Предговор

Тема овог дипломског рада је Југословенско-чехословачки културни односи између

два светска рата. Искуство Југословенско-чехословачке лиге. Разлог због којег смо се
определили за ову тему јесте интересовање за културне прилике у међуратном периоду у
средњој и југоисточној Европи, посебно између Југославије и Чехословачке. Као још један
разлог може се навести што је овај период мање обрађен и о њему има много мање
стручне литературе него што је то случај са периодом после Другог светског рата. Везе
између двa државе датирају од краја XVIII века када се почела славистика развијати. У
прво време утицаји једних на друге били су привремени и долазили су од појединаца.
Везе су временом постале садржајније и почеле су да се допуњавају економским везама
и идејама о раду на националном ослобођењу. На упознавању чешких кругова са
историјом, културом, језиком највише је урадио Вук Караџић који је својим делима
побудио пажњу чешких слависта. Након завршетка Првог светског рата две нове државе
настале на територији некадашње Аустро-Угарске разликовале су се у свом привредном и
културном развоју. Разлике су биле условљене другачијом културном баштином и
историјским наслеђем, које су две државе чиниле удаљеним и страним, али су постојале и
неке заједничке црте које су повезивале две државе: блискост порекла језика и народа,
стварање независних држава и ослобођење од утицаја Аустро-Угарске. Чехословачка је
видела у Југославији свог партнера, пре свега због њеног географског положаја, а добри
политички односи, као и то што Југославија није била довољно индустријски развијена
утицало је на то да се успостави надопуњујућа привредна сарадња између две државе.
Овим периодом у развоју културних односа између две државе бавили су се Љубодраг
Димић у својој монографији Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941,1
Слободан Селинић у уводу своје монографије Југословенско-чехословачки културни
односи 1945-1955,2 као и Милан Совиљ у уводу свог магистарског рада
Југословенско-чехословачке културне везе 1945-1950.3

1
Љубодраг Димић,Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941,I-III, Београд 2000.
2
Слободан П. Селинић,Југословенско-чехословачки културни односи 1945-1955, Београд 2010.
3
Милан Совиљ, Југословенско-чехословачке културне везе 1945-1950, магистарски рад у рукопису, одбрањен
на Катедри за историју Југославије на Филозофском факултету у Београду 2008.

1
 Овај рад се састоји од увода, главног дела и закључка, у коме је аутор покушао да да
своје виђење односа између Чехословачке и Југославије и какав су утицај ти односи имали
на обе земље. Уводни део је посвећен годинама од стварања две нове државе октобра
односно децембра 1918. године, па до тренутка када Немачка окупира Чехословачку у
пролеће 1939. године. Ту је дата општа слика политичких догађаја и како су они утицали
на развој веза између Југославије и Чехословачке. Аутор је овде обратио пажњу на
стварање Мале Антанте и како је стварање тог савеза утицало на даље повезивање
Југославије и Чехословачке. Између увода и главног дела налази се посебно поглавље
које је посвећено Томашу Гарику Масарику првом предеднику Чехословачке, јер је по
аутору он био важна спона која је везивала две државе. Ту је приказан његов живот и како
се југословенски народ односио према њему. Главни део рада односи се на стварање и рад
Југословенско-чехословачке лиге. Ту је дат један приказ следа догађаја који су довели до
стварања Лиге и какве су биле њене активности. Услед недостатка стручне литертуре, које
има много више за период после Другог светског рата, били смо упућени да поред
наведених аутора који су се бавили овом темом користимо архивску грађу Архива
Југославије, нарочито фондове који се односе на рад просветног инспектората у Прагу,
посланства Краљевине Југославије у Прагу, као и фондове министарства просвете
Краљевине Југославије, Милана Стојадиновића, Маршалата и Централног пресбироа
министарства спољних послова. Затим штампу из тог времена, пре свега часописом
Политика, као и гласило Југословенско-чехословачке лиге Југословенско-чехословачка
ревија.

2
 Увод
Југословенско-чехословачки односи 1918-1939

Крајем Првог светског рата дошло је до стварања низа држава које су настале
распадом Аустро-Угарске. Међу тим државама биле су, поред осталих, Чехословачка и
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца4. Сарадња народа са простора Југославије и
Чехословачке започела је у XIX веку. У почетку су те везе биле школске и културне, а
временом су почеле да се успостављају економске везе и развијају идеје о националном
ослобођењу.5 Са традицијом сарадње која је трајала више деценија југословенски, чешки
и словачки народи ушли су у Први светски рат. Томаш Масарик, борац за осамостаљивање
Чехословака од Аустро-Угарске, је у јесен 1914. године дао предлог да по завршетку рата
дође до спајања чехословачке и југословенске територије и стварања персоналне уније
преко династије Карађорђевић, зарад стварања једне веће словенске државе, способне да
се одбрани од спољних непријатеља, пре свега од германске опасности, али до овога није
дошло. Први пут разговор на ову тему Масарик је повео са југословенским емигрантима у
Риму 1914. године, а затим 1915. године приликом сусрета Божидара Марковића са
члановима српско-југословенске колоније у Женеви.6
Чехословачка и Југославија настале су готово истовремено – Чехословачка 28.
октобра 1918. године, а Југославија у децембру исте године. Обе су биле словенске државе
са приметним присуством мањинских несловенских народа, што је представљало тешкоће
приликом одређивања граница новоформираних држава. Нађено је решење да се
новостворене државе, које нису обухватале само један народ, обавежу да ће припадницима
других народа осигурати опстанак без присилне интеграције. Ово је први прихватио
председник Чехословачке Томаш Масарик.

4
У даљем тексту користићемо назив Југославија. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца одлуком краља
Александра променила је име 09.10.1929. године у Краљевина Југославија.
5
Слободан П. Селинић, Југословенско-чехословачки односи 1945-1955, Београд 2010.
6
Милан Совиљ, Југословенско-чехословачке културне везе и односи 1945-1950, стр. 14.

3
 Обе државе, иако су објавиле своје прогласе о уједињењу и стварању нових држава,
питања својих граница одредиле су склапањем Версајског7 и Сен-Жерменског8 мировног
уговора 1919. године, као и Тријанонског9 склопљеног 1920. године.
Сарадња између Југославије и Чехословачке у периоду између два светска рата
исказана је кроз разне уговоре, споразуме и конвенције. Односила се на економско
повезивање, успостављање културних и научних веза, али и једног политичког савеза,
Мале Антанте.
Први разговори о стварању савеза за простор средње Европе, између Југославије,
Чехословачке и Румуније, водили су се за време трајања Мировне конференције у Паризу.
Oне су тада иступиле у заједничком меморандуму око уговора о миру са Мађарском, али је
меморандум одбијен од стране Савета десеторице.10 Земље предлагачи меморандума у
мађарским новинама Pesti Hirlap назване су Мала Антанта као алузија на савезнице
окупљене у Велику Антанту.11 Од посебне важности била су два догађаја која су убрзала
стварање Мале Антанте: Капов пуч у Немачкој и француска политика према Мађарима.12
Политика Француске према Мађарима била је претежнији чинилац, јер је француска влада
склопила савез са мађарским реакционарима. Тај савез подразумевао је обнављање
Хабсбуршке монархије и ревидирање нових граница Мађарске у духу њених захтева, а у
замену за ступање Мађарске у сферу француских политичких и привредних интереса.13

7
Версајски мировни уговор- уговор које су Савезнице закључиле са Немачком. Она је потписивањем тог
уговора признала да је била главни кривац за Први светски рат.
8
Сен-жерменски уговор о миру закључен је између Аустрије и Савезница 1919.године. Њиме се признавала
држава Срба, Хрвата и Словенаца, одређивала комисија за утврђивање граница и плебисцит за област
Целовца, те регулисало питање финансијских обавеза држава наследница Аустроугарске, питање дугова и
заштите националних, културних, политичких и економских права Словенаца у Корушкој; Балкански
уговорни односи, приредио Момир Стојковић, Београд 1998,
9
Тријанонски уговор закључен је 1920. године између Мађарске и Савезница. Мађарска је изгубила своје
територије: Словачка и Карпатска Украјина ушле су у састав Чехословачке, Ердељ и источни Банат припали
су Румунији. Признала је пуну независност Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и одрекла се права на
територије које су ушле у њен састав: Бачку, Срем и део Баната.
10
Методи рада на Конференцији мира били су такви да је формирано Веће десеторице које је су чинили
министри иностраних послова и шефови делегација и ово веће је одлучивало који ће предлози бити
прихватани и о њима би се тек тада расправљало; Богдан Кризман, Вањска политика југословенске државе
1918 – 1941, Загреб 1951, стр 13.
11
Јован М. Јовановић, Дипломатска историја Нове Европе 1918-1938, Београд 1939, стр. 141.
12
В. Кап је покушао да сруши републиканску владу у Берлину.
13
Мађарска је у периоду од 1921-1935. године тражила повраћај територија на којима живи мађарски народ
тако што би били организовани плебисцити на којимо да би мађарске мањине гласале да ли су за то да ли
територије на којима они живе треба да се припоје мађарској држави; Јован М. Јовановић, н.д., стр.

4
 Министар иностраних послова Чехословачке републике, Едвард Бенеш, дошао је у
Београд средином августа 1920. године и тада су створени основи Мале Антанте. Том
приликом потписан је одбрамбени савез Југославије и Чехословачке. Бенеш је склапање
тог савеза видео као политички догађај од великог значаја. Сматрао је да потписивање
уговора неће утицати само на потписнице, него ће и великим делом одредити и судбину
Централне Европе и имати утицаја на политичке односе у осталом делу Европе.14
Политика овог савеза била је мирољубива. Уперен је био првенствено против мађарског
ревизионизма. Следеће године савезу се прикључила и Румунија, која је прво потписала
уговор са Чехословачком у априлу 1921. године, а у јуну месецу и са Југославијом. У
румунско-југословенски уговор унете су гаранције у случају агресивне политике од стране
Бугарске.15 Прва конференција Мале Антанте одржана је у Прагу, у јулу 1922. године.
Програм активности савеза био је приближавање свим суседима и одржавање што бољих
суседских односа како би се успоставила сарадња и на економском пољу. Прво су
покушали да успоставе добре односе са Аустријом, како би је одвратиле од уједињења са
Немачком, које се почело помињати још 1922. године. Чехословачка је прва закључила
уговор са Аустријом 1926. године који се тицао арбитраже и мирног решавања спорова, а
за њом су то учиниле и Југославија и Румунија. Правно постојање савеза између земаља
чланица Мале Антанте уређено је једним допунским споразумом, Статутом, којим су
била одређена права, обавезе и дужности чланица. Статут је потписан 1930. године од
стране министара иностраних послова чланица у Штрбске Плесо.16Заседање министара
спољних послова сада је постало стално и сваке године мењао се домаћин заседања.
Новина је спољнополитичко јединствено иступања савеза. Чланице Мале Антанте су
закључивале двостране војне уговоре, а на конференцији у Будимпешти 1931. године то је
промењено тако што је закључена јединствена војна конвенција држава Мале Антанте.
Организациони пакт Мале Антанте потписан је у Женеви 1933. године, чиме је
употпуњена правна основа и извршена институционализација савеза. Он је донет у тешкој
међународној ситуацији, када се економија опорављала од тешке економске кризе,
политичких сукоба и јачања ревизионистичких покрета. Имао је за циљ да још више

14
Политика ,5 септембар.1920. године, стр.1
15
То се пре свега односило на упаде бугарских комитских чета не територију Југославије; Јован М.
Јовановић н.д., стр. 485.
16
Језеро и одмаралиште у Словачкој;

5
учврсти редове Мале Антанте. Потписивање пакта је наишло на неповољан пријем у
Немачкој, Италији, Мађарској и Бугарској. Штампа у овим земљама је истицала да Пакт
има агресиван карактер и тајне војне одредбе. Потписивањем Пакта Мала Антанта је
створила своју властиту привредну заједницу. Успостављен је Привредни Савет који је
требало да усклађује привредне интересе чланица између њих и у односима са трећим
државама. Истакнута је тежња да се постојеће везе учврсте и ојачају. Чланице су водиле и
заједничку спољну политику, којом је руководио Стални савет, који су чинили министри
спољних послова чланица, уз помоћ сталног секретаријата.17
Југославија је од тренутка уједињења страховала од опасности војног напада и
политичког притиска од стране Италије и ревизионистичких земаља које нису прихватале
стање настало закључивањем мировних уговора. Од 1933. године опасност је долазила и
од Немачке. Италија је спроводила доминантну политику над источном јадранском
обалом, која се огледала од самог почетка у њеном агресивном наступању у решавању
Ријечког питања 1923. године.18 Југославија је трагала за решењем, и најпосле га је
пронашла тако што се све више ослањала на Француску у вођењу своје спољне политике.
Оваква политика крунисана је 1927. године неком врстом савеза са Француском, која није
била у сукобу са Италијом.19
После убиства краља Александра у Марсеју октобра 1934. године и све веће
експанзије немачког националсоцијализма и италијанског фашизма и спољна политика
Краљевине Југославије доживела је, са доласком Милана Стојадиновића за министра
председника, прилично крупне промене. Из тактичких разлога Милан Стојадиновић је, по
ступању на власт, нагласио да се спољна политика Југославије настављала у оном смеру
као и до 1935, али је и додао „да његова влада неће пропустити могућност за појачавање
срдачности наших односа и са свим осталим силама“ у тежњи да „сарађујемо најкорисније
на што бољем међународном споразуму, на економском подизању Европе, а нарочито на
учвршћењу и организовању мира“.20 Штавише, нагласио је да је сувишно истицати да ће
она остати верна старим савезницима и пријатељима – Малој Антанти, Балканском савезу

17
Британци о краљевини Југославији, приредио Живко Аврамовски, II, Београд 1986, стр.160.
18
Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије 1922 – 1935, Београд 2002,стр. 18
– 33.
19
Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, I , стр. 255
20
Тодор Стојков, Влада Милана Стојадиновића 1935 –1937, Београд 1985,стр 40.

6
и традиционалној политици пријатељства са Француском.21 У ствари, на самом почетку
своје владе он је наговештавао један нови спољнополитички правац, а у њему интереси
Мале Антанте, те тако и Чехословачке нису више заузимали једно од најважнијих места у
спољној политици југословенске државе. Ново време доносило је са собом нова правила
игре, а Милан Стојадиновић је био решен да их се, колико може, придржава за рачун
југословенске државе.
Немачка експанзија Југославији се чинила као мања претња него што би то била
рестаурација Хабзбурга, италијанска или комунистичка опасност. Струја пронемачког
расположења наступила је када се у владајућим круговима почело сматрати да је дошло до
слабљења у одбрамбеном систему земље.22
Задаци Мале Антанте били су да заједнички бране специфичне политичке интересе
који су настали завршетком Првог светског рата, али тај задатак је постао јако сложен
почетком тридесетих јер је дошло до буђења немачког експанзионизма.23 До слабљења
Мале Антанте дошло је због различитих ставова које су имали представници Чехословачке
и Румуније са једне стране и Југославије са друге на састанку Мале Антанте који је
одржан на Бледу 1935. године. Они су тражили сарадњу са Русијом и улазак у савез који
би био уперен против Немачке. Стојадиновић је сматрао да Југославија не треба да се
уплиће у сукобе великих сила и да треба да се држи по страни. Циљ Мале Антанте је био
спречити повратак стања пре 1918. године, и да Југославија треба да остане при томе.
Сматрао је да је свака од чланица савеза одиграла своју улогу и да је наступила таква
ситуација да је свака од њих имала самостално да води своју спољну политику, штитећи
најпре своје сопствене интересе.24
До промена у спољној политици Југославије дошло је на крају владавине краља
Александра. У неким немачким документима налазе се подаци да је краљ са симпатијама
дочекао долазак Хитлера на власт.25 Плашећи се италијанских империјалистичких тежњи
које би штетиле интересима Југославије, слагао се са могућим аншлусом Аустрије од
стране Немачке и сматрао је да је боље имати за суседа Немачку, те је показивао
разумевање за потписивање Римских протокола између Италије, Мађарске и Аустрије

21
Исто.
22
Б. Петрановић, н.д.
23
Британци о Краљевини Југославији, II, приредио Живко Аврамовски, Београд 1986.
24
Milan Stojadinović. Ni rat ni pakt, Beograd 2002, стр. 363.
25
Bogdan Krizmen, Vanjska politika Jugoslavenske države 1918-1941, Zagreb 1951,стр.79.

7
марта 1934. године.26 Југославија није била задовољна тумачењем Француске која је
потписивање протокола видела као гаранцију да неће доћи до аншлуса Аустрије. Јачање
утицаја Италије у Аустрији утицало је на став владе у Београду према Италији, тако да је
политика коју је Француска спроводила како би приближила Италију и Југославију
наишла на неуспех. Истовремено, удаљавање Југославије од Француске и њено
приближавање Немачкој значило је и удаљавање Југославије од Чехословачке, будући да су
односи Чехословачке и Немачке били затегнути од доласка Хитлера на власт због његовог
све израженијег наглашавања наводног угњетавања Судетских Немаца од стране
чехословачке државе. Немачка је сматрала да су планови Италије били првенствено
окренути разбијању Југославије и да је најбољи начин да се то спречи био да се изврши
зближавање између Југославије и Немачке. Преговори о зближавању вођени су од средине
марта 1934. године и били су брзо окончани. Немачки удео у трговини до 1941. године
биће на првом месту. Стојадиновић је сматрао да је доласком Хитлера на власт измењена
геополитичка слика Европе, понајвише јер се Друштво народа показало неспособним да
заштити мале земље (случај кинеске Манџурије на Далеком Истоку). Промене до којих је
дошло у Европи приморале су Југославију да својој спољној политици да други правац.
Европа тридесетих година није била иста као онда када је створена Мала Антанта. Иако су
односи били уздрмани потписивањем споразума између Чехословачке и СССР-а крајем
1936. године, јер је Југославија била против успостављања било каквих односа са
СССР-ом, дошло је до посете председника Чехословачке Едуарда Бенеша Југославији у
априлу 1937. године. Без обзира на одушевљење јавности на које је наишао приликом
посете, у политичком смислу није дошло до неког конкретнијег споразума између њега и
Милана Стојадиновића на питањима актуелне спољне политике и улоге Мале Антанте у
њој, мада је у званичном саопштењу које је издато поводом посете потврђено да је
запечаћено нераскидиво и уско пријатељство и братски савез. Одлучено је да и Намесник
Павле оде у узвратну посету Прагу што би представљало нову манифестацију
јединственог погледа политике и циљева два братска народа.27 Стојадиновић је био у
посети Италији у децембру 1937. године,28 а у посету Немачкој одлази у јануару 1938.

26
Римски протоколи уговор закључен између Италије, Мађарске и Аустрије, формиран Дунавски блок, који је
био уперен против Мале Антанте.
27
Политика, 8 април 1937., стр 1.
28
Мilan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Beograd 2002, стр 483.;Милан Стојадиновић је приликом разговора са
Мусолинијем и грофом Ћаном изјевио: „ За Чехословачку рекох да је Југославија према њој лојална, али да

8
Минхенским споразумом озбиљно је угрожен суверенитет и територијални интегритет
Чехословачке, да би у јануару 1939. Хитлер погазио још један договор и окупирао Чешку, а
створио сателитску државицу Словачку. Без обзира на формално постојање Мале Антанте
и уговорних обавеза, Југославија није реаговала на ова дешавања, правилно процењујући
да ни силе које су биле одговорне за судбину Чехословачке више од Југославије нису
ништа учиниле да поменуте догађаје спрече.29
Иако су политичка дешавања била таква да није се отварало пуно простора ка
југословенско-чехословачки културне везе оне нису нису биле прекинуте у другој
половини тридесетих година.

Томаш Гарик Масарик

Бенеш води политику која ће његову земљу одвести у пропаст, а када се буде нашла у невољи, нико се неће
наћи да јој притекне у помоћ. Бенеш сувише рачуна на писане уговоре, али они – за велике силе– важе само
уколико су од интереса за њих да их у датом моменту. Ја сам Бенешу у више махова говорио да Хитлер
сматра да Чехословачка у савезу са Русијом предствља опасност за сигурност Немачког рајха. То је гледиште
Берлина и мој савет је био Бенешу да о томе води рачуна. Али он верује да ће му помоћи Русија или
Француска или Енглеска ако га Немачка нападне... Бенеш није реалан полтичар. Међутим када сам полазио
за Рим,поручио ми је да се распитам код Вас, шта мислите о Чехословачкој, и да ли постоји могућност какве
сарадње“.
29
Б. Кризман, н. д. ; Б. Петрановић, н. д. ; М. Стојадиновић, н. д. ;

9
 Томаш Масарик је рођен у месту Ходоњин 7. марта 1850. године. Завршивши
немачку гимназију у Брну, уписао се на Универзитет у Бечу, на Филозофски факултет.
Издржавао се држањем приватних часова филозофије. Радио је и као новинар за време
студирања и потписивао се као Властимил, што значи родољуб. Факултет је завршио 1876.
године и добио звање доктора философије.
Студије је Масарик наставио у Лајпцигу. Доцент на Универзитету у Бечу постао је
1879. године, а када је извршена подела Универзитета у Прагу на чешки и немачки 1882.
године, изабран је за ванредног професора на чешком Универзитету. Масарик је издавао
часопис Atenaeum од 1883. године, којим је покушао да потражи излаз из круга
искључивог утицаја немачке науке.
Десет година касније започео је издавање новог часописа Ново доба који је имао
велики утицај на чешку средину. Указивано је на то шта је Чесима потребно у њиховој
националној борби, а у исто време спроводио је и културни и васпитни утицај.30 Први пут
за посланика у аустријском Парламенту изабран је 1891. године. Масарик се посветио
васпитавању средине.31 Упућивао је народ како да води борбу против клерикализма,
покренуо је чешку штампу, учествовао у политици и речју и делом. Основао је са
истомишљеницима нову политичку странку Чешку Народну Партију 1900. године, која је
1905. године променила назив у Чешку Прогресивну партију. Он је поново изабран у
Парламент 1907, а затим и 1911. године.
Масарик се 1907. године посветио детаљнијем проучавању Аустро-Угарске и њене
структуре. Посматрао је и војску, ширећи круг познаника и пријатеља у њој. Обазриво,
тактички и систематски припремао је своје велико дело.32 Током 1908. и 1909. године био
је ангажован у одбрани Срба у Велеиздајничком процесу у Загребу и вођењу поступка
против аустријског историчара Фридјунга због фалсификованих докумената које је
Фридјунг објављивао у штампи.33

30
Ст.Пеливановић, Т.Г.Масарик(живот и стварање Чехословачке), Т. Г. Масарик зборник, приредила
Југословенско-чехословачка лига, Београд-Praha 1927, стр.174.
31
Исто.
32
Стварање самосталне Чехословачке државе
33
Велеиздајнички процес- судски процес који су власти Аустро- Угарске организовале у Загребу против 53
члана Српске самосталне странке;Фридјунг је био историчар који је у Бечу објављивао списе против
припадника Српско-хрватске коалиције који су били фалсификовани, а добијао их је из Министарства
иностраних посллова Аустро-Угарске.

10
 Одмах на почетку Првог светског рата Масарик је започео преговоре за стварање
револуционарно-националног покрета, који би повео организовану опозицију против
Аустро-Угарске. У самој земљи не само револуција него ни једна радикална опозиција није
била могућа, тако да је само преостајало организовати акцију преко границе и одатле
повести борбу. Од велике важности за Масарика било је и време које је потребно за
успешно извршење тe акције. Он је свесно желео да се светски рат што више продужи, јер
су тада постојале веће шансе за организовање и извршење националног плана, ослобођење
и стварање независне Чехословачке.
У октобру 1914. године дошло је до састанка Масарика и Ситона Вотсона.34
Масариков циљ био је да га упозна са општим приликама у Аустро-Угарској и његовим
погледима на стање у тој држави, као и да га упозна са чешким националним програмом и
националним планом. Састанак је имао велики значај, јер је Вотсон по свом повратку у
Лондон израдио меморандум на основу Масарикових излагања и доставио их владама у
Лондону, Паризу и Петровграду.35
Масарик је посетио и Италију, где је ступио у ближи контакт са послаником Србије
Љубом Михајловићем и свим југословенским политичарима који су се у том тренутку
налазили у Риму. У доба када је Масарик тек имао план за организацију револуционарне
акције у иностранству у Риму је постојао Југословенски одбор.36 Постојање овог одбора за
Масарика је представљало знак да треба започети живљу акцију у смислу чехословачког
националног програма. Масарик је тражио од Прага слање новинара и парламентараца у
иностранство у циљу пропагирања идеја уједињења. Важан део чехословачког
националног програма било је и стварање чешких легија при савезничким војскама.
Масарик је прешао у неутралну Швајцарску где му је, захваљујући погодном
географском положају и чињеници да је ту имао политички азил, омогућен несметан рад
на пољу пропаганде. Организована је била тајна служба преко које је Масарик био повезан
са Прагом.

34
Британски историчар и политички активиста, заступао је став да треба на простору Аусто-Угарске
основати нове државе, нарочито се залагао за стварање Чехословачке и Југославије.
35
Зборник Масарарику
36
На предлог српске владе политичарима у емиграцији је препоручено да се организују у један одбор који би
се бавио пропагандом о југословенском питању са седиштем у Лондону. Одбор је формално конституисан у
Паризу 1915.године, а за председника Југословенског одбора изабран је Хрват др Анте Трумбић.

11
 Јануара 1915. године у Берну је основана Централна управа чешких удружења у
Швајцарској, а у Паризу су почели излазити недељници На Здар и Чешка Независност.
Масарик је схватио да је потребно да се подели централа пропаганде и да се премести у
престонице две главне савезничке државе – Лондон и Париз. Лондон је био важан због
веза са Америком, а Париз као војни центар. У Лондон је отишао Масарик, а у Париз
Бенеш. Новембра исте године створен је Комитет Чехословака у иностранству, који је
учинио и први корак објавивши прокламацију против Аустрије. Поред Комитета,
створено је још једно еластичније тело, које је требало да предводи целу акцију на страни,
тако је почетком 1916. године створен Народни Савет Чешких Земаља, а за председника
Народног Савета изабран је Томаш Масарик. По оснивању Народни Савет је био
признаван појединачно од сваке чешке колоније. Седиште Народног Савета било је у
Паризу.
После избијања револуције у Русији, у мају 1917. године, Масарик је отишао у ту
земљу. Тамо је водио живу пропаганду за поделу Аустро-Угарске. Масарик је радио на
формирању војске Чехословака, али под условом да она остане одвојена од руске војске.
Успео је да организује корпус чехословачке националне војске, а тај корпус није се смео
мешати у руске унутрашње ствари. После Русије, Масарик је отишао у Америку. Још на
почетку рата у Америци је поведена организована пропаганда. Почели су излазити
чехословачки часописи, упоредо са штампом радило се на уједињењу свих чехословачких
организација у један централни Чехословачки Национални Савет, који је требало да ствара
везе са америчком штампом, а преко ње и са америчком владом. Пропаганда која је вођена
требало је да америчке кругове и владу обавести о чешком националном програму.
Најтежи задатак који је Масарик требало да изврши био је да убеди Американце у
неопходност поделе Аустро-Угарске. Интересе Аустро-Угарске заступали су католици који
су је сматрали за главну католичку државу. Чехословачка пропаганда је заступала
становиште да је Чешка са правне стране увек постојала и да је она имала иста права као
што су имали Мађари. Беч је покушао у последњим тренуцима пред крај рата да привуче
на своју страну савезнице обећањем да ће по завршетку рата доћи до реформи у монархији
у корист народности, али ово је предухритрено обавештењем да је у Паризу 14. октобра
1918. године формирана Привремена Влада Чехословачке. За председника Привремене
Владе изабрали су Масарика. Француска је била прва која је признала ту владу.

12
Прекретницу свакако ка формирању самосталне Чехословачке државе учинио је амерички
председник Вудро Вилсон, који је четири дана касније, 18. октобра, признао Чехословачку
Привремену Владу. Први проглас који је Масарик упутио као председник Чехословачке
био је упућен чехословачким трупама којима је обајавио самосталност Чехословачке.

Масарик је изузетно поштован и цењен од стране југословенских народа. Сваке

године у Југославији је прослављан његов рођендан и одржаване су пригодне прославе и
предавања о Масариком животу и његовим дипломатским постигнућима. Масарик је
поводом стогодишњице постојања Матице Српске постао њен почасни члан. Људи од пера
су били опчињени њим и написано је јако пуно текстова о њему. Масарик је четири пута
биран на изборима за председника државе, последњи пут на изборима 1935. године, али
повукао се после пар месеци услед болести. Умро је 1937. године. Нарочито је прослава
осамдесетог Масариковог рођендана била свечано обележена у Југославији. Наставници и
учитељи средњих и стручних школа и универзитета држали су својим ђацима предавања о
Масариковом животу и делу. На радио Београду у организацију
Југословенско-чехословачке лиге говор је одржао отправник послова Чехословачке
Републике у Београду Лео Вокач. Говорећи о Масариковом животу и делу изјавио је,
између осталог, да је Чехословачка веома поносна на Масарика и да „Мало који смтрки
има ту срећу да може крунисати свој живот таквим борбама и таквим успехом као
предесник Масарик. Народ чехословачки је толико срећан, јер је његов председник
доживео редак тријумф, не само признање од стране свог народа, већ и величанствену
прославу народа југословенског, па може се чак рећи и целог словенства, као и целог света
уопште“.37Свечана Академија одржана је у Народном позоришту у Београду. Поред
званичних представника власти на њој су учествовали и најугледнији Београђани.
Присутни су били: Његово Величанство Кнез Павле Карађорђевић, председник владе
Петар Живковић и министри, као и скоро сви страни посланици који су боравили у
Београду. Академија је отворена прво чехословачком, па затим југословенском химном,
које је извела београдска филхармонија. Том приликом о Масрику су говорили министар
иностраних дела Коста Кумануди, министар просвете Божа Максимовић и посланик

37
Политика, 7 март.1930, стр.4.

13
Чехословачке у Београду Лео Вокач.38 Свечану седницу у част прославе осамдесетог
рођендана одржали су Српска Краљевска Академија и Београдски Универзитет.39 Широм
земље одржаване су трибине у част Мастрика. На улицама су се вијориле чехословачке
заставе. Сваке године до Масрикове смрти одржавене су свечане Академије. На њима је
учествовала интелектуална елита. Готово сваке године су се говори који су држани били
слични онима из претходних година и у њима се могу запазити одређени стереотипи који
се понављају: Масарик је готово безгрешан и беспрекорног понашања, истинољубив,
атлета, безпорочан. Готово да није имао ни једну ману. Признавале су му се заслуге које је
имао у Велеиздајничком и Фридјунговом процесу, заслуге за стварање држава малих
народа на територији некадашње Аустро-Угарске, као и за стварање Мале Антанте.

Стварање југословенско-чехословачке лиге

38
Политика, 8 март.1930, стр.1; Коста Кумануди је тада изјавио: „ Велика је ствар кад мали народ не остане
позади великих народа, кад учествује у раду за вишу човечност... Сав је проблем за мале народе: радити
више него остали“. У овим речима Масариковим налази се цео његов програм:брига о народу, о своме
народу. Сврха је да он не заостане, да освоји своје место, да се уздигне у прве редове да буде чинилац у
свету. Средство је једино једино,–рад,дуг, напоран, непопустљив до највећег напона. А једно и друго, и сврха
и средство, морају потицати из истог извора: из моралне чистоте, из узвишених побуда, из истинског
уверавања. Све то је обавијао је Масарик проучавањима, истраживањима и размишљањима, све то је
упућивао стрпљивим и непенагљеним извођењима, руководио у правцима поступног реализовања.
39
Политика, 8 март.1930. године, стр.3; Слободан јовановић председник Академије тада је изјавио: „
Прослава осамдесетогосишњице председника Масарика није само од политичкога, него и од културног
значаја: зато су С. К. Академија и Београдски Универзитет сматрали за своју дужност да узму у њој учешћа“.
„ ... Нико није имао тако сигурно осећање практичних могућности, и у исто време нико није имао тако
високе моралне идеале. Обично се каже да је идеализам лепа ствар, али да између идеала и стварности
постоји непремостив јаз. Масарик је показао да тај јаз није тако непремостљив, као што изгледа; он је умео
да начини свој идеализам практичним, и он, философ, постигао је на политилком пољу успехе којима би се
сваки државник могао дичити“.

14
 Југословенска индустријска и војна упућеност на Чехословачку републику у оквиру
Мале Антанте била је прилика и за културну сарадњу, остваривање културне размене и
преузимање културних утицаја Средње Европе, којој је једним делом своје територије
Краљевина Југославија и припадала.40 Сарадња се исказивала у мноштву појединачних
манифестација, једна од њих је била сарадња соколских организација Чехословачке и
Југославије.
Соко је настао у Чешкој 1862. године као „национално-ослободилачки покрет и
теловежбена организација“ под идејним вођством др Мирослава Тирше, а затим се
проширла на јужне словенске крајеве.41 У Словенији је основан Južni sokol 1863. у
Љубљани, али су га аустријске власти распустиле четири године касније. У Хрватској Soko
је основан 1874. године и у њему су деловали и Срби до оснивања Српског сокола 1905. у
Загребу. Соколски слетови добијали су карактер великих јавних националних
манифестација. Сарадња је даље спровођена и са просветним инспекторатом у Прагу, као
и у раду Југословенско-чехословачке лиге у Прагу и Београду.
Првих година по настанку Чехословачке и Југославије осетила се потреба за
ближом сарадњом. Важну културну мисију вршио је просветни инспекторат у Прагу. На
челу инспектората био је Драгутин Прохаска. Инспекторат је организовао курсеве из
српскохрватског језика, књижевности и економије. Бринуо је о режиму студија и надзору
над државним стипендистима који су се школовали у Чехословачкој.42 Од краја XIX
чехословачке универзитете све више су похађали југословенски студенти у тежњи за
образовањем и стицањем нових научних сазнања. Након Првог светског рата на
универзитетима у Чехословачкој нашло се око хиљаду југословенских студената. Најчешће

40
Љубодраг Димић, Културна политика у краљевини Југославији 1918-1941, III, Београд,стр 229.
41
Слободан П. Селинић, Југословенско-чехословачки односи 1945-1955, Београд 2010,стр..
42
Божа Максимовић, министар просвете, донео је 1930. године одлуку да просветни инспектор врши следеће
дужности:
1. Надзор над студентима
2. Издавање школских уверења
3. Интервенисање код чехословачких власти по питању југословенских студената
4. Исплата стипендија и потпора
5. Надзор над Југословенском основном школом
6. Реферисање пославнству по свим просветним питањима, а који се тичу Југославије и
Чехословачке
7. Сарадња са Чехословачко-југословенском лигом
8. Да спроводи културну пропаганду

15
су студирали медицину, агрономију, техничке дисциплине, фиозофске науке и тако је
остало током целог међуратног периода.43 Похађали су наставу на Универзитетима у
Прагу, Брну, Братислави. Један од услова за студирање у Чехословачкој било је познавање
језика и у ту сврху Чехословачка Масарикова школа у Београду је организовала два курса
чешког језика: нижи за почетнике и виши за студенте и одрасле особе. Највише студената
из Југославије боравило је на Карловом универзитету у Прагу, затим на Масариковом
универзитету у Брну, Универзитету Коменског у Братислави, Немачком универзитету у
Прагу и Трговинској школи у Прагу.44 Важан сегмент студирања биле су феријалне
екскурзије које су представљале праксу за студенте славистике, народне историје,
георафије, права, сликаре и глумце и обично су трајале шест недеља у изучавању чешке
културе и чешког језика. На међународним скуповима, конгресима и удружењима студенти
Чехословачке и Југославије често су наступали заједнички и тако показивали блискост
идеја својих народа. То се најбоље огледало у оснивању организације Мале Антанте
студената, а чинили су је студенти из Чехословачке, Румуније и Југославије. Основана је
у септрембру 1930. године, а циљ удружења била је „ сарадња са удружењима студената у
Чехословачкој, Румунији и Југославији, учвршћивање интелектуалних веза међу
студентима три пријатељска народа, заједно иступање на међународним форумима,
приближавање гледишта на сва студентска питања која се тичу студената три земље,
издавање заједничких публикација и књига, конгреса, екскурзија и феријалних колонија,
одржавање заједничких спортских приредби, ...“45 Поред овог југословенски студенти
имали су своја друштва. Најстарије је било Академско друштво Југославија у Прагу, које је
имало за циљ да уједини национално свесну југословенску омаладину која студира у
Прагу и да јој пружи прилику да упозна све културне, друштвене и социјалне прилике у
Чехословачкој. Друштво није припадало ни једној политичкој странци и није било
политички организовано. Оно је највише приређивало разне културне приредбе и
предавања, а која су се највише тицала југословенске прошлости. Друштво је сарађивало
са сличним друштвима у Чехословачкој. Поред Академског друштва Југославије у
Чехословачкој деловали су: Друштво Југословенских медицинара у Прагу, Клуб

43
Момчило Митровић, Сарадња Београдског универзитета са универзитетима у Чехословачкој 1918-1939,
Studia Balcanica Bohemo-Slovaka, svazek 1, Brno 2006, 302-304.
44
М. Митровић, н. д., стр.304.
45
Исто, стр.308.

16
стипендиста министарства просвете у Прагу, Удружење академичара из Хрватске,
Славоније и Међумурја, Академски клуб ЈРЗ „Словенски југ“. На унивезитетима у
Чехословачкој студирали су: Васа Чубриловић,
У Прагу је крајем 1918. године основана при министарству иностраних дела
Југословенска комисија, чијом је трансформацијом 1921. године настала
Чехословачко-југословенска лига.46 Жеља за међусобном културном сарадњом
манифестована је у Београду приликом обележавања седамдестог рођендана председника
Чехословачке републике Томаша Масарика 6. марта 1920. године у Народном позоришту у
Београду. Коста Кумануди, професор Београдског универзитета и уредник часописа
Југословенска њива, представио је своје погледе о економском, културном и политичком
зближавању народа Југославије и Чехословачке. Око часописа Југословенска њива била је
окупљена елита универзитетских професора и новинара, а као најважнији чланови
редакције били су: Раденко Станковић,47 Јурај Деметровић,48 Алберт Крамер,49 Драгутин
Прохаска.50Утицај који су они вршили довео је до оснивања Југословенско-чехословачке
лиге, основане најпре у Марибору, Љубљани и Цељу 1921. године, а у Београду у децембру
1922. године.51 Драгутин Прохаска одржао је запажено јавно предавање у новембру 1922.
године у просторијама Треће београдске гимназије о потреби да две државе културно
сарађују. Изнео је тада став да се Југословени и Чехословаци уопште слабо познају „а како
би, напротив, и пожељно и корисно било“ да се боље упознају. Савез између две државе
био је „првенствено војног карактера“. Закључио је да „између Прага и Београда треба да
се успоставе тврде духовне везе, и на томе имају својски да се потруде умне елите двају
народа.За међународно упознавање требало би и у Београду и Прагу створити нарочите
органе, па да ти органи једни друге обавештавају о потребама и аспирацијама двају народа
и о њиховом заједничком раду.“52 Увидевши какав би значај био од ове сарадње

46
Момчило Милошевић, Deset godina radaJugoslovenskо- čehoslovačke lige u
Beogradu,Čehoslovensko-jugoslovenska revue, бр.3, 1932/33, стр. 121.
47
Раденко Станковић (1880-1956), лекар и професор Медицинског факултета у Београду.
48
Јурај Деметровић (1885-1945), хрватски политичар, један од уредника Југословенске њиве.
49
Алберт Крамер (1882-1943), главни уредник Словенског народа, а од 1921. године до своје смрти директор
Јутра. Био је посланик у Прагу и сенатор.
50
Драгутин Прохаска (1881-1964), књижевник и историчар. Био на челу просветног инспектората у Прагу од
1921. године.
51
M. Mилошевић, Deset godina rada Jugoslovensko-čehoslovačke lige u Beogradu, Čehoslovensko-jugoslovenska
revue бр.3, 1933/34, стр.121.
52
Политика, 3 децембар.1922, стр

17
Југословенско-чехословачкој лиги су приступили: Бранислав Нушић,53 Љубомир
Давидовић,54 владика Доситеј55, Игњат Бајлони56, Јован Цвијић,57 Јован Жујовић58. Одбор
Лиге у Београду ступио је тада у везу са сличним културним друштвима у Београду и са
Чехословачко-југословенском лигом у Прагу, која је издавала своју Ревију. Лига се
прогласом у марту 1923. године обратила јавности. Проглас Лиге у Београду штампан је у
ревији Чехословачко-југословенске лиге у Прагу, при чему је истакнут циљ лиге: „Наш
најприроднији савезник што га имамо без сумње је чехословачки народ – Чехословачка
држава. Наши интереси се не укрштају; наше народе веже узајамно поштовање и братска
љубав. Наш циљ је: да узајамним упознавањем и међусобним зближавањем ојачамо све
везе и дамо нашем савезу чвршћи ослонац него што су то дипломатски уговори“.59
До организационог уобличавања Лиге дошло је 1925. године у Рогашкој Слатини,60
када је оформљена инстутуција Савез Југословенско-чехословачких лига за Краљевину
СХС, за председника је изабран Јован Цвијић. У јулу 1926. године у Прагу одржан је
конгрес свих југословенских и чехословачких лига, и тада је донета резолуција која је
ускладила рад ових културних организација. Културни рад огледао се у сарадњи уметника
и научника, организовању школа и течајева за учење језика, пласирању текстова различите
садржине и информација у штампи и часописима, размени књига, брошура и штампе.61
Нова фаза у културном зближавању између Југославије и Чехословачке наступила
је након посете Београду међупарламентарне делегације, коју је чинило 72 посланика

53
Бранислав Нушић (1864-1938), један од најпознатијих српских комедиограф, писац романа, прича, есеја.
Радио је и као новинар и дипломата.
54
Љубомир Давидовић (1863-1940), политичар, један од оснивача Самосталне радикалне странке 1901.
године. Обављао је дужности министра просвете, председника Народне скупштине и председника
београдске општине. Био један од организатора четничке акције у Македонији. Напустио је Самосталну
радикалну странку након Солунског процеса. Основао је нову странку Демократску заједницу 1919. године,
која је убрзо променила име у Демократска странка и на њеном челу остао је до своје смрти 1940. године.
55
Владика Доситеј (1887-1945), администратор Београдско-карловачке митрополије; три године провео је на
мисионарском раду у Чехословачкој.
56
Игњат Бајлони (1876-1935), индустријалац, гувернер Народне банке(1928-1934).
57
Јован Цвијић(1865-1927), географ, професор на Великој школи и Београдском универзитету. Основао 1894
Географски завод. Биран за ректора Београдског универзитета 1907. и 1919. године. Председник Српске
краљевске академије од 1921-1927. године.
58
Јован Жујовић (1856-1936) геолог, професор Београдског универзитета, председник Српске краљевске
академије и први председник Српског геолошког друштва.
59
М. Милошевић, Deset godina u radu Jugoslovensko-čehoslovačke lige u Beogradu,
Čehoslovensko-jugoslovenska revue бр.3, 1933/34, стр. 122.
60
Градић у источном делу Словеније.
61
М. Милошевић, Deset godina u radu Jugoslovensko-čehoslovačke lige u Beogradu бр.3, 1932/33, стр.123.

18
Народног представништва Чехословачке републике, октобра 1926. године.62 Драгутин
Прохаска је изјавио да посета чехословачких парламентараца треба да утиче на још боље
уређење међусобних односа, те да би један смишљени рад и на културном и економском
пољу донео обема државама реалну корист.63
Конференција српских и чехословачких парламентараца одржана је 4. октобра 1926.
године. Тада је донета одлука о стварању Међупарламентарне комисије која је требало да
се у најкраћем року састане у Прагу. Оба парламента требало је да пошаљу две комисије,
културну и економску, и свака од комисија требало је да има по двадесет чланова.64
Закључак конференције парламентараца био је да су добри интелектуални односи добра
основа политичких и економских односа, и управо ради тога требало је помагати
институције које су у стању да две државе приближе интелектуално: универзитете, високе
стручне, средње и специјалне школе. Неопходно је било помагати размену професора,
тешњу сарадњу између Академија наука ради израде научних радова, размену учитеља,
стипендирање студената и помагати им разним бенефицијама, како се студенти не би
осећали странцима у школама другог народа. Обе стране требало је да уложе напор како
би се боље информисали о културним питањима, вршењу размене студената, и
потпомагању стручних екскурзија.65 Пажња је посвећена и народној просвети, уметности,
позоришту, као и старању о социјалном статусу студената. Приликом посете
чехословачких парламентараца постављен је и камен темељац Масариковој школи у
Београду.66
Посету чехословачких парламентараца пратио је низ манифестација, тако да је у
Народном позоришту приређена свечаност у њихову част, и том приликом изведен је трећи
чин Находа од Бранислава Нушића и прва два чина Сметанине Продане невесте, а затим
су парламентарци посетили гроб Незнаног јунака на Авали. У организацији Кола
Српских сестара одржано је предавање о положају жене и праву гласа, које је држала
једна од три посланице из делегације Чехословачких парламентараца. Она је том приликом

62
Међу посланицима биле су и три жене, што је изазвало велико интересовање код јавности; Политика, 16
октобар, стр. 2.
63
Политика, 3 октобар. 1926, стр. 2.
64
Политика, 5 октобар. 1926, стр.5.
65
Исто, стр.5.
66
Политика, 6 октобар. 1926, стр.1.

19
говорила о правима жена у Чехословачкој и о могућностима које су добиле да напредују,
као и мушкарци, јер им је по уставу из 1920. године дато право гласа.67
Југословенска делегација узвратила је посету 1927. године и том приликом
истакнуто је да је план који је израђен приликом посете чехословачких парламентараца
Југославији на путу остварења у заједничком раду.68 У делегацији као експерти и стручни
референти били су: Милан Грол,69 Сахиб Баљевић,70 Ђуро Басаричек,71 Људевит Пивко72 и
Воја Јањић,73 као председник одбора Међупарламентарне културне комисије.74 Заједничка
седница одржана је 14. фебруара, на дан смрти Св. Ћирила. Избор овог датума требало је
да покаже блискост и заједничке културне традиције два „братска народа“. Резултат
заједничког рада Међупарламентарне комисије представљао је документ Програм
културне заједнице Чехословачке и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У Програму је
предлагано да се у свим типовима школа обрати пажња нарочито у настави језика,
земљописа, историје и науке о грађанским правима и дужностима. Како би то било
спроведено тражено је темељније образовање и систематско упознавање просветних
радника са историјом, културом и језиком становништва друге државе, међусобно
снабдевање уџбеницима, географским картама, сликама, филмовима, статистичким
публикацијама, геолошким и ботаничким збиркама, као и размена стипендиста и
организовање екскурзија. Чехословачка влада је требало да ради остваривања овог
програма издвоји 600.000 круна, а југословенска влада суму која буде потребна.75

67
Исто, стр.2. „ Први који је високо подигао заставу једнакости, права женама и који је разумео да
ослобођење отаџбине мора повући за собом ослобођење жене, био је први председник наше републике,
председник Тома Масарик, велики апостол демократије. У такозваној Вашингтонској Декларацији пред крај
рата, он је написао: „ Жене ће бити једнаке људима са гледишта права политичких, социалних и културних“.
Велики човекољубљц са свима онима, који су ослобађали нашу Отаџбину није могао да претпостави
слободу Отаџбине са женама које нису слободне. Волела бих учинити апел у вашим дивним брдима, да се
чује мој глас кроз ваша поља и њиве и хтела бих да сви Југословени чују моју реч“.
68
Политика, 15 фебруар.1927, стр 7.
69
Милан Грол (1876-1952), књижевник и политичар. Члан Самосталне радикалне странке до 1929, када
заједно са Љубом Давидовићем прелази у опозицију. Писао и уређивао листове Дневни лист, Одјек, Недељни
гласаник. У парламент је биран на изборима 1925. и 1927. године. Био је министар просвете до 1929. и
председник Демократске странке од 1940. године.
70
71
Ђуро Басаричек(1884-1928) члан ХСС и народни посланик 1920-1928.
72
Људевит Пивко(1880-1937), слависта и германиста. Током студија у Прагу упознао се са организацијом
чешког Сокола, чију је идеологију преносио радећи у гимназији и учитељској школи у Марибору.
73
74
Љ. Димић, н.д., стр.233.
75
Политика, 19 фебруар. 1927, стр.7.

20
 На трећој међупарламентарној скупштини која је одржана у Београду и Купарима76
1928. године конкретизоване су идеје о културној сарадњи изнете у Програму доношењем
Дубровачке културне резолуције. Резолуција је обухватала школство, социјална питања
студената, уметност, просвету и туризам. Она је предвиђала да се настава у школама
приликом обраде наставног плана што више прилагођава настави у таквим школама друге
земље, а у циљу да могу похађати наставу и у једној и другој земљи без неких великих
оступања приликом обраде градива.77 Током 1928. и 1929. године одржани су конгреси
Лиге у Плзњу и Сарајеву и тада је био припремљен терен за потписивање Декларације о
школским и културним везама између Краљевине Југославије и Чехословачке Републике. У
марту 1929. године донета је одлука да се при министарству просвете образује посебан
одсек за одржавање веза са Чехословачком.78 Први успех овог одсека било је учешће
југословенских школа на мађународној изложби ђачких радова у Прагу.
Декларација је потписана 13. новембра 1929. године,79 када је у Југославији већ
била заведена диктатура, што је био показатељ да се Чехословачка није дистанцирала од

76
Купари - место удаљено 8км југоисточно од Дубровника.
77
АЈ 66-444
78
M. Milošević,Deset godina rada Jugoslovensko-čehoslovačke lige u Beogradu,Čehoslovensko-jugoslovenska
revue, бр.3, 1933/34, стр. 124.
79
Декаларација у целини је гласила:
„Владе Југословнска и Чехословачка учиниле су следећу изјаву о школским и културним везама између
Краљевине Југославије и Чехословачке Републике:
Члан 1
Собзиром на Уговор о савезу закључен између обеју држава 14 августа 1922, који треба да буде проширен
и на културно поље , с обзиром на савне узајамне везе у прошлости и уверењу да чврсте културне везе
између оба народа олакшавају и појачавају везе на свим пољима људског рада уопште, Владе Краљевине
Југославије и Чехословачке Републике сматрају за потебно да духовне везе између краљевине Југославије и
Чехословачке Републике буду појачаване свим целисходним средствима.
Члан 2
Владе Краљвине Југославије и Чехословачке Републике стараће се о што тешњем зближењу на пољу
основног, средњег, стручног и високог школства, народне просвете и уређивања јавних библиотека, науке,
литературе, уметности, позоришта и социјалног старања о студентима и то непосредно као и посредством
подесних установа и удружања.
Члан 3
Ради постизања циљева истакнутих у овој Декалрацији, надлежни Министри Краљевине Југославије и
Чехословачке Републике искоришћаваће сваке године износе кредита који ће им за дотично време а у оквиру
државног буџета бити стављени на расположење у сврху потпомагања културних веза између Краљевине
Југославије и Чехословачке Републике.
Владе Краљевине Југославије и Чехослоавачке републике преузеће управне мере у сврху уредног
примењивања ове Декларације.
Дато у Београду дана 13 новембра 1929.
Čehoslovensko-jugoslovenska revue бр.1, 1930/31, стр.4.

21
југословенског монарха и режима, који је био у супротности са начелом демократије који
је у Чехословачкој истицан као врховни политички принцип.80
Декларација је представљала сигурну основу на којој се могла развијати даља
сарадања. Њоме је требало да се прошире могућности за што боље међусобно
упознавање, да се оба народа упознају и са својим врлинама и манама, како би боље
упознали своје културе.81 Приближавање школства, науке, уметности и просвете уопште
требало је да допринесе формирању млађих снага, које ће радити у будућности у духу
Декларације. У том циљу установљен је и Дан југословенско-чехословачке узајамности, у
школама у Југославији обележаван је дан настанка Чехословачке Републике, а у
Чехословачкој Републици обележаван је дан уједињења југословенских народа. Били су то
први конкретни кораци ка темељнијем упознавању и приближавању два словенска народа
Тридесетих година у оквиру Савеза Југословенско-чехословачких лига деловало је активно
на реализацији програма преко двадесет одбора, а у Београду се налазила њихова
заједничка централа.82

Активности Југословенско-чехословачке лиге

80
Љ. Димић, н. д., стр. 236.
81
L.J. , Nešto, dosta važno u smislu Deklaracije od 13.11.1929, Čehoslovensko-jugoslovenska revue бр. 3, 1932/33,
стр.50.
82
AJ, Фонд Министраства просвете Краљевине Југославије 66, ф-443

22
 Лига у Београду свој рад започела је тако што је приредила јавно предавање
поводом седамдесетогодишњице од рођења чешког књижевника Јозефа Холочека. Исте
године она је организовала и потпомогла турнеју певачког друштва Станковић у Прагу.83
Од 1924. године у Прагу је постојала Словенска књижница, и поред 198 хиљада
наслова које је бројала, имала је и 12 хиљада наслова на српскохрватском језику. Постојао
је и Ђачки дом за смештај студената под покровитељством Лиге. У књижници могли су се
читати читави комплети Гласника Српског ученог друштва, Српског књижевног гласника,
Венца, Мисли, Годишњице Николе Чупића, Наде, Зоре, Босанске виле, Књижевника,
Хрватске просвјете, Нове Европе, Данице Илирске, Матице Српске и многих других
часописа.84Почетком двадесетих година на празник Св. Саве приређиван је бал, а ова
манифестација трајала је све до 1939. године.85 Приређиван је под покровитеством Њ.В.
Краља и председника Чехословачке републике. Најпре су га приређивали студенти, а од
1926. године то је чинила Чехословачко-југословенска лига у заједници са Југословенским
колом, Јадранском стражом, Централним удружењем југословенских студента и
Савезом југословенских студената.86 Лига оснива и читаоницу у Братислави 1926.године.
Као што је речено по једној од одреби Декларације установљен је дан узајемности.
Занимљиво је колико су те свечаности које су одржаване и у једној и другој држави биле
сличне. Приликом прославе Југословенског уједињења у свим школама у Чехословачкој
одржаван је један час који је био посвећен учвшћивању братских односа на пољу знања.
Свих пет радио станица у Чехословачкој имале су један програм. Говорило се о културним
везама између два народа, преношен је концерт из Београда. Све новине у земљи су
посветиле велику пажњу Југославији. Неки су листови писали о свечаностима које су се
одржавале, неки су писали о историјском развоју Југославије са нарочитим освртом на
уједињење. Пажњу чехословачке јавности привлачиле су приредбе које су биле у
организацији Чехословачко-југословенске лиге. Приликом прославе дана југословенског
уједињења 1930. године две највеће чехословачке сцене у Прагу и Брну имали премијере

83
Исто, стр. 122.
84
Љ.Димић, н. д., стр.241.
85
Немачка је у пролеће 1939. године окупирала Чешку и успостављен је протекторат у саставу Рајха, а
Словачка је постала држава сателит .
86
Момчило Митровић, Сарадња Београдског универзитета са универзитетима у Чехословачкој 1918-1939,
Studia Balcanica Bohemo- Slovaca, svazek 1, Brno 2006, стр.309.

23
својих представа. У Прагу је давана представа Краљевић Марко од Димовића, а у Брну
Готовчева Морана. Затим је Лига организовала предавање о Југославији. Прашка
деташирана чета пешадијског пука 48 „Југославија“ прославила је празник приказивањем
филма о Југославији. Организован је и концерт у чијој су организацији поред Лиге
учествовали југословенска студентска удружења из Чехословачке Југословенско коло,
Јадранска стража и Академско друштво Југославија. На концерту су извођена дела и
чехословачких и југословенских композитора. У Братислави Лига је приредила представу
у Народном позоришту и том приликом изведена је Сметанина Хубичка.87 У Југославији је
приликом обележавања Чехословачког празника, Лига је приредила свечану Академију на
Коларчевом народном универзитету уочи дана независности, која је отворена
интонирањем химни Чехословачке и Југославије које су извели чланови мешовитог хора
Станковић, затим је одржано предавање о значају 28.октобра у чехословачкој историји.88
Академију је преносио Радио Београд. Радио је приредио и предавање Момчила
Милошевића о Чехословацима и Југословенима у прошлости и будућности, као и концерт
чехословачке музике. А на дан Чехословачке независности Радио Београд је свој
целокупан програм посветио чехословачкој музици и преносио из Прага концерт Чешке
филхармоније која је изводила Сметанино дело Ma Vlast. На прославама су присуствовали
представници највише власти и интелектуална елита. Изложба југословенске књиге у
Прагу у организацији Лиге трајала je месец дана 1934. године и на њој је представљен
целокупни развој југословенске књижевности.89 Југословенско-чехословачка лига у
Београду и Прагу приредила је Зборник Масарику поводом прослеве његовог
седамдесетседмогрођендана. Текстове је редиговао Драгутин Прохаска који се налазио на
челу Просветног инспектората у Прагу. Зборник чине текстови о Масарику које су писали:
Бранко Лазаревић,90 Божидар Марковић,91 Драгутин Прохаска, Владимир Дворниковић,92

87
Čehoslovensko-jugoslavenske revue бр.1 1930/31, стр.177-179.
88
Čehoslavensko-jugoslavenska revue бр.3 1932/33, стр.108-109.
89
АЈ, ЦПБ 38, ф-108.
90
Бранко Лазаревић(1883- ), завршио Филозофски факултет у Београду. Током Првог светског рата био је
шеф Пресбироа на Крфу, уредник Службених српских новина и Крфског забавника. Време између два рата
провео је у дипломатској служби.
91
Божидар Марковић (1874-1946), професор права на Правном факултету у Београду. Учествовао је у
Фридјунговом суђењу, и тада је дао изјаву да су документи који оптужују чланове Хрватско-српске коалиције
фалсификати. За време Првог светског рата био је шеф Српског пресбироа у Женеви и присно сарађивао са
Југословенским одбором. Био је члан Радикалне странке, Самосталне радикалне странке, а од 1919. године
био је члан Демократске странке и члан главног одбора.
92
Владимир Дворниковић

24
Владимир Кнафлич,93 као и преписка Масарика са Лорковићем,94 Вилдером (Wilder),95 и
Хинковићем96 о Велеиздајничком процесу.

Зборник садржи текстове који су посвећени Масариковом животу, решењу

југословенског питања, филозофским ставовима и заслугама за стварање Чехословачке.
Радови који се налазе у зборнику су студиозни и обимни, и писани су са мешавином лично
проживљених дешавања и исцрпних истраживања. Аутори зборника су објавили
неколицину оригиналних документа, попис библиографских дела Томаша Масарика, као и
попис књига које су њему посвећене, као и словеначку и српско-хрватску библиографију.97
Масарик је био одлучан противник аустријске политике, противник апсолутизма и
прогањања малих народа, што је Аустро-Угарска, према његовом мишљењу, доследно
спроводила. Истрајно је радио на формирању националне свести првенствено код
чехословачког народа, али је својим радом утицао и на формирање националне свести код
других словенских народа. Оштро је иступио против анексије Босне и Херцеговине,
учествовао је у прикупљању доказа у Велеиздајничком процесу, јавно иступио у
Парламенту у Бечу против лажних оптужби против Срба, а недуго затим у Фридјунговом
процесу утврдио је да се аустријска дипломатија служила фалсификованим документима.
Написао је брошуру „Васић – Форгач – Ерентал“98 која је нанела доста штете аустријском
Показао се као политичар кога је красило стрпљење и истрајност током Првог
светског рата. Пуно труда уложио је како би доказао неопходност поделе Аустро-Угарске и
стварања самосталних држава. Чланцима, предавањима, разговорима, меморандумима
покушавао је да разбије заблуде о Аустрији код савезника, и показао да циљ рата мора
бити ослобођење низа народа који су тежили за слободом. Кад год је било могуће,
Масарик је наступао заједно са представницима југословенске пропаганде. Заступајући
чехословачко питање, он је у исто време заступао и југословенско. Успех једног
представљало је и успех другог.
93
Владимир Кнафлич
94
Иван Лорковић (1876-1926), оснивач Хрватске напредну странке 1904. године,која је 1905. Ушла у
Хрватско-српску коалицију.
95
96
Хинко Хинковић (1854-1929), адвокат, главни бранилац оптужених у Велеиздајничком процесу у Загребу
1908-1909.године.
97
Мира Радојевић, Српско-чешка сарадња у Првом светском рату, Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, svazek
1, Brno 2006.
98
У брошури је најпре изложио Фридјунгов процес, како је дошло до открића фалсификата, изложио је своје
говоре и Еренталове одговоре, суђење Васићу у Београду и низ фалсификованих докумената.

25
 Масариково виђење филозофије (жива философиј ) битно је утицало на формирње
његових политичких, социјалних и националних ставова. Његова филозофија је она која
треба да има практичан смисао и намену. Читаву своју филозофију полаже на основе
етике. На све појаве и питања гледа кроз призму етике, за њега је у основи свако питање
етичко. Централна идеја његове филозофије је идеја хуманитета и на овој идеји градио је
своје националне ставове. Као социолог сматрао је да је социјално питање етичко питање.
Унутрашњи етички препород може да доведе до економско-социјалног препорода.99
Придавао је значење психологији и сматрао ју је као основну науку на којој се заснивају
логика и теорија сазнања. Масарик је, као заговорник „реалистичке педагогије“, утицао на
југословенску педагогију и југословенске учитеље. Крајњи циљ оваквог учења био је
стварње хуманости и човечности код младих људи, као и уздизање самог човека ка вишем
духовном животу у облику народног васпитања. Требало је код омладине неговати
народни дух и љубав према отџбини, тако да идеали човечности буду сагласни народним
идеалима.100
Масарик је имао утицаја на стварање покрета под називом Модерна на простору
Југославије. Око 1900. године овај покрет настаје на простору Хрватске и Словеније. Под
Модерном долази до промене погледа на политику, културу, јавља се ново схватање о
држави, народу, религији, филозофији и уметности. Као предводници Модерне јављају се
студенти који су студирали у Прагу, који су себе називали напредњацима по Масариковом
покрету.
У духу Дубровачке културне конвенције била је донета одлука о оснивању
југословенске основне школе у Прагу 1928. године, у циљу узајамног повезивања.
Министарство просвете је у октобру 1929. године донело одлуку да се основна школа у
Прагу стави под покровитељство Чехословачко-југословенске лиге у Прагу. Просветни
инспектор у Прагу требао је да у споразуму са школским одбором и
Чехословачко-југословенском лигом утврди наставну основу за рад у школи, тако да се
ради на подизању националног духа код ученика изучавањем народног језика, историје и
географије.101 Почевши од 1929. године у Београду под покровитељством Лиге излазио је
часопис Југословенско- чехословачка ревија у годишњем тиражу од око четири хиљаде

99
АЈ, ЦПБ(38), ф-982.
100
Љ. Димић, н. д. , стр 241- 242.
101
АЈ, 66-441.

26
примерака.102 Редакције ревије биле су у Београду и у Прагу. Ревија је имала за циљ да
што више допринесе културном зближавању Југославије и Чехословачке. Као сарадници
ревије јављали су се најистакнутији југословенски и чехословачки културни радници, који
су у чланцима на чешком односно на српско-хрватском језику пред читаоце износили
најновије правце и појаве у модерној уметности и књижевности, као и о свим културним и
политичким појавама у дневном животу обеју земаља. Ревија је финансирана чешким
прилозима, претплатом од стране чланова у Београду и Прагу, а добијана је и финансијска
помоћ од министарстава просвете Југославије и Чехословачке.103 Сваке године на основу
културне декларације организовани су курсеви језика у обе земље за средњошколце у
трајању од месец дана које је стипедирала Лига. Првенство у добијању стипендије имали
су они ученици који су посећивали курсеве чехословачког односно српскохрватског језика
и који су активно радили на зближавању два народа.104 Одржавани су и конкурси на којима
су награђивани најбољи писмени радови о културно-просветним приликама у Краљевини
Југославији и Чехословачкој републици.105 Највећи успех на културном пољу Лига је
постигла почетком тридесетих година када се на њеном челу налазио Коста Кумануди, који
је уједно био и потпреседник Савеза чехословачко-југословенских лига. У чехословачким
књижевним часописима и новинама објављивани су књижевни радови Десанке
Максимовић, Отона Жупанчића, Милоша Црњанског, Иве Андрића, као и других мање
познатих писаца. У виду посебних књига објављивани су текстови и драме Мирослава
Крлеже, Бранислава Нушића, Ивана Цанкара, Владимира Назора. У периоду од две године,
од 1931-1933, у Чехословачкој је објављено девет књига чији су аутори били из
Југославије, објављене су и две књиге народних песама, преко стотину радова у штампи и
часописима, а у припреми за штампу их је било око шездесет.106
Иницијативом Лиге у Чехословачкој била је покренута акција да се у Прагу изгради
Дом за југословенске студенте. Град Праг је уступио бесплатно земљиште у најлепшем
делу града. Изградња дома завршена је 1933. године. Подигло га је Друштво за
југословенске домове у Чехословачкој, које је било при Чехословачко-југословенској лиги.

102
У Чехословачкој је излазила од 1922. године.
103
АЈ, 66, ф-443.
104
Исто.
105
Исто.
106
Љ. Димић, н.д., стр.241.

27
Зграда је свечано отворена 29.октобра 1933. године и носила је име Краљ Александар.107
Отварању су присуствовали чланови управе Лиге из Београда Рамадановић и Лековић.108
При дому је била смештена и библиотека којој је чехословачки министар просвете даровао
велики број разних публикација.109
Од стране Чехословачко-југословенске лиге у Прагу, основан је Архив културних
помагала. Он је имао за сврху да чува књиге о Југославији, чехословачке преводе из
југословенске књижевности, филмове, дијапозитиве и слике, ноте југословенских песама и
музичке комаде.110 За ово је био задужен новоосновани Културни одсек. Требао је да се
стара о предавањма, приказивањима филмова, дијапозитива и међусобним разменама
слика.
На конгресу Лиге одржаном у Љубљани 1933. године тражено је да се Декларација
о културним односима преименује у културну конвенцију која би била ратификована од
стране оба парламента. Тада је оформљена и комисија која је требала да кординира рад
свих југословенско-чехословачких организација. Тражено је да правници са обе стране
раде на зближавању законодства обе државе и оформљена је и посебна комисија која је
требало да указује на филмове који садржајем нису наклоњени словенским народима.111

107
Политика,30 октобар.1933, стр.3.
108
Rad Jugoslovensko-čehoslovačkih liga u Jugoslaviji 1933-1934, Čehoslovensko-jugoslovenska revue бр. 4, 1934,
стр. 118.
109
АЈ, 66, ф-443. Собе су биле опремљене намештајем за становање и рад, писаћим столовима и столицама,
орманима и полицама за књиге. У свакој соби инсталиран је радио. У нарочито за то направњеним отворима
у зиду студенти су могли да кувају кафу или чај. У предњем делу зграде у приземљу налазиле су се
просторије за читаоницу и библиотеку и мала сала за свечаности и предавња. Ту су се могли читати
југословенски листови: Јутро, Словенски народ, Словенац, Наша мисел, Политика, Време, Самоуправа,
Хрватска стража, Хрватски дневник, Новости.
110
Аrhiv kulturnih pomagala. U njemu će biti knjige o Jugoslaviji, češki prijevodi iž jugoslovenske književnosti,
filmovi, dijapozitivi i slike, note jugoslovenskih pjesama i glazbenih komada. Kulturni će odsjek propagirati
jugoslovensku glazbu,stoga će veće komade, naročito orkestralne, koje radi skupoče ne bi mogao nabaviti za svoj
arhiv, od vremena do vremena kao posrednik pribaviti za filharmonije i druge orkestre, koji će ih o svom trošku
prepisivati, dotično za izvođenje raspisivati. Otsjek će pripediti i tekst predavanja, koji će zajedno sa filmovima,
diapozitivima i slikama posuđivati. Da Čehoslovačko-jugoslovenska liga uzmogne znati, na koga se može u nekom
pitanju obratiti, i da ima podatke o svim kulturnim radnicima, koji bilo kojim načinom rade na polju
jugoslovensko-čehoslovačke uzajamnosti, Kulturni otsjek odlučuje osnovati; Rad Kulturnog odsjeka
Čehoslovačko-jugoslovenske lige u Pragu, Čehoslovensko-jugoslovenska revue бр.4 1934, стр. 469.
111

Доносимо пун текст декларације:

„Deklaracija“

28
 Савез Југословенско-чехослоавчке лиге у Београду био је централа свих
подружница. Развио је интензивну културно-просветну пропаганду у Чехословачкој и то
путем државних предавања са пројекцијама о природним лепотама земље, о
културно-просветном ступњу образованости, домаћој радиности и уопште о свим
најважнијим појавама јавног живота у Југославији. Током 1933/1934. године
Југословенско-чехословачке лига у Београду је бројала 450 чланова. Тада су организована
многобројна културна дешавања: једанаест забавно уметничких вечери са извођењем
чехословачке музике и рецитацијама Чехословачких песника; приређено је педест вечери у
корист чехословачке пропаганде на радију у оквиру којих су била предавања неких
југословенских професора: Милете Новаковића, Фране Месеснела, Миливоја Ристића.
Приређен је концерт Београдске филхармоније у Народном позоришту у Београду, када је
изведено дело Ma vlast чувеног чехословачког композитора Бержиха Сметанине. У Прагу
Лига организује изложбу дела вајара Ивана Мештровића у трајању од маја до јула
1933.године.

Na slavenostnem zborovanju dne 29. junija 1933 zbrane Čehoslovaške-jugoslovenske Lieg republike
Čehoslovaške z Osrednjim odborom v Pragi na čelu, ter Jugoslovenske-češkoslovaške Lige v Jugoslaviji s Savezom
Jugoslovensko-češkoslovaških Lig v Beogradu na čelu, so danes soglasno in z navdušenjem sprejele sledečo
deklaracijo:
Vse v centrali Č. J. Lig v Pragi in v Savezu J. Č. Lig v Beogradu včlanjene in na slavnostnem zborovanju
zastopane Lige:
1. pozdravljajo z zadoščenjem organizacijski pakt Male Antante ter izjavljajo, da bodo y vso silo in združeno
močjo vedno in posvod podpirale to veliko politično in gospodarsko akcijo;
2. povadarjajo, da bodo slej ko prej delovale z podvojenim naporom za čim ožje prijateljsko zbližavanje obeh
bratskih slovanskih narodov in držav na gospodarskem in kulturnem polju, goječ dejansko slovansko
vzajemnost ne samo med seboj temveč tudi z vsemi ostalimi bratskimi slovanskimi narodi in državami;
3. izražajo pri tej priliki iskreno željo in zahtevo, da bi se čimprije spremenila kulturna čehoslovaško-kulturna
deklaracija v kulturno konvencijo, ki naj jo skleneta parlamenta bratskih držav;
4. pozivljajo čehoslovaške in jugoslovenske pravnike, da delujejo za zbližanje zakonodaje med bratskim
državama Čehoslovaško in Jugoslavijo. Zato pozivljajo predvsem merodajne factor je Jugoslavije, da se v
Jugoslaviji otvori češkoslovaški načrt občega državljanskega zakonika in tako na najvažnejšem polju položi
trden temelj za kulturno gospodarsko zbližanje. Brez poenotenja prava obeh držav je vzajemnost praktično
neizvedljiva. Vzajemnost naj postane dejstvo.
5. vabijo sorodna slovanska društva, posebno papoljsko-jugoslovenske Lige, da vsako društvo v svojem
delokrogu in vzajemno s prvimi deluje za poglobitev in urditev praktične vzajemnosti med vsemi bratskimi
slovanskimi narodi in državami. Členi ene organizacije nej bodo členi druge;
zahtevajo zaupajoč le sami vase, tesno sodelovanje vseh slovanskih držav v mednarodni politiki da si z odločnim
nastopanjem končno priborimo, ono mesto n oni vpliv, ki odgovarja pravičnosti in našemu številu“; Svečano
zborovanje JČ lig iz Jugo-slavije in ČJ lig iz Čehoslovačke v Ljubljani ,Čehoslovačko-jugoslovenska revue br. 3
1932/33, стр.290-291.

29
 У другој половини тридесетих дошло је до размимоилажења на политичкој основи
двеју држава. Заједничке културне организације су биле донекле лишене оне подршке коју
су од својих држава раније имале(првенствено мислимо на Југославију, јер нам извори о
Чехословачкој нису доступни), али чехословачко-југословенске лиге су и даље
функционисале и редовно су одржавале своје скупштине, трудећи се да колико могу
остварују зацртане циљеве из раније усвојене декларације 1933. године. Фебруара 1936.
године Лига у Београду у Народном позоришту организује бал
Југословенско-чехословачке узајамности. У јуну исте године у православној цркви код
Литовле откривена је спомен плоча убијеном Краљу Александру I као дар
Чехословачко-југословенске лиге.
Тако је 16. марта 1936. године у Народном позоришту у Београду, у оквиру ове
сарадње, одржана свечана академија прославе Масариковог рођендана, где је још једном
одана почаст Масарику као великом пријатељу југословенке државе.112 Лига је у Прагу
1936. године издала десет књига из југословенске књижевности: приповетке Вељка
Петровића, Драгише Васића, Иве Андрића и словеначке народне приповетке. Истовремено
је Лига у Београду учинила исто објавивши дела чехословачких писаца. На светској
изложби која је одржана у Паризу 1937. године свој павиљон имале су чланице Мале
Антанте, које су заједнички излагале. Свака од чланица је делила брошуре које су
обухватале економске, социјалне, културне и статистичке податке.113Ово је свакако била
последња већа манифестација где су заједнички наступиле Југославија и Чехословачка.
Убрзо је у Чехословачкој дошло до судетске кризе и до окупације Чешке од стране
Немачке, и везе које су постојале прекинуте су. На страну то што је Југославија прихватила
окупацију Чехословачке иако је била са њом у савезу.
Поред наведених, Лиге у Београду и Прагу су још организовале: предавање Косте
Страјнића у Прагу о југословенској уметности, концерт Ваше Пашходе,гостовање
певачког друштва Сметана, концерт квартета Звика у Београду. Поводом десетогодишњице
од уједињења удружење моравских учитеља имало је турнеју по Југославији, гостовала је
и Студентске филхармоније из Прага. Посета делегације учитеља из Чехословачке

112
Политика, 16 март.1936, стр.6
113
АЈ , Фонд трговине и индустрије Краљевине Југославије 65,ф-277.

30
Југославији ради упознавања са радом у просвети у Југославији, гостовања
Художенственог театра из Прага, гостовње певачког друштва Хлахол.

31
 Закључак

Југословенско-чехословачки односи након Првог светског рата имали су корена у

везама које су успоствљене пре и за време трајања рата. Пре рата оно што је спајало два
народа били су студенти који су се школовали у Прагу, Брну и Братислави и преко којих је
побуђено интересовање код Чехословака за југословенске народе: за њихов језик,
књижевност, историју. Током рата то повезивање ишло је у правцу стварања две
самосталне словенске државе. Када је дошло до стварња држава, требало је осигурати
њихов опстанак и спречити ревизију мировних уговора од стране поражених и управо у
том правцу ишло се са стварањем одбрамбеног савеза Мале Антанте. Овај савез омогућио
је приближавање и у економским и у културном односима. Чехословачка је као
индустријска земља видела интерес да одржава добре односе са Југославијом, која је била
богата сировинама које су биле потребне њеној индустрији. Улагали су у инфраструктуру
градова где су се налазиле њихове фабрике и ти градови су доста подсећали на градове у
Чехословачкој. Чехословачка је имала дугу традицију и науке и културе и она као држава
и њено друштво су показивали велико интересовање за поднебље на коме живе Јужни
Словени и за ситуацију на Балкану, а са друге стране Југославија је сматрала да ће најбоље
односе остварити са Чехословачком јер са њом нема никаквих интересних спорова и да ће
сарадња са Чехословачком која је имала дугу традицију у науци и култури најбоље
одразити на народе Југославије.
Управо оснивање Лиге и у Прагу и у Београду требало је још више да приближе две
државе како на културном тако и на економском и политичком пољу. Посебно место у
приближавању два братска народа свакако је била личност Томаша Гарика Масарика првог
Чехословачког председника и великог борца за самосталност не само Чехословачке већ и
југословенских народа. Он је видео сличности између народа Чехословачке и Југославије,
као и могућност остваривања дубљих веза корисних у будућности за обе државе. Лига је
доста утицала на стварању култа Масарика до кога је дошло крајем Првог светског рата,
као најзнајчајнијој личности која је допринела распаду Аустро-Угарске подржавајући и
организујући прославе поводом његовог рођендана, издавањем писаних радова о његовом
животу и раду, од којих је свакако најзнајчајнији Зборник који је Лига приредила 1927.
године поводом његовог рођендана. Она је у културном, али и економском погледу доста

32
утицала на развој обе државе, организујући екскурзије по Југославији и Чехословачкој
ради упознавања њихових ђака и јавних научних радника како са привредним
могућностима, тако и са туристичким лепотама обе државе.
Али може се закључити да је рад Лиге барем што се тиче Југославије био окренут
пре свега ка интелектуалним круговима и највишим представницима власти. Неписменост
у Југославији је била јако велика, наспрам Чехословачке у којој неписмених готово и да
није било. То се најбоље види приликом обележавања празника Чехословачке
независности и приликом обележавања Масариковог рођендана, јер су управо они ти који
чине публику и учествују организацији поменутих догађаја. Ревија која излази у издању
Лиге у тиражу од 4000 примерака на годишњем нивоу показује да је мали број ван круга
чланова Лиге и читао Ревију. Стиче се утисак да је Чехословачка много више од
Југославије настојала да се ти добри односи одрже и да је Лига у Прагу активностима које
је спроводила радила управо у том правцу, али колико год је Лига била окренута ка
културном и економском развоју, политички догађаји о друге половине тридесетих година
утичу на њу. Притисак Немачког Рајха у Чехословачкој и нестабилна политичка ситуација
у Југославији је допринела да сарадња постоји,али у мањем обиму него претходних
година, да би она била прекинута окупацијом Чехословачке од стране Немачке у пролеће
1939. године.

33
 Извори

Архивски извори
– Фонд Министраства просвете Краљевине Југославије (66)
– Фонд Централног Пресбироа Краљевине Југославије (38)
– Фонд Трговине и индустрије Краљевине Југославије (65)

Објављени извори
−Британци о Краљевини Југославији. Годишњи ивештај британског
посланства у Београду (1921-1938), приредио Живко Аврамовски, Београд 1986.
Т.Г. Масарик, приредила Југословенско-чехословачка лига у Београду и Прагу
1927.

Мемоарски извори

Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Beograd 2002.

Периодика

Политика
Čehoslovensko-jugoslavenska revue

34
 Литература

Љубодраг Димић, Културна политика краљевине Југославије 1918-1941, III,

Београд 2000.
Bogdan Krizman, Vanjska politika jugoslavenske države 1918-1941, Zagreb 1951.
Тодор Стојков, Влада Милана Стојадиновића, Београд 1985.
Јован М. Јовановић, Дипломатска историја Нове Европе 1918-1938, II, Беогард
1939.
Слободан П. Селинић, Југословенско-чехословачки односи 1945-1955, Београд
2010.
Милан Совиљ, Југословенско-чехослоавчки културни односи и везе 1945-1950,
магистарски рад у рукопису, одбрањен на Филозофском факултету 2008. године

35