1.

Стварање југословенског програма српске владе

У предавању Наше народно уједињење, одржаном у Женеви марта 1918. године,

Божа Марковић, један од најистакнутијих познавалаца, бранилаца и пропагатора
југословенске идеје, признао je да је избијање Великог рата затекло њене заступнике
неспремним. Али, како је казао, управо је рат допринео да она постане општа и да „сасвим
сазре“, будући да је за три и по године „учињено [...] више, но што би се можда учинило за
три и по деценије у мирно доба и при нормалним приликама“.
Почетак рата доиста је показао колико је државни и политички врх у Србији био
неприпремљен за вођење целовито осмишљене и испланиране југословенске политике.
Размотрени су били једино политички принципи уједињења и „један глобалан оквир
југословенског програма“, који је као крајњи свој домет истакао потребу стварања снажне
националне државе на југоистоку Европе, способне да задржи немачки продор на Исток.
О њеној унутрашњој садржини, првенствено о проблему уређења, не само да није јавно
говорено већ се поуздано мало шта и знало. Образлажући ту незавидну ситуацију, Ђорђе
Станковић је ипак оспорио тврдњу Боже Марковића да су „политичари, јавни радници и
интелигенција најчешће и највише размишљали и говорили о изгледу будуће државе
читавог нашег народа“ тек од новембра 1914. године, као и да тадашње дискусије нису
представљале „ништа организовано, а још мање организовано са службене стране“. По
његовом мишљењу, такви разговори морали су и раније бити вођени у званичним српским
круговима.
Ово потврђују бројни историјски извори. Најпре, очигледно је да је наметнута
одбрана државе независности створила могућност да се искористи историјска прилика за
уједињење Јужних Словена. „Ми смо одмах чим смо били нападнути“, казао је Никола
Пашић, „видели да се ради о томе или да останемо живи и онда ако останемо живи, ми
морамо ту прилику употребити да ослободимо своју браћу Хрвате и Словенце, или ћемо
сви пропасти“. Затим, дотадашње искуство европске историје упозоравало је српску владу
да интереси великих сила често поништавају јавно прокламована начела. Краљевина
Србија је претходних деценија више пута болно осетила последице несклада између јавне
и тајне дипломатије, закулисних подела територија и зона утицаја, „трговине“
територијама малих народа, политичких притисака и изнуђеног одрицања од државних и

1
националних потреба. То је био додатни разлог да већ у првим месецима рата њени
политичари, дипломате и интелектуалци заједничким напорима раде на стварању
програма којим је требало оправдати исцрпљујуће ратне напоре. Државна идеологија
почивала је на неупитним убеђењима о нужности одбране отаџбине и очувањa државне
независности, о ослободилачкој националној мисији, отклањању германске опасности и
стварању велике државе на Балкану са Србијом као центром окупљања. На темељу таквих
уверења, а у складу с традицијом, ситуацијом на фронтовима, пропагандним потребама,
расположењима савезника и умећем водећих друштвених снага, уобличавана је визија
будуће државе и места Србије у њој.
Сазревање државног програма прошло је кроз неколико фаза. У првим ратним
данима величана је национална идеја, инсистирано је на одбрани отаџбине и очувању
њене целовитости. Током лета и јесени уздржано се почело говорити и о српском
уједињењу као ратном циљу. Почетком септембра 1914. године, формулисан је став да се
„од Србије створи једна јака југозападна словенска држава у чији би састав ушли и сви
Срби и сви Хрвати и сви Словенци“. Та држава, „јака и велика Србија увећана са српским
и хрватским земљама у Аустро-Угарској“, препоручивана је савезницима као „увек
поуздана основа за мир на Балкану“ и снага која обезбеђује „равнотежу на Јадранском
мору, па донекле и у Средоземном“. У нацрту нове државе, сачињеном 21. септембра,
постали су видљиви и обриси националних аспирација Србије. Према инструкцијама које
је Никола Пашић слао Мирославу Спалајковићу, будућа држава требало је да обухвати
цео Банат са Темишваром, Бачку са Суботицом, Барању, Славонију, Међумурје,
Словенију са делом Корушке (без словеначког приморја) и Хрватску без делова Истре.
Босна и Херцеговина и Црна Гора нису биле поменуте, будући да их је Никола Пашић
сматрао искључиво српским земљама. Изнете претензије образлагане су етничким стањем,
стратешким разлозима и историјским аргументима, а обележени територијални оквир био
је југословенски.
Формулисање конкретнијег југословенског програма окупило је више
интелектуалаца и научника, углавном професора Београдског универзитета, као и
политичара, спремних да га, без обзира на предратно политичко неслагање с Николом
Пашићем, бране поузданим аргументима. Андреј Митровић је међу онима који су највише
могли да допринесу навео Јована Цвијића, Слободана Јовановића, Александра Белића,

2
Јована Радонића, Косту Стојановића, Љубомира Јовановића, Богдана Поповића,
Љубомира Стојановића, Ника Жупанича, Николу Стојановића и Душана Васиљевића. Уз
то, отворио је питање учешћа и консултовања војних врхова и регента Александра
Карађорђевића. Завршни разговори, бар у тој првој фази, обављени су последњих дана
октобра у Ваљеву и Нишу, у присуству Николе Пашића, Јована М. Јовановића, његовог
помоћника у Министарству иностраних дела, Боже Марковића и двојице посланика
Босанског сабора, Николе Стојановића и Душана Васиљевића. Српска влада, Врховна
команда и регент Александар у том су времену у својим изјавама већ прекорачивали
одбрамбене позиције, проширујући их офанзивним. Истовремено, почетно најопштије и
најшире изјашњавање о границама будуће државе надограђивано је помињањем проблема
њеног унутрашњег устројства. Преговори Антанте с Румунијом, Италијом и Бугарском,
вођени о њиховим територијалним захтевима, као надокнадама за улазак у рат, а
задовољеним на рачун онога што је требало да уђе у састав замишљене југословенске
заједнице, изискивали су потребу да ово питање буде што више конкретизовано. На то су
утицали и наговештаји католичких кругова у савезничким земљама о могућности да
Хрватска и Словенија буду издвојене у посебну државну целину. Брзина којом се у таквој
ситуацији морало деловати, праћена многим нејасноћама у ставовима и формулацијама,
одразила се на садржину текста који је као подлога придобијања Југословена из
Аустроугарске за ратни програм Краљевине Србије уобличен 27. октобра 1914. године у
нишком стану Николе Пашића.
Први његов део тицао се циља заједничке борбе Краљевине Србије и Југословена, а
други организовања и рада Југословенског комитета (одбора), који је требало формирати
од емиграната из Аустроугарске, углавном окупљених у Италији.
Као циљ прокламовано је „стварање јединствене југословенске, евентуално српско-
хрватске државе“ у којој би, „без посебне организације“, биле чуване „националне
особине сваког племена“. Јединство српског племена, како је речено, било је осигурано
преговорима који су вођени с Црном Гором о стварању реалне уније, у којој би заједничке
послове чинили војска, спољна политика, трговина, финансије и комуникације. Хрватима
су могли бити дати они уступци који не би угрожавали државно јединство и отежавали
„коначно кристалисање јединствене нације“. Хрватска је могла бити поменута и у имену
државе, владар је могао бити крунисан и хрватском круном, а историјска хрватска

3
индивидуалност изражена у амблемима – грбу и поморској застави. Гарантоване су
равноправност вероисповести и писама, као и потпуна грађанска равноправност. Устав би
одмах био проширен на све крајеве, а избори посланика најпре извршени за Велику
Народну скупштину, која би донела нов уставни закон. До тада, на снази би били
постојеће законодавство и поредак, ако нису у „опреци са циљем јединствене државе“.
Способном и „исправном“ чиновништву са територије Аустроугарске монархије била би
гарантована стечена права, а нови крајеви били би заступљени код централне власти. У
„крајњем случају“ могло се преговарати о посебном покрајинском хрватском сабору.
Слични уступци били су предвиђени и за Словенце, „уз посебну гарантију њиховог
садањег језика“, а све заједно могло је бити гарантовано уставом.
У питању организовања Југословенског комитета или одбора, тројици познатих
емиграната – Анти Трумбићу, Хинку Хинковићу и Франу Супилу – препуштено је да
одлуче колико ће бити чланова из Хрватске и Словеније. Са своје стране, српска влада се
обавезивала да свим будућим члановима комитета даје „пристојно издржавање и у случају
неуспеха“. Саветовала је успостављање веза са Југословенима у Америци, верујући
притом да у комитет треба да ступе поуздани људи, „убеђени у потребу оваке јединствене
државе“ и „вољни да се заложе за њено остварење“. Комитет, чији председник није морао
бити Србин, требало је да преко српских посланика одржава односе са српском владом, с
пуном слободом у својој „унутарњој акцији“. Према јавности би функционисао „као
независно и самостално тело, које врши пропаганду у напред истакнутом циљу“.
Наведени закључци и предлози анализирани су у више историографских радова, с
нагласком на проблем унитарне и централизоване државе, недовољно прецизне
формулације о могућим аутономијама, обезбеђивање монархије и српске династије,
надмоћ Србије, која је била у позицији да чини уступке, питање конституисања
југословенске нације, давање већег значаја Хрватској него Словенији, планирање реалне
уније с Црном Гором и одређивање њеног положаја у будућој југословенској целини. Уз
та суштинска питања, која одражавају количину нејасноћа и непостојање чврстих ставова,
размишљало се и о личностима које су највише допринеле уобличавању овог текста, при
чему су нарочито помињани Никола Пашић, Божа Марковић, Јован М. Јовановић, Никола
Стојановић, Душан Васиљевић и Стојан Протић.

4
 Из свега се дало закључити да је планирани начин успостављања заједничке
државе од почетка истакао Србију као најважнијег чиниоца уједињења, имајући у виду
одредбе о привременом протезању важности српског устава на све области будуће државе,
задржавање постојећег поретка и брзе изборе за Велику народну скупштину. О уједињењу
Србије и Црне Горе пак у међусобним су преговорима могле одлучивати искључиво две
независне српске државе, одбацујући сваку помисао на интернационализацију тог питања.
Напокон, из упутства од 27. октобра 1914. године очито је да будућа политичка заједница
није замишљана као стара, проширена Краљевина Србија, већ нова држава која не би била
формирана једноставним присаједињавањем југословенских земаља. Али, неспремна да се
одрекне водеће улоге у процесу уједињења, Србија је била та која је одређивала битне
услове заједничког државног живота. Одбацујући федерализам као елеменат који би
„кварио“ јединство државе, њена влада, међутим, није наметалани крути централизам ни
насилно национално уједначавање.
Поневши ова упутства, Никола Стојановић и Душан Васиљевић стигли су у Рим 7.
новембра 1914. године и већ наредног дана почели разговоре са југословенским
емигрантима. Одмах по доласку, Никола Стојановић је од српске владе затражио да им
као помоћ буде послато још неколико интелектуалаца из Србије, понављајући тај захтев и
наредних недеља. Његовим апелима придружио се потом Павле Поповић, који је у
италијанску престоницу допутовао средином децембра, са задатком да помогне оснивање
Југословенског одбора и буде владин делегат у југословенској емиграцији.
Будући да је у историографији више пута писано о неповерењу Југословенског
одбора према српској влади, те да је као највећи „кривац“ углавном помињан Никола
Пашић због непопустљивости у одбрани права српске државе да усмерава процес
југословенског уједињења, илустративна су писма која је Павле Поповић, боравећи у
Риму, слао Јовану М. Јовановићу, као помоћнику министра иностраних дела и блиском
пријатељу. Наводећи неопходност бројнијег присуства „Србијанаца“ у комитету, помињао
је обимност послова и спорост у њиховом извршавању, али и друге, осетљивије узроке.
„Добро би било“, писао му је једном приликом, „кад би за ову нашу акцију дошло више
људи из Србије. То је нужно из ових разлога. 1) Ови из Далмације су у већини, па и ако
смо Стојановић и ја вреднији, ипак је њих много, и, рецимо, при каквом ’гласању’, могу
нас претегнути. 2) Послови се развијају. Треба неко да пише, а треба неко да трчка од овог

5
до оног, па се не може све, нарочито ако посао спадне на нас двојицу.“ Никола Стојановић
и он предлагали су отуд да у Рим буду послати Богдан Поповић, Слободан Јовановић,
Драгутин (Гута) Протић, Војислав (Воја) Вељковић, Божа Марковић, Милан Ћурчин и
Милан Ракић, а „за економске и сличне ствари“ Ђорђе Ђурић. Никола Стојановић и Божа
Марковић сматрали су да на челу Одбора треба да буде „Србијанац“, убеђујући Јована
Жујовића да прихвати тај задатак. Најодређенији у заступању интереса Србије и водеће
улоге Срба, Никола Стојановић је уверавао Јована М. Јовановић да „једино Велика Србија
може имати све услове за независност“, те да Срби „морају имати и квалитативну и
квантитативну већину међу Југословенима у свим политичким центрима“.
Од свих Срба, без обзира одакле су били пореклом, а који су били блиски тадашњој
југословенској емиграцији, највеће подозрење према Хрватима показивао је Душан
Васиљевић. Будући да се и он обраћао Јовану М. Јовановићу, Пашићев помоћник је у свом
дневнику више пута бележио нескривену љутњу Душана Васиљевића на Хрвате. Једном
му је казао како су му се „попели на главу“, јер „где год треба да лију крв Срби су добри, а
где Србе треба приказивати искачу Хрвати“. Као пример таквог њиховог понашања
наводио је Анту Трумбића, нарочито од времена када се срео с регентом Александром и
потом говорио: „Начинисмо га Horvat-om“. Огорчен тиме, једном је чак изазвао скандал
на заједничкој седници, непрекидно показујући неповерење према Хрватима.
Како из Министарства нису стизали жељени одговори, Павле Поповић је упорно
понављао молбе, позивајући се на исте аргументе. „Треба неко да је у сталном контакту с
овим људима“, истицао је. „Не смете их пустити саме. Ја не могу, ја пишем цео дан [...] Ја
се сваке среде и суботе стално састајем с њима и ’мењамо мисли’. Они су с тим врло
задовољни.“ С једне затрпан послом и уверен да је уместо неколико људи потребно
ангажовати целу мисију, а с друге незадовољан што се ради споро и неусаглашено,
отворено је негодовао: „Ви треба да видите како је то тешко сложити све, исправити крива
мишљења, зауставити да ко што рђаво не уради. Десет дана смо изгубили у седницама,
свакодневним, пре и после подне, с целом емиграцијом, у бесплодном разговору око
легије [добровољачке – прим. М.Р.]. Па сваки тек: ’молим вас, господо, ја ћу да
предложим један предлог, који ће да помири оба предлога наших предговорника’. Као у
дружини Нади.“

6
 Развијајући југословенски програм, српска влада се суочавала и с другим, далеко
тежим и болнијим проблемима, проистеклим из чињенице да се у аустроугарским
јединицама, које су ратовале у Србији, налазио висок проценат југословенског
становништва из Двојне монархије.
Према ратним и мобилизацијиским плановима, хрватско домобранство је требало
да у случају избијања рата формира 42. домобранску дивизију под командом подмаршала
Стјепана Саркотића. Сачувани историјски извори садрже прецизан преглед свих места у
Хрватској из којих је мобилисано људство, али не и тачне податке о националном саставу
подофицира и војника. На основу националне структуре области из којих су попуњаване
ратне јединице ове дивизије ипак се може претпоставити да је око 96% њених припадника
било хрватске и српске националности. Осим тога, може се пратити њено учествовање у
борбама у Србији током 1914. године, укључујући злочине почињене над цивилним
становништвом и заробљеним војницима. И тако, док су Срби широм Хабзбуршке
монархије били изложени отимању имовине, прогонима, хапшењима, интернацијама,
робијама и смртним казнама, многи њихови сународници здушно су се борили на српском
ратишту. По речима Александра Животића, „махом неписмени, непросвећени или слабо
образовани припадници јужнословенских народа“ покорно су извршавали наредбе својих
старешина о нужности суровог поступања против непријатеља и постали њихови
директни извршиоци. Штавише, чинећи масовна злодела, били су „уверени да тиме
потврђују своју оданост Двојној монархији“. Насупрот томе, пуковник Петровић,
командант 26. пука 42.домобранске дивизије, жалио се претпостављенима да су српске
трупе у време борби на Дрини приликом напада певале „Лепа наша домовино“ и „Ој,
Хрвати, још сте живи“, показујући опредељење за хрватско-српско братство.
Као пример чудовишних ратних ситуација, првенствено одсуства људске, а потом и
националне свести, Гојко Николиш је поменуо свог земљака са Кордуна, пуког сиромаха
Николу Вујичића Суџука, који је у саставу 96. инфантеријске регименте такође ратовао у
Србији 1914. године. Доцније, после рата, „хвалио се по селу како је у Мачви натицао на
бајонет живу српску дјецу“. „Барнем га, одигнем у вис и завртим неколико пута“, говорио
је, а био је „чисти Србаљ, крстио се с три прста, знао је Оченаш-иже-јеси и славио Крсно
име Светог Ђурђа“. Питајући се да ли је такав случај био разлог више да се „оплакује
трагедија српства“, Гојко Николиш је подсетио и на добро познат случај из тешких борби

7
на Мачковом камену, када су лички Срби, које су српске јединице позивале да се предају,
с презиром то одбијали, одговарајући да се „Србин не предаје“. Покушавајући да разуме
овакве појаве и да их објасни, истицаоје да су Срби граничари вековима навикавани да се
о царским наредбама не може расправљати, „јер бефел је бефел“. Развијајући неку врсту
поданичког менталитета, пре свега према цару, и уверење да служба њему није понижење
већ привилегија, били су спремни да умру за њега и „његов Високи Дом“.
Без обзира на елан с којим су наступали, велики број аустроугарских војника је
заробљен у борбама. Према подацима којима је располагала Правда, крајем 1914. године у
целој Србији било је 56.720 заробљених војника и 591 заробљен официр, али се тај број по
завршетку Колубарске битке повећао на 70.000, међу којима је било око 20.000
Југословена. Око половина њих били су хрватске народности, а у официрском је кадру
било 67 Хрвата, 40 Срба и седам Словенаца. Главни сабирни центар за све пристигле
заробљенике налазио се у Нишу, у тамошњој коњичкој касарни, у којој је био здравствени
пункт, где су проводили неколико недеља, пре но што су упућивани на теренске и друге
послове. Између осталог, радили су на поправци путева и на пољима, учествовали у
лечењу болесника или постајали кућна послуга. Однос власти, војске и становништва
према њима био је изненађујуће толерантан, упркос казнених експедиција и претходно
почињених злочина над српским живљем. Официрима је чак било допуштено да задрже
сабље као симбол војничке части.
С обзиром на то да се српска влада надала да би један њихов део желео да се бори у
саставу војске Краљевине Србије, већ краје моктобра 1914. године донета су „Упутства за
формирање добровољачких одреда“, после чега је подношењем једне типизиране изјаве
отпочело планско прикупљање добровољаца. Неколико недеља потом, уобличена је и
скромна идеја да се заробљеним Словенима додатно олакша положај. Користећи нацрт
предлога Боже Марковића, настао после обиласка касарне у Нишу, Јован М. Јовановић је
12. новембра упутио представку Николи Пашићу, сугеришући да међу заробљеним
Југословенима започне „припремање терена за догађаје који могу наступити“, јер би се
„вероватно нашло много и таквих, од којих би се могли створити доцнији добри агитатори
за идеју уједињења свих Југословена у једну државу“. Ради остварења тог циља
предложио је да се Југословени и Словени одвоје од других заробљеника, Мађара и
Немаца, да се сједине са српским и хрватским студентима, а да за командире

8
заробљеничких чета буду постављени „интелигентнији људи (најбоље професори и т.д.),
за бојни ред неупотребљиви резервни официри на место досадашњих“. Осим тога, требало
их је преместити „у гарнизона места у Новој Србији, где има празних касарни и где би се
према њима могао применити блажи режим него према осталим заробљеницима, јер
упоредо с агитацијом наших људи треба поправити, у највећој могућој мери, и прилике у
којима ови заробљеници живе.“
По мишљењу Драгослава Јанковића, предлог Боже Марковића и Јована М.
Јовановића више је личио „на неку врсту југословенског политичког курса за
југословенске заробљенике који би се образовао негде у Македонији и из кога би се, у
случају слома Аустро-Угарске, регрутовали агитатори југословенског уједињења, ‒ него
на обично регулисање заробљеничког питања.“ Политички смисао нагласио је и Никола
Пашић, упућујући обавештење Врховној команди. Сложивши се с датим сугестијама,
нагласио је како би се заробљени Југословени, разаслати по Македонији, „осетили боље и
видели да се према њима има обзира“, поготово што није било „никакве бојазни за бегство
отуд“. Уз то, сматрао је корисним да „нови крајеви“ виде Југословене, као и они њих, а да
пропаганду народног јединства воде професори „место досадашњих трговаца и др. који су
неупотребљиви“.
Предложени кораци представљали су почетак озбиљнијег бављења проблемом
аустроугарских заробљеника и прикупљања добровољаца, али су резултати били испод
очекивања. До краја децембра 1914. године пријавила су се само 452 добровољца – 403
Србина из Босне и Херцеговине и Лике, 14 Срба из Војводине, 26 Хрвата, три муслимана
и шест припадника осталих словенских народа.
Слаб одзив добровољаца, тешкоће у усаглашавању ставова с представницима
југословенске емиграције, незаинтересованост савезника за југословенски програм и
одступање српске војске, које је све до контраофанзиве, започете првих дана децембра,
претило потпуним поразом, нису спречили српску владу да одустане од максималних
ратних циљева. Штавише, они су били у директној вези с постојећом ситуацијом и
прокламовани готово истовремено с превладавањем до тада најозбиљније војне кризе,
због које је 5. децембра (22. новембра по „старом“ календару) 1914. године и
формирананова, коалициона влада. У њу су ушли представници свих српских странака
осим Социјалдемократске.

9
 Сећајући се тих драматичних дана, Љуба Давидовић је записао: „У новембру 1914.
године био је претежак наш војнички положај. Стари Пашић је помишљао на
концентрациону владу. Скупштина је била у Нишу. Тамо и влада. Почели су преговори о
саставу нове владе. Ја сам био у Крагујевцу, на војној дужности. О преговорима ме је
Драшковић извештавао телефонски. Незгодан начин споразумевања. Позвали су ме у
Ниш. Нисам хтео тражити отсуство. Замолио сам да дођу у Крагујевац и Пашић и
Драшковић. С Пашићем сам се састао у једној канцеларији Врховне команде. Били смо
сами. Драшковић обавештен о свему, отишао је у свој Полом да каже родбини збогом.
Гранате непријатељске су већ пребацивале Полом. Док се Драшковић разговарао и
праштао са својима, ја сам водио разговоре са Пашићем. Пошто ми је изнео ситуацију и у
земљи и на страни, упитао сам га: ’да ли ће концентрациона влада поправити наш
војнички положај?’ Положај политички за владу није био тежак, јер опозиција јој није
правила никаквих тешкоћа. Стари Пашић, брижан и жалостан, одговорио ми је, готово
кроз сузе: То је све (нова влада) што могу понудити отаџбини на издисају.“ Будући да су
самостални радикали одлучили да прихвате историјску одговорност, њихов још увек
формални страначки саборац, али и лични пријатељ, Јован Жујовић запитао се нису ли и
они и напредњаци ступили „у друштво фузионаша кад су Аустријанци дошли до срца
Шумадије“.
Само два дана доцније, 7. децембра 1914. године, коалициона влада је изјавом коју
је Никола Пашић прочитао у Народном представништву у Нишу свечано обећала да ће у
времену које долази све своје силе ставити „у службу велике ствари Српске Државе и
Српско-Хрватског и Словеначког Племена“. Уверена „у решеност целог српског народа да
истраје у светој борби за одбрану свог огњишта и своје слободе“, истакла је „као свој
најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан
свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом
за ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца.“
Упоредо с истицањем овог најважнијег дела Декларације, којим је јасно
формулисан ратни циљ, влада се „с бескрајним поштовањем“ поклонила „пред светлим
жртвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине“. Целој војсци „и свима у њој, од
оних који воде и командују до редова на предстражама“, изразила је поверење, дивљење и
захвалност „за напоре које чине и жртве које за отаџбину подносе“. „Сјајни успех који има

10
да крунише ово војевање“, речено је у наставку Декларације, „искупиће обилато жртве,
које данашњи српски нараштај подноси.
У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је
на њу принуђен и водиће је са онаквом истом несаломном енергијом, с каквом се пре сто
година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран
израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначним савезницима, с
поверењем у будућност чекати час победе.
Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све
што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да
снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи и ништа се у том погледу неће жалити.
У споразуму с вама, Господо Посланици, решиће и мере којима ће се после рата олакшати
народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ
још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич.
Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!“
У том свечаном тренутку, међутим, када је проглашено јединство Срба, Хрвата и
Словенаца, како је после рата признао Милан Грол, у Нишу су сви„знали да хрватска маса
[...] не кличе за победу српског оружја“.
Српске грађанске странке су до објављивања Нишке декларације више биле
посвећене решавању српског питања. Након тога, кренуло се одлучније ка
општејугословенском уједињењу. Прокламовањем ратног циља који је „ослобођење
огњишта“ изједначавао са „ослобођењем и уједињењем неослобођене браће Срба, Хрвата
и Словенаца“, рат је престао да буде само борба за опстанак и независност.
У ратним околностима, српска политичка елита је идеју о „три племена једног
народа“ уградила у темеље своје политичке мисли и будуће државности како би тим
путем превладала политичке, верске, економске, културне, историјске, националне и
менталитетске разлике. Истовремено, њоме су изражавана настојања да Србија од мале
прерасте у велику државу, а Срби, као полицентричан народ, буду окупљени у границама
јединствене и независне државе. Том циљу жртвовани су идентитет српске државе и њена
државност. Осим тога, ради његовог остварења прављени су бројни компромиси и
прећуткиване истине, а понекад изговаране и тешке неистине.

11
 У историографији, поготово српској, на пример, релативно често је истицано да је
социјалистичка Југославија, створена после Другог светског рата, представљала „државу
помирења“, с обзиром на то да није отворена расправа о извршеном геноциду и да је
српски народ ради њене обнове био принуђен на ћутање о злочинима који су над њим
почињени претходних година. Малтене исто може се рећи и за прву југословенску државу,
будући да су хиљаде злочинаца остале некажњене. Штавише, то се десило упркос томе
што је српска влада већ 1914. године пред међународном јавношћу затражила истрагу о
језивим последицама аустроугарских казнених похода. Захваљујући криминолошким
истраживањима Арчибалда Рајса, непристраним и потресним сведочењима ратних
извештача попут Анри Барбија и Џона Рида, као и успомена иностраних медицинских
мисија у Србији, за ове страхоте сазнало се и у Европи и у свету.
Прихвативши спровођење истраге, професор Рајс је, како је у далеко доцније
одржаном предавању казао Милан Гавриловић, један од ратних секретара Николе
Пашића, „саслушавао сељаке избегле овом покољу и многобројне заробљенике
аустријске, официре, подофицире и редове“. Написавши опширан извештај, поднео га је
српској влади. „Пашић ме позвао“, сведочио је Милан Гавриловић о ситуацији коју је
извештај узроковао. „Рекао ми је, да је влада решила да тај извештај објави. Није га ни
читао. Толико је био сигуран. Али опрезан као и увек, рече ми да га прочитам пре него
што се објави. Ја сам га прочитао. Јавио се Пашићу и рекао му да је извештај још тежи
него они хитни извештаји наше војске, али не мислим да се овакав какав је може објавити.
’Шта је то?’ – упита Пашић. ’Међу овима које професор Рајс оптужује за ове масовне
злочине, има много Хрвата, и официра, и подофицира и војника’. Пашић је био изненађен.
И одмах без предомишљања рече: ’А, то не може!’ Очигледно да није могло.“ Јер, то се
десило убрзо пошто је српска влада, „у том истом Нишу“, поднела Народној скупштини и
она једногласно прихватила „декларацију о народном јединству Срба и Хрвата и ратном
циљу Србије да ослободи и онај део народа који је још неослобођен под влашћу Аустро-
Угарске“. Суочен с тим, Никола Пашић је свом секретару казао да одмах разговара с „тим
Рајсом“ и „замоли га да избаци из списка злочинаца све те Хрвате“. „Ради како знаш“,
наредио је, „само ово не може да остане, никако“. Нашавши Арчибалда Рајса, Милан
Гавриловић је с њим водио„дуге разговоре“, али је „професор остајао професор“.
Политички разлози не само да га се нису тицали, него их је сматрао нападом на своју

12
научну и професорску савест. Не знајући да ли је Никола Пашић још некога замолио да
утиче на професора Рајса, Милан Гавриловић се у последњем разговору „погодио“ да
„сасвим смањи број оних наших хрватских имена, али да их све избаци никако није хтео.
Тако је објављена његова књига о зверствима аустријске војске у Србији“, закључио је.
У историји пропаганде југословенске идеје била је то само једна од многобројних
неистина које су изношене или једна од прећутаних истина. Штавише, може се поставити
питање да ли је Милан Гавриловић, сведочећи о овој „епизоди“, и сам рекао потпуну
истину. У ствари, с обзиром на то да су слушаоци његовог предавања, одржаног у
емиграцији после Другог светског рата, били Срби, да ли је смео да изговори ишта слично
ономе што се усудио да напише Гојко Николиш, отварајући најболније српске теме?
За време Првог светског рата о таквим проблемима понајмање се могло
расправљати пред савезницима, у чије се планове и послератна виђењаЕвропе и Балкана
није уклапао југословенски програм. Према једној белешци Јована М. Јовановића, Нишка
декларација је „нотификована савезничким владама на тај начин што је саопштена у
изводима посланицима Француске, Енглеске и Русије у Нишу“. Они су је потом
проследили својим министарствима, која се уопште нису огласила, ћутањем показујући да
се не слажу са садржајем и да се интернационализација југословенске идеје није могла ни
назрети. Напокон, дипломатска активностАнтанте ради придобијања још увек неутралних
балканских и суседних држава превасходно је почивала на давању територијалних
концесија на рачун Србије и југословенских покрајина Аустроугарске. Уз то, сударала су
се потпуно различита начела: док се савезничка дипломатија и даље заснивала на тајним
споразумима, праву великих сила да одлучују о судбинама малих народа и „трговини“
територијама, Србија се позивала на савремено, демократско начело права народа на
самоопредељење. У време прокламовања њеног ратног циља ниједна савезничка земља
није ни помишљала да треба допустити распад Аустроугарске, што је био услов
реализације југословенске идеје. Најдаље докле су савезничке земље ишле у том погледу
било је њено територијално умањење. Свесни тога, Никола Пашић и други српски
политичари морали су бити веома тактични и „прилагодљиви“, нарочито у дипломатском
надметању са савезницима.
Наишавши на неразумевање дипломата и политичара, српска влада се трудила да за
стварање југословенске државе заинтересује утицајне интелектуалце и јавност из

13
савезничких и неутралних земаља, о чему је Никола Пашић већ 19. децембра 1914. године
обавестио регента Александра. Предвиђао је да ће после рата, у коме ће савезници
победити Централне силе, у Европи наступити „нови ред ствари и ново стање“, које ће
имати за циљ „трајни мир“ и „што чвршћу стабилност“. „Ново стање“ на Балкану пак
могло се остварити уколико буде формирана „једна национална држава, географски
довољно велика, етнографски једра, политички јака, економски независна да би могла
самостално живети и развијати се увек у складу с европском културом и прогресом“.
Управо зато што би била способна да се супротстави силама које ће настојати да сруше
поредак успостављен ратом, морала је, по његовом мишљењу, одговарати савезницима.
Насупрот речитом ћутању савезничких дипломата, у Србији је крајем децембра
1914. и почетком јануара 1915. године боравила група енглеских јавних радника и
историчара, са Џорџом М. Тревелјаном и Робертом Ситоном Вотсоном на челу, чије је
мишљење о југословенској држави и током наредних деценија умногоме утицало на
британско Министарство спољних послова. По његовим речима, пут у Србију имао је
политички карактер, будући да су у то време „жице између Лондона и Ниша [биле]
покидане“. Из тог разлога, његови сапутници и он настојали су да организују добротворну
акцију за српске рањенике и цивилне избеглице, али и да сазнају „мисли и планове
водећих политичара“. Међу важним питањима које је требало расправити било је и
одупирање Србије притисцима савезника да предајом већег дела Македоније задовољи
територијалне захтеве Бугарске да се прикључи Антанти. О детаљима разговора не зна се
много, изузев да су добијена обавештења, пре свега она која су се тицала југословенског
програма, потпуно задовољила британске саговорнике, те је Роберт Ситон Вотсон,
изузетно наклоњен југословенској емиграцији из Аустроугарске, могао да обавести Анту
Трумбића како су сви са којима се сусрео, од Николе Пашића и регента Александра до
политичара и интелектуалаца, „за југословенску идеју, а не за српску у политичком
смислу“. Подједнако задовољство изразио је и Мебел Грујић, супрузи Славка Грујића,
српског посланика у Швајцарској, пишући јој о низу личности које су му изнеле углавном
једнодушне ставове. „Што се Југославије тиче“, навео је, „вратио сам се из Србије
потпуно уверен да је то намера Србије. Док нисам отишао имао сам скривени страх да
неки шовинист [...] може оштетити локалне хрватске институције. У ствари ја сам срео
само једног човека – проф. [Станоја] Станојевића – који није спреман да Хрватима да све

14
што траже“. Сви други саговорници, подједнако политичари и интелектуалцци – Никола
Пашић, Јован М. Јовановић, Љубомир Јовановић, Војислав Маринковић, Милорад
Драшковић, Милета Новаковић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Стојан Новаковић,
Божа Марковић – уверили су га „да је Србија решена да Хрватима лично остави одлуку о
будућим односима са Србијом“ и да неће бити никаквих покушаја „да се инкорпорирају
различите провинције, уколико њихови представници то не одлуче“.
По мишљењу Драгослава Јанковића, дате изјаве треба посматрати као последицу
политичке и националне атмосфере после прокламовања Нишке декларације, првенствено
жеље да енглески кругови, незванични и званични, буду упознати са југословенским
програмом српске владе и придобијени за њега. Истовремено, одупирући се бугарским
захтевима за концесијама, Србија је тражила помоћ у одбрани свог права на Македонију.
2. Југословенски одбор

Вести о тајним преговорима које су савезничке дипломате водиле с Италијом,

обећавајући јој делове источне обале Јадрана, али и други разлози, пресудно су допринели
да југословенски емигранти из Аустроугарске крајем априла и почетком маја 1915.
године, пожуривани од стране српске владе, напокон у Паризу конституишу
Југословенски одбор. Иако је до овога дошло после склапања тајног Лондонског уговора
од 26. априла, којим су Италији зарад уласка у рат на страни Антанте обећане велике
територијалне надокнаде, тиме је, поред Краљевине Србије, створен још један чинилац
југословенског уједињења.
Ступивши одмах у политичку акцију, Југословенски одбор је под председништвом
Анте Трумбића већ 6. маја упутио опсежне и истоветне мемоаре француској влади и
руском посланику у Паризу, а неколико дана доцније, на енглеском језику, британској
влади, народу и парламенту. Веома детаљно образлажући разлоге југословенског
уједињења и бранећи угрожене територије, превасходно оне које је потраживала Италија,
као „народни териториј Срба, Хрвата и Словенаца“ навео је: Србију, Црну Гору, Босну и
Херцеговину, Далмацију с острвима, Хрватску и Славонију са Ријеком и Међумурјем,
„Подравину јужне Угарске и бившу српску Војводину (Бачку и Банат)“, „Истру с њезиним
отоцима и Трст“, Крањску и Горицу, јужну Корушку и јужну Штајерску „с пограничним
предјелом југозападне Угарске“.У овом попису југословенских области и покрајина

15
симптоматична је формулација о „бившој српској Војводини“, с посебном назнаком да је
чине Бачка и Банат, што је могло значити да се њеним састaвним делом, супротно српском
мишљењу, нису сматрали ни Барања ни Срем, него је усвојено по Србе крајње неповољно
решење из револуције 1848. године.
Поред жалби на Италију, чије су територијалне претензије изазивале очајавање
чланова Југословенског одбора, особито Далматинаца, за главног противника
југословенске идеје проглашена је Аустроугарска, чија је целокупна дотадашња политика,
како је наглашено, на најбруталнији начин била уперена против Јужних Словена.
Образлажући смисао будуће југословенске политике, Одбор је истакао: „Сва питања која
се тичу начина и облика групирања наше нације у будућу државу, морају бити посматрана
као питања нутарња, која ће бити ријешена слободном вољом читавог југословенског
народа. Послије стољетних борба за свој опстанак, наш народ осјећа крајњу потребу да
живи у миру, дакле у потпуном сугласју са својим сусједима. Уједињен у једну државу,
имао би наш народ све потребне увјете, да постане елемент реда и напретка на југоистоку
Европе. Он не може постати опасан по своје сусједе ни по своме броју, ни по освајачким
жељама, а нада све због великих проблема, које ће имати да ријеши у својој нутарњој
организацији. По својој толерантној нарави у националним и вјерским одношајима, као и
по своме демократском осјећају, народ наш, слободан и уједињен, не би имао никаквога
разлога, да прогони остале народе и конфесије, а то тим мање, што је он сам подијељен на
више конфесија, а да не смета или не пријечи јединство његових осјећаја и интереса. Он
дакле носи сам у себи, по свом саставу, све гаранције слободе вјероисповијести.“
Оним својим делом у коме се дотицало међународног положаја будуће државе, ово
је тумачење било слично аргументима које је износио и Никола Пашић. Много тога,
међутим, било је спорно. О вишевековној борби народа за опстанак, на пример, говорено
је као да је била заједничка и да у претходним раздобљима није долазило до трагичних
међусобних сукоба. Прешло се чак и преко чињеницае да су се управо тада Југословени
налазили на супротним странама фронта, будући да је одговорном сматрана искључиво
Аустроугарска. Верска нетрпељивост не само што није поменута него је, поред
националне, наглашена и верска толеранција. Прећутан је и одлучан отпор који је Ватикан
пружао идеји рушења Аустроугарске, своје велике заштитнице, „најкатоличкије државе“ у
Европи, на чијим би рушевинама била створена нова заједница с већинским православно-

16
словенским становништвом, традиционално везаним за царску Русију. Притом, став Свете
столице био је итекако обавезујући за римокатоличко свештенство, а његов утицај на
вернике неспоран. Напокон, најављивани су велики неспоразуми и проблеми везани за
питање унутрашњег уређења, чиме је посредно признато да већ постоје и да су само
одложени за време после стварања државе.
С обзиром на бројне недоречености и недоследности, мемоар Југословенског
одбора тешко да је могао битније утицати на оне којима је био намењен. Изнад свега,
таквом је садржином одражавао противуречности које су постојале како унутар Одбора
тако у његовим односима са српском владом.
Већину чланова Одбора чинили су мање познати политичари, изузев Анте
Трумбића, Франа Супила, Хинка Хинковића, Ивана Мештровића и неколицине других
личности. Иако је иступао с паролом јединственог, троплеменог или троименог народа,
његов национални састав био је хетероген, а превладавали су Хрвати, пре свега из
Далмације. Историјска искуства била су самим тим другачија, укључујући различита
национална осећања, што се одражавало најпре на однос према српској влади, а потом и
на ставове према будућем уређењу државе. Док су појединци схватали да је
централистичко решење било тешко избећи због чињенице да му је била склона српска
влада, па и да би у случају повлачења унутрашњих граница она била та која би имала
одлучујућу реч, други су инсистирали на федералистичким решењима. Најватренији
њихов бранилац био је Франо Супило, који је уживао велики углед код британских
политичара. Његови федералистички планови полазили су од уверења да је улога Срба и
Хрвата истоветна, због чега би суштинско решење било дуалистичко, јер би се око Србије
окупиле Македонија (као да 1912. године није постала њен део), Црна Гора и евентуално
Војводина, а свим другим југословенским областима из Аустроугарске центар би била
Хрватска. Осим тога, Франо Супило није могао да допусти да Хрватска „нестане“ у
југословенској држави, губећи своје име, елементе државности и границе. Гледајући у
Србима представнике „типичног балканског менталитета“, склоне убиствима својих
владара, Британци су, попут Роберта Ситона Вотсона, веровали да је Франо Супило у
целом кругу заступника југословенске идеје био политичар с највише талента и да су се
могли сматрати непријатељима сви који су га омаловажавали због сељачког порекла,
недостатка образовања и наглих промена расположења. Такво мишљење нарочито је

17
оснажено након што је Одбор пренео центар своје делатности у Лондон, који је у односу
на Париз био неупоредиво спремнији да омогући несметану југословенску пропаганду.
Подршка Британацаи пак није могла да спречи сукобе у које је Франо Супило долазио с
реалнијим члановима Одбора, а потом коначан разлаз и његово иступање из овог тела. С
друге стране, међу Хрватима је било и људи као Хинко Хинковић, који је пре рата био
члан српске Народне одбране и ближе познавао бројне српске политичаре, због чега су
његове симпатије за Србију биле искреније и трајније. Озлојеђени због италијанских
претензија, Далматинци су се понашали као да је Италија на „другој страни фронта“,
увлачили српску владу у додатни сукоб с њом и изазивали низ непријатних ситуација. Јер,
будући да се Италија без задршке супротстављала стварању југословенске државе, стваран
је утисак да Србија и она међусобно ратују, те су негодовале и присталице југословенства,
а камоли они српски политичари којима је била ближа идеја Велике Србије. Поједини
чланови Одбора, невични међународној политици, превиђали су деликатност положаја
Николе Пашића, не разумевајући да је у залагању за југословенски програм морао да
поступа веома брижљиво, пазећи како ће деловати у конкретним ситуацијама. Више пута
био је принуђен да га ставља у контекст српских националних интереса и да не ризикује
незадовољство савезника, што је подстицало гласине о наводној његовој неискрености,
издавању Југословенског одбора и злоупотреби његових пропагандних напора.
У често драматичном односу Одбора према српској влади непрестани проблем
изазивао је његов став да су у питању два равноправна чиниоца уједињења, с чиме је био
повезан захтев да добије међународно признање. Превиђана је чињеница да је Одбор био
формиран од различитих емигрантских група, а да је Краљевина Србија била међународно
призната држава, са свим потребним државним органима, представничким телима и
војском, која је током 1914. године великим својим победама задивила савезнике. Уз то,
Србија је у материјалном погледу подмиривала већину трошкова Одбора, све док нису
почели да му стижу прилози од југословенског исељеништва. Напокон, појединци су
очекивали да она финансира долазак добровољаца из Северне и Јужне Америке, њихово
опремање, као и опремање оних који би у добровољачку југословенску легију ступили као
заробљеници са српског ратишта и Источног фронта, а да потом команду над њом
препусти Одбору. Против овог захтева били су чак и они српски политичари који су често
критиковали Николу Пашића, пребацујући му, између осталог, да је све време рата

18
Југословенски одбор сматрао подређеним телом, коме треба признати пропагандне
успехе, али не допустити да се сматра јединим легитимним представником Југословена из
Аустроугарске и да води самосталну спољну политику.
Упркос очигледних нелогичности и амбициозног претеривања Југословенског
одбора, председник српске владе неретко је проглашаван главним кривцем и узрочником
неспоразума који су избијали. Међу савременицима, а затим и у многобројним
историографским радовима, изношене су тврдње по којима је његова политичка делатност
била првенствено усмерена на заштиту српских, а тек потом југословенских интереса.
Парадаксално је притом да одбрана хрватских интереса, којој су били посвећени Анте
Трумбић, Франо Супило и други политичари из Хрватске и Далмације, готово никада није
критикована у том смислу и сматрана нелегитимном. Не само из данашњег угла
посматрано, с ове једновековне дистанце, него и на било који други аргументован начин,
може се изнети и једно сасвим логично тумачење. Никола Пашић је као председник владе
и министар спољних послова Краљевине Србије имао дужност и обавезу да на првом
месту штити интересе и права српске државе и нације.
Упркос томе, чланови Југословенског одбора су сваку сумњу у могућност
реализације Нишке декларације проглашавали напуштањем југословенског програма,
непрестано захтевајући да пред савезницима буду његови равноправни тумачи и
легитимни представници Југословена из Аустроугарске. Ситуација се у том погледу
радикално променила после војног слома у јесен 1915. године и повлачења српске војске,
чланова краљевске породице, државног и политичког врха, народних посланика и
неколико десетина хиљада цивила, неспремних да чекају нову казнену експедицију.
Југословенски одбор је у таквим околностима све чешће заузимао став по коме су од тада
сви постали емигранти и избеглице, не дајући прави значај чињеници да је војска
доживела слом, али да није капитулирала. Земља је била окупирана и подељена на две
окупационе зоне, аустроугарску и бугарску, али је новонастало стање било насилно и
противправно. Србија је и даље била међународно призната од стране савезничких и
неутралних земаља, од којих ниједна није доводила у питање њену послератну
рестаурацију. Влада и Народна скупштина продужиле су рад, а опорављена војска је за
само неколико месеци оспособљена и упућена на Солунски фронт, да садејствује са
савезничким трупама.

19
 Једна од највећих криза у односима између српске владе и Југословенског одбора
избила је почетком 1918. године. Упоредо с узбуном насталом због става САД и Велике
Британије о потреби очувања Аустроугарске, српска влада нашла се под притиском
захтева Анте Трумбића да се сазове Општа народна скупштина, изнетог у писмима
регенту Александру, Николи Пашићу и Андри Николићу, председнику Народне
скупштине, 10, 11. и 12. јануара 1918. године. Подстакнут савезничким отпором рушењу
Хабзбуршке монархије, а заснован на непрестаној тежњи за давањем већег политичког
значаја Југословенском одбору, његов председник је предлагао да се манифестује
једнодушна жеља Срба, Хрвата и Словенаца за политичким уједињењем, с којом је пред
савезницима требало да иступе влада Краљевине Србије, Народна скупштина,
Југословенски одбор, политичка опозиција и јавни радници. Општа народна скупштина
постала би тиме прелазно политичко-представничко тело које би надрасло српску
Народну скупштину. Самим тим би и Југословенски одбор постао званични представник
Југословена из Аустроугарске и политички чинилац равноправан са српском владом и
Скупштином. Подржан од стране француске дипломатије, Никола Пашић је одбио
предлог Анте Трумбића, раздвајајући у својим одговорима делатност владе, Скупштине и
круне од рада националних организација, политичара и интелектуалаца. У спору који је
настао, готово целокупна српска опозиција, чији је центар тада био у Женеви, окупљен
око Новинарског бироа, бранила је становиште Анте Трумбића. На другој страни,
радикали и њихове присталице, предвођени Лазаром Марковићем, који је, такође у
Женеви, издавао лист La Serbie, доследно су бранили мишљење Николе Пашића.
3. Црногорски одбор за народно уједињење

Управљајући се према великим међународним променама из 1917. године,

поготово збивањима у Русији, која су се морала одразити на стварање југословенске
државе, Никола Пашић је настојао да реши питања која су сматрана унутрашњим
српским. На првом месту то се односило на разјашњавање односа са црногорском
династијом и владом, које је већ 1915. године сумњичио да уз помоћ савезника и Италије
теже територијалном проширењу Црне Горе, избегавајући уједињење са Србијом.
Сматрајући да се Србија и Црна Гора морају ујединити, независно од тога да ли ће или
неће бити југословенске државе, Никола Пашић се трудио да политички онемогући

20
кругове око краља Николе, преко којих је Италија ометала уједињење Југословена.
Подршку су му пружили председник црногорске владе Андрија Радовић и министар Јанко
Спасојевић, захваљујући којима је у црногорској емиграцији јачао унионистички покрет.
Један од преломних момената у том процесу представљао је меморандум који је Андрија
Радовић у августу 1916. године упутио краљу Николи, захтевајући да абдицира у корист
регента Александра.
Будући да је краљ то одбио, Андрија Радовић и Јанко Спасојевић су у договору с
Николом Пашићем поднели оставке, чиме је отворен пут да се у марту 1917. године, по
угледу на Југословенски одбор, формира и Црногорски одбор за народно уједињење. У
програму који је донео 14/27. марта, Одбор је истакао значај обнављања Србије,
заједничко деловање две српске државе на ослобођењу поробљене браће и солидарност у
„муци и патњи“ првих година Великог рата. Истовремено, критиковао је рад црногорских
власти у време капитулације и распуштања црногорске војске, супротан вољи Народне
скупштине Црне Горе „да се до краја иде по примјеру Србије“, као и политичку активност
у емиграцији. Тај „зли удес“ наметнуо је отуд „још и већу дужност оном малом броју
Црногораца, које није постигла жалосна судбина њихове браће, да ступајући у једну
организацију без обзира на ранија политичка гледишта, заједнички и удруженим снагама
раде на остварењу завјетне мисли Србинове“. Њено остварење пак било је близу,
захваљујући „моћним и храбрим савезницима и непобједивој српској војсци, чија се
застава данас на Битољу поносно вије“. Ослобођена Србија и Црна Гора, постигавши
вековни циљ, требало је да ступе у једну државну целину, којој би се, „поред осталих
српских покрајина“, придружиле „хрватске и словеначке земље“. „Таква народна држава“,
наглашено је у програму, „дат ће најбољу гаранцију за своје демократско уређење,
слободу и равноправност. На тај начин бит ће задовољено начело народности, та
најчовечнија и најправилнија основа за образовање држава. Само таква заједница моћи ће
да очува своју самосталност и да по свом географском положају буде брана германском
продирању на Исток, важан фактор европске равнотеже, елеменат реда и услов трајног
мира на Балкану. Тако ће се избећи нови сукоби, омогућит ће се према савременим
потребама слободан и правилан економски и културни развитак тога народа, битни услов
за његов опстанак и напредак, остварљив само у једној већој заједници.“

21
 Сажимајући у ових неколико реченица најважније разлоге за уједињење,
подједнако националне, демократске и међународне, Одбор их је продубио даљим
објашњењима. Признајући да је развој догађаја поништио смисао постојања Црне Горе
као самосталне државе, нагласио је да Црногорце не треба одвајати од „једнокрвне браће“,
с којом су их везивали „муке и патње, сјајне традиције и свети аманети“. Одвајање од њих
значило би гажење идеала, неиспуњавање снова „несталих покољења“ и извршење
„нечувене казне над највећим мучеником мученичког племена“. Посебно су истакнути и
економски разлози, с обзиром на то да Црна Гора ни у прошлости није могла да се
самостално развија, сређује своје финансијско стање, извршава привредне и културне
задатке, осигурава благостање становништва и гарантује му грађанске и политичке
слободе. „Послије овог разорног рата“, сматрао је Одбор, „потребе државе бит ће веће
него раније, а приходи Црне Горе још мањи, тако да би она неизбјежно морала доћи у
безизлазни положај. То стање ни у колико се не би промијенило евентуалним
проширењем обновљене Црне Горе према Скадру (који Српству нитко више неће моћи да
оспори) а тако и према другим сусједним покрајинама. Извори овакве државе не би
пружили довољно средстава за дух и полет њених грађана.“
Истог дана, Црногорски одбор за народно уједињење је свим Црногорцима упутио
проглас, поручујући им да онима који су „помрачили славу“ њиховог оружја не допусте да
им осујете и будућност. Позвавши их под „барјак уједињења“, изразио је уверење да ће
„уједињена Србија и Црна Гора, уједињене са неослобођеним Српством и са браћом
Хрватима и Словенцима“ бити „наша велика отаџбина, о којој су стољећа сањала и за коју
је проливена најдрагоценија крв толиких покољења“.
По завршетку Крфске конференције, на којој није расправљано о питању Црне
Горе, будући да је сматрано унутрашњим српским питањем, са чим се сложио и Анте
Трумбић, председник Југословенског одбора, те доношења Крфске декларације,
Црногорски одбор за народно уједињење је 29 јула (11. августа) објавио декларацију о
прихватању Крфског споразума „у цјелини“, изјавивши „да Црна Гора овим ратом
завршује своју улогу као засебна српска држава и да јој као таквој, досљедно свему,
предстоји само улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“. Осим тога, Андрија
Радовић је, као председник Одбора,у изјави упућеној Николи Пашићу и Анти Трумбићу
истакао како је Крфска декларација створила утисак „да је одиста већ куцнуо час, кад ће

22
бити крунисани вјековни напори нације и кад ће слобода, коју је и Црна Гора кроз
вијекове бранила и манифестовала, тријумфирати над сломљеним непријатељем“.
Поновио је уверење Одбора „да спас и напредак Црне Горе лежи искључиво у уједињењу
са Србијом и осталим дијеловима нашег народа“, а давање ових изјава протумачио као
дужност проистеклу из чињенице да су краљ Никола и његова влада „остали засебно пред
овим значајним актом“, док је црногорској Народној скупштини и војсци, „које су
злочиначки непријатељу предате, онемогућено да судјелују у овом судбоносном питању“.

4. Мајска декларација (1917) и њен одјек

Током 1916. и још више 1917. године и у Аустроугарској су се збивале далекосежне

промене. „У школској учионици дошло је до смјене слика“, сећао се Гојко Николиш.
„Старог цара Фрању Јосипа Првог (ћела, висећи, меснат нос и широки бекенбарти који су
постали симбол једне епохе) смијенио је цар Карло Четврти [1916. године – прим. М.Р.].
Био је љепушкаст и ми смо му се дивили, али шта то вриједи кад су војници-бјегунци
знали потихо запјевати: ’Царе Карло и царице Зита, што ратујеш када немаш жита’. Било
нам га је жао“.
Уморну од ратних напора, социјалних проблема и националног незадовољства,
царевину на издисају потресале су и политичко-националне расправе. Међу Јужним
Словенима, клерикалци Ивана Шуштерчича у Словенији, франковци и присталице
Стјепана Радића у Хрватској и муслиманска десница у Босни и Херцеговини, уједињени с
различитим конзервативним круговима, говорили су о Југославији без Србије и Црне Горе
или са њима, али у оквиру Аустроугарске и под хрватском хегемонијом. Насупрот томе,
млађа интелигенција у словеначком католичком покрету, Хрватско-српска коалиција,
Старчевићева странка права и либерални интелектуалци развијали су демократичније
идеје, ближе праву народа на самоопредељење. Најпре је Старчевића странка права на
заседању Хрватског сабора 1. фебруара 1917. године, позивајући се на народно начело и
хрватско државно право, упутила Адресу цару Карлу, захтевајући уједињење Хрвата и
Словенаца. Убрзо потом, када је 30. маја 1917. године, после пуне три године, у Бечу први
пут одржана седница Парламента, словеначки, српски и хрватски заступници из
аустријског дела Двојне монархије, образујући Југословенски клуб, објавили су тзв.

23
Мајску декларацију. Потписала су је 33 заступника, на челу са Антоном Корошецом и
Матком Лагињом, изјављујући да „на темељу народнога начела и хрватскога државнога
права захтијевају уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и
Срби, у једно самостално, од свакога господства туђих народа слободно и на демократској
подлози основано државно тијело, под жезлом Хабсбуршко-лоренске династије, те да ће
се са свом снагом заузети за остварење овога захтјева свога једног те истог народа.“
Анализирајући бројне историографске расправе о овом документу, првенствено
изазване тумачењем југословенског јединства и признања хабзбуршке власти, Јанко
Плетерски је закључивао да је у питању био компромисни акт, будући да је национално
начело све више добијало карактер захтева за право на самоопредељење, а помињање
оквира хабзбуршке царевине и династије начин да се избегну прогони. По његовом
мишљењу, најважније је било то што је именовање сва три народа „битно превазишло
великохрватску, односно хрватско-словеначку тријалистичку формулу. Превазишло је и
програм хрватско-српског уједињења“, док помињање Словенаца на првом месту није
изражавало само чињеницу да су они у Југословенском клубу били у већини, „већ је пре
свега значило захтев да се уклоне границе између аустријске и угарске државне
половине“, те да се „ревидира дуализам“. Словенци су на тај начин постали учесници у
решавању југословенског питања. Осим тога, будући да је Мајска декларација помињала
само Југословене који су живели у Аустроугарској, није пружала „никакву могућност за
анексијом Србије и Црне Горе, као што се понекад може прочитати“. Напокон,
представљала је „захтев за посебном југословенском државношћу“, стављајући је „додуше
[...] под жезло хабсбуршке династије, али не више под власт њене тадашње државе“. Њен
превасходни значај био је управо у томе. Чињеница да се цар Карло похвално изразио о
изнетој садржини могла се пак објаснити првенствено тиме што је Мајска декларација
остала „у границама лојалности династији и на тлу хабсбуршке државе“, јер му је у том
тренутку то било најбитније.
Без обзира на различита тумачења Мајске декларације, несумњиво је да је утицала
на појаву тзв. декларацијског покрета у Словенији, неодвојивог од антиратних, социјалних
и националних захтева широм Аустроугарске, који су све више доприносили
продубљивању вишеструке кризе у коју је упадала. Са становишта пропаганде

24
југословенске идеје значајно је било то што су популарисани право народа на
самоопредељење, уједињење, демократија и федералистичко уређење.

5. Крфска декларација (1917) и њен одјек

Осим збивања на фронтовима, пролеће 1917. године било је обележено низом

политичких догађаја, који су српској влади наметнули живље деловање и конкретније
изјашњавање о будућности југословенског уједињења. Превасходно на то су је подстакли
Фебруарска револуција у Русији, абдикација Николаја II, формирање пробугарске
Привремене владе, њена изјава да жели да се бори за права потчињених народа
Аустроугарске, а потом и одлука САД да 6. априла објави рат Немачкој. Док је Никола
Пашић покушавао да се снађе у новонасталим околностима, размишљања опозиције и
српских интелектуалаца, све критичнијих према њему, истовремено су показивала и
забринутост и оптимизам.
„Нестало је старе, православне, аутократске Русије, заштитнице Словенства“, писао
је Љуба Стојановић, „и никла је нова егоистична и космополитска Русија с магловитим и
неодређеним идеалима усрећења читавог човечанства“. У таквој ситуацији, и пре слома
Русије, предлагао је ближе везивање за Енглеску и Француску, „ако нас приме, и ако се
буду хтеле нама интересовати“. Далеко веће наде полагао је у „америчког колоса“, његову
војну силу, моћ демократије и идеја о миру праведном за мале народе и њихове државе,
без обзира на то што су САД биле одлучне у објави рата Немачкој, али не и
Аустроугарској.
Међународним проблемима придружили су се и спорови око добровољачког
питања, неуспех Топличког устанка, политика краља Николе и неусклађени погледи
чинилаца југословенског уједињења. Све заједно, наметнуло је потребу да се пред
савезницима покаже јединство и представи програм који би садржавао нешто конкретније
и одређеније од реторичког истицања да Срби, Хрвати и Словенци представљају један
народ, с правом на самоопредељење и стварање заједничке државе. Руковођен том
намером, Никола Пашић је са представницима Југословенског одбора сазвао тзв. Крфску
конференцију, одржану од 15. јуна до 20. јула 1917. године. Његов положај био је притом

25
ослабљен унутрашњом политичком кризом, изазваном Солунским процесом, вођеним
против пуковника Драгутина Димитријевића Аписа и групе његових пријатеља због
наводног покушаја атентата на регента Александра. Сматрајући да таквог покушаја није
било и да је цео процес монтиран да би пуковник Апис био погубљен, представници
Самосталне радикалне странке у влади, Милорад Драшковић и Љуба Давидовић, дошли су
у тежак сукоб с регентом, оптужујући га за судско убиство. Сматрајући да не могу остати
у влади која ће се сложити с смртном осудом, поднели су оставке. Верујући да је њиховом
одлуком коалициона влада престала да постоји, Војислав Маринковић је такође дао
оставку, те је регентовим указом од 10/23. јуна постављена нова, хомогена радикалска
влада, у којој је Никола Пашић задржао место председника и Министарство иностраних
дела. Упркос томе, сва тројица бивших министара учествовала су у раду Крфске
конференције, што је првенствено захтевао Анте Трумбић, забринут, као и други
Југословени из Одбора, због унутрашњих српских размирица и њиховог могућег утицаја
на процес југословенског уједињења.
Показало се, међутим, да су у неким кључним питањима, првенствено у онима
којима је требало заштитити улогу Србије, бивши министри били солидарни с Николом
Пашићем. Штавише, и сам је Анте Трумбић, говорећи да „Србија с њеним људима има
стотину мана“, признавао „да ниједна наша земља није способна да буде овако крвави
Пијемонт наше епопеје као она“. Након вишенедељних преговора и супротстављања
мишљења, српска позиција и даље је била надмоћна, иако је Крфска декларација, донета
уз обостране уступке 7/20. јула, представљала компромисни документ, према коме се
Никола Пашић касније односио као према „манифестационом акту“. Обе стране сложиле
су се без спора једино у томе да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Представници
Србије прихватили су уједињење у националну и независну државу на начелу народног
самоопредељења, а представници Југословенског одбора да унапред буду осигуране
монархија и династија Карађорђевића. То су биле само неке од одредаба које су
суштински изузете из надлежности будуће Конституанте, чиме су њене компетенције
умногоме сужене.
Већ у првој тачки Декларације речено је да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца,
„познатих и под именом Јужних Словена или Југословена“, бити „слободна, независна
Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством [...] уставна,

26
демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је
дала доказа, да се с идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну слободу
и вољу врх свега.“ Будућа држава требало је да се зове Краљевина Срба, Хрвата и
Словенаца, а њен владар – Краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Требало је да има један
државни грб, једну државну заставу и једну круну, с тим што би државни амблеми били
састављени од постојећих посебних амблема. Државна целина требало је да буде
обележавана државним грбом и државном заставом, која би, као „симбол јединства“, била
истицана на свим државним надлештвима. Српска, хрватска и словеначка застава
признате су за равноправне, а могле су се, исто као и грбови, „истицати и слободно
употребљавати у свима приликама“. Осим тога, призната је потпуна равноправност „сва
три народна имена“: Срба, Хрвата и Словенаца, што се односило и на њихову слободну
употребу „у свима приликама јавног живота и код свих власти“. Пуна равноправност, у
истом духу, обухватила је оба писма, ћирилицу и латиницу, као и све признате
вероисповести, уз нагласак да ће православна, римокатоличка и мухамеданска, будући да
имају највише „следбеника“, бити „једнаке и равноправне према држави“. Предвиђено је и
што скорије изједначавање календара.
Нарочито важне биле су тачке Декларације у којима је одређиван став према
територији, раноправности грађана, политичким слободама и процедури приликом
доношења Устава.
„Територија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“, речено је, „обухвата сву ону
територију, на којој живи наш троимени народ у компактној и непрекинутој маси, и она се
без повреде животних интереса целине не би смела крњити. Наш народ не тражи ништа
туђе; он тражи само своје и жели, да се сав, као једна целина, ослободи и уједини. И зато
он, свесно и одлучно, искључује свако делимично решење свога народног ослобођења и
уједињења. Наш народ поставља као једну нераздвојну целину проблем свога ослобођења
од Аустро-Угарске и његовог уједињења са Србијом и Црном Гором у једну државу. По
начелу слободног народног самоопредељења ни један део ове целине не може се правилно
одвојити и присајединити другој којој држави без пристанка самог народа.“ Очигледно на
инсистирање Југословенског одбора, у том је контексту, као посебна тачка Декларације,
речено да ће Јадранско море, „у интересу слободе и равноправности свих народа“ бити
„слободно и отворено свима и свакоме“.

27
 Свим грађанима будуће заједнице гарантовани су једнакост и равноправност пред
законом, као и опште изборно право, остваривано непосредним и тајним гласањем по
општинама. Будући Устав требало је да по завршетку рата донесе Уставотворна
скупштина „бројно квалификованом већином“, а да на снагу ступи, као и други закони
донети у Конституанти, „када их Краљ санкционише“.
„Тако уједињен народ Срба, Хрвата и Словенаца“, закључено је, „састављао би
државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантија народне
независности и свестраног културног напретка, јак бедем против германског надирања,
неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права
и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне
заједнице.“
Питање Црне Горе није посебно отварано током рада Крфске конференције, будући
да је и од стране представника Југословенског одбора сматрано унутрашњим српским. С
таквим тумачењем посредно се сложио и Црногорски одбор за народно уједињење, који је
убрзо по завршетку рада Конференције, 29 јула (11. августа) објавио декларацију о
прихватању Крфског споразума „у цјелини“, изјавивши „да Црна Гора овим ратом
завршује своју улогу као засебна српска држава и да јој као таквој, досљедно свему,
предстоји само улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“. Осим тога, Андрија
Радовић је, као председник Одбора,у изјави упућеној Николи Пашићу и Анти Трумбићу
истакао како је Крфска декларација створила утисак „да је одиста већ куцнуо час, кад ће
бити крунисани вјековни напори нације и кад ће слобода, коју је и Црна Гора кроз
вијекове бранила и манифестовала, тријумфирати над сломљеним непријатељем“.
Поновио је уверење Одбора „да спас и напредак Црне Горе лежи искључиво у уједињењу
са Србијом и осталим дијеловима нашег народа“, а давање ових изјава протумачио као
дужност проистеклу из чињенице да су краљ Никола и његова влада „остали засебно пред
овим значајним актом“, док је црногорској Народној скупштини и војсци, „које су
злочиначки непријатељу предате, онемогућено да судјелују у овом судбоносном питању“.
Упознати с Крфском декларацијом, савезници Краљевине Србије реаговали су
углавном слично као и приликом објављивања њеног ратног циља у децембру 1914.
године. Нову Декларацију о уједињењу Јужних Словена са извесним симпатијама
примила је једино Русија. У Великој Британији се на ово питање почело гледати нешто

28
повољније од новембра 1917. године, када је влада о Декларацији обавестила Парламент, а
руски фактор био удаљен са Балкана. До тог тренутка, Британци су сматрали да има
„злослутан“ садржај, те је влада тек под притиском јавног мњења изјавила да ју је
примила „са великим интересовањем и симпатијама“. Француска није званично реаговала,
али је у Паризу превладавало мишљење да савезници нису обавезни да омогуће
уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену државу. У круговима блиским
француском Генералштабу Декларацији није придаван већи значај. Уједињење Србије са
Хрватском, Далмацијом и Славонијом били су спремни и да спрече, с образложењем да то
није „у интересу самих Срба“, али је Генералштаб сматрао да би Србија могла да добије
излаз на море путем федеративног уређења са Црном Гором. Према таквим пројектима,
Аустроугарску је требало обавезати да Србији уступи део Босне и Херцеговине, а
југословенском становништву унутар својих граница омогући аутономију. На француске
ставове утицало је немање поузданих информација ополитичком расположењу
Југословена у Аустроугарској, као и критички став Италије према југословенском
уједињењу. Њена дипломатија је све време интензивно настојала да онемогући сарадњу
српске владе и Југословенског одбора, тумачећи сваки помен уједињења као оспоравање
тајног Лондонског уговора, због чега је после доношења Крфске декларације појачала
антисрпску и антијугословенску кампању. Иако најдемократичнија, влада САД је само
регистровала Крфски документ.

29
Predavanje VII
I jugoslov. vlada važan politički i ist događaj, bitno bilo da se država što pre konstituiše u
izuzetno složenim prilikama.

Izjave o jednodušnoj želji da se stvori država troimenog naroda, slegali se izveđštaji o protestima
i nezadovoljstvu, Srđan Budisavljević piše Svetozaru Pribićeviću da je proglas u Zagrebu
primljen veoma hladno, Starčevićev proglas o ujedinjenju.

5. 12. Dušan Simović, pukovnik izaslanik piše u izveštaju obaveštava vrh komandu o sukobu
ostataka bivših au pukova sa trupama koje su bile odane veću, a na jelačićevon trgu je poginulo
13 ljudi u tim sukobima, a 16 povređeno. Poginuo je i 1 sr vojnik, ali sr trupe nisu učestvovale u
ovom obračunu, ipak vijeće donelo odluku da se raspuste oba puka Simovića, da svi krivci budu
stavljeni pred preki sud i da se ostale trupe vijeca stave pod komandu sr vojne misije. U
Kostajnici, bjelovaru, varazdinu, osjeku sukobi isto.

U CG zbog ekonomskih nedaca, svrgavanja din. veliki nemiri, italijanski uticaj se mesa. Regent
usmenim uputstvima Dragutinu Milutinovicu komandatu Jadranskih pa potom skadarskih trupa
rekao da ne sme biti meka srca i da kralju Nikoli treba po svaku cenu zabraniti povratak u Cg.
Božićna pobuna izbila uprkos svemu, ex ministar Plamenac vođa želi da cg sa ostalim
pokrajinama udje u drzavu bez unutrasnjih pol granica a da odluku o vodjstvu donese legitimna
skupstina. Traze odrzavanje novih slobodnih izbora, nije udovoljeno zahtevima pa izbila pobuna,
3000 pobunjenika bilo zovu se ustaše – ustanik, pomazu Vasojevici Kuci grahovljani
bjelopavlici srpskoj policiji. 80 mrtvih imaju Milutinovuceve snage, a kod pobunjenih gubici
veci, nemaju artiljeriju.Trajne politicke posledice, između bjelaša i njehovih neistomišljenika
zelenaša – za kralja Nikolu i federalisticko uređenje. Jedan od najtežih sukoba u CG, odjeci
prisutni u vreme raspada Juge 2006.

Srpska vojska imala složene i brojne zadatake, po recima Petranovića. Možemo zateći i velike
erupcije oduševljenja i nezadovoljstvo i proteste i sukobe. Vojska bila odlučujući činilac u
odbrani integriteta drzave koja jos nije medjunarodno priznata, bukti rat posle rata, Italijani
zauzeli Istru i Dalmaciju, u Makedoniju ulaze Bugari - komite, Italijani rovare po Albaniji,
Jugoslavija okruzena Brigama  Treba braniti i unutrasnji poredak i neutvrdjene granice. Ima
120k vojnika ukupno Jugoslavija, obezbedjuju demarkacione linije, obezbedjuje objekte,

30
obavljaju i civilne poslove komanduju zeleznickim stanicam, granicnim mestima. Vojska ne
ostaje izvan socijalnih nemira, doba umornih i ozlojedjenih bivsih ratnika. Zaključci Karnegijeve
zadužbine: Djejm Šotel, uni Kolumbije – nijedna od ostalih zaracenih drzava pa ni Belgija nije
bila toliko pod dominacijom neprijatelja posle vojnog sloma 1915, Srbija nestala kao
organizacija, postoji samo kao ideja u glavama njene vlade i vojske. Bila zanimljiva za
proucavanje posledica modernog ratovanja na zivot jedne zemlje. Ni posle 10g posle rata Srbija
se nije pridigla, nije u stanju da pokaze pronicljivost i raniju borbenost. Srbija nepovratno
izgubila 5 dragocenih godina za svoj razvoj unazadjena za br st i za materijalno bogatstvo. –
Dragoljub Jovanovic, doktor iz Pariza, piše izveštaj za Karnegijevu fondaciju...smatra da je
materijalna steta iznosila 6mlrd zlatnih franaka u predratnoj vrednosti, podudara se sa procenama
fr ekonomista – Francuska zatrazila da joj nemacka na ime ratne reparacije plati oko 140mlrd
franaka za celokupno ratovanje u zaracenim zemljama. Ukupno bogatstvo Srbije nije prelazilo
13mlrd franaka, bdp nije prelazio 2mlrd. Na konf mira zahtev juge predat reparacionoj komisiji,
ratna steta hrv i slavoniji procenjena na 2mljd, slovenija 1mljrd cg 150miliona? Ubrzo po
zavsetku rata se govorilo o neravnomernosti poreskog opterecenja, najvise bila pritisnuta
Vojvodina, ali ona pretrpela najmanje stete u ratu, 110 miliona franaka backa i banat, na prostoru
ex Srbije nije bilo fin mogucnosti za placanje poreza. Velika nesrazmera u materijalnim
gubicima. Poremetilo medjupokrajinske i medjunacionane odnose, odsustvo ekonomske
solidarnosti. U industrijski nerazvijenoj srbiji unisteno 57 posto masina, zeleznica izgubila 50%
vrednosti, putevi 73 %, telegrafi 80 posto, drustvo za plovidbu 90% jedno jedino, zapuštena
polja i šume, 70% goveda izgubljeno i 1mil komada stoke. Stradala i državna i privatna imovina.
Najviše očekivano od kraljevine Srbije da to nadomesti. Planski su uništavane čitave biblioteke,
muzeji, preneto puno na zagrebačko sveuciliste, osteceno nar pozoriste, bibliotecke zbirke. Bug
vlasti naredile na okupiranoj ter paljenje svih sr knjiga i novina, Nemci i Au pri povlacenju
minirali skole. Kad je deo toga vracen po zavrsetku ww1, hrv politicke stranke optuzuju beograd
da pljacka hrv dobra, a u stvari se radi o oonome sto je odneto iz srbije.

Najstrasniji ljudski gubici, do vojnog sloma 1915 mobilisano 707 000 muskaraca od 850000 to
15% stanovnistva. 83% muskaraca od 18 do 25 godina. Br mobilisanih u novim oblastima bio
relativno mali. U predkumanovskoj srbiji moguće da je bio mobilisan broj od 95% muškog st,
što nije bilo možda ni u jednoj zemlji na svetu? Mobilisani mladići i dečaci 17 i 18te, po
završetku rata mobilisano još 750 000. Srbija psole balkanskih ratova imala samo 4mil st. Doktor

31
kaže da je srbija izgubila 22.4% muškog st u fr 10%, nem 9%, belgija 1%, eng 5% u SAD 0.25.
Vojnici stradali u epidemijama tifusa, španske groznice, u konc logorima. 114k invalida posle
rata. Radna sposobnost drastično umanjena, a zemlja prevashodno poljoprivredna. Sve žene u
crnini bile, pojedine seoske porodice imaju od 5 do 10 sradalih članova. Branko petranović:
Srbija pokazala da je mogla da bude politički i vojni Pijemont, ali nema uslove da bude ozbiljan
civilizacijski predvodnik, ni snage. Postala je osakaćena i umorna zemlja, cena borbe za nac
slobodu bila strahovita. Sve zemlje u sličnom stanju posle rata osim onih koje su profitirale na
njemu kao SAD. Petranović kaže da su školovani sr oficiri i naučnici ili bili stradali ili posustali
pa nisu uspeli da dođu do izražaja u kraljevini. Umor došao po svoje, a problemi sve veći. Od
Srbije se sve očekivalo, ona imala u odnosu na sve precanske krajeve obaveze, ukljucujuci i
prema srpskom st iz precanskih krajeva. Srbija bila svedena na egzistencijalni minimum, kaze
Sloba Jovanovic. Svi ti zaključci doneti naknadnom pamećiu, u prvim mesecima savremenicima
se činilo da žive u završnom dobu jedne epopeje započete balkanskih ratovima, a završene
pobedom ideje i ujedinjenjem. Iako granice nisu bile utvrđene, Srbi mogli da budu zadovoljni.
Nema preciznih popisnih podataka. U I jug državiu prema popisu iz 1921. živela je 12mil st,
39% sr, 23.9 hrv, 8.5% slov. Muslimani 6.3%, makedonaca 3.3%. Visok procenat neslovenskih
nac manjina, živi više od pola mil nem st, 400k madjara i albanaca, 12k italijana, 200k rumuna,
1.6%slovenskih manjina. Čehoslovačka i Juga dele mnoge sličnosti, ekonomske probleme i
visok procenat neslovenskog st. Hrvata 82% u Dalmaciji , 72% u Hrvatskoj, Slovenci kompaktno
naseljeni u Sloveniji. Nemci su ugl naseljavli Banat, bačku i Baranju, tu su i Madjari, na KiM
Šiptari 28%.

Komplikovana verska pripadnost, 1918. nije se ujedinio 1 narod, već vernici, rekao je Ekmečić.
Najviše pravoslavaca preko 5mil, 4mil kat, mus 130000, 64k jevreja. Pravoslavci Srbi i
Makedonci, katolici mnogo raznorodniji, a hrvati ovaj procenat izjednacavaju sa zastupljnoscu
hrv st. Ujedinili se narodi koji se nisu međusobno poznavali, nejednaki stepeni ekonomsog i
kulturološkog razvitka, nejedinstvena primena prava, korišćenje 5 valuta, sr dinar, cg perper, bug
lev, nemčka marka, različiti školski nastavni planovi i programi. U pomorstvu je korišćeno
zakonodavstvo iz vremena carice Marije Terezije. Vojvodina bila najrazvijenija, u au carstvu ti
krajevi bili među zaostalijim, ali sad daleko jači ekonomski od Srb i CG. Milan Grol – Srbi van
Srbije imali beskrajno poverenje u svoju nacionalnu drzavu, pre 1918. a posle se razoćarali jedni
u druge.

32
 (Sednica vlede) Vlada Stojana Protiča donosi odluke: da se sve dipl predstavništva nazivaju
poslanstvima kraljevine SHS, postignuta saglasnost u izgledu zastave i grba – dvoglavi orao sa 4
s, šahovnicom i grbom strae ilirije tj slovenije belo polje sa obrnutim polumesecom. Ona treba da
stoji na svim javnim zgradama i ratnim i trgovačkim brodovima. Ravnopravnost cirilicnog i lat
pisma, gradj prava kraljevine Srbije prosirena na celu ter države.Marko Trifković, ministar vlade,
Albert Kramer, ministar ustavotvorne skupstine i Vitomir Korać min za soc politiku trebalo da iz
ustava kraljevine srb iz 1903. izdvoji sve članove koji po formi nisu odgpvarali novonastalom
stanju. Trebao da bude privremen i da važi za celu drž i da ga odobri drž veće, privremena nar
skup. Nastupio je period u kome su prestale sve fje JO i nar Viječa, 28.12. raspušteno vijeće i svi
mesni odbori kao i oruđžane snage formirano od strane vijeća. Jedna sekcija može da organizuje
nova udruženja koja bi se brinula o ekonomiji i kulturi.

29. održana redovna sednica sr nar skupštine, svečano proglasila ostvarenje ratnih ciljeva
proglašenih niškom deklaracijom predsedava lj jovanovic potpredsednik skup, a govor drzi St
Protic. Čita adresu nar vijeca i odgovor regenta Aleksandra. Govor je bio više puta prekidan jer
su ministri i poslanici oduševljeni. Nar skupština samu sebe raspustila i okončala svoj rad.
Obećava da će i potonji život biti demokratski, time skupština završila istorijsku misiju. I Stojan
Protič i Ljuba Jovanović morali da prekinu govor jer su ima kretale suze, važan ist proces
završen. Država ulazi u period državno – pravnog provizprijuma bez pravog ustava i skupštine sa
privremenim nar. Predstavništvom.

Predavanje VIII

Formiranje I vlade ju države i poslednje zasedanje sr nar skup, posle toga trebalo konstituisati
sve druga državna tela. Kada je sr n skup prestala da radi, raspušteno je vijeće, započela je
centralizacija drž uprave i ukidanje autinomnosti pokrajina. Pokrajinske vlade postavljne su
regentovim ukazima, postojale u Hrv Slav, Sremu, Bih dalmaciji, ali njeihove nadleznosti
ogranicene na lokalna pitanja. HRv ban imao je rang ministra i pravo da sa savetodavnim glasom
prisustvuje sednicama vlade, isto pravo trebalo da imaju sefovi pokrajina – backa, baranja CG.
Najvaznija politicka figura nesumnjivo regent AK. Želi da učestvuje u svemu sto se ticalo drz
interesa. 6.1. 1919. manifest obratio se narodu Srba Hrv i Sl, prisvojio prava koja mu jos nisu
pripadala, odluka o monarhojskom uređenju, predstavlja se kao predstavnik krune, ne istavlja
prostor da se razmišlja o republikanskom uređenju. Odgovor na adresu: prenebregao je ključne

33
ist činjenice – stvaranja ju drž obrazlagao navodnom zaj težnjom i posledicom borbe SVIH
njenih građana. Dočekasmo srećni davno žuđeni dan našeg oslobođenja... rekao je regent.
Ujedinjeni su svi do sada raskomadani delovi naše otadžbine kojom je pozvan da vlada moj
uzvišeni otac kralj Petar. Nekoliko puta ponavlja jednodušna volja, jednodušna borba, nije tačno,
ali ima praktičnu političku upotrebu. Vršeći vlast u ime oca, a u sporazumu s partijskim vođama
istiće ds je obrazovao I državnu vladu u kojoj su se našli nar prvaci sve tri vere imena svih
stranaka i pokrajina. Obečava da će raditi u potpunoj saglasnosti s skoupštinom i odgovorna njoj.
Ona ce biti sasatvljen od predstavnika sr nar skjup, vijeca i CG. Kao kralj slobodnog i
demokratskog nar dao je obećanje da će se načelno držati demokratije. Vlada ima dužnost da
primeni sva prava i slobode koja su postojala oo ustavu kraljevine Srbije. Svi građani su jednaki
pred zakonom, ukinute staleške povlastice, sloboda veroispovesti, ukidaju se kmetstva i veliki
zemljišni posedi. Slobodno seljaštvo u potpunosti posti+ojalo samo na ter kraljevine Srbije. Na
KIM i u Mak čivčijski odnosi a u Vojvodini i Dalmaciji kolonatski. Spominje i brigu o
prodicama ratnika koji su pali u borbi za ostvarenje velike ist misli. Prilikom stvaranja svetskog
mira grsnice treba da budu podudarne sa etnigrafskim. Regent poništio sve ovo što je obećao,
ukinuo parlament, ograničio rad vlade, samo 10g kasnije. Smatrao je da ne treba da prećuti
težinu medjunarodnog položaja. Nasi saveznici cene junacke napore i samopregorevanje moje
vojske i moga naroda. Pominje napor javnih radnika, jugoslovena iz Au i vojske. Regent je u
približno vreme držao drugi govor, u I bira reci da izjednaci zasluge svih, u drugom govoru
pozdravlja najvise srpske ratnike. Naziva ih junacima pun emocuja, njihova vera u oslonodjenje
bila izuzetno jaka, nema demoralizacije. To ne odgovara potpuno istini. Ipak om se donro
razumeo u vojne poslove, ima dužnost i želju da istakne njihive zasluge. Oba govora bili u
proslavljanje pravoslavnog božića. Meša i nemanju i dušana i troimeni narod, zahvaljuje u ime
otadžbine i čestita božić. Iako govori o demokratiji i slobodama on tih dana nije razmusljao o
sazivanju ustavotvorne skuo i donosenju ustava sto su tacke i krfske i zenevske deklaracije.
Umesto požurivanja da se sazove konstituana, on je pokušao da oktroiše ustav kraljevine Srbije
kao privremeni ustav Shs tekst objavljen u službenim novinaama, 3,2, ali brzo povučen jer ga je
pogrešno smatrati provremenim ustavom jer je on morao biti donet cirilicom, latinicom i na
slovenackom. I ardnicka glasila smatrala da je vlada potpuno neovlasceno pokusala da promeni
srpski Ustav i time izvrsla II drzavni udar – I ono za pasica. U dr pokrajinama se negoduje zbog
pojacanog centralizma, Zagrebacki Obzor prozvao pribicevica, jednog od sefova hrv sr koalicije,

34
ministarstvo je pozurilo da skrpi privremeni ustav koji prejudicira ustv skupstinu, vec bi i
zavadio sve one koji su se njemu protivili. Nalazio se povod za nov grb novi ustav i druge
centralističke tendencije, i za to se krivi Pribićević. Vlada putem uredbi o organizacijama
ministarstava postepeno prejudicirala i državnu organizaciju. Nezadovoljstvo izbija zbog
preuzianja delova krivičnog zakona, prejudiciraju se rešenja pre sazivanja konstituante, izražava
se protest što je vlada donela odluku da se sve presude donose odluku u kraljevo ime – bune se
republikanci. U takvoj atnosferi započete pol krize sazvanao je privremeno narodno
predstavništvo za sazivanj austav skup. Da donese u i da preraste u redovnu zakonodavnu
skupštinu. 4. 2. 1919, vladin ukazom sazvano privremeno vladino predstavništvo, a sastalo se 1.
3. u zgradi Starog dvora. Spisak delegata sastavio Albert Kramer ministar za ustavotvornu
skupštinu i ujednačenje zakona. Najviše predstavnika iz ex kraljevine Srbije, najveće političko
iskustvo u vođenju drž poslova. Iz Srbije 84 predstavnika, iz Vojvodine 24, CG 12,,, Južna Srbija
24 – izraz korišćen za Makedoniju korišćen sve do ww2. Изабрано је 258 посланика, članova
privremenog nar predstavništva na čijem je čelu dr Dragoljub Pavlović, jedan od vođa opozicije
za vreme ww1, oponirao je Pašiću. Izrazio je veliku nadu u demokratiju kao ideju, po njegovim
rečima nac ujedinjenje demokratsko pitanje, dem treba da reši pitanja heterogene kulture i
neraščišćenih odnosa. Demokratija će na zdrav odnos postaviti nar jedinstvo. Nije jedini koji se
uzdao u demokratiju kao neku vrstu univerzalnog leka, ostali političari smatrali da je to važnije
od zaštitie partikularističkih interesa. Ako u demokratiji bude zaštićen pojedinac onda neće biti
potreba za nekom posebnom zaštitom nečije plemenske pripadnosti ili verskih uverenja. Sve je to
istaknuto i u prestonoj besedi AK koju je držao na zasedanju privremenog predstavništva.
Privremno predstavništvo započelo rad početkom marta, a onda se njegov rad produžio na 2
godine, pa je bilo potrebno da prodje 2 ipo god od stvaranja države i donošenja ustava.
16.3.1919. Prestona beseda, izrazio je radost zbog ujedinjenja nadao se da će doći do plemenite
saradnje između krune i naroda. Još jednom je odao priznanje vojsci, zahvalio saveznicima i
naglasio neophodnost hitne agrarane reforme. Po pitanju parlamentarizma dao veoma važno
demokratsko obećanje, mada samo deklarativno: jaq se nadam da ćete u parlamentarnoj
saglasnosti savladati goleme teškoće koje su nam se isprečila na samom ulasku u naš narodni
život....da ćete vladati u saglasju sa privremenim ustavom dok skupština ne izradi stalni. Pred
privremeno predstavništvo dolazila pitanja od suštinske važnosti, zemlja je bila bez sobraćajnica,
ljudstva, stoke, Edo Vukinic istakao da u Srbiji nema dovoljno konja za minimalni poštanski

35
saobraćaj, na prvoj sednici. Ministar nar zdravlja govori da svakodnevno umiru ljudi od difterije,
tifusa, španjolice jer ljudi zbog nedostatka konja ne mogu da se prevezu do Beograda. General
Stevan Hadžić naredio da se upućuju u inostranstvo samo oni invalidi koji mogu da idu peške jer
prevoznih sredstava nema. Neki zahtevi veću i dosta naivni, čovek iz Subotice traži kamen za
vinograd, ljudi traže da se razvedu. Ljudi se nadaju da je to predstavništvo doista jedna narodna
vlast i to odražava poverenje u državu. Veće nije moglo da utiče na delatnost vlade niti na
delegate na pariskoj mirovnoj konferenciji. Njegovi poslanici nisu izabrani redovnim
parlamentarnim putem. Od trenutka proglašenja ujedinjenja do izglasavanja I ustava to razdoblje
se zove periodom državno pravnog provizorijuma. Vlada može da deluje i u zakonodavnoj i u
izvršnoj oblasti, donela je 800 propisa iz domena finansija soc pilitike, unutrašnje uprave, mnogi
spadaju u domen veća, ona donosi i odluke od ustavnog značaja, 2.1919. utvrdila je predlog
agranih reformi. Zakonodavni rad prestavništva sveden na nekoliko pitanja: zakon o
državljanstvu, ujednačavanje kalendara, osnivanje uni u Ljubljani, donošenje zak o narodnim
školama, o poroti i izboru nar poslanika za ustv skupštinu. Ima ulogu u potpisivanju mirovnih
ugovora sa Bugarskom i Nemačkom i pravo izglasavanja budžetskih dvanaestina. Kada je počelo
da radi? Vlada je prekinula rad predstavništva na 2 meseca u jednom trenutku. Pojavila se
potreba zbog hitnisti problema da manje efikasnije telo preuzme ulogu koje je pripadalo nar
predstavništvu makar ono bilo i privremeno, to bila praksa ww1. Ono je bilo sastavljeno od
različitih predstavmika, bilo je veoma teško usklađeno, bilo je brojnih protivurečnosti, a politička
klima dobija obrise blagog usijanja, pojavile su se rep ideje, pojavila se potreba utvrđivanja
granica. Sve više vremenom raste broj političkih stranaka, sve imaju različita gledaišta. Da li će
drž bit centralizovna ili federalistička. Republikanci bili različitog porekla: bili su oni iz Srbije
poput samostalaca, posle majskog prevrata nije trebalo da dodje do smene dinastija, nazdovoljni
posebno posle Solunskog procesa, jak rep pokret na prostoru trojednice Hrv, Slavonije,
Dalmacije, strah od srpske hegemonije. Brojni republikanci bili su regrutovani i iz brijnih
levičara koji su po završetku rata očekivali drugačije društvo. Jaša Prodanović bio u kraljevini
srbiji jedan od najistaknutijih republikanaca. On je sa svojim idejama pokušao da razgovara sa
Ljubomirom Nešićem ex šefom za jugoslovensku propagandu, on mu rekao da se regent plašio
da će se cela samostalna r stranka izjasniti za rep oblik vladavine, zato je hteo preko Pribićevića
da ih veže za sebe. Tako samostalci bili pocepani na sledbenike Prodanovića, Ljube Stojanovića i
Jovana Žujovića koji su osnovali republikansku stranku. Na iznenađenje Prodanovića mlađi i

36
energičniji samostalci su odsutali od zalaganja za republiku. Tako je počelo fromiranje novih
stranaka i programa.

Predavanje IX – Političke stranke

I tokom 1918 i 1919, pogotovo 1920. strasti su bile uzavrele, zahuktavaju se diskusije o
karakteru državnog uređenja. Mnogo suprotsavljenih mišljenja, postoji nespremnost za slušanje
autoriteta, zbog političkog puritanizma i neslaganja nije uspostavljena nac politička disciplina.
Deo republikanaca koji su odustali od republikanskih načela smatra, koji su ojadili Jašu
Prodanovića, da ispred ideje republike treba staviti ideju zaj jugoslovenske drž, to apsolutna i
ničim uslovljena vrednost. Nije smela da bude ugrožavana nejasnim političkim izjašnjavanjima i
neizvesnim.

Intelektualci smatraju da nema uslova za uvođenje republike, ugled din Karađ u sr naciji znatno
porastao, posebno regenta, većina političara se zato priklonila monarhiji. Predmet uređenja
najžešća tema, samostalna stranka poč. 1919 se zalagala za administrativne autinomije, po
ujedinjenju. Njeno gledište je da je u drž interesu da se angažuju autonomije admin karaktera.
Postepeno preko federalizma do administrativnih autonomija usmeravaju ideje ka centralizmu.
Po Boži Markoviću, jednom od najvećih boraca za jug drž i federalnu zaj, na tu idjeu nisu toliko
uticaji ni Pašić ni Srbi, već stanovište hrv – sr koalicije. Ona se zalagala za potpuno nar. stapanje,
ne sme da postoji nikakav kolektivni ni istorijski princip koji podrazumeva plemensku
ekskluzivnost. Insistira na unitarizmu s naglaskom da je to 1 narod i 1 država individualno
ravnopravnih građana. To uticalo na Ljubu Davidovića, potvrda tog preobražaja bilo je i pismo
Draškovića Boži Markoviću u kome obrazlaže zašto predlaže admin autonomije i centralizam.
Ne treba u zdravu nogu zabadati trn, narodu bliža centralistička težnja. B. Marković u brošuri
Nar ujedinjenje napisao da je cent uredjenje samostalcima počelo da izgleda jednostavno logično
i prirodno i na njega su navikli u kraljevini Srbiji.

37
Došlo do stvaranja dem stranke 2.1919. u Sarajevu voljom regenta koji želi da oslabi radikale,
mada je time oslabio srpski politički front. On se plašio jakih stranaka i jakog srpskog političkog
fronta, da ne bi završio ko Saša. Plaši se spajanja radikala i samostalaca. Ju dem stranka i
narodna stranka blisko sarađivale u donošenju I Ustava. Dem sranka nastala spajanjem 3 stranke
iz kraljevine Sr: samostalaca, Liberalne i Naprednjčke stranke, slovenačkih liberala, manjih
političkih grupa iz Bosne i Mak i velike hrv – sr koalicije. Šef stranke postao je Ljuba Davidović,
dotadašnji šef samostalaca, politički uticaj mu izjednačen sa Pribićevićem, on možda i moćniji.
Demokrati su doneli izjašnjenje za parlamentarnu monrhiju i jednu jugoslovensku nariodnu i
državnu misao isključijući sve istorijske plemenske i pokrajinske razlike. Načelo ujedinjenja
treba da se dovodi do kraja, stvarnjem samoupravnih jedinica. Razvila je više od drugih socijalno
ekonomske odredbe programa. Ideja socijalne pravde, očuvanje postojećih društvenih odnosa,
želja da se unapredi demokratija. Izjava Pribićevića da će ova stranka biti moderna i radikalna
koliko građanska stranka može da bude. Načelo samouprave – opština, srezova i oblasti ona u
stanju da očuva odlučivanje naroda u socijalnim prilikama. Posebna tačka posvećena agrarnoj
politici, država treba da ostane seljačka jer su široke mase malih posednika zdrava osnova za
demokratsku vladavinu. Dosledna da zemlja treba da pripadne zemljoradnicima traži izvršenje
agrarne refirme i potpuno ukidanje feudalizma, najkrupniji posedi se nalazili u rukama stranaca
trebalo ih u agrarrnoj reformi oduzeti strancima. Njome trebalo suzbiti socijalne nemire. Zalaže
se za zadrugarstvo, tradiciju iz vremena kraljevine Srbije. Potreba zaštitnog radničkog
zakonodavstva, kako bi se ublažila klasna borba. Usprotiviće se interesu bilo koje klase da svoje
interese zadovoljava na račun interesa ostata naroda, odjek velikih revolucija u Mađarskoj,
Nmačkoj na prostoru ex carstke Rusiji. Sva sredstva će uložiti u ekonomski život koji je ruiniran
u toku rata, kako bi u zemlji zavladao socijalni mir.privreda će stvarati zadovoljne stanovnike. U
oblasti finans politike smatra da narod mora da bude o njoj obaveštavan. Milorad Drašković je
pažljivo vodeio računa o rashodima, vozio je najrazjebaniji auto, štedeo je hartiju, gasio sredstva
po ministarstvu. Ponašao se kao pravi samostalac koji teži političkom puritanizmu. Kulturna
politika: nacionalni interes u prosvetnom podizanju stanovništva, interes za potpuno ostvarenje
ujedinjenja, izdržavanje škola treba da bude iz budžeta, obavezno pohadjanje osnovne škole.
Potreba kuturnog i inetlektualnog razvija žena. Briga o invalidima, ratnoj siročadi, u
zdravstvenoj politci se stranka brinula za zaštitu nar zdravlja, besplatno lečenje, brigu o
majkama, podizanje bolnica, sanatorijuma, ambulanti. Iskrena želja da nac država bude

38
ekonomski snažna i socijalno pravična i da se pridobije što više glasača. Zalaganje za
izbegavanje revolucije, boljševičkog zla. Ta agenda odgovara bivšim samostalcima jer je u duhu
socijalne pravde.

Problem unutrašnjeg uređenja je od početka zaj života u jugi zaokupljao najveći deo pol energije
pa je bio gl orijentaciona stranka za medjustranacku saradnju ili konfrontaciju. Na toj osnovi
moglo da dodje do saglasnosti dem i rad stranke. To olakšalo donošenju centralističkog ustava,
tu radikali doneli politički kapital iz kraljevine, smatrali se najzaslužnijim za ujedinjenje. Pašić je
uživao u sr st ogroman ugled, posebno izvan Srbije. S Jovanović: Nikola pašić je u Vojvodini i
BiH obožavan sr nacionalizam u njemu nalazio oličenje. Baja zna šta radi, krilatica u kraljevini
Srbiji. Nenadmašno iskustvo u trenucima iznenenadnih kriza, nije zaboravio uvredu od regenta,
brine o jedinstvu stranke, održava odnose sa St Protićem, govori mu da naglašava srpske žrtve,
zahvalnost saveznicima. Pazi da ne komentariše prve naznake regentovih nastojanja da poprave
odnose, najavljuje čak i svoje povlačenje, ali se trudi da bude tu kad se donosio Ustav, iako se o
tome retko izjašnjavao, ipak ono što je govorio imalo je značaj. Protivi se stvaranju federalnih
jedinica to rekao u pismu Milenku Vesniću 1920. Nema ništa protiv sr hrv i slo grupe tj jednice
koje bi obrazovale feder državu ali se protivi da one bude na nekim ist pravima. On je insistirao
da bi fed jedinice bilo teško stvoriti zbog toga što se na zna na kom bi principu nastale, ako
nastanu kao nac onda bi to bio dokaz da srbi hrv i slo ne predstavljaju jedan narod. Ako bi se
vodila briga o ist pokrajinama, to je značilo da se ovekovečuju tuđinske zaostale podele. Srbi iz
Srbije iživeli svoj nacionalizam posle ww1 i nadaju se da će sist parlamentarne demokratije biti
primenljiv na svakog pojedinca. Protiv fed se izjašnjavao i Ante Trumbić zbog straha da bi sr fed
jedinica bila toliko velika da bi njena dominacija bila unapred osigurana.

Nastanak ustavnog projekta St Protica koji je umesto administrativnih oblasti sa samoupravom

predlagao podelu države na 9 ist pokrajina sa zak i izvršnom vlašću pod parolom jednakost u
raznolikosti i raznolikost u jedinstvu, ali nikako jedinstvo u jednolikosti. Treba da postoje
centralne vlade i pokraj skupštine u Srb, Staroj Srbiji, Mak, Hrv, Slavoniji sa Rekom,
Medjumurjem, Bosni, CG sa Hercegovinom, Bokom, Dalmaciji, Sremu, Banatu s Bačkom i
Sloveniji s primorjem. Pašić nije javno učestvovao u osporavanju pvoga, već drugi radikalski
prvaci. Protić postao min za ustav skup u medjuvremanu, ali podnosi ostavku na sve dužnosti.

39
Jaša Tomić je govorio da je reč o 3 naroda a ne da su troimeni, po njemu ništa nije moglo da
bude trajno ako je rađeno na laži i pragmatičnoj potrebi. Kaže da su sr hr sl dosta bliski ali nisu
jedno, i da treba unositi razlike u Ustav.

Zemaljska konferencija radikala, 9. 1920. Pašić izabran za predsednika stranke, a St Protić za

potpredsednika, senka pobune seljaka u Hrvatskoj zbog vladine naredbe da se žigoše stoka i
antirežimske agitacije hrv pučke seljačke stranke Stjepana Radića. Mere koje su oreduzimane
protiv pobune produbile jaz izmedju radikala i hrv stranka sa druge strane, ali se radikalima
pridružili dem stranki. Izvršili su presek dotadašnjeg programa i doneli novi programski dok
1920. delimično ponovljen sadržaj onoga štoje objavljeno 1881 u samoupravi. Izjasnili se za
jedinstvenu državu s 1 parlamentom, kome odgovara 1 vlada koji sa krunom deli zak vlast.
Istakli su trad zahtev za samoupravama u oblastima, ali ta centralistička shvatanja nisu kruta kod
demokrata. Dem htele da država bude Jugoslavija, a radikali bi da srpsko ime bude očuvano u
bilo kom obliku. Jugo dem okupjala Srbe prečane jugoslovenski opredeljene hrv i slo, te
okuoplja veći deo zemlje, a središte u Bg.

Nova stranka 1919. nastala – Savez zemljoradnika na čelu Jovan Jovanović Pižon, ex diplomata,
pomoćnik pašića i poslanik kraljevine u Beču u vreme sarajevskog atentata. Nastao
ujedninjenjem zadružnog pokreta u srb sa težačkim organizacijama u BiH i Dalmaciji. Deklariše
se kao klasni privredni i društ pokret,+ u kome će narod odlučivati o svim pitanjima, u pozadini
nacionalna pitanja, nasuprot komunizmu istaklli plan zadružne države i osnivanja seljačke
skupštine čije bi članove birale zadružne organizacije. Traže da se reši agrarno pitanje i ukinu
polufeudalni odnosi preostali. Prvenstveno su bili posvećeni rešavanju agrarnog pitanje, najviše
pristakica u jug oblastima van Srbije, jer tu nema krupnih poseda.

1.1920. objavljen je program u listu Republika ju republikanske stranke, šef ove stranke Ljuba
Stojanović je posle solunskog procesa bio ubeđen da više ne može biti dileme između monarhije
i republike. Intelektualcima odgovara jedino te pol org koja im dopušta borbu za ostvarenje rep.
Uopbličuo je stav prema dilemi federalizam vs cent, Posle ww1 usvojio ideju fed, pre toga bio
nacionalista. Složen program u kome su mu pomagali bivši samostalci i intelektualci poput
Jovana Cvijića. Zalaže se za podelu drž na Srbiju, CG, Bosnu i Hercegovinu, Dalmaciju, Istru,
Hrv sa Slavonijom i Sremom i Bačku sa Banatom. Spajanje pojedinih oblasti ili cepanje moguće
docnije uz saglasnost pokrajinskih parlamenata i uz odobrenje centralnog parlamenta koji

40
rukovodi drž zaj u njegovoj nadležnosti bi bile fin, saobraćaj, spoljna politika, a svi ostali poslovi
mogu da budu prepušteni posebnim federalnim parlamentima. Mon režim je u potpunosti
isključen, a uređenje treba da podseća na SAD, zbog niskog nivao prosvećenosti naroda. Srb Hrv
i Slo nikad nisu bili U do dec 1918 i zbog toga ih dele mnoge razlike i treba ih uzimati u obzir
prikom donošenja I Ustava.

Plan sr građanske politike sastavljen od dosta šarolikih gledišta. Unete su i ideje KPJ, ona se
stvarla 1919/1920. Inicijativu za stvatranje Socijalističke radničke partije Jugoslavije komunista
dale su socijaldem partije Srbije i BiH kojima su se pridružile dr levičarske grupe.
Revolucionarna orijentacija, pristupila je III internacionali tj kominterni, zadržala je i delove
socdem pogleda i učestvuje u parlamentarnoj borbi, prihvata stvaranje ju države jer smatra da je
tima olakšana borba levičarskih grupa. Podloga ujedinjenja, 4. 1919. Beograd, programski dok,
nacionalno pitanje se tumači kao ustavno, a zadovoljava se zahtevom za sprovođenje agrarne
reforme. Stavlja pod kontrolu sindikalni radnički pokret i SKOJ (savez komunističke omladine
Jugoslavije) formiran u 10. 1919. u Zagrebu. Najveći radikalizam ispoljava u kritici privremenog
predstavništva, u zahtevu za formiranje ustv skup, podršci datoj rev u Mađarskoj, Bavrskoj,
Rusiji. Povratnici iz Rusije je podržavaju, bivši ratni zarobljenici koji su se upoznali sa
tekovinama boljševizma. Usled tih brojnih soc nemira partija je pokazla i snagu da bude pokretač
da omogući vođstvo vl talasu ekonomskogne zadovoljstva. U centru intelektualno i
organizaciono moćni pojedinci na čelu sa Simom Markovićem, Filipom Filipovićem,
Vladimirom Ćopićem, Živkom Topalovićem, Jovom Jakšićem.

Drugi Vukovarski kongres stranke jun 1920 – stranka promenila ime u KPJ, ima 65k članova i
200k radnika, zalaže se za stvaranje sovjetske rep i diktaturu proletarijata, korišćenje iskustava
rus rev za stvaranje konfederacije balkansko podunavskih zemalja. Zahteva eksproprijaciju
buržoanske imovine, rekviziciju zgrada i stanova, obavezno školovanje, odvajanje crkve od drž,
agrarnu ref, izbore za ustv skup. Psrlamentarne slobode način za postizanje političkih ciljeva.
Izvršila je centralizaciju org i 21 uslov donela kojom se odrekla samostalnosti obavezavši se da
postane 1 od sekcija kominterne i da izvršava direktive iz Moskve. Definitivan razlaz sa svim
ostacima socijal demokratskih shvatanja. Na opsštinskim izborima je 1920. postigla veliki uspeh
u Hrv, Slav i Dalm osvojivši 490 odborničkih mesta u Zagrebu, Splitu, Vukovaru, Slavonskom
Brodu i vel gradovima. Sličan uspeh u CG i Srbi Mak – Beograd, Niš i Skoplje. Režim

41
uznemiren, odluka o ponavljanju izbora u nekim opštinama. Uverenje da se preduzmu vanredne
mere protiv revol delatnosti i štrajkova 4. 1920. genralni štrajk železničara podstakle donošenje
spec zakonodavstva. Inicijatori su doživeli neuspeh otpor KPJ i grupe građanskih političara koji
su protiv ograničavanja političkih sloboda. Ipak režim nije odustajao od tih namera. U tkavoj
atnosferi pripremani izbori za Ustv skup. Milion puta izgovarana reč kriza, vlede, nac napetosti,
čini se da je drž od proglašenja u permanentnoj krizi.

Izbori sprovedeni u takvim uslovima su predstavljali presudan korak. Pokazatelj međunac

uzavrellih strasti činjanica da je Ante Trumbić min sp poslova nezadovoljan odlukama
Rapalskog ugovora s Italijom je odbio da primi orden Sv save od AK za zasluge u procesu
ujedinjenja.

Duhovana nada u potpuno integraciju time što je došlo do proglašenja ujedinjenja svih srpskih
crkvenih oblasti. Pripreme počele krajem 1918, u karlowcima počela konferencija predstavnika
SPC, a završene u maju 1919 na zboru na kom su svi ortodox episkopi doneli odluku o
ujedinjenju. Sporazumi sa mitropolitom bukovinsko – dalmatinskim i svetim sinodom carigr
patrijaršije, odluku episkopa proglasio je regent, ukazom kralja od 17. juna 1919. Srpski patrijarh
postao srpski patrijarh pravoslavne crkve kraljevine SHS. Svečano U proglašeno 12. 9. u
Karlowcima. Sveti arhijer sobr U crkve u 9 u Kar za prvog patrijarha izabrao Dimitrija Pavlovića
dotadašnjeg mitro Srbije. To vlad nije priznala pa je 1920. izdala uredbu o izboru I patrijarha
ujedinjene sr prav crkve.

Međunardni odnosi relativno stabilizovani, potpisivanjem onih nekoliko ugovora, Vlada Milenka
Vesnića je izradila nacrt zakona o izboru nar poslanika za ustav. Skup i podnela ga veću dep koje
ga je usvojilo 2.9.1920. i na taj način okončalo svoj rad. Uzeto pol iskustvo za njegov osnov
kraljevine Srbije. Potpunim ukidanjem cenzusa pravo glasa dobio je svaki muškarac sa 21
godinom, pod uslovom da je državljanin SHS. Pravo je uskraćeno ženama i vojsci i
neslovenskim manjinama.

Pravo da budu birani imali svi pismeni muškarci sa navršenih 25g, ali činovnici nisu smeli da
budu poslanici. Svaka kondidatska lista morala je da ima 1 kandidata sa završenim faksom, ili
višom školom. 1 poslanik biran je na 30000 st, a rad ustv skup je ogrnaičen na 2,5g. Ta klauzula
pokazatelj političke krize. Visok % st nepismen, doneta odluka da se glasa kuglicama! U
poređenju sa drugim ovaj zakon dosta demokratičan, Milan Grol podsetio je da je HRv sa Slav

42
prema poslednjem popisu imala 2.6mil, ad aje do izbora imalo pravo glasa imalo 45k glasača. A
u kraljevini je br birača porastao na 600k. Važna dem promena, negativna posledica da oni koji
su I put dobili pravo nisu imali nikakvo demokratsko ni biračko iskustvo. Izbori za konstituantu
su bili demokratičniji od svoh narednih u sledećih 20g.

Na birališta je izašlo 65% birača, najveći br mandata: Jug dem stranka 92, nar rad 91, hrv pučka
koja je nekoliko dana kasnije odlučila da se zove hrv republikanska seljačka stranka imala je 50
mandata, a kpj 59, neki kasnije poništeni, savez zemljoradnika 39, jmo (Jugoslovenska
muslimanska organizacija) Mehmeda Spahe 24, Slovenska ljudska Antona Korošeca s
bunjevačkom 27, jugoslovenska republikanska stranka koja okuplja republikance dobila je 3
mandata samo. Veliki br glasova je dat strankama koje su se zalagale za republikansko i
federalističko uređenje – kpj, hrv rep selj s, jug rep stranka, zaj osvojile 448k glasova i 112
mandata. To najavljuje veoma budrnu debatu u ustav skupštini. Primetno je da je više onih koji
su se zalagali da država nosi jugoslovensko ime – tipa Jovan Cvijić predlaže Ujedinjene drž
Jugoslavije. Izašlo je 40 stranaka, a samo nekoliko s jugoslovenskim imenom – imaju ga ju dem
stranka (stranačka koalicija), kpj, jug rep str, jug mus org, ostale sve imale imena koja su
ukazivala na plemenski ili nacionalni karkter. To može da se tumači kao posledica nedovoljne
svesti da je narod koji je ušao u zaj državu zaista sebe doživljavao kao jedinstvenu naciju! Srbi
su do vremena stvaranja jug drž završili nacionalnu integraciju. Najveći deo Srba osim onih koji
su ostali u Mađarskoj i Rumuniji bio unutar 1 države, što je ostvaranje jednovekovne težnje. Srp
nacija je postala umorna posle balkanskih i ww1, te zbog svesti da je nacionalna misija završena
i vel br umornih i poginulih formiralo se osećanje da je nac ideja u potpunosti realizovana, a to
sve dovelo po Slobodanu Jovanoviću do toga da Srbi izvrše nac demobilizaciju. Oni drugi koji su
se takođe okoristili veštačkom parolom, su se počeli mobilisati pa je nastalo više stranka koje su
imale hrv ili slovenačko ime. Pokazatelj da s ena istom planu može videti posustajnjae srba i nac
mobilizacija svih drugih, koji su nastanak države doživel kao prelaznu etapu da završe proces
nac identifikacije i integracije. Koji je najveći problem? Državno uredjenje, ekonomsko soc
problemi, nepoštovanje demokratskih načela? Verovatno se sva ta tri pitanja stapaju u 1 što se
vidi u radu ustavotvorne skuštine, ona radi od kraja 1920 do juna 1921.

Predavanje X – ustavotvorna skupština

43
Jedna od najupečljivijih karakteristika izbora za konstituantu bila je veliki br glasova strankama
koje su se zalagale za federalističko i republikansko uređenje. Konstituanta je imala sastanke koji
se u pravničkoj terminologiji nazivaju prethodnim 12 – 22. 12. rešavana pitanja tehničkog i pol
karaktera. Pitanje poslovnika važno jer prema praxi kraljevine Srbije on podrazumeva obavezno
polaganje zakletve kralju, s tim se ne slažu oni rep opredeljenja. Poslovnik jen suprotno
odredbama krfske dekl podrazumevao izglasavanje većine prostom tj nadpolovinskom većinom
(50% +1), a ne kvalifikovanom (dvotrećinskom). Kpj, socijalistički klub, rep strana i radnički
klub se izjasnili protiv, a hrv selj stranka odlučila da pod tim uslovima neće učestvovati u skup
radu. Poslanički mandati su se uvek koristili za opstrukciju kvoruma ako se opozicija nije mogla
drugačije suprotstaviti u kralj Srbiji, ali nije bilo APSTINENCIJE od skupštinskog rada, to sad
predstavlja opstrukciju države. Oštri dep kpj, prema kojoj je pritisak pooštravan, S Marković
govori protiv odredbe o zakletvi, poslovnik predvidja pravnu egzistenciju kjraljevske vlasti i pre
ustv skup. Komunisti nad ustavotvornom skup. nisu priznavali nikakvu višu vlast i po teoriji burž
javnog prava svaka vlast morala da bude zasnovana na apsolutnoj suverenosti konstituante. Novi
poslovnik je trebalo da bude izgrađen u novom duhu i da obezbedi skup neograničeno pravo
diskusije, koja bi bila pokrenuta u ustvt skup. Sima Marković, doktor matemat nauka i prof uni,
ubeđeni levičar, sa partijskom knjižicom no1. je počeo tu diskusiju, a odgovorio mu je Milenko
Vesnić, presednik vlade. –raspravu otvraju predstavnici grupe koji poništavaju ugled parlamenta
i za nasilje smatraju sve vladine napore za slobodan rad dep. Ne čudi se njihovoj politici jer rade
pos svom programu po kome negirju državu. Vesnić je I imao uvid u sadržaj 14 tačaka Vudra
Vilsona i koji je imao prava da da primedbe, iako nisu uvažavane, ali je bio I strani političar
kome je dok pokazan. Odbacio je zahtev o nepolaganju zakletve i dvotrećinskoj većini što traže
komunjare, uprkos protestima. Odnos vlade i većine prema komunistima kao prema rušiteljima
poretka.

Rad skup počeo 12.1.1921. čitanjem ukaza o formiranju vlade pod predsedništvom Nikole
Pašića. Proteklo puno vremena od U do I ustava, uprkos tome što je to najavljeno da će biti u
rekordnom roku. Osim admin tačaka na dnevno mredu skupština dep upoznala sa ukazom o
formiranju vlade s Pašićem - pripao mu portfelj inostranih dela, a unitrašnja pripala Miloradu
Draškoviću. 13.1. svečano otvranje skup besedom regenta, pokušao da utiče na smirivanje
nezadovoljstava posebno soc. Zalaže se prvobitno za pravdu, njom treba da budu obuhvaceni svi
delovi naroda, veroispovesti staleži, važna je ekonomska pravda, kad su mnogi na rubu

44
egzistencije. Nada se da će prestati krize, verske borbe, to sve lepe želje i pitanje koliko on sam
veruje. Uveren da će nac borbe biti ublažene, ali da će se zaoštriti privredne, ako ne budu donete
ekonomske mere. JU država zasnovana na ravnopravnosti i dem treba da omogući skladno
razvijanje svih nar sila, i da najpametniji dođu do izražaja iako su sirotilja.

31.12.1920. Obzanana – režim zauzeo stav prema delovanju KPJ, odlučio da joj zabrani rad.
Pašić je pristanak da formira nov min kabinet uslovio odlučnim merama protiv KPJ. Milenko
Vesnić je proglasio 2 uredbe o postupanju vlasti prema štrajkovima u rudnicima i železnicama,
štampane su kao plakati svuda lepljene, posle obnarodovana obznana. To je bilo najavljivano i
očekivano, ipak ogromno pol dejstvo zbog oštrine i nedemokratskog načina donošenja.
Komunjare optužuju da su isto što i boljševici i da oće da izvedu rev, vlada zabranila kom
delatnost i uvela mere protiv svih koji se ogluše o ovu naredbu, u 7 tačaka. Vlada pokazala da će
mere u budućnosti biti i radikalnije. Protestuju kom, rep, hteli da protstuju na Slaviji, nije im
dozvoljeno, socijaldemokrati, slov ljudska stranka, savez zemljoradnika, više javnih i pol radnika
koji nisu formalno u strankama, ali su se oglašavali u javnosti. Izjasnili su se intelektualci i
članovi rad idem stranke, iako je dem str preuzela odgovornost s obzirom da je Drašković
svojom rukom potpisao dok

. Revolucioni protivnici obzn smatrali da je branjen poredak reakcionarne buržoazije i represivni

njen režim, dok drugi smatraju da je zadat udarac parl poretku i dem i utrt put daljem
nezakonitom delovanju vlade, njeni postupci su mogli biti ubuduće upereni protiv bilo kog
neistomišljenika. Slobodan Jovanović najveći autoritet pravne struke se pridružio kritičarima,
produžena je ona praksa iz vremena rata po kojoj je vlada preuzimala zak vlast od nar skupštine.
U toj uzurpaciji nadležnosti otišlo se dalje, jer on nije kao dr uredbe s zakonskom snagom dobio
potpis monarha i bio objavljen u službenim novinama već je izlepljen po ulicama kao pozorišni
oglas.

Među onima koji su prihvatili uverenje Draškovića bilo je načelnih protivnika upotreba
nezakonitih metoda, te su se mnogi slagali kasnije da je obznana jedan od najvažnijih dok u
istoriji Jugoslavije. Primena represivnih mera uticala je na dep ove stranke da se vrate u ustav
skupštinu, jer im mandati nisu bili poništeni. Oni su odlučili da što bolje iskoriste tu odluku
vlasti, Sima Marković još jednom istupio protiv poslovnika i izjavio da će se u protest kako bi
bio u mogućnosti da se bori protiv postupaka koji sprečavaju rad kpj u konstituanti podvrći i tom

45
nasilju i položiti zakletvu kralju. Reč je o nametnutom proceduralnom zahtevu, smatraju
republikanci pa će i oni položiti zakletvu koja neće ugroziti njihov rad, to odlučio i soc klub,
zemljoradnički. Sima Marković podneo interpelaciju Pašiću sa zahtevom da navodi iz obzn budu
obrazloženi a da se ona kao nezakoniti akt povuće. Postavio je 3 pitanja: zašto vlada nije objavila
dok na osnovu kojih je Obznanom izvršila drž udar? Da li je mogla da putem takve naredbe
suspenduje sva prava radničke klase? Da li je spremna da vrati rad klasi sva prava zagarantovana
ustavom i zakonima. Poč 2. 1921. marković još jednom izneo mišljenje o nezakonitosti Obznane.
Zaključio je da će ona imati teške ekonomske posledice i zato bi trebalo da se nove vlasti
rukovode onom pol slobodom koja je postojala u kraljevini Srbiji, iako su njegovi drugovi
levičari smtrali taj srbijanski režim za reakcionaran, odjadanput postao primer za ugledanje.
Ministar Drašković je na interpelaciju odgovorio tek 8.4. govoreći nekoliko sati, kazao da su
kom postali pretja stabilnosti i opstanku države i da ima rev namere i da blokira državiu
sistemom gen štrajkova, odricanjem političke samostalnosti stavljanjem pod internacionalu,
pretvaranje sindikata u rev ustanove, na špijunažu, pozivanjem vojnika na dezerterstvo, te
njihove idje su bile potpuno neprilagođene jug društvu. Boljševizam pustoš nevidjena, a nasilje
joj prvi instrument. KPJ nije imala nikakva prava na obzire koji se duguju kulturnoj partiji, ruše
državu...politika prema kpj nije represivna već preventivna da se ne ponove greške koje je dem
vlast napravila u rusiji posle feb rev.

Protiv obznane su se posle izjašnjavlali razni građanski političari, ali je ipak posle kosituanta
većinom izglasala predlog da vlada što pr izda pooštrenje zakonskih mera kojima je trebalo
otkloniti svako ugrožavanje države, obzn je time dobila skup pristanak, a drašković je imenovao
komisiju za izradu predloga uredbe kojom je trebalo pooštriti mere protiv ugrožavanja db. On
čak i priznao da je donošenjem obzn postupao mimo zakona, ali u skladu s zaštitom državnih
interesa.

Milan Ćurčin, urednik časopisa nova Evropa u Zagrebu: Mi ne možemo da razumemo i

odobrimo izjavu min unutrašnjih dela, verujemo da Drašković i Vlada vole ovu zemlju, no neka
nam oni rastumače kako ćemo logično dovesti u sklad protivrečnost u izjavama Draškovića da je
vlada radila mimo zakona, a da će sutra braniti zakone. Nikola Pašić lakonski odgovara Filipu
Filipoviću, narodu preti opasnost, sve što je protiv zakona mi hoćemo da suzbijemo. (Država ima

46
pravo da se brani). Na državni (beli) teror kpj mora da odgovori crvenim te su regent, Pašić i
Drašković bili obeleženi kao glavne mete.

4.5. na Draškovića pokušan atentat, ovo ubrzalo odluku donošenja čvršćeg zakonodavstva, rad
na njemu teče uporedo sa završnim raspravama o I Ustavu. Pašić se tu istakao, smtraa donošenje
Ustava najvažnijim svojim zadatkom zato je žrtvovao St Protića, koj ise opredeljivao za
federalizam. Ne slažući se s takvim pogledima, NP da bi radikalna stranka bila jedinstvena
žrtvovao Protića koji je napustio poslanički klub i nije položio zakletvu na dep mandat. Pašić
podseća sve političare da imaju na umu zbog čega su radikali prihvatali savez s dem na
donošenju Ustava, važnije je doneti ustav nego kidati veze zbig nekoliko činovničkih mesta.
Zato se mogao osloniti na Milorada Draškovića, vel protivnika na Žen konf. One koji nisu hteli
položiti zakletvu kruni, Pašić podsećao da su pre neku godinu to rado činili te da je i sam S Radić
umeo da obožava neku dinastiju – aludirajući na odu koju je pisao Franji Josifu.  Podržavan od
strane Franc, NP je postepeno normalizovao odnose s Aleksandrom, jer su im važne iste
vrednosti. Duh ustava mora biti iz ustava kraljevine Srbije, NP je objasnio suštinu tog problema.
Srbija se toliko žrtvovala za to ujedinjenje da nije mogla pristati na federalizaciju. Mi Srbi smo
bili ti koji smo izvojevali slobodu. Glavni osnov pregovora pašića o karakteru ustava.
Istrajavajući na etničkom jedinstvu većina sr političara predlaže centralističko uredjenje, uvereni
da je razgraničenje između SR i Hrv neizvodljivo zbig njihove pomešanosti su protiv svakog
rešenja da sе ne nadju svi Srbi u okviru jedne federativne jedinice.

Radikali ipak bili skloni da se sačuva makar sr ime uprkos centralizmu, dok su demokrati
izričito za unifikaciju, pa su u zalaganju za unitarizam odlučniji od rad st koja je uvek ostajala
srpska dok je jug dem str imala pored najbrojnijih Srba imala i puno Hrvata jug opredeljenja,
Slovenaca, mus. Savez zemljoradnika u to vreme bliži centralizmu, ali se je programski više kao
mala partija bila okrenuta soc i ek pittanjima. Republikanci bili za višečlanu federaciju mada
nisu imali mnogo pristalicama, to je što se tiče pretežno srpskih stranaka. Nasuprot dem i rad
nalazili se zahtevi za isticanje ist posebnosti za koje se zalaže većina hrv, neki slo i mus
političari. Josif Smodlaka, iz Dalmacije u nacrtu Ustava jedan od najstarijih pristalica jug ideje
zalagao se na podelu na 12 samoupravnih pokrajina uz mogućnost podele ili spajanja. To su
Podunavska Srbija, Vojvodina, Krajina Bosna, Moravska Srbija, Raška, Makedonija...Svaka
treba da ima skupštinu vladu i gl grad, a tekovine nac oslobodilačkih ratova srba bile bi potpuno

47
poništene jer bi postkumanovska srb bila podeljena na 4 ter. Nevažeće bi bile odluke nar skup u
NS i Pg. Iako izvan konsituante, zbog ne zaklinjanja na vernost AK, hrv rep seljačka stranka bila
je nosilac zahteva za potpuno priznavanje hrv nacionalne i ist posebnosti. Projekat dvojne
konfederacije Srb i Hrv, po kome bi Mak bila spojena sa Srb, a Slavonija, Međumurje i
Dalmacija sa Hrv. Vojvodina, CG, BiH, Slovenija treba plebiscitom da odluče kojoj bi državi
pristupile, iako su voj i cg već bile donele svoje odluke o priključenje Srb, koja je bila ta koja je
ratni pobednik. Slovenska ljudska i hrv. Pučka predlažu podelu na 6 pokrajina koje bi bile
organizovane na konfensionalnoj osnovi, 3 kat tri pravoslavne.

Mehmed Spaho osvojio glasove na paroli Islam u opasnosti! Izjašnjava se za decentralizaciju i

široke admin jedinice, traži autinomiju BiH kao istorijske pokrajine, okrenuti verskim i
ekonomskim interesima, zato je bila spremna na kompromise s jačim pol partnerima a to
najčešće bio Beograd. JMO ustupcima naplatila podršku koju je dala centralističkom nacrtu
vlade. Vlada imala snažnu opoziciju koju čine: hrv rep stranka, iako apstinira, narodni klub, jug
klub, jug rep stranka, kpj, savez zemljoradnika. Vlada je napravila parlamentarni pazar sa JMO.
Pristala je na njen osnovni zahtev tj kompaktnost ter naseljene mus tj BiH bude garantovan
Ustavom, pa je sklopljen sporazum o ispunjenju zaštite muslimana, šerijatskih sudova, novčane
naknade ex feudalnim vlasnicima, osiguranje što većeg prisustva mus u pokrajinskoj vladi u
Sarajevu. Najvažniji ustupak: da BiH bude izdvojena iz projektovane države na oblasti po
principima koji bi važili za celu zemlju da se isključe istorijske pokrajine, u pogledu BiH učinjen
izuzetak, opizicija to veoma zamera, bolje bi bilo da vlada nije žrtvovala seljačke interese na
račun muslimanskih begova ili bi jeftinije prošla da je podržala hr i slo predloge i da bi se time
ublažila i oštra plemenska borba. Izbio spor posle oko člana Ustava 135? kojim se opštinama i
srezovima BiH davala mogućnost da se priključe opštinama izvan ove ter ako na to pristanu
njihova predstavništva kvalifikovanom većina i ako to odobri skupština. 27.6. dan uoči glasanja
za ustav ma sporazum sa delegatima radikalnog i dem kluba pristali su i delegati džemijeta – to
je stranka koja okuplja muslimane sa KiM, Mak, Sandžaka, u prisustvu mus kluba iz Bosne,
njima je obećano da će vlasnici velikih imanja biće obeštećeni razumnom nadoknadom. To je
postignuto izvan očiju javnosti, javno posle izvođen pretres svih članova još jednom, prošle
članom 130 i zakonske odredbe iz vremena provizorijuma.

48
28.6. 1921. u ustv skupštini se glasalo za I ustav čak dve godine posle proglašenja ujedinjenja.
Božidar Vlajić, jds, ugledni pravnik kaže: od 419 dep, 223 je glasalo za Ustav, 35 protiv, ostali
nisu ni glasali. Glasali za: rad, demokrati, grupa Bogumila Vošnjaka, mus iz Bosne i Južne Srbije
i 4 divljaka (nestranačke ličnosti ). Protiv: zemljoradnici, rep, socijalisti, Ante Trumbić, Ivan
Ivanić, a nisu ni došli poslanici grupe Stejpana Radića, Stojan Protić, nar i jug klub. Slabe
osnove vodovdanskog ustava jer je na njegovom izglasavanju učestvovalo 258 poslanika, dok je
158 apstiniralo što je previše.

Sagalsnošću ovih dep prva jug država postala ustavna nasledna i parlamentarna monarhija pod
imenom Kraljevina SHS. Mogućnost da bude nazvana Jugosl nestala pred upornošću NP da se
ne odustane od sr državnosti i sr žrtve. Ta želja posle navođena kao šovinistički dokaz njenih
nosilaca. Opredeljenje za kompromisni nas unitarizam ispoljeno i u proglašenju sr hr slo jezika
kao službenog iako nije postojao, zatim u kombinaciji nac simbola i himni sastavljenoj od Bože
oravde, Napred zastave slave i Lijepa naša domovino. Potvrđena je ravnopravnost jezika i
pisama. Kompromisni nac unitarizam podrazumeva da postiji 1 ju ideja, ali je činjenica da je
država nazvana po 3 narod i da su korišćeni njihovi simboli. Vlast je počival na trodeobi između
nar skup, vlade i kralja. Gl činilac Vid ustava bio kralj, pisan je bio po meri Ak, zak vlast čine
nar skup i kralj koji je imao pravo da je saziva i raspušta, potvrđuje i proglašava zakone, sudske
presude su donošene u njegovo ime, zastupa zemlju u odnosima s dr drž, vrhovni zap vojske,
donekle to slično JBT koji je uvek hteo pod svojom kontrolom da zadrži spoljnu politiku i
vojsku. Oglašava rat i zaključuje mir, neprikosnovena ličnost, nikome ne odgovara, pravo
ustavom da imenuje predsednika i ćlanove ministraskog saveta koji odgovaraju njemu i
skupštini. Ne mora da imenuje ministre iz sastava nar skup, niti da poštuje stavove većine, čime
je ugrožavana parlamentarna praksa.

Državu s 1 parlamentom i 1 vladom treba podeliti na oblsti koje nisu smele imati više od 800k st,
one se dele na okruge, pa srezove, pa opštine, rukovodeće merilo počiva na pirodnik
ekonomskim i soc razllozima, Osim žena, oficira i vojnika, svi imaju pravo da biraju i budu
birani, da se udružuju, novine slobodne. Ozakonjena načela privatnog vlasništva i liberalnog
kapitalizma pod uslovom da ne štete opštim tj drž interesima, ukinuti feud odnosi. O soc.
Odredbama govorilo je 23 člana, što je pokazivalo da se vodi računa o radničkom zak,
zbrinjavanju invalida, udovica, siročadi, siromašnima, zabrani zelenaštva, besplatnom zdravstvu.

49
Mnoga ostala mrtvo slovo na oapiru jer nema dovoljno snage i novca da s epostupa u skladu s
odredbama.

29.juna upriličena svečanost radi polaganja zakletve AK i dep na ustav da se ispere gorak ukus ,
Regent se dovezao sa Pašićem pred skupštinom sa svitom, u auli ga je dočekalo časništvo,
pucaju topovi, vojna muzika svira himnu. Poslanici u svečanom ruhu pozdravili regenta. Ustva
prvo potpisao regent pa su zakletvu položili dep. Na kraju na regenta prilikom povratka pokušan
atentat, izvršioci uhapšeni, najpoznatiji Spasoje Stejić koji je robijao 20g i bio je oslobodjen tek
1941 u spektakularnoj akciji komunista i skojevaca koji su u poslednjem trenutku uspeli da
izvuku osudjenike iz sremsko – mitrovačke kaznione od ustaša.

Predavanje XI – 1922. – 1925.

Aleksandar regent do avgusta 1921. Kada je umoro Petar, on je u svakom pogledu postao kralj
kraljevine SHS. Situacija uoci donosenja vidovdanskog ustv složena. Glavna bitka vodjena
izmedju pristalica centralizma i federlizma. Centralisti se izborili za svoje poglede trgovinskim
pazarima sa JMO, davanjem ustupaka koje nisu davane dr stranaka, pa je ostao gorak ukus.
Federalizam je gotovo nemoguce sprovesti u 1 drzavi sa toliko pravnih i prosvetnih razlika sto je
ostalo kao posledica dugog zivota na razlicitim ter. Ako bi doslo do federizacija ona bi mogla da
se sprovede na osnovu ist pokrajina, sto bi znacilo zadrzavnje nasledjenih podela, pored toga svi
ubedjeni da je nemoguce sprovesti unutrasnje razgranicenje s obzirom na izmesanost.
Upravljanje iz 1 centra ce doneti brzo resenje da se uklone postojece podele, tome se nadaju
centralisti. Zato se demokratska stranka smatrala odgovornom za vodovdanski ustav, pa je imala
neku vrstu potreba da s eopravda od optužbi. Po recima Radoja Kneževića, demokrate,
demokrati su zalazuci se za centralizam hteli da preteknu buducnost. Milan Grol: mnogo kasnije
rekao da je Vid ustav potpuno promašio on nije toliko zlo zamilsljen koliko je bio nerazmišljen
nemogucće tako brzo prevazići postojeće razlike. On je u beogradu ojacao centraliste, u Zagrebu
fed, a u Sloveniji oportuniste. Najjače slovenačke pol stranke itekako znale da iskoriste postojeći
sukob izmedju bg i zg. Podrsku koju je Anton Korošec najčešće davao Bg je itekako znao da
naplati. Posle donošenja ustava došlo do atentata na Milorada Draškovića, "ministra obznane".
On je zajedno sa Pašićem i Pribićevićem bio najčešća meta komunista. Ovo delo mladjih
pripadnika, pristalica crvene pravde, na beli teror treba odgovoriti crvenim. Nasilje koje je
primenjivano na njima treba da izazove isti efekat, jer vlada u obracunu nije birala sredstva. Alija

50
Alijagić izvršilac atentata jula 1921, on je ubrzo obešen i postaje legenda i simbol borbe kpj
protiv nedemokratskog režima kraljevine. Osim komunista na razbijanju države rade pripadnici
nekih dr strana na Kosovu, u Makedoniji, dobijajuci podršku iz Italije, Madjarske...Drašković je
bio prijatelj Ljube Davidovića - jedan od najpoštenijih političara, nikad nije zloupotrebljavao
položaj. Bile su legendarne mnoge njegove izjave, stranka treba vise da se brine kad preuzme
vlast nego pre toga, kad brine kako da je preuzme. Veličina Draškovića u tome sto je bio svestan
da je doneo nedemokratsku odluku za koju je preuzeo odgovornost, njegovo zdravlje vec ionako
bilo naruseni jer je dva x prelazio Albaniju, otisao je na odmor u Delnice, posle ustv skup. u
potpunom dusevnom rastrojstvu, padao je u depresiju. Atentat predstavljao jednu od presudnih
stvari u kraljevini, gradjanstvo zgrazavano sto on ubijen u prisustvu svoje dece s kojom je sedeo
na klupi u parku. To kvalifikovano i kao politicko ubistvo i kao zločin, uskoro je rodjeno i 4.
Dete kome je dato ime Milorad Drašković, posmrče i Slobodan Draskovic su bili miljenici dem
stranke i uzivali su posebnu brigu, a posle su se pridruzili štabu 501 Draže Mihailovića, a posle
su emigrirali u Ameriku. Slobodan je bio najmladju docent BU. Atentat veliki udarac za režim,
posebno za ju dem stranku, a posebno za samostalne radikale, surovost uticala da sazre odluka
da se produži rad na donošenju restriktivnig zakonodavstva prema kpj. Zakon o zaštiti države,
potpuno ponušteni mandati dep kpj, ona je potpuno prešla u ilegalnost. Mere su posle bile
represivne prema clanovima kpj, sa 60000 clanova pre izbore i 200k radnika pala je na 2 do 2.5k
clanova koji su ziveli u ilegali. Bar jedan njihov deo je napustio kraljevinu i utociste nasao u
emigraciji. Zato su prvi sastanci odrzavani u Becu pa je formiran zagranicni komitet kom partije.
Najtezi period za komuniste, prete im mucna isledjivanja, zatvori, svirep istražni postupak. Ta
situacija još više dobija na gorčini, stvari u kraljevini nisu tekle kako se ocekivalo, vid ustav
potpuno promasio, mesto da donese smirenje doneo nove sukobe. Prva partija koja sumnja u
njega bila je jds, jer su u njoj razlicite politicke grupe kao sto su samostalci i clanovi hrv sr
koalicije, upravo taj deo je presudno uticao na ostatak stranke da se založi za donosenje
centralističkih rešenja! Kada su predstavljali najveću opoziciju Pašicu pred kraj rata mnogi
samostalci priklanjali su vijeću i zalagali za federalizam, ali ih je susret sa clanoma hrv sr
koalicije ubedio u suprotno. I čovek koji se zamislio nad ustavom bio je Ljubomir Davidović,
došao je u ozbiljne sumnje da li je trebalo doneti liberalnija rešenja, pa je počeo da podržava
mladje intelektualce u stranackim redovima. Trebalo bi pružiti ruku Hrvatima, kraljevina nije
mogla da postoji bez medjusobne solidarnosti izmedju srb i hrv. Treba se napraviti u

51
medjusobnoj saradnji revizija vidovdanskog ustava. On u tom pogledu nije bio usamljen,
njegova lična hrabrost vudela se u pokušaju da odobrovolji Hrvate. Bez obzira na kalkulacije
koje su hrv ponikle da udju u jug drzavu, prelazeći preko toga odlučio je da im pruzi ruku. Daje
odobrenje mladjim intelektuacima na celu s Grolom i Bozom Markovicem da pokrenu Nedeljni
Glasnik 1922. casopis kojim bi pokrenuta akcija koja bi rezultirala revizijom Vidovdanskog
ustava. Izaslo je c 50ak brojeva, ostro protestuju protiv svih ugrozavanja jug države, o njihovoj
hrabrosti svedoci to sto su se ovim casopisom suprotstavljali AK. Kralj bio nervozan covek,
hrvati su ga zahtevima za federalizmom do te mere dovodoli u stanje ozlojedjenosti da je
zapretio amputacijom hrv delova 1922! Ta ideja je do danas ostala nerazjašnjena, pominje se
postojanje neke karte razgraničenja, ali to nije sigurno, Mira je nije našla. Urednišvo glasnika je
zestoko odgovorilo AK podsecajuci ga da on nije taj koji je stvorio jug kraljevinu, smatraju da
pored njega postoje drugi ugledni cinioci nar akupstina, velike sile, politicke stranke. Porucuju
mu da on nije taj ko moze odlucivati o deobi jug drzave jer ona nije nastala za zelenim stolom
vec prema unutrašnjim potrebama, naravno uz podrsku medjunarodne zajednice (velikih sila), ali
bas zato one ne bi mogle da gledaju da se nesto raspada tek tako za sta su dopustile da se stvori.
Uredba o podeli zemlje - Država podeljena na 33 oblasti do 800k, jedina pokrajina koja nije
deljena bila je BiH, iako je formalno bila podeljena na 6 oblasti. Negde se pristupalo vestackim
resenjima, kad je formirana beogradska oblast pridodat joj deo Banata. Iste 1922 dolazi do
druguh intelektualnih inicijativa, ona predstavlja završni period u kome se int el aktuvno
angažuje u konačnim stvaranju jug države. Ona ne može ništa da učini bez podrške jake političke
stranke. Na mirovnij konferenciji se videlo da je potrebna jaka politička snaga. Bez obzira na
dotadašnja negativna iskustva postojala je nada do 22 da bi intelektualci nesto mogli da ucine.
Srpski knjiz glasnik pozvao na 100 intelektualaca da kazu sta misle o postojecoj krizi, objavljeno
nekoliko desetina tekstova. Isidora Sekulic je poslala svoju poeziju, iako je bila potpuno
apolitična, ali je pesma vezana za nastanak drzave i za njene krize. Optimizam je bio nužan pa su
svi pokazali nadu da ce kriza moći da se prevazidje. Jun 1922 velika konf intelektualaca i
clanova pol stranaka u Sarajevu na Ilidži, trebalo da se ponudi resenje za krizu. Sastav
raznorodan bilo politicara razlicitih uverenja, nestranackih licnosti. Rezolucija - nužna je revizija
vid ustava ali se ne kaze u kojoj meri i na koji nacin, ali to razumljivo s obzirom na heterogeni
sastav. Ideje da se država nazove Jugoslavija. Jesen te godine održan još jedan veći skup na
kome je izmedju 2 i 3k intelektualaca i pol licnosti, neki poput ljube davidovica dolazili u

52
ozbiljan sukob s prijateljima. Dem stranka u velikoj krizi ex samostalci se sada vracaju
korenima podrzavaju federalizam, LjD dao ostavku na sefa glavnig odbora da bi kao privatno
lice otisao na kongres intelektualaca. Brojni ex clanovi hrv sr koalicije iskljucivo istrajavali na
odbrani cent resenja kao pribicevic koji je istovremeno min prosvete i unutrasnjih poslova, in je
bio žestoko omražen, pobornik čvrste ruke prema hrvatima, odgovarao žestokim terorom
ekstremnim portivnicima jug države. Režim ima pravo da se brani! Njegova legendarna izjava. U
stranci nastalo previranje. Zagrebački kongres je održan ali su efekti bili slabi. Nije bilo
konkretnih zahteva, nije otvoreno pitanje ženske ravnopravnosti, nije se zalagalo za prava
omladine. Zahtev da drzava promeni ime najkonstruktivniji. Formirani jug klubovi koji bi se
zalagali za prevazilaženje problema krize. Isključivosti sa obe strane vremenom su bivale sve
veće, ali 22 zapamćena po objavljivanju Nedeljnig glasnika, po org kongresa na Ilidži, u
Zagrebu. Tek se 36 i 37 shvatilo da je kriza otisla predaleko pa je formiran srpski kulturni klub.
Usled izvršenja nacionalne demobilizacije sr nacija istrošena, ona nije posle 1918 nije pkazala
nista od politicke i intelektualne snage koja ju je krasila do tad do 1918. Mnogi Srbi nisu uspeli
da razumeju Jugoslaviju ti krajevi koji su ušli u sastav drzave za njih bili nepoznati. Otvoren je
jedan od najbolnijih problema vezan za odnos Vojvodine i onaj prostor koji je do 1928 činio
kraljevinu srbiju. Ona je očekivala da će u kraljevini postati jugoslovenska Švajcarska da ce
uspeti da se nametne svojom industrijom, prosvetom, kulturom. U prvo vreme trpi privredne
probleme, do 1918 njena privreda orijentisana na neke druge gradove u AU. Problem poreza, -
Vojvodina placa veci porez nego kraljevina Srbija. Istupa se sa tezom da je Vojvodina platila
ratove Srbije. Kada Pribićević vraće biblioteke, aparate, labarotije biva optužen da pljačka
zagrebačko sveučilište. Čim se dodje do novca nastaju ozbiljni medjusobni problemi. Seljaci u
Sremu su u potaji pevali prodao sam konja vranca da dovedem drugog srbijanca. Posle se pevalo
prodacu i drugog vranca da oteram Srbijanca. Srbi ne pokazuju nikakvu želju da nešto nauče o
svojoj braci za koju su se ranije borili.
Došlo je do važne pojave od 1922. Do 1924. Jugoslovenska demokratska stranka se raspadala,
da li treba zadrzati vu ili ga suspendovati. Samostalci posebno mladji su vec bili nezadovoljni
krutoscu Pribicevica koju ispoljava prema hrv seljackoj stranci. Tada doslo do raspada dem
stranke, to do tada bila jedina stranka koja je mogla da obuhvati celokupan ju prostor ukljucujuci
i Sloveniju, iako je slo bilo malo i oni ucestvovali u njenom radu. Nastale 2 stranke ostatak oko
Ljube Davidovica jds ili demokratska stranka, na celu sa Svetozarom Pribicevicem Samostalna

53
demokratska stranka - ugl Srbi sa prostora Au, hrv ju opredeljenja kao i nesto malo slo
jugoslovena. Pojedine stranke na celu sa hrv seljackom pokazuju izuzetnu radikalizaciju
delovanja, to potpuno različito od prakse političkog delovanja u kraljevini Srbiji, samostalci
primera radi nisu dolazili u skupstinu, pa nije bilo kvoruma. U Jugi stranke koje su potocale sa
prostora kraljevine srbije nisu razumele politicke metode borbe hrv seljacke stranke, da ne dolazi
u Beogradski parlament. Ta borba pocela na bojkotovanju nar skupštine a vodi ka bojkotovanju
države. Oni vrlo brzo pocinju da se obracaju inostranstvu za pomoc - savezničkoj konferenciji u
Djenovi, Radic hteo da ukljuci rad partije u rad seljacke internacionale, salju mnostvo tekstova
za evropsku stampu u kojoj se govori o eksploataciji seljastva, vredjaju sr politicare, to strano
njihovim protivnicima oni ne znaju sta su dopustena i raspoloziva politicka sredstva i da li je to
napad na drzavu. Ponekad dolazilo do hapsenja Radica i njegovih pristalica. Kraljica Marija je u
jednom trenutku nazvana Pompandurkom, upravo kada je Ljuba Davidovic 1924. Uspeo da
sklopi koaliciju sa srbijanskim samostalcima koji su smatrali da se treba pomiriti sa Hrvatima i
koji su se zalagali za neku vrstu federalizma. Doslo je tad bilo do saradnje jds, jmo, slovenacke
ljudske stranke, postojala mogucnost da im se pridruzi seljacka stranka. Ali bas tada na sremske
sednice Radic odlazio sa slavinskom tamburom u koju je svirao, povremeno je meta tih posalica
bila kraljica marija. 1924. vlada Ljube Davidovica je pala smao nakon 100 dana zato sto je Radic
koji je pruzao podrsku tom federalistickom bloku davidovica pricao prostakluke o kraljici Mariji.
Te prve dvadeste godine su proticale u znacima krize. Žestoka diskusija izmedju Ljube
Stojanovića sa pristalicama jug države i hrvatima iz Hrvatske. Revoltiran izjavama na racun
kraljevine Srbije i sto su se ovi ponasali kao da nisu bili na poraženoj strani, Ljuba je napisao
tekst u kome je izgovorio ozbiljnu recenicu: Iskapalo ko je zaplakalo, aludirajuci time da ako hrv
oce da izadju ju drzave i resiti svoje pitanje preko inostranstva a da onome ko zaplace za
njihovim odlaskom moze slobodno da ispadne jedno oko. To mu je teško zamereno. Ljuba
Davidović je ušao mučnu polemiku s uredništvom Nove Evrope, u toj polemici je podsećao sve
one koji su razmišljali drugačije da je srpska drzava znala da odbrani svoju samostalnost i u
vremenu kad ju je napadala mocna AU, i da ce i sada umeti da odbrani svoje dostojanstvo. Po
njegovim rečima Srbi su imali pravo i da povuku unutrasnje granice kao pobednici u ratu. On
nije imao dlaku na jeziku. Za razliku od hrv stranaka srpske stranke su zauzimale državotvorni
stav, posebno oni sr iz kraljevine Srbije znajuci kako je bolna ist tog prostora uvek su se trudili
da preko kritike režima ne pogode državu. Režimi su prolazni, a država večna! Slično stavu

54
nemačke političke misli da drzava ima trajnu vrednost koaj treba da stoti gradjane a oni treba da
vode racuna o interesu državne celine. Na slican nacin se vecina stranaka drzala državotvorno.
Veoma često se ustručavali od radikalnih pol akcija. Tako je Dragoljub Jovanovic za Lj
Davidovica rekao da je bio idealan opozicionar za rezime bez srama i stida. Još jednom se
pokazalo koliko su različita bila pol iskustva hrv stranka pribegavala svim sredstvima. Došla je i
25g - krupni dogadjaji - I susret Radića i Pašića u Ženevi, a zatim odluka seljacke stranke da se
odrekne republikanstva u imenu.

Predavanje XII – Smrt Pašića, Radić – Pribićević (1925 – 1927)

Pojačana opozicija hrv stranaka koje od opstrukcije skup prelaze u opstrukciju države.
Nastojanje jug dem stranke tj jednog njenog krila da se prilagodi toj situaciji i da pruži ruku hrv
kako bi u zemlji usledilo redovnije stanje i kako bi se pristupilo rešavanju dr problema u zemlji
ek i soc. U takvim okolnostima došlo je do raspada jds, ex samostalci odlučili su da ostanu uz Lj.
Davidovića i da pruže ruku pomiranja Hrv tj da slede pomirljivi kurs. Nezadovoljni tom
poltikom, smatrajući da bi prema hrv trebalo preduzeti još oštrije mere ugl pristalice
Jugoslovenske države iz Ni NW krajeva, Srbi iz Preka i deo hrv jug orijentacije odlučuju da se
napokon u potpunosti izdvoje. Samostalna demokratska stranka će odigrati spec ulogu,
neočekivan politički razvoj, pokušava da sprovede politiku nepopuštanja prema bilo kojoj strani
koja bi išli ka reviziji vid us. J dem stranka počinje da se kreće u pravcu popuštanja centralizma,
iako se nije tačno obeležavalo do kog stepena treba izvršiti reviziju vid us. U prvih nekoliko god
cepanja i izdvajanja grupe oko Pribićevića vođene su teške diskusije. Četvorica braće Pribićević
su imali bogate pol karijere i težak životni put. Najzančajniji Svetozar, nalazio se na čelu vel hrv
sr koalicije, smatra da sr i hr stranke treba zaj da rade protiv AU, za vreme ww1 bio je interniran,
a posle oslobođenja sproveo je zamašnu akciju koja je trebala da dovede do stvaranja ju drž.
Rođen na prostoru trojednice, bio je blizak AK i govorio je da je on bio taj koji mu je doneo tri
krune misleći na trojednu kraljevinu Hr, Sl i Dalm. Bio je čvrste ruke, sprovodio je čvrstu,
represivnu politiku, njegovo odvajanje udarac za stranku, smatran je rasnim političarem. Još
dvojica braće su se bavila pol Milan P – organizovao seljačke zadruge i prosvećuje seljaštvo,
treći je oficir Adam P i preplivao je Savu kao au pukovnik i pridružio se sr vojsci i posebno se
istakao u misiji vlade se u SAD gde je kao Srbin prečanin radio na prikuplajnju sr dobrovoljaca

55
za Solunski front, ali se u potpunosti povukao i vojske i sa Milanom sledi akciju većeg
posrbljavanja KiM, sa zemjacima iz Banije i Korduna dovodi braću i kolonizuje KiM, kupuju
zemlju na utrinama. Često se govorilo daje zarad njihovog naseljavanja oduzimana zemlja Al, ali
to nije tačno jer se oni naseljavali uglavnom na ledinama i utrinama. Njihov život na KiM
uglavnom bio mukotrpan. To opisivao Adam Pribićević – Seljački Napoleon. On se i zadužio da
bi kupio bolju zemlju na Metohiji, a žena Milana gospodjica na Kosovo ponela i klavir.  Taj
svet došao na Kosovo vođen entuzijazmom da ispunjava nacionalnu misiju. Već 1941. su svi oni
našli na meti albanske iredente tj fašista koji su brutalno izvršili osvetu nad ovim st, proteravši
ga. Svetozar i Adam bili u stranci, a Milan bio u soc i kulturnoj akciji malđe inteligencije da radi
na prosvećivanju seljaka i radnika. Četvrti brat bio arhimandrit u manastiru Šišatovac, Valerijan,
imao je od svih Pribićevića najviše takta, ostali primer psihopatologije W srpstva koje je bilo
naglo u odlukama, sklono razočarenjima. Ta vel dem stranka ugl okuplja Srbe iz preka u
granicama koje čine Sava, Drina i Dunav mahom sa područja Hrv i hrv ju opredeljenja i malo
takvih slovenaca.
Jedino razdoblje parlamentarizma u ist Ju, mada se on naziva često pseudoparl ili krnjim parl.
Ipak sve posle ovoga je bilo mnogo drugačije pa je to dovelo do drugačijeg tumačenja ove
decenije o kojoj se uvek govorilo kao o krizi demokratije. Zemlju su potresale i teške
korupcionaške afere, stvorena 2 fronta – sr stranaka predvođen radikalima koji su ostali na liniji
centralizma i front hrv stranaka među kojima dominira rep seljačka stranka. Dva prva čoveka na
njihovom čelu se nisu srela prvih 7 g postojanja ju države, neki smatraju da je tu NP pokazao
neku vrstu državničke stabilnosti jer se nije sreo s nekim ko se mogao optužiti za razbijanje
jugosl države. Uz Pribićevića ga smatraju za otelotvrenje velikosrpske pol. Hrv stranke bile
brojne, imale su nekoliko desetina nedeljnika, najpopularniji Slobodni dom list rss, način pisanja
i dr novina izuzev građ lista Obzora uglavnom se odlikovala niskim stepenom političke kulture.
Radić je bio češki đak, živopisan čovek, neobičan originalan, znao je kako da razgovara sa hrv
seljakom na zborove odlazio sa tamburicom, umeo govore da sroči u pesmice, bio je sklon
alkoholu. Bio se priključio seljačkoj internacionali, obraćao se inostranstvu radi
internacionalizacije hrv pitanja, imao je razne metode borbe, ali i dobre osobine, to se videlo tek
nakon što ga je na čelu stranke 1928. nasledio Vlatko Maček. U duši je bio slavenofil i veliki kat
vernik, ali antiklerikalac, poznate njegove izjave seljacima insistirajući da treba da veruju u boga,
ali ne i sveštenicima. U politici je bio nestalan, često je menjao izjave, zalagao se čas za

56
federaciju, čas za konfederaciju, za pretvaranje u dvojnu republiku, od Srb, Cg, Mak, dok bi oko
Hrv bile okupljene sve pokrajine ex au monarhije. Ta nestalnost predstavljala je veliki problem, a
koplja su se lomila tada oko državnog preuređenja. Ta diskusija je prerasla u težak
međunacionalni sukob. Preovladalo mišljenje da se sr stranke izjašnjavaju za centralizam, ta
rasprava je apsorbovala sve političke energije i blokirala rad parlamenta. Spor oko uređenja je
prerastao u sr – hrv spor. Brzo se shvatilo da će sudbina ju drž zavisiti od sporazuma sr i hr, to je
Nikola Pašić shvatio, on je u hrv štampi bio žestoko napadan kao nosiclac velikosr centralizma.
Pašć zmaj bradati, Pribac zmija ljutita – Slobodni dom. Neće nas ova banda prevariti spreda lav,
iznutra mrav, a straga koza s bradom (Pašić). Pašić i pribićević uzirpatori, siledžije, narod hrv
plaća više od polovine poreza, soldačija jedina stvar koju Srbi razumeju, daje se spc 5x veća
pomoć nego kat. Slobodni dom izlazi čak u 40k primeraka, a Samouprava u tiražu od 8k svega.
Štampa tada išla od ruke do reke, u hrv selima organizovani časovi čitanja štampe, to sve dovodi
do neke vrste nac mobilizacije.
Pašić i Radić se I put sreli 1925. u okolini Ženeve. Lazar Marković, Paš sekretar ostavio
svedočanstvo. Taj susret je bio dosta srdačan, došlo je do obostranog ganuća, Radić je bio
snetimentalan, ali je lako menjao raspolođenja iz oduševljanja lako sklizne u ljutnju. Lj.
Davidović puno puta pokušao da se dogovori sa Radićem, ali mu nije polazilo za rukom.
Stvarani su razni blokovi u jug politici ovog vremena, to pitanje drž uređenja je toliko po
zvučnosti rasprava nadvisivalo ostale probleme da u I deceniji nije zabeležen slučaj da je stvoren
I partijski blok koji bi išao na doslednu odbarnu demokratije ili za rešavanje nekih dr pitanja, svi
su nastajali ili radi zalaganja za reviziju ili za održanje statusa quo. Tako je nastao 1925. nastao
patriotski blok koji su stvorili Pribićević i Pašić. On je znao da iskristi svoje koalicione partnere
za prljave poslove, pa je tako kad je stvarao PP blok išao na to da se zadrži čvrsti kurs prema
Hrv, ali kada je došlo do pomirenja sa Radićem, Pašić se veoma lako odrekao Pribićevića. Hrv
rep seljačka stranka se postepeno približavala bg režimu, ona se odrekla republikanstva u svom
imenu. 1904 ona je hrv pučka seljačka stranka kada joj je na čelu Antun Radić brat Stjepana, čim
su raspisani izbori za sutv skup promenila naziv, 1925. kad je došlo do pomirenja s kraljem
izbacila je republikanska, njeni pslanici su odlučili da uđu u skupštinu jer do tada nisu hteli da
polože zakletvu kralju. Ta kriza rezultirala time da nijedna skup nije usoela da zadrži puni 4god
mandat, već su izbori morali da budu raspisivani daleko pre. Posle izbora za konstituantu 1920,
novi izboru su raspisani 1923, a potom 1925, i na njima je zabeleženo da jug rep i seljačka

57
stranka dobijaju sve manje glasova, a sve više dobija hrv seljačka stranka. Kralj Aleksandar je
dao da sve zaostale dnevnice hrv poslanika budu naplaćene odjednom. U Zagrebu podignuta
zgrada od toga Slobodnog doma, sedište hrv seljačke stranke gde se nalazila redakcija glasila i
stecište dep. AK doneo je odluku da stipendira decu sinovca Radića koji je imao oko 9 dece.
Pribićević je za razliku od dr savremenika koji veruju u iskrenost pomirenja, samtrao potpuno
drugačije i teško se naljutio na Pašića i prešao u neku vrstu opozicije.
Kralj se puno mešao u unutrašnji pol život, opozicionari ga teško optužuju da se upliće. Vid ustv
mu davao velika ovlašćenja, a mimo toga je preko svojih žbirova uspevao da kontroliše politički
život. Da li je toliko velika uloga kralja AK predstavljala činilac koji bi mogao da vodi ka
integraciji ili je suprotno doprinosio rasulu. On je bio velika ist ličnost, izuzetan i hrabar vojnik,
posle pokazao da se veoma dobro razume u međunarodne odnose, dok je Pašiću prepuštao
rešavanje balkanskih problema smatrajući da ih on mnogo bolje razume (AK se previše mešao u
sve živo.) Ipak imao je strah od jakih političkih ličnosti, on je bio taj koji je imenovao mandatara,
nije se libio da ga imenuje iz sastava skupštinske manjine rukovodeći se time da li mu je neko
odan ili ne. Znao je i da bude osion prema neistomišljenicima, tih godina 25, 26, mnogi
opozicionari su tražili da se suzbiju korupcionaške afere, te je njihova meta bio onaj nesrećni
rade Pašić koji je ulazio u sumnjive poslove uzdajući se na ugled oca. Pašičćevi savremenici
govore da on nije imao nikakvog udela u korupcionaškim aferama sina, ali je bio slab na dete i
nije nista preduzimao, što ga je posredno činilo odgovornim. Istovremeno je zapažena i važna
pojava postepeno slabljenje nar rad stranke, ona se cepa na nekoliko frakcija, pojavili su se
pretendenti na Pašićevo nasleđe, dolazio je u godine kao i njegovi bliski ljudi Aca Stanojević iz
Knjaževca, oni su počeli da se bave još od 70ih politikom. Oni su tad već predstavljali ozbiljne
starine koje su se teško prilagođavale novim okolnostima. Oni nisu na pravi način razumevali
metode hrv opozcije, ne razumejju jug državu, njene mnogostruke raznolikosti, bili su zbog
godina sve umorniji, njihov težak životni put (tamnovanje, krize, ratovi, smene režima), pa se i
sama stranka zamarala u celini. Kao stranka koja je najduže bila na vlasti i u tih 30ak vlada koje
su se izmenjale, radikali su bili u svakoj, a najčešće su davali i predsednike, to preuzimanje vlasti
trošilo je ljude i moralno. Radikali saradnicima obezbeđuju unosne poslove, činovničke položaje
koncesije za rudnike, šume, to se odražava na političku stabilnost. Nikola Uzunović, bio stari
radikal i nekoliko x bio predsednik vlade, ali su te vlade trajale po 2, 3m, većini je bilo samo
važno da godinu dana sasatve kao ministri jer im je to u budućnosti omogućavalo ministarske

58
penzije. Taj Uzunović je sito bio simbol korupcija, a uspeo je da formira 5 vlada za života
Pašića, to odražava krizu stranke. Radikali su u pol demagogiji i dalje govorili da su oni stranka
koja okuplja sve što nosi gunj i opanak. To korupcionaštvo postalo ozboiljno pitanje, pred
Pašićevu smrt, Zagrebačka Nova Evropa daje u spec broju posvećenom radikalima mnogo oštrih
ocena. Jaša Prodanović je bio njihov prijatelj, a da alapljivije krdo državno pojilo nije videlo,
radikali spremni da daju sve za vlast pa čak i čast. Ali kada sa sr strane nije bilo mnogo jakih
stranki slabljenje radikalskog faktora mnogo jak udarac. Dem stranka i dalje uspoeva da okupi
jugoslovenski prostor i njegove intel, ali se i ona postepeno sužava na prostor kr sr i Mak, ostalo
je nešto pristalica u Voj, ali to nije bila stranka koja se zaletala s obećanjima, i osećala je veliku
odgovornost kad dođe na vlast. Savez zemljoradnika se još isticao pristalice u Bos kraj,
Dalmaciji, ex pokrajinama, iako je centar bio u Beogradu, jer je u sr pitanje feud rešeno još 1833.
Decembar 1926, umro Pašić, veliki ist događaj, čovek u mnogo navrata kreator politike
kraljevine sr, okolnosti smrti ostale za diskusiju. Imao je dan pre toga mučnu audijenciju kod
kralja Aleksa, bilo reči o korupcionaškim aferama, zakonima protiv korupcije, pominjao se često
Rada Pašić. Sigurno nije Alxu toliko smetala ta korupcija, više je to bilo sredstvo da se obračuna
s Pašićem, jer ga je bio glas da je čovek koji nikome nije voleo da duguje ništa, od takvih ljudi je
strahovao i zato je imao animozitet prema NP. Mnogo mu je dugovao, od povratka u Srbiju
1903., mnogo je od njega naučio, bio je s druge str ljuboomoran na njegovu veliku popularnost,
jer je on i slavljen kao tvorac Juge. Pašić se ipak držao dostojanstveno, trpeo je udarce sa svih
strana, posebno u vreme I državnog udara. Pašić je u tim trenucima zaplitao jezikom pa mu se
Aleksandar smejao, kako kažu oni što su prisluškivali. On je razočaran otišao kući pa je dan
kasnije dobio moždani udar. Pašićeva smrt predstavljala veliki ist događaj, odlazila je i jedna
cela epoha. Politički život je nastavio da se kreće ustaljenim tokovima političke krize, mnogi
savremnici se nisu ustručavali da u omrazi prema Pašiću pokazuju zlobu i da se raduju, što je
pokazivalo veliku političku nekulturu.
1927. Svetozar Pribićević je napravio najveći salto mortale, do 27 je sve vremem insistirao na
držanju čvrstog kursa prema Hrv, sam primenjujući tu politiku što ga je činilo najomražanijim
pol posle Draškovića među komunistima, i u Hrv, a sada je odjednom odlučio da se pomiri sa
Radićem. Do tad se čvrsto držao političkog centralizma, zbog toga je i 1924. napustio
demokratsku stranku, 1925. učestvovao je u formiranju patriotskog bloka s Pašićem, a 1927 je
odlučio da se udruži sa federalističkom strankom i pomiri sa najvećim pol protivnikom Radićem.

59
Kada se odrekao republikanstva Radić je došao u nezgodnu poziciju prema svojim pristalicama, i
u tom kontekstu ga neko pitao koji će mu sad biti stav prema AK i zar stranka više nije
republikanska. On je rekao: zar ne znaš, budalo jedna, da je najbolja ona država u kojoj je kralj
predsednik republike. 
Pribićević i Radić su napravili taj veliki iskorak 1927, vrativši se svojoj mladosti kada su se
zalagali za saradnju sr i hr stranaka, a protiv au poč XX v i napravili najdugovečniju koaliciju –
Seljačko – demokratsku u kojoj su bile okupljene samostalna dem stranka i hrv seljačka stranka
ona opstala sve do 1941. Sve koalicije i blokovi su trajali jako kratko i služili su radi nekog
konkretnog sporazuma. Te stranke su trebale da budu ravnopravne, ali je hrv selj stranka bila
daleko jači partner, ta stranka je zasenila sve druge hrv stranke pol 20ih, ona se zalagala za
federalizam, pa čak i konfederaciju i smatra se glavnim zastupnikom hrv nac težnji i interesa. To
obavezuje i dem stranku u kojoj su bili Srbi iz W srpstva pogotovo iz hrv i jugosl opredeljenih
hrvata poput Većislava Vildera (čeh, hrv, nem) i Hinka Krizmana (Hinkovića?), ova stranka je
daleko bila slabija od seljačke i to ju je u mnogo situacija teralo da je sledi. To je bilo
karakteristično za god uoči proglašenja kraljevog ličnog režima, što se naslućivalo, svi osećaju
da mora nešto radikalno i hitno da se desi kako bi se stanje u državi popravilo, to posebno
smatrali privrednici, jer unutrašnje krize onemogućavaju ekonomski razvoj države.

Predavanje XIII – Lični režim Aleksandra Karađorđevića

Seljačko – demokratska koalicija formirana 1927. hss i samostalna dem str je činile. Ipak krajem
20ih g odnosi između sr i hr bili su veoma zaoštreni, oko vid ustava, federalizacije zemlje,
političke rasprave su okupirale celokupnu političku energiju, vođene su beskonačne debate, svi
drugi problemi u II planu. Nac pitanje ili spor oko pitanja drž uredjenja postaje prvorazredno
međunacionalno pitanje. U tom kontekstu najvažnije je bilo da li će sporazum biti postignut,

60
budući da se Srbi i dalje zalažu za cent, a Hr za fed. Druge strane kao slo ljudska str ili JMO
imaju drugostepenu važnost, sudbina države zavisi od sporazuma sr i hr.
Atnosfera u skupštini napeta, dep dolaze naoružani, rasprava je bila neviđena do tad u
parlamentu Jug, uvrede od ličnih postajale uvrede celih nacija. Skandal izjava hrv poslanika:
(Tipa Jebo vas Kajmakčalan više, na koji se Srbi stalno pozivaju), tj. da bi Srbi već jednom
mogli da kažu koliko su krvi prolili da se to plati i da se ta priča na taj način i završi. Sasvim
ozbiljno postavljani zahtevi nar skup da se medicinski pregleda Stjepan Radić i da se utvrdi da li
je zdrav, ako jeste da bude kažnjen za neparlamnetarno ponašanje i uvrede, sr poslanicima, a ako
nije da se pošalje na lečenje. U toj atnosferi došlo do velike tragedije. Puniša Račić je pucao na
poslanike seljačko dem koalicije, dvojica su odmah preminula, a trojica su ranjena i Stjepan
Radić, bio je inače dijabetičar i bilo je pitanje da li će preživeti, jer njima teže zarastaju rane.
Ovo dovelo do maksimalnog zaoštravanja. Raspravlja se o eventualnoj ulozi AK i njegovog
ministra unutrašnjih poslova Antona Korošeca, mnogi iz selj dem koalicije insistiraju da je Račić
pre nego što je pucao izašao iz kabineta Korošeca! koji je u bliskim vezama bio sa AV. To sve
zajedno dovelo da se posumnja na ulogu kralja u atentatu, ali to ne može da se dokaže. Ipak malo
verovatno da bi se kralj osmelio na tako radikalan potez tj zločin kako bi rešio krizu, to ubistvo
bi usred Beograda, predvodnika hrv strane samo pojačalo sr hrv nesporazum. Bio je ubijen čak i
sinovac Radića, te se malo Srba osmelilo da ode u Zagreb na njihovu sahranu, to je bio
Dragoljub Jovanović vođa zemljoradničke levice, rev krila, on se sve vreme zalagao za hrv sr
pomirenje, socijalnu i kulturnu akciju, pozivao je Radića da drži oredavanja na njegovim
sednicama. Njegovi komentari su bili ponekad i preterani na račun sr politike, u Zagrebu je
toliko oštro osuđivao bg režim da ga je neko iz selj str povukao za rukav da se zaustavi. Radić je
prvo lečen u Bg, gde ga je posećivao AK. Vođa hss je bio veoma dirinut, pa je uhvatio kralja za
ruku i rekao mu da sada ostaju samo kralj i narod. To je tumačeno kao neka vrsta saveta da ukine
rad nar skupštine i da uvede ličnu vlast, mada je to veoma diskutabilno, šta je on doista mislio ne
možemo nikad znati. Hrv vođa je tih nedelja boravio u Beogradu, pa mu je nakon što su se rane
zacelile dopušteno da ode u Zagreb. Račić je osuđivan u prvo vreme kao mahniti čovek,
dinarskog karaktera, lako uzbudljiv kako se tad govorilo. Radić je imao mnoge dobre osobine,
bio je slavenofil, antiklerikalac i bio je za Mačeka mila majka, koji je gledao na Jugoslavoju kao
na nužnost koja služi za zaštitu hrv interesa od Italije, Mađarske, itd. Kada je umro, lekari us
govorili da je zbog toga što je ponovo počeo da pije u Zagrebu, pa je umro u avg 1928.

61
Krajem te god i poč 1929. AK vrši pripreme za uvođenje radikalnih mera, pomišlja na ukidanje
parlamentarizma, uvođenje diktature, komunisti to nazivali monarho – fašističkom diktaturom
1929 – 1934. Još je Todor Stojkov napisao u knjizi Opozicija u vreme 6.jan diktature utvrdio da
se ne može govroriti o mon faš diktaturi, jer u ju kraljevini nisu postojalinikakvi uslovi za
zavođenje fašizma, iako je bio sklon autoritativnim rešenjima nije bio sklon faš idejama. Ljotić
mu je bio ponudio jedan projekat ustava koji je počivao na faš idejama i koji se zalaže za
korporativnu skupštinu = stalešku skup, a kralj Aleksandar je to odlučno odbio jer nikako nije
imao tih sklonosti. Ipak je izraz lični režim najpodesniji za 6. jan eksperiment, kako se tad
nazivalo, nije greška ni diktatura. On narednih nekoliko meseci priprema teren da ukine nar
skup, na istaknuta mesta u Zagrebu i Bitolju, što su opasna mesta, Bitolj zbog granice sa
Bugarskom i komita, kralj je postavio vojna lica na koja se najradije oslanjao. On je drž
upravljao kao vojničkom kasarnom, sve vreme je osluškivao šta mu upućuju vetrovi sa
Topčidera, izmestio je dvor da bude bliži kasarnama, jačao je kraljevu gardu koja je u
formacijskom smislu bila najjača jedinica u vojsci kraljevine.
Na međunarodnom planu je obavio konsultacije, podržali ga Francuska, Čehoslovačka, iako su te
zemlje insistirale na demokratiji, ali su dale podršku Aleksu, tamo se verovalo da će taj njegov
experiment kratko trajati i da će za kratko vreme stabilizovati život u kraljevini.
Šta je sve uticalo na kralja Aleksandra da se oluči na ovaj potez? Važno je bilo zaoštravanje jug
– ital odnosa naročito posle Rimskih sporazuma iz 1927 zahvaljujući kojim je It dobila
protektorat nad Albanijom! Ona je bila onoliko opasna za JU koliko je za sr bila AU. Ona sad
koristi e obale Jadrana i Otrantska vrata, velika opasnost za Balkan, želi da prođe dublje u
njegovo kopno, čak planira i vojnu intervenciju.
11. 1928. u Drezdenu je održan IV kongres kpj, najčuveniji (po zlu) bio i Palmiro Toljati, ital
kom. ilegalno ime Erkoli koji je sa Georgem Dimitrovom imao monopol da daje kominterne
mišljenje o Balkanu i Yu drž. Na njemu je doneta odluka da sve snage budu uložene u razbijanje
yu drž kako bi se napravile manje nezavisne drž kako bi narodi dobili pravo na
samoopredeljenje. KPJ nije imala veliki br članova, c 3k, pritiskale su je frakcijske borbe i ta
mala partija nije mogla da ugrozi stabilnost kom drž. Ipak nju podržava kominterna i nije bila
besmislena pretnja, AK imao info o zaključcima kongresa i vodi računa i o toj pretnji.
Dubina soc – ek problema, porast štrajkova, max zaoštravanje sr hr odnosa, pretnje iz Italije,
kpj, navode se kao ključni razlozi za zabranu rada parlamenta. U poslednji danima na samom

62
poč 1. konsultovao se sa nekoliko najistaknutijih pol hrv. i sr. Ljubom Davidovićem, Acom St,
Vlatkom Mačekom, Svetozarom Pribićevićem. Ove audijencije su presudile za uspostavu ličnog
režima. U atnosferi se osećalo da s enešto priprema, u starijoj istoriograf se piše o tim audij kao o
dvorskoj farsi, kao da je AK hteo samo da dobije politički alibi i da pokaže kako je dikt jedini
način za prevazilaženje krize. Možda je to preoštro, možda može da se tumači i željom kralja da
je kompromis izmedju hrvi sr stranaka nemoguć, u to ga uverile izjave selj dem stranke.
Memoari Ivana Meštrovića: - (treba ih uzeti s rezervom) On je u njima o većini Srba govorio
loše osim o AK koga je voleo i upoznao još kao mladog čoveka, smatrajući da će biti dobar
vladar. Zabeležio je da su i kralj i hrv prvaci govorili kako se Maček zalagao za federalizaciju
stvaranje 5 ili 7 jedinica u zavisnosti od statusa Makedonije i Vojvodine. Insistirao je Mačak na
granicama hr od Kotora do Zemuna, to je istaknuto još 1900. na vel kat kongresu u Zagrebu, pa
je govorio i o posebnosti Vojvodine da je Srem sastavni deo Hrv. Alksandar je tada uzviknuo da
hrv zastavu ne bi mogao da gleda na svom prozoru. Jovo Bakić: Alex je time poništio ju ideju.
Upravo je Mačekov zahtev to prestavljao kao i nacionalni maksimalizam, jer je Srem bio
naseljen sr stanovništvom, te je ta oblast više gravitirala ka Beogradu i N Srbiji nego ka Novom
Sadu. Srem je i privredno gravitirao ka Bg, te je taj zahtev Mačka bio izuzetno radikalan. Ne
znamo zašto je išao toliko daleko, možda je hteo da isprovocira kralja, jer je hrv politika želela
da kriza ode toliko daleko da je morala da se reši na neki dr način, a ne postepenim
kompromisnim savetovanjim, a možda je baš verovao da Srem treba da bude u sastavu Hrv.
Već sledećeg dana 6.1.1929. kralj izdao proklamaciju Srb, Hrv i Slo. Istakao je da je politički
život u takvoj krizi da je rad parlamenta nemoguć, između kralja i naroda više ne treba biti
posrednika, vreme je da kralj preuzme pol život u svoje ruke. Formirana je i vlada predsedništvo
je povereno generalu Petru Živkoviću, što je pokazao kako je najviše voleo da se oslanja na
vojsku. Komplikovan odnos između njih dvojice, niko ne zna na čemu je počivala ta veza, u
javnosti se pominje puno toga. Dejvid Mekenzi insistira na homoseksualnoj vezi, ipak to je
vreme ozbiljnih patrijarhalnih normi, te general za koga su svi znali da je homoseksualac morao
je da uživa da bi opstao u vojsci podršku nekog moćnog čoveka, a to je mogao biti samo kralj.
On još od vremena majskog prevrata imao veze sa Karađorđevićima, zbunio se za vreme
majskog prevrata ključevi su mu stalno ispadali pa ga savremenici nazivali Pera Kapija od
vremena ww1 i formiranja Bele ruke, čiji je bio vođa. Izuzetno kontroverzna ličnost, imao je
malo ugleda među savreminicima, ali je imao ogromnu moć zahvaljujući prijateljstvu s

63
Aleksandrom. Učestvovao je u razgovoru o separatnom miru u vreme ww1, posle vojnog sloma
1915. o izlasku kralj Sr iz rata, pa je možda imao neka od pisama koja je regent Aleksandar
upućivao drugoj str, pa ga je možda ucenjivao, ali to je spekulacija.
Donevši odluku da zavede lični režim doneo je 1 radikalan potez, to je uradio na 10god onog
manifesta da će vladati demokratski. Počeo je program opsežnih unutrašnjih reformi. Umesto da
se govori o kompromisnom unitrizmu, spremao je zakonodavstvo kojim je trebalo poništiti
razlike između sr, hr i slo, tj od troplemenog naroda napraviti Jugoslovene. Taj manifest je služio
ranije kao potvrda da je diktatura pripremana ranije i da se konsultovao sa najuglednijim
pravnicima tj. Prof Slobodanom Jovanovićem, ali tu nema neke posebne pravne sadržine, to su
politički dok u kojima se traži alibi za sprovođenje tako radikalnih mera i nije mu bio neophodan
pravnički autorite SJ, to je mogao da uradi i neki običan kraljev pravnik. Kralj je dobro znao
koliko su Sašu koštale svađe sa radikalima i kolika je bila njihova snaga, iako je sad bila bila
bedan ostatak, ipak ujedinjene sr stranke bi mogle da dovedu do veoma ozbiljnih reakcija. Sr
političke sranke su ovu odluku doživele pasivno, jer je kralj u 6, jan dok zabranio rad svih pol
stranaka koje imaju nac ili versko obeležje, suštinski zabranjen rad svih stranaka, a kad je reč o
kpj ona zabranjena još 1920, a def zakonom o zaštiti javne bezbednosti i poredka iz jula 1921.
Svim str su oduzete stranačke imovine, dok, štamparije, nemaju prostor gde da se sastaju, mada
im je rad zabranjen, nisu raspolagale sredstvima, radikali su držali čuveni hotel Pariz gde su bili
sastanci, zabranjen je rad stranačkih novina, zaplenjen je novac i hartije od vrednosti. Stranke to
dočekale pasivno jer su priznavali veliki autorite AK i jer su se u toj atnosferi plašile da ne
pogoršaju postojeće stanje. Bile su razlike izmedju hr i sr stranaka koje su uvek postupale
državotvorno, plaše se da preko režima ne pogode državu. Ove sr stranke su smatrale da će kralj
biti nekako ograničen u ovom eksperimentu, očekivale su da će mu biti potrebni malo vremena
da reguliše postojeće prilike. Hrv selj stranka koja je dominirala u narodu i postala narod u
stranci smatrale su da je uvođenje ličnog režima idealna prilika da se reše odnosi između sr i hr.
Oni su voleli da se sporazumvaju sa krunisanim glavama, bila je tu neka nacionalna frustracija,
ljubomora što su seljački Srbi u XIX v stvorili 2 svoje din dok su hrv tisućuljetnja kultura ostali
bez svoje nar din, te je AK u hrv bio i najomraženija pol ličnost i istovremeno čovek kome su se
divili i koji im je imponovao, imao je veliki ugled u Evropi. Hrv seljačka stranka je mislila da će
sporazum sa kraljem biti lakši, a Srbi su smatrali da će dikt biti kratkotrajna i da će malaksavati,
te da će na kraju morati da popusti. Vladko Maček: lajbek (prusluk sa mnogo petljica, i ako onaj

64
koji ga zakopčava preskoči 1 dugme sve je sjebao i mora opet) je raskopčan – to je značilo da je i
u stvaranju Juge nešto preskočeno i da je moralo iz početka tj. Ponašati se kao da zaj života
ranije nije ni bilo i treba pokrenuti sve od 0. Dok se sr stranke zalažu za dem, hrv selj stranka je
ostavlja po strani insistirajući na rešavanju nac problema. I privredni razvoj je trpeo od svih ovih
nesporazuma, privrednici su ovo dočekali s nadom da će se stabilizovati unutrašnje prilike.

Predavanje XIV - 1929 - 1934

Kada su emigranti u Londonu razmišljali o uzrocima i posledicama diktature jedan od njih je
zaključio da je velika jug ideja bila otkup diktature. Iako misle da mu je unutrašnja politika
pogrešna, priznaju AK da je veliki državnik koji je verovao u jug ideju i smatrao da je
nivelacijom zakonodavstva od SR H i Sl moguće napraviti 1 narod. U političkom smislu yu ideja
ostvarena, ali u pravktičnom shs pokazali da nisu 1 narod nego da je u pitanju pragmatična
formula kojom treba rušiti AU kao višenac carstvo.
Ti prvi meseci diktature protekli su u iščekivanju i konsolidaciji. Od 10. 1929 primenjuje se novi
zakonik o administrativnoj podeli i upravljanju zemljom, kraljevina dobila novi naziv
Jugoslavija, formirano je 9 banovina nazvanih po rekama sa izuzetkom primorske i uprave grada
Beograda kao posebne ter i admin jedinice koja podrazumeva ter Bg, Zemuna i Pančeva.
Mlada država je nasledila različite zak sisteme, mnogo toga je ostalo na snazi čak i u vreme
proglašenja ličnog režima. Ako se može govoriti o + posledicama dik onda se može reći da je to
nivelacija zak prvenstveno u prosveti, škole su napokon počele da rade po jednobraznom planu i
programu. Kralj se trudio da se osloni na nove pol snage i ljude, oko njega su ljudi koji veruju u
ideju integralnog jugoslovenstva = između shs ne postoje nikakve razlike, to je 1 nar
Jugoslovenski, to podržali i neki istoričari kao Stanoje Stanojević, Viktor Novak, Vladimir
Dvorniković, Ferdo Šišić, upadljivo da je više Hrv koji su svoju odanost ju ideji platili time što
su morali napustiti Zagrebačko sveučilište i doći u Bg i direktno se angažovati u propagandi.
Antologija ju misli i nar ujedinjenja – Viktor Novak, tvrdi da se ju ideja pojavljuje još u
srednjem veku u vreme kralja Tvrtka, radi se naravno o nategnutim tumačenjima da se koreni jug
pronađu veoma duboko.
Aleksandar ima i druge probleme, ju kraljevina je kao agrarna zemlja bila kasno zahvaćena
posledicama velike krize, ona se u punoj meri oseća od 30 – 31g, i ona je najviše zahvatila
seljaštvo pa dolazi do soc nemira i buna. Po rečima Milana Stojadinovića, tadašnjeg

65
opozicionara: Novi ju režim bio je u gvozdenim rukavicama, ali nije bio i krvav. Nije u
potpunosti tačno, Aleksandar se veoma žestoko obračunao sa članovima kpj, ona je uz pomoć
kominterme donela odluku da sve svoje snage uloži u destabilizaciju kraljevine. Tim pre što je
kom partija donela pogrešnu procenu da je sit u Ju zrela za revoluciju, ovo se završilo radikalnim
progonom, masovnim hapšenjem, stradalo je više od 400 kom, ubijeno je čuvenih 7 sekretara
skoja, partijski sekretar Đuro Đaković što je partiju gotovo desetkovalo, počela je da sazreva
svest da bi partija trebala da se zalaže za drugačije metode pol borbe. Dolazi do promene stava
kominterme u Ev zbog pobede nac – socijalista u Nemačkoj 1933. pa se tražio način da se zadrži
prodor fašizma pa bi zemlje trebale da se pripreme za udar unutar svojih granica.
AK je pokazao daleko više razumevanja za opozicionare iz redova građ stranaka. 1930. dolazi do
prvih znakova jačeg otpora režimu, on primenjuje neke repsresivne mere, na udaru su Dragoljub
Jovanović i Svetozar Pribićević koji je bio u izrazitom opozicionom stavu, govori se da je u sve
unosio mnogo emocija, pa se u njemu ta velika ljubav za AK preko noći pretvorila u mržnju.
Kralj uglavnom internira opozicione prvake u neka mesta u unutrašnjosti, tako je Dragoljub
Jovanović bio u Tutinu (Jugoslovenski Sibir, zabačeno mesto bez komunikacije sa svetom),
Pribićević u Brusu, a potom mu je bilo dozvoljeno da napusti kraljevinu i ode Čehosl radi lečenja
i namere da pridobije podršku ev javnosti, ali to nije bilo lako jer je ČS saveznica AK i ne
dopušta mu da vodi opozicionu borbu, pa putuje u Francusku da dovrši lečenje, ali mu nije bilo
pomoći. Prema drugima nije bio surov, Korošca je uputio na Hvar gde je beskrajno uživao i bio
pažljivo negovan od strane opatica, kako piše Milan Stojadinović, mada je on verovatno i previše
ciničan. 9. 1931. Alek je pod pritiskom Engleske, Francuske i ČS odlučio da ublaži diktaturu i
oktroiše ustav. Ujedinjenje je proklamovano 12.1918. I ustav je donet 1921., zatim dolazi 6.1. i
zabarana nar skup, pa je opet zemlja bez Ustava tako da je ju kraljevina živela tako do 1931, od
20ak g života kraljevine ju država četvrtinu vremena provela bez Ustava. Septembarski ili
oktroisani ustav( pošto nije donet u redovnoj skup proceduri) je prihvatio kao zakonske sve
odluke koje su donete od 6.1., kralj je zadržao široka ovlašćenja, Britanci su pokušavajući da
analiziraju njegov odnos prema porodici, državi, itd zaključili da je AK imao neku vrstu
srednjovekovnih sklonosti, svojom kućom, državom je upravljao na srv način. Zadržao je pravo
da imenuje mandatara, vrhovni zap voj, predstavlja zemlju u inostranstvu, oglašava rat i
proglašava mir, ima pravo da donosi sve odluke koje se tiču članova porodice, neprikosnoven,
odgovaraju resorni ministri za njegove greške. I put je u ist kraljevine imenovan SENAT, nar

66
predstavništvo postalo je dvodomno, to samo viđeno u aprilskom ustavu, u nestabilnim zemljama
bez ustavne tradicije postojanje II doma se smatra konzervativnom ustanovom jer na njegov
sastav imaju veliki uticaj vladarske kuće, njegovo postojanje se pravda samo u zemljama sa
dugom parlamentarnom tradicijom kao što je Britanija. U zemlji bez plemstva taj gornji dom je
sastavljen od ljudi odanih kralju, birani su posrednim putem, na njihov sastav uticao je
Aleksandar, mogućnost da deluje i mimo parlamenta kralj je osigurao malim ustavom tj članom
116 koji mu omogućava da može da postupa mimo postojećeg zakonodavstva bez saglasnosti
ijednog predstavničkog tela s tim što bi te odluke kad bi se prilike normalizovale trebale da
dobiju skup saglasnost. Ovaj član upotrebljen je u avgustu 1939 kad je formirana banovina Hrv.
Ovo treba da stvori sliku kako se zemlja vraća redovnom životu, ali zabrana o radu stranaka sa
nac i verskim opredeljenjem i dalje na snazi umesto njih stvaraju se režimske partije. Najvažnija
ju radikalna seljačka demokratija, posle izrasla u ju nac stranku, u pitanju su tipične režimske
formacije od odanih ljudi AK i pobornika ideje integralnog jugoslovenstva, ali i tipičnih
karijerista koji su samo hteli materijalne olakšice, među njima su i prvaci iz dotadašnjih stranaka.
Kosta Kumanudi jedan od prvaka dem stranke, samostalni radikal pristupio je šestojan režimu,
on je bio među republikancima, ali ga se privremno odrekao jer je previše podela u ju državi,
sada je doneo neočekivanu odluku, iz ds je kralju pristupio Vojislav Marinković, kolenović,
istaknuti diplomata i nekadašnji liberal koji je pripadao naprednoj stranci, bio je bliži po svojim
idejama AK jer je ta stranka kojoj je pripadao do 1918.g bila za jača ovlašćenja vladara nego
skupštine, tako da je to bilo i očekivano. Iz rad stranke došao Milan Srškić i Boža Maksimović
Kundak tako su ga krstili sBU jer je bio pripadnik unutrašnjih poslova pa je sve demonstracije
brutalno smirivao. Svetislav Hođara bio uz kralja, imao je faš sklonosti, bilo je i privrednika,
novinara, usamljenih intelektualaca. Uvođenje sept ustava dovelo da se stvori nova pol klima i
dovedu novi ljudi. Min prosvete i crk dela bio je i vođa ju nar pokreta zbor Dimitrije Ljotić koji
je pokušavao da obradi kralja za fašistički ustav. Donošenje sept u trebalo da smiri napetosti, ali
to se nije dogodilo, sve više u sukobu sa demokratičnim stranka ilihrvatima koji su nezadovljni
nerešavanjem njihovog nac pitanja. Uskoro lični režim izaziva nezadovoljstvo kod saveznika,
tako su ČS stranka i Britanska bile zasute brojnim tekstovima kojima se kritikuje AK, Tomaš
Masarik nije hteo iz tog razloga da dođe u JU, to je bilo gledanj s visoka što je Masarik sebi
dozvolio da bude sudija kralju, zaboravio je vreme ww1 kad je sr propaganda učinila mnogo za
proglašenje samostalne ČS države. Nasnažniji otpor u nov 1932. kad su donete zagrebačke

67
punktacije na višednevnom sastanku ili punktacije seljačko – demokratske koalicije. Neki od
prvaka nisu bili prisutni, ili us poput Mačeka bili u nekoj vrsti ćuze, gl ličnost je bio Ante
Trumbić ex predsednik JO koji se u ovo vreme u potpunosti pridružio frankovcima. On je od
čoveka lib pogleda koji se zalagao za hrv sr saradnju pre ww1 i stvaranje ju ideje postao ubedjeni
desničar i o srbima je govorio sve najgore, tu prisustvovao i Mile Budak, pesnik, ustaški ideolog,
taj pokret je dobio svoju organizaciju u vreme diktature. Taj sastanak trebalo da simboliše
jedinstvo hrv nacije i da kralju i Bg poruči kako su jedinstveni u otporu diktaturi i rešavanju hrv
pitanja bilo u granici Ju ili izvan nje uz podršku strane sile, pored desničara bili su prisutni i
samostalci kao Većislav Vilder, bilo je i 3 srb iz sds: prota Dušan Kecmanović iz Banja Luke,
Sava Kosanović, Duda Bošković prvak autinomaškog pokreta iz Vojvodine. Našli su se u
nezahvalnoj sit jer su trebali da daju saglasnost na akt koji je bio uperen protiv nekadašnje
kraljevine Sr i Bg. Sds je uzimala tad ulogu posrednika između Bg i Zg, nadala se da će biti most
kojim će biti postignuta saglasnost, a u stv postala malj koji je seljačka stranka koristili u borbi sa
BG  Bilo im neprijatno sve ono što se izgovaralo za vreme sastanka, Trumbić govorio
pejorativno o Srb iz Srbije, hteo je da bude u punktaciju unet izraz sanitarni kordon prema Srb, ta
formulacija ipak nije bila upotrebljena. Tu je bio i Adam Pribićević s obzirom da je Svetozar bio
u emigraciji. Zahtevano je da se čitav državni život vrati na stanje od 1.12. 1918. kao da
prethodnog zaj živ nije bilo, insistirano je da je narod izvor svake vlasti, posebno je osuđivana
SRBIJANSKA, ne srpska hegemonija, želelo se reći da je svo zlo poteklo od Srba iz Srbije i
njihove uprave, istovremeno hoće da akžu da postoje razlike između Prečana i Srba iz kraljevine
sr. Stavljen je znak jednakosti između svih bg režima, a prešlo se preko činjenice da je Ljuba
Davidović pocepao svoju stranku jer je tražio da se hrv pruži ruka pomirenja. Acu Stanojevića,
Ljubu Davidovića, Jovana Jovanovića Pižona pogodio je izričiti zahtev da s edržava posmatra
kao asocijacija interesa, tj da SHS vezuje samo goli interes. Zahtev unet da se Drina, Sava i
Dunav tretiraju kao unutrašnje granice u ju drž, što podrazumeva da ex prostor kraljevine sr sa
Makedonijom, CG i Vojvodinom predstavlja 1 oblast, a pokrajine ex KK drugu sa centrom u
Zagrebu. To su bili sve radiklni zahtevi, a još radikalnije izjave Vlatka Mačeka pred stranim
novinarima. U Kupinac, selo u kom je živeo dolazili su jednom nedeljno novinari iz Evrope koji
su želeli da se informišu o sit u JU, a koji su se prema Mačeku odnosili kao prema nekrunisanom
kralju. Iz njegovih stavova nije moglo da se zaključi za šta se Hrv zalažu, govorilo se o federaciji
i konfederaciji da ju drž bude uređena po au dualnom sist. Vlatko Maček se nije ustručavao da

68
ode i dalje, rekao je novinaru uglednog fr lista da će hrv svoje nac pitanje rešiti ili u JU ili izvan
njenih granica , tumačilo se kao razbijanje ju države. Bio je podvrgnut zbog toga suđenju po zak
o zaštiti države, pa je poslat na robiju u Mitrovicu, ali je bio pod blagim režimom, primao je
posete, knjige, novine. Posetili su ga saradnici iz starih sr stranaka, Dragoljub Jovanović mu je
upriličio proslavu rođemdama! Pojava punktacija je dovela do toga da svoje poglede objave i dr
pol stranke, tako je i Lj. Davidović objavio pismo prijateljima 1.1933, JDS je dosta dugo još i pre
objave punktacija radio na objavi ovog pisma, to je samo ubrzalo njegovo nastajanje. Suština:
Jugoslovensku drž treba podeliti na 4 šira samovladanja – 4 federalne jedinice, 3 bi bile
formirane oko velikih kult – pol centara: Bg, Zg, Ljub, dok bi 4ta bila oko Sarajeva, to bi
onemogućilo trijalizam protiv koga se borila jds. Imali iluziju da će shs biti jednog dana stopljeni
u 1 naciju i zato se bore protiv trijalizma. Protiv toga ih upućuje važna i tragična stvar,
posmatrajuči kartu Davidović i Grol, kao gl stranački ideolog tih godina su zaklkučivali da je
razgraničenje između Sr i Hr apsolutno nemoguće, posebno na prostoru BiH, kako su rekli ono je
tu bilo moguće samo preko grobova. Da bi se izbeglo oštro razgraničenje ds je predalagala da
BiH uz dodatak S – Dalmacije i njenih luka bude oformljena kao 4. jedinica da bi se na njenom
prostoru kao višenac zajednice pokazalo da je zajednički život moguć i da bi taj primer mogao da
psoluži i drugim fed jedinicama da dođe do integracije. Dem su intimno smatrali kako Srbi time
čine veliku žrtvu jer je BiH bila prevashodno sr pokrajina. DS smatra da unutar tih fed j treba da
budu formirane autonomne oblasti poput Novog Sada i Splita. Brojni prof BU su pristali na ovaj
program iako sr nacija čini veliku žrtvu, ali bi time bile sprečene razne krize. Ovo je dovelo da i
dr stranke obajve svie prog tekstove. Sl ljudska je donela svoju rezoluciju kojom se zalaže za
autonomizaciju ju drž tako što bi bile stvorene avtonomne jedinice sa istovetnim
kompetencijama, Doneta je istovremeno i novosadska rezoucija, autonomaši traže ravnopravan
status Vojvodine svim dr fed jedinicama. Jedino je radikalna stranka ostala na starim pozicijama
braneći centralizam, iako ni samo više neveruju. Punktacije dovele do žraznih internacija pa je
AK odlučio da kazni i Korošeca. Time je demonstrirao da je njegov odnos prema svima koji mu
se protive istivetan (ali nije). Ipak reorganizaciju je bilo nemoguće sprovesti jer nije bilo
redovnog parlamentarnog života. Stare sr stranke insistiraju da se uspostavi režim pune
parlamentarne demokratije. Hrv smatraju da II treba rešiti hrv pitanje, to je važnije i od
demokratije. Insistiranje sr stranka na parl dem u zagrebu je tumačen kao vešt manevar, da sr
stranke žele da dobiju u vremenu, da nemaju rešenje da ponude, bilo je ipak i nečega od toga, sr

69
stranke nisu bile skroz sigurne kako treba reorganizoati državu, ali i smatraju kako ne može biti
pravog rešenja bez poretka demokratije. Savez zemljoradnika nije u potpunosti prihvatao predlog
dem, ali je njegov vođa J. Jovanović Pižon je bio bliži centru i veoma sklon da podrži predlog
Davidovića i Grola. Evropa je bila uznemirena pobedom nacsoc i želi da se u Ju stabilizuju
prilike što pre. Sprovedeni su i I skup izbori 1931, ali stranke nisu mogle da učestvuju zbog
nepovoljnog izbornog zakona, svaka stranka je morala da ispuni teške uslove, da ima u više od
2/3 svih srezova pristalica da bi mogla da izađe na izbore, zato su ti izbori predstavljali fijasko.
Neke stranke su tražile i da im se odobri ponovo rad i vrati imovina. Dem stranka i zemljoradnici
nisu hteli da se ponižavaju, a rad str to tražila 1933, ali to ignorisano. Ostalo je na snazi po tom
pitanju zak 6jan dikatature. Posle pogibije Alkesandra stranke su mogle da održavaju zborove.Ak
pre toga hteo da se otarasu i Francuza pa je uspostavljao bliže kontakte sa Bugarskom i
Nemačkom i tako vodi politiku u nekom dr pravcu, a ne sam u onom u kom gaje obavezivao
sporazum sa Rumunijom i ČS. Poč 1934. slažući se sa idejama Ataturka sa njim bio gl tvorac
Balkanske antante, da se sa Balkana isteraju interesi velikih sila. U njemu su bile: Tur, Ju,
Rumunija i Grčka, ostalo je i otvoren mesto za bugarsku, ali su od toga strahovale i Gr. i Ru.
Pred taj put u Marsej AK je stvarno nameravao da izvrši rekonstrukciju ju države, kako je
zapisao Meštrović, ali nije znao kako.

Predavanje XV – Marsejski atentat

Oktobar 1934.- atenta u Marselju, prvorazredni evropski događaj, ti pucnji tačka na ju- fr
prijateljstvo, možda su bili I pucnji ww2. Jugoslovene je vređalo što se fr policija nije pobrinula
da se skloni vel br demonstranata tj fr radničke klase koji su se bunili protiv dolaska kralja
diktatora solidarišući se sa progonjenom rad klasom u Ju. Dočekala ga je i oduševljena masa fr
građana koji su ga bez obzira na nesuglasnice u sp i un politica i dalje gledali kao ratnog
pobednika, čoveka koji je pokazao veliku hrabrost i sposobnost. Propusti fr policije su se
odnosili na to što je auto prolazio kroz uske masom sveta zakrčene ulice, na opšte iznenađenje
oficir koji je trebalo da ide na konju uz auto nije mogao da izvršiu dužnost zbog svetinenego je
išao ili iza ili ispred, a žandarmi nisu bili okrenuti ka masi nego ka kralju, pa su im atentatori bili
iza leđa. Bogoljub Jeftić bio uz kralja, nosio je posle kraljevu opomenu: čuvajte mi Jugoslaviju i
prijateljstvo sa Francuskom. Kako su lekari docnije tvrdili da je neverovatnom količinom gubio
krv teško da je bilo šta magao da izgovori. Shvativši da je to preterano izjava je skraćena na

70
Čuvajte mi Jug. Velike uzbune u ev javnosti, kraljevina traži u Ženevi osudu odg zemlja a –
izvršilaca i onih koje su podržavale na svojoj ter rad terorističkih organizacija, traži da budu
kažnjeni kao krivci: Italija i Mađarska koje su na svojoj ter dozvolile da se naprave logori za
spremanje terorista, Fr nastavila da se ponaša u skladu sa pol negovanja dobrih odnosa sa It,
zbog jačanja Nem, pa je to za nju neprihvatljivo. Ovaj zahtev za satisfakcijom ostao bez ikakvog
odjeka. U međ javnisti samo iznesena 1 uopštena osuda protiv ev terorizma, za Ju to veliki udar,
ogorčenje na Francusku i prijateljstvo negovano na veštački? način. Ju vlast je učinila mnogo
toga da kazni Fr koji su prisustvovali sahrani, po Stojadinoviću, došao je i predsednik Le Brun,
smešten je u sobi koja se nalazila tačno iznad Aleksandrovog mrtvog tela tj odra, to učinjeno
namerno da gost tačno zna šta se nalazi ispod poda njegove sobe. Njegova sahrana je privukla
veliki broj zvanica, nije bilo zemlje koja nije poslala predstavnike, došli su i kontigenti
savezničkih vojski, poslala trupe UK, ČS, FR. Otuda su u vreme kretanja pogrebne povorke
nebom iznad Beograda kružili vojni avioni, nalazilo se nekoliko k vojnika, stotine zvaničnika. Ta
sahrana vel događaja, a presudan događaj za ju ist. Ipak, kraljevina se za kratko vreme ujedinila
oko mrtvog kralja, oko puta kojim je provožen klečala je masa sveta sa sklopljenim rukama. Brit
zvaničnici u Bg, posebno brit poslanik Henderson kaže da je kralj smrću uspeo više da okupi
jugoslovene nego što je to mogao za života. Srbi koji su imali jako nac sećanje su tak tada uspeli
da razumeju Jugoslaviju, počevši da se osećaju kao Jugosloveni. To je sve bilo kratkotrajno, ali
je važno reći da je vreme tišine pokazalo kako u se mnogi zabrinuli. Prisustvo Hermana Geringa
je začudilo sve prisutne, ponašao se u Bg kao prijatelj koji na svaki način pokušava da uspostavi
što bolje odnose sa ju kraljevinom, položio je velelepni venac u ime Hitlera, naglasivši da se to
poštovanje odaje velikom herojskom protivniku, čime su hteli da odaju poštu i pokažu kako se
razliku od Francuske. Kad je povorka krenula ka Topoli sr putevi su bili nedovoljni da prime
toliki br automobila, Gering je izašao iz auta i preuzeo ulogu policajca pa je dosta uspešno
manevrisao kretanjem tolikog br vozila, po Stojadinoviću. Oni koju su očekivali da će ju drž biti
destabilizovana prevarili su se. Čim su saznali za smrt obrazovano je namesništvo sa knezom
Pavlom na čelu. Možda je kralj očekivao da će mu se nešto desiti u Marseju, pred kraj života se
trudio da uspostavi bliže odnose s Pavlom, hteo je da ga upiti u drž poslove kao da je predosećao
smrt. Odnosi između Pavla i AK nisu bili pre toga sjajni, Pavle je odbijao da učestvuje u
ratovima, nije voleo vojničke stvari, došlo je do surevnjivosti između kraljice Marije i kneginje
Olge, pričalo se da joj Aleksandar u jednom trenutku udario šamar. Pred kraj života se potrudio d

71
apopravi odnose s Pavlom s obzirom da je Petar bio minor. Pavle je bio knjiški tip, okrenut lepim
umetnostima, nesposoban za politiku, ipak se veoma brzo snašao i samo nekoliko sati posle vesti
o pogibiji uspeo je da skoncentriše svu vlast u svojim rukama, osigurao je podršku kraljeve garde
jedne od najjačih vojnih jedinica. Osigurao je pomoć aktuelnog predednika vlade, te je ispoljio
pol energiju koja je u vel suprotnosti sa stavom o njemu kao nezanteresovanom knjiškom
moljcu. Tada je utvrđeno i namesništvo, uz Pavla koji je bio I namesnika, Radenko Stanković i
Ivo Perović su imali marginalnu ulogu, ali su bili materijalno obeštećeni, njihove plate 50k
dinara što je vel novac, prof uni je imao 5ili6k dinara tada. Obnovio se i rad opozicije, ona je
pokušala da utiče na kneza pavla da se vrati reodvnom parl životu. Objavljen je u jesen
memorandum zagrebačkih intelektualaca u kome su oni Pavlu, predvođeni Meštrovićem,
Albertom Bazelom, Milana Ćurčina, mIlivoja Dežmana i vrhom rimk crkve dostavili zahteve da
se ukinu zak 6jan diktature i da se dođe do unutrašnjeg preuređenja revizijom oktroisanog
ustava, Na to su odg beo intekektualci i pozdravili su ideju uspostavljanja redovnog parl poretka,
ali su oba memoranduma bila previše maglovita i uopštena. Jedan od pokazatelja dobrih namere
Pavla bila je ta što je iz zatvroa pušten Vlatko Maček. Proleće je ukazalo da se kretalo dr
tokovima. Dragoljub Jovanović je napisao u svojim Političkim uspomenama u zatvoru da je to
bilo proleće pol buđenja u Ju. Međutim, pavle se ipak na početku oslonio na proverene ljude
kojima nije stalo do promena. On se oslonio na ministra sp poslova Bogoljuba Jeftića koji je
pratio kralja u Marsej, tada je bio i predsednik valde, zamenio je Nikolu Uzunovića na tom mestu
tog proleća, to je imao za vreme ww1 Pašić te dve važne fje. Ali on nije toliko bio sposoban
oslanja se pre svega na podršku Pavla i režimske stranke – Jug nacionala organizacija. Pavle i
Jeftić odlučila da za 5, maj 1935. budu raspisani izbori za zak skupštinu, ali su zadržane mnoge
odluke starog zakonodavstva, te je za opozciju bilo teško da ispuni sve uslove da se uopšte
pojavi na izborima, što je upućivalo na međusobnu saradnju. Deo stranaka odlučio je da apstinira
poput radikala, dok je dr deo opozicije naprvio koaliciju na čelu sa vlatkom Mačekom. Dragoljub
Jovanović tvrdi u memoarima da je stavaranje ove sr – hr koalicije bilo njegovo delo, ne slažu se
svi s tim. Uprkos tome što su ove stranke sarađivaleu vreme diktature opet je bilo neshvatljivo da
se stvori zaj lista hrv seljačke strane i dem stranke i saveza zemljoradnika. Sr opozicija je učinila
vel ustupak kada se Davidović koji je imao najveću popularnost među sr st složio da noslilac
liste bude Maček. Ovo je stvorilo Ljubi velike neprijatnosti, mnoge demokrate mu to zamerilo,
Dragoljub Jovanović zapisao da je to poniženje za njega, najpoštenijeg političara u kraljevini. U

72
svojoj beskrajnoj dobroti smatrao je da je u interesu Ju države takva žrtva, posebno što nije bio
sujetan i slavoljubiv čovek, na dr strani kao najjača režimska stranka nalazila se jug nacionalna
str Bogoljuba Jeftića sa parolom: Za Oplenac ili za Janka Pustu. Oplenac je bio simbol
Karađorđevića, a Pusta je logor u Mađarskog sa kog su krenule Ustaše koje su krenule u Marsej
da izvrše atentat.Birači se odlučuju samo za 2 moguće opcije za jedinstvo ili din tekovine ili za
atentatore. U brutalnoj propagandi se otišlo predaleko, na pakatima se video u Maček u uniformi
au vojnika sa vešalima u pozadini, budući da je bio 1914, u Srbiji kao to. Čak je Ljuba
Davidović je bio obeležen kao neko ko je inicirao atentat na Aleksandra, ioako je on uprkos tome
što se nije slagao s njegovom untrašnjom politikom jako voleo kralja i bio mu učitelj. Kada je u
vreme atentata deo opozicije nameravao da to stanje iskoristi Ljuba je rekao da je sramota
graknuti na jadno dete (maloletnog Petra) kad se onaj nesrećnik nije još ni ohladio. Bila je i
scena kad je nekolicina žandarma naslonila bajonete na Ljubu Davidovića, pa je u tom revoltu
bio napravljen špalir njegovih pristalica koje su sve vreme klečale dok je on prolazio. Rekao je
da ge ne boli to što čine već ga je sramota od zemlje iz koje su došli, mislio da su verovatno sa
prostora kraljevine Sr. HSS je pretila svima koji bi glasali za režimsku listu, vlast je formalno
dobila izbore, a u suštini ih izgubila br glasova za vlast bio 300k što je pokazivalo da je vlast
opstala bez potrebnih glasova, posebno u tradicionalnim srezovima poput w Srbije i Šumadije,
gde se glasalo za opoziciju. U takvim okolnostima doneta je odluka da opozicija ne koristi svoje
poslaničke mandate tj da se ne pojavi u skupštini. Ovo je presedan bio, Srbi su se solidarisali sa
Mačekom koji je apsitinirao što je bio trad oblik hrv borbe pa su i oni prvi put to primenili.
Dragoljub Jovanović je uspeo u Pirotskom srezu da dobije madat, što je redak primer, ali je i on
sledio odluku Mačeka pa je odbio da ga koristi. Skupština je bila jednopartijska i teško je radila,
ali je bilo + pomaka, šestojan zak nije bilo ukinuto, svi zak su ostali na snazi ali su liberalnije
tumačeni, bili mogući politički zborovi, ali uz saglesnost vlasti. Ovakav izborni rezultat je opet
mnogo govorio i knezu Pavlu koji je shvatio da je Jeftić u suštini izgubio izbore. Pavle je doneo
odluku da Bogoljuba Jeftića zameni Milanom Stojadinovićem, u čemu su mu pomogli Britanci,
koji je u dva navrata bio ministra finansija, kada je pokazao umešnost nakon koje je nosio tit
spasioca dinara, pa je bio i min fin u vladi Jeftiča. Pre toga je učestvovao u 2 politička trika, kada
je trebalo smeniti Uzunovića, nekoliko ministara je u dogovoru s knezom koji je imao pravo da
imenuje mandatara, predavala knezu ostavke, pa je to učinio i Uzunović nadajući se da će ga
ponovo postaviti za mandatara, ali je knez donoeo odluku da mandat poveri Jeftiću. Onda je u

73
junu 1935. ponovo primenjen isti trik, to obavezalo Jeftića da vrati mandat, imao je iliuziju da
izuzetno dobro sarađuje s Pavlom, ali je ovaj poverio mandat Stojadinoviću. Bio je vel nada sr
opozicije, za razliku od drugih part vođa bio je relativno mlad u 50im g, tj u punom naponu
političke zrelosti. Podsećao je u izvesnoj meri na Milovana Milovanovića, znao je nekoliko
jezika, oženjen prebogatom Grkinjom, imao je bogate veze u Evropi, Herman Gering mu je
ukazao osobito poštovanje kad je I put boravio u Bg, a onda još jednom u toku svog svadbenog
putovanja. Bio je vlasnik lista Vreme najmodernijih dnevnih novina na Balkanu, bio je zastupnik
brit kapitala u ju drž, pa su sugerisali brit pavlu da izabere ovoga, pa je on postao pred vlade.
Izašao je sa opsežnim programom, nameravao je da uskladi vođenje unutrašnje, spoljne i
privredne politike. Od juna 1935 do 1939, poboljšao je odnose sa Nemačkom, Italijom,
Bugarskom. Nameravao je da objedini različite oblasti politike, najuočljivija stvar je bila je hteo
da zaokruži hrv, na sp pol planu je to uspevao na osnovu poboljšanja odnosa sa Nem i It
zemlajma od kojih je Hr očekivala da će dobiti pomoć. Na unutrašnjem planu osnovao je novu
režimsku formaciju – jug radiklana zajednica – okuplja ostatke straih radikala, JMO i Ljudsku
stranku. Hrvati su time bili opkoljeni i na unutrašnjem planu! Hteo je i srpskom građanstvu
osigurati i ekonomsku prednost, nesumnjivo je da je najveći kapital počivao na strani Hrvatske, ti
delovi su bili razvijeniji od ex kraljevine Sr i kneževine Cg, pa je najveći deo zdravog noca
počivao u hrv bankama. Stijadinović je imao plan da razvojem privrede na sr prostorom osigura
ekonomsku prednost Srbije. Ipak, imao je i sveobuhvatan plan koji prevazilazi sr nac prostor
kako bi se napravila neka vrsta ekonomske integracije. Glavna parola jereze (jug rad zajednice)
bila je 1 narod, 1 država, 1 kralj. To pokazivalo da je donekle bio sklon fašističkim idejama i da
je uzore nalazio u Italiji i Nemačkoj. To je teško dokazati, reč je svakako o čoveku svesnom
svoje pol snage, nadvisivao je svojom sposobnošću sve druge vođe pol stranaka, ali je njegovo
samopouzdanje raslo da je vremenom gubilo kompas, to pokazalo da je vlast neka vrsta najjače
droge. Dnevnik Milana Jovanovića Stojimirovića, zaduženog za vođenje propagande vlade
Stojadinovića, najmodernije u Evropi tog vremena govori da je na početku bio oduševljen tim
čovekom, a onda se sve više razočaravao, uočavajući neku vrstu pol nasilja, osionost, brutalnost,
bahatost čak i prema najbližim saradnicima. Nije bio pravi fašista, imao je izvesne simpatije
samo zato što mu je imponovala količina vlasti koju su imali Hitler ili Benito Musolini. Na dr
strani znao je da je sit u JU mnogo drugačija nego u Nemi iIt ida bi rasprostiranje tih ideja na
tako dezintegrisanoj ter napravilo pravu zbrku posbno sa sr st. Koje je pkazivalo snažan otpor

74
prema faš delovanjima u evropi, kao što je rat u etiopiji, rat u Španiji. Gl zadatak vlade bio je da
reši hrv pitanje, ali kao što Pašić nije pokazivao želju da se sretne s Radićem tako nije ni ovaj s
Mačekom. Njih dvojica nisu ni imali o čemu da razgovaraju, polazišta su im bila toliko udaljena
da je kompromis nemoguć. Iz Stojadinovićevog stava se vidi da ne planira ništa da menja na
nivou unutrašnjeg uredjenja, insistirao je da državu preda kralju Petru upravo onakvu kakvu je
ostavio njegov otac kralj Aleksandar. Predlagao je samo malo rešenje za Hrvate što je bila
oprobana radkalska taktika da se protivnik neutrališe davanjem malih olakšica, MS je davao
nekoliko min mesta u vladi hrv rukovodstvu. Na dr strani je Maček insistirao na velikom rešenju
koje se sastoji iz razgovora o unutrašnjem preuređenju, dok bi hrv jedinica morala da ima jasno
određenu ter sa jasno povučenim granicama i preciziranim ter. Sastanak održan 1. 1937, u
Brežicama doveo je do još većeg udaljavanja VM i MS, U meri u kojoj je iskazivao netrpeljivost
prema Stojadinviću VM je iskazivao veliku naklonsit prema Pavlu Karađorđeviću, za VM je on
bio oličenje aristokratske uglađenosti, rekao je da je tipičan primer evropskog aristokrata, na to je
u svojim memoarima MS pakosno dodao kako se postavlja pitanje gde je Vlatko Maček koji nije
mnogo izlazio iz Kupinca imao priliku da sretne prave ev aristokrate pa da može da tvrdi kako je
Pavle to. U ti vreme Maček je bio neformalni krlj Hrv, velike svečanosti su bile za njegov rođos,
jahao je na konju u slavonskoj nufromi, a hrv selj str je prerastala stranku. Hrv seljačka strana
više nije bila stranka već narod organizovan u stranci. Hrv opoziciono vođstvo je mobilisalo
mase radikalizacijom nac zahteva, a u vreme Mačka dolazi do obrnutog procesa, hrv mase su
bile do te mere radikalizovane da se gurale stranačko vođstvo u dalju radikalizaciju. Hrv
selajčka str je raspolagala vladom ili skupštinom, sazivao je hrv nar zastupštvo tj redovne
sastanke ljudi koji su dobijali mandate na izborima i koji su oredstavljali paralelnu nar skup. Hss
razvija svoje organizacije: hrv seljačka sloga bila za razvitak prirede na prostoru hrv st, org za
razvoj hrv kulture – Rudolf Hercog, org su posebni sudovi jer je Maček preporučivao st da
pokazuju bojkot države tako što neće rešavati sporove na redovnim sudovima. Unutar stranke je
postojala neka vrsta paralene vlade tj nekolicina ljudi od kojih je svako bio za neku delatnost,
ovo je bila država u državi. Mart 1937. sporazum sa Italijanima Milan Stojadinović je
izdejstvovao da s epolovina Ustaša vrati u Ju, očekivao da će ih vratiti pod svoju kontrolu, ali se
one infiltrirale u redove kpj ili hss i uspevale da dodatno radikalizuju te pokrete. Bilo je teško biti
oficir ju vojske na ter hrv, oni su često dobijali svakakve uvrede, dolazi do sv ečešće napade na
objekte cent vlasti, napadani su pripadnici režimskih stranki, svi nehrv porekla proglašavani su

75
za četnike. MS je mislio da može dodatno da neutrališe Hrv konačnim rešenjem pitanja
konkordata između kraljevine i Vatikana. To je još 1935. rešila vlada Bogoljuba Jeftića, ali on
nije bio ratifikovan formalno u nar skupštini i Senatu. U odredbama Vatikana je bilo više članova
koji ugrožavaju pozicije SPC pa je došlo do široke uzbune za zaustavljanje ratifikacije. Ju
prostor je u tim članovima tretiran kao onaj u kome kat crkva ima puno pravo da sprovodi
pokatoličavanje st kao terra incognita, bilo je predviđeno da deca koja su rođena u braku prav i
rimok ona automatski postanu rimokatolici. Izbila je teška kriza, iako odnosi između spc i vlasti
nisu uvek bili idealni, crkva je ratko ulazila u tako otvoren konflikt sa državom, tako je došlo do
velikog sukoba između MS pravoslavne crkve, pravosl st, delova vojske, pa čak i namesništva.
Ti događaji u leto 1937. u junu i julu oko konkordata su pokažali da on nema toliko snažnu vlast
i da nije svemoćan, on je mislio da će konkordat proći ko pismo u pošti. Spc je sprečila
ratifikaciju konk, ekskomunicirala je sve poslanike koji su glasali za ratifikaciju, to je
predstavljalo udarac za MS. Na unutrašnjem planu su bile razočarane sr opozicione stranke,
očekivale da će MS neutralisati 6jan zakonodavstvo. Očekivalo se da će rešiti hrv pitanje, ali on
nema nikakvu nameru da udovolji zahtevima Mačeka. Pokušao je da artifikuje konkordat, ni to
mu nije uspelo.

Predavanje XVI – Cvetković- Maček

Pretežno sr stranke je interesovao redovni parl poredak, one su bile frankofilske i anglofilske,
okrenute trad sav. Opirale su se zato Stojadinoviću i njegovom formiranju polu vojnih
fašističkih formacija, skandiranju vođa vođa, prijateljstvu sa Nem. Svoje nezadovoljstvo
najjasnije je ispoljila opozicija prilikom dočeka Ilona del Bolsa fr ministra i Eduarda Beneša
1935. kojima su beograđani iskazali ogomnu podršku. Tada je bila u jeku Sudetska kriza, pa su
Srbi pokazali svoju podrsku prijateljskoj zemlji, takodje je i i izrazeni prijateljstvo fr narodu.
Ipak kada je Minhenski sporazum potpisan 1938 izmedju fr i br i time žrtvovana Čehoslovačka
organizovan je pokusaj demonstracija ispred fr poslanstva u Bg. Kada je reč o dr potezima videlo
se da su bgrađani sve nezadovoljniji MS, njegovim pozdravljanjem anšlusa. Ravnodušna prema
pitanju sloboda, hrv opozicija se bunila zbog odlaganja rešavanja svog nac pitanja. Sporazum sa
sr dem opozicijom je potpisan u Farkašiću 10. 1937. Formiran je blok nar sporazuma, kraljevinu
Ju treba preurediti sagalsnom voljom shs uz pristanak da bude ustavna, parlamentarna i nasledna
monarhija sa din Kđ na čelu. Za Mačeka ovaj sporazum samo sredstvo pritiska na MS i Pavla.

76
Ovaj dok je obelodanjen na godišnjicu pogibije kralja Aleksandra, nezadovoljstvo medju sr st, ali
je podsećao na Krfsku deklaraciju, u oba slucaja se govorilo o uređenju, iako je država vec
postojala, ali je hrv pristala da važna pitanja budu izuzeta iz nadležnosti skupštine koja bi
odlučivala o preuređenju. Za razliku od krfske u kojoj je receno da ce ustav biti dvotrecinski
donet, ovde se uzima dvotrecinska vecina svih glasova srhrslo. On je ipak ostao mrtvo slovo na
papiru. MS nije shvatio te znake upozorenja, doneo je odluku da 1938. raspiše nove skupštinske
izbore, pa se opozicija sr i hr ponovo ujedinila na čelu sa Mačekom.

11.12. 1938. su raspisani izbori poslednji u kraljevini Jugoslaviji. Bilo je pritisaka i falsifikata
mada manje nego 35, aparat vlasti nije bio dovoljan da osigura većinu MS, opozicija je imala
samo 300k glasova manje od MS, a ta prednost je stečena glasovima nac manjina - nemacke
stranke pretežno. Pretrpeo je MS poraz u najsrpskijim srezovima - Šumadiji i w Srbiji. Maček je
ubrzo objavio proglas upucen st Srbije u kome je istakao da je vecina njegovih glasova dobijena
u srezovima iz kojih je krenulo obnavljanje sr državnosti, koji se trad ističu slobodarskim
opredeljenjem. Pavle već nezadovoljan ponašanjem MS, misli da želi da svede ulogu monarhije
na onaj nivo koji je imala u Italiji, a da ovaj oće da bude duče. Nespremnost za kompromis sa
hrv opozicijom bio rizican u tim medjunar okolnostima. Početkom 2. 1939. knez Pavle je doneo
odluku uz pomoć Britanije da smeni svemoćnog Stojadinovića. Novi mandatar je Dragiša
Cvetković, mnogo manje pol sposobnosti ugled i značaj, ali je baš zato trebalo da bude samo
izvršilac kneževe pol volje. On je bio uticajni radikal iz Niša, bio je zadužen kod MS za socijalnu
politiku. Od 2.39. Do 27.5.1942 je bio predsednik vlade, zvali su ga niškim ciganinom i
kneževim kurirom ocekuje se da ce sproveti kneževu i britansku volju. Po nalogu Pavla stupio je
u pregovore sa Vlatkom Mačekom, hteo je da ih vodi i sa opozicijom ali ona to odbila jer smtra
da ih treba voditi u dem atnosferi. JJ Pižon u beleškama zapisao: Neka bog sačuva Jugoslaviju,
na ter pregovore izmedju hrv i Cvetkovića. Njih dvojica su najduze razgovarali o ter koje su
trebale da pristanu novoj ter jedinici.

26.8. 1939. je potpisan sporazum kad je stvorevina Banovina Hrv, preuređenje je tako I put
počelo na nacionalnoj osnovi. Trebalo je u nastavku da budu formirane i dr jedinice sr i
slovenačka. Srbi su od toga bežali kao djavo od krsta jer bi to onemogucilo proces stapanja u 1
narod. U ter pogledu banovina je nastala spajanjem savske i primorske banovine. Iz vrbaske su
ušle Derventa i Gradačac. Iz drinske Brčko, Travnik i Svojnica. Iz zetske Dubrovnik. Iz

77
dunavske Šid i Ilok. Dobili su svaki vecinsko hrv srez, ali i neke gde su nadpolovicnu vecinu
imali srbi, ali i muslimani. Nije bilo jedinstveno merilo, vec su isticani argumenti za drzavno i ist
pravo, etnicku prednost, za sobracajna etnicka, skolska pitanja. Primenom tih kriterijuma uslo je
cak 13 bosherc srezova, pa od nje nije ostalo mnogo. Nadležnosti banovine bile široke dobili su i
sabor i bana sto je simbol hr državnosti, njihova uloga mnogo veca nego dr banova.
Zakonodavna vlast je bila u rukama kralja i sabora, a upravnu vrsi kralj preko bana koji ga
imenuje i razresava. Pripali un vlasti svi unutrasnji poslovi. Sp pol, vojska i fin u nadleznosti
cent vlasti. Dalji zahtevi opozicije hrv ticali su se dobijanja prava samostalnih fin i vojske. Hrv
novac u hrv dzepu, hrv puska na hrv ramenu, ali ako se tim zahtevima izadje u susret JU vise ne
bi ni bilo. Za bana je postavljen Ivan Šubašić, rodjen 1892, u naponu snage, imao je veliki ugled
kod kralja Aleksa, prvo je kao au vojnik ucestvovao u borbama na Drini, a onda je zarobljen u
Rusiji i tamo se pridružio dobrovoljcima pa je zbog učešća u konačnim borbama bio odlikom
karadjordjevom zvezdom. U verbalnom smislu je uvek imao naviku da se izjasnjava kao
jugosloven, ali u pragmaticnom smislu politika mu je bila hrv. Sporazum je bio nepotpun, jer je
ostavljena mogucnost prosirivanja ili smanjivanja ter, ili produbljivanja kompentencija. Sadržina
spor je izazvala žestoke reakcije, najmanje potresa u Dravskoj banovini jer se ona poklapala sa
slo etnickim prostorom. Muslimani su se zalili jer je mnogo njihovih srezova zavrsilo kod
Hrvata. Hrv desnica smatra da banovinu prosirenu treba izdvojiti iz Jugoslavije. Srbi misle da su
hrv nedemokratskim postupkom dobili preveliku ter na stetu sr nac prostora i presiroke komp na
stetu drzavne celine. Neki misle da ga treba revidirati, a drugi ga prihvataju kao svrsen cin, dok
drugi misle da cele preostala ter osim dravske banovine treba biti pretvorena u sr jedinicu. Tako
se odustalo od toga da BiH bude 4. Fed jedinica, time se odustalo od Pisma prijateljima. Ds
ozbiljan kriticar bila banovine hrv, 11.1939 u opsežnom elaboratu Demokrati o današnjem stanju
u zemlji istakli da je bio u pitanju ne ozbiljan razgovor o pitanju drz celine nego najprostija vrsta
trgovačkog pazara u kome su ostećeni interesi sr naroda. Smatra da dalje odnose ne treba
zaoštravati i ovo priznati kao svrsen cin, ali da se proces preuredjenja sto pre zavrsi i da sr
jedinici pristane ostatak bosne. Insistiraju da to bude pre novih skupstinskih izbora. Maček prvo
zahteva izbore pa da se na skupštini nastave razgovori o kompletnom drž uredjenju. Sr kulturni
klub 1937. osnovan pod parolom Srbi na okupu, u kom su bili: Sl Jovanović, Dragiša Vasić,
Stevan Moljević, Vasa Čubrilović, Isidora Sekulić, je bio izricito protiv ovoga, dr njegova
parola: jako srpstvo jaka Jugoslavija i posle sporazuma Cvetković- Maček izdaju list Srpski glas

78
koji je zbog radikalizma nekoliko puta zabranjivan. Za razliku od ds koja je pristajala na
banovinu, smatrajuću da ce to poboljsati odnose izmedju hr i sr, ovi traze da se iz banovine
izdvoje svi srezovi koji imaju sr vecinu i da se ne koriste razlicita merila za crtanje granica. SKK
smatra da se treba opredeliti za dosledno merilo kao sto merilo nac vecine po tome bi trebalo da
bude izdvojeno nekoliko desetina srezova iz banovine. Tako je nastanak banovine doveo do
daljeg zaostravanja odnosa i produbljivanja krize. Nije pomoglo ni stvaranje nove vlade
Cvetković - Maček u koju je ušlo 5 hrv ministara oni odluciju o svim poslovima, a o
unutrasnjim odlucuju samo hrvati. Najvece rasprava oko podele Vojvodine, sr strana ne zeli da
se ni pokrecu razgovori o tome. Projekat sr zemlje nastao - u sastav sr jedinice treba da udju svi
preostali delovi sem slo, a prestonica bi bila Skoplje kao grad cara Dušana. U Bosni žestoke
rasprave, tekst Obzora: Bosna je igarala povijesnu ulogu u našem (hrv) zivotu, ona je barometar
naseg narodnog zbivanja, ona je kamen kušnje hrv nar politike i svesti, negde nam drugo nije
potrebna politička takva pamet kao u Bosni. Iako Obzor vazi za kulturan list vidi se kako je hrv
politika neodstupno bila na stanovistu da se Bosna ne moze naci u okviru sr jedinice.

Drzava se nalazila i u unutrasnjoj i spoljnoj krizi. Cvetkovic Macek umesto da dovede do

smirivanja ucinio je suprotno. Većina sr stranaka traži da razgraničenje bude izvršeno pred nar
skupštinu, hrv strana trazi obrnuto. U tim pritiscima je veliku ulogu igrala spoljna pol tj cinjenica
da se kraljavina nalazila u sve nepovoljnijem položaju - rušenje versajskog poretka bilo vodljivo
u ponistavanju svih ugovora kojima je branjen, time je rusena stabilnost manjih država, jacanje
Ital vodi revanšizmu i revizionizmu, a hrv nac nije mogla da računa ninašta dok je versajski
poredak bio stabilan, tek kad je on počeo da popušta hrv politika je mogla da vrši sve snažnije
pritiske na vlasti u ju kraljevini kako bi isterala svoje pitanje, dok je desnica htela nezavisnu drž.
1938. Anšlus Austrije - na ju granicama se nasla velika Nemačka država, 1939 Minhenskim
sporazumom i gubljenjem nezavisnosti čs razbijena je Mala Antanta, a Stojadinović je poneo
titulu grobala MA jer nije hteo da pomogne ČS, ali kako bi to mogao da uradi morala bi da
prodje njegova vojska preko Nem ili Madjarske, a to niko ne bi dopustio. U apr 1939 It vojska je
ušla u Albaniju koju je do i tada kontrolisala, uprokos sporazumu o prijateljsktvu. 1.9.1939. Ju
zemlja je stavljena pred sudbodnosno pitanje izbora između ratnih strana, na jedno mtasu trad
saveznici, a na dr zemlje na granicama ekonomski povezane. Jun 39, diplomatski odnosi sa
SSSR su uspostavljeni. Ubrzo je došlo do oada Fr, mnogi ovo uporedjuju sa bitkom kod Mohača
1526, vel br sr frankofila ovo doživeo kao ličnu tragediju. Usmeravana do tada ka fr uzorima ju

79
vojska je postala demorslisana. U okt 1940. It je napala Grčku, pa se obruč oko kraljevine stezao.
U it se vratio Pavelić i obnovio ust org. Ru, Mađ, Bug pristupale trojnom paktu redom od 40 do
41. Za sve to vreme Nem i It pritiskaju yu da učini isto. Na podstrek nemačke sklopili smo
ugovor sa Mađarskom o večnom prijateljstvu. Brit obaveštajna služba uz pomoć Ruzvelta
zahtevaju od Pavla da odbije nem ponude, iako je Britanija imala samo 1 mali kontigent u
Grčkoj i nije mogla nikako da pomogne. Brit govore da će posle rata biti nagrađeni svi oni koji
su načinili pravi izbor. Dolazi ipak do konačnog popuštanja, ju je popustila i potpisala Trojni
pakt.

27. МАРТ 1941.

Иако је непосредан повод за извршење војног преврата извршеног 27. марта 1941.
било приступање Краљевине Југославије тројном савезу који су у септембру 1940.
формирали Јапан, Немачка и Италија, узроци су били далеко трајнији и сложенији с
обзиром на то да су проистицали из дубоких унутрашњих и спољнополитичких криза, које
су у другој половини 30-их година потресале југословенску краљевину. На
унутрашњеполитичком плану све више је расло незадовољство због задржавања
недемократских закона, донетих у време личне владавине краља Александра (1929−1934),
нерешавања проблема државног преуређења, опструкције државе од стране хрватске
национално-политичке опозиције, предвођене Хрватском сељачком странком (ХСС),
великих социјалних неједнакости и погоршања економског положаја. Уз подршку и под
утицајем Велике Британије, заинтересоване да се због очекиваног рата стабилизују
прилике у Краљевини, чиме би она постала војнички поуздан савезник, стварањем
Бановине Хрватске у августу 1939. делимично је решено хрватско питање. Међутим,
начин на који је то учињено, омеђивање само једне федералне територије у иначе
централистичком систему и ширина компетенција које су јој дате, без учешћа легитимних
представника српског народа у претходним преговорима, уз остављање око 900.000 Срба
у новоствореној бановини и непостајање плана о целовитом уређењу државе, а потом и
изузетно репресивно поступање бановинских власти према српским чиновницима и
православном становништву уопште, знатно су заоштрили националне и политичке
поделе и нетрпељивости. Погоршавале су се и међународне прилике, чије је стање
показивало све очитије урушавање Версајског поретка, установљеног после Првог

80
светског рата, који је дотадашњом својом стабилношћу штитио и Краљевину Југославију
као једну од земаља које су сматране његовим „производом”. У мери у којој су његове
основе оспораване и поништаване слабљена је и њена позиција, мада је тих година имала
привидно добре, првенствено економске односе с Немачком и Италијом, двема државама
које су своју будућност градиле управо на систематском рушењу „поретка Версаја”.
Везивање Краљевине Југославије за њих, проистекло из воље владајућих државних
чинилаца и ширег тока међународних односа, који она није успевала да избегне,
појачавало је унутрашње огорчење демократских и антифашистичких снага, нарочито
Срба, њихових опозиционих странка, установа и институција. Земља се од једне до друге
међународне кризе налазила у све неповољнијој позицији, убрзано окружавана
фашистичким државама и онима које су им биле склоне, а развојем догађаја охрабриване
у тежњи да велике међународне промене искористе за корекцију граница и захватање у
југословенски простор. Положај Југославије драстично су мењали аншлус Аустрије у
марту 1938, чијим је прикључењем Немачкој ова агресивна европска сила постала
непосредан сусед Краљевине. У први мах чинило се чак да ће новонастало стање утицати
на обуздавање италијанских претензија према југословенској територији, тим пре што је
цео међуратни период, упркос неколико година привидног пријатељства и сарадње,
потврђивао сазнање да је Италија за Краљевину Југославију била онолико опасна колико
је за Краљевину Србију била Аустроугарска. Неколико месеци касније, у септембру 1938,
тзв. Минхенским споразумом започело је уништење чехословачке државности, будући да
су се, повлачећи се пред освајачким намерама фашистичко-нацистичких вођа, Адолфа
Хитлера и Бенита Мусолинија, француска и британска дипломатија, уверене да спашавају
европски мир, сложиле да Судетске области, насељене с преко три милиона Немаца, буду
одвојене од Чехословачке и предате Немачкој. Био је то почетак краја Чехословачке
Републике, с којом су Краљевина Југославија и Румунија још од 1920−1921. биле у савезу
названом Мала Антанта, дуго година једним од важних ослонаца југословенске спољне
политике. Расплет чехословачке кризе одиграо се у марту 1939, када су немачке снаге
окупирале Чешку, а од Словачке створиле вазалну државу, подређену интересима
фашизма. У априлу исте године, Италија је војно запосела Албанију, земљу из које су и до
тада стизали многи покушаји угрожавања југословенске државности. Италијанским
присуством у Албанији почело је најдиректније опкољавање Југославије, настављено

81
потом у октобру 1940. нападом Италије на Грчку, једину могућу одступницу за
југословенску војску у случају да Краљевина буде приморана да уђе у Други светски рат,
започет првих дана септембра 1939. немачким нападом на Пољску. Обруч је даљим
развојем догађаја постајао све чвршћи. Јер,Тројном пакту су у новембру 1940. приступиле
Мађарска и Румунија, а обављани су и први разговори о прикључењу Бугарске,
привремено нереализовани да узнемирење у Југославији не би постало превелико,
поготово отуд што је подстицање мађарских и бугарских претензија на делове Југославије
било очевидно. Дипломатски притисци да Краљевина следи пример својих суседа били су
праћени и војним. Прве немачке трупе налазиле су се у Румунији и пре но што је она
формално пришла Тројном пакту, у Мађарској почетком наредне године, а од фебруара
1941. и у Бугарској, чија је влада протокол о приступању потписала 1. марта. Упоредо с
настојањима Немачке да и Југославија учини исто, њеној влади, кнезу Павлу, као првом
члану Намесништва које је вршило власт уместо малолетног краља Петра II, појединим
министрима, официрима највиших чинова и истакнутим личностима стизали су британски
и амерички захтеви да се по цену уласка у рат и војног пораза не пристане на диктат из
Берлина.Све то време она је била поприште најжешћег привредног и обавештајног рата,
који су – борећи се за југословенски простор и коначну одлуку југословенске владе –
водиле британске и немачке обавештајне службе, помогнуте од моћних привредника и
дипломата. И једна и друга страна настојале су да Југославију приморају на напуштање
неутралног става у текућем рату. Немци су се притом ослањали на колебљиве владајуће
гарнитуре, малобројне и неутицајне профашистичке кругове у српском народу, попут
Југословенског народног покрета „Збор” Димитрија Љотића, хрватску десницу, немачку
националну мањину и сепаратистичке групације из редова других мањина, ослоњених на
матичне државе. Британске тачке ослонца пак биле су неупоредиво снажније, с обзиром
на то да су их чиниле огромна већина српског народа, српске политичке странке, Српска
православна црква на челу с патријархом Гаврилом Дожићем и најугледнијим
епископима, српски официрски кадар у југословенској војсци, Београдски универзитет и
друге установе. Напокон, западноевропским демократским земљама и Сједињеним
Америчким Државама су у политичком и идеолошком погледу били блиски и сам кнез
Павле, као и готово сви српски министри, независно од њихове деморалисаности,
нарочито после војног слома Француске у јуну 1940, и неверице у повољан исход сукоба у

82
евентуалном рату с Немачком, Италијом и њиховим сателитима. Знајући то, енглеске и
америчке дипломате, војни изасланици, па и сами шефови држава, иако САД формално
нису напуштале неутралан став, предочавали су југословенским званичницима да у
тренутку доношења одлуке не треба да се руководе искључиво непосредном будућношћу
него временом које ће наступити по завршетку рата, у коме ће све земље – у зависности од
свог опредељења у сукобу између света фашизма и света слободе – бити или кажњене или
награђене. Стављена пред тако тежак избор, влада Краљевине покушавала је да сачува
неутралност, настојећи да појача своју међународну позицију. Између осталог, у јуну
1940. успоставила је дипломатске односе са Совјетским Савезом, учинивши то као једна
од последњих европских земаља које су превазишле антикомунизам владајућих снага. У
децембру исте године, под строгом контролом Немачке потписала је уговор о сарадњи и
„вечитом пријатељству” с Мађарском. Сви су ти спољнополитички успеси били, међутим,
само привидни. Совјети, на пример, нису веровали у искреност Југословена, док се
Мађари нису одрицали могућности да у повољном моменту на штету Југославије значајно
промене своје јужне границе. У таквим околностима извршени су и последњи немачки
притисци на владу и кнеза Павла, који се у марту 1941. састајао са А. Хитлером.
Свесни да од западноевропских савезника не могу добити војну помоћ, а без
уверења у одбрамбене могућности Југославије, краљевска влада, Крунски савет и кнез
Павле донели су 20. марта невољну одлуку да се потпише протокол о приступању Тројном
пакту. Упркос ултимативним порукама из Лондона и Вашингтона, као и све отвореније
изражаваном незадовољству у земљи, председник владе Драгиша Цветковић и министар
спољних послова Александар Цинцар Марковић потписали су тај документ 25. марта
1941. у бечком дворцу Белведере. Заједно с протоколом добијене су и три ноте: о
поштовању државног интегритета и територијалног суверенитета Краљевине Југославије,
некоришћењу југословенске територије за превоз трупа и ратног материјала и, посебно
спорна, нота о уступању Југославији луке Солун, након грчког војног слома, што је
представљало врло јасну издају савезничке земље. То је био један од разлога због којег
ноте нису објављене, упоредо с немачком жељом да уступци учињени Југославији не
озлоједе Румунију, Мађарску и Бугарску.
Спољнополитичко сврставање Краљевине Југославије у текућем рату превршило је
меру незадовољства у земљи и убрзало извршење војног пуча. Познати историјски извори,

83
иако у неким случајевима тешко проверљиви, сведоче да се у официрским круговима,
повезаним с појединим опозиционим политичарима и православним епископима, о
могућности насилног преврата и свргавања неомиљеног кнеза Павла говорило већ 1937. и
1938. Из сачуваних докумената и мемоарских извора види се и да су ове групе биле
повезане с британском обавештајном службом, с чијим су се представницима саветовале и
од којих су добијале новчану помоћ и мање количине наоружања. Критичари пуча су из
ових чињеница стварали закључак о пучистима као страним плаћеницима, богато
награђеним за подршку интересима стране силе. Осим тога, у изворима се помињу везе
које су имали с америчким и совјетским обавештајцима. Иако неспорне, ове чињенице не
умањују појаву далеко веће важности, засновану на историјској подударности
слободарско-демократских тежњи српског народа и британских настојања да се на
Балкану – од Југославије, Бугарске, Албаније, Грчке и Турске – створи један фронт, по
угледу на Солунски из Првог светског рата, на коме би било заустављено немачко
напредовање. Како је, међутим, Турска одлучила да остане неутрална, док су се Бугарска
и Албанија отворено сврстале уз Немачку и Италију, Британци су све наде полагали у што
дужи отпор Грчке и способност Југославије да издржи немачки притисак. У традицији
своје вишевековне девизе да не постоје стални пријатељи и стални непријатељи, већ
искључиво стални интереси Уједињеног краљевства, показали су склоност да без икаквих
скрупула жртвују мале савезнике. Али, и без таквог њиховог стратешког опредељења и
подршке дате завереницима, пуч који су у ноћи између 26. и 27. марта 1941. извршили
официри и војници ваздухопловства, Краљеве гарде и београдског гарнизона проистицао
је из слободарства српске нације, њених традиција, демократизма и жеље да се не
прихвате насилнички диктати и ултимати. Патријарх Г. Дожић је због тога овај историјски
догађај поредио с идејом косовског завета и одговором Краљевине Србије на
аустроугарски ултиматум из јула 1914, док га је Драгољуб Јовановић, политичар с
грађанске левице, назвао трећим српским устанком. У контексту таквих размишљања,
могло би се рећи да је војска извршила готово једнодушну вољу српског народа.
Будући да је двадесетомартовски пуч одјекнуо широм Европе и света, одушевљено
поздрављен од свих антифашиста, те да је представљао највећи морални капитал
краљевске владе током Другог светског рата, у мемоарским сведочењима и
историографским анализама забележено је мноштво различтих тумачења, везаних за

84
тражење главних организатора, подстрекача, финансијера и извршилаца. Ипак, већина
историчара се слаже да је најзначајнија личност пуча био армијски генерал Душан
Симовић, командант ваздухопловства, који је у више интервенција код државних
званичника и других утицајних појединаца покушавао да спречи пристајање уз силе
Тројног пакта, а у јануару 1941. својим антифашизмом и спремношћу на пружање отпора
Немачкој изазвао дивљење америчког пуковника Донована, специјалног изасланика
председника Рузвелта. Први његов помоћник пак био је ваздухопловни бригадни генерал
Боривоје Мирковић, оперативни извршилац пуча. Поред њих, значајну улогу имали су и
други официри ваздухопловства и Краљеве гарде, међу којима се посебно помињао мајор
Живан Кнежевић, чији је брат Радоје Кнежевић био један од ретких, ако не и једини цивил
који је све време био упознат с припремом официрске завере, утичући и на доношење
потоњих политичких одлука.
Извршењу пуча претходиле су демонстрације, започете већ 24. марта, чим се
наслутило да ће представници владе потписати протокол о приступању Тројном пакту.
Продужене су и наредног дана, што је битно утицало на стварање повољне атмосфере за
радикалне промене. У извесном смислу десило се нешто слично ономе што се збило у мају
1903, када је насилно свргнут режим краља Александра Обреновића. И тада се, као и у
марту 1941, у Београду и његовој широј околини осећало нарастање официрског
незадовољства, па и спремност војске да, противно уставу, преузме политичку улогу. У
оба случаја, такође, они против којих је припремана завера нису предузимали малтене
ништа да је спрече. Још једном се показало да су официри, међу којима је било пуно
поштовалаца пуковника Драгутина Димитријевића Аписа,били огорчени због деловања
грађанских политичара и да су их сматрали одговорнима за постојећу државну кризу. За
разлику од Мајског преврата, међутим, двадесетомартовски пуч је био много боље
организован и извршен без проливања крви, изузев погибије једног жандарма који је
страдао као недужна жртва.
Избегавши сукоб с јединицама и официрима верним кнезу Павлу, пучисти су за
само неколико часова запосели мост на Сави и успоставили пуну контролу између Земуна
и Београда, заузели Управу града Београда и под своју команду ставили престоничке
полицијске снаге, заузели зграду главне телефонске централе, поште и телеграфа, радио-
станицу у Београду, са постројењима у Раковици и Макишу, опколили двор на Дедињу,

85
заузели зграде Председништва владе и главних министарстава, Главног генералштаба и
Команде Београда, контролисали раскрснице главних београдских улица... Ухапшени су
Д. Цветковић и А. Цинцар-Марковић, као и скоро сви чланови владе, с тим што је
хрватским и словеначким министрима одмах предочено да пуч није уперен против њих
него против присталица капитулације пред Тројним пактом. Кнез Павле, који се налазио
на путу за Словенију, враћен је из Хрватске и приморан на абдикацију, а потом с
породицом упућен на југословенско-грчку границу, где је предат британским официрима.
Краљ Петар II проглашен је пунолетним и једном кратком прокламацијом народу,
прочитаном на радију без његовог знања, а у његово име, учињен саучесником и
присталицом извршених промена, поготово што је све и чињено под паролом „Живео
краљ”. У Министарство војске доведена је група углавном опозиционих политичара и
истакнутих нестраначких личности од којих неки нису знали да ли их војници хапсе или
ће постати део нове државне управе. Историјски извори и литература не слажу се у
тумачењима мотива и планова које су тог јутра имали челни људи војног удара.
Помињана је жеља генерала Симовића да у Југославији преузме улогу сличну оној коју је
у Румунији имао Јан Антонеску, контролишући и цивилне и војне власти, потом сукоб
између присталица већег присуства војске у политици и грађанских политичара, који су
сматрали да официри треба да се уклоне с политичке сцене. Говорило се и о намери
генерала Симовића да сам формира владу, бирајући способне, а политички
некомпромитоване личности, насупрот инсистирању Р. Кнежевића да се увођењем у владу
шефова демократских странака „власт врати народу”, чиме би била исправљена највећа
грешка краљеве личне владавине, започете 6. јануара 1929. Без обзира на присуство
толико различитих погледа, дискусија о саставу нове владе завршена је доста брзо,
доношењем одлуке да њен председник буде генерал Д. Симовић, а потпредседници
Слободан Јовановић, чувени професор Правног факултета и председник Српског
културног клуба, и Влатко Мачек, шеф ХСС и потпредседник свргнуте владе, иначе
присталица приступања Тројном пакту. Како се он, међутим, у то време налазио у Загребу,
свој пристанак на улазак у владу условио је проширењем надлежности Бановине Хрватске
углавном из домена унутрашње управе и коришћења жандармерије. У влади су остали и
други дотадашњи хрватски, словеначки и муслимански министри: Јурај Шутеј, Бариша
Смољан, Иван Андрес, Јосип Торбар, Фран Куловец, Миха Крек и Џафер Куленовић, а уз

86
њих и двојица министара Срба – Срђан Будисављевић и Бранко Чубриловић – који су из
протеста због приступања Тројном пакту напустили владу Д. Цветковића. Нови министри
постали су Срби из Србије и из „прека”, углавном прваци опозиционих странака:
Момчило Нинчић и Милош Трифуновић из Радикалне странке, Милан Грол и Божидар
Марковић из Демократске странке, Богољуб Јевтић и Јован Бањанин из Југословенске
националне странке, Милан Гавриловић из Савеза земљорадника, Сава Косановић из
Самосталне демократске странке. Такав избор требало је да покаже како се земља враћа
демократском поретку. Поред Д. Симовића, члан владе постао је још један генерал –
Богољуб Илић, коме је поверено Министарство војске и морнарице. На челу
Министарства спољних послова, чија је улога у тако великој кризи била посебно важна,
нашао се М. Нинчић, својевремено човек великог поверења краља Александра и
извршилац његових спољнополитичких налога, познат по добрим везама с италијанским
дипломатама, од којих се очекивало да посредују између „пучистичке” владе и огорчене
Немачке, спремне да већ истог дан започне извршење казне над „непослушним” и
бунтовним Србима. Јер, није било сумње да је А. Хитлер управо њих сматрао
одговорнима за учињене промене и нанету му увреду.
Такво његово уверење потврђивало је одушевљење којим су Срби дочекали
свргавање владе, интернацију кнеза Павла и неслагање с приступањем Тројном пакту.
Демонстрације против тог чина, спорадично одржаване претходна два дана, претвориле су
се већ ујутро 27. марта у манифестације огромних размера у којима су учествовале
присталице различитих политичких идеја, укључујући и комунистичку, али удружене
снажним антифашизмом. Уз учешће широких слојева становништва захватиле су не само
Београд него и готово све друге градове у Србији, Војводини и Црној Гори.
Манифестовало се и у другим деловима Југославије, посебно у Сарајеву, Љубљани,
Скопљу, Сплиту... Задовољство учесника манифестација изражавано је бројним
антифашистичким, демократским и слободарским паролама, међу којима је најпознатија
постала „Боље рат него пакт”, за коју се може рећи да је симболизовала
двадесетседмомартовске догађаје. Грађани Загреба, међутим, остали су углавном мирни,
али се из иступања утицајних Хрвата, иако су прваци ХСС ушли у нову владу, могло
видети да не деле расположење Срба и других антифашиста. Надбискуп Алојзије
Степинац, на пример, видео је у пучу још један показатељ „мрачног бизантинизма”,

87
одсуства било какве његове моралности и доследности, непремостивих разлика које су
делиле Србе и Хрвате, православне и католике. Насупрот њему, патријарх Гаврило је
својим антифашизмом давао не само недвосмислен доказ демократских опредељења
Српске православне цркве него је и подстицао осећања духовне узвишености, каква су се
налазила у догађајима у којима су већ њихови савременици видели судбоносне историјске
тренутке. Одушевљењу је подлегао чак и председник британске владе, Винстон Черчил,
свечано изјавивши да је Краљевина Југославија коначно „пронашла своју душу”.
Штавише, београдски пуч изазвао је усхићење и поштовање целог демократског света,
који је у овом чину налазио подстрек за пружање отпора до тада непобедивом фашизму.
Одјек извршеног преврата још више је разјарио А. Хитлера, који је у Србима
гледао главне узрочнике пропасти Аустроугарске, и појачао намеру да Краљевина
Југославија, њихова творевина, буде примерено кажњена и поништена као држава.
Узнемирујуће вести које су стизале из Немачке отуда су врло брзо поколебале
новоуспостављену југословенску владу. Док је већина пучистичких официра и даље била
ратоборна, министри су настојали да смире ситуацију, а Немачкој пруже уверења да је
преврат био узрокован унутрашњим а не спољнополитичким разлозима, те да се
Југославија не одриче преузетих обавеза. Тиме је већ тада отворено питање
сврсисходности пуча и започела вишедеценијска расправа о његовом смислу и
последицама које је изазвао. Мишљења су и данас подељена. Док је већи део српске
нације у пучистима гледао хероје и извршиоце народне воље, присталице приступања
Тројном пакту, потоњи колаборационисти, поједини политичари и историчари сматрали
су их неодговорним авантуристима, који су – подстрекивани и подмићивани из
иностранства – у застрашујућем коцкању са судбином народа уништили његову
будућност и изложили га беспримерном страдању. Насупрот томе, у бројним
историографским радовима истичу се врло аргументована научна тумачења која
наглашавају многоструку сложеност целог догађаја, а изнад свега чињеницу да су се у
једном важном историјском тренутку подударила унутрашња и спољнополитичка
незадовољства, демократизам и антифашизам, слободарске традиције и интереси
антифашистичких земаља, истоветна воља народа и српских официра. Историчари који их
заступају подсећају и на то да А. Хитлер није поштовао ниједан потписани уговор, те да
не постоји никакав доказ да би у случају југословенског приступања Тројном пакту

88
поступио другачије. Историјску важност пуча потврђује и то што су у овој расправи
учествовали савременици и историчари из иностранства, дискутујући о повезаности
пучиста са страним обавештајним службама, британским утицајима на њих, новцу који су
примали, последицама на даљи ток рата. Совјетски и руски историчари, на пример,
углавном су настојали да одбаце тврдње по којима је Хитлерова одлука о нападу на
Југославију допринела заустављању немачке офанзиве пред Москвом у децембру 1941, с
обзиром на то да су немачке дивизије због Априлског рата кренуле на Совјетски Савез
неколико недеља доцније и тиме биле увучене у до крајности отежано ратовање у зимским
условима. И поред тако супротстављених погледа, сигурно је да је 27. март 1941. један од
најзначајнијих догађаја у историји антифашизма и српске нације, те да не може бити
вреднован без сагледавања њених дотадашњих опредељења и начина на који је доносила
одлуке од судносне важности. Такође, може се очекивати да откривање нових историјских
извора и будућа истраживања допринесу његовом бољем познавању.

Predavanje XVII

Vlada je posle 27.5. bila sastavljena od prestavnika SHS kao i prestavnika stranaka koje su kako
se do tada govorilo imale koren u narodu, tj veći br članova i pristalica na skup izborima u toku
prethodnih godina. Ona je trebala da bude i reprezentativno telo čiji su pojedinci trebali da imaju
lični i naučni autoritet kao njen predsednik Slobodan Jovanović. Bila je i kompromis, treblo je da
pokaže bar minimum sloge i da će moći da odgovori na dramatične događaje, ali su mnogi
ministri bili prilično zbunjeni. Isticalo se u javnosti kako većina ministara nije znala da li i h
hapse u vojnoj komandi. Produžilo se neslaganje oko dileme da li vlada treba da potpiše
protokolo pristupanju trojnom paktu ili ne. Vlatko Maček potpredsednik vlade je bio za
pristupanje trojnom i nekoliko dana se dvoumio da li će doći ili ne iz Zg u Bg, na njegovu odluku
je uticao Boža Marković ugledan član ds. Bio je rukovođen i važnijim razlozima od prijateljstva
s Markovićem, želeo je da ne izgleda kao da se hrv protive novonastalim događajima. Momčilo
Ninčić min sp poslova pokušao je preko it prijatelja da utiče na smirivanje nem gneva. Ipak
svima jasno da ne postoji način da Nemačka odustane od svoje odluke. I sama vlada je dala
izjavu da priznaje sve dotadašnje ugovore koje je potpisala prethodna, prilično kontradiktorno.
Ljudi se setili reči Joavana Žujovića (republ stranka) ko rekne a mora da zna i da rekne b. Ovi

89
pučisti iz 27.5.nisu odmakli bili od tog a. Kraljevina Jugoslavija je dobila još jedan razlog za
teške međusobne optužbe, oficiri su dobili još jednom priliku da kažu kako su političari još
jednom ustrali sve (prvi put posle ww1). Ipak nije baš tako, ju kraljevina je stekla velike
simpatije u antifaš svetu, Br oduševljeni u početku. Kada je kraljevina napadnuti i kada je 6.4.
Bg bombardovan ministri u vladi Simovića pokazali su očajanje. Dimitrije Đorđević je zabeležio
kako je istog dana video vladu i ministre koji su se tog dana povlačili iz Bg i napravili odmor u
Vrnjačkoj Banji, izgledali su kao grupa iznurenih staraca. Jedan od njih Miša Trifunović, prvak
radikalne stranke, zamenik Ace Stanojevića, koji je ostao u zemlji je na sednicama vlade u
Londonu izjavio kako je Ju nastajala na mučnim pregovorima, a da je prestala da postoji već 6.4.
uveče. Sasvim je očito da se vlada neće snalaziti, min se kretali od Beograda ka Nikšiću, Maček
je odlučio da se vrati u Kupinac, to je predstavljalo očito dezavujisanje ostalih ministara i
nesolidarnost. Ubrzo potom on je 10.4. kad je proglašena NDH pozvao Hrvate da budu lojalni
postojećim vlastima. Umesto Mačeka, potpredsednik vlade je postao Juraj Krnjević, jedan od
njegovih najbližih saveznika, izraziti hrv nacionalista, nespreman da popusti. Ti neslavni dani
aprilskog rata doveli su da I put bude progovoreno o uzrocima sloma ju voj. Na sednici od 11.4.
na Palama Slobodan Jovanoviić je izjavio da je uzrok poraza izdaja Hrvata, vrlo teška izjava, tih
dana povlačenja nije vodio računa o njima. Međusobne optužbe bile su česte i narednih dana,
vlada je pretrpela mnoge gubitke, tokom bombardovanja stradao je jedan od najistaknutijih sl
min Fran Kulovec, ostala su još 2 sl predstavnika, Miha Krek i Franc Znoj. Kad je započeta
evakuacija poginuo je i Marko Daković, jedan od najznačajnijih političara iz Cg mnogo je učinio
za ju stvar, posle se razočaran brzo povukao iz pol. Tih dana su ga pozvali da još jednom pokuša
da pomogne emigrantskoj vladi. On je poginuo prilikom sletanja u Atini kad je na njega pao
sanduk sa zlatom. Posle Grčke Vlada je boravila u Palestini u Tanturi manastiru, tu je došao
Kosta Pavlović, diplomata, otac Stevana K Pavlovića, uskoro je postao šef kabineta Slobodana
Jovanovića. Kada je stigao u tanturu video je zastrašujuću sliku kako sr i hr ministri ne
razgovaraju. Teškom mukom je bila sprečena izjava Simovića da je gl uzrok voj poraza bila
izdaja Hrv. Hr ministri u Jerusalimu stavili su spomen ploču Hrv 1941. čime su poručivali da se
već izdvojila, to je samo dolilo ulje na vatru. Hr min smatrali su da je gl uzrok poraza u
prethodnoj 20g srpskoj hegemoniji i bg centralizmu. Većina sr ministara smatra da je gl uzrok
izdaja hrv, i da je na prostoru hrv mobilizacija bila slaba. Najveći kapital koji je vlada iznela iz
zemlje bio je 27.5. Srbi su polagali pravo na njega, to je nastavak sr slobodarskih trad iz

90
prethodnih vekova. Nakon Jerusalima, doneta je odluka da se vlada podeli i da značajniji deo ode
u London, stecište emigrantskih vlada, nekolicina dobila spec misiju da ode u Kanadu i Sad i
tamo se bavi ju propagandom i org dobrovoljački pokret, s obzirom da SAD nije još ušla u rat.
Tu se našli Miša Trifunović, rad stranka, Boža Marković d.s. Sava Kosanović samostalna dem,
Branko Čubrilović, zemljoradnička s. Oni su se više nedelja kretali ka Kanadi i SAD, preko N
Afrike. Značajniji deo vlade sa kraljem Petrom II je išao u London i trebalo je da pristupi zaj
radu antifaš koalicije. Vlada je donela izjavu o nastavku borbe protiv okupacionog sistema. Stigli
su u London predsednik vlade Simović, potpredsednik S Jovanović, Grol, Ninčić, Krek. Oni su
se sreli sa Čerčilom, brit bili nezadovoljni učinkom kraljevuine u oružanom sudaru sa nazis, iako
je Čerčil spektakularno izjavljivao ono za dušu, ali nije posle skrivao nezadovoljstv zbog slabog
dvonedeljnog otpora. Rekao je kako on zna kako su jugosloveni učinili sve što su mogli pa i više
od toga. Situacija je mnogo drugačija od 1915. vojska kraljevine Sr napustila je zemlju posle
nekoliko slavnih bitaka, čak su i Nemci odavali u štampi priznanje hrabroj sr vojsci, sada vojska
nije mogla sačuvati svoju čast. Iako je vlada imala neki kao ugled zbog 27.5. ona nije imala
vojničku sangu i to se odrazilo na njenu stabilnost u emigraciji, zemlje koje su do tada doživele
poraz Polj,Gr,Fr imale su reprezentativnije snage. U ww1 vojska i vlada su se nalazile na
prijateljskom terenu, Fr je pružila značajnu pomoć, sada se vidi da VB nije bila spremna da pruži
takvu dobrodošlicu kao FR, a br pol tradicionalno mrze Su, naklonost su pokazivali samo uoči
kriza kada imaju koristi, podsećali su pred ww2 da su Srbi ratnički narod i trad saveznik. Grol je
govorio da se emigrantska vlada nalazila u nadležnosti brit obaveštajne službe, kada je došla u
London došla je u nadležnost sp poslova a kako su se stvari odvijale trebala je da dodje u
nadležnost skotland jarda, postala je zarobljenik brit, u nemogućnosti da vodi sopstvenu politiku,
iako je potpisala sve izjave o antifašizmu. Vlada je izgubila ogroman deo samostalnosti, kad je
počeo da se razvija ravnogorski po brit su se opirali da vlada uspostavi telegrafsku vezu s njima,
ta komunikacija je išla preko Britanaca. U ww1 državu je predstavljao regent koji je bio faca i
nalazio se uz vojsku, i koji je pratio Pašića i učio od njega, njegov sin Petar II nije pokazivao
ništa od sposobnosti kralja. Njegovom školovanju nije posvećivana dužna pažnja, a nije bio ni
inteligentan, družio se u emigraciji sa trojicom majora sa kojima se kartao, opijao, kurvao, to su
svi zapisali koji su sreli kralja u emigraciji, Petar II je bio jedan nesposoban mlad čovek. Ministri
su pokušali da ga zainteresuju za državničke poslove, govorili su mu ko mu je otac, verovatno je
to uticalo i negativno. Grol je zabeležio kako dr mladi ljudi u njegovim godinama pišu knjige, a

91
on ih ni ne čita, nije u stanju da zapamti ni nekoliko rečenica koji mu je neko drugi napisao.
Kada se obraćao na radiju u VB, tehnika nije mogla da pokrije nedostatke u čitanju. Na zvanične
prijeme je dolazio u pripitom stanju. Siton Votson je izjavio kako je u kraljevini sr izvršena
1914. suspenzija političkog nezadovoljstva zbog najpreče potreba da se država odbrani od AU,
do razdora je došlo tek 1917, ali je politika bila jedinstvena makar u tome da treba braniti nar
interese. Sada je vlada teško nehomogena, sukob je nastavljen i u docnijim mesecima, deo
ministra aje prećutno prelazio preko stvaranja NDH. U ww1 predsednik vlade je bio Pašić i min
sp poslova, veliki ugled u sav zemljama, pre svega kod fr radikala i njegovi politički protivnici,
posebno samostalci morali su da se slože da kad bi oborili NP niko ne bi mogao da ga nasledi na
tom mestu. U ww2 Simović nije pokazivao nikakve pol sposobnosti, bio je oficir, sve što je
doprineo bilo je org puča. Bora Mirković kapetan vazduhoplovstva je u stvari bio jedan od
pravih organizatora jer je sve vreme bio na licu mesta, u svojoj kući je čekao razvoj događaja.
Bilo je tradicionalno neslaganje između vojnika i političara, vojska je uvek smatrala da su
građanski političari uništili pobede iz ww1 i balkanskih, Simović je imao takva predubeđenja,
pokazivao je da ne veruje političarima, ali ne razume političke događaje i ne razume da su se još
jednom sudarile u epohe, on razmišlja u tradicijma ww1, očekuje još jedan Solunski front i da će
sr vojska još jednom časno da umaršira. Ipak takvim tradicijama su robovali i iskusni političari
poput Čerčila, jer je maštao o nekom Balkanskom prodoru. Posle ww1 su se srušila 4 carstva,
posle ww2 nije bilo tolikih graničnih pomeranja, ali je došlo doba oslobađanja od kolonijalnog
ropstva. Grol je bio toliko nesrećan da u Londonu ništa nije video i ništa nije znao jer narod u
zemlji toliko strada da on nema prava ninakakva uživanja. Slobodan Jovanović se pre ovoga nije
bavio politikom, možda je bio član tajnog udruženja koje je htelo da izvrši neku vrstu puča na
kneza Pavla, bio je presednik SKK.

Predavanje XVIII
Bogdan Krizman i Branko Petranović su 1951 su objavili zbirke dok o ju vladi u izbeglištvu.
Ona je vrlo značajna, obojica su bili strasni istraživači, pregledali su dokumenta uglavnom u
arhivu Jugoslavije. Zbirka zapasnika sa sednica ju vlade, kasnije objavljena, priredio je arh ju.
Objavljeno je i nekoliko dnevničkih izvora i memoara, kao što su Embahade Crnjanskog, tu je
zabeležio da su svi članovi vlade izgledali neobično i da su imali smešnu garderobu koju su im
poklonili Englezi i da je većina njih bila obučena u kolonijalnom stilu, a S Jovanović je rekao da

92
izgledaju kao pekari na izletu. Većina tih memoarskih tekstova nije bilo poznato do 90ih. Prvo je
objavljen dnevnik Milana Grola, koji je prvorazredan izvor. Emigrantske uspomene Miloša
Trifunovića su pisane delom kao dnevnik delom kao sećanje. Važne su dnevničke Beleške
Mihaila Konstantinovića, davao je pravničke savetnike sporazumu Cvetković – Maček, smatrali
su ga suviše krtičnim prema sr politici, otac Radomira Konstantinovića koji je napisao knjigu o
Mnetalitetu palanke u Srbiji. Londonski dnevnik – Milana Gavrilovića, I poslanik JU u SSSR, u
junu 39 posle smrti Pižona postao je šef saveta Zemljoradnika.
Kulminacija hrv – sr sukoba kad su stigle I vesti o zločinima u NDH. SPC je u leto 1941 učinila
očajnički gest i glavnokomandujućem u sr Dankelmanu je uputila memorandum i zamolila je
okupacione snage da učine sve što mogu da zaštite sr st od istrebljenja. Britanci su
onemogućavali direktnu komunikaciju članova vlade sa terenom, pogotovo kad je počeo da se
širi Dražin pokret. Partizanski pokret je interesovao takođe ju vladu ali to se protivilo njenom
građanskom verovanju. U takvoj sit kada vlada nije mogla da dođe do depeša i memorandum spc
je stizao iz delova, za njega se saznalo i u SAD i Ankari, koja je bila osmatračnica jer je tur
sačuvala neutralnost u ww2 i otuda su se u Ankari nalazile mnoge agentura pa je bilo i značajnih
inf i za sr vladu kao i preko Kaira. U vladi je na depeše nastao pravi haos, najveću uzbunu
podigli ministri Srbijanci, a prečani kao što su ministar Srđan Budisavljević, Jovana Banjanina
su delovali uzdržano, to se objašnjava time što su se plašili da će se onemogućiti obnova ju
države čime će sr st zauvek biti odvojeno u dr državi i da će im položaj biti teško ugrožen. Em je
došlo do takvog stradanja em se strahovalo za budućnost ako dodje do raspada. Najveću uzbunu
je napravio Milan Grol, kako kaže Crnjanski u Embahadama, on je bio potpuno nesposoban da
misli i razgovara o bilo čemu drugom osim o tom pokolju, Đorđe Gavrilović je bio racionalniji,
nije kao Grol plakao na sednicama vlade. Grol je zahtevao od Juraja Krnjevića i dr hrv u
Londonu da se jasno odrede prema tim zločinima, da se distanciraju, da pokažu solidarnost. Ovi
njegovi vapaji su ostajali uzaludni, pa ga i dr ministri nisu često uzimali za ozbiljno. Gavrilović
je govorio da su se u vladi nalazili asovi i paceri. Sebe je naravno smatrao asom, a ostali paceri
se uopšte ne razumeju u pragmatičnu politiku. Simović je izazvao gnev Grola jer je pitao ko je
brojao žrtve, u izveštaju spc piše da je ubijeno 300 – 350k žrtava. Grol je rekao da se ne radi
toliko o br žrtava koliko o suštini tih zločina. On je slao dopise i Simoviću i Slobodanu
Jovanoviću, zabeležene su diskusije i sa Brankom Čubrilovićem koji je bio spreman da
relativizuje ove zločine. Za Grola je to suštinsko pitanje, bez čijeg razrešenja vlada više ne može

93
normalno da radi. Franc Snoj je stigao u London da smiri strasti i predloži memorandum o zaj
izjavi vlade, te je zahtevao da sr strana da obećanje da posle rata neće bti obnovljena sr politička
hegemonija. Grol koji je bio vrlo nervozan je gotovo vrisnuo i zabeležio da s egarancije traže od
ostataka poklanog naroda. Nakon memoranduma, umesto da se dodje do jasne rezolucije, došlo
je do nečeg još goreg. Rudolf Bićević, ekonomski ekspert koji je pokušavao da dokaže da je hrv
nar ekonomski eksploatisan od sr strane, a predgovor je napisao Vlatko Maček je napisao
odgovor na memorandum SPC jer je pravnički sistematski hladno pobijao jedan po jedan navod
tvrdeći da hrv narod nema nikakve veze sa režimom ustaša da je t ošačica zlikovaca i da su
počinili izdaju jer su pustili da Hrvatska bude bez Dalmacije, tj da delove okupira Italija, one su
najpre učinili izdaju prema Hrv, pa prema državi. I spc je zauzela taj stav i govri da ustaše nisu
Hrvati, jer su zločinci pa su samim tim odnarođeni – patrijarh Porfirije. Hrvati su složno
insistirali na tome da su to zločini koje je počinila mala skupina uz pomoć Nemaca. Ta rasprava
je pokazala da je do nekog kompromisa teško moglo da dodje. Ni srpska str nije pokazivala
jednodušnost, pa nije dolazilo do sporzuma među jugoslovenima. Celokupna ds je zdušno branila
interese ju države, emigrantska vlada je u više svojih izjava davala do znanja da ne priznaje
okupaciju ju prostora kao svršen čin i da će težiti njenoj obnovi. Bili su zabrinuti da su Britanci
garantovani ju drž suverenitet, ali ne i teritorijalni, kao i ČS, sigurno će doći do obnove posle
rata, ali nepoznato u kojim granicama. Bilo je od izuzetnig značaja to što su brit i posle sovjeti
garantovali drž integritet.
Jedini mandat s kojim je vlada napustila Ju bio je da je brane, zapisao je Grol, sve ostale rasprave
nisu dolazile u obzir o unutrašnjim prilikama, sve do povratka u zemlju. DS je smatrala da treba
da se zalaže za JU, uprkos postojanju NDH, kao i radikalna stranka u ww1. Ako bi došlo do
raspada Jugoslavije, Srbi bi bili dovedeni u poziciju da brane granice nac domena brane tamo
gde su najosetljivije: u Hrv, BiH, Makedoniji, pa čak i u CG, to maletene redosled kojim su rep
proglašavale nezavisnost. Grol je smatrao da bilo koja drž u koju bi ušli HR ili Sl posle razlaza
sa Srb bi imala karakter nove AU i da niko ne bi imao gorih posledica od Srba. Radikali s Mišom
Trifunovićem, Milošem Bobićem, Mirkom Komnenovićem imali dr gledište, samo se formalno
zalažu za obnovu JU, bliži su ideji vel Srbije, ali pošto je to i tad bilo nemoguće deklarativno su
bili za Ju. Čak i Grol kaže da kad bi to bilo moguće da bi se zalagao za vel Sr, ali to ni jedna vel
sila neće podržati, ako nije u ww1, Englezi sad sigurno neće dati. Milan Gavrilović i Branko
Čubrilović predstavljaju savez zemljoradnika, oni formalno za Ju s tim što je Gavrilović pravi

94
desničar, a Čubrilović se posle prebacio na partizansku stranu. Slovenci su se takođe začagali za
obnovu JU kao i Srbi prečani. Samostalna dem stranka se trudila svojski za obnovu Ju. Hrv
ministri su odbijali da se odrede prema u zločinima, posebno Juraj Krnjević, tvrdokorni političar,
neumoljiv u pregovorima, izuzetno strpljiv. Imao je podršku svih drugih hr u emigraciji, u
formalnom smislu su se izjašnjavali za Ju državu, a tako su mogli da se distanciraju od ndh pred
međunarodnom javnošći i Britancima. Niko nije ni pomišlajo da postoji kolektivna odgovornost
niti da se o tome može govoriti. Smatrali da je sve što je postignuto sporazumom CM nesporno,
pozivaju se n adelove iz kojih se vidi da će ter opseg biti utvrđen kad dodje do celokupnog
preuređenja, a sve češće se čuje da bi hrv fed jedinica trebala imati celokuonu ter koju je
zauzimala ndh, a cent komitet kom partije hrv je tražio da se u njegovoj nadležnosti nađe
celokupna ter NDH uključujući i Srem. Komunisti iz pkrajinskog kom za Srbiju na čelu s
Blagojem Neškovićem morali su da ćute. Pobunili su se preživeli kom iz Vojvodine, oni iz
okružnpg komiteta za Srem, on je dobrim delom stradao, Banaćani su imali iluziju da će nakon
ulaska SSSR rat biti završen pa su ušli u frontalni sukob i izginuli, pa je komitet i ugušen.
Poenta je da je bilo sličnosti izmedju ekstremne desnice, građ politike, i levičara
internacionalista, a u praksi nacionalista. To je potaknula Grola da napiše u dnevniku kako se
pita ima li razlike izmedju hrv u zemlji i onih u emigraciji ili da li prvi smo izvršavaju naredbi
drugih. Hrv se zalažu za Balknsku federaciju tj ujedinjenje s Bugarskom da bi se Srbija
uklještila. A bila je i ideja Rudolfa Bićanića o dunavskoj konf tj širokom ujedinjenju sl naroda od
Baltika do Crnog mora, gde bi se našla i Poljska. Za ju se zalagala i slov pol Miho Krek i Franc
Snoj, Ju je bila potrebna Slovencima, dobili su priliku za nac identifikaciju, dravska banovina je
živela kao država za sebe, ipak je ostao problem nerešenih granica sa Au i Italijom. Većina sl se
na plebiscitu izjavila za život u Au drž, Slo se nadaju da će Ju okupiti i te prostore koji su ostali
posle 1919 u Au. Sava Kosanivić prvak samostalne dem str je počeo da zaprepašćuje izjavama u
emigraciji tj u SAD, govori o očajnim sr hr odnosima u emigraciji i stavio se na stranu hrv
ekstremista u SAD i osuđuje bg režime. Grol kaže da je Savica pomanitao, uputio mu je opsežno
pismo i rekao mu je da je izdaja u Hrv već bila spremna, uz ustaše su stale ustanove kulture,
nauke umetnosti – matica Hrvatska, rimkat crkva. Vilder ga podseća da je većina hrv diplomata
učinila izdaju 1940/41. Od jeseni 1941 se razmišlja da se Simović zameni, izbir je pao na
Slobodana Jovanovića.

95
Predavanje XIX – Zbivanja na Ju prostoru
Brzi aprilski slom je ostavio osećanje teškog poraza, sramote, bruke, mnogi savremenici se pitaju
zbog čega je došlo do takvog sloma. Moguće zbog tehničke nadmoći protivnika, ali i zastarelih
planova odbrane iz vremena ww1, ali je bilo i masovno neodazivanje. Velimir Terzić je napisao
da se većina hrv nije ni javljala na mobilizacijske pozive, mnoge strešine su isto zahvaćene
defetizmom, a V kolona se pokazala kao moćan protivnik. Vasa Stajić, predsednik Matice
srpkse, dosta hladno beležio kako su nemačke snage ulazile u gradove ju koje mu nije žao jer je
to država od koje nije dobio ono što mu je pripadalo – što je autonomija Vojvodine. Ipak bilo je
puno više savremenika koji su teško ovo doživeli, kao što je Milan Jovanović Stojimirović,
sekretar MS, koji je vodio i dnevnik. Okupacione snage su započele podelu ju prostora, ju drž je
proglašavana za veštačku versajsku tvorevinu, njeno razbijanje označeno kao rušenje istorijske
nepravde načinjene susednim oblastima. Odlučujući činilac podele bila je očekivano Nemačka,
rukovodila se vojnim i privrednim interesima. Strateški interesi ger sila su pokazivali stalnost
tokom XX veka, važne su komunikacije moravsko vardarskom dolinom i eksploatacija važnijih
rudnika Bora i Trepče. Nemačka je anektirala Gorenjsku, Gornju Štajersku i sl delove Koruške,
na prostoru Banata do granica Berlinskog kongresa uspostavila je vojnu upravu, izvan njih
kontrolisala je Novi Pazar, Trepču, rudnike boksita u Dalmaciji i BiH, hroma u Makedoniji.
Italija je dobila više nego što je tražila u periodu posle ww1, anektirala je deo Slovenije,
Dalmacije, veći br ostrva, Boku Kotorsku, CG, najveći deo KiM i delove W Makedonije, na
račun okupiranih oblasti stvorila je Veliku Albaniju kojoj je pripojila W Mak, KiM i delove CG
– Plav, Gusinje, Rožaje i Ulcinj. Mađarska je dobila Bačku, Baranju i Medjumurje s sl
Prekumurjem, 1941 ona ih je i formalno anektirala, obrazlažući to povraćajem oblasti otetih
trijanonskim ugovorom. Mađarski ministra Pal Teleki je izvršio samoubistvo, kao izuzetno
pošten čovek i Hortiju je ostavio pismo o večnoj sramoti zbog izdaje Jugoslavije. Bugarska je
okupirala veći deo vardarske oblasti i SE Srbiju sa Vranjskim i Pirotskim okrugom, Nemačka joj
je predala i Ohrid za kojim je večito težila. Okupila je Kačanički i deo uroševačkog i
gnjilanskom sreza. Od najvećeg dela Hrv bez Dalmacije, Međumorja i ostrva stvorena je NDH.
Ustaško vođstvo nastojalo je da proširi teritoriju na Sandžak i Srem. U 10 1941. joj je predat
Srem, to hrv težnja još od kat kongresa 1900. kad su povučene granice od Kotora do Zemuna. U
Sremu su izvršene teške kaznene ekspedicije, ipak je nem prisustvo stvaralo snošljivije uslove
nego u ostatku NDH. Unutar okupacione saradnje postojale su i brojne netrpeljivosti. NDH je

96
teško podnela gubitak Dalmacije, pa se stalno sukoblavala sa It. Na Kosovu su se sudarili
Nemački, Italijanski, Bugarski i velalbanski interesi. U Sandžaku su se sve vreme sukobljavali
nem it hrv velalb interesi, što je činilo život nemogućim. Za proširenje ter u Mak bore se i Bugari
i Taijani, Bugari planiraju da uđu u Niš. Pretenzije na Banat isticali su Mađari i Rumuni pored
Nemaca. Država stvorena 1918 je očito imala izuzetan strateški i komunikacioni značaj. Nem je
bila odlučujući činilac potonjih dešavanja ona je stvroila okupaciono područje s 50k km
kvadratnih sa 3.8mil st, najbrojniji su bili Srbi, 3mil, bilo je i Rumuna, Nemaca i Mađara.
Osnovna karakteristika je bila vojna uprava kakva nije postojala ni u 1 dr delu Jugoslavije, bio na
čelu nem voj zapovednik, a od 41 opunomoćeni voj zap, nalazila se mreža oblasnih okružnih i
mesnih vojnih komandi. Vel ovlašćenja su imali opunomoćenik za privredu kao i spec
opunomoćenik min inostranih poslova. Formirano je i nekoliko vojnih službi i tajna policija
gestapo. Zadržana je ranija admin ter organizacija oslanjajući se na strae činovničke i policijske
strukture. Kao pomoćni organ osnovan je savez komesara sa Milanom Aćimovićem na čelu, bio
je u srednjim godinama, poznat kao 1 od njabiljih policajaca u ju drž, školovao se i u Nemačkoj.
Bio je jedan od najbližih saradnika MS i on mu je poverio da bude ministra un poslova.
Kompetencije su svedene na izvršavanje nem volje, a udarnu snagu je činila tajna policija. U
ideološkom pogledu Nemcima najbliži pripadnici jug nac pokreta zbor. On je osnovan posle
pogibije kralja AK posle spajanja nekoliko nac grupa, 1 profašistička snaga bio sa sr strane,
zalagali su se za jaku državu sa staleškim parlamentom, istupali su protiv demokratije i
komunizma, zalažu se za jakog vođu i izraziti su antisemiti. Bili su jednini Srbi kojima su nem
okupatori u potpunosti verovali. Ljotić je bio ranije izzetno odan AK, a njegov otac je bio
miljenik din, zbog veze sa kraljem Patrom. Dimitrije Ljotić je imao kontradiktornu i impresivnu
biografiju, na ff ima velikih poklonika Dimitrija Ljotića. On je u balkanskim rativima bio
dobrovoljac bolničar, u ww1 1 od 1300 kaplara, bio je na Kajmakčalanu posle, u politiku se
uključio 1922. kada je stupio u radikalnu stranku, ali je napušta zbog pol sukoba. U feb 1931.
postao je ministar pravde u vladi Petra Živkovića, dao je predlog ustava da drž treba izgradiiti
kao organsku stalešku, to AK odbio, pa je ovaj dao ostavku. 1935. postaje vođa pokreta Zbor, on
je stvoren pod snažnim uticajem faš, bilo je pravoslavnog msiticizma i panslovenstva. Dragoljub
Jovanović se pita da li je on bio verski fanatik ili je samo glumio ludilo. Ljotićevci su smatrani
velikim bitangama polovinom 30ih god od običnog sveta i dr strankama. Nemci su i uoči ww2
kad su se Ljotić i MS borili za nemačku naklonost opredeljivali uvek za MS, to može izgkedati

97
neobično jer je ovaj bio odaniji idejama III rajha, ali su Nemci to radili zato što Ljotićeve ideje
ne mogu tako lako da sažive u sr narodu i da je Stojadinović bio mnogo moćnija figura Ljotić je
u ovom periodu igrao značajnu ulogu kao ličnost iz senke, uzdržavao se da prihvati konkretne
obaveze. Milan Nedić i on su bili dosta bliski rođaci. Kad su u Ju bile zabranjene publikacije
Ljotića, pripadnci zbora koristili su vojnu štampariju kad je ministar vojske bio Milan Nedić, a
njegov šef kabineta je bio najodanija pristalica Ljotića. Nemci su čak razmišljali da
Stojadinovića vrate iz internacije, ali to previše komplikovano. Zbog straha Nemci su uspeli da
pridobiju brojne privrednike, političare i oficire. Pojedini se nadaju će uspeti da poboljšaju
položaj sr st, ogorčeni zbog aprilskog rata, pa su govorili o ju ideji kao tragičnoj zabludi. Trebalo
je izvuči pouku i iskoristiti ww2 da se stvori sr država, ali su zaboravili na ogromnu mržnju A
Hitlera prema sr narodu. Okupatori su smatrali Srbe prevratničkim elementom pa su nametnuli
kolektivnu kaznu, 1941. je izdat proglas za sve dela koja su se kažnjavala smrtnog kaznom,
slušanje neprijateljskog radija, uvredu nem vojske, uveden je policijski čas kad je bilo
zabranjeno kretanja, bila je radna obaveza za muško st za održavanje puteva. Velika pažnja je
posvećene zaštiti komunikacija i privrednih objekata, hteli su snabdevanje, prevoz sirovina.
Taoci su svojim životom morali da garantuju bezbednost sr prostora, među prvima je bio
istoričar Viktor Novak, autor Magnum Crimena. U sist kolketivne odgovornosti Nemci su
streljanja i vešanja obavljali javno. U prvim mesecima policijski aparat hapsio je taoce, ali nije
mogao da hapsi komuniste, jer je bila uništena kartoteka sa podacima, Janko Jankovič, koji je
posle ubijen zbog saradnje sa po, tu se istakao i min un poslova Srdjan Budisavljević koji je imao
dojavu ali nije reagovao, u Zg se to nije desilo. Posebno su bili ugroženi životi intelektualaca,
svih koji su se isticali antifaš, demokratizmom. Nemci su hteli da reformišu BU, iako su pojedini
prof učestvovali u kolaboraciji uni je uspeo da izbegne reformu, navodjeno je da postoji
autonomija u radu i da je to složen posao. Počelo je osnivanje i logora – Banjice, Topovskih
šupa, Starog Sajmišta. Velmar Janković, bio je jedan od najčuvenijih intelektualaca fašističkog
opredeljenja. Direktno je bio odgovoran za potkazivanje Mike Ilića i Đorđa Tasića prof pravnog
fakulteta, odvedeni su u logor i streljani. I Velmar Janković je bio u I garnituri domaćih kvislinga
koji je otišao sa tom nem garniturom.
Posebnu pažnju je Ustaški režim posvečivao je muslimanima nazivajuči ih cijećem hrvatstva, a
da je BiH, duša i srce Hrv. Već prvih god su širili mržnju prema Srbima, sprovodi program
ubijanja i zatoranja sr stanovništa koji je smišljen nekoliko godina pre rata. Napadi na oficire i

98
civilna lica započeti su i uoči ww2, a započeti su u ogromnim razmerama i monstruoznim
oblicima tokom aprilskog rata. Ustaše su donošenjem sepc zak sledile pripmer nazi Nem. 1941.
zak odredba z aodbranu nar i države, za zločinstvo izdaje su kažnjavani svi koji bi povredili čast
i i interese hrv nar. Takve uredbe i zak su umnožavani. Pravoslavna veroispovest je proglašena
za grko – katoličku, pavoslavne škole su ukinute, upotreba ćirilice je zabranjena, Srbi su hapšeni
i odvođeni u logore. Masovni zločini su počeli već krajem 4. streljnjem 140 Srba kod Bjelovara,
posle čega su stratišta postala sve brojnija zahvatajući Bosnu, Liku, Kordun, Baniju. U glinskoj
crkvi je za jednu noć ubijeno 1000 Srba. Počinju da se osnivaju logori, čak su osnivani i za decu
poput Jestrebarskog kakve nisu stvarali ni Nemci. Simbol stradanja naroda bilo je i selo
Prebilovci, odakle je Ekmečić, u S Hercegovini, uoči ww2 tu je živelo 1000 Srba, a u aprilu su ih
sve bacili u jame, preživelo je 172 ljudi. Tek su 1991 sahranjeni njihovi posmrtni ostaci, a samo
god dana kasnije spomenik je miniran, a selo je još jednom zapaljeno. Pitanje broja ubijenih u
NDH je posebna tema, navodno su se ist složili da je u Jasenovcu ubijeno najviše 120k ljudi.
Masovni pogromi su predstavljali samo 1 od načina da se reši problem 2mil Srba u NDH, ostale
je trebalo proterati ili pokatoličiti, neki Srbi su pobegli u Srbiju oko 85k, a neki u Italiju, izvori
pokazuju da su it oficiri bili zgroženi ustaškim zločinima. Ipak je ta sit odgovarala Italijana jer su
okupacionu oblast iz Dalmacije hteli da prošire u unutrašnjost, a mogli su više od Nemaca da
utiču na ustaš vlasti da ublaže pogrome, a nisu. U Sr je izbeglo i do 400k ljudi, njihova sudbina u
Sr nije bila nimalo laka. Utvrđivanje br pokrštenih Srba je takođe problematično, a mnogi su
ubijeni i nakon prelaska u katoličanstvo, jer im je ipak data milost, kako su Ustaše smatrale.
Rasističko zak je izjednačilo Srbe, Židove i Rome, tako je ponavljna nemačka praksa. Tom
osvetničkom besu bili su izloženi svi antifašisti i hrv ju opredeljenja. Istaknutu ulogu imao je i
Alojzije Stepinac, au oficir u ww1, kao dobrovoljac se borio na Solunskom frontu. 1924 se
zapopio, a 1927. postao je zagrebački nadbiskup, njegov izbor je podržao i AK, jer je smatrao da
je kao ex ratnik bio odani jugosloven. 1937 bio je nezadovoljan odbacivanjem konkordata, a bio
je nezadovoljan 27.5., ndh je pozdravio kao kat državu, blagosiljao je Antu Pavelića, a 1943. je
poslao izveštaj papi da je pokatoličeno do tad oko 250000 Srba.

Predavanje XX – Ustanci

99
Spor oko toga da li je prvo nastao ravnogorski pokret ili partizanski, ali je to nebitno. Grupa
oficira je odlbila da prizna kapitulaciju i okupaciju predvođena Dražom je organizovala sastanak
u maju 1941. na visoravni Ravmna Gora, na obroncima planine Suvobor, nakon toga osnovani su
I bojni odredi četnici, koji su ist povezani sa onom akcijom s početka XX koja je razvijana u S
Srbiji. Oficiri su želeli da njohov pokret bude strogo vojnički bez učešća pol strnaka. Osećali su
revolt prema kolaborantima, svima koji se u aprilskom ratu nisu borili, nastupali su kao branioci
monarhije i društ poretka koji je postojao u ju drž do kapitulacije, ovaj pokret je bio uzezotno
monarhistički i građanski.
Za razliku od ravnogorskog, partizanski je mnogo duže pripreman i od poč je imao poreda ntifaš
i oslobodilačke sadržine imao i političku poteklu iz ideja kpj. Kpj je napustila višegod zalaganje
za razbijanje ju drž i priključila se narodno – frontovskoj politici tj okupljanja svih antifaš snaga i
počela je da teži odbrani ju drž u saradnji sa svim dem i antifaš snagama, pozivala se na pravo
naroda na samoopredeljenje do ocepljenja. Najveću odgovornost za krize i soc nepravdu je
prebacivala za velikosrpsku buržuoaziji. Prema tome srpski narod je trebalo da vodi borbu za
ravnopravnost dr nacija i nac manjina te da se iskaže kao narod koji je spremand a razume
opravdane težnje svih dr naroda i nac manjina. Osuđujući sve nacionalizme, najopasnijim je
smatrla srpski, čak i u vreme maspoka 1971. Latinka Perović je izjavila da su svi nac opasni, ali
je najopasniji srpski. Kpj je pojačala propagandni rad u vojsci, na 27. mart demonstracijama se I
put pojavila na ulici posle obznane i Zakona za zaštitu javne bezbednosti i poretka. Kom su
iskoristili priliku da tada istaknu svoje najvažnije ideje, oni su se posle rata pokušali predstaviti
kao inspiratori toga. U aprilskom ratu kom su se odazivali na mobilizaciju često i dobrovoljno,
nastupali su kao jedna od retkih organizovanih pol strana, Cent komitet kpj je osnovao vojni
komitet na čelu sa JBT, generalnim komesarom partije još od 1937./38. Prisustvovao je
marširanju nem jedinica u Zagreb i video je oduševljenje taj dan je smatrao ljagov hrv nar. Neki
ist smtrao da je zato doneo odluku da dodje u Beograd, a moguće da su kpj računale na
slobodarske tradicije u tom delu države, a veči deo kom je bio uhapšen ubrzo posle proglašenja
NDH jer su imali kartoteke policije. U aprilu i maju su proširili mrežu komiteta, sakupljali su
oružije, za podizanje ustanka su se odlučili tek posle nem napada na SSSR 22.6.1941. Tad je i
stigla direktiva iz Moskve u kome su sve kom partije bile u obavezi da ometaju nem jedinice
kako bi pomogle I zemlji socijalizma. KPJ je pozvala i svoje članstvo u antifaš borbu i sve
narode i nac manjine, čak i nemačku, smatrali su da će rat biti završen za nekoliko meseci. U Bg

100
je formiran glavni štab NOB- a na čelu sa Titom. Uskoro doneta konačna odluka o ustanku, I
akcija je izvedena 7.7.1941. u Beloj crkvi kada je Žikica Jovanović Španac ubio 2 čalana
žandarmerijske patrole.
Značaj 22.6. da ustanak bude podignut, svi su govorili kako se partija stavljala u interese SSSR i
kominterne, ali to nije činjenično tačno, kom se masovno odazivali borbi u aprilskom ratu, ipak
napad na SSSR je mnogo uticao, ali se partija spremala za rat još uoči njegovog izbijanja. Bilo je
teško podići ustnak sve dok nemačka vojna mašinerija nije bila upućena na E – front. Nemci su
uputili u tom pravcu 80% ofanzivnih snaga, tu armadu svet do tada nije video. Sve dr zemlje su u
izvesnom smislu bile vojnički rasterećene, tu došle divizije sa vojničkim sposobnostima nižeg
kvaliteta, gde je bilo starijih vojnika ex učesnika ww1. I sa vojničkog i pol stanovišta borba
protiv fašizma je dobila jednu novu dimenziju, za VB je ovo mnogo značilo jer više nije jedina
zemlja koja je pružala otpor Nemačkoj. Bilo je tragičnih posledica iluzije kpj da će rat kratko
trajati, bili su dirljivo naivni u poverenju u SSSR, naročito posle vojnog sloma Fr. Sr seljak je bio
toliko uveren u nepobedivost ru oružija pa je bio siguran kako će Rusi vrlo brzo doći na prostor
Balkana, sr seljaci su u Šumadiji vadili kolje iz tarabe misleći da će se ruski padobranci povrediti
na njih. U Vojvodini je bilo uočljivo da je najveći br komunista poticao iz Banata, i oni su imali
iluziju da je brzo kraj, ovi komunisti su pokrenuli niz akcija protiv nem jedinica što je rezultiralo
masovnim hapšenjem kom. Pokrajinski kom se gotovo raspao pa se to kasnije osetilo, do tada je
na prostoru Voj oko 600 kom, najviše iz Banata. 7.7. je uzet veoma nesrećno kao početak rata,
po njegovom mišljenju bi bilo primerenije, iako je on levičar, da se uzme datum kad je nezavisni
četnički odred pukovnika Veselina Misite napao Loznicu i dao da se zarobi preko 90 voj.
Dragoljub Jovanović je docnije pisao kako su komunisti uzeli datum kada je Srbin pucao na
Srbina, ti žandarmi su u političkom smislu bili bez ikakvog značaja. Ta dva nesrećnika su ostala
zabeležena kao simbol okupacije u Srbiji. Nakon ovih događaja leto u Srbiji je proteklo u znaku
paralelnog stvaranja antifaš pokreta. Više se 7.7. Može uzeti kao početak građanskog rata. Iz
redova oficira nastajao je i straešinski kadar mada je skolovanih oficira mahom s nižim činovima
bilo i kod partizana, 33% komandnog kadra je poticalo odatle. Bio je i značajan broj španskih
boraca, a najvećideo oba pokreta cinili su seljaci uglavnom ideološki neopredeljeni. Prvi
ozbiljniji naoad bio je zauzimanje Loznice, Veselina Misite. Nemci su u 8. 41 pogubili oko 1000
talasa, a doneta je odluka da se komesarska uprava zameni dr telom većeg autoriteta, odluka je
pala na Milana Nedića, koji je smatram herojem ww1, u medjuratnom periodu bio je ministar

101
voj, zap generalštaba. Posle voj sloma, jer nije verovao u otpor voj kraljevine, pokazivao je svoje
nezadovoljstvo stvaranjem ju države. Tako je idealizovao duh i moralne vrednosti sr seljaka,
punu nadu je polagao u tradicije pravoslavlja, srbi treba da se oslobode najtežih iluzija kao što su
jugoslovenstvo i komunizam. Takođe veruje apsolutnu pobedu nem oružja, ali ne shvata da za
Srbe ne bi bilo mesta u novom poretku. Zbog saradnje s okupacionim snagama, emigrantska
vlada u Londonu mu je oduzela čin. Sr Ministri su se ipak protivili ideji hrv min i komunista da
bude izjednačen sa Antom Pavelićem. Vlada nacionalnog spasaje formirana. Nemci su ga suočili
sa mogucnoscu da Srbija bude podeljena izmedju susednih drž, i da gušenje ustanka bude
povereno Bugarima, Mađarima i Ustašama. Prema III mogućnosti, oni bi sami izvršili odmazdu
nad sr narodom. On je podstaknut od intelekt. i pripadnika spc odlučio da prihvati nemačku
ponudu. Izneo je i svoje uslove: da srb
dobije neku vrstu autonomije, da se org oružane snage, da se obustave zločini nad Srbima u
NDH, da se izdvoji 17 srezava i pripoji vojnoj ter Nemaca. Pitanje da li je verovao u to da bi mu
iko to ispunio? Petranovićev zaključak je počivao na tome da je Nedić kao iskusan vojnik morao
da bude svestan cinjenice da u isn kad je u pitanju rat samo 2 izbora ili da se boriš ili da se složiš,
on je doneo ovu drugu odluku, možda je on sebe svesno žrtvovao. Jedino su Nemci od tih
zahteva Nediću da stvori srpsku državnu stražu.
Obrazovana je vlada krajem 8. 1941. srpska državna straža nije imala više od 15k pripadnika.
Bojan Dimitrijević pisao o ovome.Ova vlada nije imala pune kompetencije, zavisi od nem voj
uprave, nema min sp poslova. Da li je on uopšte general i da li je to uopšte vlada? Nisu mu mogli
oprostiti pol iz Srb to što je pristao na poništenje rezulatata nacionalno oslobodilačkih ratova.
Ova tz vlada nije ispunila želje Nemaca, ustanak je veoma proširio u septembru, osnivani su novi
vojni odredi, stvarala se slobodna teritorija. O mogućnostima saradnje razgovaralo se na I
sastanku Draže i JBT 19.9.1941. u Struganiku, Tito je žurio da se sretne sa Dražom, ali su prva
mimoilaženja već bila izražena, ovo je bio privremeni kompromis. Dogovoreno je da se
zajednički bore protiv okupatora, dele zaplenjeno oružje i vlast u oslobodjenim mestima, a svi
voljni za borbu mogli su da se slobodno opredele da li će pristupiti part ili čet. U zaseoku Stolice
kod Krupnja održano je posebno savetovanje rukovodilaca part pokreta gde je delimično
poništeno ono što su se dog Tito i Draža. Gl štab nar oslobodilačko pokreta trebalo preimenovati
u vrhovni štab, a štabovi SR, Cg, BiH, Hrv, Slavonije u gl štabove. Usvojena petokraka kao
amblem sa nac zastavom, pozdrav sa stisnutom pesnicom, smrt fašizmu sloboda nar. Istaknut je

102
značaj voj discipline, unapređivanje voj službe, saniteta, trebalo je osnivati nar oslobodilačke
odbore. Uporedo sa borbom za oslobođenje vodiće se borba za soc rev, osvajanje vlasti i novo
uredjenje. Partija nije krila svoju nameru da antifaš borbu iskoristi za izvodjenje rev. Po jednoj
od odluka trebalo je trežiti i sporazum sa Dražom radi zaj akcija, a ta saradnja je ispoljena
prilikom zauzimanja Gornjeg Milanovca i Čačka, u napadina na Šabac, blokadi Valjeva, borbi
kod Kraljeva. Ali se sve vreme videla dvojnost da dva pokreta. Pored dve štaba vrh štaba nar
oslobodilačkog pokreta voj ju i vrhovne komande komande Draže postojala su 2 komandna
mesta i mobilizacijska puka gde se moglo priključiti jednom od dva pokreta. U Čačku i Gornjem
Milanovcu vlast su delili četnici i partizani, čet su držali Požegu, to je im je prestonica, Arilje,
Vrnjačku Banju, Rašku, a part prestoncia je bilo Užice. U jesen 1941. ono je bilo centar slobodne
ter od oko 19k km od Zlatibora i Uvca do Save i Dunava i od Drine do Ibra. Na tom prostoru je
radila fakbrika oružja, izdavane su novine, zbrinjavane su žrtve rata, započeta je privredna
obnova. U porobljenoj Evropi to je bio jedinstven primer otpora fašizmu, iako se mnogi
podsmevaju Užičkoj republici.Između ustaničkih područja nisu mogle biti osnovane veze koje bi
dovele do značajnijih uspeha. U E – Srbiji zbog značaja plovidbe Dunavom, Nemci su držali
veoma jake posede i eksploatacije Borskog rudnika, oslobođeni su bili Petrovac na Mlavi,
Žagubica, Kučevo, Golubac. Tu je bilo i part – čet saradnje, pa je zauzeto Veliko Gradište, pa je
to bila najveća slobodna ter u Sr pored Užičke rep. Zbog blizine Bugarske i veza sa Solunom u S
Srbiju su bile smeštene jake okupacione snage. Tu su bili jaki čet odredi Koste Pećanca, koji su
veoma brzo ušli u sukob sa part i stupili u kolaboraciju, zbog čega ih je i Draža smatrao
neprijatelja. A partizanskim akcijama je oslobodjeno Prokuplje, Lece, Medveđa, Lebane. U N –
Srbiji tj Banatu u kome je do tragedije delovao veći br kom, part oderedi stvoreni su u julu 1941,
s nadom da će SSSR osloboditi Evropu, posle tragedije, se preživeli prebacili u Srem. Sredinom
9. u vreme naglog jačanja borbi, Hitler je izdao naredbu o bezuslovnom gušenju ustanka u Sr. S
obzirom da su nemačke snage tu bile nedovoljne, ojačane su jedinicama iz Fr. i Gr, došle su i
ustaške snage na Drini i mađarska flotila na Dunavu. Čak je dovedena i 1 divizija sa E fronta, a
general Franc Beme je preuzeo komandu, koristeći iskustvo iz ww1. Napad je počeo iz Srema,
izdato je i čuveno naredjenje da se za svakog ranjenog pogubi 50, a za ubijenog 100, tako su
izvršena masovna streljanja, ljudi su odvodjeni u logore, posle Mačve, izvršene su kolektivne
osvete u Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu. Posebno težak utisak stradanje Kragujevca, 19 – 21.10
2800 ljudi streljano. U odvođenju talaca na stratište učestvovali su i odredi sr dobrovoljačkog

103
korpusa, sasatvljenih od članova i simpatizera ju nar pokreta zbor! Po istraživanju Venceslava
Glišića koji e doktoriorao u E – nem u Bonu na nem građi, videlo se da nije ubijeno 7000 ljudi u
Kragujevcu, kako se smatralo već puno manje. Latinka Perović je kzala da je broj žena koji je
tada nosio crnuninu bio toliki da se i u jesen 41 u gradu stvorio utisak kako je streljan ceo grad.
Marisav Petrović je učestvovao u sakupljanju talaca za stratište, moguće je da je na mesto
pobubljenja umesto Srba odvodio Rome i ta izjava pokazuje monstruoznost jedne politike.
Četničke jedinice su zaista imale težak sukob sa kolaboracionistima i Ljotićevcima. Samo se
jednom susreo sa Nedićem, ali to nije sigurno, jer su se sreli u zatamljenoj sobi, pa ni Nedić nije
bio siguran da je to bio Draža. Na Marisava Petrovića su četnici pokušali da izvrše atentat koji
nije uspeo, za razliku od Masalovića, šefa kabineta Nedića. Ova jesen je zavila u crno celu
Srbiju, ubijeno je oko 20000 ljudi, po Vneceslavu. Između part i č pokreta izbojalo je
nepoverenje, rivalstvo, sukobi. 26.10.1941. u Brajićima je održan drugi sastanak između Draže i
Broza. Dogovoreno je da se deli oružje, da se sporvodi nesmetan sobraćaj. Draža nije pristao na
formiranje zajedničkog štaba i protrstovao je protiv osnivanja n o odbora, jer je to siguran put
osnivanja vlasti kpj. Posle tog sastanka, produbljena su neslaganja i počeo je građanski rat.
31.10. partizani su po jednom gledištu započeli rat napadom na četnike kod Požege, po dr
tuamačenju čet su zaslepljeni antikom napali Užice u noći izmedju 31.10 i 1.11. I pre ovog
datuma postojala su brojna svedočanstva o uzajamnoj netrpeljivosti, započeo je rat u kome su se
ubijala deca istog naroda. Posle ovoga part su uspeli da ovladaju prostorom između Ivanjice,
Čačka, Ljiga,Požege. Napalae su i štab Draže na Ravnoj Gori, zauzeta je i četnička prestonica, pa
su part mogli da kontrolišu celu Užičku rep. Draža se odlučio za jedan korak koji je bio
suprotnosti sa antifaš opredeljenjima. Uspostavio je kontakt sa okupacionim vlastima, te je
11.11.1941. u selu Divcima bio na sastanku sa predstavnicima nem vojne komande. Obećao je da
će Srbiju osloboditi od parizana i komunista, zatražio je slobodu delovanja, oružje i municijju.
Zahvaljujući nepoverenju prema svim ustanicima i čet pokretu kao probrit Nemci su odbili ovaj
predlog i zahtevali su bezuslovnu predaju svih čet jedinica. 20.11. 1941. sporazum u Čačku, na
zahtev Moskve i Londona, čet i part strana su se složile da borbu protiv okupatora treba da vode
zajednički, ali niko nije iskren pa je građ rat bilo nepoguće zaustaviti. Nem snage su do kraja 11.
uspele da zauzmu sva veća mesta na slobodnoj ter, odlučivši se da brani už republiku po svaku
cenu, part su stupili u frontalnu borbu sa daleko iskusnijim protivnicima, 25. 11. zauzeto Užice,
29.11. na brdu Kadinjača pružen je poslednji otpor svi borci su izginuli. Užice je bilo zauzeto,

104
odredi se povuki preko Zlatibora i Uvca u Rašku oblast. Bilo teško izvesti lakše i teže ranjenike,
oni su bili ostavljeni na palisadama, a odlučujuću ulogu o donošenju odluke dao je Aleksandar
Ranković, Tito je često krivicu za obavljanje nesrećnih odluka prebacivao na Rankovića. Nemci
su odlučili da pobiju sve te ranjenike, učestvovale su i posebne divizije sa čićama – učesnicima
ww1 koji su jedva dočekali da se osvete. Pripadnici Vemahta iz Pruske su pokazivali manje
surovosti, nego oni iz bivše AU. Komada je bila izdala proglas da je to prilika da se nem vojska
osveti za Cer i Kolubaru, slični su bili početku kaznene ekspedicije. 7.12. Nemci su na ravnoj
Gori razbili i čet štab, ali nisu zarobili Dražu koji se povukao u Sandžak. Jedan deo snaga spasao
se begom u E Bosnu. U jesen je slomljen ustanak u E Srbiji, ali na tom porstoru sve do 44 nije
bilo značajnijih borbi, zbog Bora i Dunava ovo područje je obezbeđeno. U s Srbiji u kojoj je
delovalo više odreda koji sukobljavalo se sa čet, Ljotićevcima i Bugarima.

Predavanje XXI
Ustanke u Bosni i Hrv ustanke je uglavnom spontano pokretalo sr stanovništvo suočeno sa
istrebljivačkom politikom. Prvu pobunu su podigli seljaci iz Sanskog mosta 1941, pa su se
Ustaše još teže obračunavale sa st. U Herc je izbio ustanak pod nazivom Nevesinjska puška. U
BiH se izdvojilo 4 ust.oblasti – Tuzlanska, Sarajevska, Hercegovina, Krajina. U hrv su podignuti
u Lici Kordunu i Baniji.Dizani su često bez neke posebne org, ali se osećalo suparništvo između
čet i part. Italijani su hteli da iskoriste sr otpor Ustašama radi širenja zone uticaja, čet su to
prihvatali, a partizani odbijali. Deo ust je sukob sa ustašama smatrao opštim sr – hr sukobom, a
kpj je istupila protiv takvog uopštavanja. Stvaranjem slobodnih ter sužavana je ustaš vlast, na
prostoru Srema formirane su manje part jed na Fruškoj Gori, ali je to brzo suzbijeno. Otpor je
produžen ilegalnim akcijama kpj, preko sabotaža, diverzija. Ustanak je podignut u Cg, 12.7.
Italijani su sa cg fašistima proglasili slobodnu Crnu Goru pod it protektoratom, a već sledećeg
dana napadima na njihove odrede u Vilpazaru i Petrovcu počeo je ustanak. On je zahvatio dosta
vel prostor okupivši 30k ustanika, oslobodjen je Nikšič, Cetinje, Podgorica, Bar. Italijani su
iznenadjeni sakupili nekoliko divizija i Albanije, muslim miliciju i alb kviskinge. Sa tim
snagama su napali ustanike i zauzeli su do 14.8. oslobodjene delove i za guvernera su postavili
generala Aleksandra Pircija Pirolija. Borbe su obnovljene u oktobru, ali su zaustavljene teškim
porazom ustanika u napadu na Pljevlja 1941. gde jeizginulo masu part, to je stvorilo uslove za
jačanje četnika u Cg. Na preostaloj ter najsnažniji u Sloveniji u Gorenjskoj i Štajerskoj. Gl ulogu

105
preuzela oslobodilna fronta, organizovana od raznih pol struja, a najjača komunistička.
Slovenački partizani su se borili samo u Sl, za razliku od ostalih. U Bačkoj nije bilo
organizovanijeg otpora, na ter koju je okupirla Mađarska, bila je onemogućena svaka gerilska
borba. Na KiM prisustvo albanske policije onemogućilo je šire ustaničke akcije. U Makedoniji,
ust je počeo 1941, zbog odluke Metodija Šatorova da ratiju odvoji od kpj i pripoji pokrajinskom
komitetu Bugarske. Iskustvo iz 1941, pomoglo je da se učvrste idejne osnove oba pokreta.
Ravnogorski pokret započet je kao vojnički, a u dr polovini 1941 dobio je političku sadržinu, na
ovo uticalo delovanje part pokreta. A u štab Draže su došli pol iz građ. stranka i skk. I parola skk
jako Srpstvo jaka Jugoslavija postala je ključna u opredeljenju četnika. Zalažući se za obnovu i
oslobodjenje JU, čet pok je nastupao kao jugoslovenski, 11. 1941. naziv Jugoslovenska vojska u
otadžbini. Amblem im je bio ukrštena lobanja sa kostima, nosili su kokarde voj kralj Ju. Parola je
bila za kralja i otadžbinu. Smatraju da ne treba ponoviti grešku iz 1918, da se ne obeleže granice
sr jedinice. S obzirom na iskustvo iz aprilskog rata tražio je da se omeđi prostor na kom su živeli
Srbi, za koji su gl ideolozi Stevan Moljević i Dragiša Vasić smatrali da treba da obuhvati Sr
posle balk ratova, Cg, Bosnu i Hr, Vojvodinu, Srbe u Slavoniji, Lici, Baniji, Kordunu. N
aostatku trebalo stvoriti hrv i slo jedinicu. Da bi se stvorile i etnički čiste oblasti, trebalo je
izvršiti i masovno preseljenje st, a uz to zahtevali su kažnjavanje svoh onih koji su učestvovali u
zločinima u hr – hr i muslimana. Suština srspka, a pokret formalno ju, pristupio je pokretu manji
br Slo i Hr i Mus. Najvažniju podršku dobio je na terenu koje je sačinjavalo sr st suočeno sa
pretnjom denacionalizacije. Podrška je stigla iz inostranstva, iz Br i SAD. Emigrantska vlada je
priznala čp kao legitimnu vojsku kraljevine Ju, a Dražu proglaisla komandantom, u antifaš
koaliciji njegova pojava je uvećavala ugled emigrantske vlade koji je stekla pučem. Spremna da
podrži svaki antifaš pokret VB je doprinela njegovom popularisanju te je započelo slavljenje
Draže kao I gerilca u porobljenoj Evropi. Slava Robina Huda Balkanskih planina toliko je
porasla da su se njegove slike isticale zaj sa slikom Ruzvelta. Britanci su 1941. uputili I misiju u
ravnogorski štab sa majorom Hadsonom uz materijalnu pomoć, ali ona nikad nije stizala u
potrebnoj količini. U tom materijalu se se nalazili lekovi koji su bili potrebni nekim dr delovima
sveta, a uniforme i obuća su uglavnom bile premale, a naoružanje je bilo najoskudnije. To jedan
od I čet br nesporazuma, a II protivljeje br da se stori direktna veza izmedju emigrantske vlade i
Draže, sve do 43 su bili posrednici i kontrolori. III je stvarao stav čp prema akcijama koje je
trebalo sprovoditi. Vođstvo čp odbijalo je sprovoditi veće akcije, uglavnom se opredeljivalo za

106
sabotaže i diverzije smatrajući da će se mnogo toga rešiti na velikim frontovima, te treba u borbu
ući sa otvaranjem novih ratišta, a do tada treba čuvati snage i poraziti ideološkog suparnika tj
KPJ. Gl protivnicu su postali kom, koji su stvorili osnove za osvajanje vlasti i izvodjenje rev.
Četnici su dobro pamtili period u kome se kpj zalagala za razbijanje ju drž, insistirajući na
njemu, posebno jer se stav kpj o velikosrp hegemonizmu nije promenio. Antikom i strah od
kolektivnoh odmazdi prema sr st vodio ravnogorski pokret u kolaboraciju sa nemcima, iako nisu
verovali jedni drugima, a Nemci su podjednako četnicima punili logore kao i part, vidi se iz dok
u Banjičkom logoru. Čp je osuđivao Nedića zbog pristajanja na ter smanjivanje sr, otvorene
saradnje sa Nem, iako je Nedić pristankom da deo č jedinica bude legalizovan u odredima
državne straže mnogima od njih spasao živote. Sa Ljotićem nisu želeli nikakvu saradnju,
osuđujući ih kao faš i egzekutore sr nar, previđajući se da su se i sami obračunavali sa part. Čp je
do kraja 41 proširio org, ali nikada nije uspeo da bude jedinstven, njohov odnos prema ratu i
okupatorima, a nije bilo čvrste vojničke discipline, a iza čiče su se zaklanjali mnogobrojni
lokalni komandanti, a koji su se nazivali vojvodama, a među kojima je bilo velikih nasilnika i
kolaboranata. Odluka cent kom partije jug, da invaziju počne tek posle napada na SSSR je često
stavljana kao služenje internacionalističkim ciljevima, pre nego državnim. Ali oni se mnogo pre
toga spremali, i ustanak je imao veće izglede na uspeh. KPJ je vezivanjem na SSSR pokazala na
koju veliku silu će se oslanjati. Opredeljena za antifaš borbu kpj nije skrivala nameru da artne
god iskoristi za preuzimanje vlasti. Ponudila je nar rešenje, socioekonomskih i nac pitanja,
umesto bratoubilačkih ratova, kpj je istakla parolu bratstva i jedinstva, čak su pozivali u borbu i
nem nac manjinu. Umesto strategije čekanja, odlučili su se za neprestanu akciju, jer su žrtve
daleko malobrojnije u aktivnoj borbi. Zbog stradanja nedužnih kpj je verovala da su u sukobu sa
faš žrtve neizbežne. Kpj je ukalkulisala i žrtve do kojih je moralo doći – Petranović. Nakon
pokušaja saradnjesa čp, ušlo se u beskompromisni sukob s čet koje je kom partija poistovetila sa
Ustašama, početak pravljenja svojevrsnih simetrija. Iako su se na poč rata najviše borili Srbi, što
je zabeležio i JBT u svakodnevnoj pragmatičnoj pol isticano je daučestvuju svi narodi i nac
manjine. Nedić je isto izjednačavan sa poglavnikom. Kpj je postepeno ostvarivala svoj idejni
program, njena org struktura počivala je na cent komitetu kao gl rukovodećeg tela, a zatim
pokrajinskih, okružnih i mesnih, a od 1937. postojale su i 2 nac partije, kom part hr i sl sa svojim
cent komitetima. Počelo je osnivanje odbora i štabova na ustaničkoj ter čime je partiojska org
prenošena na vojnu. Komunisti su pokazali fanatičnu veru u svoj program, bili su naviknuti na

107
disciplinu i bespogovorno izvršavanje naredbi kominterne, tokom svog 2dec postojanja. U svim
jedinicama su postavljali i političke komesare, a vođa je bio JBT, čiji su savetnici bili Ranković,
Đilas i Edvard Kardelj. Titove veze sa kominternom i Moskvom odvijale su se bez znanja drugič
članova ck, pa i bez obaveštavanja ove trojice. Titov autoritet je bio mnogo veći nego Dražin.
Sukobivši se u ustanku ove dve strane su krajem 1941. to nepoverenje pretvorile u neverovatn
isključivost i mržnju u kome se ubijao isti narod.
Završivši 1941. i jedna i dr strana je stekla i vojno i pol iskustvo. Na kraju 1941. posle nem
ofanzive oba ova pokreta nalazila u krizi. Gl čet j se oko štaba Draže ustalila u NCg i u Herc do
leta 1943, a part snage su se kretale po daleko većem prostoru pokušavajući da stvore novu
slobodnu ter i šire ideju i otpor. Nakon sloma užičke rep vrh štab se nalazio od 41 do 42 na
prostoru Sandžaka, E – Bosne i Hercegovine. Ovo se poklopilo sa privremnim prekidom veza sa
kominternom i slomom nem ofanzive ispred Moskve. Bez instrukcija iz SSSR JBT je bio uveren
da će vrlo brzo krenuti sovjetska ofanziva, koja će dovesti do raspada antifaš koalicije. KPJ je
poverovala da se moglo preći na II etapu oružane borbe – tj na obračun sa klasnim neprijateljima
i buržujima, što je uslov za osvajanje vlasti, ona je poznata kao Leva skretanja, imala je tragične
posledice po pp i nedužne civile, na udaru su se našli svi oni koji su po kpj bili nasioci velsr
hegemonizma, koje je smatrala najopasnijim protivnikom. Žrtve su postale i porodice tako
obeleženih, a najmasovnije likvidacije su izvršene u Cg i Herc gde je stanovnštvo bilo izloženo
surovosti. Sl pojava je bilo u Sremu i u Sloveniji. Odluka iz dec 1942. da se formira I proleterska
brigada 21.12.1942. na Staljinov rođendan kao I jedinica nar osl vojske, u čast Staljinu. Trebalo
je da kretanjem preko ju ter pomogne uspostavljanju diktature proletarijata. Ovaj datum
osnivanja je posle 48 god promenjen pa se posle kao dan Armije uzimao datum 22.12. Usledila
je posle levog skretanja višegodišnja omraza unutar patrijarhalnog društva herc i cg koje nije bilo
spremno da oprosti prolivenu krv. Posle su se postavljala pitanja o krivici Milovana Đilasa i
Moše Pijade. Đilas je u memoarima prešao preko levih skretanja, a poricao je i svoju
odgovornost. Na prekidanje pogubne politike odlučujući uticaj je imala Moskva koja je naložila
ck da ne pokreće pitanje revolucije i promene društ poretka kako bi SSSR morao da sačuva
dobre odnose sa VB. SSSR nikako nije odgovaralo da jedna strana pokuša da usred rata pokuša
sprovodjenje revolucije, zato su odlučili da sprečavaju kpj da zastranjuje. U proleće 1941.
stvoren aje sl ter u W i cent bosni, zauzevši Bosanski Petrovac, Glamoč, Prijedor, Drvar, od reke
Save na S do Kozare i Grmeča. Odredi iz Kozare su ugrožavali komunikaciej u dolini Save,

108
Vrbasa i Sane, pa je organizovana vel nem ofanzivaod 10k svojih i 20k Ustaša. U operaciji W
Bosna. 3.7. probijen je obruč u zbegu na Kozari, ali je prošlo svega 10k ljudi, 60k je zarobljeno,
deo je odveden na rad u Nemačku, ali večina u Jasenovac, 33.5k žrtava je imenov utvrđeno
imenom i prezimenom.
Vođstvo pp je u ovo vreme produžavajuči rad na osnivanju odbora, nastavilo da se bavi org nove
rev lasti na porstoru nove slobodne ter. Poč 2.1942. doneti su Fočanski propisi I zak o radu
narodno oslobodilačkih odbora u čiju su nadležnost stavljena bezbednosna pitanje, funkc vlasti u
pozadini, snabdevanja voj i st hranom i odećom. Osnovani su sl nar oslobod odbor, nar oslobod
odbor Srbije, Cg i Boke. U sept nastali su krajinski propisi kojima su odbori postali organi
narodno demokratske vlasti. Počelo je i stvaranje org koje su okupljale omladinu i žene, antifaš
front žena afž, prikuplajli su hranu, odeću, opismenjavali st i vezivali ga za ideje antifaš. Jesen
1942. prodorom na W je stvorena slobodna ter na Baniji, Lici, u bos krajini, Kordunu. Ona je
zahvatala vel prostor sa centrom u Bihaću pa je nazvana Bihaćka republika. U prisustvu 54
većnika osnovano antifašističko veće naroda Jugoslavije – AVNOJ 26.11.1942., obaveštena o
tome Moskva je direktivnim pismom zatražila da AVNOJ ne bude konstituisan kao vrhovni
organ drž vlasti i kao da se ne postavljaju pitanja ukidanje mon i suprotstavljanja emigrantskoj
vladi. Iako su ove direktive formalni prihvaćene AVNOJ je ipak postao predstavničko telo.
Naglašeno je da predstavlha opšte nac i opšte partijsko predstavništvo noba – a u Jugoslaviji.
Kritikovani su nenarodni režim i izdaja vojnog i političkog vrha, zločini čp, kolaboracija i
izbeglička vlada. Nac pitanje na I zasedanju nije razmatrano, do radikalnijih promena došlo je
1943, a one su u direktnij vezi sa savezničkim pobedama kod El Alamejna i Staljingrada 1942,
čime je postavljeno pitanja otvaranja novog fronta u Evropi, dok su angloam zemlje imale ideju
da bude na Balkanu. Za takvu eventualnost pripremali su se i Nemci i pokreti otpora, verovali su
da će se saveznici iskrcati na Jadranskoj obali, pa su hteli da se osiguraju tako što bi uništili i
partizanski i čp. Stvoren je pan weiss 1 i weiss 2, okupljene su nem, it i kolaboracionističke
jedinice sa 90k vojnika, u njima je bilo i 20k četnika, jer su Nemci odlučili da posle njihovog
sukoba uz što manje svojih žrtvaa poraze onoga ko bi iz tog sukoba izašao kao pobednik.
Operacije protiv bihaćke rep trajale su od 1 do 5. 1943. Bihać je osvojen u jan, a part su se sa
bolnicom uputili u dolinu Nertve, ostavivši ranjenike na Zlatiboru, sada su po svaku cenu štićeni.
Bitka na Neretvi pretvorila se u bitku za ranjenike. Nem jedinice su počele u toku operacija su
prodirale ka Konjicu, Prozoru, Gornjem Vakufu, tako da stovre obruč oko part. Četnci su se na

109
dr str Neretve nalazili u jakom sastavu. Da bi onemogućili čet da pređu neretvu partizani su
srušili most kod Jablanice. Posle su ga popravili i vratili se na Neretvu i iznenada napali četnike.
Oj Nertvo jedna od najbiljih peseama u ist kinematografije. Od Nertve se napravil alegenda i
fama kako je Tito bio genijalni vojni strateg, gl za to je bio Vladimir Dedijer kada je bio u
Britaniji posle rata izmislio priču o rešenju mosta i tome da je popravljanje bilo planirano.
Prešavši taj most partizani su uspeli izenada da napadnu čet, koji su potom poraženi na Neretvi,
kod Čičeva, Glavatičeva, Nevesinja. Čet su tu angažovali najbolje jedinice, koje su stradale u
ovom sukobu, pa se nisu nikad oporavile. Italijani su takođe imali tu teške gubitke, pa su
prisiljeni da odbranu mostarske oblasti prepuste Nemcima, oni su upseli da zauzmu kom NW iz
Neretve, ali nisu porazli partizane, oni su spasili svoju cent bolnicu i prodrli u E Herc i Cg.
Operacijom schwartz je isplanirano da se četnici razoružaju i likvidiraju, a onda partizani. Ovom
planu su se suprotstavljali Italijani, štiteći čet. Nemci koriste sada artiljeriju i avijaciju, par bez
hrane, staraju se o vel br ranjenika, ali su ipak pokazali moral. U prvoj polovini juna su ipak
izašli iz obruča i krenuli u protivofanzivu u E Bosni. Đilas je predložio da ck i vrh deo štaba
izvrši kolektivno samoubistvo, mada je on inače voleo da mrači. Koča Popović komandant I
proleterske divizije je doneo odluku o proboju obruča okupacionih snaga. Zbog toga je stavljen
na listu onih koji su se oglušili o naloge vrhovnog štaba. To se koristilo docnije kada je
kritikovan, tako je nekoliko decenija posle na obeležju bitke na Sutjesci nije dobio poziv da
prisustvuje. U tom žestokom sukobu, bitka na Sutjesci može se smatrati najvećom. Pravdajući
ubijanje ranjenika i paljenje sela Nemci su navodili strah od zaraze jer je bilo sve više tifusara. U
proboju obruča sve part jedinice su stradale, druga dalm brigada je ostala bez 6oo boraca, iz
Banijske poginulo pola. Ranjen je i Tito kao i general Stjuart pripadnik I brit misije. Poginuo je
Sava Kovačević i Olga Popović Dedijer koja je bila lekar i koja je tu bila s centralnom bolnicom,
u filmu umire Milena Dravić, ona je bila ćerka jednog od ministara građanske Jugoslavije, a
našla se u partizanskom pokretu. Nemci su uspeli da razoružaju četnike u Cg i Hercegovini, a
Draža je prešao na ter Srbije. Poč 9.1943. kapitulirala je Italija, to se odrazilo na Jugoslaviju.
Ona je posle aprilskog rata zauzela vel ju posede, četnici su pokušali da se domognu it
naoružanja, a onda su hteli da zauzmu gradove koje su napustile ital vojne snage. Međutim,
kapitulaciju su mnogo bolje iskoristile part jed, mnoge divizije su razoružali, a dve su prešle na
stranu Jugoslavije  U Splitu su 10.9. partizani uspeli da preuzmu vlast. U nac strukturi part
jedinica 80% činili su Srbi, a posle Neretve i Sutjeske promenjena je i ta nac struktura, povečao

110
se br hr i slo st. Stvorena je još šira slobodna ter, pored Jadranskog mora oslobođen je Sandžak,
veći deo Cg, W – Makedonije i Hercegovine, Bosna i cela Ljubljanska pokrajina izuzev
Ljubljane. Godina 1943. je ipak stvorena veća slobodna ter, a part pokret je počeo da dobija na
snazi i masovnosti i zavređuje veće poštovanje saveznika.

Predavanje XXII
Partizanski pokret je posle gubitaka na Kozari, Neretvi i Sutjesci imao značajne uspehe. On je
tokom 1943. dobija podršku na međunarodnom planu. Brit politika je prema emigrantskoj vladi
napravila značajne promene. Do sredine 1943. Brit su otvoreno pokazivali da im unutrašnja
nesloga u em vladi kraljevine i beskonačne rasprave postaju sve zamornije. Min sp poslova
Entoni Idn – ju ministri bili su samo bedni politički spletkaroši kojima su Englezi na nesreću
dopustili da klisnu s plenom. Prvih dana 1. 1943. smenjena je vlada Simovića, a posle su
obrazovane 2 vlade pod Slobodanom Jovanovićem, dotadašnjim potpred, a onda kratkotrajna
vlada Miloša Trifunovića. Onda je posredstvom Britanaca organizovana činovnička vlada
Božidara Purića 1943. bez stranačkih vođa koja je iz Londona upućena u Kairo, u svima njima
ministar vojni bio je Draža Mihailović. Sve dotadašnje vlade su imale politički koren u narodu,
to se ne može reći za vlade SJ i Trifunovića koja je trajlaa nekoliko ned, a onda su Br izgubili
strpljenje, pa su ih izmestili u Kairo, centar savezničke komande. Ta vlada je bia još manje
samostalna od prethodnih. Britanci su već otvoreno govorili o kolaboraciji ravnogorskog pok
kome su mogli da oproste savezništvo s Italijanima, od kojih im je zavisio opstanak, ali ne i sa
Njemcima. Od njih su zahtevali da od 1943 izvršavaju oružane kcije i diverzije na prugma kako
bi ometale snabdevanje nem jedinica u Gr. Na primedbe o sve većim civilnim žrtvama Britanci
su cinično odgovorili da je trava bolja, što se više kosi. Smatrajući još od kraja ww1 da ju
država treba da bude zasnovana na ravnoteži izemđu Sr i Hr britanci nisu mogli da prihvate ideju
Velike Srbije za koju se zalagao ravnogorski pokret, što je još jedan uzrok nezadovoljstva prema
Draži, podjednako je neprihvatljiv stav o kolektivnom kažnjavanju Muslimana i Hrv. Četnički
napadi na muslimane su remetili odnose Engleza sa Tur, za čiju su se neutralnost borili. Draža je
rekao pukovniku Bilu Bejliju 1943, da se na I mestu čp nalaze komunisti, pa onda Nemci. Time
su br dobili potvrdu da su nastojanja da izmire 2 pokreta neuspešna. U proleće 1943 br
diplomatija se opredelila za politiku dvostrukog koloseka, ili jednostavnog odstojanja čija je
suština u održanju veza sa Dražom, ali i uspostavljanju veza sa Titom. I misiju u part štab br su

111
uputili u maju 1943 kad su se Vilijem Stjuart i Vilijem Dikin spustili padobranom na Durmitor i
bili svedoci borbi na Sutjesci. JBT je njihov dolazak čekao nekoliko dana, rizikujući još veće
gubitke. Posle kapitulacije It Britanci su pomagali part ratnim materijalom i dopuštanjem da se
ranjenici leče u Italiji. U vrh štab je došao brigadni general i Čerčiov prijatelj, diplomata Ficroj
Meklejn, diplomata Vinstona Čerčila. Kao što us poč rata doprineli popularnosti Draže, tako su
Brit krajem rata počeli da ga ruše, smatrali su da je postao mlinski kamen oko varta kralja Petra i
da on treba da se vezuje za njega, ako namerava da očuva presto. Vilijem Stjuart kada je zajedno
sa Dikinom došao je stradao odmah kad je došao na prostor Cg. Dikin je napisao memore Olujna
planina? U kojima se pohvalno izražaovao o ljudima u vš i Titu. Fasciniaro ga Koča Popvić s
obzirom da je bio izuzetno obrazivan, govorio mnogo jezika, Dikin je bio istoričar prof
univerziteta koga je Koča impresionurao. A Ficroj Meklejn je došao s velikim iskustvom koje je
imao u SSSR pa je tad dobro poznavao komuniste, već prvi njegov susret s Titom ostavio je
veliki utisak na njega, pa je u memoarima napisao da je nakon i susreta bio siguran da Tito ima
daleko šire poglede od kom i boljševika koje je upoznao u SSSR. Kako je bio čovek velikog
poverenja Čerčila, izveštaji su ostavili uticaj na brit vojno rukovodstvo, ovo je zančajno što se 43
štošta događalo i na međunarodnom planu. Upređejući pokrete, Meklejn je rekao da Tito ne
namerava da zavede onakav režim kakav je na ter SSSR.
U dr polovini 43 osnovana su antifaš veća Cg, Hr, Sl, Bih, Mak, pored AVNOJ – a. Takvo veće
nije formirano jedino u Srb, zbog nerazvijenosti part pokreta. Zato su na II sednici AVNOJ – a
održanoj u Jajcu 11. 1943. Srbiju predstavljali borci part jedinica, a ne predstavnici zemaljskog
antifaš nar veća. Odluke II zasedanja AVNOJ –a imale su sudbonosni značaj za sve nar
Jugoslavije i za njihovu ist. Bio je proglašen za vrh zak i izvršno predtavničko telo Ju čime je
postao prava nar skupština, a za predsednika je imenovan dr Ivan Ribar (predsednik nar skup u
kraljevini). NKOJ ( Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije) formiran godinu dana ranije u
Bihaću dobio je ulogu prave vlade s obzirom na proglašenje za najviši izvršni i naredbodavni
organ nar vlasti, I predsednik bio je JBT. Emigrantskoj vladi osporeno je pravo da predstavlja Ju,
monarhija nije ukinuta, ali je suspendovana sve do oslobođenja i slobobnih izbora. I kralju Petru
je zabranjeno da se vrati u zemlju do tada. Najvažnije odluke II zasedanja avnoja na prvom
mestu su bile: pretvaranje avnoja u revolucionarnu nar. Skupštinu, a nkoja u paralelnu vladu koja
treba da postoji uporedo sa emigrantskom vladom kraljevine Ju. Sve odluke ev nisu smatrane od
tada važećim, a I predsednik nkoj apostao je JBT čime su se njegove zvanične fje umožavale.

112
Posebno je važna odluka da drž posle završetla rata bude izgrađena na federativnom principu
kome treba dati punu ravnopravnost Hr, Mak, Cg, naroda BiH, Sl, Sr. Planirano je stvaranje 6
federalnih jedinica, 5 nacionalnih i 1 mešovite BiH. Voljom kpj Mak i Cg proglašeni su nacijom
pre odluke samih nacija o tome. Pitanje kompetencija saveznih vlasti i federalnih jedinica nije
rešavano na II zasedanju AVNOJ –a kao i pitanja unutrašnjih granica između fed jedinica, a nac
manjinama obećana su sva nacionalna prava, ali autonomne oblasti još nisu bile formirane,
Potvrđene su sve odluke revolucionarnih vlasti i prekinut je pravni kontinuitet sa ju Kraljevinom.
Potvrđene su odluke antifaš veća hr i slo o priključenju jadranske obale koji je posle I rata
pripao Italiji tj Slovenačkog primorja, Istre, Rijeke i Zadra. Uvedeno je i zvanje maršala koje je
dodeljeno JBT – objedinio je 3 vodeće fje – gensek kpj, još od 1936, vrhovni komandant vojske i
predsednik vlade. Prema većini izvora i po memoarima Đilasa počelo je stvaranje kulta JBT, to
je očito u dugotrajnom aplauzu od koga se tresla cela sala u Jajcu, kada je pročitana odlula o činu
maršala. Paralelno sa II zasedanjem AVNOJ- a, održan je sastanak velike trojice u Teheranu
1943, saveznici su uglavnom bili oprezni u iznošenju zaključaka o Ju ne želeći da remete odnose
u antifaš koaliciji, najoprezniji je bio SSSR, štaviše širile su se vesti iz Moskve o kolaboraciji čp,
ali od partizanskog vođstva uvek traženo da vodi pre svega antifaš borbu, da izbegava sukobe na
klasnoj osnovi kako se ne bi ponovila leva skretana, da veće voj formacije ne naziva
proleterskim i da ne propagira rev u svojim delovanjima. SSSR su od uspeha kpj bili
neuporedivo važniji odnosi VB i SAD, jer će UK biti itakako i posle rata zainteresovana za
kontrolu yu prostora. Na Teheranskoj konf je dogovoreno da se part pokret pomogne ratnim i
sanitetsim materijalom, operacijom komandosa, pre svega Brit i korišćenjem luke u Bariju, čime
mu je odato važno priznanje. Vinston i Čerčil su se dogovorili da u vrh štab bude upućena i I
vojna misija. Razgovaralo se o postepenom povlačenju savezničkih misija iz štaba Mihailoviča i
iz dr ravnogor štabova, ovim su se brit opredeljivali za politiku kompromisa kojom su pokušavali
da uspostave saradnju nac kom oslobodjena Ju i emigrantske kraljevske vlade. Savezničke vlade
nisu formalno priznale odluke AVNOJ i NKOJ, ali je važno što ih nisu ni osporile, prihvatane su
kao pozitivne činjenice. Britanci su izjavili da uvek podržavaju pokrete koji su protiv Nemaca,
SSSR kritikuje čp zbog šteta koje je davao antifaš borbi, ali se nije izjašnjavao protiv Petra II i
ev. Uz Dražu su ostae jedino SAD, oni su tek od 43 počeli da šalju svoje misije, bez obzira na
mišljenje Britanije, ali nisu hteli ni da im se zameraju. Kao stara monarhija UK je podržavala
republikanski pokret partizanski, SAD koje su davno odbacile vlast krune podržavale su

113
monarhistički pokret, ali je bio i stav da sit na Balkanu treba prepustiti VB jer ona neuporedivo
bolje poznaje te prilike. Tokom 1944. nastavljneo je sa održavanjem velikim borbi, ali i sa
pokušajem međunarodnog priznanja partizanskih borbi. Održan je svetosavski kongres u selu Ba,
čp je hteo da ostane isključivo vojnički zbog stava da su gradjanski političari bili odgovorni za
mnoge krize koje su potresale ju kraljevinu, ali su se već od 41 počeli da se u čet štabu pojavljuju
gradjanski političari, a zanimljivo je da je bilo više prvaka rep stranke. Kada je počeo rat njihovo
republikanstvo je potisnuto u II plan jer su veoma dobro poznavali program kpj i uočavali su sve
ono što je antisrpsko. Kad je rat izbio to patriotsko nac osećanje je preovladalo nad rep
opredeljenjima. Na formiranje ideologije čp su takođe učestvovali pripadnici skk, a bilo je i rep,
pa je pokret imao i političke primese već 1941. Moljević i Dragiša Vasić su napisali značajne
tekstove, koji ne mogu da se podvedu pod program, ali su iskazali kako vide izgled buduće
države i njeno unutrašnje uređenje. Dogadjaj iz Jajca, Teheranska konferencija – velika trojka
nije priznala suštinski odluke avnoja, ali ih je prihvatila kao + činjenice i odluka da se postepeno
iz ravnogorskih štabova povlače savezničke vojne misije te da su se Brit zahvaljujući izveštajima
Dikija, Meklejna su doprineli da se donese odluka da se pomogne part pokret. Želeći da
odgovore na odluke iz Jajca i Teherana kojesu ih sledile, ravnogorci su se odlučili da jasnije
definišu politički program i ideologiju. Na ovom kongresu je trebalo da se konkretnije odredi
ideologija prema komunizmu, kolaboracionistima, budućnosti Ju, to je do tada izražavano samo
u spisima kao tih Moljevićevih, ali se to nije smatralo do tad zvaničnom ideologijom. Pobede
partizana i promena brit politike su utcali da se sazove veliki četnički kongers – trebalo je
odgovoriti na odloge II zasedanja avnoja i stvoriti program. U se planinama Suvobira na Svetog
savu sazvan je kongres u selu Ba, na sadržinu rezolucije uticali su političari umerene orijentacije
– Živko Topalović, šef soc stranke koji se među poslednjima pridružio Draži. Ju drž trebala je da
bude obnovljena kao ustavna i parlamentarna monarhija sa din Karađorđević na čelu ćije bi
uređenje bilo trijalističko. Uz veliku sr jedinicu trebalo je da postoje neuporedivo manje hr i
slovenačka. St su garantovana građanska i pol prava, privredni i kul napredak, pravna sigurnost,
osim za ratne zločince koji su morali biti kažnjeni. Rev odluke kpj kojima je menjan građ
poredak osuđene su i proglašene nezakonitim. A sve odluke ravnogoraca trebale bi biti izvršene
posle rata demokratskim i zakonitim putem. Kpj je optužena za potsticanje i vođenje građ rata,
ali je pozvana da prekine svoju razbojničku akciju i da se potčini oslobodilačkom ratu u opštoj
narodnoj disciplini. U ovoj rezoluciji istaknuta je važnost soc pitanja, na šta su uticali socijalisti

114
– Živko Topalović, ali su sve te odluke bile zakasnle pokazajući usamljenost četnika to pokazuje
i odlazak brot misija. U proleće tokom 1944 pokazao se nerealnim i plan Hermana Nojbahera,
nem izaslanika za Balkan i najvišeg činovnika nem uprave koji je boravio u Sr od 43, predviđao
je vojni poraz i sastavio je plan o okupljanju svih antikomunističkih činilaca. Prema njegovoj
proceni moglo se okupiti oko 80k vojnika koji bi se suprotstavili pp, on bi okupljao
četnike,ljotićevce i drž stražu. Da bi se one privukle trebalo je formirati sr – cg federaciju u kojoj
bi bio Sandžak. Predsednik te federacije trebalo je da bude Nedić, a ona bi imala autonomiju u
unutrašnjoj upravi. Nojbaher je predvidjao obnavaljanje rada BU i ublažavanje represivnih mera
jer je došao da zaključka da one u Sr proizvode suprotan efekat. U aprilu 1944. Hitler je to odbio
ne pristajući da ublaži režim prema sr st. Najbaher je pre toga u 9. 1943. uspeo da izdejstvuje
sastanak između Nedića i Adolfa Hitera. Ali Hiter se odnosio prema Nediću kao prema krpi, kao
i prema sr narodu uopšte. Taj sastanak je dodatno kompromitovao Nedića i izaziva kontroverze,
jer je teško zamisliti da Nedić nije shvatio da će III rajh doživeti poraz. Tako je Nedić napravio
još jednu nedopustivu grešku. Tako je 1944.g. bila rezultat prethodnih dešavanja iz 1942 i 43g.
Proleće 1944. obeleženo je savezničkim bombardovanjem vojnih objekata, privrednih
postrojenja, saobraćajnica. Okupator je izgubio nadmoć nad nebom iznad Ju. Ali su mnogi
gradovi bili izloženi savezničkom bombardovanju, pa je na Uskrs bombardovan Bg – stradale su
ulice, bolnice, sanatorijumi, gl železnička stanica, vojna fanrika, zgrada gestapoa na Dorćolu.
Teško su stradali Niš, leskovac, Banja Luka, Šibenik, Nikšić, Split, Podgorica i Zadar. Brutalnost
napada bila je ravna nem bombardovanju iz 1941. Kada je posle ww2 sudjeno nem zločincima i
Aleksandru Leru, komandantu avijacije, on je uz mnogo cinizma rekao da su Nemci 41 pogodili
sve ono što su hteli, a da su savezničke bombe padale nasumično i da je br žrtava bio daleko veći
nego u aprilu 1941. Stradali su mnogi civilni objekti i bilo je mnogo civ žrtvi, poginulo je samo
200 nem vojnika, ali zato 1600 građana Bg. Ogorčenost je pripisivana JBT pre svega,. Ta 1944
nosila je u svojoj suštini mnoga nova dešavanja. Part pokret je postigao nekoliko značajnih dipl i
voj uspeha. Posle Teheranske konf Tito i Čerčil su počeli medjusobnu prepisku tokom koje je
brit premijer pokazao sve veće interesovanje za part pokret i Broza, smatrao je da mu je komun
opredeljenje mnogo balže nego kod Staljina što je sugerisao i Ficroj Mklejn, što bi doprinelo i
nekom kompromisu sa monarhiju. Čerčil je sugerisao da u Srbiji dopusti preovlađivanje pro –
četnićkih i antikom st seljaštva. U feb 1944. je stigla i I sovjetska misija sa generalom
Kornjejevim na čelu, Part – sovj saradnja nije išla samo od tada preko šifrovanih poruka nego je

115
počela direktnom vezom. Aprila 1944. se uputila i I misija NOBa koju su vodili Milovan Đilas i
general lajtnant Velimir Terzić, a pratio ih je i čuveni fizičar Pavle Savić. Mada je rečeno da je
karakter te posete bio vojni, ona je imala i političke zadatke koji su proisticali iz potrebe da se
osiguraju rev promene. U London je poslat Vladimir Velebit kome je Tito ranije poveravao
mnoge razgovore sa W diplomtama. Poslanik je primljen prilikom I dolaska u London, a
nasuprot tome Čerčil se nije ni jedanput sreo sa S. Jovanovićem iako je bio predsednik vlade i
najuglednija njena ličnost. Vojnu misiju Ju za razliku od Moskve i Londona nisu htele da
prihvate SAD koje su bile više naklonjene SSSR. U maju 1944. došlo je do desanta na Drvar gde
se nalazio vrhovni štab, čime su Nemci hteli da unište veze sa saveznicma, ali su one nakon toga
postale još redovnije. Tito je uspeo u noći izmedju 3 i 4. juna avionom bude prebačen u Bari, a
onda odveden na Vis, sedište rev vlasti koga su branili brit komandosi i I divizija. Posle je došao
i ostatak vrh štaba. Sve vreme uspevajući da kontrolišu dešavanja u Emigraciji Britanci su uticali
na pad vlade Božidara Purića, Pašićevog rodjaka. Jedan od razloga bio je taj što je on odbijao
kao pred vlade da žrtvuje Dražu kao ministra vojske. Na dr strani part vođstvo nije htelo da
pregovara sa izbegličkom vladom sve dok se u njoj nalazio kao min voj Draža. Mandat za
sastavljanje nove vlade poveren je Ivanu Šubašiću banu hrv banovine kao umerenom političaru,
spremnom na kompromis. Brit su pokušali da zaj s njim upute i Petra II u ju na pregovore, ali je
Tito to odbacio. Za part vladu već dovoljan je ustupak što su oristali da pregovaraju sa
predstavnikom vlade koja je u Jajcu proglašena nezakonitom. Tako je Šubašić stigao na Vis kao
predsednik i jedini član vlade, budući da j eimenovanje ministraa zavisilo od sporazuma sa JBT.
Sporazumi su vođeni od 14 do 16 1944. a završili su se time što je Šubašić prihvatio
federalističko ujedinjenje, odao priznanje part vojsci i izrazio poštovanje njenim uspesima,
priznao je tekovine dotadašnje borbe part pokreta, osudio kolab. Tito je prihvatio formiranje
jedinstvene vlade čime je prevaziđen paralelizam vlada. Potvrđena je odluka o suspenziji
monarhije do oslobođenja. Vlada Šubašića je trebala iz dipl predstavništava ukloni protivnike
noba. Dogovoreno je da u njen sastav uđu Sreten Vukosavljević i Drago Marušič. Stariji
političari kao Josif Smodlaka, koji je bio član delegacije na konf u Parizu zabeležio je da je
sastav te vlade u suštini predstavljao veliku uvredu nanetu Srbiju, u njenom sastavu nije bilo
nijednog značajnijeg Srbina. Treblo je učiniti sve što se moglo da budu uvedeni Milan Grol ili
Božo Marković, pa su političari u emigraciji bili nezadovoljni, smatrali su ponižavajućim što su
najvažnije tri fje zauzimali Hrv – Ivan Ribar predsednik AVNOJ-a, Ivan Š predsednik vlade i

116
Broz predsednik NKOJ-a. Strahovali su d će takva politika biti nastavljena i po završetku WW2 i
da će sr nar koji je iznedrio 2 po biti zapostavljen. Sporazum nije zadovoljio ni Britance koji su
očekivali da će na Visu biti stvorena zajednička jedinstvena vlada. Po sporazumu Šubašić Tito je
produžen dualizam vlada. U razgovorima 12. i 13.8. došlo je do sastanka između JBT i Čerčila u
Kazerti kod Napulja. Čerčil je hteo da organizuje sastanak i između Tita i kralja Petra II, te da
mu osigura što povoljniji položaj. Zahtevao je i obećanje da u ju neće silom uvoditi komunizam i
da neće koristiti dobijeno oružje za građ rat. VČ je i dalje smatrao da je Tito mekši boljševik pa
su gledali da dobiju dr ustupke tj nisu insistirali na sastanku sa Petrom.
Završne operacije za oslobođenje Srbija počele su u leto 1944, a zainteresovansot više snaga z
aSrb potvrđivali su Titova uverenja da je sr ključna zemlja za rat u Jugoslaviji Partizani su ako bi
pobedili u bici za Srbiju imali priliku da četnike pobede u najjačem uporištu. Oni su u Sr imali
priliku da dođu u kontakt s Crvenom armijom čije se III ukrajinski front približavao Srbiji.
Takođe bilo je i ekonomskih razloga jer su ova područja bila bogatija. Na dr strani ravnogorski
pokret je branio svoj najvažniji oslonac sa svešću da bi poraz tu bio konačan. A Nemci su na tom
prostora branili i dalje bogate rudnike i važne komunikacije, iz Grčke je preko Moravsko –
Vardarske doline povlačena armija E koja je imala 350k vojnika. Vrh štab je doneo odluku da
centar bude prenet u Sr. Tito je to prepustio jedinicama formiranih u W delovima, da ne bi bio
ponovljen pobednički ulazak sr trupa u Beograd kao u 11.1918. Mada su u tim jedinicama
borački sastav činili ugl Srbi i Srbijanci, nastala je podela na četničko srpstvo i partizansko w
srpstvo. Tokom bitke za Srbiju part su sarađivali sa brit avijacijom, vezu sa c armijom koja je
stigla na granicu kod Turnu Severina su uspostavili 12.9. Istog dana je kralj Petar koji je pod
pritiskom br krajem avgusta razrešio Dražu Dužnosti min vojnog i komadanta jvo pozvao sve
ravnogorske snage da se stave pod komandu JBT, najteži moralni udarac. Tito je bez
obaveštavanja brit i bez pratnje ijednog jugoslovena boravio u Moskvi krajem sept tom prilikom
je sa Staljinom otvorio mnoga vojna i pol pitanja vezana za priznanje nove Jugoslavije. Pored
Šarla de Gola i Edvarda Beneša JBT je bio jedini vođa pokreta otpora koji je tokom ww2
razgovarao sa dvojicom šefova antifaš koalicije – Čerčilom i Staljinom. Br diplomate su bile
zapanjene pa su to tumačile kao prevaru nakon uspešnih sastanaka u Napulju i Kazerti. Smatrali
su da je njova pol podrška zakasnela i da nisu upseli da odvoje Tita od nalogodavaca. U krajovi
se Tito našao sa maršalom Tolbuhinom komandantom III uk fronta. Dogovoreno je da sovjetska
armija i zvanično zatraži od broza dozvolu za ulazak na ju prostor. Time je vođstvo ju pokreta

117
donelo neku vrstu međunarodnog priznanja. Onda je sovj vlada uputila Titu poluzvaničan zahtev
da takvu dozvolu ubuduće traži i od Engleza i Amera, što je neka vrsta početka međnar
priznanja, pa su angloam trupe dovedene pred svršen čin. Potpisan je ugovor o uključenju
bugarskih jedinica u borbe za oslobođenje Sr i Ju. Kako je Bg kapitulirala 9.9.1944, sovjeti su
njene trupe uključile u sastav III ukrajinskog fronta. Protiv ovoga su protestovale am i brit
smatrajući da ex bug snage koje su počinile mnoge zločine preko noći nastupe kao
oslobodilačke, najteže je prošlo lokalno st, a u ovim trupama su bili isti vojnici koji su orgijali po
Sr od 41 do 44. Ali su nove ju vlasti već razmišljali o federaciji sa Bg. Part vojska i crvena
armija se spojila kod Velike Plane 19.9. 1944. Završna bitka za bg je vođena od 14 do 20.10. uz
sadejstvo part I armije čiji je komandant bio Peko Dapčević i jedinicama crvene armije kojima je
komandovao Tolbuhin. Prestonicu su već bili napustili ex ministri, Nedić, najpoverljiviji nem
saradnici kao Velmar Janković i odredi sr dobrovoljačkog korpusa koji su bili namenjeni odbrani
Berlina. Crvenoarmejci su izbegavali nepotrebno korišćenje teške artiljerije, a u Bg su I ušli
partizani. Ponegde su i dalje vođene ulične borbe jer su zaostale mnoge diverzantske nem trupe
trudivši se da nanesu što veće materijalne i ljudske žrtve. Mnogo se govorilo i o problematičnom
ponašanju crvene armije, o tome je pisao i Timofejev, nisu shvatali da dolaze na prostor čije ih je
stanovništvo željno iščekivalo prethodnih ratnih godina, nisu znali da je u pitanju bratski
pravoslavni narod koji je u Rusiji nekoliko vekova unazad gledao svog gl zaštitnika. Takođe su
pljačkali i silovali, koja su se završavali ubistvom, protiv toga se bunio Đilas, koji je na sastanku
u Beogradu izrekao oštru osudu rekavši da za razliku od brit koji su se džentlmenski ponašali
prema st crvenoarmejci ponašali kao da su došli među neprijateljski narod, Staljin mu to nije
mogao oprostiti. Đilas je uprkos čvrstog boljševičkog uverenja nastupio kao čovek koji se
gnušao nasilja. O ovome se govrilo posebno u vreme sukoba sa IB, Dedijer je zapsiao da je bilo
preko 1200 silovanja sa ubistvom, ali ne možemo da tvrdimo da su ti podaci tačni. To je ostalo u
kolektivnom sećanju sr naroda, što je ostavilo senku na boravak crvnene armije. Razgovori na
visu nastavljeni su u okt u Beloj Crkvi, a završeni su potpisivanjem sporazuma u Bg 1.11.1944.
Tito i Šubašić su potvrdili prethodne dogovore i doneli odluku o stvaranju namesništva na koje je
Petra trebalo da prenese o+kraljevska ovlašćenja. Počeo je rad narsolobod fronta gde su ušle
mnoge rakcije partizana, afž i razni dobrovoljci, time je pružena ruka i četnicima što je
odgovaralo sav preporukama datim na Krimskoj konf u feb 1945. na kojoj su vođe antifaš
koalicije dale saglasnist da se stvori jedinstvena ju vlada, a da AVNOJ bude proširen

118
nekompromitovanim nar poslanicima izabranim na izborima 1938. neprotiveći se tim savetima
kpj je postepeno preuzimao vlast, pobuna kralja petra oko predaje ovlašćenja je naišla na
neuspeh. 2.3.1945. obrazovano je namesništvo, a ušli su u njega Srđan Budisavljević. Ante
Mandić i Dušan Semnec. Tri dana kasnije ostavke su podnele obe vlade i ona Ivana Š i NKOJ.
Jedinstvena privremena vlada demokratske federativne Jugoslavije osnovana 7.3. 1945.
predsednik je postao i JBT koji je bio ministar odbrane, potpredsednici su Edvard Grol i Milan
Kardelj, a spo poslove je imao Šubašić. Tako je prevaziđen paralelizam vlada, umireni
prividnom demokratizacijom, brit su ponovo doživeli neprijatno iznenađenje kad je JBT otišao u
Moskvu 1945 i potpisao ugovor o prijateljstvu i međiunar saradnji Ju i SSSR. Nove vlasti su
pkazale da će SSSR biti ta zemlja na koju će se ugledati. Tito je pokazao da je u daleko boljem
položaju nego regent AK jer je međunar priznanje dobio još pre rata, dok je AK morao da sačeka
Versaj.

Predavanje XXIII
Završne operacije vođene su uporedo sa organizacijom vlasti i borbom za međunar priznanje,
oslobođen je ostatak Srbije, Banat ideo Baranje, a do kraja 1944. Mak, Cg, KiM, Dalmacija,
Hercegovina. U Sremi i na Dunavu stabilizovan je Sremski front. Dejstvo c armije pokazalo je
da su part jed bile potpuno nepripremljenne za frontalne borbe, one su reorganizovane pa su
osnovane 4 armije. Nar oslobodilačka vojska Jugoslavije preimenovana je u ju armiju dok je
vrhovni štab preimenovan u generalštab. Ipak, bez pomoći SSSR ove su jedinice bile nemoćne,
što je priznavao i Milovan Đilas usred rasprava koje su započete već po završetku ww2, posebno
u emigraciji gde su insistirali da su Ju oslobodili crvenoarmejci i savezničke armije. Đilas je
insistirao da su part bili dovoljno snažni da oslobode Srbiju, ali su nemoćne na Sremskom frontu.
Velike žrtve part snage imale među mladim vojnicima koji nisu imali nikakvo borbeno iskustvo,
a koji su mobilisani u Srbiji u jesen 1944, mnogi su bili izvođeni i iz školskih klupa, a bilo ih je
oko 200k. Smatralo se da je ovo bilo kažnjavanje Srbije zbog podrške čet pok, u ratnim
memoarima – Revolucionarni rat, Đilas je baveći se srem frontom napisao da su u njegovom
proboju učestvovale jedinice svih ju nar sem Slo, ali je najveće krvoproliće bilo među Srbima iz
Srbije. Srbija je kao u prošlosti otkrivala i potvrđivala svoju nepokorenst, bilo je do Borova 12k
poginulih. Mnogi su to kritikovali kao suvišno jer je nem snaga bila u slomu. Masovnost tih
pogibija ostalo je pitanje o kojima se i dan danas raspravlja. Na KiM izbila je velika albanska

119
pobuna jer nisu hteli da se bore na sremskom frontu, pa su Alb hteli da spreče izdvajanje ovog
prostora iz tadašnje velike Albanije. Ova pobuna je ugušena tek krajem 2. 1945, pokazujući da će
albansko pitanje biti jedan od najozbiljnijih problema. Proboj sremskog fronta izvršen je
12.4.1945. nakon čega su part snage produžile da napreduju ka W i NW zemlje, prvo su zauzele
celu Istriu i ušle u Trst, napustivši ga pod pritiskom saveznika. Zagreb i Ljubljana su oslobodjeni
8.5, a 9.5. je kapitulirala Nemačka. Borbe u Ju trajale su sve do 15.5. Posle je otvoren problem
kažnjavanja svih koji su učestvovali u okupacionoj vlasti. Tu su spadali svi kolab, ideološki
protivnici, ili neprijatelji revolucije. Broj takvih je bio izuzetno veliki, nasšli su se tu
Folksdojčeri, Mađari, Bug i Albanci, Ljotićevci, Ustaše, Četnici. Ta skupina je predstavljala
veliki teret za revolucionarne vlasti, one nisu imale vremena ni želje da se bave pojedinačnom
krivicom. Posebno oštrinu su pokazivali prema sr građanstvu smatrajući ga odgovornim za
njihvu predratnu politiku za progon kom i velikosr centralizma, zaj sa kolab stradali su i mnogi
nedužni ljudi. Veća tolerancija ispoljena je pra,a nac manjinama čije su matične drž počele da
grade soc uređenje. Razmišljajući o ujedinjenju sa Albanijom nove vlasti su sr kolonistima
proteranim za vreme rata sa KiM i mak zabranile da se vrate na svoja imanja, iako je ona ukinuta
posle nekoliko meseci, oni se nisu vratile. Rev vlasti su dale da na tim imanjima ostanu Albanci
ne samo sa KiM nego i oni koji su doseljavali iz Albanije, a čiji br u istoriiograf nije utvrđen.
JBT je u govoru u aprilo velikodušno oprostio svim Albancima koji su sarađivai s It, on zna kao
što i partija zna da su oni radili na ideji Velike Albanije, ali zna kako su te mase bile zavedene.
JBT je dao kolektivnu aboliciju svim simpatizerima Velike Albanije. Ti pripadnici poraženih
vojski masovno su likvidirani, sa izuzetkom Ljotićevaca koje su Nemci pod zaštitom odveli u
Nemačku. Sr i cg četnici kojih je bilo preko 20k razišli su se po pitanju pravca daljeg odstupanja,
jer sr čet odlučili su da se povuku ka Sloveniji jer su se tamo sakupljale i dr jedinice koje su
izgubile rat, bila je ideja da naprave antikom front ili da se predaju anglo – am snagama. Na toj
ideji zdušno je radio Dimitrije Ljotić, iako su se do juče međusobno istrebljivali. A četnici iz Cg
su se povlačili preko NDH sa porodicama predvođeni Pavlom Đurišićem, gde su im Ustaše u
aprilu nanele velike gubitke na prevaru uz pomoć Sekule Drljevića da zarobe većinu oficira koje
su pogubili u Staroj Gradiški i Jasenovcu tu su stradali Pavle Đurišić, Zaharije Ostojić kao i
čuveni književnik Dragiša Vasić, iako to nije u potpunosti dokazano da je tu stradao. Glavnina
koja je ostala u Bosni izginula je u maju 1945. na Zelen Gori i Sutjeski. Milan Đilas je govorio o
tome u memoarima: Na tom smrtnom putu su se četnici tukli sa ogorčenjem, jednu našu brigadu

120
su pregazili, ali su ih na kraju naši saterali u obruč, u kome se u bili i part u V ofanzivi u part
kosturnici kraj Sutjeske. Nisu ih zarobljavali, već su ih ubijali rasturene, pobijeno je oko 7000
spasilo se 400 i Draža sa manjom grupom da kasnije i oni budu prepolovljeni. Po čitav dan ih je
tukla naša avijacija, nek četnici vide kako je nama bilo. Kad je reč o kolektivnom kažnjavanju
bilo je i potpuno nevinih i skroz mladih ljudi koji su pošli sa starijim članovima porodice. Oni
koji su prešli NDH kretali su se ka Sloveniji i granici sa Austrijom, ali se ne zna koliko ih je
tačno bilo. Danas je u hrv istoriografiji pominje preterana brojka od 250k Ustaša koji su ubijeni u
Blajburgu. Đilas je u memoarima pokušavajuči da odgovori na sporna pitanja otvorio i tu
dilemu: Držim da niko tačno ne zna koliko ih je bilo, broj je od 20 – 30k po grupaciji u
zavisnosti od toga gde je zarobljena. Đilas je pitao da li se zna ko je izdao naredbu da se
sprovede masovna likvidacija svih kolab. Po Đilasovoj tvrdnji takva naredba nije morala da bude
ni data, prećutno se znalo da se od part očevivalo da se izvrši masovno kažnjavanje, to je
karakteristično za sve rev, ti periodi se nazzivaju divljim terorom. Uvek jedinice koje ulaze kao
pobedničke nastupaju silovito, ako se to posmatra iz ugla svetskog iskustva Ju tu nije bila
izuzetak. Bataković je smtrao da je u vreme terora ubijeno 40k ljudi, a to je nezamislivo
prterivanje, jer je Bg u međuratnom periodu imao 200k ljudi, onda ništa ne bi ostalo u njemu.
Tako se govori i da su Partizani ubili oko 150k Folksdojčera, što je bilo skoro nemoguće izvesti
pred anglo – američkim misijama. Kad su zvršene operacije za oslobodjenje Ju već su bili
utvrđeni i temelji nove rev vlasti. Stvorena na temeljima kraljevine nova drž je nasledila
međunarodni kontinuitet, ali je građena na potupno drugačijim osnovama jer soc rev koja je
dobrim delom izvedena koja je dobrim delom izvedena tokom rata i stvranjem novih organa
vlasti počevši od 41 i onih nar oslobodilačkih odbora i odlukama za građenje soc društva
republikanskog i federalističkog modela kako bi se prevazišli nac i verski sukobi parola je
Bratstvo i jedinstvo, zato je onemogućena diskusija o odgovornosti za počinjene zločine kao i o
činjenici da su nac manjine učestvovale u kolaboraciji. O jasenovcu se moglo svakako i pisati i
govoriti, ali se nije se moglo diskutovati o pravim nalogodavcima i brojnosti onih koji su
učestvovali u tome. JBT ga nije nikada posetio, tako da je genocid trebalo prepustiti zaboravu. I
dr ju država kao i I pretstavljala je državu pomirenja. Ni posle ww1 nije se povela diskusija o
borcima u AU. Ostalo je i hrv st iz pasivnih krajeva koje je ustaška vlast naseljavala u plodnije
krajeve – Slavoniju i Srem. Iako su osuđivani svi nacionalizmi mogućnost obnavljanja sr
hegemonije posle 45 smatrana je najvećom opasnošću po novu ju državu, tako je vel upornošću

121
negovana iluzija da su se svi narodi borili podjednako u nob – u i da su dali jednak doprinos i
žrtve. Ko nije želeo da učestvuje u pravljenju simetrija i iluzija njima se sudilo. Verujući u ideale
novog društva pobednici su bili nošeni snagov rev zanosa. U vreme oslobađanja od ostataka
okupacione i faš uprave svi organi vlasti su bili pod kontrolom kpj koja je od 1945 imala oko
140k članova. Kpj je živela konspirativnim životom od vremena Obznane, uprkos tome.
Donošenje najvažnijih odluka bilo je u nadležnosti politbiroa i rukama JBT. Kao predsednik
privremene vlade i gensek partije, član predsedništva Avnoja, min i vrh komandant vojske JBT
je imao najviša ovlašćenja, a koristio ih je bez konsultacije sa najbližim saradnicima. Po tvrdnji
Đilasa on je I put za vreme II zasedanja AVNOJ – a shvatio da je započelo stvranje kulta Josifa
Broza, u kome je i sam učestvovao. Od predratnih političara najveći ugled je imao Milan Grol,
ali je značaj građ pol u privremenoj vladi bio izuzetno mali, skontali su da su ih samo saveznici
ugurali da se stvori iluzija kako će zemlja biti demokratska. Grol i Šubašič su zato u 8. 1945.
podneli ostavke. Osim u privremenoj vladi dominacija komunista postojala je i u jedinstvenom
narodno oslobodilačkom frontu Ju za koji se koristio naziv nar front Ju. To je najmasovnija org
novih vlasti koja je okupljala članstvo iz kpj usoja – ujedinjenog saveza soc omladine ju, afž –
antifaš fronta žena, ostatke predratnih građ stranki, raznih udruženja. Nar front Ju je navodno
raznorodnom članstvu od 8mil ljudi nametao kom ideje, kontrolisao ga je i usmeravao poli i ek
život. Delatnost dr stranaka je sistematski onemogućavana. Na prostoru sr vanfrontovsku
opoziciju predvodila je ds sa Milanom grolom koja se uzalud borila za minimum dem prava,
nezavsino sudstvo, zaštitu interesa sr nar. O d 1945 pokušala je da izdaje opozicono glasilo pod
nazivom Demokratija, ali je objavljeno 7 brojeva jer su po nalogu kom štampari odbijali da slažu
list dok su pripadnici skoja dobijali nalog da na ulicama spaljuju već pripremljene tiraže.
Dragoljub Jovanović iz nar selj stranke je pre 45 pokušavao da saradjuje sa kpj, a sad je počelo
hapšenje i takvih građanskih političara, pods svkakvim optužbama, on je osuđen na 8 g teške
robije. Sačuvan je i tekst Grolove ostavke, u kome kaže da je onemogućavan dem i pol razvoj
nove ju države. Broz je rekao da se Grolu mora odati priznanje zbog doslednosti čvrstine
uverenja i izrazite političke kulture s kojom je napisao tekst :-( Ali je zato i posle ove ostavke
on besomučno napadan u svim partijskim glasilima, Dragoljub Jovanović je u svojim sećnjima
na Grola kako je na železničkoj stanici video natpis smrt Izdajniku Milanu Grolu, posebno ga je
napadao Đilas podstičući i mlađe partijce da ga urnišu. Poslednjih godina života gotovo ni da
nije izlazio iz stana. Tek posle je Đilas pisao da je Grol bio veoma pošten čovek, ubeđeni

122
demokrata, veliki patriota i da mu je naneta velika nepravda. Vladimir Velebit jedan od čuvenih
titovih diplomata je kad je pisao sećanja govorio o Grolu i građ pol kao o trulim reakcionarima,
nekoj vrsti srpskih junkera, a kasnije kad je govorio o tim danima je radikalno promenio
mišljenje i rekoa je slično Đilasu kako su ojadili Grola. Kada je Đilas poč 1954 pao u nemislost
onaj koji ga je branio u sudskim procesima bio je upravo sin Milana Grola, Vojislav Grol,
izuzetan pravnik. Smatrao je da je u vremena razlaza sa dogmatizmom kpj insistirao na potrebi
slobode političkog mišljenja i diksusije. Kpj je ispunjavajući obaveze sa Krimske i Potsdamske
konferencije odlučila da AVNOJ prošire uvođenjem 118 delegata, među njima su bili nar
poslanici iz izbora 1938. koji nisu učestvovali u kolaboraciji, ugledni javni radnici, predstavnici
građ str. Tako proširen AVNOJ je na III zasedanju od 7 – 10.8.u Bg pretvoren u privremenu nar
skup, ona je potvrdila sve odluke i zakone koje je prethodno doneo AVNOJ i izglasao nove.
Najvažnija odluka o pripremi izbora za ustav skup, bila je potvrđena odluka o konstituisanju
Srbije kao federalne jedinice. To je učinjeno na velikoj antifaš oslobodilačkoj skupštini održanoj
u Bg od 9 dp 12 11. 1944, ali tad još nije bilo rešeno pitanje položaja Vojvodine, KiM i
Sanđžaka. Sporazum o ter okviru postignut je na zasedanju Antifaš veća nar oslobodjenja Srbije
tj ASNOS- a od 7 do 9 4. 1945 u Bg. Delegati gl oslobodilačkog odbora Voj su istakli želju da
Voj bude kao autonomna oblast prisajedini fed bratskoj Srbiji, doneta je odluka o pripajanju
većeg dela Sandžaka čiji su ostali srezovi pripali Cg. Postojala je dilema šta će biti sa
Sandžakom, da li će biti formiran kao autonomna oblast, a na kraju je doneta odluka o njegovoj
podeli između Sr i Cg. Sve te odluke su jednoglasno prihvaćene na III zasedanju AVNOJ- a, a
zatim ih je 28.8. 1948 potvrdila i nar skup Srbije.
Odluke III zasednja:
-Srbija je bila poslednja fed jedinica formirana u ju drž, početak tog procesa bio je na vel antifaš
skupštini od 9 do 12 nov 1944., a sporazum o ter okviru je postignut na zasedanju AVNOJ- a
1945. kad su delegati gl nar oslobod odbora Vojvodine izrazili želju da se prisajedine kao
automnom pokrajina, dok su predstavnici oblasnog nar oslobod odbora KiM izrazili želju da se
KiM prisajedini Srbiji, kao da ono nije bilo do tada u sastavu Sr, a onda je doneta odluka o
podeli Sandžaka, a sve ove odluke potvrđene su na III zasedanju AVNOJ-a 8. 1945., a onda ih je
potvrdila nar skup Srb. Zakonom o admin podeli Srbije od 1.9.1945 ona se kao fed jedinica
sastojala od 16 okruga sa njene središnje ter, područja Bg, autonomne pokrajine Vojvodine i auto
KiM. Iz sastava Vojvodine izdvojeni su W – Srem sa Vukovarom, Vinkovcima i Županjom,

123
zatim Baranja sa srezovima Darda i Batina, njihovo priključenje Hrv je obrazloženo relativno
većinom hr st pre svega u gradovima i ekonomskim razlozima. Kpj je prihvatila odredbe
sporazuma Cvetković – Maček pa i čak i ter opseg NDH. Srbija je tako bila jedina federalna
jedinica koja je imala autinomne oblasti, iako su uslovi za ao postojali u Hrv, BiH, Makedoniji.
Ju federacija je zbog toga postala asimetrična federacija, Moša Pijade je bio jedan od retkih ju
kom koji se zalagao da srbi u krajevima gde su imali nadpolovičnu većinu u Baniji, Kordunu,
Lici formiraju svoje autinomne oblasti. JBT je ćutke prešao preko toga dajući do znanja da neće
o tome uopšte da raspravlja. I Dalmacija je mogla da bude autonomna oblast, kao i Istra koja je
uvek bila zasebna, od 1943. tu je počelo masovno razračunavanje sa it st, Pula je uoči rata imala
32k st, a posle zbog proterivanja Italijana jedva 4000. Ju federacija stvorena je kao asimetrična
sa 6 rep, 5 stvorenih po nacionalnom ključu, BiH kao mešovita, a Srbija sa 1 pokrajinom i 1
autonom. Oblašću. 11.11.1945. održani su i skupštinski izbori, biračko pravo dobili su svi
punoletni građani, a I put žene i vojna lica, a oduzeto je predratnim ministrima, učesnicima u
organima vlasti i svim osumnjičenim za kolaboraciju. Pol pritisak je bio snažan, parola je bila za
Tita ili za kralja, u srbiji su birači zastrašivani duhom četništva, duhom dražinovštine, uprkos
velikim ratnim žrtvama. S obzirom na to je opozicija bojkotovala izbore uvedene su kutije bez
lista tj ćorave kutije. Pobeda je pripala nar frontu od 90%. Strani posmatrači, članovi savezničkih
misija zaključivali su da je taj procenat u stvari izborni poraz, i da bi za nove rev vlasti bilo bolje
da je on bio niži. Na dvogodišnjicu II zasedanja AVNOJA 29.11. 1945. novoizabrana
ustavotvorna skup je usvojila deklaraciju o proglašenju rep, sa parolom u ime naroda ukinuta je
monarhija u Ju, a Petar II i monarhija lišeni su svih prava. Ju država je dobila novo ime FNRJ –
Federativna narodna republika Jugoslavija, a I predsednik bio je Tito. Ustv skup je 31.1.1946, je
jednoglasno usvojila ustav FNRJ koji je pravljen po ugledu na ustav SSSR, na osnovu njega Ju je
postala savezna narodna država rep oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su na osnovu
prava na samoopredeljenje i prava na otcepljenje izrazili želju da žive u federativnoj državi. U
ustavu je nabrojano 5 nacija – Sr, Hr, Mak, Cg, Sl i 6 rep. Osim u Srb sr st je u Hrv i BiH dobilo
status konstitutivne nacije iako ga je bilo i u Mak i Cg. Vrhovni organ narodne vlasti postala je
skupština koju su prema Ustavu činilo 2 doma – savezno veće i veće naroda, a najviši izvršni
naredbodavni organ bila je savezna vlada. Svaka rep imala je svoju skupštinu i vladu, ali je drđ i
dalje bila strogo centralizovana. Upravljanje je ostalo u nadležnosti politbiroa, zbog čega se ovaj
period zove periodom lažne federacije.

124
Predavanje XXIV

I prva i druga Ju država su nastale po završetku svetskih ratova, ali su postojale i razlike, kad je
stvorena I nestala su 4 carstva, na njihovim ruševinama obrazovane su manje drž, posle ww2 nije
bilo takvog pomeranja u državnom smislu, ali je došlo do takve ideološke podeljenosti da je
jedan svet nestao. Obe države su nastale kao države pomirenja, kao što na kraju ww1 nije bilo
rasprava o kaznenim ekspedicijama AU, još jednom na kraju ww2 nije izvršena rasprava o
zločinima, iako je netačna tvrdnja istoričara da se u SFRJ nije smelo govoriti o logorima i
genocidu. U tom periodu soc od 1945. kao obavezno štivo i u osnovnoj i srednjoj ulazile teme
Jasenovca i NDH. Upravo je kpj istakla broj od 700k ljudi umorenih u konc sistemu logora
Jasenovac. Bilo je obavezno u sklopu ekskurzija posetiti Jasenovac, prikazivani su dokumentarni
filmovi i eksponati. I o logorima i o ustašama se smelo govoriti, ali u kontekstu politike bratstva i
jedinstva. Partija je ipak bila rigidnijeg stava prema duhu dražinovštine. Ako je reč o Ustašama
nije su proučavalo koliko je taj režim imao široku podršku. Obnovu ju drž sr narod je platio
zabranom ozbiljnih diskusija o pravim vinovnicima genocida i podršci već samo o izvršiocima.
Kad je rat završen partija je nastojala da kontroliše celokupnu drž i društvo, pa je trebalo da
pojača br članova. Trebalo je da se oslobodi partija sektaških merila prilikom prijema, tj trebalo
je sniziti kriterijume. Članstvo kpj i skoja trebalo je povećati prilivom boraca. Proširivanje
članstva je doživljavano kao imperativ koji je proizilazio iz saznanja da 1 partija koja je bila
malobrojna nije mogla da ispuni ulogu vladajuće partije u pol sistemu ju države. Pred partijom se
postavilo pitanje rukovođenja celokupnim aparatom drž vlasti i uprave, državnim sektorom
privrede, masovnim antifaš org i obnovom zemlje koja je uključivala i privrednu obnovu.
Osnovni kriteriji su bili da članovi dokažu idejnu borbenost, privrženost nobu, revolucionarnom
preobražaju društva u Ju, punu spremnost za izvršavanje novih revolucionarnih zadataka tj punu
odanost idejama kpj i poretku koji je kao pobednik iz građ rata nastojala da uspostavi. Uoč
ustanka je imala 12 k članova, a po završetku ww2 140k. Ovo povećanje članstva nije značilo da

125
se part poistovećivala sa mas kom partijama u nekim drugim ev zemljama jer se rukovodstvo
odnosilo sa dosta nepoverenja i smatralo je da su te org na glinenim nogama. KPJ je brojno
jačala, ali je i dalje zadržavala karakter kadrovske partije. Centralni komitet je posle oslobođenja
upozoravao part rukovodstva da prilikom dr članova u partiju moraju da obrate pažnju da ne
budu unešeni elementi koji bi podesećali na anrhiju i koji bi doveli do labavosti. Rukovodstvo je
smtralo da je nemoguće održati rev uređenje, ako br aktivista ne bi rastao. Uloga vojske u vlasti
koja je stvarana zahtevala je da bude kpj daleko brojnija. Kadrovska partija je uzimana kao
preduslov za dalje prevaspitanje narodnih masa koju treba obrazovati na idejama narodno
oslobodilačkog rata. Sektaštvo se iskazivalo u orijentaciji na mali broj kandidata za prijem u
članstvo partije kao i u njihvom nedovoljno smelom uvođenju u redove partije. Kpj je morala da
se suočava sa nac pitanjem, odnosom prema starom inteligenciji, pripadnicima kvislinškim
jedinicama. Sektašilo se prema radnicima, intelektualcima, ženama. Iz toga je proizišao i spec
odnos prema masama, neka vrsta nabusinosti u ophođenju prema običnom čoveku. Zahtevalo se
da svi koji budu primljeni u partiju treba da dokažu ideološko čistunstvo. Protiv novih članova tj
njihovog većeg priliva nalazili su se suprotni procesi, jer se partija morala suočiti sa nekoliko
čistki u redovima, jer su odstranjivani oni koji su smatrani slučajnim i idejno – politički nezrelim
saputnicima. Isključivani su svi oni koji su nemoralom i neradom osknavili ugled kom
organizacije. Ovo je podrazumavalo i potrebu suzbijanja sitnobburžoanskih i birokratskih pojava
unutar same partije. To su bili koristoljublje, egoizam, karijerizam, jagma za činovničkim
mestima. Mnogi kom su mstrali da im je dopušteno da naplate dotadašnje žrtve i da iskoriste
svoje angažovanje za materijalni prosperitet. Mnogi borci koji su bili poreklom sa sela počeli su
trajno da se nastanjuju u gradovima nenaviknuti na urbani način života i gradske prilike. O
pojavi birokratizma, naglom bogaćenju komunista, useljavanju u vile onih koji su izašli iz rata
kao pobednička stranka govori knjiga Slobodaan Selenića memoari Pere Bogalja, tj o nastanku
crvene buržoazije. Oni se i sami nisu snalazili, bili su čak i nesrećni, ali su se brutalno ponašali u
otimanju onoga na čemu su zavideli dotadašnjem poraženom građanstvu. Slivajući se u gradove
menjali su društveni ambijent i jer nisu imali razvijenu klasnu svest, dovoljno obrazovanja i lične
kulture oni su u mnogo slučajeva zaboravljali na obaveze u partiji gubeći plitički i moralni
integritet, što je jedna u najopasnijih pojava u I posleratnim god. Ipak je kpj uspevala da zasrži
revolucionarni idealizam, vremenom su se umnožavali slučaji spekulisanja sa ubedjenjem, tj
pokušaji da se preko partije i zasluga steknu unosnija mesta. Nasuprot malograđansko –

126
birokratskim deformacijama rukovodstvo kpj je insistiralo da kom treba da budu nosioci rev
morala kao štoo su to bili za vreme ww2, očekivalo se da prednjače u borbi za demokratske
odnose za zakonitost i ravnopravne nac odnosi i da se bore protiv sektaštva i koriste sredstvima
kritike i samokritike. U mnogim slučajevima oni koji su pokazivali spremnost ka samokritici i
optuživanju drugovima su se najbrže uspinjali u rev kom hijerarhiji. Unutar kom partije su
započele rane kritike birokratizma, isticalo se kako su se pojedini komunisti osilili, da su se
članovi otrgli od masa, uprave preduzeća, rukovodstva sindikalnih organizacija. Postavljanje
kom iznad društva naročito njihovo odvajanje od radničke klase, pripisivanje privilegija i pogled
sa visine osuđivani su kao pojava koja ne sme da se dogodi. Delujući u takvoj protivurečnosti
koja je s jedne strane podrazumevala samoupravnu i demokratsku svest kom, a sa druge
stvaranje ekonomslog monopola države koji je tu svest negirao kpj je morala da se dosledno
zalaže da izgrađuje sist. Administrativnog rukovođenja privredom i da upotrebljava kritiku kao
oružje u vaspitavanju masa i održavanju rev duha. Iako je ta kritika imala često sliku apstraktno
verbalističkoh moralizatorskog karaktera njen značaj je bio veliki jer je odražavao težnju da se
očuvaju dem odnosi u kpj u skladu sa interesima i pogledima kpj. Partijska org je morala da
izražava i višenacionalni karakter Ju, 1945 je napokon osnovana kom partija Srbije. To se
obrazlagalo time što kpj u Srbiji nije bila toliko jaka kao u hrv i sl, to nisu zahtevale mase. Tu je
važno i iskustvo SSSR i tamo su pojedine rep stvarale svoje nac partije, a jedino Rusi nisu imali
svoju nac org. Pre se radilo o dominaciji sovj iskustva, kao i u činjenici da su slovenački i hr
kom imali ozbiljnu dominaciju unutar kpj, tj u dr pol 30ih god, uoči izbijanja ww2. Kom part je
formirana posle Visa 1944, a osnivački kongres je održan u Bg i predstavljao je dograđivanje nac
strukture kpj, s obzirom da su ujedinjene org predkumanovske Srbije, Vojvodine i KiM. To je
značilo prevazilaženje zaoštrenih odnosa izmedju raznorodnog kosovskog i vojvođanskog st koje
se teško zavadilo. Ta politika nac ravnopravnosti koju je kpj pokušavala da sprovodi već tokom
ww2, a po njegovom završetku potpuno učvrsti pod parolom bratstva i jedinstva trebala da
omogući srezmernu nac zastupljenost u svim organima vlasti, bezbednosti, uprave. To je bio
začetak nac ključa, a povremeno se vodilo računa o procentualnoj zastupljenosti. Trebalo je
osigirati pravo na osnivanje nac kulturnih ustanova, domova kulture, nac časopisa. JBT je na
osnivačkom kongresu kp Srbije tu novu nac politiku izrazio rečima da voleti sviju federalnu
jedinici automatski podrazumeva i voleti jednu monoltnu Jugoslaviju, a tada je rekao da narod
treba da se naoruža svešću da Hrv strepi za ono što se dešava na mak granicama, a Srbin za

127
dešavanja u Istri. Bilo je već u retu organizacija u kojima su preovladavali seljaci. Jer je bilo
pokrajina tj banovina sa visokim br seljaka 70, 80%, pa je seljaštvo predstavljalo i dom soc
grupu unutar partizanskih jedinica. Kad je rat završen većinu rukovodećeg kadra nisu činili
seljaci nego radnici, studenti, đaci. Nasuprot seljaštvu kao masovnoj borbi u nobu stajalo
radništvo koje je bilo najorganizovaniji činilac te borbe. Nastajanje vođstva kpj da se sastav
članstva popravi u korist radničke klase nailazili su na prepreke zbog postejeće soc strukture,
ekonomske i kulturološke zaostalosti. Radnička klasa bila je mlada malobrojan, poticala je sa
sela i bila je vezana za njega. Nerazvijeni krajevi nisu ni imali industrijski proletarijat, ali
nevezano kpj je insistirala da bude partija radničke klase po programu i ciljvima i ideologiji. U
partiju su sve više ulazili i brojni činovnici. Smisao org promena od 45 do 47 počivao na
uskađivanju dotadašnje rukovodeće uloge kpj sa uslovima kojima je trebala da rukovodi
državom. Sistem jezato bio postavljen po hijerarhijskom principu, a na čelu je bio ck. Pravo
suštinsko odlučivanje pripadalo je politbirou i bilo je do 48 i ilegalno. Tek posle sukoba sa ib je
partija je počela da se obračunava sa ilegalnim principom.
Suštinski partija je prebacivala iskustvo iz organizacione šeme iz vremena pre ww2 na vojni sist
do odluke o federalizaciji Ju i prabacivanja te organizacione šeme.

128