Универзитет у Бањалуци

Филозофски факултет
Студијски програм – Историја

ГЕНОЦИД У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ ( 1941-1945 )

ЗЛОЧИНИ НА ПРОСТОРУ СРЕЗА САНСКИ МОСТ 1941. ГОДИНЕ

( Семинарски рад из предмета Историја Југославије 1941-1992. )

Студент: Предметни професор:

Александар Крагуљ Проф. др Горан Латиновић

Бања Лука, 12.11. 2019. године

 Увод

Избијањем Другог свјетског рата, Краљевина Југославија ће, као и многе друге државе,
бити увучена у овај велики глобални сукоб. Међутим, проблем који се показао као веома
изражен у првим данима рата била је мултинационална војска Краљевине Југославије у
којој се нису сви хтјели борити против надолазећег зла. Шта више, одређени елементи те
војске ће се веома брзо прикључити освајачима, постајући њихова испружена рука на
територији Југославије, користећи новонасталу ситуацију за своје циљеве и интересе.
Прије свих, мрежа усташа која је била добро организована на територији Италије ће, уз
аминовање Италије и Њемачке, веома брзо успоставити своју полунезависну државу,
односно Независну Државу Хрватску. Између осталог, главни циљ Њемачке и Италије у
рату против Краљевине Југославије било је да се „исправе неправде версајског система“
односно да се уништи таква држава, да се казне Срби као језгро такве државе и да
национално ослободе поробљене народе у њој, иако у суштини су жељели да на овај
начин задовоље своје територијалне аспирације.1 У овом раду су, уз помоћ релевантне
литературе, приказани злочини које су усташке формације потпомогнуте својим
помоћницима починиле на територији Санског среза.

За општу слику дешавања након почетка рата до капитулације, са посебним освртом на

формирање Независне Државе Хрватске, кориштене су „Нова историја српског народа“
Душана Батаковића и „Историја Југославије, књига II“ Бранка Петрановића која се односи
на период од 1941. до 1945. године. Као основа за разумјевање и истраживање злочина на
територији Санског среза кориштене су двије књиге Бранка Ј. Бокана, а то су „Сански
Мост до јула 1941. године, књига I“, као и „Сански Мост у НОБ, књига II“. Ипак, треба
узети у обзир да су ова дјела писана у вријеме Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије и да су, самим тим, дјелимично обојене комунистичком идеологијом и
пренаглашавањем дјеловања комуниста у периоду који је обрађен.

Поред наведених дијела Бранка Ј. Бокана, као допуна за истраживање злочина геноцида
на простору Санског среза кориштени су: „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-
1945“ аутора Страхиње Курдулије, „Највећи злочини садашњице; Патња и страдање

1
Б. Петрановић, “ Историја Југославије 1918-1988, друга књига: Народноослободилачки рат и револуција
1941-1945.“, Београд 1988, 25.

1
српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945. године“ аутора Драгослава
Стањаковића, затим „Magnum Crimen“ аутора Виктора Новака, као „Шушњар 1941.-
Зборник саопштења, свједочења и докумената“, односно неколико чланака из овог
зборника као и Зборник докумената војноисторијског инситута „Злочини Независне
Државе Хрватске 1941.-1945, том I“. У раду су кориштени су и аудио записи разговора
са Стојом Крагуљ из Приједора вођеног 9. новембра 2019. године, као и аудио запис
разговора са Буџом Милевом из Лушци Паланке вођеног од стране пороха санског Алена
Марића 1. новембра 2019. године.

Формирање НДХ

Независна држава Хрватска (НДХ) проглашена је 10. априла 1941. у Загребу, четири
дана након Хитлеровог напада на Краљевину Југославију, и недељу дана прије коначне
капитулације њене војске.2 Проглас о њеном оснивању прочитао је на загребачком радију
бивши пуковник југословенске војске Славко Кватерник, заповједник војне силе НДХ и
замјеник Анте Павелића, у име вође усташа Анте Павелића који су тада налазио у
Фиренци. Затим је прочитан и позив Влатка Мачека, предсједника Хрватске сељачке
странке и дотадашњег потпредсједника југословенске краљевске владе, којим је он
позивао народ на поштовање нових власти. Недуго након повратка Павелића из Италије и
преузимања власти у НДХ, доћи ће до потписивања споразума између њега и Мусолинија
по коме је НДХ била под протекторатом Италије, иако је у суштини главну ријеч водио
изасланик Рајха – Едмунд фон Хорстернау.3
У моменту стварања и проглашења, НДХ је обухватала територију од близу 100.000
км2, коју су чиниле Бановина Хрватска и садашња Босна и Херцеговина, са више од
6.000.000 становника, док је читаво ово подручје подјељено на 22 жупе и град Загреб.
Према једној хрватској статистици из 1941. године, на простору НДХ било је 3.069.000
Хрвата односно преко 50%, док је Срба било 1.847.000, односно око 30%, муслимана
717.000 односно око 12% итд.4 Ове статистичке податке треба узети са резервом, јер по
неким процјенама број Срба на простору НДХ био је преко 2.2 милиона, ако се узме у
2
Д. Батаковић, „Нова историја српског народа“, Београд 2010, 310.
3
Исто.
4
Д. Батаковић, н.д., 311.

2
обзир чињеница да је Срба на попису на овом простору 1931. године било око 1.850.000,
уз висок природни прираштај од скоро 2% по години. Тачан број Срба на простору НДХ
није могуће утврдити, прије свега због неодржавања пописа становништва предвиђеног за
1941. годину, али се може рећи да је број Срба на овом простору био велик, што је био трн
у оку усташкој власти, чија је идеологија пропагирала да само Хрвати и Муслимани, који
су називани „цвијећем хрватства“ могу живјети на овом простору.

На овом простору није било мјеста за Србе, Јевреје и Цигане. Како истиче један од
главних усташких идеолога Миле Будак на великој скупштини у Госпићу „Jedan dio Srba
ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate“.5
„Правни темељ“ оваквој политици објелодањен је у виду законске одредбе Анте Павелића
од 17. априла 1941. године за одбрану народа и државе, која гласи : „1. Tko bilo na koji
način povrijedi ili je povrijedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili bilo na koji način
ugrozi opstanak Nezavisne Države Hrvatske ili državne vlasti, pa makar djelo i ostalo samo u
pokušaju, čini se krivcem zločinstva veleizdaje. 2. Tko se učini krivcem zločina u točki 1.
navedenoga ima ga stići kazna smrti.“6. Овим законом се могао теретити сваки појединац за
којег се сумња да дјелује против нове власти, а сумњива лица су била сви Срби, без обзира
на године. Као примјер овакве политике служи и изјава фратра Дионизија Јуричева који је
до новембра 1941. године руководио акцијом поримокатоличавања Срба, у којој каже да у
НДХ могу живјети само Хрвати, јер је то хрватска земља, а они који се неће покрстити
имају запечаћену судбину, те да ће он, иако је у свештеничкој одори, за усташке циљеве
„таманити“ све до колијевке.7 Овакав примјер није усамљен, јер су вјерски поглавари били
један од темеља постојања НДХ на челу са Алојзијем Степинцем, самим тим и један од
темеља спровођења усташке идеологије, понајвише у виду поримокатоличавања и
убијања. Она је преко своје хијерархије, са Степинцем на челу, давала легалност усташкој
власти.8

5
V. Novak, „Magnum Crimen, pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj“, Zagreb 1948, 605.
6
Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu- Zbornik dokumenata, knjiga 1, (Zločini
Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945.), Beograd 1993, 10.
7
Д. Батаковић, н.д., 312.
8
Б. Петрановић, н.д., 44.

3
 Успостављање усташке власти на простору среза Сански Мост

У тренутку њемачког напада на Краљевину Југославију у Санском Мосту се налазило

око 150 југословенских војника под командом једног потпуковника. 9 Међутим, када се
проширила вијест о продору Нијемаца у Загреб и о проглашењу НДХ, овај потпуковник је
сазвао групу познатијих грађана, обавијестио их о ситуацији, те је предложио да се
формира одбор од представника свих националности, на чијем челу ће бити старјешина
који ће одржавати ред док не стигну непријатељске јединице, јер се ова група војника
упутила даље према Кључу. На чело овог одбора се наметнуо познати усташа још од 1935.
године Лука Минига, док је убрзо формиран и усташки „Народни одбор“ 10 у чији састав су
ушли угледнији хрватски и муслимански проусташки опредјељени грађани, неколико
фратара са простора Санског Моста, чланови новоформираног одбора на челу са
Минигом, а на челу „Народног одбора“ налазио се др. Јосип Церјан, адвокат из Санског
Моста. Овај усташки одбор је дочекао 15. априла прве њемачке јединице у граду.
Успостављање усташке власти текло је веома споро, прије свега јер усташе на овом
подручју одраније нису имале никаквог политичког утицаја, као и чињеница да су Срби
представљали најбројнију популацију у срезу. Према попису од 1931. године и
приближном прорачуну 1941. године у Санском срезу је живјело око 38.100 Срба ( 57% ),
око 18.650 муслимана ( 28% ), око 9.000 Хрвата ( 14% ) и око 79 Јевреја, односно укупно
око 65.800 становника.11 Први корак ка успостављању усташке власти било је смјењивање
начелника општина и представника села и постављања нових проусташких представника.
Убрзо су отпуштени сви Срби из жандармерије, на чело је постављен Бећир Дураковић, те
од тада „оружници“ постају један од стубова усташке власти, а касније и једни од
извршиоца злочина у Санском Мосту. Они ће имати важну улогу у одузимању оружја
припадницима Југословенске војске који су успјели да избјегну заробљавање и да се врате
у свој крај, често примјењујући разне репресивне мјере над становништвом. Усташку
организацију ће у току постојања НДХ на овом простору чинити усташки „Народни
одбор“, који се састајао приликом припрема сваког крупнијег усташког подухвата против
српског и јеврејског становништва.

9
Б. Ј. Бокан, „Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, књига II“, Бања Лука 1980, 10.
10
„Народни одбор“ се често назива и „Хрватска заштита“.
11
Б. Бокан, н.д., 11.

4
 Први усташки злочини на територији среза Сански Мост

Све већи терор усташа над Србима пратила је и шовинистичка пропаганда на читавој
територији НДХ, пропагирајући да у Хрватској нема мјеста за Србе. Срби су означавани
као „страни елемент“ и по томе су представљали егзистенцијалну опасност по Хрвате. 12
Оваква пропаганда ће брзо довести до првих злочина над Србима у Санском Мосту,
односно убијања недужних људи у селу Кијеву и Санском Мосту маја 1941. године, а
посебно првих дана августа када је услиједио страховит покољ Срба.13
Усташке мјере су погоршавале ситуацију у Санском Мосту, као и у читавој БиХ из
дана у дан. Првих дана маја 1941. године у Сански Мост је дошло 15 припадника усташке
полиције и усташког вода „Анте Старчевић“, што је дало одређену сигурност локалним
муслиманима и усташама који су ово искористили за лично богаћење, одлазећи у српска
села да би наводно прикупљали оружје. Том и сличним приликама су одузимали од
сељака и богатијих трговаца све шта су хтјели без плаћања, јер у случају да се појединац
побуни био би етикетиран као појединац који угрожава темеље НДХ, самим тим могао је
бити убијен. Све веће злостављања народа у овом крају, гдје су усташе и муслимани
неријетко знали одузимати сву љетину сељака, често упадајући у куће преврћући инвертар
тражећи оружје и узимајући шта желе, довешће до првих оружаних сукоба.
Наиме, на Ђурђевдан 6. маја 1941. године, славу коју слави много породица у селима
Кијево и Трамошња, усташе су упадале у куће злостављајући укућане и њихове госте,
газећи славске свијеће, лупајући суђе и сл. Том приликом су неколико људи претукли.
Вијест о злостављању усташа у селу се брзо проширила, што ће резултирати окупљањем
неколико десетина мушкараца са оружјем и дочекивањем усташа на граници између ова
два села. Након краћег пушкарања усташе су се повукле, док је вијест о супростављању
усташама обрадовала, али и узнемирила сељане свих околних села. Тада ће из околних
села, али и из удаљенијих села приједорског и бањалучког среза доћи одређен број
мушкараца са разним калибрима пушака, али најчешће без оружја да се супроставе
усташама. Идућег дана су усташе стрјељале испред жандарске станице Марка и Ђурђа
Кондића које су дан раније ухапсили у Кијеву и Рајка Стојановића раније ухапшеног. Они
су сахрањени на Шушњару и то су прве жртве усташког терора на територији Санског
12
Б. Петрановић, н.д., 127.
13
Б. Бокан, н.д., 12.

5
среза.14 Истог дана је котарски предстојник Анте Меркадић наредио да се ухапсе као
таоци Срби, и то српски добровољци из првог свјетског рата који су пребјегли из
аустроугарске војске на страну српске војске. Том приликом је ухапшено 14 Срба, међу
којима су била и два свештеника. 15 Након хапшења градом је оглашена вијест да ће ови
људи одговарати за смрт сваког њемачког или усташког војника у току побуне у Кијеву и
Трамошњи. Идућег дана су усташе и муслимани одани НДХ покушали неутралисати
побуњенике у овим селима, међутим безуспјешно, јер је у међувремену број сељака
спремних на борбу порастао. Тек 8. маја усташе заједно са њемачким одредима под
командом Хенигса, који су дошли из Бања Луке и Приједора су успјели угушити побуну
заробивши око 300 сељака. Устанак у селима Кијево и Трамошња представља први сукоб
против окупатора и усташа у Другом свјетском рату. У току овог сукоба велику помоћ
усташе и Нијемци су имали од муслимана из муслиманског дијела Кијева, док нити један
муслиман није учествовао на страни сељака у овој борби.
Одмах након доласка у Сански Мост, њемачки комадант Хенигс је наредио да се сви
Срби из града и околних села похапсе, да би на овај начин смањио обим побуне, али и да
служе као таоци. Усташе су ово хапшење проширили и на Јевреје, тражећи да се сви Срби
и Јевреји од 16 до 65 година јаве ради пописа у зграду Основне школе, у супротном биће
стријељани.16 Нијемци су све оне који су се одазвали позиву затварали у школски подрум.
Тог дана је укупно затворено 350 Срба, 1 Хрват и 30 Јевреја. 17 Од овог броја задржано је
24 Срба из Томине, сви Јевреји и око 100 грађана, док су сви испод 16 и преко 55 година
пуштени кућама.
Деветог маја у Сански Мост стигао је из Бања Луке њемачки генерал Синцених,
комадант 132. пјешадијске дивизије, да би присуствовао стријељању талаца. Наиме, због
напада на један њемачки мотор, а том приликом је погинуо један њемачки официр,
Нијемци су одлучили да стријељају групу заробљеника. Од њих око 150 на једну страну је
одвојено њих 27, а након стријељања остали затвореници су њихова тијела пренијели до
парка у центру Санског Моста, гдје су их Нијемци уз помоћ неколико заробљеника
повјешали.18 Истог дана објешене су скинули са штрикова и одвезли на Шушњаре. До
14
Б. Бокан, н.д., 15.
15
Исто.
16
Б. Бокан, н.д., 18.
17
Исто.
18
Б. Бокан, н.д., 19-21.

6
преузимања окупационе власти и доласка италијанске војске у Сански Мост 11. маја
заробљеници ће бити затворени у подрум школе, након чега су пуштени кућама.

Ситуација након мајске побуне

Након дешавања у току маја мјесеца, усташке власти су 17. јуна формирале пријеке
судове за округе и котаре, именујући предсједнике, судије и њихове земјенике. Тада је
именован Окружни пријеки суд у Бихаћу, под који је спадао и сански котар, те је
оформљен посебни Котарски пријеки суд у Санском Мосту. 19 Формирана је и велика жупа
Сана и Лука, са сједиштем у Бања Луци, на чијем челу се као велики жупан налазио
Виктор Гутић.
Виктор Гутић је био један од најватренијих усташа у ширењу пропаганде, позивајући
на уништење Срба и Јевреја. Он је у другој половини маја 1941. године посјетио Анту
Павелића у Загребу, гдје га добио признања за већ учињене злочине, те је том приликом
добио најшира овлаштења за настављање започетих прогона и злочина. Виктор Гутић је
28. маја дошао у Сански Мост, гдје су га дочекали локална усташка организација и органи
власти, на челу са градоначелником Химзом Пашић Решићем. Окупљеној маси, која је под
пријетњама морала доћи на овај догађај у граду, Виктор Гутић се обратио ријечима:
„Drumovi će se poželjeti Srbalja, ali Srbalja više biti neće. Izdao sam drastične naredbe ya
njihovo potpuno ekonomsko uništenje, a slijede nove za potpuno istrjebljenje. Ne budite slabi ni
spram jednoga. Držite uvijek na umu da su to bili naši grobari i uništavajte ih gdje stignete a
blagoslov našeg poglavnika i moj neće vam uzmanjkati. Svaki, koji se za njih bude zauzimao,
postaje samim tim neprijatelj hrvatske slobode...Srbi neka se ne nadaju ničemu, i za njih je
najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva.“ 20 Ријечи које је Виктор Гутић
поручио ће веома брзо бити спроведене. У наредних мјесец дана усташе су отпустиле све
Србе и Јевреје из државне службе и из разних предузећа, ванредно су их опорезивали,
одузимали радње и трговине у које су постављали своје људе, који су им свакодневно
предавали пазар и остале потребштине.
У ноћи између 10. и 11. јула усташе су похапсиле у санским парохијама осам
православних свештеника и њихове породице, који су недуго затим пребачени у Бања
19
Б. Бокан, н.д., 22.
20
V. Novak, n.d., 608.

7
Луку, а затим у Цапраг гдје су скупљани сви свештеници похапшени на подручју НДХ, да
би на крају били протјерани у Србију.21 Неким имућнијим Србима Сањанима усташе су
давале пропуснице да се иселе у Србију. У току јула мјесеца усташе су пописале српско
становништво, наиме због потреба давања намирница становништву, али су у суштини
овакве спискове правили да би у датом тренутку могли по тим списковима хапсити, што
су и покушали крајем јула.

Терор и злочин геноцида усташа у току љета 1941. године

Отпор становништва усташком терору у селима Трамошњи и Кијеву нису одватили

усташе од њиховог циља, већ их је само присилио да дјелимично промјене свој приступ.
Након ових сукоба, усташе су већином позивале људе на присилни рад, након чега би их
одводили у затворе и након мучења убијали. Понекад су позивали људе да се спреме за
одлазак на рад у Њемачку или негдје на подручју НДХ, а потом би их одводили у
концентрациони логор Јадовно или у затворе гдје би их убијали. 22 Избијањем устанка у
Дрвару, који се проширио и на рубне дијелове Санског среза су само убрзале процес
убијања Срба, уз превођење на римокатоличку вјеру жена и дјеце. Прва масовнија
хапшења Срба спроводила су се уз помоћ спискова направљених у току јула мјесеца. Први
у реду за хапшење су били виђенији сељаци, српски добровољци из првог свјетског рата, а
након њих и сви остали које су усташе успјели да ухвате. Проширењем устанка из Дрвара,
усташе су пожуриле да што више Срба похватају и стрпају у импровизоване затворе,
сматрајући да ће на тај начин спријечити ширење устанка на Сански срез. Међутим, након
ширења устанка, усташе су приступиле убијању похапшених, као и позивању свих оних
који нису похапшени на разне принудне радове да би их заробили и поубијали.

-Присилни рад

Усташе су приликом пописивања становништва посебну пажњу усмјерили на младиће

од 19-25 година, посебно оне који су имали било какву школу вишу од основне,
рачунајући да школовани људи би могли успјешније организовати потенцијални устанак.
21
Б. Бокан, н.д., 23.
22
Б. Бокан, н.д., 77.

8
Да би потенцијално опасне младиће имали на оку, усташе су за њих организовале
обавезан присилан рад – кулук. Већина ових младића радила је на одржавању цеста
између Санског Моста и осталих села. Пред усташку одмазду над становништвом већина
ових кулучара се спасила, добрим дијелом захваљујући људима који су их надгледали као
што су били Селим Рамић и Џенан Рамић, који су јављали куличарима кад долазе усташе
и шта се спрема у граду. Џенана Рамића су због помагања Србима усташе убиле 1942.
године.23

-Масовна хапшења

Хапшење појединаца је била уобичајена појава у Санском Мосту до половине јула

1941. године. Хапшења Срба почела су у недјељу 27. јула, прво у Санском Мосту, а убрзо
и друга насеља и села санског среза. Међутим, масовнија хапшења почела су сутрадан,
када су многи сељаци дошли у град на пијачни дан. Од 28. до 31. јула усташе су хапсиле
одрасле, али и млађе Србе, који су из околине долазили у град. Одређен број сељака је
овом приликом убијен на лицу мјеста, као што је био случај сељака из Храста, засеока
Здене и из Ђедоваче, које су усташе побиле сјекирама и колчевима, док су њихове
породице протјерале из њихових кућа да иду „гдје знају и умију“. 24 У овим и будућим
убијањима је предњачила тзв „Загребачка XIII сатнија“ позната као „џелатска сатнија“. 25
Масовна хапшења Срба по околним селима почела су 1. августа. Усташе и полицајци,
распоређени у групе, ишли су од куће до куће, позивали домаћине и остале одрасле
мушкарце Србе и одводили их у импровизоване затворе у град, који су већ били пуни од
ранијих хапшења и људи који су били таоци још од априла и маја мјесеца. Ријетки су
успјели избјећи хапшења сакривањем у шуме, понајвише јер су на вријеме сазнали да ће
услиједити хапшења.

23
Б. Бокан, н.д., 80.
24
Б. Бокан, н.д., 83.
25
С. Курдулија, „ Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.“, Београд 1993, 31.

9
-Злочини над становништвом среза Сански Мост крајем јула и почетком августа
1941.

У четвртак 31. јула 1941. године доведена је маса сељака Срба из околних села које су
локалне усташе похапсили. Претходно су по селима усташе на дан два прије овога
обавјестили свакога, да нико не смије напустити кућу, у супротном ће бити убијени. 26 Оне
сељаке које локалне усташе нису похапсили, од 31. јула па у наредних неколико дана су на
разне начине убијали „летећи усташки одреди“, односно одреди који су долазили из
других мјеста са циљем да што више Срба убију. Локални муслимани су служили овим
„летећим одредима“ као водичи, а куће у којима се не би затекао домаћин, биле би
спаљене а читаве породице поубијане.27 Идућег дана у Санском Мосту се налазило око
неколико хиљада похватаних Срба. Усташе су пустиле жене и дјецу да иду кућама, али је
велик број њих страдао успут од руку муслимана који су их и на путу убијали. 28 Задржано
је око 2000 Срба којима су одузете све ствари, те су онда извођени у групама од 20 до 30
људи на три мјеста гдје су муслимани раније ископали огромне јарке гдје су убијене Србе
одмах затрпавали. Како прича Миљатовић Стојанка, раном зором 1. августа 1941. године,
усташе су почели изводити Србе из импровизованих затвора, везати их жицом по
четворо, те у пратњи усташа водити на стријељање у Шушњар. 29 Претходно су данима
малтретирани и тучени у импровизованим затворима. Како даље наводи Софија Праћа-
Вељовић, прије стријељања или убијања маљевима и ножевима, затвореници су морали
сами себи ископати раке. Исто тако, наводи неке примјере суровости усташа на улицама
Санског Моста, као што је било убијање мајке и тек рођеног дјетета, убијање 107 Срба на
ушћу једног мањег потока у ријеку Сану. Усташе су се нарочито „вољеле“ обрачунавати
са цивилима који су прешли у православну вјеру, као што је био случај са учитељицом
Драгом Зурунић ( Дудуковић Шемса ), коју су усташе ухватили 3. августа 1941. године и
након мучења убили.30

26
Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu- Zbornik dokumenata, knjiga 1, (Zločini
Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945.), Beograd 1993, 614.
27
Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu- Zbornik dokumenata, knjiga 1, (Zločini
Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945.), Beograd 1993, 615.
28
Исто.
29
С. Праћа Вељовић, „Геноцид у Санском Мосту“, Шушњар 1941.- Зборник саопштења, свједочења и
докумената,први округли сто, Оштра Лука 2008, 90.
30
Б. Бокан, н.д., 94.

10
 Ова стрјељања су трајала три дана док сви похапшени нису убијени, њих око 2000. Сва
стрјељања су вршили „летећи усташки одреди“ док су сва убијања вршили локални
муслимани.31 Петог августа су усташе отишле у Лушци Паланку са намјером да побију
читаво становништо овог насеља, међутим нису никог нашли, те су попалили читаво
насеље. Идућег дана доведено је 58 Срба из Буснова, села из Приједорског среза и
убијено. У покољима су се нарочито истакли Филип Радош, усташа из Херцеговине, те
усташе Силајџић и Маковец. Након покоља „летећи усташки одреди“ су извршили
пљачкање села и града, док су муслимани пљачкали по селима.

-Покољ Кљевчана

Село које је највише страдало у покољима августа мјесеца 1941. године на простору
Санског среза, било је село Кљевци. У овом селу је у ово вријеме живјело око 2000 Срба,
око 850 Хрвата и око 550 муслимана. Формирањем НДХ и доласком Нијемаца, Италијана
и усташа на овај простор, у селу су се активирали као усташе Миле Јуришић, Миле Тадић
Иванковић, Ибро Кењар, Петар Јурић и други. 32 Двадесет и осмог јула њих неколико је
позвало око 60 угледних Срба из овог села, наредивши да свако од њих понесе неколико
дасака за прављење стражарске кућице на мосту у селу Дабар. Међутим, када су сељани
дошли до локације, усташе су их похватали, везали и спровели у Сански Мост, гдје су сви
убијени сем Сергија Веселиновића и његовог сина Луке, који су након премлаћивања
пуштени јер је Сергије имао аустроугарска одликовања из првог свјетског рата.33

Посљедњег дана јула усташе су наредиле да се из села Кљевци иселе сви Хрвати и
муслимани, говорећи да ће на простору овог села доћи до великих борби између Нијемаца
и Енглеза. Два дана касније, односно на Илиндан, у селу гдје су остали само Срби и то
њих око 1700, усташе су зашле кроз село и истјерале све становнике из кућа, тјерајући их
према Врхпољу. Веома мали број људи је успио побјећи сакривши се у оближњим
шумама. Све остале становнике села усташе су дотјерале до жељезничке станице у
Врхпољу, гдје је већ био неколико хиљада људи из Касапница, Торнине, Чапља и осталих
санских и кључких села окружених наоружаним усташама и прибијених уз ријеку Сану.
Тада су усташе убиле Ману Добријевића, оптуживши га да је преварио усташку власт, а
31
Исто.
32
Б. Бокан, н.д., 87.
33
Исто.

11
након његовог убијства усташе су почеле убијати и остало становништво рафалном
паљбом са свих страна.34 Преживјеле и рањене усташе су потрпале у вагоне воза који је
возио према Санском Мосту. Неколико људи се тад угушило у пренатрпаним вагонима.
Ухапшене су спровели до Житног магацина, једног од импровизованих усташких затвора
у којем се већ налазио велики број ухапшених. На улазу су одвојили мушкарце од жена и
дијеце млађе од 12 година. Након неколико дана су жене и дијецу пустили, док су
мушкарце свакодневно тукли, често у групама одводећи одређен број мушкараца, те су их
стријељали или на Шушњарима или Алагића пољу.35

-Злочин у селима Чапља, Лужани и Касапнице

Недовољно обавијештени о дешавањима у Санском Мосту, становници ових села су

лако били похватани од стране усташа. Усташе су на разне начине плашиле становнике
ових села, савјетујући их да се ставе под усташку заштиту. Тако је усташа Мехмед Казић
говодио како њемачка војска иде из правца Бања Луке према Санском Мосту и да ће
убити сваког кога нађе код куће.36

Из Чапља и Лужана усташе су са собом повеле све Србе старије од 15, те их затворили
у магазу Химзе Пашић Решића, градоначелника Санског Моста који је на овом терену
имао своју трговину. Један дио Срба затворан је и у оближње објекте. Речено им је да ће
бити послани у Србију. Међутим, 2. августа увече усташе су из магазе изводили једног по
једног сељака, везали их конопцима узетим из Решићеве трговине, па онда групу од 12
људи тјерале до бара званих Жегар и на Цапљанске баре. 37 На овим локацијама су убијали
овакве групе људи тако што су Срби морали лећи потрбушке у баре, па су међу њих
бацали ручне бомбе, а потом су провјеравали да ли је међу њима ико жив, а преживјеле би
убијали или пуцњем, или колчевима, ножевима и сјекирама. 38 Веома мали број људи је
преживио.

Село Касапнице је било насељено подједнаким бројем српског и хрватског

становништва. Из овог села шесторица Хрвата је отишло у усташе, међу којима се

34
Б. Бокан, н.д., 88.
35
Б. Бокан, н.д., 89.
36
Исто.
37
Б. Бокан, н.д., 90.
38
Исто.

12
нарочито у својим звјерствима истицао Мијат Шакић, који је постао и усташки таборник
Врхпољске општине. У овом селу усташе су похватале скоро све одрасле мушкарце Србе,
а од шездесетак Срба спалила су се само тројица. Сви ови Срби побијени су у Врхпољу
или Санском Мосту.

-Страдање Подлужана

Трећег августа Хусеин Бешић је са групом усташа из Трнове прешао ријеку Сану у
доњи дио села Подлуг. Одмах су почели са прикупљањем одраслих мушкараца Срба уз
образложење да морају ићи у Сански Мост ради преласка на римокатоличку вјеру,
наводно јер ће само тако моћи спасити свој живот и да ће се за два сата вратити кућама.
Срби овог села су били раније упозорени од стране једног муслимана и његовог сина, али
већина Подлужана им није вјеровала, односно њих 106 који су пошли са усташама према
граду.39 Двојица заробљених Срба су предлагала осталим да нападну усташе и разоружају
их, али остали то нису прихватали јер су се бојали за животе чланова својих породица.
Ову групу усташе су смјестиле у житни магацин у Санском Мосту, један од
инпровизованих логора. Убрзо су почела злостављања, пребијања, малтретирања и
убијања. Усташе су везале конопцима групу од 20 Срба које су затим одводили на
стријељање на Алагића поље40. Док су усташе на овакав начин убијали заробљене Србе,
једна група усташа се вратила у Подлуг да похапси и неке Србе који тог дана нису били у
својим кућама, међутим нису нашли мушкарце Србе. Зато су женама и родбини
заробљених говорили да су одведени Срби послани на рад у Русију, те су зато тражили
новац који ће им, наводно, они однијети.

-Убијање Срба у Старом Мајдану

Истовремено кад и у другим општинама, усташе су хапсиле Србе и у Старом Мајдану и

околним селима: Подвидачи, Копривни, Сухачи41, Брдарима, Џевару, Оштрој Луци и

39
Б. Бокан, н.д., 91.
40
Алагића поље се налази сјеверозападно од Санског Моста, на лијевој обали Сане.
41
Срби овог села своје село зову Сувача, међутим, према казивању Душка Крагуља, Србина рођеном у овом
селу, име Сухача су користили муслимани док су Срби користили име Сувача. Изјава дата аутору
26.10.2019. године.

13
Расавцима.42 Усташе из Алишића су дотјерале сељаке из Оштре Луке, Копривне и
Расаваца, успут убијајући неке на кућним праговима. Већину су дотјерали браћа Штипан,
Вид и Дане Бановић и Иван Ћорак, усташе из Брдара и Беган Суљановић из Халилова
Брда.43 Приликом хапшења усташе су уцјењивали породице чији су чланови побјегли од
кућа. Преко 150 Срба ухапшених у Старом Мајдану и околним селима усташе су
затвориле у школу и у подрум Жандармеријске станице у Старом Мајдану. И прије ових
хапшења храм у Старом Мајдану усташе су користиле као коњушарницу, док су
муслиманска дијеца у њој вршила нужду. 44 У овим просторијама су били изложени разним
тортурама од стране усташа, који нису дозвољавали да се затвореним људима достави
храна и вода. Један од познатијих случајева супротстављања усташама у овом крају десио
се 1. августа 1941. године, када је Милка Миољка Раилић-Плавшић из Подвидаче отишла
у Стари Мајдан да јави ухапшеном мужу да је почео устанак. Међутим, усташе су је
пресреле и вријеђале, док је она на разне увреде враћала увредама, те је чак ушла и у
физички обрачун, након чега су је усташе изболе бајонетима и убиле. Од 150 ухапшених
Срба приликом стријељања у ували званој Тросковачки поток, 9 је успјело побјећи, док су
остали поубијани.45

Убијања су дјелимично престала 4. августа 1941. године, када су усташе наредиле

телалу Мили Крунићу, Србину, да народу каже саопштење: „Чујте и почујте! Од данас
нема више право свак да убија Србе. Од данас Србе могу убијати само припадници моћног
њемачког Рајха и припадници оружаних снага Независне Државе Хрватске“.46

Пљачкања села и прекрштавање

Поред убијања цивила, усташе су пљачкале села из којих би водили становништо, или
приликом убијања. Међутим, често су, приликом одвођења становништва из села, локални
42
Б. Бокан, н.д., 92.
43
Исто.
44
Д. Страњаковић, „Највећи злочинци садашњице: Патња и страдање српског народа у Независној Држави
Хрватској од 1941-1945.“, Приштина 1991, 171.
45
Б. Бокан, н.д., 92-93.
46
С. Курдулија, н.д., 31.

14
муслимани ишли иза усташких формација и одводили стоку или носили шта им треба.
Како наводи Петар Додик, приликом напредовања усташа кроз његово село, иза је, између
осталих ишао и његов школски пријатељ који је, чим су усташе одвеле Петра, његовог
брата и оца, одвео четири вола и двије краве.47

Наравно, приликом пљачкања српских кућа, усташе су носили шта су хтјели. Када је
наступило одвођење Срба директно на Шушњар или до импровизованих затвора у Сански
Мост, усташе су из кућа понајвише узимали новац и вриједније ствари, као што је био
случај у кући Душка Радића, којег су, заједно са свим пунољетним мушкарцима из његове
куће, усташе одвеле под изговором да требајуда се потпишу у граду за лојалност
Независној Држави Хрватској.48

Прекрштавање српске дијеце и млађих била је пракса усташа током рата широм НДХ,
па тако и у Санском Мосту. Наиме, усташе су посебно након Илинданског покоља Срба у
Санском срезу и околним мјестима, тјерале преостале Србе, махом жене и дијецу да пређу
на римокатоличку вјеру, јер само на тај начин ће спасити своје животе. Постоје многи
примјери преласка Срба на римокатоличку вјеру у овом периоду у Санском Мосту, као
што је био случај Зорке Делић. Наиме, усташе су јој око Илиндана убиле мајку, оца,
стричеве и већину пунољетне родбине, да би она са још 8 браће и сестара преживјела тај
покољ. Међутим, у неимаштини, глади, неизвјесности, она је заједно са преосталих 7
браће и сестара прешла на римокатоличку вјеру да би сачувала живот, али и да би имала
кров над главом и храну, јер фратри и усташке власти нису дозвољавале да римокатолици
просе по граду и сл.49

Извјештаји о злочинима у срезу Сански Мост

Сачувана су два сједочанства о усташким злочинима у Санском Мосту и околини, које

су избјеглице Срби са ових простора дали Нијемцима у Србији. На основу изјава

47
П. Додик, „Злочиначка држава“, Шушњар 1941.- Зборник саопштења, свједочења и докумената, први
округли сто, Оштра Лука 2008, 64.
48
Д. Радић, „Болна сјећања која не блиједе“, Шушњар 1941.- Зборник саопштења, свједочења и
докумената, први округли сто, Оштра Лука 2008, 179.
49
З. Делић-Скиба, „Деветоро ратне сирочади Душана и Драге Делића из Крухара“, Шушњар 1941.- Зборник
саопштења, свједочења и докумената, први округли сто, Оштра Лука 2008, 190-193.

15
избјеглица из НДХ Нијемци су израдили „извјештај о стању у бицшој Врбаској бановини
од априла 1941. до марта 1942. године“ у којем се не наводе имена избјеглица него само
њихове изјаве. Према првој изјави, у Санском Мосту је на Илиндан извршен покољ гдје су
усташе убиле 2862 Срба.50 У другој излави су дати описи страдања појединаца и породица,
док су забиљежена имена дјевојака које су усташе тих дана силовале у Сухачи, Кљевцима
и другим селима. Овај извјештај доноси податке и о Шушњару, односно ископаним
ракама које су биле по 100 метара дуге, широке по четири и дубоке по два и по метра, гдје
је убијено око 4000 Срба, док је код Житног магацина убијено око 3000 Срба, а на осталим
стратиштима на простору Санског среза још око 3000 Срба.51

Котарски предстојник за Сански Мост Ивица Симеун 16. августа 1941. године
извјештава да је у ноћи између 2. и 3. августа 1941. године убијено око 800 таоца који су
раније били затворени у импровизованим затворима. 52 Даље наводи да укупан број
убијених није познат, али да је око 3000.

Важно је истаћи и то да су усташе често лажним извјештајима хтјели прикрити злочине

које су чинили на простору среза Сански Мост, као што је био случај извјештавања
поручника Курилића који пише да су у ноћи између 31. јула и 1. августа 1941. године
више „четника“ напало усташе на жељезничком мосту у Санском Мосту, те да се ова
борба даље продужила са околних брежуљака. 53 Даље је навео да ће усташке сатније које
су се налазиле на простору овог среза предузети све мјере за чишћење „четника и
побуњеника“, што у суштини најављује да ће до масовних покоља доћи након 1. августа,
што се и десило.

На основу извјештаја и личних свједочења, број убијених на простору Санског среза

варира од 5000 до 10000. Претпоставља се да је на Шушњару покопано око 6500 људи,
највећим дијелом Срба, док је на осталим стратиштима којих је било преко 20 покопано
око 3500 људи. Према Попису Жртве рата 1941-1945 у Санском Мосту је страдало 6206
људи од чега 5797 Срба. Међутим, овај списак, који је рађен 1964. године није потпун
нити коначан.

50
Б. Бокан, н.д., 96.
51
Исто.
52
С. Курдулија, н,д., 31.
53
Б. Бокан, н.д., 97.

16
 Након саопштења које су усташе прогласиле 4. августа 1941. године, убијања Срба су
са масовног постала појединачна. У току покоља над српским становништвом, највећу
„заслугу“ су имали припадници усташке „Хрвастке XIII сатније“. познатије и као
„Загребачка сатнија“ и „Џелатска сатнија“. Гдје год су се налазили припадници ове
сатније, дешавали су се масовни покољи, као што је био случај на Шушњару, код житног
магацина, као и по околним селима. Њиховим доласком у срез Сански Мост почињу
масовнија убијства на овом простору. На челу ове сатније био је Маковец54.

Захваљујући очевицима усташких злочина и оних који су преживјели страхоте, знају се

имена неких усташких злочинаца. Поред усташких функционера, важну улогу су играле
локалне усташе. По већини околних села постојале су групе „ватрених усташа“ које су се
тако јавно изјашњавале и постајали чланови усташких јединица, док је постојао већи број
усташа који нису били заведени као такви, али који су чинили злочине као и регуларни.
Међу њима су се нарочито истицали Хасан Бешић из Трнаве, петорица Хасића: Латиф,
Хасан, Мујо, Химзо и Џафер из Побријежја, петорица Камбера : Алија, Ислам, Ћерим,
Фејзо и Ибрахим, Геган Суљановић из Халиловића Брда, четворица Бановића: Стјепан,
Вид, Ивица и Дане из Брдара, Иван и Анто Ћорак из Сасине, из Санског Моста Химзо
Зукић, Хусеин Мухић, Хамдија Алагић, Мустафа Алагић, Виктор Тунић, Мумин Хедер,
Ицива Сарић, Ибрахим Налић, Салко Куршумовић и Ферхат Крупић, из Здене Грга
Маричић са синовима Јосом и Николом, из Кљеваца Миле Тадић Иванковић, Миле
Јуришић, Ибро Кењар, Петар Јурић, Петар Павичић и Мехмед Казић итд.55

Примјери заштите Срба

Иако су већина Хрвата и муслимана била у усташким формацијама или уз усташе и

НДХ, постоје примјери заштите Срба и упозоравања на оно што је требало услиједити.
Бројни су примјери упозоравања од стране муслимана да се не иде у Сански Мост,
нарочито у данима око Илиндана, као што је био случај Ибрахима Зукића који је Милу

54
Извори нису јасни око његовог имена, али претпоставља се да се звао Ивица.
55
Б. Бокан, н.д., 100-101.

17
Станића и Стојана Новаковића из Јелашиноваца упозорио на дешавања у граду, те је сам
отишао у град и купио шта им је требало.56

Било је случајева када су муслимани јављали Србима да бјеже, али домаћини нису
хтјели послушати уз образложење да нису ништа лоше урадили да се скривају. Када су
усташе у зграду Основне школе у Санском Мосту затвориле велик број грађана,
понајвише Срба и неколико Јевреја, Хазим Билалбеговиће је поручио затвореницима да
провале врата и побјегну јер су их чували само 2 до 3 слабо наоружана припадника
усташке сатније. Међутим, затвореници су поручивали да нису ништа криви и да усташе
немају разлог да их побију, самим тим нису ни покушали да побјегну.

Један од примјера заштите Срба од стране Нијемаца десио се крајем јануара или
почетком фебруара 1943. године. Како казује Буџа Милева 57, у вријеме партизанске
офанзиве на Сански Мост почетком 1943. године Нијемци су дошли у засеок Батићи у
селу Праштали, гдје је она заједно са својим оцем Илијом, мајком Јелом и шесторо браће и
сестара живјела. Међутим, доласком Нијемаца велики број мушких становника, али и
жена и дијеце је побјегао на Грмеч, док је она са својом мајком и братом Драгом остала у
кући. Тих дана је много људи из разних крајева Санског среза дошло у њено село, бјежећи
пред будућим оружаним дејствима. Тада су Нијемци затворили велики број ијеце и
стараца у наслан58 за овце, бацајући сламу и комуше на њих. Међу овим људима је била и
Буџа Милева. Како даље наводи, затворен међу њима је био и Јово „Брикси“ 59 из Лушци
Паланке који је прије ових догађаја био заробљен у Њемачкој, гдје је радио код једног
имућнијег Нијемца на приватном посједу. Јово, који је познавао њемачки језик питао је
њемачке стражаре зашто то раде, на шта су му они одговорили да морају да запале овај
народ. Међутим, када је њемачки војник питао Јову како зна њемачки, те кад му је овај
објаснио, испоставило се да је Јово радио на његовом имању, односно на имању његовог
оца, те је зато наредио да се народ истјера из наслона, те га је упутио према Лушци
Паланци, у храм Вазнесења Господњег гдје су ови људи затворени. У Храму су жене

56
Б. Бокан, н.д., 103.
57
Аудио запис разговора са Милевом (Илија) Буџа, рођене 1935. године у Прашталима, засеок Батићи,
Сански Срез водио парох сански Ален Марић дана 11. новембра 2019. године.
58
Наслан је најстарије и најпримитивније склониште за стоку, у овом случају за овце.
59
Буџа Милева је у тренутку ових дешавања имала око 7 година, те није сасвим сигурна у презиме Јове, неки
мисле да је Брикси, иако неки сматрају да је то у суштини само надимак.

18
ложиле неколико ватри од било каквог дрвета и прућа што су налазиле око храма око
којих се народ гријао, али и топио снијег за воду. Касније Нијемци нису дозвољавали
људима да излазе из храма, гдје ће бити затворени 5 дана. Према казивању Стоје Крагуљ 60,
она је заједно са мајком Даницом, оцем Луком, братом Ником и сестром Вукицом била
затворена у наслон, а након тога и у храм у Лушци Паланци. Због ниских температура и
неусловности у пренатрпаном храму, како казује Стоја Крагуљ, она је, као дијете, сједила
на мајчиним ногама а ноћи спавала на њој, заједно са сестром Вукицом, док би мајка
лежала на голом безону. Задњег дана затвореништва у храму дошло је до сукоба Нијемаца
и партизана на овом простору, након чега су се Нијемци упутили на другу локацију, док
су храм оставили незаштићен, тако да се народ идућег дана извукао из храма и отишао
својим кућама. Међутим, недуго након ових дешавања Даница Прошић је умрла од
тифуса.61 Недуго након сукоба са партизанима фебруара 1943. године. Буџа Милева
наводи да је дошло до стравичног покоља становништва у њеном селу, гдје је страдало
неколико десетина људи а том приликом је и запаљен храм Вазнесења Господњег од
стране муслиманских и хрватских усташа.

Закључак

Злочин геноцида почињен над Србима на територији среза Сански Мост је само једна
дјелић у планском чишћењу „терена“ од Срба на простору Независне Државе Хрватске.
Као што је већ наведено у раду, основна идеологија ове усташке творевине била је чист
простор за живот Хрвата и муслимана, једним дијелом и Словенаца који су сматрани за
планинске односно Алпске Хрвате. Наравно, то је значило да на овој простору нема мјеста
за Србе, Јевреје, Роме и све оне који су, према законима НДХ, угрожавали ову „државу“
на било који начин. Геноцид спровођен над Србима у току Другог свјетског рата је само
наставак већ испланиране путање кретања од стране усташких идеолога, која је
дјелимично спровођена у Првом свјетском рату, да би кулминирала у Другом свјетском

60
Разговор са Стојом ( Лука ) Крагуљ, дјевојачки Прошић, рођене 1939. године, родом из Џевара, Сански
Срез водио Александар Крагуљ 9. новембра 2019. године.
61
У књизи Б. Ј. Бокана, „Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, књига III“, изданој у Санском Мосту
1980. године на страни 463 се наводи да је Даница Прошић страдала од фашистичког терора, док се на
списку Жртава рата 1941-1945. за БиХ име Данице Прошић уопште не наводи.

19
рату, и да би се највећим дијелом завршило протјеривањем Срба са простора данашње
Хрватске у току распада Југославије 1991-1995.

Злочини над Србима Санског Моста и околних села дефинитивно су утицали на даљњи
ток историје овог краја. Прије свега, убијањем око 10 000 Срба промјенила се структура
становништва и на овом простору. Новооформљена власт након 1945. није давала
довољно значаја злочинима који су се десили на овом простору, стављајући
народноослободилачку борбу и јединство у први план ради грађења неког новог друштва
на новим темељима. У том времену се није смјело говорити о почињеним злочинима, иако
су злочинци живјели међу жртвама. Али унаточ томе у народу је остало сјећање на
стравичне злочине, а један од подсјетника су били и Шушњари гдје је, по сјећањима
преживјелих у сва три објављена зборника сјећања „Шушњар“ годинама текла сукрвица.
Данас Шушњари, као и друга стратишта српског народа представљају опомену свима
нама да се такво зло не понови, јер заборав којем су настрадали били изложени је ништа
друго него убијање истине.

Литература:

 Батаковић, Душан, „Нова историја српског народа“, Београд 2010.

 Бокан Ј. Бранко, „Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, књига II “, Бања
Лука 1980.
 Додик, Петар, „НДХ - Злочиначка држава“, Шушњар 1941.- Зборник саопштења,
свједочења и докумената, први округли сто, Оштра Лука 2008, 61-73.
 Делић-Скиба, Зорка, „Деветоро ратне сирочади Душана и Драге Делића из
Крухара“, Шушњар 1941.- Зборник саопштења, свједочења и докумената, први
округли сто, Оштра Лука 2008, 183-199.
 Zločini na jugoslovenskim prostorima u Prvom i Drugom svetskom ratu-Zbornik
dokumenata, knjiga 1, (Zločini Nezavisne Države Hrvatske 1941-1945.), Beograd 1993.

20
 Курдулија, Страхиња, „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.“, Београд
1993.
 Novak, Viktor, „Magnum Crimen, pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj“, Zagreb 1948.
 Петрановић, Бранко, „Историја Југославије 1918-1988, друга књига:
Наеодноослободичаки рат и револуција 1941-1945.“ Београд 1988.
 Праћа Вељовић, Софија, „Геноцид у Санском Мосту“, Шушњар 1941.- Зборник
саопштења, свједочења и докумената,први округли сто, Оштра Лука 2008, 73-99.
 Радић, Душко, „Болна сјећања која не блиједе“, Шушњар 1941.- Зборник
саопштења, свједочења и докумената, први округли сто, Оштра Лука 2008, 171-
181.
 Страњаковић, Драгослав, „Највећи злочинци садашњице: Патња и страдање
српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945.“, Приштина 1991.

Извори:

 Аудио запис разговора са Стојом Крагуљ из Санског Моста, вођен 9. новембра

2019. године.
 Аудио запис разговора са Буџом Милевом из села Праштали, Сански Мост,
вођен од стране парога санског Алена Марића 1. новембра 2019. године.

21