Универзитет у Бањалуци

Филозофски факултет
Студијски програм – Историја

( Семинарски рад из предмета Национална историја позног средњег вијека II )

ДРУГА ВЛАДАВИНА ТВРТКА II КОТРОМАНИЋА
(1421-1443)

Студент : Предметни професор :

Александар Крагуљ Aранђел Смиљанић

Бања Лука, 5. 4. 2018. године

 Садржај:

1. Увод

2. Повратак Твртка II на власт

3. Спољашња политика Твртка II

1. Босна и Деспотовина ( до 1428. године ) и турско вазалство

2. Босна и Угарска

4. Коноаваоски рат и његове посљедице

5. Сукоб Твртка II и Вукашина Златоносовића

6. Сукоб Твртка II и Ђурађа Бранковића

7. Борба за Сандаљево насљеђе
8. Краљ Твртко II након смрти Жигмунда

9. Закључак
 ДРУГА ВЛАДАВИНА ТВРТКА II КОТРОМАНИЋА

1. Увод

Краљ Стефан Твртко II Котроманић био је син Твртка I Котроманића и Доротеје

Видинске. Његова прва владавина биће од 1404. до 1409. године, када ће претрпити пораз
од стране Угарског краља Жигмунда, те ће бити одведен у заробљеништво. Њега ће
наслиједити његов претходник, краљ Остоја. Године 1418. краља Остоју је наслиједио
његов син Стефан Остојић, који ће се одликовати слабом, али и кратком владавином.
Током своје владавине није успио да се наметне властели, а и због лоше ситуације у
држави, Сандаљ Хранић и усорска властела Златоносовићи ће се заложити да се Твртко II
врати на власт.

2. Повратак Твртка II на власт

Повратак Твртка II на власт ће се десити августа 1421. године, када ће се Твртко II

крунисати за краља.1 Период његове друге владавине је период унутрашње стабилизације
и јачања ауторитета самог краља, а то му је било омогућено, прије свега због смрти два
веома моћна обласна господара - Павла Раденовића 1415. и Хрвоја Вукчића 1416. године.
Он је, наравно, наставио своју сарадњу са обласним господарима, самим тим се и помирио
са чињеницом да силом не може уклонити подјељеност босанске државе. 2 Твртко II је
своју политику градио на схватању да је он први у рангу међу обласним господарима и
тежио је да његова област буде најбогатија и најјача.

1
В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940, 426.
2
С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964, 253.
 3. Спољашња политика Твртка II

1. Босна и Деспотовина ( до 1428. године ) и турско вазалство

Што се тиче спољашње политике, краљ је августа 1421. године потврдио трговачке
привилегије Дубровчанима, а Млечанима је то урадио тек децембра 1422. године.
Фебруара 1423. године, између Млечана и Твртка II склопљен је уговор о заједничком
ратовању против цетинског кнеза Иваниша Нелипчића и подјели његових земаља. 3 Краљ
Твртко је обећао да ће до Васкрса 1424. године кренути на цетинског кнеза, али је у јесен
те године одложио поход за прољеће, а онда су га омели Турци у тој намјери.
Наиме, у јесен 1425. године Твртку се указала прилика да освоји Сребреницу, јер су тад
Турци извршили напад на Србију.4 Краљ Твртко је са својом војском опсјео Сребреницу
почетком октобра, са намјером да тврђаву Сребреник присили на предају. Међутим, након
повлачења Турака из Србије, деспот Стефан Лазаревић је пошао у помоћ опсједнутима и
изненада се појавио пред Сребреницом, те је прекинуо опсаду и потиснуо краља Твртка.
Том приликом богат ратни плијен и топови краља Твртка су пали у руке деспота. Тада су
деспоту Стефану под власт доспјели градови у близини Сребренице који се спомињу у
уговору у Тати 1426. године између краља Жигмунда и деспота Стефана у вези
наслијеђивања деспотовине. Међутим, након смрти деспота Стефана, на власт у
депсотовини је дошао Ђурађ Бранковић, којег су недуго након примања власти у
Деспотовини 1427-28. напали Турци, те је деспот био приморан да призна вазални положај
према Турцима и да им плаћа данак од 50.000 дуката. Тада је и краљ Твртко II обавезан да
плаћа данак, али пошто то није радио, Турци су упали на његову територију и освојили
неколико градова, а међу њима су највјеројатније били градови Ходидјед и Врхбосна. 5 Од
тада ће и краљ Твртко II извршавати своје обавезе према Порти.

2. Босна и Угарска
3
С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964, 255.
4
С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964, 257.
5
В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940, 437.
 Што се тиче односа Босне и Угарске за вријеме владавине краља Твртка, долази до
приближавања интереса обе стране и боље сарадње, прије свега у борби против Турака.
Први кораци у бољим односима Босне и Угарске се виде Угарског краља и Сандаља
Хранића крајем 1422. године. Однос краља Жигмунда и Твртка се погоршао приликом
Тврткових напада на Сребреницу 1425. године, понајвише због чињенице што је деспот
Стефан био вијеран вазал угарском краљу. Након упада Турака у Босну крајем прољећа
1426. године, поправиће се однос Угарске и Твртка II, те ће бити убрзан договор између
Твртка и Жигмунда око насљеђа Босне. У јесен 1427. године је издана и повеља, по којој
уколико Твртко не буде имао мушких потомака, круна ће прећи на грофа Хермана Цељског,
таста краља Жигмунда. Ово ће довести до разилажења краља Твртка и главних обласних
господара Сандаља Хранића и Радослава Павловића, јер је овим чином краљ заобишао све
друге Котроманиће и станак којем је припадало право да се бира нови краљ из династије
Котроманића, али ове несугласице нису преласне у ратни сукоб.
Да би још боље учврстио однос са Угарском, краљ Твртко је оженио кћер бившег бана
Јована Горјанског, Доротеју, рођаку краља Жигмунда августа 1428. године. Против овог
брака били су Сандаљ Хранић и Радослав Павловић, понајвише због страха од Турака. 6
Краљ Твртко ће се са њима измирити до јесени исте године. На овај начин, Босна је
постала вазал султана и угарског краља, као што је деспотовина била већ скоро 25 година.

4. Коноаваоски рат и његове посљедице

Дубровчани су настојали да добију и другу половину, односно Радослављеву половину

Конавла, те су на разне начине покушали то остварити. Међутим, због честих сукоба са
Радославом, ово није било могуће, све до 1426. године, када је, вјероватно због новчане
оскудице, пристао да прода и свој дио. За своју половину је дибио 13.000 дуката и 600
перпера годишњег дохотка, што је било више него што је Сандаљ Хранић добио за своју
половину.7 Разлог томе је свакако чињеница да је његов дио био богатији, а и на тој
половини је био град Цавтат, али су дубровчани накнадно исплатили увријеђеном Сандаљу
2.000 дуката. Од 1426. до 1429. године, Радослав је наступао као пријатељ Дубровника,
међутим, његова политика према дубровчанима се драстично мијења у јесен 1429. године.
Војвода је тврдио да су неколико дубровачких трговаца његови дужници, али своје право
није доказао пред судом у Дубровнику. Жалећи се да се према њему не поступа праведно
од стране Дубровника, он је у октобру 1429. године читав дубровачки караван са

6
В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940, 435.
7
С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964, 261.
тканинама. Међутим, дубровачко прокопавање танке превлаке која спаја Цавтат са копном,
те на тај начин претворивши град у острво ради лакшег брањења, послужиће Радославу за
још веће негодовање и заоштравање односа. Ово ће кулминирати отвореним
непријатељством у априлу 1430. године. Овај потез Радослава је осудио и краљ Твртко II,
иако није могао ништа урадити јер је Радослав био под заштитом султана. У то вријеме је
Твртко II скупљао новац да од Турака откупи своје градове. Дубровчани су тражили помоћ
и од краља Жигмунда, јер су били у вазалном положају према њему, а све ће резултирати
тиме што се ово питање морало ријешити пред Портом, да би се наставио мир између
Османлија и Угарске. Новембра 1432. године ријешен је проблем, тако што су Конавли
припали Дубровнику али без надокнаде штете, коју су дубровчани процјењивали на 70.000
дуката ; дубровчани су се извукли без плаћања харача султану и добили су повељу о
слободи трговине у турским земљама.

5. Сукоб Твртка II и Вукашина Златоносовића

Док су трајали преговори између Дубровника и Радослава, избио је сукоб између краља
Твртка II и Вукашина Златоносовића. Он је настао највјероватније половином новембра
1430. године, иако се не зна прави разлог ових сукоба, завршиће се истрјебљивањем ове
старе породице, која се почетком XV вијека уздигла у ранг обласних господара. Послије
овог догађаја Сандаљ Хранић није крио своје незадовољство, али до отвореног
непријатељства није дошло. Овим догађајем Твртко II је напустио своју ранију сарадњу са
обласним господарима и окренуо против себе породице Косача и Павловића.

6. Сукоб Твртка II и Ђурађа Бранковића

Године 1431. на граници између Деспотовине и Босне постојале су одређене мање чарке.
Ове чарке ће прерасти у отворено непријатељство 1432. године. На страну деспота ће
стати породице Косаче и Павловића, а сам сукоб ће резултирати заузимањем Зворника,
Усоре и Теочка од стране деспота, који је на овај начин створио залеђину Сребреници коју
је држао прије ових сукоба. Након пораза краља, Радослав ће се помирити са Сандаљем, те
ће прећи на страну побједника. Још већи проблеми за краља Твртка II била је појава
Радивоја, сина бившег краља Остоје 1433. године, који је исказивао претензије на трон.
Радивоја су подржавали Радослав, Сандаљ и деспот Ђурађ, те ће се Твртко II повући у
Угарску. Радивоја су подржавали и Османлије. 8 Зато ће 1434. године краљ Жигмунд

8
Ч. Антић, Н. Кецмановић, Историја Републике Српске, Бања Лука 2016, 61.
послати у Босну једну војску која ће постићи успјехе против Турске војске. Угарски краљ
ће Твртка II вратити на престо недуго након смрти Сандаља Хранића, али његова позиција
била је веома пољуљана, нарочито због рата са деспотом Ђурађом и непријатељствима са
обласним господарима, као и појаве претедента на трон. Зато је био приморан да се веже
за краља Жигмунда и Угарску.

7. Борба за Сандаљево насљеђе

Смрт Сандаља Хранића 15. марта 1435. године је омогућила краљу Твртку II враћање
равнотеже снага. Након његове смрти, краљ Жигмунд се одмах ангажовао, прије свега јер
је хтио учврстити положај Твртка II као вјерног вазала, а и покренуо је питања у вези Хума
за којег се знало да је у вријеме краља Лајоша припадао Угарској. 9 Најпривлачнија тачка је
био Дријевски трг са својом великом царином. Зато је угарски краља брзо вратио Твртка II
на власт, те је Матку Таловцу и хрватским великашима у сусједству наредио да заузму
Хумску земљу и да је чувају за угарску круну. Новонасталу ситуацију након смрти
Сандаља Хранића ће искористити и Радослав Павловић, који је промјенио политику и од
савезника породице Косача се претворио у њиховог љутог непријатеља, желећи да
прошири своје територије и да умањи моћ породице Косача. Которски кнез је са своје
стране чинио све да се домогне Новог на улазу у Боку. Међутим, планови которског кнеза
и Радослава Павловића су увелико зависили од става и држања насљедника Сандаља
Хранића. За вријеме живота Сандаља, умрли су његова браћа Вук и Вукац, те је територија
којом је он владао прешла у руке његовог синовца, Стефана Вукчића. Желећи да се сасвим
ослободи од опасности, Стефан Вукчић ће позвати 1435. године Турке у помоћ. Одред од
око 1.500 коњаника стигао је почетком јула у Босну, и у току августа је истјерао Угре из
Хумске земље и опљачкао области Радослава Павловића. За непуне двије године, Стефан
Вукчић је признат на свим странама као Сандаљев насљедник. Дубровчани су са њим
обновили уговоре, краљ Жигмунд му је потврдио посједе, краљ Твртко II се са њим
измирио, Венеција је на њега пренијела сва права и приходе које је уживао Сандаљ
Хранић. Једино су сукоби са Павловићима настављено до средине 1439. године.

8. Краљ Твртко II након смрти Жигмунда

9
С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964, 267.
 Пред крај 1437. године умро је угарски краљ Жигмунд Луксенбуршки, те га је
наслиједио Алберт Аустријски. Смрћу Жигмунда нарушена је равнотежа између Турске и
Угарске, шта ће резултирати походом Мурата II 1439. године на Српску Деспотовину, а у
овом походу Мурат II је тражио од босанских вазала да у њему учествују. Смрћу Алберта
1439. године, створиће се прилике за веће активности у Босни. Краљ Твртко II и Стефан
Вукчић су почетком 1440. године, повели акцију против земаља Матка Таловца, те ће
након осмомјесечне опсаде заузети Омиш. Маја 1441. године Твртко II и Стефан Вукчић су
ратовали против Матка и његовог брата Пјерка Таловца, након чега је потписан мир.
Почетком 1440. године обновљени су сукоби Радослава Павловића и Стефана Вукчића.
Павловићи су дуговали Порти велику суму новца, те је султан због тога додијелио
Требиње и Врм Стефану под условом да он исплати његова дуговања. Дубровчани су
савјетовали краља Твртка II, Радослава и Стефана Вукчића да заједно плате дуг и да
прекину непријатељства, иначе ће их снаћи судбина српске, арбанашке, бугарске и
византијске господе, али то је било узалуд, непријатељства су настављена. Овакве прилике
најбоље је искористио Стефан Вукчић, који је на своју страну привукао Црнојевиће, а у
периоду од 1440. до 1442. ће заузети Горњу Зету и Бар. Велики успјеси Стефана Вукчића
ће измијенити равнотежу у Босни, а то ће се нарочито осјећати након смрти Радослава
Павловића 1441. године. На овај начин је краљ Твртко II потиснут у други план. Средином
новембра 1443. године, краљ Твртко II Котроманић је умро.

Закључак:

Друга владавина краља Твртка II обиљежена је његовим сукобима, како са властелом

унутар Босне, тако и против околних сусједа, нарочито деспота у Српској Деспотовини око
рудника Сребренице. Из написаног се може уочити да је Твртков примарни циљ био
јачање централне власти и његовог ауторитета, али велика моћ и самосталност обласне
властеле му то није дозвољавала. У овом питању треба узети у обзир и сам географски
положај Босне, јер слаба проходност и високе планине су смањивале моћ централне
власти, а и саме прилике на Балкану му нису давале довољно времена да оствари своје
циљеве. Његово уништење породице Златоносовића показује да од свог циља није
одустајао до краја своје владавине. Исто тако, догађаји из 1433-1434. године јасно показују
да је његова моћ зависила од најјаче властеле у Босни, али исто тако да је Угарска подршка
била кључна за владање у њој. Мањак утицаја Угарске круне се јасно види у догађајима
након смрти Жигмунда, јер је у року од неколико година Твртко II постао секундарна
личност.

Литература
 Ч. Антић – Н. Кецмановић, Историја Републике Српске, Београд 2016.

 В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.

 С. Ћирковић, Историја средњовековне Босанске државе, Београд 1964.