Универзитет у Бањој Луци

ЕПИДЕМИЈЕ И ПАНДЕМИЈЕ КРОЗ ВИЈЕКОВЕ

Студенти: Ментор

Александар Крагуљ Славојка Бештић - Бронза

Јелена Јефтић

Бања Лука, 2020. године

 1. УВОД

Још од времена првих великих цивилизација, људско друштво се плашило непознатог и

невидљивог, које је веома често односило хиљаде и хиљаде живота. Данашњи степен
развоја друштва нам је омогућио да, уз помоћ данашње технологије, али и историјског
искуства, видимо невидљиво, иако је страх и даље присутан. Тај страх је проузрокован
масовним умирањем становништва од многих заразних болести, попут куге, тифуса,
богиња, колере, грипе и многих других невидљивих непријатеља љутског рода.

Социјално-економски развој који је довео до стварања првих трговачких центара је

истовремено омогућио масовно ширење разних заразних болести. Један од првих
забиљежених случајева ширења болести је Атинска куга из 5. вијека п.н.е, познате и као
Тукидидова куга.1 Тукидид наводи да се болест проширила из атинске луке Пиреј према
унутрашњости града, наводећи да је болест потекла из Египта или другог дијела Африке.
Он наводи симптоме као што су температура, црвенило и запаљеност очију, запаљеност
грла или језика, краткоћа даха, кихање, бол у прсима, тежак кашаљ и слабост у тијелу.
Након 7-8 дана, уколико се стање погоршавало, долазило је до смрти, док би преживјели
стицали имунитет, али су осјећали послиједице попут ожиљака по тијелу или су остајали
без прстију на рукама и ногама, док је било случајева и ослијепљења. Сматра се да је
Атинска куга однијела 25-35% Атинске популације. Као главни разлози ширења болести
наводе се мањак медицинског знања односно симптоми су били непознати, кретање
становништва унутар града, те несахрањивање умрлих на вријеме. Атињани су вјеровали
да је узрок болести дошао од незадовољства богова, те су практиковали разне вјерске
обреде, међутим то није имало ефекта.2

Атинска куга као таква била је куга локалног карактера, међутим, једна од најважнијих
куга која је харала познатим свијетом до појаве куге Црна смрт била је Јустинијанова куга.
Куга носи назив по владару Источног римског царства (Византија) за чије се владавине
болест из Горњег Египта 541. године проширила Нилом до Александрије, да би се у току
идуће године прошириле преко Мале Азије, Сирије, Персије и до главног града Византије

1
Грчки историчар Тукидид у дјелу „Историја Пелепонеског рата“, између осталог описује и болест која је
захватила Атину око 430 године п.н.е.
2
Epidemic and Pandemic (1) strana 1-8.
– Цариграда.3 Крајем ове године се проширила Сјеверном Африком и највјероватније
Сицилијом, док се током 543. године проширила Италијом, Балканом, Шпанијом и
Француском, док се према територији данашње Пољске, Њемачке и Скандинавије
проширила у далеко мањем обиму. Ова куга представља прву свјетску пандемију
бубонске куге, чији је први талас трајао од 541. до 544. године, иако многи сматрају да је
са прекидима трајала све до половине VIII вијека.4 О симптомима куге говоре нам дјела
Прокопија из Цезареје и Јована Ефеског, који су, као главни симптом навели натеченост
жлијезди на врату, препонама и испод пазуха. 5 Као главни разлог избијања куге, тадашњи
људи су видјели у гријесима, односно куга је била бијес Бога над грешним људима.6

Међутим, због велике смртности од прве пандемије куге, власти су имале велики
проблем, односно шта радити са мртвим тијелима људи који су махом били на улицама.
Због тога је наређено да се мртви покопавају у масовним гробницама, или да се превозе
чамцима и бацају у море.7 Послиједице су биле катастрофалне. Само у Цариграду је
дневно умирало 5000-10000 људи, док Јован Ефески наводи да је у Цариграду укупно
умрло око 300 000 људи. Сматра се да је умрло око 30-50 милиона свјетске популације.

Црна смрт

Историју средњег вијека Европе, али и свијета, обиљежила је једна од најразорнијих

пандемија куге у историји човјечанства, куга имена Црна смрт 8. Ова куга представља
Другу пандемију куге у историји човјечанства. Средњовјековни људи су кугу звали
Велика куга, док су шведски и дански хроничари дали данас познато име. Наиме,
захваљујући трговачким рутама које су повезивале Азију и Европу, прије свега путу свиле
који је полазио из Кине ка Европи, куга се веома брзо проширила преко поморских лука
на Криму до Цариграда у току 1346. и 1347. године.9 Међутим, још прије доласка куге у

3
Плагуес ин д врлд хистори 23.
4
Грчки историчар Дионисије Статакопулос сматра да је у периоду од 541. до 749. године било 17 таласа
бубонске куге, док француски истраживач Жан Бирабен и француски историчар Ле Гоф сматрају да је у
периоду од 541. до 767. године било 15 таласа ове куге.
5
Плагуес ин д врлд 24.
6
Епидемикс пандемикс 25-26.
7
Епидемикс пандемикс 26.
8
Најпознатији тип ове куге је Бубонска куга, док постоје и септикемијска и пнеумонична куга.
9
Епидемикс енд пандемикс 41.
Европу, односно око 1332. године куга је харала по Кини и другим дијеловима Азије,
усмртивши преко 25 милиона људи до 1347. године.

Постоји неколико важних чинилаца који су доприњели брзом ширењу ове куге. Прије
свега то су лоши услови живота у градовима, мањак хране услијед „малог леденог доба“
који је трајао у овом периоду, ратна дешавања, заражени пацови и остали мали сисари
итд. Важан чинилац у ширењу куге су свакако биле и монголске хорде које су биле
заражене кугом приликом опсаде града Кафу на Криму, који су приликом ове опсаде
катапултима бацали мртва тијела заражених људи, зараживши браниоце који су се, у
наредним данима повлачили из овог града ка Сицилији и другим дијеловима Европе. 10
Преко Сицилије, али и богатих сјеверноиталијанских градова, куга се у току 1348. године
проширила Француском, Шпанијом, Енглеском, Португалом, Балканским полуострвом и
сјевером Африке, док се до 1350-1351. године проширила до Њемачке, Скандинавије и
Русије.

Наиме, главни изазивач куге је бактерија Јерсинија пестис. 11 Ова бактерија обично
живи у стомаку малих сисара као што су мишеви, пацови и вјеверице, међутим, временом
је еволуирала и ушла у крвоток ових сисара. Ове сисаре, као и већину других, нападају
буве које на овај начин у себе уносе ову бактерију, која изазива појачану глад код истих,
те на тај начин преко бува ова бактерија налази нове „домаћине“. 12 Ширење болести код
људи зависи од типа куге која је задесила сваког појединца. Код Бубонске куге ширење
болести се најчешће манифестује путем бува које настављају тражити „домаћина“, док се
код Пнеумоничне куге бактерија шири кихањем и кашљањем, односно контактом са
зараженим.13 Главни симптом Бубонске куге је отицање лимфне жлијезде испод пазуха, на
препонама или на врату, док су наредни симптоми пораст температуре, осјетљивост на
свјетлост, јака главобоља, бол у грудима, леђима и жлијездама, што је доводило до
отказивања виталних органа и смрти у року 3 до 5 дана након инфекције код 60% оних
који су заражени.14 Такође, хроничари овог времена су забиљежили 3 друга симптома,
односно мрље које су личиле на модрице (вјероватно проузроковане поткожним

10
Блек дед 3
11
Ранији назив за Јерсинија пестис (Yersinia pestis) је Пастеруела пестис (Pasteurella pestis)
12
Д блек дед 18-19.
13
Епидемије38.
14
Епидемије 38.
крварењем), јак делириум који је доводио до чудног понашања зараженог 15, те лош задах,
мирис трулежи коже, гноја, урина итд.16 За разлику од бубонске куге, пнеумонична куга
настаје када се бактерија не задржи у лимфном систему, него доспије до плућа, те се
главни симптом манифестује кашљањем крви. Смртност код људи заражених
пнеумоничном наступа између 1 до 3 дана од инфекције, са стопом смртности између 95%
и 100%. Овај тип куге био је присутнији за вријеме хладнијих мјесеци, док је бубонска
куга била израженија у прољетним и љетним мјесецима. За разлику од бубонске и
пнеумоничне куге, септикемијска куга настаје када бактерија доспије у крвни систем
зараженог. Главна карактеристика је брзо манифестовање црњења екстремитета, док је
смртност веома брза (често у року од једног дана) и сигурна (смртност је 100%).

Средњовјековни људи су, као разлог настанка куге и њеног дјеловања имали различита
схватања. Највећи дио популације сматрао је да куга представља Божји гнијев на грешну
цивилизацију, док је званични разлог неких медицинских факултета на неким
универзитетима била да куга настаје од лошег ваздуха, чији је квалитет деградиран
дјеловањем других планета, дјеловањем вулкана, или чак дјеловањем земљотреса који су
повећали број жаба и осталих рептила, који утичу на лош ваздух. 17 Неки су сматрали да су
Јевреји и губавци загађивали бунаре, те да је то довело до појаве и ширења куге. У овом
периоду су настали и Флагеланти, као екстремни вид самокажњавања наносећи тјелесне
повреде као вид одговора на Црну смрт.18

Постојали су различити начини „одбране“ од ове куге, који су највише зависили од

појединца, али и до градских/државних власти. Апотекари, љекари и исцјељитељи нису
имали довољно времена да развију одређен лијек, прије свега због брзине наступања
смрти, али су постојали одређени помаци. Неки су пак бјежали из градова на „свјежи
планински ваздух“, док су други одлучивали да оно дана што им је остало проведу што је
боље могуће.19 Градске/државне власти покушавале су сузбити кугу и као једна од главних
послиједица куге била је израда и појачавање јавног здравља градског становништва као
система превенције против куга, као и контролу становништва, како у бројчаном смислу
15
Хроничари наводе да пацијент овај симтпом манифестује у епизодама смијања и викања, или плесања и
ходања док се заражени не сруши.
16
Д блек дед 20.
17
Епидемије 43.
18
Епидемикс 57.
19
Епидемикс55-57.
односно да градови не буду пренатрпани, тако и у кретању. 20 У овом периоду долазило је
до спорадичних идеја формирања карантина и изолација за заражене, који ће бити
израженији у току 15. и 16. вијека.21

Наравно, највећа послиједица једне од највећих куга у историји човјечанства била је

драстично смањење свјетске популације, гдје се говори о 75-100 милиона људи који су
умрли у периоду од 1346-1353. године. 22 Историчари нису у потпуности сагласни око
броја умрлих, односно једни сматрају да је умрло око 50-60 % Европског становништва,
док други сматрају да је овај број мањи, односно да је сваки трећи европљанин умро од
ове куге. Свакако се ради о великом броју, који је утицао на историју Европе и свијета,
прије свега јер је смањење становништва омогућило веће учешће жена у производњи
услијед мањка мушке радне снаге, док је са друге стране мањак становништва омогућио
више хране и жељу за иновацијама ради лакшег привређивања.

Лондонска куга

Између априла 1665. године и јануара 1666. године, лондонску популацију је захватила
велика епидемија бубонске куге.23 У тренутку избијања куге, Лондон је бројао око 460 000
становника. Међутим, знаци доласка куге су били очигледни, јер је већ у току 1663.
године куга односила велики број живота у Низоземској, те је због тог популација
страховала од потенцијалне куге у Енглеској. Ради спријечавања појаве и ширења куге по
Енглеској, власти Енглеске су наредиле спровођење карантина за сав саобраћај из
Низоземске. Међутим, већ у току треће седмице априла 1665. године број заражених се
почео драстично повећавати, гдје је број заражених на седмичном нивоу прелазио 1000.
Број умрлих је постепено растао, да би у августу досегао број од 6000 људи на седмичном
нивоу.24 Услијед ширења епидемије, краљ Чарлс II и његово вијеће су напустили Лондон,
као и градско вијеће које се склонило неколико километара од Лондона. Са друге стране,
сиромашне четврти су највише претрпиле послиједице куге. У току новембра мјесеца
1665. године број умрлих на седмичном нивоу се драстично смањивао, са око 2000 на
1000, да би крајем године епидемија престала, са спорадичним случајевима заразе.
20
Епидемикс 58-59.
21
Епидемије 54-55.
22
Блек дед 1
23
Епидемикс пандемикс 119.
24
Исто, 120.
 Важно је истаћи да су власти радиле на сузбијању куге у Лондону, и то преко
карантина за саобраћај, али и уз помоћ изолације читавих кућа гдје су забиљежени
случајеви заразе.25 Међутим, власти нису урадиле довољно, као што су италијански
градови радили приликом епидемија у току XVI вијека, односно нису одвајали заражене
од осталих. Лондонске власти су више труда улагали у скупљању информација о умрлим и
стопи смртности, спаљивању одјеће и постељине умрлих и заражених, те сахрањивању
умрлих као вид сузбијања ширења куге.26 Изолација је била примјењива, док је било
случајева кршења изолације, те би у том случају прекршитељи били жестоко кажњени.
Исто тако, власти су наредиле да се све свиње и пси убију као потенцијални узрочници
ширења куге. Ово је довело до још већег проблема, односно мањак паса, али и мачака које
су убијане довело је до енормног раста броја пацова, односно ширење куге је било још
појачаније.

Послиједица епидемије бубонске куге у Лондону је свакако велики број умрлих, који је
између 75 000 и 100 000 људи, као и затегнути политички односи између Низоземске и
Енглеске који су довели и до краткотрајног рата, али и прекида трговине између њих.

Велике богиње у XVIII вијеку

Богиње су заразна болест која је пратила људски род још од времена египатских
фараона, па све до 80-их година XX вијека. Међутим, најубоитији период дјеловања ове
болести познате под латинским именом Variola vera27 био је у току XVIII вијека на
простору читаве Европе.28 Градови су били најрањивији, узимајући у обзир да баш у овом
периоду долази до експанзије европских градова, раста економије и великог прилива
руралног становништва, што је све довело до веома брзог ширења болести.

Наиме, период инкубације вируса у човјеку је око 12 дана, након чега долази до
видљивих симптома. Након 12 дана ћелије у којима се вирус развијао пуцају, након чега је
присутност вируса у крвотоку, након чега се размножава у лимфним чворовима, слезени и
сл. Тад долази до првих симптома сличним грипи, односно долази до температуре која је
обично до 39 степени, болу у мишићима, болесник осјећа слабост, главобољу, мучнину
25
Епидемикс пандеминкс 125.
26
Исто.
27
Ова болест има два типа, односно Variola vera major и Variola vera minor.
28
Епидемикс пандемикс 151.
итд. Након ове фазе која траје од 2 – 4 дана, долази до појављивања првих црвених
тачкица по тјелу, које постепено расту стварајући карактеристичне бубуљице, које
приликом пуцања ослобађају бактерије. У зависности од типа болести, варира и постотак
смртности, односно код тежег типа (Variola vera major) смртност је 30-35%, док је
сметност код блажег облика (Variola vera minor ) далеко мања, односно око 1%.
Преживјели су имали дуготрајне послиједице, од оштећења на кожи до слијепила.

Наравно, страх од ове болести је био увијек присутан међу људима, али је тај страх
варирао у зависности од степена ширења болести. Међутим, у току овог вијека Европом се
веома брзо проширила ова заразна болест, односно дошло је до епидемије великих богиња
која је, различитим интензитетом, била присутна широм Европе скоро читав вијек.
Одговор власти био је различит, у зависности од угрожености од болести, али и од
„степена развоја“ државе, као и стања у држави. 29 Важна чињеница која је пратила ову
болест била је та да су и богати и сиромашни једнако патили од ове болести, што није био
чест случај у прошлости. Један од најпознатијих страдалих од ове болести је свакако
руски цар Петар II, који је 1730. године умро од великих богиња. 30 Од тада су руске власти
водиле више рачуна око праћења нових случајева заражености, те су на тај начин пратили
кретање болести ради што бољег реаговања против ње. Начини борбе против ове болести
су временом еволуирали, док су неке методе остале још из давних времена, али, важно је
напоменути, без конкретних резултата за опоравак обољелих. Неки доктори су
практиковали пуштање крви зараженог као вид лијечења. 31 Неки су обољеле стављали у
топлу воду, док су опет други ишли у крајност, те их излагали ниским температурама
надајући се у позитиван исход. Међутим, постепено је дошло до иновативног начина
лијечења, односно била би извршена инокулација 32 осушене коже са бубуљице зараженог
човјека у здравог човјека, да би се на тај начин стекао имунитет. 33 Инокулација је била
практикована у Кини тако што би осушену кожу са зараженог сушили, претварали у прах,
те ју је човјек дисањем уносио у себе. Грчки и турски доктори користили су инокулацију

29
Велике богиње су често играле велику улогу у ратним походима, док је неријетко улога ове болести
одлучивала о ратним исходима.
30
Епидемикс пандемикс 154.
31
Епидемикс пандемикс 155.
32
Инокулација представља уношење микроорганизма, антигена или вакцине у тијело човјека у сврху
стварања имунитета.
33
Епидемикс пандемикс 155.
прије него ли се овај метод проширио Западном Европом, односно користили су је
Ђиакомо Пиларини34 и Емануел Тимони35. Тимони је писао доктору Џону Вудварду из
Лондона о методама које је Пиларини користио, који је ова истраживања објавио у
часопису Краљевдског друштва 1714. године.36 Међутим, важну улогу у прихватању
инокулације у Енглеској, а касније и у остатку Европе и свијета имала је Мери Вортли
Монтагу37. Наиме, њезин брат је умро од богиња, док је она преживјела болест али уз
велике ожиљке који су посебно били изражени на лицу, те је она, упозната са процесом
инокулације у Цариграду, одлучила извршити овај процес над својим сином, што се и
десило 1718. године. О успјеху ове операције обавјештавала је своје пријатеље из високог
друштва у Енглеској, да би након неколико година доктор Чарлс Маитланд (Charles
Maitland) извршио инокулацију над њеном ћерком у Енглеској.38 На овај начин је жељела
да сачува своју дјецу од бнолести, ожиљака који су њу прогањали, али и да убиједи
енглеско друштво да је овај третман спас од богиња, односно да представља превенцију
против богиња. До 1720-их се инокулација као таква спроводила широм Енглеске. У току
1770-их и 1780-их, инокулација се проширила Руским царством, Пруском и Хабзбуршком
Аустријом. Наравно, постојао је скептицизам и противљење инокулацији, јер она није
гарантовала да се третирани неће заразити, док су неки сматрали да баш инокулација
омогућава ширење заразе.39 Међутим, важна послиједица инокулације је та што
представља темељ вакцинацији. Сам процес инокулације неријетко је доводио до смрти
третираног, односно није била сигурна у потпуности. Са друге стране, Едвард Џенер 40 је
уочио да они који су се заразили крављим богињама стичу имунитет на велике богиње. 41
Године 1796. извршио је експеримент на осмогодишњем Џејмсу Фипсу, тако што га је
заразио крављим богињама, а након што се дјечак опоравио, Џенер га је покушао заразити
богињама, међутим дјечак је остао здрав, односно стекао је имунитет. Године 1798.

34
Ђиакомо Пиларини (Giacomo Pylarini) био је венецијански доктор и конзул Венеције у Смирни.
35
Емануел Тимони (Emanuel Timoni) био је енглески доктор који је радио при енглеској амбасади у
Цариграду.
36
Плагуес поксес 81.
37
Мери Вортли Монтагу (Mary Wortley Montagu) била је жена енглеског амбасадора у Отоманској империји.
38
Епидемик пандемис 156.
39
Исто.
40
Едваед Џенер (Edward Jenner) био је енглески доктор који се сматра оцем имунологије.
41
Епидемикс пандемикс 157.
објавио је своје истраживање, када је постала и општеприхваћена ријеч вакцина, која
потиче од латинске ријечи vaca што значи крава.42

Послиједице великих богиња су свакако биле катастрофалне. У току XVIII вијека ова
болест је убила око 25% заражених, док процјене модерних истраживача говоре да је
сваке године у Европи умирало око 400 000 људи.43

Колера у XIX вијеку – Хамбург

Болест која је обиљежила XIX вијек у Европи, а свакако и у свијету је колера.

Пандемије колере су у овом вијеку у виду 5 таласа, односно забиљежене су 5 пандемија,
док је шеста почела 1899. године.

Први талас пандемије проширио 1817. године из Индије трговачким путевима, гдје је
била активна у интервалима још од античког времена. 44 Главни узрочник ове болести је
бактерија Вибрио колерае (Vibrio choleraе) која изазива инфекцију цријева, што доводи до
дијареје, повраћања, грчева у стомаку, те дехидрације и колапса. Ова бактерија долази до
организма најчешће путем воде, али и преко заражене хране или преко руку.45

Међутим, овај први талас је захватио само простор од Јапана до Сирије и од дијелова
Руског царства до Индонезије, те ће трајати до 1824. године са прекидима. Ширење је
прије свега било условљено трговином, али и кретањем енглеских трупа. Прије свега
захваљујући хладнијем времену које је наступило, колера се није проширила ван ових
оквира, те је убрзо смањила интензитет. Као главни разлог избијања колере, истицана је
Божја воља, док су Енглези сматрали да је она настала дјеловањем непријатеља, али и због
неусловних кампова у Индији. Процјене умрлих варирају у зависности од истраживача,
прије свега због слабе истражености јер болест није захватила Европу и Америку, али се
процјењује да је број умрлих ишао од 18-50 милиона људи. 46 Ипак, многи сматрају да је
број умрлих у првом таласу далеко мањи.

Други талас колере трајао је од 1827. до 1835. године, као и код првог таласа проширио
се из Индије, али је за разлику од првог пута захватио већи дио Русије, те се даље
42
Епидемикс пандемикс 158.
43
Епидемикс панддемикс 151.
44
Плагуес енд поксес 91.
45
Епидемије 136.
46
Епидемикс пандемикс 198.
проширио у Европу захватајући Берлин, Варшаву, Хамбург, Лондон, али и преко океана,
односно у обе Америке.47 Неки градови у Русији су увели карантин, међутим без већих
резултата. Са друге стране увођење општег карантина није било популарно, прије свега
због послиједица на трговину и сл. Као вид борбе против колере, поред карантина, рађене
су појединачне изолације заражених, санитетски кордони, чиђћење одређених површина
итд. Важан напредак у разумијевању ове болести учињен је од стране Џона Сноуа (John
Snow) који је први урадио епидемиолошку студију објавивши истраживање у вези колере,
наводећи да је заражена вода главни узрочник ширења и појаве колере.48

Трећи талас колере трајао је од 1839. до 1856. године, али се проширио још даље него
други талас, односно захватио је и већи дио Латинске Америке, сјевероисточне и источне
Азије.

Четврти талас колере трајао је од 1863. до 1875. године, потекавши са исте локације као
и прва три таласа, односно из Индије. Важно је истаћи да се за вријеме ове пандемије
обраћа више пажње на воду, односно ради се на одвајању и заштићавању пијаће воде, као
што је био случај у Лондону.

Пети талас колере трајао је од 1881. до 1896. године. До 1883. године се проширила
јужном, југоисточном и југозападном Азијом, те сјевероисточном Африком, да би од
1883. године путем поморске трговине била проширена до Италије и Шпаније. До 1886.
године се проширила и преко Атлантика. Када је колера постала епидемија у Египту
током 1883. године, који је у то вријеме био већим британска колонија, а мањим њемачка
колоније, владе обе државе су формирале тимове за научно истраживање у Александрији.
Роберт Кох (Robert Koch), њемачи микробиологиста, открио је бактерију која је одговорна
за изазивање колере, којој је дао име Вибрио колерае. 49 Он је претпостављао да се колера
шири преко заражене воде и хране, те да у том случају треба посветити више пажње
чувању хране и воде.

Међутим, важна прекретница у борби против колере био је град Хамбург. Иако је
Пруска граница према Русији била затворена, велики број Руса који су, у жељи да
емигрирају у Сједињене Америчке Државе, су прелазили илегално, доносећи колеру у
47
Епидемикс пандемикс 211.
48
Плагуес поксес 98.
49
Епидемикс пандемикс 307.
Пруску. Половином августа 1892. године регистровани су први случајеви заразе, али се
овај број веома брзо повећавао због топлог времена које је смањило ниво ријеке Елбе, те је
на тај начин канализациона вода доспјевала до пијаће воде. Ово је довело до тога да је
крајем мјесеца дневно било 900 нових заражених, док је дневно умирало око 400 људи. 50
Власти у Пруској у почетку нису спроводили довољно јаке мјере, док са друге стране
околне покрајине су увеле строги карантин према Хамбургу, изоловајући га на овај начин
неколико мјесеци, шта се свакако одразило на економију града. Убрзо је у град дошао и
Роберт Кох, који је био заговорник државног дјеловања у виду строге изолације и
карантина, дезинфекцији, бризи о водоводу и изолационих болница, али већина ових
мјера није била примјењива у Хамбургу због политике власти. Међутим, мјере бриге о
водоводу и прочишћавање воде, која је била главни преносник колере дале су резултата,
не само у Хамбургу него и широм Њемачке и Европе, али и свијета. 51

Колера је у Хамбургу однијела око 8600 живота. Али свакако најважније оставштина
епидемије колере у Хамбургу је прочишћавање воде, која ће смањити број заражених, али
не и елиминисати, јер колера и данас представља велики проблем у слабије развијеним
земљама свијета.

Сида

Сида52 је полно преносива болест која је послиједњи стадијум инфекције организма

вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ). Главна послиједица дјеловања овог вируса је
слабљење имунолошког система, због чега је заражена особа склонија инфекцијама,
туморима и сл. Вирус се преноси преко крви (са мајке на дијете, трансфузијом крви или
када заражена крв доспије у крвоток здравог човјека) и сексуалним путем.

Научници сматрају да је вирус настао у Африци у периоду између друге половине XIX
и прве половине XX вијека. Сматра се да је вирус прешао на људе преко шимпанзи.
Међутим, развој трговине, миграције становништва са континента на континент и свјетска
трговина трансфузијом крви омогућиле су ширење овог вируса и ван афричких граница. 53

50
Епидемикс пандемикс 321-322.
51
Епидемије 150-153.
52
Термин Сида је француског поријекла, односно синдром стечене имунодефицијенције  (Syndrome
d'immunodéficience acquise), док је у употреби и термин Ејдс ( AIDS (acquired immune deficiency syndrome)).
53
Епидемис пандемикс 430-431.
Први забиљежен случај у САД био је јуна 1981. године када је Центар за контролу болести
објавио податак да је 5 хомосексуалаца из Лос Анђелеса заражено сидом. 54 У наредним
мјесецима пријављено је на хиљаде нових случајева. Кад је вирус постао пире познат у
америчкој јавности, јавили су се и први стереотипи око заражених, односно добијали су
отказе на пословима и сл, односно настајала је дискриминација заражених.

Што се тиче третмана против сиде, до 1987. године се радило само на превенцији, док
је те године лиценциран је први лијек за лијечење, односно АЗТ.55 Овај лијек није лијечио
пацијента од сиде, него је одгађао процес пресласка од ХИВ инфекције до стадиума
инфексије сиде. Покушаји прављења вакцине као вида превенције до сад нису дали
резултате.

Сида као вирус који се шири у нашем времену предстваља велику опасност, прије свега
јер не постоји лијек против ње, али се едукацијом младих ради на сузбијању и
ограничавању послиједица овог вируса. Сматра се да је до 2008. године умрло 25 милиона
људи од око 60 милиона заражених, док је овај број 2018. године износио за око 8
милиона умрлих више.56

54
Плагуес ин врлд хистори 144-145.
55
Епидемикс пандемикс 434.
56
https://en.wikipedia.org/wiki/HIV/AIDS приступљено 21.8.2020. у 19 h I 16 min.