подражо обнову Југе, тајно помажући свог еспонента
КПЈ. С друге стране српски колаборационисти су одбцили југословенство. Аћимовић и
Недић хтели су са наслоном на Немце да изврше национално сабирање српских земаља и
свих Срба, али за Србију није било места у Хитлеровој Европи. Српски положај се
донекле изменио тек 1943. са доласком Нојбахера за опуномоћеног министра за Југоисток
који је подстицао уједињење Србије и Ц. Горе. Четници нису имали развијену идеологију
као комунисти, посебно социјално-економски програм .Федеративна Југославија
проглашена је у селу Ба на Светосавском конгресу 1944, али је овај конгрес дошао
исувише касно. КПЈ је задржала став о великосрпском хегемонизму. Комунисти су се
залагали за федерацију равнотеже која се могла створити само на штету српског народа.
То је значило федералну Србију, ћутање о геноциду. Хипотекао великосрпском
хегемонизму (целог српског народа), хипотека да је Србија четничка (Черчил је сматрао
да 250 000 српских домаћина није спремно да прихвати теорију К. Марска). Таква Србија
морала је да буде ослобођена са стране, споља а не изнутра. Хипотека да је Србија
инфорбировска ( на Г. Отоку највише из Србије).. За српске комунисте је проблем
оивичавања српског националног простора био неважан, па чак и штетан са становишта
комунистичке концепције револуције. Словенци су једини југ. народ који се није борио на
подручјима других земаља Југославије 1941-5. Срби су се после рата досељавали у
Војводину,чиме је слабио српски народ у Хрватској и БиХ. Протераним колонистима са
КиМ забрањен је повратак. Тито је био спреман да КиМ преда Албанији ако она постане
антиимперијалистичка држава. На Бујанском скупу крајем 1943. присутни делегати су се
изјаснили за уједињење Косова са Шипнијом, супротно одлукама Другог заседања Авноја
на коме није ни било речи о положају КиМ. Као што је недемократском процедуром на
врху решавано питање Санџака, Барање и зап. Срема, разграничење Србије и Македоније,
тако је тајно разговарано и остварању Балканске федерације у којој би се нашла и
Албанија с КиМ, пошто би Тито претходно остварио контролу над КПА. Као што је
хрватско незадовољство изазивало кризу КЈ, тако је и српска позиција инфериорности у
Титовој Југи водила њеном распаду. Југословенски федерализам је био лажни
федерализам пошто се радило о једнопартијској диктатури. Албански терор над Србима је
дуго називан косовском контрареволуцијом док није постало очигледно да је реч о
сазревању албанске националне свести и борби за стварање В.Албаније. После рата
времено слаби систем децентрализације. Осми конгрес СКЈ 1964. први пут после рата
отвара национално питање. После Брионског пленума почело је разбијање српске
федералне јединице. Покрајине су биле дигнуте на исти ранг с ,,ужом Србијом“ и 1974. су
постале конститутивни елемент југ. федерације. У БиХ су Муслимани признати за нацију.
Д. Ћосић и Ј. Марјановић су 1968. иступили на 14. седници ЦК СК Србије против
националне политике СКЈ. Доктрина и пракса самоуправног социјализма, као облик
децентрализације, одговарала је улози Југославије у међународним односима.
Треба имати у виду да је југ. покрет почивао на уском слоју интелигенције и да никада
није постао масован. Радило се о неразвијеном југос. друштву, аграрним микросветовима
који нису били спремни да изађу из свог атара, сагледају шире хоризонте, ослободе од
изолације, нетолеранције према новим идејама.
Знаменити и велики научници изгубили су се у међуратној Југи у странкама, као
саветодавци на Двпру, повукли у кабинете и посветили искључиво научном раду. Њихов
утицај је нестао или је знатно смањен са плевлашћу државне и војне бирократије. То ће се
променит уочи рата (стварање СКК)

Алекса Ђилас, Оспоравана земља (југословенство и

револуција), Београд 1990.
Идеја југ. уједињења је бар један век претходила чину стварања Југославије. Та идеја је
током 19. имала бројне присталице међу значајним српским и хрватски политичким и
интелектуалним личностима. Сукоб Срба и Хрвата чини најзначајнији и најопаснији
национални проблем Југославије. Недостатак јединства и сукоби Срба и Хрвата потичу
добрим делом из њихових националних идеологија које се формирају током 19. в. По
стварању КСХС централистичка српска концепција државе и превага Срба као
најбројнијег народа довели су до јачања хрв. национализма. У политичком животу
међуратне Југе доминантну, али не и монополистичку улогу има српска политичка, војна,
бирократска и судска елита. Сукоб Срба и Хрвата је сукоб око политчке моћи. Основни
циљ ХСС била је борба за хрв. националну самосталности, а не за либерално-демократске
установе. Национализам је ХСС претворио од пацифистичке, антиклерикалне,
антибирократске странке у конзервативну, етатистичку и ауторитарну странку. Други св.
рат створио је услове за избијање најоштријих сукоба између Срба и Хрвата. Док су
српски и хрватски национализам били углавном окренути прошлости југословенство је
било окренуто будућности занемарујући улогу традиције и историјског сећања.
Југословенство је било пре свега идеја интелигенције. Сељаштво је чувало свој српски
односно хрв. идентитет. Југословенство је у масама постало утицајније тек након Другог
св. рата. Хрв. народни препород јавља се под илирским именом које обухвата све Јужне
Словене. Илирски покрет веровао је у етничко, језичко и културно јединство свих Ј.
Словена. Тако су илирци били заметак југ. покрета. Анте Старчевић, хрв. националиста и
оснивач Хрватске странке права бранио је илирство своје младости тврдећи 1870. да је
називати себе Хрватом 1830. значило прогласити се мађароном. Назив Хрват и хрватски
је 1820-тих и 1830-тих 19.в. углавном се односи на становништво у ширем подручју око
Загреба и Вараждина које је говорили кајкавским дијалектом. Илирско име је било
погодно да би хрв. народни препород обухватио све хрв. земље (илирско име је
обухватило шире просторе, за разлику од хрватског имена које је у почетку обухватало
тек Хрвате уже Хрватске). У том циљу су илирци и прихватили штокавски дијалекат,
одбацијући кајкавски пошто је њиме говорио мањи део Хрвата. 1841. створена је Илирска
странка као одговор на процес мађаризације. Странка 1843. мења име у Народна странка
која је у свом чланству имала углавном Хрвате тако да Илирски покрет постаје хрватски
национални покрет. A-У следи политику онемогућавања српско-црногорског уједињења, а
посебно се труди да се Срби из Хрв. и БиХ не повежу са Србијом , посебно након 1903.
1905. створена је Хрв-српска коалиција и по први пут велике хрв. и српске странке нашле
су се обједињене у једном политичком телу око заједничког националног политичког
програма. Крајем 19. в. долази до појаве тзв. револуционарне омладине која се бори
против а-у режима (једна од тих организација је и Млада Босна). Сви јужнословенски
социјалисти веровали да је потпуно решење национ. питања могуће тек након револуције
и збацивања буржоаске класе. Сви они су били интернационалисти и веровали су у
уједињење свих народа у јединствено бескласно друштво.
Комитерна је новонасталу КСХС сматрала за тамницу народа, творевину британских и
француских империјалиста и српску мини-империју. Југословенски комунисти су
углавном говорили о великосрпској хегемонији, међутим она је била у ствари премоћ
политичких, војних и административних елита уже Србије, тј. Србије пре балканских
ратова. Њима су у централној управи у Београду придодати утицајни Срби из других
крајева Југославије, али је њихов број био мали у односу на Србијанце. Унитаристичко
југословенство није почетком 20-тих била државна политика, премда је држава била
централистички организована. Оно постаје званична државна политика тек 1929.
Комунисти су били унитаристи од само стварања Југославије. Сматрали су да су разлике
међу југ. народима мале и занемарљиве и да ће временом нестати. Комунисти су једно
време чак били и називани црвеним прибићевцима. Унитаристичко становиште југ.
комуниста је довело до тога да су они у почетку потпуно занемаривали национално
питање, тј. да оно није постојало. Са одласком КПЈ у илегалу комунисти почињу да
истучу нац. питање, тако да нападају национализам српске буржоазије. Касније одбацују
унитаризам. Сима Марковић је признавао Србима, Хрватима и Словенцима право на
самоопредељење. Југославију је дефинисао као унију суверених народа, али не и
суверених држава. У борби против режима комунисти су самоопредељење и отцепљење
сматрали пре свега тактичким средством (када се говори о стварању засебних држава не
говори се о њиховим границама). Тактичким средством сматрани су и савези са ВМРО,
ХРСС и другим противницима режима. На 5. конгресу КИ у лето 1924. прихваћена је
бољшевизација као обавеза сваке партије. Осуђена је КСХС као версајска творевина,
подржано је издвајање Хрв, Слове и Мак. као право на отцепљење Мађара и борба
албанског становништва за независност . 4. конгрес КПЈ нов. 1928.-самостална Хрв, Слов,
ЦГ, Македонија , отцепљење сев. Војводине и подршка за истеривање српског окупатора,
војке, жандарма, четника из Слов, Хрв, Далмације, Војводине, Босне, ЦГ, Мак. и Косова,
против служења војног рока Хрв, Слове, Мак, Алб, Црног, Мађара и Немаца ван својих
националних области, притив насилне употребе ћирилице у хрв. школама и екавског
дијалекта у Хрв. и ЦГ, за враћање земље одузете колонизацијом албан. и макед. сељацима.
1930-тих настаје нова партија као резултат чистки и терора двојице диктатора-Стаљина и
Александра. Нова генерација комуниста била је много активнија . Сплитски пленум 1935.
одлучује да се иде на оснивање ком. партија Хрватске и Словеније. Под притиском
Коминтерне и политике Народног фронта КПЈ се више не залаже за рушење Југе.
Приликом стварања КПХ 1937. (исте год. створена и КПС) осуђена је политика
франковаца и фашиста који су позивали на стварање независне Хрватске. Стварање
посебних КП је између осталог имало за циљ и привлачење хрв. и словеначких маса уз
КПЈ. КПС није створене јер се сматрало да српска нација није угњетена , да је српско нац.
питање решено стварањем Југе, а и српски комунисти нису тражили њено оснивање. Ту је
био и пример СССР где није било руске партије. Српско питање ће у КПЈ бити отворено
тек 1960-их. 1943. основана је КПМ у циљу привлачења Македонаца. У КЈ су углавном
српски политичари либерално-демократске и социјалистичке опредељења били
отворенији према хрв. захтевима. После споразума Цветковић-Мачек хрв. политичари
постају конзервативна снага која се противи промени Устава из 1931. КПЈ је ратну
хегемонију над другим партијама (,,лажна коалиција“) брзо после рата претворила у
монолитни систем. То је између осталог омогућила и разједињеност антикомунистичких
снага. Све групе и појединци из предратних политичких странака који су ушли у Народни
фронт под вођством комуниста прихватили су његов програм који је између осталог
прокламовао укидање монархије, федерални систем, одвајање цркве од државе и
национализацију привреде. КПЈ је гушила сваки покашај организовања опозиције. И
касније су српски политичари оптуживани за великосрпски хегемонизам, а хрватски за
сепаратизам и и планирање оснивања нове НДХ. Ратна парола комуниста- братство и
јединство није ишла само против братоубилачког рата и нејединства, већ је била и симбол
политике панјугословенске солидарности, југословенске интеграције и у крајњем
стварања југ. националне свести. За комунисте југословенство је било вид
интернационализма. Политика КПЈ била је да јача Југославију и југословенство, а да
прогони сваки облик национализма, сем југословенског (то се види из прогона Немаца и
Италијана, и неповерења према Мађарима и Албанцима) и сеператизма. Што се тиче Срба
у Хрватској они су се могли осећати код куће и као део заједнице у ,,југословенској
Хрватској“, али не и у ,,хрватској Хрватској“. Сукоб са Стаљином знатно је ојачао југ.
патриотизам. Југославија би се и могла дефенисати као моноетничка држва с 3 тесно
повезана језика, али њени народи нису били једна нација.
Став КПЈ о југословенству се мењао-кретао унитарног југословенства, преко противника
југ. државе (али је то била револуционарна тактика),затим пружа подршку опстајању
Југославије и у рату формирају став о националној једнакости и федерализму. Током
Другог св. рата комунисти су потиснули национални сукоб Срба и Хрвата, сматрали се да
ће разлике међу њима избледети са временом и напретком, али се показало да комунизам
није довољан да би се створила јединствена национална свест. Хрватски национализам
није био против начела централизма, био је против централизма којим су доминирали
Срби, али не би имао ништа против хрв. централизма и јаке државне власти која би била у
Загребу. Све док је КПЈ била јединствена и монолитно општејугословенска снага, с
потпуним монополом власти, никакве дезинтегративне националистичке снаге нису могле
да се пробију и федерација је била јака.

Д. Јанковић, Србија и југ. питање 1914-15. године, Београд 1973.

Улога Србије у Првом светском рату и ратни циљ који је настао у току рата имају своју
предисторију. После 1903. године политичке странке у Србији имале су слична гледишта
на спољнополитичке задатке и циљеве. Оне су тражиле да се ради на ослобођењу српског
етничког простора. У свом програму Радикална странка се залагала за организацију
неослобођених делова Српства и буђење националне свести о народном јединству.
Самостална радикална странка је тежила да Србија учини све што је могуће за уједињење
српског народа. Она је тражила и да се гаји дух југословенске заједнице. Народна странка
је инсистирала да се српско национално питање реши као најузвишенији задатак.
Напредна странка истицала је свесрпски национални циљ, али и принцип балканске
солидарности. Она је истицала потребу борбе за чување самосталности балканских
народа.Српске владе после 1903. године оријентисале су своју спољну политику према
југу , ка проширењу Србије Македонијом и Старом Србијом. Не треба заборавити, да су
многе организације као Уједињење или смрт радиле на српском и југ. уједињењу. Никола
Пашић је 29. јула 1914. изнео идеју по којој ће нова држава досегнути линују Клагенфурт-
Марибор-Сегедин. Многи научници убрзано су радили на пропагирању југословенске
идеје. Јован Цвијић, Александар Белић, Богдан и Павле Поповић, Станоје Станојевић и
други су остваривали контакте са колегама из иностранства и путем предавања и апела
дали свој допринос југословенском уједињењу. Нишком декларацијом из 1914. године
српски политичари су први пут јасно , у једном документу, изнели план о стварању
заједничке државе Јужних Словена. Донета декларацију, коју је усвојила Народна
скупштина Краљевине Србије 7. децембра на заседању у Ниш , била је уоштена и не
превише одређена, предвиђала је ослобођење свих тада неслободних Срба, Хрвата и
Словенаца и њихово ујењињење са Србијом. Црногорска влада се осетила заобиђеном при
доношењу овог документа и због тога је упутила замерке. Нишка декларација је
саопштена и посланицима Антанте у Нишу чиме је добила и међународну тежину. Поред
тога, ова декларација је представљала и основу за сарадњу српске владе и са политичком
емиграцијом из Аустро-Угарске. Ова емиграција се залагала за разбијање Ааустро-
Угарске и формирање заједничке државе са Србијом. Антанта је примила к знању Нишку
декларацију, али она није је ни прихватила, ни уништавала изгледе за будућност. Атанта
је настојала да себи обезбеди што више савезника , али многим потенцијалним
савезницима су обећаване југословенске територије. Антанта је желела да на своју страну
придобије Италију, и у томе је и успела. Она је добила источну обалу Јадрана. Тајним
уговором у Лондону 26. априла 1915. године Италији је обећана Истра, Кварнерска
острва, северна Далмација, сем Брача и неких других острава. Бугарској је нуђена
Македонија коју је она желела одувек. У погледу Хрватске и Словеније, савезници сем
Италије били су јула 1915. спремни да гарантују уједињење са Србијом под одређеним
условима (одустајање од Баната, уступци Бугарској). Све политичке странке у Србији
1914-15. биле су за унитаристичко уређење будуће државе, с тим да су поједини
политичари истицали нужност извесне децентрализације. ССДС је била против рата
пошто је он био империјалистички и увек се залагала за балканску федерацију.
.Југословенски одбор је тежио да буде равноправни чиницал са српском владом у погледу
уједињења јужнословенских народа. Али многи фактори су били на страни српске владе
да тако не буде. Српска влада је могла да рачуна на помоћ српске војске, она је имала већи
углед од Југословенског одбора због првих ратних успеха Србије, а насупрот
Југословенском одбору српска влада је била међународно признат субјект. Током 1915.
године југословенски програм је имао само неповољне изгледе на међународној
политичкој сцени. Оба блока не само да га нису прихватили него су и настојали да
спроведу и своје планове. Ти планови су ишли н штету југословенске територије. Током
првих месеци 1915. године југословенска емиграција је почела да организовано наступа у
Западној Европи. Никола Стојановић и Душан Васиљевић су 8. новембра 1915. године у
српском посланству у Риму имали први договор са Антом Трумбићем и Јулијем
Газаријем. Прихватили су подстрек из Ниша да се створи једно тело и да се пропагирају
југословенски циљеви. Убрзо су се прикупљали и други истакнути емигранти као што су
Иван Мештровић, Хинко Хинковић и многи други.
У Паризу 30. априла 1915. ствара се Југословенски одбор. Он је постао централни део рада
како би се показала жеља југословенског становништва у Аустро-Угарској да се са
Србијом и Црном Гором уједини у нову независну будућу државу. За председника Одбора
изабран је Анте Трумбић, а маја је седиште одбора пренето у Лондон. У циљу да се
оствари југословенска идеја Одбор је радио на стварању Југословенске добровољачке
војске. Врло брзо српска влада је схватила да Одбор жели да буде независтан чинилац. У
том тренутку неповерење српске владе је било велико. Сукоби Одбора и српске владе биће
све чешћи, а Фрањо Супило је почео да се одваја и од српске владе и од Одбора.
Ван Аустро-Угарске се 1914. године нашао велики број политичара и јавних радника
југословенске оријентације (Анте Трумбић, Фрањо Супило, Никола Стојановић, Душан
Васиљевић, Хинко Хинковић, Иван Мештровић , браћа Газари и многи други).. Одбор је
формално конституисан у Паризу, крајем априла 1915. године , али су томе претходили
састаницу југословенских политичара из Аустро-Угарске, у Фиренци новембра 1914.
године и у Риму децембра 1914. и јануара 1915. Конституисањем Југословенског одбора
сада су постојала два носиоца борбе за уједињиње Јужних Словена , а то су били влада
Краљевине Србије и Југословенски одбор. Међутим, ова два тела никада нису била
равноправна у току рата, ниту су имала једнаку моћ и и утицај. Наиме, Југословенски
одбор је заступао национално-политичке интересе југословенских народа у Аустро-
Угарској али фактички није могао да непосредно утиче на политички живот у Аустро-
Угарској. Поред тога, Одбор је финансијски зависио од Србије и није имао војску, а и од
самог почетка био је подељен сукобима између присталица српске владе и независних
југословенских политичара. Трумбић се плашио великосрпског програма Србије, тј. да ће
се оно задовољити В. Србијом, а да ће Хрвате и Словенце препустити судбини. Супило је
пре свега бринуо о положају Хрвата у новој држави у чију је могућност остварења више
веровао од Трумбића.
Одјек ратног програма Србије у југосл. земљама А-У.- На вест о Сарајевском атентату
избиле су у Загребу антисрпске демонстрације у режији франковаца са којима су слагали и
радићевци. Објава рата довела до прогона српских политичара и гушења штампе. Ратна
офанзива Србије након Церске битке појачао је притисак на Србе и србофилске елементе
у Хрватској. Тада је један хрватски сељак оптужен да је у кафани рекао да ће Руси и Срби
доћи у Беч и Будимпешту, а краљ Петар седеће у надбискупском двору у Загребу, а један
Србин из Славоније је осуђен на 3 године тамнице због тога што је кровни цреп офарбао у
бојама српске заставе. Ћирилица је прогоњена. Подељена политичка сцена (мађарофилска
Коалиција и аустрофилски радићевци и франковци) је додатно уздрмана после
Лондонског уговора. Радић се залагао за Велику Хрватску у оквиру А-У. Све у свему,
већина странака и политичара Хрватскеи и Славоније није била за ратни програм Србије.
Веће србофилство је било присутно у Далмацији. У Словеније је СЛС била против ратног
програма Србије (који није био шире познат у Словенији ) као великосрпског и њеног
либерализма. Либерали су покушали да одбране Србију и српски народ од одговорности
за сарајевски атентат. У Војводини и Босни српски народ је масовно прогоњен.

Власт и побуна
Милован Ђилас 1991. (први пут на немачком 1983.)

Дело има три дела: Власт, Сукоб са Совјетским Савезом, Побуна.

Део I - Власт

књига почиње пролећем 1946. и решавањем питања подизања новог затвора у Београду;
затвор је био намењен за политичке кривце из целе Југославије. Централни затвор –ЦЗ;
није на крају постао политички затвор, али је назив ЦЗ остао.

- Народни фронт – комуинистачка организација којој су све „странке“ припадале.

 Ђилас говори о власти, недостатку кадрова. он сам је на челу Агитпропа;
политичко гласило била је „Борба“. Агитпроп је био саветодавно тело, није имао извршну
власт. Ђилас каже да није имао ништа са хапшењима.

Тито се након рата сместио у краљевски комплекс на Дедињу; даље о Титу и

његовом апсолутизму, економији и индустирјализацији Југославије.
_____________________________________
- марта 1945. образована је заједничка влада од представника АВНОЈ-а и избеглица из
краљевих влада. Неприхватањем повратка краља у Југославију стављена је тачка на
монархију. Најистакнутији чланови из некадашњих влада били су Милан Грол – вођа
Демократске странке и Иван Шубашић – представник Хрватске сељачке странке. Ђилас и
Грол се нису подносили. Грол је хтео да обнови своју партију, али то је само формално
одобррено, било је само дозвољено издавање листа „Демократија“, али је лист убрзо
забрањен.
- 18. августа 1945. – потпредседник владе Милан Грол даје оставку; крећу напади на
Грола. Врло брзо оставку даје и Шубашић.

- избору за конституанту (уставотворну скупштину). Сазивање конституанте 29. новембра

1945, проглашена је република. Убрзо је био готов и нови Устав чији је творац Едвард
Кардељ. устав је усвојен 1. фебруара 1946. Реорганизована је и влава, на место попа Владе
Зечевића дошао је Александар Ранковић, који је од тада био шеф ОЗНА (Одељење за
заштиту народа); месец дана касније ОЗНА је преименована у УДБА (Управа државне
безбедности). Много политичких процеса је вођено у послератним годинама.

- марта 1946. – ухапшен је Драгољуб Михаиловић. Милош Минић је био главни тужилац.
У то време су Тито и Ранковић били у москви па је на Ранковићевом месту привремено
био Ђилас. Дражини браниоци су били Никола Ђоновић и Драгиша Јоксимовић.
михаиловић је прзнао сарадњу са окупатором.
- даље говори о суђењу Степинцу.

- 9. и 19. августа – рушење два америчка авиона изнад Југославије, заоштравање односа са
САД.

- Степинац је осуђен на 16 година затвора. пар година касније је интерниран у родном

селу.

Ђилас даље излаже о познанству са уметницима; говори о Крлежи, члану партије пре рата,
његовом неучествовању у Другом светском рату и помирењу са партијом. Лепо мишљење
о крлежи. Даље помиње Андрића, затворна личност, Десанку Максимовић, Оскара
Давича, Патра Лубарду...
Говори о свом отуђењу од партије и система.Нервирали су га банални послови и празне
дискусије, желео је да се посвети књижевном стваралаштву. Нису му се допадале
привилегије које је уживао, желео је да се са таквим стварима престане, није хтео да и
даље живи у вили, није одобравао отуђивање партије од народа и њен преображај у
хијерархијску силу која је изнад народа. Функционери су се уздизали вилама,
аутомобилима и новим начином живота, што је рађало велико незадовољство у Ђиласу.
Никако му се није допадало Титово претварање у самодшца и свођење свих других
чланова партије на обичне послушнике.

Део II – Сукоб са Совјетским Савезом

Говори ос снимању филма „У планинама Југославије“, на коме су радили Совјети.

Ђилас каже да је немогуће утврдити узроке и тачно време када је настао сукоб са СССР-
ом, али се може рећи да је самосвест југословенских комуниста дошла у сукоб са
тоталитарним СССР-ом. Трвења су најпре почела између тајних служби. Случај Душице
Перовић коју је хтео да заврбује један Совјет, а она то пренела Титу, а он Ранковићу.
Совјетски представник тајне слижбе у Југославији био је потпуковник Тимофејев
(наводно се тако презивао). Повучен је '47. када је послат у Мађарску за амбасадора.
Сукоб је избио због величања Тита и стварања тако моће фигуре поред Стаљина,
као и жеље Југославије да буде политички независна држава (Титов говор из Љубљане 27.
маја 1947. године).
Трвења су се пренела и на економску сферу.

Сукоб Тито - Андрија Хебранг (мнистар индустрије); Хебранг је смењен и искључен из

ЦК КПЈ, од априла 1948. био је у кућном притвору, обесио се 11. јуна 1949. у затвору
Главњача у Београду. хебранг се сукобио са Брозом око концепције развоја ФНРЈ,
оптужен је да је совјетски шпијун.
Сукоб Југославија-СССР распламсало је и питање престижа у источноевропским
земљама. Ђилас описује посете Чехословачкој и Пољској.
Ђилас је представљао КПЈ на конгресу КП Француске 1947. у Стразбуру. Он, Тито
и Кидрич су децембра 1947. посетили Будимпешту.

Оснивање Информбироа (Коминформ) 27. септембра 1947. године у Пољској у

Шкаларској Поремби (бања). За седиште Информбироа изабран је Београд. На оснивању
Информбироа КПЈ су представљали Ђилас и Кардељ. Ђилас је партијски представник у
Информбироу.
јануара 1948. сусрет Ђилас-Стаљин, говоре о Албанији. Разговарали су и о
индустријализацији, војним потребама Југославије...
Све већи притисак Совјетског Савеза на Југославију.
- 18. марта 1948. – повлачење совјетских ојних инструктора из Југославије
- 19. марта 1948. – повлачење цивилних стручњака
- 27. марта 1948. – „критичко писмо“ Стаљина и Молотова. Ставове и кретања у
Југославији и врху КПЈ Стаљину је открио Сретен Жујовић Црни.
Одговор на Стаљиново писмоусвојен је на пленуму ЦК 13. априла 1948. године.
Мађари и остале комунистичке земље стали су на страну Стаљина.
- 4. маја 1948. – друго писмо ЦК КП СССР, напади пре свега на Тита, а потом на Кардеља.
- 9. маја 1948. – Пленум ЦК КПЈ како би се одговорило Совјетима. Тада је одлучено да се
Хебранг и Жујовић искључе из партије, што је изазвало незадовољство СССР-а.

- јуна 1948. Југословени одбијају позив на учешће на заседању Информбироа у

Букурешту.
- 28. јуна 1948. – Резолуција Информбироа против КПЈ.
- 29. јуна 1948. – састанак ЦК КПЈ.

- Пети конгрес КПЈ 21-29. јул 1948. године. Крајем те године чистке у партији Југославије.
Одлуку о оснивању Голог отока донео је Тито, а реализовао Ранковић. Затвор за
информбировце/стаљинисте. Ђилас даје опис логора и свега што уз то иде, сматра га
срамотом југословенског комунизма.

- 1949. – Ђилас је био у Њујорку на заседању ОУН.

- 1951. – година кулминације сукоба Југославија-СССР.
- Ђилас почетком 1951. иде са Дедијером у Лондон, посета Черчилу, разговори о
наоружавању Југославије. оружје стиже од САД.
- новембра 1951. на заседању ОУН у Паризу Југославија је поднела жалбу против СССР-а
због угрожавања; сукоб улази у светске токове.

Део III – Побуна

Говори о Митри Митровић, заљубљивању у Стефанију Штефицу Барић коју је

први пут видео 1946. године. Стефанија је радила у ЦК.

- лета 1952. – умире Борис Кидрич од леукемије

- јануара 1953. – конференција азијских социјалистичких земаља у Рангуну (Мјанмар);

Ђилас путује у Рангун.

- Стаљинова смрт 5. марта је изазвала олакшање и радост у КПЈ.

- 1. јуна 1953. – крунисање Елизабете II, иду Ђилас, начелник Генералштаба Пеко
Дапчевић и министар спољних послова Коча Поповић. Титу је било стало да нагласи
блискост са Западом, зато је посланство било овако „јако“.

- Други пленум ЦК на Брионима јуна 1953, повратак Лењиновој идеологији и диктатури

пролетеријата. Најзначајнија тачка било је идеолошко стање у партији. Ђилас место
одржавања види као подређивање ЦК Титу. Од тада се Ђилас полако удаљава од партије и
Тита.

- криза око Трста, када су 9. октобра САД и Британија одлучиле да Тршћанску зону А
предају Италији. Велике демонстрације широм Југославије.

- 11. октбра 1953. – излази први од Ђиласових чланака који ће довести до његовог
истеривања из Цк КПЈ; објављен у „Борби“. Укупно је објављено 18 чланака до 29.
децембра 1953. године. Писао је за „Нову мисао“.

- Ђилас 25. децембра 1953. постаје председник Скупштине, КПЈ је желела на тај начин да
га заокупи и одвоји од писања политичких чланака.

- Трећи Пленум ЦК КПЈ 16. и 17. јануара у Београду. Ђилас је пре Пленума објавио
чланак „Анатомија једног морала“ – није овај чланак изазвао пленум. Тито и Кардељ су
били главни „тужиоци“, али су и сви остали напали Ђиласа. Пленум је одржан у згради
ЦК (претходни и уопштетакви састанци су организовани код Тита у Белом двору). пленум
је преношен преко радија како би добио народни карактер. Ђиласу је јако тешко пао однос
некадашњих пријатељ према њему. Казна – последња опомена пред искључење из КПЈ и
смењивање са функција.

Ђилас се отуђује од свих, посевећује се писању, 1956. настаје „Нова класа“, објављена
1957. године.
- 1956. осуђен је на три године затвора, издржава у Митровици, тада пише „Његоша“;
„Црну Гору“ и приповетке. Осуђен је за „Нову класу“ на 7 година. На условну слободу је
пуштен 20. јануара 1961.
- 7. априла 1962. – ново хапшење због „Разговора са Стаљином“, излази 31. децембра
1966. чиме се завршава књига.

______________________________________________________________________________
Нова мисао
Милован Ђилас је почео у „Борби“ од 11. октобра 1953. године да објављује своје чланке о
најсложенијим питањима Партије, њене реформе и будућег развитка Југославије. Било је
укупно 17 оваквих чланака који су осим у Борби излазили и у листу „Нова мисао“.

Ђиласови чланци су изазвали велику дискусију у Савезу комуниста Југославије и у

најширим масама. Нарочито је био упечатљив последњи Ђиласов чланак под називом
„Анатомија једног морала“, где је стао у одбрану глумице Милене Дапчевић, жене Пека
Дапчевића, изругивањем жена осталих партијских функционера. Ђилас је тиме отворено
напао комунизам као систем, само у увијеној форми.

Три дана после последњег чланка Милована Ђиласа 7. јануара 1954. године, „Борба“ је
објавила ограду Извршног комитета ЦК СКЈ, од Ђиласовог писања. Напоменуто је да су
Ђиласови чланци изазвали забуну у редовима чланова Савеза, да су чланци директно
противни одлукама VI конгреса СКЈ и да су ништавни за читав политички систем.

Милован Ђилас је изјавио Извршном комитету да ће обуставити даље објављивање својих

чланака. Међутим, за то је било касно, јер је Извршни комитет већ најавио сазивање
ванредног Пленума где ће се случај Милована Ђиласа наћи на дневном реду. О овом
сазивању Ђилас је обавештен на дан заседања.

III ванредни Пленум ЦК СКЈ[уреди]

У Београду је 16. и 17. јануара 1954. одржан Трећи ванредни пленум ЦК СКЈ посвећен
Миловану Ђиласу. Тако је и једна тачка дневног реда добила назив „Случај Милована
Ђиласа и питање провођења одлука VI конгреса СКЈ“.

Пленум је отворио Тито и јавно критиковао Ђиласова писања. Истакао је да Ђилас

заправо напао Савез комуниста, да је покушао да изазове анархију, да је проповедао чисту
демократију и тако срозао Савез комуниста. На седници је искритикован и Владимир
Дедијер јер је као уредник „Борбе“ радио на уређивању Ђиласових чланака.

На крају заседања Ђилас је изашао за говорницу и изјавом да му се „вратила вера у Савез

комуниста“ и да ће и сам гласати за резолуцију која га осуђује покајнички признао
кривицу.

Пленум је донео одлуку да су схватања Милована Ђиласа у основи противна политичкој

линији усвојеној на VI конгресу СКЈ, па је тако Ђилас изазвао забуну и конфузију у целој
Партији, изоловано деловао против Партије и тиме покушао да разбије идејно јединство
целог Савеза комуниста. Зато је Пленум искључио Милована Ђиласа из ЦК СКЈ и удаљио
га са свих функција у Партији и казнио последњом опоменом.
Децембра 1954. Ђилас даје интервју дописнику Њујорк Тајмса у коме каже да земљом
владају највећи реакционисти. Због тога се покреће тајни судски поступак у Београду, где
је изведен и Владимир Дедијер, као симпатизер Ђиласа. Ђилас је осуђен на условну казну
затвора од једне и по године, као и Дедијер.

Ђилас 13. јануара 1955. године подноси писмену оставку на дужност председника
Народне Скупштине ФНРЈ, када је образложио да се од тада више не сматра чланом СКЈ и
да по својој вољи иступа из чланства. И поред изречених опомена, Ђилас објављује своје
ново дело „Нова класа и анализа комунистичког система“.

Поново у Сремској Митровици[уреди]

Деловање Милован Ђиласа у тренутку када се више није налазио ни на једној функцији у
земљи било је везано искључиво за писање.

У време почетка Мађарске револуције против комунизма, Милован Ђилас у свом интервју
24. октобра 1956. године јавно подржавао револуцију. Након тога је стављен под
полицијску присмотру, а 27. новембра суд га је због антијугословенске делатности осудио
на три године затвора. Казну је издржавао у Сремској Митровици. За време робије, од
1957. до 1959. године, написао је студију „Књига о Његошу“.[1] На слободу је пуштен
почетком 1958. године.

По пуштању из затвора, наставио је са антикомунистичком пропагандом. Тада је завршио

и своју књигу „Несавршено друштво“, где је комунизам упоређивао са Моровом утопијом.

Ђилас је 1961. године написао књигу којој је дао наслов „Разговори са Стаљином“. Уз
помоћ неких страних дописника успео је да рукопис пошаље издавачкој кући „Harcourt
Brace Jovanovich“ у Њујорку, која је објавила ту књигу.

Због свог антикомунистичког деловања, по други пут је ухапшен 7. априла 1962. године у
свом стану, у Палмотићевој улици. 14. маја 1962. изведен је пред Окружни суд и осуђен на
13 година затвора и ограничење грађанских права у трајању од пет година.

Ђилас је своју казну поново издржавао у Сремској Митровици. Ту је добио и тежи напад
слепог црева, па је оперисан, а неки су претпостављали да је трован у затвору. За време
издржавања затворске казне, написао је већи број рукописа и свакодневно је водио свој
дневник. У затвору је завршио своје дело „Разговор са Стаљином“ и роман „Црна Гора“,
опширнију књигу о Петру Петровићу Његошу и др.

Из затвора је изашао 31. децембра 1966. године.

У иностранству[уреди]
Након пуштања из затвора, Ђилас је добио једно посебно признање 1967. године.
Амерички часопис „National Review“, уврстио га је на своје ступце заједно са познатим
антикомунистима.

Средином 1968. године југословенске власти су дозволиле Ђиласу и његовој жени да

отпутују у иностранство. Ђилас је отишао прво у Енглеску, затим у САД, Аустрију и
Италију.

Подржао је Велике студентске демонстрације 1968. године у Београду и писао по

новинама о томе. У Лондону је боравио од 4 13. октобра 1968. као гост министра за
културу лабуристичке владе Џени Лиa. Из Енглеске је отпутовао у Сједињене Државе. У
Америци је боравио око два месеца, углавном на универзитету Принстон као гостујући
професор.

Ту му је помагао највише издавач Вилијам Јовановић, који је имао своју издавачку кућу
(„Harcourt Brace Jovanovich“). Он ће одмах по Ђиласовом доласку почети са штампањем
његових књига. У Њујорку је Ђилас 9. децембра 1968. примио награду „Слобода“, који су
пре њега између осталих добили Вили Брант, Винстон Черчил, Пабло Казалс и Жан Моне.

Након краћег задржавања у Аустрији и Италији, Ђилас се 12. децембра 1968. поново враћа
у Београд. Почетком 1970. године изречена му је забрана путовања због критика на рачун
СКЈ и читавог партијског руководства у земљи.

Последњи дани[уреди]

Табла на згради у Палмотићевој улици

Милован Ђилас је живео у Београду, у прво време на Дедињу а потом у свом стану у
Палмотићевој улици број 8. На овој кући је у септембру 2011. постављена спомен-
плоча[2]

У Београду се највише дружио са академиком Матијом Бећковићем.

Пред смрт је ослепео на једно око. Оставио је опоруку да буде сахрањен по српском
православном обичају, ангажовањем свештеника. То је био редак пример некадашњег
комунисте да се сахрани по црквеним обичајима.

Умро је у своме стану 20. априла 1995. у Београду. Сахрањен је у породичној гробници у
своме селу Подбишће, уз црквене обреде.
Милован Ђилас оженио се 1936. Митром Митровић, доцнијим високим комунистичким
функционером, с којом је имао ћерку Вукицу. Од Митре се разводи 1952. кад се жени
Штефанијом Барић, с којом следеће године добија сина Алексу.

Став о црногорској нацији[уреди]

Ђилас је након ослобођења 1945. промовисао став да су Црногорци посебна нација
издвојена из етничког српства.

У листу Борба 1. маја 1945. објавио је чланак под насловом О црногорском националном
питању где је тврдио да су „Црногорци поријеклом Срби“, али да су током историје
профилисали своју посебну нацију. Међутим, сам се Ђилас временом конвертовао па се
крајем 1980-их у низу интервјуа изјашњавао као Србин, али никад није порицао да
Црногорци као нација заиста постоје.

Ево битнијих ставова Ђиласа у чланку од 1. маја 1945. године:

Црногорци, несумњиво, припадају српској грани јужнословенских племена и народа. У

прошлости, у осамнаестом, па и на почетку деветнаестог вијека, Срби у Србији били су
раја под Турцима... Црногорски сељаци, селећи се у друге крајеве (нарочито у Србију),
преносили су дух отпора против турског (исламског!) феудализма, били су носиоци
српских традиција. Са стварањем српске нације они су се, налазећи се заједно са сродним
сељаштвом, када је отпочело формирање српске нације, у њу улили и са њом стопили... О
формирању нација - српске и црногорске - у то вријеме, разумије се, не може бити ни
говора. Али из горњих чињеница су људи, који нијесу знали законе формирања нација,
који нијесу схватили суштину националног питања, извукли закључак да су Црногорци
„најчистији“ Срби, Црна Гора „колијевка“ српства. То је послужило као идејна основа, као
оправдање за присаједињавање Црне Горе, за оспоравање националних права
Црногорцима.
Стварање нације у Црној Гори почело је читаво стољеће касније него у Србији. Овдје су
постојали сасвим други и сви услови (територија, економска повезаност и др.), којих није
било код мањина у Босни и Херцеговини. Процес формирања црногорске нације и дан-
дањи траје, а у овоме рату посебна црногорска индивидуалност, испољавање националне
свијести и националне особитости, најоштрије су дошли до израза. Овај рат, у извјесном
смислу, означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију,
посебну националну индивидуалност. По племенској традицији они се осјећају, а и јесу,
Срби (српска племена у Средњем вијеку, српска раја, српски народ под Турцима), али су
они у националном погледу данас и нешто посебно, своје, црногорско (као што и нпр.
Срби из Србије нијесу Црногорци и не осјећају се таквима). Гледајући ствар тако, кроз
историски развитак, сасвим је разумљиво зашто се Црногорци национално данас осјећају
нечим посебним...
Ми комунисти нијесмо за федералну Црну Гору ни из каквих „политичких“ разлога (т.ј. из
потребе за привременим маневром) нити ми - цијепамо српство. Ми смо за то, јер смо
увјерени, знамо да то хоће црногорски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте нешто
посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба, -Црногорци. А традиционално српство
цијепају они који су хтјели да га упрљају сарадњом са окупатором, који причају о Србима
(у Србији) и Црногорцима као о једном народу, а истовремено реже против Црногораца у
централном државном апарату, говоре да су Црногорци гори од усташа и псују мајку
црногорску дјеци која су пребачена у Београд да буду збринута.

„Нова Класа“, Лондон, 1957. године

„Бесудна земља“, Лондон, 1958. године (на српском 2005)
„Разговори са Стаљином“, Лондон, 1962. године
„Несавршено друштво“, Лондон, 1969. године
„Испод боја“, Чикаго, 1971. године
„Сећење једног револуционара“, Оксфорд, 1973. године
„Делови из животног времена“, Чикаго, 1975. године
„Револуционарни рат“, Лондон, 1980. године
„Дружење са Титом“, Лондон, 1981. године
„Време власти“, Лондон, 1983. године
„Тамница идеја“, Њујорк, 1984. године
„Идеје из затвора“, Лондон, 1986. године
„Успон и пад, Вашингтон“, 1986. године
„Пад нове класе“, Београд, 1998. године

Збор Димитрија Љотића 1934-1945

Младен Стефановић 1984.

5 глава књиге

Југословенски народни покрет „Збор“ је био југословенски профашистички[1] и

конзервативни националистички покрет који је у Љубљани 6. јануара 1935. основао
Димитрије Љотић. Идеологија Збора је била мешавина италијанског фашизма, нацизма и
српског православног фундаментализма. Збор је под Љотићевим вођством заступао
интегрално југословенство, ауторитарност, корпоративизам, монархизам, антикомунизам,
антимасонство, антидемократске ставове, српску православну етику, српски сељачки
патернализам и антисемитизам.

Странка никада није уживала велику популарност у Краљевини Југославији, освојивши

око 1% гласова на двема предратним изборима. Збор је покушао да ступи у савез са
Немачком пре почетка Другог светског рата. Немачка је финансирала Збор најкасније од
1937. Странку је 1940. на кратко забранила Цветковићева влада 1940. Након пораза
Краљевине Југославије у Априлском рату, странка се потпуно ставила у службу немачких
окупационих снага и убрзо основала своју војно крило Српски добровољачки корпус за
борбу против првенствено прокомунистичких партизана. СДК је био језгро војних снага
Владе народног спаса на територији Војне управе у Србији.

Оснивање

Када је краљ Александар I Карађорђевић увео Шестојануарску диктатуру 6. јануара 1929.

којим је распуштена Народна скупштина и све странке, окупио је присталице династије.
Димитрије Љотић је потицао из породице која је имала чврста монархистичка убеђења, па
га је краљ Александар поставио за министра правде у влади Петра Живковића. Љотић је
28. јуна 1931. поднео краљу нацрт новог устава. Предлог устава предвиђао је да народ
бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали
представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација, а не
политичке странке. Краљ је одбацио овај предлог устава, па је Љотић поднео оставку.
Током опроштајне аудијенције 2. септембра 1931. краљ се сложио са Љотићевом идејом да
отпочне рад на ширењу својих ставова, чије основе краљ иначе није усвојио, и замолио га
да га извештава о резултату тог рада.[3]

У краљевини су у то време деловали покрети одушевљени италијанским фашизмом и

немачким нацизмом као што су Југословенска акција и Удружење бораца Југославије
(Бојовници). Сличних погледа била је и група у Херцеговини која се окупљала око листа
„ЗБОР“, а у коме су главну улогу имали Ратко Парежанин и Радмило Грђић. Парежанин је
објашњавао смисао речи „ЗБОР“ на следећи начин: „ЗБОР је наша стара народна реч. Она
је нешто слично што и сабор. Уједно, представља крилатицу од појмова који изражавају
битне тачке програма, делатности и тежњи покрета. Према томе З значи здружена, Б значи
борбена, О значи организација и Р значи рада (ЗБОР)."[4] У то време почео је у
Петровграду (данашњи Зрењанин) да излази лист под именом „Буђење“. Своју идеју о
окупљању истомишљеника Љотић је спровео у дело писањем у листовима „Отаџбина“,
„Буђење“ и „ЗБОР“. Први број „Отаџбине“ појавио се 25. фебруара 1934. године. Око
„Отаџбине“ су се окупили многи виђенији људи попут лекара Стевана Иванића, др
Чедомира Марјановића, адвоката Милана Аћимовића и инжењера Андрија Љоља.[5]
На састанку у Загребу, 4. децембра 1934. године, водећу улогу у покрету добила је група
око Димитрија Љотића. Сам покрет званично је био створен 6. јануара 1935. године у
стану др Винка Зорца у Љубљани. Његово име било је Југословенски народни покрет
ЗБОР (ЈНП ЗБОР). Председник покрета постао је Димитрије Љотић, први потпредседник
др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Франк Кондоре, адвокат из
Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда.

Мада је програмским начелима био сличан италијанским фашистима (сталешко уређење),

Збор је увек наглашавао да је он самосвојан покрет који нема узоре ни у нацизму ни у
фашизму.

Основна начела[уреди]

Основна начела Југословенског народног окрета Збор била су:

Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу

коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини
подређују се сви посебни интереси.

Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога
јесу битне духовне вредности.

Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности

изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је
југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које
поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак.

Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп
који одговара њеном духу и њеним потребама. Дом као природна основица народна мора
бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске
друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист
рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се
подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа
(иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити
сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом.
Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је
пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати
привредне групе уз сарадњу државе.

Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује

опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се
односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у
осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто
таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у
законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора
бити израз сталешког уређења и политичког схватања.

Статут покрета усвојен је 14. јулa 1935. године. Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су:
сабор, председник покрета, бановински одбори, организациона подручја, врховни одбор,
среске скупштине и срески одбори и месне скупштине и месни одбори. Југословенски
народни покрет ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем.
Покрет је усвојио и химну која се звала „Војска смене“. Једни друге су ословљавали са
„друже“. Најчешћа парола била им је: „Са вером у Бога и победу Збора“. Званични орган
покрета постао је лист „Отаџбина“, чији је тираж повећан.

Уједињен и организационо припремљен, ЗБОР-а је кренуо у политички живот ондашње

Југославије.

У исто време када је у Љубљани званично основан ЈНП ЗБОР расписани су избори за
народне посланике и заказани за 5. мај 1935. године. Руководство ЈНП ЗБОР је донело
одлуку о учествовању на изборима првенствено из процене да је народ дубоко
незадовољан тренутним стањем у земљи. У круговима ЗБОР-а веровало се у добар
изборни пласман. Формиран је Акциони одбор ЗБОР-а који је имао задатак да води
предизборну кампању. Акциони одбор ЗБОР-а се у предизборној кампањи углавном
позивао на ауторитет Димитрија Љотића, његове везе са династијом Карађорђевића и
његово политичко поштење за време његовог учешћа у влади Петра Живковића. И поред
великог заузимања и агитације ЗБОР је имао великих потешкоћа око истицања своје
листе. Изборни закон је фаворизовао владајућу Југословенску националну странку (ЈНС).
По њему је свака листа морала имати најмање 30 предлагача из једне половине
административних срезова с тим да су ти срезови најмање две трећине бановина.
Земаљска листа морала је имати у сваком изборном срезу најмање онолико кандидата
колико се бира посланика. Мандат је добијао носилац земаљске листе која је добила преко
50.000 гласова у целој земљи, а листа која је имала највећи број гласова добила би три
петине посланичких мандата. Како је ЈНП ЗБОР био још у фази оснивања, крупан
недостатак представљао му је мањак организационог апарата.

У законском року, 19. априла 1935. године, предата је на потврду Касационом суду у
Београду земаљска листа Димитрија Љотића која је имала посланичке кандидате и
заменике у 234 среза у свих девет бановина са 8.190 предлагача, а у осталим срезовима су
били само посланички кандидати и њихови заменици. У главном бирачком одбору
земаљске листе Димитрија Љотића били су др Јурај Коренић, лекар из Загреба, и Аугуст
Крамер, управник у индустрији из Љубљане, а њихови заменици др Стеван Иванић,
директор Централног хигијенског завода из Београда и др Антун Новаковић, управник
Земаљског савеза за пољопривредни кредит из Београда. Касациони суд је 21. априла
1935. године потврдио земаљску листу Димитрија Љотића.

Иако је Бошко Јевтић, носилац листе владајуће ЈНС, био Љотићев ратни друг и кум, његов
режим је одмах почео са прогонима ЗБОР-а. Предизборне скупове ЗБОР-а ометали су и
представници власти и комунисти. Притисак против ЗБОР-а био је већи него на листу
Удружене опозиције.

На изборима 5. маја 1935. године листа Димитрија Љотића добила је 25.705 гласова или
0,84%, што није било довољно ни да Димитрије Љотић као носилац листе добије мандат.
Љотићева листа је по бановинама добила следећи број гласова:

у Дравској 2.503

у Савској 2.351

у Врбаској 128

у Приморској 1.049

у Дринској 1.482

у Зетској 1.683

у Моравској 805

у Вардарској 968
у Дунавској 14.349

у изборној јединици Београд-Земун-Панчево 387 гласова.

Што се тиче избора уопште од укупно 3.908.313 уписаних у бирачке спискове гласало је
2.881.915 бирача или 73,72%. Од тога је за владину листу ЈНС Богољуба Јевтића гласало
1.748.024 гласача или 60,64% за листу Удружене опозиције др Влатка Мачека 1.075.389
гласача или 37,36% и за листу Божидара Максимовића 32.797 гласача или 1,16%. На
изборне резултате имали су примедбу Акциони одбори и Удружене опозиције и ЗБОР-а.
Акциони одбор ЗБОР-а је тврдио да је ЗБОР на изборима добио још 35.000 гласова
(укупно око 60.000 гласова), да су многи гласови опљачкани, а да су многи гласачи
спречени да дају свој глас. Велики број злоупотреба забележен је у Београду. Удружена
опозиција је тврдила да је на изборима било много злоупотреба и решила да не узме
учешћа у раду изабране Скупштине. Изборни резултати су, ипак, показали да је ЗБОР
Димитрија Љотића добио релативно мало гласова, осим у Дунавској бановини (посебно у
околини Смедерева) и Дравској бановини где је у народу почео да пушта корене БОЈ. У
осталим бановинама није било ни устаљених локалних одбора ЗБОР-а, па се бољи
резултати нису ни могли очекивати.

Збор и Конкордатска криза[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Конкордатска криза

Иако је Богољуб Јевтић однео победу на изборима одржаним 5. маја 1935. године, он се
није још дуго задржао на челу Владе. На том месту га је 24. јуна 1935. године заменио
Милан Стојадиновић. Између Стојадиновића и Љотића постојала је јака нетрпељивост.
Она је кулминирала када је Милан Стојадиновић на седници Скупштине 23. јула 1937.
године успео да протури ратификацију Конкорадата. (Конкордат представља уговор
између одређене земље и Ватикана који регулише статус римокатолика у тој земљи.)

Овај уговор са Ватиканом изазвао је у југословенској јавности опште приговоре због

повлашћивања католичког клера и давања Ватикану нарочитих предности према државној
власти. Конкордат је подржала владајућа Југословенска радикална заједница (ЈРЗ), која је
настала од дела Југословенске народне странке, Словенске људске странке и
Југословенске муслиманске орагнизације, Римокатоличка црква у Југославији и мањи део
Хрватске сељачке странке. Против Конкордата стајала је Српска православна црква
(СПЦ), представници удружене опозиције (Хрватска сељачка странка, Самостална
демократска странка, део Радикалне странке и Земљорадничка странка), Југословенска
национална странка и Комунистичка партија Југославије. Против ратификације споразума
био је и ЈНП ЗБОР. Димитрије Љотић је овом проблему прилазио као узорни православац
и интегрални Југословен. Као верник Српске православне цркве Љотић се није слагао да
једна конфесија у истој држави има већа права него остале. Овај став подударао се са
ставом СПЦ да су њени витални интереси овим уговором угрожени. То никако није
значило да је ЈНП ЗБОР своју политику подређивао интересима СПЦ. У редовима ЗБОР-а
било је доста римокатолика који су такође сматрали да потписивање Конкордата хрватски
народ у Југославији клерикализује и да је овај чин у супротности са интересима Хрвата у
Југославији.

Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да проучи
Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: „Ми нисмо фашисти. Ни наша мисао
фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да копира
фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу."

У тим супротностима око Конкордата заталасала се јавност, нарочито у Београду. На глас

да Стојадиновићева влада припрема ратификацију Конкордата у Скупштини, дошло је на
више места до демонстрација против владе и клерикалних акција у вези са Конкордатом.
Против Конкордата је устао и врх Српске православне цркве. За главног предводника
борбе врха СПЦ сматрао се тадашњи патријарх Варнава. Како је он управо усред
најжешћих сукоба око Конкордата оболео, у јавности су кружиле гласине да је отрован по
налогу владе. У таквим околностима, врх СПЦ је одржао молебствије за патријархово
оздрављење 19. јула 1937. поворка предвођена епископима СПЦ кренула је ка средишту
Београда. Ту се литији прикључило више хиљада Београђана. Чланови ЈНП ЗБОР
учествовали су у овој литији као грађани и као православци. По налогу тадашњег
министра унутрашњих дела Антуна Корошца, католичког свештеника, жандармерија је
потиснула литију према Саборној цркви. При овој интервенцији жандармерије дошло је до
жестоке туче између грађана, учесника у литији, и жандарма, који су сурово батинајући
грађане претукли и неколико епископа СПЦ, од којих је најгоре прошао епископ шабачки
Симеон Станковић. Више црквених барјака, рипида и митри страдало је у овом обрачуну.
Нови талас огорчења изазвала је вест да је сутрадан умро патријарх Варнава. Димитрије
Љотић се, на вест о „крвавој литији“ обратио верницима у цркви Светог Ђорђа у
Смедереву. У свом обраћању оштро је осудио употребу силе према свештенству и
грађанима и још једном позвао посланике у Скупштини да не ратификују Конкордат. И
поред огромног притиска јавног мњења Скупштина је усвојила предлог ратификације
Конкордата и послала га на коначну ратификацију Сенату. Када је влада почетком 1938.
године покушала да ратификује Конкордат у Сенату, поново је избило незадовољство у
јавности, па је Стојадиновић коначно био принуђен да 21. јануара 1938. обавести
Архијерски сабор да је „овај и овакав законски предлог дефинитивно скинут са дневног
реда“. Овакав след догађаја допринео је даљем хлађењу односа између Димитрија Љотића
и Милана Стојадиновића, који ће завршити Љотићевим хапшењем.

Збор против Милана Стојадиновића[уреди]

Долазак Милана Стојадиновића на чело владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935.
године значио је недвосмислено приближавање југословенске политике и дипломатије
силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић је обећавао да ће решити „хрватско
питање“ и лошу економску ситуацију у земљи. Иако је као политичар припадао десној
опцији, Стојадиновић се није слагао са Љотићем ни по једном од тадашњих кључних
политичких питања. Шта више, од првог дана своје владавине Стојадиновић се свом
жестином свога апарата бацио на ЗБОР и на његове чланове. У својој брошури „Порука
фашистичком шегрту“ (Милану Стојадиновићу) Љотић је писао: „ЗБОР-у се, заиста, већ
рад не да. У месецу јуну и јулу, од пријављених 212 зборова дозвољена су свега два, док
су сви остали забрањени. Наши листови, да би могли излазити, морају да се штампају
хајдучки. Ништа нас неће изненадити ако Стојадиновић испуни своју реч па нам и сам рад
забрани." Да је Милан Стојадиновић имао намеру да забрани рад ЗБОР-а види се из једне
изјаве у којој каже: „ЗБОР је излишан. И да знате: кад бисте испунили све законске
формалности, и више од тога, рад вам неће бити одобрен. ЗБОР мора бити забрањен! Сви
други могу радити. Може Удружена опозиција: то су стара господа коју пуштам да раде
слободно, наређујем да моји листови о њиховим састанцима пишу, па кад интересовање
код света порасте, а ја само боцнем иглом, а оно цео њихов рад спласне наочиглед света,
као дечји балон кад се пробуши. Али ЗБОР не може, јер то што ЗБОР хоће - и ја хоћу, а
отуда ЗБОР-у нема места. Ја ћу најесен имати омладину униформисану и војнички
обучену. А потом на изборе." Димитрије Љотић је исцрпно доказивао и показивао да
Милан Стојадиновић нити може нити хоће оно што је ЗБОР хтео. Стојадиновић је
покушавао да подржава фашизам и националсоцијализам, али са погрешном проценом,
пошто они нису настајали, као покрети, декретима одозго, него су израсли и јачали
одоздо. Када се у мају 1937. године спремао Стојадиновић да иде у Рим и Берлин да
проучи Мусолинијево и Хитлерово дело Љотић је писао: „Ми нисмо фашисти. Ни наша
мисао фашизам. Сто пута смо то казали и доказали. Иако Стојадиновић иде у Рим да
копира фашизам, или у Берлин да копира хитлеризам, он нашу мисао не узима, већ туђу“.
Стојадиновић је, у међувремену, преко режимске штампе, Љотића етикетирао као човека
који на скуповима глуми фирера и, како он каже, „када би још само имао политичку
униформу са ременом и знаком „Љ“ потпуно би имитирао Хитлера“. Љотић му је на
својим зборовима узвраћао називајући га вођом ненародне владе и оптужујући га да је и
он учествовао у заверии против краља Александра. Прогони ЗБОР-а су настављени,
вршена су хапшења. Ухапшен је био и Димитрије Љотић, али рад и активност ЗБОР-а није
замрла. У фебруару 1938. године, док су још трајали прогони ЗБОР-а, писао је Димитрије
Љотић на адресу Милана Стојадиновића: „О, Милане Стојадиновићу, како си пак мала
памет! Сва власт коју имаш и сва средства којима располажеш не могу нас спречити да
идемо својим путем - путем ЗБОР-а. Забрањивао си нам зборове и листове. Хвала ти. Сам
те Бог учи да нас оштриш. Јер нема ништа без преоштра мача. И ти нам га кујеш на ватри
огромне борбе и оштриш на тврдим препрекама које нам постављаш на сваком кораку.
Поручио си нам да ћеш нам забранити рад, да ћеш растурити ЗБОР. Ко је то још стихије
могао свести у мала кориташца? Мисао ЗБОР-а је израсло из природе ствари, развила се
пред твојим очима, пустила гране на све стране, нарочито међу омладином. И све твоје
забране неће бити у стању спречити вихор наше младости надахнуте искуством. А
растурити ЗБОР? Ти ниси у стању да растуриш бивше политичке организације, које по
закону не постоје, и које животаре ту и тамо, а како мислиш да ЗБОР растуриш! Дана 10.
октобра 1938. године распуштена је Народна скупштина, а нови избори расписани су за
11. децембар исте године. Ови избори требало је да покажу колика је стварна политичка
снага Милана Стојадиновића, али истовремено и колико је народ имао поверења у његове
опоненте, који су указивали на све недостатке и грешке његове политике.

Збор и избори 1938.[уреди]

За више информација о изборима погледајте Избори за народне посланике Краљевине

Југославије 1938.

Након што је 10. октобра распуштена Народна скупштина, расписани су избори за 11.
децембар 1938. године. На самом почетку предизборне кампање Милан Стојадиновић је
18. октобра издао налог за хапшење руководства ЗБОР-а на челу са Димитријем Љотићем.
Органи Управе града Београда упали су 26. октобра на састанак руководства ЗБОР-а у
Његошевој улици бр.1 и ухапсили 32 збораша, међу којима и Димитрија Љотића.
Присталице ЗБОР-а одмах су штампале летак у коме је писало: „Не заборавите да је
крвави и пљачкашки режим ратног забушанта Милана Стојадиновића бацио у тамницу
једног од најпоштенијих грађана Југославије, народног борца и мученика, ратника,
носиоца листе ЈНП ЗБОР друга Димитрија Љотића." Због овог поступка праве
предизборне кампање ЗБОР-а скоро да није било. Ипак, под притиском јавности,
Димитрије Љотић и руководство ЗБОР-а ускоро су пуштени. Представници Удружене
опозиције понудили су изборну сарадњу ЗБОР-у. Ова понуда значила је да га политичари
из Удружене опозиције не сматрају фашистом. Након дужег колебања, Љотић је одлучио
да поднесе самосталну листу.

Своју предизборну кампању Љотић је базирао на критици Милана Стојадиновића. У

једном предизборном летку ЗБОР је оптужио Милана Стојадиновића за потписивање
Конкордата, смрт патријарха Варнаве, распад Мале Антанте и убиство краља Александра.
У једном другом летку Димитрије Љотић је бирачима поручио: „Самостално иступам зато
што једини ја хоћу:

да уведем у Народну скупштину више од двеста сељака и седамдесет радника и занатлија

по еснафима као народне посланике

да са овим људима на чијим раменима почива ова држава донесем најбоље законе за
сиротињу и најшире народне слојеве

да извршимо правилну расподелу пореза јер је ово неправилно решење коштало имовине
и живота толико наших синова

да обезбедимо што сваки сељак и радник морају имати за живот а да му се не сме

запленити за разне дажбине као што је до сада чињено да скапава од глади

да ограничимо докле се може ићи у богаћењу и да капитал дозволимо само у домаћој

индустрији као неопходност за развој исте

да извршимо пренос капитала у домаће руке

да вратимо у државу народни капитал

да укинемо министарске пензије на 518 министара колико их сада народ плаћа

да изведемо на суд и осудимо свакога који је оштетио народну и државну имовину

да се једаред зацари правда и поштење у овој држави. Ко хоће права честитог човека,
доброг Краља и недељивост Југославије, нека приступи нашем покрету“.

На изборе 11. децембра 1938. године изашле су три листе: Листа југословенске радикалне
заједнице са Миланом Стојадиновићем као носиоцем листе, Листа Удружене опозиције са
Влатком Мачеком као носиоцем и Листа ЗБОР-а са Димитријем Љотићем као носиоцем.
Од 4.080.256 бирача на изборе је изашло 3.039.041 гласач (74,48%). Према званичним
подацима листа Југословенске радикалне заједнице добила је 1.643.783 гласа (54,09%).
Листа Удружене опозиције 1.364.524 гласа (44,9%) и Листа ЗБОР-а освојила је 30.734
гласа (1,01%). Према тадашњем изборном закону владина листа је добила 306 посланика у
Скупштини, док је Листа Удружене опозиције добила 67 посланика. Листа ЗБОР-а остала
је без посланика у Народној скупштини.

Листа ЈНП ЗБОР добила је по бановинама: у Дравској 1.132 гласа, у Дринској 3.806, у
Врбаској 1.071, у Приморској 2.387, у Вардарској 133 гласа, у Савској 2.137, у Моравској
802, у Зетској 1.041, у Дунавској 17.291 и у изборној јединици Београд, Земун, Панчево
510 гласова.

И представници Удружене опозиције и представници ЗБОР-а имали су велике примедбе

на ток избора, а посебно на резултате. И поред тога што је однео изборну победу Милан
Стојадиновић није остао на власти јер је освојио релативно мало гласова у односу на оно
што се очекивало. Смењен је 4. фебруара 1939. године, а нову владу је формирао Драгиша
Цветковић. Смернице његове политике биле су решавање „хрватског питања“ и тачно
одређивање курса спољне политике Југославије. И по једном и по другом питању
Димитрије Љотић опонирао је новој влади као и старој.

Решавање хрватског питања[уреди]

За више информација погледајте Бановина Хрватска

Договором између Драгише Цветковића и Влатка Мачека 26. августа 1939. године дошло
је до склапања такозваног „хрватско-српског“ споразума. У овом споразуму договорено је
стварање бановине Хрватске, која би обухватала територије дотадашњих бановина Савске
и Приморске, као и део Зетске, Врбаске, Дринске и Дунавске бановине. За првог бана
Хрватске бановине изабран је доктор Иван Шубашић. За узврат, представници Хрватске
сељачке странке ушли су у владу Краљевине Југославије а Влатко Мачек је постао њен
потпредседник.

Два дана касније, 28. августа ЈНП ЗБОР је издао саопштење по овоме питању. У
саопштењу је речено: „Ни овим споразумом господин Мачек није могао бити натеран да
призна Југославију за своју земљу, нити да јој призна судбински карактер, нити да призна
судбинску повезаност Хрвата са Србима и Словенцима. Највише што је пристао да каже
јесте да је Југославија „најбољи јемац независности и напретка Срба, Хрвата и
Словенаца“. Истина пак која сваком разумном бићу мора пасти у очи јесте да је
Југославија једино, а не најбоље спасење наше. Јер без ње Хрвати и Словенци сигурно и
потпуно, а Срби делимично губе своју независност. Али то господин Мачек није хтео или
могао признати, јер би онда самим тим престала динамичност хрватског питања, а на то
тешки хрватски грех неће и не може пристати. Колико пак вреди споразум рађен под
таквим околностима, о томе нећемо говорити: то ће сутрашњица да каже“.
Пошто у штетност споразума од 26. августа није успео да убеди владу, Димитрије Љотић
се окренуо намеснику кнезу Павлу. Затражио је аудијенцију у којој би кнеза Павла
упозорио на опасност у којој се налазила Југославија. Пошто је кнез Павле три пута одбио
да га прими, Димитрије Љотић му је у току 1940. године упутио три отворена писма, која
су изазвала велико интересовање у јавности. Ова писма су уједно била пуна критике на
рачун кнеза Павла, што ће имати велике последице по будућност ЗБОР-а. У првом
отвореном писму послатом 22. фебруара 1940. године Љотић је критиковао тада у народу
наговештавану смену курса политике у правцу Француске и Уједињеног Краљевства.
Образложење за овај став Љотић је правдао чињеницом да ове земље нису заштитиле ни
Пољску ни Финску, а ни Србију 1915. године, иако су јој за то биле довољне само три
дивизије. Друга критика односила се на рђаво стање унутар монархије. Сама идеја
монархије је, по Љотићу, била у кризи, па се налазила у дефанзиви са малим бројем
бранилаца. За то је превасходно кривио споразум од 26. августа. Предлагао је да се у
војним оперативним јединицама налазе само Срби и хрватски и словеначки добровољци, а
да остали буду само у радним четама.

Пошто је кнез Павле поново одбио да га прими, Љотић је отпочео жестоку политичку
кампању против њега. Оптуживао га је да попушта федерализму. У писму се даље каже:
"Више сте учинили за бољшевизирање Југославије, Височанство, него Јосиф
Висарионович Џугашвили звани Стаљин. Данас народ лудује за „Русијом". Држава му је
дала за пример. Предложио је кнезу Павлу да уради следеће:

да пресече пут бољшевизацији и расулу

да прекине одмах са хрватским експериментом

да изврши ново формирање оперативне војске.

При нападу Италије на Грчку октобра 1940. године Љотић је инсистирао на заузимању
става дубоке неутралности. Највероватније под његовим утицајем, армијски генерал
Милан Недић, који је тада био на дужности министра војске и морнарице, предао је 1.
новембра 1940. године влади Цветковић-Мачек такозвани меморандум о стању у
Југословенској Краљевској Војсци. Такође је тражио од владе политику дубоке
неутралности. Кнез Павле је брзо реаговао. Већ 8. новембра Милан Недић је био принуђен
да поднесе оставку на свој министарски положај, а стављен је и под присмотру. Следио је
нови потез југословенских власти, повучен 24. октобра, када је одлуком председника
владе и заступника министра унутрашњих послова Драгише Цветковића, забрањено
постојање ЈНП ЗБОР, а при томе је одобрење од 8. 11. 1935. године о начелном
допуштању за оснивање овог покрета стављено ван снаге. За повод је искоришћен сукоб
између студената збораша и комуниста на Техничком факултету у Београду 23. октобра
1940. године. Велики сукоб, ножеви, револвери...

Забрана Збора[уреди]

За упознавање прилика у којима се све ово одиграва, неопходно је поменути неколико

чињеница. Италијанска авијација је 5. новембра бомбардовала Битољ. Тиме се земља
нашла пред вратима рата. У таквој ситуацији и тензији, која је последица избијања рата
између Италије и Грчке, група англофилски оријентисаних југословенских политичара (др
Михаило Константиновић, др Бранко Чубриловић и др Срђан Будисављевић) извршила је
притисак на принца намесника Павла (такође англофила) да елиминише све евентуалне
пронемачке елементе. И пре догађаја на Техничком факултету државне власти су својим
среским надлештвима наложиле да провере аутентичност потписа при оснивању
општинских организација ЗБОР-а. У случају да ови потписи нису у складу са законом или
их се потписници одричу, општинске организације требало је да буду забрањене. Управа
Града Београда извршила је претрес Главног тајништва покрета ЗБОР у Његошевој улици
3. новембра. Избацила је из просторија све чланове и без икаквог писменог решења
запечатила просторије и испред њих поставила жандарме.

У току октобра и новембра 1940. године полицијске власти похапсиле су више од 160
чланова ЗБОР-а. Између осталих, ухапшени су: Ратко Живановић, старешина Омладине
ЗБОР-а, инг Сименон Керечки и Владимир Ленац, чланови Врховног страрешинства
„Белих орлова“, др Велимир Даниловић, председник Месног одбора ЗБОР-а у Београду, и
други. Југословенске власти нису се усудиле да ухапсе и самог Димитрија Љотића, али су
помно пратиле његово кретање.[6] Ускоро је забрањена свака посета Димитрију Љотићу, а
у његов стан уселили су се агенти. Када је Љотић протестујући тражио да му се саопшти
да ли је ухапшен или није, одговорено му је да је слободан, али да се по наређењу тако
мора поступати. Љотић је одмах напустио свој стан и отишао у Смедерево. Агенти
полиције су га и тамо пратили. Међутим, по извештају агената управнику Града Београда,
Љотић је већ пре 15. новембра „нашао начина да се изненада изгуби у непознатом
правцу." По причи сведока, полицијске агенте који су вршили надзор над Љотићевом
кућом успео је да заговори један збораш, тадашњи познати фудбалер. Док су се они
одушевљавали догодовштинама са утакмица репрезентације, Љотић је изашао. Уточиште
је нашао у једном женском манастиру у Срему. Управник Града Београда је 15. новембра
послао радио-телеграм свим банским и полицијским управама и обавестио их да се
Димитрије Љотић удаљио у непознатом правцу: „Умољавате се да наредите подручним
властима да се за именованим енергично трага. У случају проналаска, ставите га под јаку
стражу и о томе најхитније обавестите Управу Града Београда“. Разлог свога бекства
Љотић је правдао информацијом да је југословенски режим желео да га се реши тако што
ће га послати у душевну болницу на посматрање.

Пошто је у судском поступку доказано да не постоји никаква законска форма којом би

били, због догађаја на Техничком факултету, збораш били осуђени (јер су се борили
против припадника једне забрањене странке) оптужба је преформулисана. ЗБОР је
оптужен за велеиздајничко деловање. Против овог покрета формулисане су три оптужбе:
1) да је у сарадњи са министром Војске Миланом Недићем припремао државни удар да би
се оборио тадашњи режим и завео десничарски режим који би се наслањао на силе
Осовине, 2) да је радио на отцепљењу дела државне територије, 3) да је примао новац из
Немачке.[7]

Међутим, због неозбиљног доказног материјала до процеса није ни дошло. Збораши су у

затворима малтретирани и тучени, а пошто није доказана превратничка завера збораши су
делом протерани а делом упућени у концентрациони логор Брус (власти су то називале
принудним боравком). Тамо су провели три месеца и најзад отерани у концентрационе
логоре „радних батаљона“ у Сребреницу, Ивањицу и Смедеревску Паланку. Последњи од
збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. године.

Занимљиво је да се, и поред забране, билтен ЈНП ЗБОР штампао и био достављан лично
кнезу Павлу, члановима владе и Управи Града Београда. У време највећег прогона
збораша Димитрије Љотић је 25. децембра 1940. године упутио кнезу Павлу и треће писмо
пуно горчине због поступања власти према ЗБОР-у. И ово писмо је остало без икаквог
утицаја на став кнеза Павла. Прогон збораша је трајао све до пуча 27. марта 1941. године.

27. март[уреди]

Пошто је Крунски савет 23. марта овластио председника владе Драгишу Цветковића да
потпише приступање Тројном пакту, овај је то и учинио 25. марта у Бечу.

Димитрије Љотић изнео је том приликом своје мишљење везано за овај догађај: „Спољна
политика Југословенске владе водила је земљу низбрдицом, а та низбрдица завршила је
амбисом. На ивици овога амбиса израсло је дрво што се зове Пакт. И Кнез, који је крив
што је земља била на низбрдици, у последњем тренутку ухватио се за дрво које се зове
Пакт. И сада он заједно са нама виси над провалијом и прима честитања што није пао у
провалију. Они који раде против Пакта лако ће то дрво престругати, али и кнез ће онда
пасти у провалију, али и сви ми, и ви сви, заједно са њим. Политичка последица тога биће
расуло државе“.

У писму које је Димитрије Љотић 26. марта упутио епископу жичком др Николају
Велимировићу и епископу далматинском др Иринеју Ђорђевићу (обојица су лично били
против приступању Југославије Тројном пакту) Љотић их моли и опомиње: "... Према томе
ја вас молим и преклињем да се са ваше стране не чине овакве ствари које ће нас све
бацити у пропаст. Када је већ Пакт потписан, тражите од Кнеза да одмах дође на чело
једна права, пуна чврстине и ауторитета влада која ће са једне стране Пакт поштовати, а са
друге народу улити поверење да ће слобода и независност бити сачуване. Ако се о ову
молбу оглушите па продужите антипактовски рад, онда ћете на своја леђа натоварити сву
одговорност за слом државни и народни, и пред Богом ћете испасти као они људи који
траже славу не код Бога него код људи“.

Када је овај апел био у рукама епископа, у Главној команди ваздухопловства у Земуну,
довршаване су последње припреме за извршење пуча. Група југословенских официра је у
ноћи између 26. и 27. марта извршила преврат. Влада и намесништво су свргнути, а на
престо је доведен малолетни Петар II Карађорђевић. У преврат је активно била умешана
британска обавештајна Управа за специјалне операције (СОЕ), и то углавном преко
пробритански оријентисаних политичара који су партиципирали у тадашњој власти.
Димитрије Љотић је, на почетку, сматрао да је пуч усмерен искључиво против Кнеза
Павла, па се оваквом следу догађаја није противио. Ношен таквим размишљањем
представник ЗБОР-а, пензионисани пуковник Милош Масаловић, дошао је у просторије
нове владе и, у име ЗБОР-а, честитао ступање на престо Његовог Величанства Краља.
Влада је Масаловића одмах реактивирала и поставила за команданта пешадијског пука
Краљеве гарде. Љотић је у први мах прихватио савет епископа др Николаја Велимировића
да уђе у нову владу. Позив на улазак у владу упутио му је и генерал Богољуб Илић.

Ни Љотић, ни други чланови ЗБОР-а нису првога дана били упознати са намером мењања
политичког курса од стране генерала Душана Симовића. Када је пуч добио ново и стварно
значење промене курса политике, Љотић је повукао своје одобрење око уласка у нову
владу. Други разлог његовог не уласка у владу било је енергично противљење
пробритански оријентисаних политичара у новој влади (Бранка Чубриловића и Михаила
Константиновића). Касније су истакнути припадници ЗБОР-а давали различите изјаве о
27. марту. Збораш Станислав Краков говорио је да је пуч од 27. марта био непотребан,
кобан, чак и злочиначки. Други љотићевац др Димитрије Најдановић рекао је да нема
чуднијег датума у нашој историји од 27. марта: „Чудан је по глупости својој, политичкој
глупости. Политичка глупост је ограниченост политичког видика и одсуство политичке
визије“.

Политичке последице пуча 27. марта 1941. године постале су кобне за Краљевину
Југославију. На њену судбину датум 27. март ударио је завршни печат.

Други светски рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српски добровољачки

корпус (Други светски рат)

За време немачке окупације Србије, Збор је била једина странка којој је дозвољен рад.[8]
Кад је 30. априла 1941. шеф Управног штаба Харалд Турнер образовао Комесарску
владу“, на челу са Миланом Аћимовићем, два од десет „комесара“ (инж. Милосав
Васиљевић и др Стеван Иванић) били су чланови Збора[9]. Сам Љотић је био сива
еминанција која није учествовала у влади, мада је био „изванредни комесар за обнову
Смедерева“ разрушеног у експлозији муниције. Када је избио устанак у Србији који је
организовала КПЈ, једна од првих одлука Владе народног спаса Милана Недића је била да
се образују војни одреди од чланова и присталица Збора, претече Српског добровољачког
корпуса, у јачини од 120 људи.[10] Припадници ових формација су називани
„љотићевцима“ јер је Димитрије Љотић]] имао јак утицај на мобилизацију, формирање и
борбени дух, и мада није био командант, био је идејни вођа и главни официр за морал.
Неколико Збораша је учествовало у раду Недићеве владе, у Специјалној полицији и
другим органима квислиншке власти.

Др Димитрије „Мита“ Љотић (Смедерево, 12. август 1891 — Ајдовшчина, 23. април 1945)
је био српски фашистички политичар, министар Краљевине Југославије, вођа покрета
ЗБОР и сарадник окупатора током Другог светског рата.

Љотић је 1931. био министар правде у влади Петра Живковића. На то место је поднео
оставку након што је краљ Александар I Карађорђевић одбио његов предлог устава о
спровођењу слободних и тајних избора, где би кандидате одређивали представници
професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Љотић је 1935.
основао профашистичку странку Збор. Предлагао је екстремну политичку филозофију
коју је одликовао српски сељачки патернализам, верска етика Српске православне цркве,
монархизам и потпуна оданост династији Карађорђевић, као и недемократско,
корпоративно уређење државе и у интегрално југословенство. Он је био и антилиберал и
антидемократ, супротстављајући се традиционалним политичким странкама, не
прихватајући масоне и Јевреје, и изнад свега комунисте.[1] Збор је био веома непопуларан
у предратном раздобљу (са свега око 1 % гласова на изборима).

После окупације Југославије 1941. Немци су му предлагали да оснује своју владу, но он је

то одбио и предложио генерала Милана Недића за место премијера. Током рата, Љотић је
био особа од највећег немачког поверења. Био је начелник за морал у Српском
добровољачком корпусу, чији су припадници по њему називани љотићевци. Љотић је
тајно одржавао контакте са четницима генерала Драгољуба Михаиловића. Погинуо је
1945. у аутомобилској несрећи у Словенији док је покушавао да створи антикомунистички
савез који би се супроставио Југословенској армији.

Димитрије Љотић је рођен 12. августа 1891. године, од оца Владимира Љотића, који је био
народни посланик у српском парламенту, председник општине Смедерево и генерални
конзул Србије у Солуну, и мајке Љубице, која је била од рода кнеза Станоја из Зеока.
Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина
Македонија) у првој половини 19. века. Најстарији познати Димитријев предак звао се
Ђорђе, по милошти Љота, а по чему је породица Љотић добила презиме. На формирање
личности Димитрија Љотића, највише су утицали отац, хришћанство и војска. Као дечак,
знао је Литургију напамет и желео је да постане свештеник, а касније и астроном. Сматрао
је да у та два позива нема ничега противречног и желео је да их обједини.

Димитирје Љотић је основну школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију.

Када се породица преселила у Солун, наставља школовање и с непуних 16 година
успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одоберењу Министарства
иностраних послова. После пубертета Љотићев религиозни став се знатно охладио. Томе
је допринео и космополитски начин живота у Солуну.

По повратку у Србију Љотић је уписујео Правни факултет у Београду, где му се, под
утицајем Лава Толстоја, поново вратио религиозни став, али у нешто измењеном облику.
Постао је вегетаријанац и апстинент. Прихвативши Толстојеву идеју о религији „не
противљења злу“, одлучио је, да ће, када дође време за војску, одбити да прими пушку и
положи заклетву[2]. Љотић је постао, у идеолошком смислу, толстојевски анархиста. Био
је против државе, коју је сматрао „творцем свију зала“.
У Првом балканском рату 1912. Љотић, није ни позван у војску. Уместо тога, он је са
дописником „Дејли телеграфа“ (The Daily Telegraph), Бенетом Барлијем отишао у
Бугарску. Касније, током рата, пријавио се у добровољце болничаре[2]. Служба му је била
у санаторијуму Врачар. Убрзо је дошао и Други балкански рат 1913. Љотић је сматрао да
не треба, под маском толстојевизма, да бежи од опасности, пријавио се за болничара у
колерична одељења и добио размештај у Ристовац, на старој српско-турској граници.

После рата, на инсистирање краља Петра, који је вероватно осећао неку врсту дуга према
покојном Владимиру Љотићу, одлази на студије у Париз.[2] Није успео да положи
пријемни за агрономски факултет, па је све време проведено тамо посветио музејима,
библиотекама и црквама. На Љотића, који ни раније није био склон идеји демократије,
боравак у Паризу утицао је, како он каже, да се „излечи, ако би био склон каквој слабости
према, тзв. Великој француској револуцији“. Од тада је почео да верује како највеће
историјске несреће и трагедије долазе од лоших влада и лажних појмова, који раширени у
масама, делују као истине. Док је био у Француској, Љотић је посећивао састанке
монархистичких странака, читао њихову литературу и учвршћивао своје монархистичке
погледе.[3]

Јуна 1914. дошао је на одмор у Србију. Ту га затиче Први светски рат. Овога пута није
било проблема са полагањем заклетве и узимањем пушке. У војсци је остао до
демобилизације 17. јуна 1920. За време рата је унапређен у поручника и командира чете.
По истеку рата, постављен је на железничку станицу Бакар као командир, где је био све до
демобилизације. Ту је 1919. угушио штрајк железничара који су организовали комунисти
да спрече доставу муниције против Мађарске совјетске републике Беле Куна.[3] Љотић је
сматрао да су му искуства стечена у рату највреднија, вреднија од оних стечених Паризу.

Током службе у Бакру, упознао је своју будућу жену Ивку Мавринац, са којом се оженио
30. јуна 1920. у Смедереву где су се и настанили. Са њом је имао троје деце: Владу,
Николу и Љубицу. Љотић је, каже, желео да се замонаши после војне службе[4], али му је
женидба променила планове. После женидбе је положио адвокатски испит у Београду.[4]
Поред адвокатуре, бавио се организовањем земљорадничких задруга.

Међуратна политичка каријера[уреди]

Народна радикална странка[уреди]

Иако је тврдио да је за његове појмове партијска политика безначајна, Љотић је 1920.
ушао у Народну радикалну странку странку, тврдећи да је то била „Божја воља“[4] и убрзо
постао председник њене омладинске организације. Међутим, 1926. је постао страначки
дисидент, говорећи да су се преварили и он и странка, јер је он веровао да ће променити
странку, а странка да ће променити њега. Кандидовао се за јавну службу на
парламентарним изборима 1927. и добио 5.614 гласова, тј. петину гласова у смедеревском
округу, али није било довољно да добије место у скупштини, које је освојио демократа
Коста Тимотијевић.

Краљев удар 6. јануара 1929. којим је распуштена скупштина и све странке, омогућио је
Љотићу да напусти страначку политичку активност без неког формалног акта. После
удара, краљ га је поставио за министра правде у влади Петра Живковића као присталицу
династије и Шестојануарске диктатуре. Као министар правде, Љотић је 28. јуна 1931.
поднео краљу нови нацрт Устава. Предлог устава предвиђао је да народ бира своје
заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали представници
професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио
овај предлог устава, па је Љотић поднео оставку. Током опроштајне аудијенције 2.
септембра 1931. краљ се сложио са Љотићевом идејом да отпочне рад на ширењу својих
ставова, чије основе краљ иначе није усвојио, и замолио га да га извештава о резултату тог
рада.[5]

Збор[уреди]

Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника.

Љотић је 1934. ступио у контакт са три профашистичка покрета и издавачима њихових
новина: Отаџбином (која је излазила у Београду), месечником Збор (који је излазио у
Херцеговини) и недељником Буђење (из Петровграда). Љотић је сарађивао са сва три
издања и постао је најутицајнији са покретом Отаџбина. Касније је основао Југословенски
народни покрет, који је такође био познат и као ЗБОР од скраћенице „Здружена борбена
организација рада“.[6] Збор је настао спајањем три фашистичка покрета: Југословенске
акције из Загреба, Бојовника из Љубљане и Буђења из Петровграда. Званично је основан 6.
јануара 1935. на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. За председника
покрета изабран је Димитрије Љотић. Први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из
Загреба. Други потпредседник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар
Велибор Јонић, професор из Београда.
Збор је проглашен илегалним одмах по оснивању, пошто су буквално све политичке
странке у Југославији биле забрањене по објави краља Александра о увођењу диктатуре
1929. Јонић и адвокат Милан Аћимовић су 2. септембра 1935. дали петицију министарству
унутрашњих послова да легализије Збор. Министарство је устукнулу и 8. септембра
признало Збор за званичну политичку странку. Немачки званичници су убрзо приметили
овај покрет, преко немачког амбасадора у Југославији Виктора фон Херена, пружали му
финансијску помоћ и у њега инфилтрирали немачке агенте.[7] Љотићеви следбеници били
су већином конзервативни интелектуалци, присталице недемократског режима, ратоборни
ученици и студенти и, нарочито изван граница Србије, млади људи интегралне
југословенске оријентације.[8] Највећи део подршке које је Збор добијао у Србији долазио
је од градске средње класе, као и од десничарских студената и припадника војске. Највећи
део чланова Збора су били Срби, док су Хрвати и Словенци приступали у малим
бројевима. Број чланова је често варирао, углавном због неслагања са Љотићевим
ауторитаријанизмом и недостаком популарности и политичке моћи у Србији.[6] Љотић је
био непопуларна личност у Србији због својих пронемачких симпатија и верског
фанатизма,[9] због којег је прозван „Мита Богомољац“. Љотић је као антикомуниста и
верски фанатик настојао да стекне подршку међу свештеницима СПЦ. Био је
потпредседник Браничевског епархијског савета и Патријаршијског савета СПЦ.
Успосавио је везе са владиком Николајем Велимировићем, под чијим утицајем је у Збор
ступио његов богомољачки покрет.[10] Ограничена подршка коју је добијао Збор долазила
је до чињенице да екстремне десничарска осећања нису била јака међу српским
становништвом. Разлог за то је што је десничарска политика била повезивана са
нацистичком Немачком. Како је српски народ био изузетно антинемачки расположен,
највећи број Срба је одбацивао фашистичке и нацистичке идеје.[11] Збор никада није имао
више од 10.000 активних чланова у било ком тренутку, а највише подршке добијао је у
Смедереву и од Фолкдсојчера у Војводини који су били изложени нацистичкој пропаганди
још од 1933.[9]

Током мандата Милана Стојадиновића, многи чланови Збора су напустили странку и

придружили се Стојадиновићевој Југословенској радикалној заједници (ЈРЗ).[6] Упркост
томе, покрет је и даље заговарао одбацивање индивидуализма и парламентарне
демократије. Љотић је тражио да се Југославија уједини око једног владара и да се врати
својим верскким и културним традицијама, да пригрли хришћанска чења, традиционалне
вредности и корпоративизам. Заговарао је централистички организовану државу, тврдећи
да је уједињење Јужних Словена била историјска и политичка неминовсност и да Срби,
Хрвати и Словенци деле „крвну везу и осећање заједничке судбине“. У исто време,
Југославијом коју ју Љотић замишљао би доминирала Србија.[12] Збор је отворено
промовисао антисемитизам,[13] као једина странка у Југославији која је то отворено
радила,[14] као и ксенофобију.[13]
Љотићева филозофија изграђена је на његовом снажном, у појединим периодима живота
готово фанатичном религиозном осећању и патријархалном васпитању. Прошла је свој
еволуциони пут под утицајем Толстоја, Шарла Мораса и пре свега Паскала.[15] Љотићева
филозофија има доста додирних тачака са конзарвативизмом. Едмунд Берк (1729—1797),
који је најзначајни представник овог правца био је велики критичар Француске
револуције. Љотићева филозофија се базира на органској мисли, којој је опозитна
иднивидуалистичка мисао.

Љотић је сматрао је да је драма „савременог човечанства“ у суштини драма изгубљеног

пута, и да је заснована на устоличењу индивидуалистичке мисли и њених деривата:
демократије, капитализма, марксизма и атеизма. Француску револуцију видео је као
највећу победу индивидуалистичке мисли, а као најопаснији облик индивидуалистичке
мисли видео је марксизам.

Индивидуалистичко становиште пориче неке битне особине заједница, тј. брака, породице
(чија је основа брак) и нације (чија је основа породица).[тражи се извор од 11. 2013.]
Љотић је са друге стране веровао да је добра и просперитетна заједница основа за
напредак јединке, док је основа за напредак заједнице морал. Позната је његова идеја о
триста морално беспрекорних људи који би управљали државом. С тога му је један од
приоритета у политичком деловању био окупљање Људи. Најстроже критеријуме је имао
пред крај живота, када је у неким писмима тврдио, да звог недовољне духовне величине
многе треба искључити из Збора.

Иако је тако стално називан, Љотић себе није сматрао фашистом, јер је сматрао да је
фашизам карактеристичан за италијанско друштво, исто као и национал-социјализам за
немачко.[16] Ипак, љотићевска штампа је константо бранила фашистичке режиме од
напада у дневној штампи.[16] Уз то, његова основна идеја је била идеја југословенства.
Сматрао је да нема праве Југославије без Бугарске, ни просперитета јужнословенским
народима без заједничке државе.

Значајан је и Љотићев став према Јеврејима, иако ништа од тог става није ушло у званични
програм Збора. Љотић је у суштини био јудеофобичан и антициониста. Веровао је у
аутентичност „Протокола сионских мудраца“ и постојање јеврејског плана за владање
светом.[17] Иако је у Збору било чланова са изражено антисемитским ставом, нпр.
генерални секретар Милорад Мојић који је превео Протокол сионских мудраца, и због
тога био осуђен, написао је у брошури штампаној у окупираном Београду 1941. да се
„јеврејство мора брзо и енергично ликвидирати, јер у противном случају неминовна је
пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског света“, Љотићев став се значајно
разликовао од њихових.[тражи се извор од 11. 2013.] Говорио је да не треба да се разбијају
јеврејске главе, него јеврејски планови. На Љотићев став према Јеврејима има и
интелектуалних утицаја, пре свега Мораса. Утицајни су били и економски мотиви. Ту се
мисли на искуства из доба Љотићевог рада на организовању задруга, а у вези са
монополима у неким пољопривредним делатностима, које су добрим делом држали
Јевреји.

пркос свом противљењу парламентарој демократији, Збор је учествовао на

парламентарним изборима 1935.[12] Збор је понудио 8.100 кандидата широм Југославије.
Југословенска влада је 5. маја објавила прве резултате избора, који су показали да је 72,6
% могућих гласача дало укупно 2.778.172 гласова. Странка Богољуба Јевтића је добила
1.738.390 (62,6%) гласова и 320 посланичких места у скупштини, а опозициони блок
предвођен Влатка Мачека је добио 983.248 (35,4%) гласова и 48 места. Збор је завршио
последњи на изборима, са 23.814 (0,8%) гласова, и није добио ниједно место у скупштини.
[19] Од свих гласова које је добио, 13.635 гласова је дошло из Дунавске бановине, у ком се
налази родни Љотићев смедеревски срез.[8] Првобитни резултати избора које су објавиле
власти је изазвао незадовољство у јавности, што је приморала владу да 22. маја објавио
резултате поновног бројања. Поновно бројање је показало да 100.000 додатних гласова
није било забележено 5. маја и да је Јевтићева странка добила 1.746.982 (60,6%) гласова и
303 места, да је опозициони блок добио 1.076.345 (37,4%) и 67 места, а да је Збор добио
24.008 (0,8%) гласова и опет остао без места у скупштини.[19]

После избора Љотића су заврбовали нацисти, без знања многих чланова Збора.[20]
Сарадници Алфреда Розенберга су се обавезали да ће финансирати Због ако у Југославији
буде водио пронацистичку политику.[20] Независно од овог покушаја, и Ерих Кох је
покушао да се приближи Љотићу да би заједно основали преузеће у које би ушле сељачке
задруге на чијим челима је био Љотић које би трговало са Немачком. Зарада тог предузећа
би ишла за финансирање Збора.[21] Између нацистичких вођа је избио око спор, а то је
искористио Херман Геринг да оствари сопствени утицај у Југославији.[22] Свом
посреднику у Београду Францу Нојхаузену дао је доказе о везама Љотића са нацистима.
[23]

Љотић је 1937. почео нападати Стојадиновића кроз зборашке часописе - отишавши толико
далеко да га је оптужио за саучесништво у убисту краља Александра три године раније.
Стојадиновић је на то одговорио откривши да Љотића финансирају Немци да шири
нацистичку пропаганду и заговара немачке привредне интересе у Србији.[9] Доказни
материјал који је повезивао Љотића са Немцима је југословенским властима дао
командант Луфтвафеа Херман Геринг, Стојадиновићев симпатизер. Стојадиновић је
искористио ово откриће у своју корист на парламентарним изборима 1938. представивши
своје противнике, укључујући и Љотића, као „нелојалне агитаторе“.[24] Љотић је
одговорио нападајући Стојадиновића кроз издања Отаџбине, од којих су многа касније
била забрањена. Стојадиновићева влада је забранила све зборашке скупове и новине,
конфисковала пропагандни материјал и хапсила вође Збора. Љотић је ухапшен у
септембру 1938. након што је југословенска жандармерија отворила ватру на скуп
присталица Збора, убивши најмање једну особу. Као редовни посетилац цркве, Љотић је
оптужен за верску манију и накратко послат у лудницу пре него што је пуштен.[25]
Стојадиновић је 10. октобра распустио Народну скупштину, расписао нове изборе и
уредио даља хапшења чланова Збора. Љотић је јавно одговорио да се присталице Збора
хапсе да би им се спречило учешће на предстојећим изборима. На парламентарним
изборима су понуђена три кандидата за премијера: Стојадиновић, Мачек и Љотић. Током
самог гласања, чланови опозиционих партија, међу њима и збора, су били хапшени и
испитивани, а изборни дневници се тврдило да су фалсификовани у Стојадиновићеву
корист.[24] Збор је завршио последњи на изборима, добивши 30.734 (1,01%) гласова и
опет оставши без иједног места у скупштини.[24] 17.573 гласова за Збор је дато у
Дунавској бановини, док се број гласова у далматинској Приморској бановини се повећао
са 974 у 1935. на 2.427 у децембру 1938.[8]

Други светски рат[уреди]

Активности у неутралној Југославији[уреди]

У августу 1939. Љотићев рођак, генерал Милан Недић, је постављен за министра одбране
Југославије.[26] Крајем те године, скоро сви зборашки часописи, укључујући Отаџбину,
Буђење, Збор, Наш пут и Вихор су били забрањени. Љотић је искористио везе које је имао
са Недићем да се забрањени зборашки журнал Билтен дистрибуира припадницима
Југословенске војске. Журнал је штампан илегално у војној штампарији и дељен широм
земље преко војних курира. Љотић је био главни уредник журнала. Од марта 1939. па до
октобра 1940. штампано је 58 бројева Билтена, у којима ја Љотић заговарао проосовинску
спољну политику Југославије и критиковао политику владе.

Са избијањем Другог светског рата, Љотић је подржавао неутралну југословенску

политику у сукобу, док је истовремено промовисао став да би југословенска дипломатија
требало да се ослони на односе са Берлином.[8] Оштро се противио споразуму Цветковић-
Мачек[27][8] и стално је писао писма кнезу Павлу ургирајући да га поништи. У овим
писмима је заговарао тренутну реорганизацију владе према идеологији Збора, укидању
хрватске аутономије, поделе Југословенске војске на контигенете састављене од Срба и
нешто хрватских и словеначких добровољаца, који би били наоружани, и контитенете
сачињене од већине Хрвата и Словенаца, који би служили у радним батаљонима и били
ненаоружани.[28] До овог тренутка, у Збор су се инфилтрирали немачки Гестапо, Абвер
(немачка војна обавештајна служба) и СС. Југословенска војска је 1940. сменом генерала
Недића очишћена од пронемачких елемената и Љотић је изгубио већину свог утицаја над
оружаним снагама.[26]

Љотићеви следбеници су насиљем одговорили на споразум Цветковић-Мачек, успут се

сукобљавајући са СКОЈ-ем, омладинском организацијом Комунистичке партије
Југославије.[27] Ови инциденти су довели до 5.000 нових чланова Збора и оснивања
студентског огранка Збора по имену Бели орлови.[29] У јулу 1940. Љотић се жестоко
противио југословенском дипломатском признавању Совјетског Савеза, што је урађено
како би се Југославија ојачала изнутра у случају рата.[8]

Чланови Белих орлова су се 23. октобра 1940. окупили испред Београдског универзитета.
Петар Мицић, ректор Београдског универзитета, је био симпатизер Збора. Београдска
полиција, која је наводно унапред знала за нереде, се повукла из краја пре него што је
избило насиље. Чланови Белих орлова су претили студентима и особљу универзитета
пиштољима и ножевима, изболи неколико особа, узвикивали поздраве Адолфу Хитлеру и
Бениту Мусолонију и узвикивали „доле са Јеврејима!“. Чланови Словенског југа, српског
националистичког покрета, су такође учествовали у нередима, које је организовао Љотић
надајући се да ће они изазвати вандредно стање и тако донети централизованију контролу
над универзитетом. Југословенска влада је убрзо забранила Збор, ухапсивши неколико
стотина његових чланова и приморавши Љотића да се скрива.[29] Српска јавност на
нереде је реаговала са згражавањем. Један од неколицине особа која је говорила у
Љотићеву корист у овом периоду био је владика СПЦ Николај Велимировић, који је
хвалио његову „веру у бога“ и „добар карактер“.[30] Иако је владина истрага закључила да
је Због одговоран за велеиздају због примања немачких средстава, власти су пазиле да не
ухапсе Љотића да не би провоцирали Немце. Љотић је стављен под владин надзор, али су
власти ускоро изгубиле из вида. Љотић се сакрио код својих пријатеља у Београду и остао
је у контакту са Недићем и Велимировићем. Недић је 6. новембра смењен са места
министра одбране. Упркос његовој смени, још неколико бројева Билтена је штампано.
Они су подржавали проосовинску политику југословенске владе, критиковали владину
толеранцију према Јеврејима и масонима и нападале пробританске чланове владе због
њиховог противљења приступању Југославије Тројном пакту. Љотић се скривао све до
априла 1941.[31]

Окупација Југославије[уреди]

Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распоредом јавља на

дужност у бијељинску касарну[32]. Истовремено наредио је и осталим члановима Збора да
поступе исто[32]. Вермахт је заробио неколико десетина официра Југословенске војске
бликсих Збору, али их је брзо пустио. Након капитулације Југославије Љотић се вратио у
Смедерево[32]. Немци су послали поруку у којом су бу гарантовали слободу кретања у
окупираној Србији. Одазвао се позиву нацистичких окупационих власти које су покренуле
иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Комесарска управа) у окупираној Србији.
[33] Активно је учествовао у преговорима са немачким властима и постизању споразума
са истима[32]. Немци су постепено схватили да Љотић није погодан кандидат, јер није
имао угледа у народу.[34] И сам Љотић је из истог разлог одбио да уђе у владу (за њега је
било предвиђено место комесара привреде)[34], али су зато уз његово одобрење ушла два
члана Збора, Милосав Васиљевић и Стеван Ивонић[35][31].

Међутим, 5. јуна 1941, након што је експлодирало складиште муниције у Смедеревској

тврђави, постављен је за ванредног повериоца за обнову Смедерева.[36] После немачког
напада на Совјетски Савез, Немци су у јулу и августу, дозволили Љотићу да одржи три
говора преко радио Београда. Након пада Комесарске управе која је била неспособна да
угуши устанак који је подигла КПЈ, Немци су га констуловали су пре именовања Милана
Недића за председника Владе народног спаса, а којег је на то место предложио управо
Димитрије Љотић.[8] После пораза 1941. и распада Југославије, Љотићева духовност и
мистицизам су све израженији. Желео да да Збору нову идеолошку суштину, засновану на
православним начелима. У том духу су његова тадашња обраћања на радију и писма. У
једном од својих говора из јула, Љотић је говорио да је крајњи циљ Својетског Савеза био
„уништење народног и хришћанског реда, после чега би следила владавина Јевреја над
свим народима“.[9]

Љотић је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића преко потпоручника Владимира

Ленца, који је пратио Михаиловића од Дервенте до Равне горе. Љотић је преко курира
слао паре Михаиловићу, али је сарадња прекинута у јулу 1941. након што Љотић чуо да
Михаиловић одржава контакте са партизанима.
Немци су веровали Љотићу више него иједном Србину у окупираној Југославији.
Михаило Олћан је предложио формирање Српске добровољачке команде тј. јединица које
би се бориле против партизана. Пошто су им биле потребне поуздане
колаборационистичке снаге, Немци су септембра 1941. дали дозволу за оснивање ових
одреда. Те јединице наоружане су од стране немачке власти. Команда је објављивала јавне
апеле који су позивали добровољце „у борбу против комунистичке опасности“ и до краја
је нарасла на снагу од око 3.500 наоружаних људи. Иако ови апели нису помиањли
пуковника Драгољуба Михаиловића и његове четнике, Љотић је до новембра 1941. почео
да јавно напада Михаиловића. У једном новинском чланку, Љотић је оптужио
Михаиловића да је одговоран за смрт многих Срба и изазивање великог разарања као
последицу његове „наивне“ сарадње са комунистима.[28] У октобру 1941. одреди СДК су
учествовали у Крагујевачком масакру. Дана 22. новембра 1941. добровољци,
жандармерија и четници Косте Пећанца стављени су под јединствено заповедништво под
заједничким именом Шумадијски корпус[38]. Тај корпус потпадао је под заповедништво
113. немачке дивизије и као такав учествовао је у борбама против партизана[38].
Димитрије Љотић никада својом идеологијом није успео да придобије значајнији део
српског народа. Напротив, сврставањем уз окупатора и учешћу у Крагујевачком масакру,
његове јединице су у народу углавном постале омражене, а изразити антикомунистички
карактер је био њихова главна карактеристика. Дејство његових јединица није било
значајно за ток рата на овим просторима. Биле су малобројне, формиране по допуштењу
окупатора, и организоване под командом Косте Мушицког. Бројност је варирала од 3.000
до 8.000 што је био максимум постигнут пред крај рата у Србији уз присилну
мобилизацију.[39] Највише су биле стациониране у Шумадији и већим местима у Србији,
али су и мање јединице Српског добровољачког корпуса помагале борбу четника изван
Србије. Имали су неколико значајнијих борби, и борбена снага која је конкретно
учествовала у тим борбама била је јачине до једног батаљона, тј. око 500 људи.

Збор је 22. октобра 1941. организовао Антимасонску изложбу у Београду[40] уз немачку

финансијску помоћ. Циљ ове изложбе је било разоткривање јудеомасонке/комунистичке
завере за владавину светом.[41] Српске колаборационистичке новине, као што су
„Обнова“ и „Наша борба“ су позитивно писале о овој изложби, пишући да су „Јевреји
древни непријатељи српског народа“ и да „Срби не би требало да чекају Немце да почну
истребљење Јевреја“[42] Име новина Наша борба, које је раније те године основао Љотић,
је одражавало име Хитлерове књиге „Мајн кампф“ (Моја борба). Многи писици чланака у
њима су били добро образовани, а међу њима је било студената, учитеља, адвоката и
инжењера. Љотић и његови сарадници су били одговорни за штампање око педесет
антисемитских дела између 1941. и 1944.[40] Љотић је такође основао Радну службу,
омладински покрет сличан Хитлерјугенду.[43]
У новембру је Љотић интервенисао у корист 300-500 особа које су ухапсили Немци под
сумњом да су масони. Убедио је шефа немачке војне администрације Харалда Турнера да
ухапшене особе нису масони и да не би требало да их стреља као тацое. Према исказу
његовог личног секретара, Љотић је такође замолио Турнера да не наређује убиства
Јевреја, изјавивши: „ја сам против Јевреја који владају привредом моје земље, али сам
против њихових убистава“. Додао је да „њихова невино проливена крв не може донети
било какво добро народу који ради ово“. Турнер је наводно био изненађен Љотићевим
изјавама, узевши у обзир историју његовог антисемитизма.[44]

Недић је 28. марта 1942. наговестио Турнеру да је, у случају његовог одласка, Љотић
једина особа која би се могла узети у обзир да буде Недићев наследник на месту
председника Владе народног спаса. Турнер је оценио да „[Недић] не може бити озбиљан
по томе јер је Љотић био пророк и визионар, а не вођа и политичар“.[28] Српски
добровољачки одреди су у децембру преименовани у Српски добровољачки корпус и
стављени под команду генерала артиљерије Паула Бадера. Иако није формално био део
Вермахта, СДК је добијао оружје, муницију, храну и оружје од Немаца.[45] Они су били
једина група наоружаних Срба којима су Немци веровали током рата, њене јединице су
немачке командати често хвалили за храброст у акцијама.[46] СДК је често помагао
Гестапу у проналажењу и скупљању јеврејских цивила који су успели да избегну немачко
заробљавање [47] и слали су Јевреје и присталице НОБ у логор Бањица. Чланови СДК су
полагали заклетву да ће се борити до смрти и против комуниста и четника, да ће остати у
редовима СДК најмање шест месеци и да ће „служити у корист српског народа“.[48] Сам
Љотић није имао команду над СДК, на чијем се челу налазио пуковник Коста Мушицки.
Већина официра у СДК је долазило из редова распуштене Југословенске војске или
жамдармерије. Морал добровољаца је био висок, јер су у својим редовима имали официре-
просветаре, слично као што су Совјети и партизани имали политичке комесаре, у свакој
чету, батаљону или пук да образују и индоктринишу војнике и одржавају висок ниво
морала. Према идеологији СДК, Љотић је био „звезда водиља“ на темељу „својих
политичких и филозофских прогласа“.[49] У својим инструкцијама командантима
јединица, Љотић је наглашавао потребу да добровољци верују и поштују Бога. Ургирао је
да се редовно моле и упозорио их је да лоши резултати на бојишту и неуспех да стекну
подршку српске јавности долазе као последица „све слабије побожности и вере
командантаната“ и њиховог честог псовања Божјег имена. Љотић је критиковао раширену
појаву алкохолизма, коцкања и сексуалне декаденције међу добровољцима.[50] Такође их
је осуђивао почињена дела непотребног насиља када би био информисан о њима.[51]

Михаиловић је 15. јула 1942. послао телеграм југословенској избегличкој влади,

захтевајући од њих да јавно осуде Љотића, Недића и четничког одметника Косту Пећанца
као издајице. Југословенска избегличка влада је то урадила јавно преко Би-Би-Сија.[52]
Љотић је у октобру био приморан да повуче два своја представника из Недићеве владе да
би избегао одгоорност за непопуларне и тешке економске мере, а нарочито политике
прехране, које је Недић морао да усвоји тог месеца.[49] Након капитулације Италије у
септембру 1943, црногорски четнички командант Павле Ђуришић је успоставио везу са
Љотићем.

Повлачење и смрт[уреди]

У фебруару 1944. Љотић је послао 2. батаљон 5. пука СДК у Црну Гору да помогне
Ђуришићевим четницима. Од 839 послатих припадника СДК, 543 је погинуло у борбама
против партизана. Иако је сарађивао са Ђуришићем, Љотић се још увек опирао сарадњи са
Михаиловићем.[53] Како је почетком пролећа 1944. главнина партизана почела да се
пробија у Србију, Немцима је било важније да уједине све националистичке формације
против партизана, па је превагу однела политика коју су водили специјални опуномоћеник
Херман Нојбахер и Милан Недић. Упркос томе, повремени сукоби на терену између
љотићеваца и четника су се наставили.

Љотић се маја 1944. сусрео са Михаиловићевим командантом Србије, генералом

Мирославом Трифуновићем, у селу Брђанима и склопио споразум о заједничкој борби
против партизана.[54] Опет, на терену је повремено долазило до сукоба четника и
љотићеваца.

Михаиловић је 6. септембра преузео команду над српским колаборационистичким

формацијама, укључујући и СДК. Димитрије Љотић је идејни творац стратегије која је
требала да уједини све лојалисте (четнике и друге), те да се пред трупама Црвене армије
сви заједно повуку у Словенију. Само мали део четничких трупа је ту стратегију на време
прихватио, и то пре свих четници Динарске дивизије и још неких мањих формација.
Љотић је послао Ратка Парежанина, члана Збора и уредника „Наше борбе“, са тридесетак
пратилаца у Црну Гору, да убеде Ђуришића да се повуче са својим четницима у
Словенију, одакле би покренули офанзиву. Љотић је 4. октобра, заједно са Недићем, 300
владиних званичника и немачким званичницима побегао из Београда.[55] Крајем октобра,
Љотић и снаге СДС су стигле у Осијек. Овде се Нојбахер сложио да уговори слободан
пролаз кроз НДХ до словеначке обале.
Љотић је у децемру издејствовао пуштање владике Николаја Велимировића и српског
патријарха Гаврила Дожића из логора Дахау. Велимировића су Немци затворили још у
јулу 1941. под сумњом да је њихов протвник, и Љотић је тог лета написао неколико
писама немачким званичницима, тражећи ослобађање владике Николаја, на основу тога
што је Велимировић величао Хитлера пре рата. Велимировић је пребачен у Дахау заједно
са Дожићем преко Будимпеште и Беча у септембру 1944. и држани тамо као „почасни
затвореници“.[56] Након свог пуштања, он и Дожић су пребачени у једно туристичко
одмаралиште, аа затим у Беч као гости немачке владе, где су се срели са Љотићем и
другим квислиншким званичницима. Љотић и Недић су тражили од Нојбахера да снагама
четничко команданата Момчила Ђујића буду дозвољен пролазак до Словеније. А управо
су они од свих четничких снага једина већа формација која је успела да њени чланови
сачувају своје животе, и да након завршетка рата формирају јак националистички,
антикомунистички покрет у дијаспори.

Између марта и априла, Љотић и Михаиловић су размењивали поруке о савезу у последњи

час против партизана. Зато су код Михаиловића у Босну долазили Милан Аћимовић и
Бошко Костић. Љотић је тражио да генерал Михаиловић са целокупном војском”дође у
Словенију и лично преузме команду. Љотић је рачунао да у Словенији има око 35 хиљада
наоружаних Срба и Словенаца, чему се може додати још око 30.000 људи општом
мобилизацијом. Ако би Дража дошао са својим остацима (у то време око 25.000), у
Словенији би се створила армија од близу 100.000 људи.[37] Михаиловић није желео да
напушта Босну, али је послао генерала Миодрага Дамјановића, пуковника Љубу
Јовановића Патка и потпуковника Синишу Оцокољића да преузму команду у Словенију.
У Михаиловићевим редовима је тада дошло до раскола, и многи његови људи су 16. марта
пошли у Словенију. Не чекајући допуштење Драже Михаиловића, Павле Ђуришић и друге
четничке вође, међу којима Драгиша Васић, Лука Балетић, Мирко Лалатовић, Захарије
Остојић, Павле Новаковић и Петар Баћовић, су са својим људима кренули ка Љотићу.
Њихова колона је успут нападнута од усташа и уништена у бици на Лијевча пољу. Иако је
постигнути споразум Љотића и Михаиловића дошао прекасно да би био од неке користи,
Љотићеве и Михаиловићеве снаге у Словенији су дошле под заједничку команду
четничког генерала Миодрага Дамјановића 27. марта 1945.[46] На Љотићев захтев, Дожић
и Велимировић су половином априла блгословили око 25.000 припадника СДС, СДК и
Специјалне полиције, као и четнике Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и
словеначке квислинге, који су све сви скупили на словеначкој обали.

Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића, да
патријарх Гаврило и епископ Николај желе да се састану са њим. Љотић је на пут кренуо
23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић био је изразито кратковид.[57] Када је
сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна
патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље, јер је
остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави.
Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен, па
се откотрљао у провалију. Димитрије Љотић погинуо је на лицу места.[44] Сутрадан
ујутро тело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу где је обављена сахрана у
напуштеној крипти која је припадала неком мађарском грофу. Погребну службу су заједно
обавили Дожић и Велимировић. На његовом одру је владика Николај одржао посмртну
беседу, назвавши Љотића „најоданијим сином Српства“. Описао га је као „политичара са
крстом“ и „идеолога хришћанског национализма“, који је „зашао у кругове светске
политике“.

Почетком маја, Дамјановић је одвео део своје војске у североисточну исталију, где су се
предали Бринацима и били смештени у логоре.[46] Део љотићеваца који је прешао у
Аустрију је био изручен Југославији, а процењено је да су партизани погубили њих 1.500
до 3.000 [58] и сахранили у масовне гробнице у области Кочевског рога.[44] Преостали су
емигрирали у западне државе, где су основали емигрантске организације са циљем да
промовишу политику Збора.[44] Многи Љотићеви следбеници су се населили у Минхену,
где су водили своју издавачку кући и штампали новине Искра. Деловање Збора у
дијаспори се одвијало у скромном обиму под руковођењем Јакова Љотића, рођеног брата
Димитрија Љотића, који је 1974. убијен. Верује се да је убиство организовала Служба
државне безбедности СФРЈ.[59] На том месту га је потом наследио син Димитрија
Љотића, Владимир. Непријатељство прољотићевских и прочетничких група се наставило
у избеглиштву.