- У периоду до Првог свјетског рата, главну пријетњу за суверенитет централноамеричких

држава представљале су Сједињене Америчке Државе, које су њихов суверенитет

угрожавале зарад својих економских и стратешким интереса. Избијањем сукоба између
Британије и Венецуеле око граница Британске Гвајане 1895. године, САД су се наметнуле
као господар читавог континента, понајвише истичући своју економску и људску моћ. Два
важна догађаја представљају прекретницу америчке доминације простором Централне
Америке, а то су грађење Панамског канала и Први свјетски рат. Слабљење интересовања
европских држава услијед Првог свјетског рата на простору Латинске и Централне
Америке, довешће до тога да САД себе прогласе за „полицајца“, који је могао у сваком
тренутку да интервенише на овом простору, као што је био случај са Панамом,
Никарагвом и другим државама, а у истом тренутку заговарајући панамериканизам.

-ПАНАМА-ПАНАМСКИ КАНАЛ И НЕЗАВИСНОСТ- Наиме, након што је Сенат

Колумбије одбио приједлог САД-а око градње Панамског канала, сматрајући да је штетан
по суверенитет Колумбије, јер је тада Панама била дио Колумбије, САД ће подржати
покрет за независност Панаме, тако да је у новембру 1903. године проглашена независност
коју ће подржати амерички предсједник Рузвелт, те ће убрзо бити зачључен споразум Хеј-
Бино-Вариља са САД. Овај споразум је давао за право САД-у да добију територију
ширине 16 км и дужине 80 км, те им је на овој територији омогућено да праве канал, те да
са њим управљају, да га утврђују и да га бране, као и одређене царинске тарифе, али и
надгледање унутрашњег реда Панаме. Иначе, планови за градњу канала потичу из ранијег
периода, тачније Француска је почела рад на каналу 1881. године, али због велике
смртности и проблема при градњи је од њега одустала, да би од стицања независности
Панаме до 15.8.1914. године САД успјеле изградити овај канал. Канал је дугачак 82 км,
представља је један од највећих и најкомпликованијих пројеката, а значај је свакако у томе
што смањује вријеме пловидбе између Атланског и Тихог океана.

-НИКАРАГВА- Почетком 20 вијека, на челу Никарагве се налазио Хозе Сантос Селаја,

либерални диктатор који је спроводио модернизацију државе. Међутим, његова диктатура
ће бити прекинута америчком интервенцијом 1909. године, односно тада ће САД пружити
политичку подршку побуњеничким снагама против предсједника Селаје, шта ће
резултирати подношењем оставке. Наслиједио га је Адолфо Дијаз који је 1912. године
затражио војну интервенцију САД-а у побуни против њега, те на овај начин наступа
период окупације Никарагве све до 1933. године, са прекидом од 1925-1926. године, када
ће се америчке трупе повући, међутим због избијања грађанског рата између либерала и
конзервативаца, биће враћене. У овом грађанском рату се истакао Аугусто Сесар
Сандино, који је водио герилски рат против конзервативаца, а након рата и против
америчких маринаца, са којима се борио све до 1933. године и њиховог повлачења. Након
америчког одласка, успостављена је Национална гарда коју су американци обучили и
опремили за чување америчких интереса. Ово је био одраз нове политике САД-а и њеног
предсједника Рузвелта, која је са интервенционизма у централноамеричким државама
прешла на „добросусједске“ односе са овим државама, што ће довести до развоја
панамериканизма. Одласком американаца, Сандино и новоизабрана влада склопили су
споразум којим је Сандино обуставио герилску порбу у замјену за амнестију и комад
земље за бављење пољопривредом, као и право да годину дана држи сто наоружаних
људи. Међутим, нетрепељивост између Сандина и Анастасија Сомозе довешће до убијства
Сандина. Анастасије Сомоза је владао Никарагвом од 1937-1956. године, прогласио је рат
Њемачкој 1941. године, конфискујући имовину Никарагванаца њемачког поријекла.

-ГВАТЕМАЛА-ЈУНАЈТЕД ФРУИТС КОМПАНИ- На челу Гватемале у периоду од 1898

до 1920. године налазио се Мануел Естрада Кабрера. Он је желио да са што јачим
државним апаратом успије привући страни капитал, гарантујући им сигурност и
исплатљивост. Један од његових најпознатијих али и најтежих потеза који је имао
далекосежне посљедице било је омогућавање продора прве мултинационалне компаније
односно United Fruit Company, која се бавила експлоатацијом банана. Наиме, у вријеме
његовог доласка на власт, дошло је до краха гватемалшке економије која се заснивала на
извозу кафе, а са друге стране држава је требала финансије за градњу или довршавање
градње многих жељезничких пруга ( једна од најважнијих била 100 км која је водила
према главном граду-Гватемала ситију ), морских лука и сл. Услијед недостатка новца, он
ће склопити споразум са Јунајтед фруитс компанијом 1904. године, дајући јој привилегије
у виду ослобађање од пореза, земљишне субвенције и контролу свих пруга на атлантској
страни. На овај начин, ширећи свој утицај, Компанија ће уз помоћ огромне економске
моћи, која је била јача од многих влада Централне Америке, бранити своје интересе свим
средствима. Диктаторски режим Мануела Кабрера доводиће до честих побуна против
власти, шта ће резултирати његовим оставком 1920. године. Економија Гватемале је, као и
све друге економије у њеном окружењу била погођена великом економском кризом 1929.
и идућих година, што ће омогућити лакши долазак на власт Хорхе Убике, који ће остати
познат по својој ефикасности и окрутности. Замрзнуо је плате на веома ниском нивоу,
власници земље нису могли бити ухапшени за било који поступак приликом брањења свог
власништва, а овакав поступак у суштини представља легализовање убијства. Појачао је
полицијске снаге, давајући им могућност да пуцају и затварају људе који су осумњичени
да избјегавају принудни рад ( сво радно способно становништво морало је на обавезни
тешки рад од 100 дана ако немају своју земљу ). Овакав режим ће брзо довести до побуне
против њега. Дао је 200 000 хектара јавног земљишта Јунајтед фруитс компанији у
замјену за обећање да ће они саградити луку, међутим до тог неће доћи. Још од свог
појављивања на тлу Гватемале, Компанија ће се ширити на рачун сељака узимајући
њихово земљиште и ширећи своје плантаже банана. За вријеме Убикеа компанија је
контролисала огромну површину Гватемале, више него било који појединац или група,
конролисала је једину пругу у држави, производњу електричне енергије и луку Пуерто
Бариос на Атланској обали. Када су САД објавиле рат Њемачкој, Убике је по америчким
инструкцијама похапсио све потомке њемачких досељеника, дозволио је американцима да
оформе ваздушну базу у Гватемали која је чувала панамски канал, а са друге стране био је
симпатизер европских диктатора као што су Франциско Франко или Бенито Мусолини, а
често је себе поредио и са Хитлером.

-ХОНДУРАС- Прва половина 20 вијека историје Хондураса се понајвише веже за велике

америчке воћне компаније, које су у замјену за земљиште и услове мањих пореза
развијали сјеверне регије Хондураса. Хиљаде радника су долазиле на сјеверну обалу да
раде на плантажама банана и другог воћа који се узгајао на овом простору. Друго име за
Хондурас је банана република. До 1930. године примат у извозу банана имале су Cuyamel
fruit company, United fruit company и Standard fruit company које су контролисале
инфраструктуру сјеверног дијела Хондураса, а са друге стране су слабо учествовали у
економском расту државе. У овој држави је нарочито изражен амерички утицај, који је на
разне начине чувао свој интерес и интерес својих компанија, тако да је у периоду до 1925.
године САД војно интервенисао 7 пута. Ситуација ће се стабилизовати тек доласком
Тибурсија Каријаса на власт 1933. године, и који ће владати до 1949. године. Међутим,
ситуација је била тешка услијед велике економске кризе, компаније су биле на губитку,
извоз је веома опао, незапосленост је расла што је све довело до побуна против Каријаса.
Он је имао јако добре односе са диктаторима сусједних држава, нарочито са Убиком из
Гватемале, који му је помогао да реорганизује тајну полицију и који је ухватио вођу
хондурашке револуције, који је недуго затим и убијен. Нападом Јапана на Перл Харбур,
Хондурас ће се декларисати као члан сила савезница.

--САД И ОДНОС ПРЕМА ЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА ИЗМЕЂУ ДВА СВЈ

РАТА- Између два свјетска рата, два догађаја су обликовала историју
Централноамеричких држава, а то су велика економска депресија и промјена односа са
САД. Економска ситуација је постала нестабилна услијед посљедица првог свјетског рата,
француски и њемачки капитал је повучен са овог простора и замјењен је америчким
улагањем, што ће економије централноамеричких држава везати за САД. Велика
економска криза која је захватила САД 1929. године, као и читав свијет, одразиће се и на
ове државе које ће проживљавати велику кризу, смањење извоза, повећане
незапослености, што ће доводити до честих државних удара и војних диктатура. Ова
економска криза ће довести до пораста сопствене производње услијед немогућности
куповине готових производа, што ће у периоду до Другог свј рата уздигнути економије
држава. Страни капитал се појавио тридесетих година, а та велика улагања тј страни
капитал је био из Сила Осовине.

Политика САД се мијења након 1933. године, односно одласком америчких маринаца из
Никарагве предсједник Рузвелт прелази на „добросусједске“ односе са државама
централне Америке. То доводи до развоја панамериканизма, те ће у периоду од 1933-1938.
године бити одржано неколико панамеричких конференција које ће утврдити добре
односе између држава Централне Америке и САД. Главна одлика ових конференција била
је повећање извоза централноамеричких држава и повећање увоза америчких производа,
као и оснивање Експорт Импорт банке 1934. године, која је централноамеричким
државама давала кредите за набавку америчких производа, што ће одиграти важну улогу у
превазилажењу велике економске кризе. Избијање Другог свјетског рата имало је велики
утицај на односе централноамеричких држава према силама Осовине и САД. У Панами
1939. године одржан је састанак на коме је одлучено да се проглашава сигурна зона у
морима 300 миља од њихових обала, а 1940. године у Хавани је проглашена солидарност
читаве хемисфере у случају да било која држава централне и јужне Америке буде
нападнута од стране било које неамеричке државе. Нападом Јапана на Перл Харбор
децембра 1941. године, између осталих и Панама, Гватемала, Хондурас, Ел Салвадор и
Никарагва ће објавити рат силама Осовине. Период рата ће довести до повећане спољне
трговине између ових држава и САД.

-ПОЛИТИКА САД НАКОН ДРУГОГ СВЈ РАТА ПРЕМА ЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИМ

ДРЖАВАМА- Након Другог свјетског рата кулминираће политика добросусједства САД-а
са осталим Америчким државама,тако да је 1947. године основан Интерамерички
дефанзивни пакт, а 1948. године на 9 панамеричкој конференцији је оформљена ОЕА
(ОАС) тј Организација америчких држава. Ова организација имала је за циљ одбрану
демократије пред комунизмом, спречавање интервенцје једне државе у другој итд. На овај
начин Хладни рат је био видљив и у Централноамеричким државама, јер
антикомунистички савез као што је овај, имао је могућност да војно интервенише против
влада или покрета који нису били наклоњени САД.

-ГВАТЕМАЛА НАКОН ДРУГОГ СВЈ РАТА- Након Другог свјетског рата, утицај СССР-а
у Централној Америци долази до изражаја, што наравно није ишло у прилог САД-у.
Оснивање Организације Америчких држава омогућила је спрјечавање ширења комунизма
и његово елиминисање на простору обе Америке, односно САД је имао већинску подршку
у томе од осталих држава. Прва директна интервенција САД након рата била је у
Гватемали 1954. године. Наиме, након уклањања проамеричког диктатора Убика 1944.
године, на власт је дошао Хуан Хозе Аревал, а након њега и Арбенс који су давали
приоритет друштвеној правди, независној спољној трговини и контроли страног капитала.
Америчка компанија Јунајтед Фруиц компани се тада пожалила да ће нове власти
конфисковати њену имовину, а озакоњивање Комунистичке партије била је кап која је
прелила чашу у очима Американаца. Арбенс је имао замисао да неискориштено земљиште
које је у посједу приватника, највећим дијелом страних компанија, да такво земљиште
додијели сиромашним сељацима. Маја 1954. доћи ће до блокаде гватемалшких лука од
стране САД-а и убрзо и напада обучаваних трупа од стране американаца на челу са
Карлосом Кастиљом Армасом. Иако су трупе Гватемале нанијеле пораз Армасу, након
бомбардовања војних база од стране америчких авиона и дјеловања тајних агената, доћи
ће до крвавог пуча 27.6.1954. године и постављања Кастиља Армаса за предсједника. Моћ
Јунајтед Фруиц компанија ће након ових догађаја опадати. У периоду од 1960-1996.
године трајаће, са прекидима, грађански рат у Гватемали између власти и побуњеника.

-НИКАРАГВА НАКОН ДРУГОГ СВЈ РАТА-Анастасије Сомоза је 1956. године умро од

послиједица атентата, а наслиједили су га његови синови Луис Сомоза Дебајле (1956-
1963) и Анастасио Сомоза Дебајле (1967-1972 / 1974-1979 ). Од почетка 1960-их против
владавине породице Сомоза дјеловао је љевичарски Саднинистички
народноослободилачки фронт, која је 1978. године предводила оружани устанак. Након
што је Сомоза Дебајле напустио Никарагву 1979. године, успостављена је револуционарна
влада коју је признала и Картерова америчка администрација, али за узврат је тражила да
сандинисти не пружају подршку побуњеничким покретима у сусједним државама. Као
одговор на сандинистичку власт основано је више побуњеничких група познатих под
заједничким именом „контраши“. Реганова америчка администрација је већ 1981. године
овластила Цију да котрашима пружи логистичку и стручну помоћ, под изговором да
потпомажу комунистичке револуције у Латинској Америци. Између 1980-1989. године
страдало је преко 30 000 људи у сукобима између Сандинистичке владе и припадника
Контре. Под оваквим притисцима, у Никарагви су спроведени извори крајем 1984. године,
на којима је побједио Даниел Ортега (1985-1990). Уз подршку САД на изборима 1990.
године он ће изгубити власт, а на власт ће доћи Виолета Чаморо, која ће бити на власти до
1997. године.

-ПАНАМА НАКОН ДРУГОГ СВЈ РАТА- До 1968. године Панама је била земља којом су
владали богати трговци. Током педесетих година 20. вијека панамска војска почиње да
нарушава политичку хегемонију богатих трговаца, што ће резултирати изборима 1968.
године на којим је побједио Ариас Мадрид. Међутим, тада наступа насиље због оптужби
за намјештене изборе, 10 дана након ступања на мјесто предсједника извршен је војни пуч
од стране Националне гарде, након чега долази до сукоба који је трајао до 1989. године и
америчке инвазије на Панаму. Национална гарда је правдала војни пуч тиме што су
оптуживали Мадрида да је хтио увести диктатуру, док са друге стране су замрзли цијене
намирница да би стекли симпатије народа, а над опозицијом која је означена као
комунистичка је спровођена репресија. Тада је успостављена војна диктатура која се
одржала све до 1987. године, када ће доћи до „црног петка“ односно догађаја када је
дошло до сукоба између демостраната који су били незадовољни корупцијом и тешким
стањем у држави и војних формација. Тог дана је повријеђено око 600 људи и исто толико
ухапшено. Овај догађај ће искористити предсједник САД Роналд Реган да уведе санкције
војном режиму. Предсједник САД Џорџ Буш је децембра 1989. године одлучио да одобри
војну операцију на Панаму за коју је тврдио да је неопходна ради заштите живота грађана
САД у Панами, одбране демократије и људских права, борбе против трговине дрогом,
иако је главни разлог инвазије био омогућавање функционисања Панамског канала.
Одобрена је операција Праведни циљ, која је почела 20.12.1989. године и представљала је
највећу војну акцију САД од завршетка Вијетнамског рата. Током инвазије погинуло је
више стотина цивила и војника. Инвазија је довела до пада економије Панаме, око 2
милијарде долара је износила штета нанијета привреди, око 20 000 људи је расељено. Тада
је ухапшен и Мануел Ориега, војни диктатор (1983-1989) и бивши сарадник ЦИЕ. Након
интервенције биће признати избори из 1989. године, те ће на власт доћи Гиљерма Ендаде.
31.12.1999. споразумом Торихос –Картер из 1977 године, суверенитет над Панамским
каналом су САД дале Панами.

-ХОНДУРАС И ЕЛ САЛВАДОР НАКОН ДРУГОГ СВЈ РАТА- - Central American

Common Market (CACM)-централноамеричко заједничко тржиште је организација
основана 1960. године споразумом између Гватемале, Хондураса, Никарагве и Ел
Салвадора. Трговина између чланица је порасла до 1970. године дупло, међутим, због рата
између Ел Салвадора и Хондураса 1969. године и политичких турболенција 1970-их и
1980-их, организација ће се распасти.

-Године 1969. избија краткотрајни рат између Хондураса и Ел Салвадора, познатији као
фудбалски рат. Наиме, узрок рата је био економске природе, односно велика густина
становништва у Салвадору је била разлог стварања напетости са Хондурасом, јер су се
салвадорски беземљаши исељавали у ријеђе насељени Хондурас и заузимали необрађене
парцеле, а тензије су се поклопиле са нередима који су избили током друге рунде
квалификација за Свјетско првенство у фудбалу 1970. године. Рат је почео инвазијом
војске Салвадора на Хондурас. Организација америчких држава је преговарала о прекиду
ватре, што је довело до прекида ватре 6 дана након почетка рата. Године 1992. већина
спорне територије је додјељена Хондурасу, а разграничење је потписано 1998. године.
Хондурасом су владале војне хунте све до 1982. године и избора на којима је побједио
Роберто Суазо на платформи економског и социјалног развоја државе. Раних 1980-их
присуство америчких трупа на територији Хондураса се правдало због грађанског рата у
Ел Салвадору, борби између герилаца и Никарагванске владе, као и вид осигурања градње
лука и аеродрома у Ел Салвадору. Наиме, у Ел Салвадору је дошло до војног пуча 1979.
године, а на власт је дошла војна хунта. Она је национализовала више приватних
предузећа као и добар дио приватног земљишта.

Након војног пуча у октобру 1979, на власт је дошла војна хунта. Она је национализовала
више приватних предузећа као и добар део обрадивог земљишта. Узроци грађанског рата
који је трајао од 1980-1992. године могу се наћи у паду цијене кафе на свјетском тржишту,
сталних изборних крађа и незадовољства народа владавином војне хунте, као и убиства
надбискупа Сан Салвадора Оскара Ромера 1980. године. У току ратног сукоба који је био
ниског интензитета са паузама, страдало је или нестало више од 75000 људи. Сукоби су
окончани јануара 1992. године. Привредне реформе започете деведесетих година 20 вијека
доприњеле су побољшању квалитета живота, приступу међународним финансијским
тржиштима, али и да ље велики проблем за инвестирање представља висока стопа
криминала.
Године 1998. ураган Мич је проузроковао огромну штету, гдје је уништено преко 70%
усијаних култура, око 80% путева и пруга, укључујући скоро па све мостове. Преко 33 000
кућа је уништено, око 5000 људи је погинуло, а тотални губитак по процјенама је износио
око 3 милијарде америчких долара.