Универзитет у Бањој Луци

Филозофски Факултет

Студијски програм историје

Семинарски Рад
Злочин у Дракулићу
Историја Југославије 1

Садржај:
 1. Увод.....................................................................................................2

2.Историјски контекст..........................................................................3

3. Хронологија догађаја........................................................................4

4. Околности и утицај...........................................................................6

5. Расвјетљавање и пресуда..................................................................

6. Посљедице и памћење........................................................................

7. Закључак..............................................................................................

8. Литература...........................................................................................

Увод
Злочин у Дракулићу је масовно погубљење српских цивила које су починиле усташе 7.
фебруара 1942. у бањалучком насељиу Дракулић,и у руднику Раковац. Град Бањалука се у
том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу се налазио
Анте Павелић. Програм НДХ, који је формулисао Миле Будак, био је да се очисти
Хрватска од Срба „убијањем једне трећине, протјеривањем друге трећине и
асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у
само једном дану. Усташе су кобног дана убиле више од 2300 српских цивила,од којих 551
дијете.

Историјски контекст
 Историјски контекст у којем је дошло до масакра у Дракулићу 1942. године у Бањој
Луци може се разумијети преко прелаза Босне и Херцеговине под окупацију „емачке за
време Другог светског рата и активности различитих идеолошких и политичких група у
региону.

Након што је Југославија била подвргнута њемачкој окупацији у пролеће 1941.

године, Босна и Херцеговина је постала дио Независне Државе Хрватске (НДХ), под
контролом усташког режима. Усташки режим је био установљен у складу са нацистичким
идеологијама и имао је за циљ да насилно промијени демографску структуру региона и
уништи све неподобне групе, прије свега Србе, Јевреје и Роме.

У Бањој Луци и околном региону постојала је значајна српска заједница која је била
мета усташких прогона и репресија. Усташки режим је проводио масовна хапшења,
депортације и масакре у покушају да истисне српско становништво и насели регион
Хрватима. Такви догађаји довели су до масовних изгнаница, принудних пресељења и
смртоносних акција против становништва. Односи снага на терену такође су били важан
фактор у историјском контексту. Нацистичка Њемачка имала је значајну контролу над
подручјем Босне и Херцеговине током Другог свијетског рата. Они су пружили активну
подршку и помоћ усташком режиму, који је био њихов сателитски режим у региону
Усташки режим је имао подршку и помоћ од стране Нацистичке Њемачке, која је била
присутна и имала контролу над области где је био извршен масакр у Дракулићу. Њемачке
снаге су пружиле помоћ и омогућиле усташким јединицама да проведу масовне репресије,
депортације и масакре.

Њемачке снаге пружиле су помоћ у обуци и опремању усташких јединица, што им је

дало војну снагу и могућност за извршење масакра у Дракулићу и другим мјестима. Они
су имали приступ војним ресурсима, комуникационим линијама и налозима за провођење
операција. Односи снага на терену су били такви да је усташки режим имао релативну моћ
и контролу над регионом, захваљујући њемачкој подршци. Ова комбинација снага је
омогућила провођење масовних прогона и злочина против становништва, као што је
масакр у Дракулићу.

Важно је напоменути да је на овом подручју постојала и партизанска опозиција која је

пружала отпор усташком режиму и њемачким снагама. Међутим, у овом конкретном
случају, масакр у Дракулићу је извршен без великог противљења и резистенције. Ови
фактори односа снага на терену играли су значајну улогу у омогућавању и извршењу
масакра у Дракулићу 1942. године.
-3-
Хронологија догађаја
 Припадници Павелићеве гарде (Поглавников тјелесни сдруг) и VIII усташког
батаљона убили су хладним оружјем око 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су
војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. Починиоце овог покоља
предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава
Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић.
Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег
хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат. Побијени су
углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа.

Бањалука је засута њемачким бомбама 7. априла а 33. и 90. пјешадијски пук су се без
борбе предали Нијемцима. Пуковник Богдан Мајетић, командант 33. пјешадијског пука,
током рата је постао генерал НДХ. Основу нове власти чинила је група од преко стотину
усташа која је у вријеме капитулације дјеловала у граду и околним селима. Само је у
самостану Петрићевац, надомак града, усташки стожерник Виктор Гутић заклео око 70
усташа. Осим тога, у граду је дјеловао нешто малобројнији огранак организације Младих
муслимана предвођен Хилмијом Бешлагићем, који је већ имао успостављену сарадњу са
усташком организацијом. Адвокат Виктор Гутић, који је иза себе имао десетогодишњи
усташки стаж, нашао се на челу новоуспостављене политичко-управне институције власти
звучног назива: „Усташки стожер за Босанску Хрватску и Повјереништво за бившу
Врбаску бановину“ која је образована 16. или 17. Априла. а Гутићевог замјеника, именован
је др Феликс Неђелски, предсједник крижарске организације за цијелу НДХ. Гутић је по
преузимању положаја, све снаге усмјерио на остварење „животног задатка“ – уништење
Срба, Јевреја и комуниста у Бањалуци и Босанској Крајини1.

У њемачком бомбардовању Бањалуке 12. априла 1941, пострадао је Саборни Храм

Свете Тројице а 17. априла њемачка војска је запосјела епископски двор. Наредбом
усташког Стожера од 23. априла, сви Срби из Србије и Црне Горе требало је да се у року
од пет дана иселе са територије бивше Врбаске бановине. Епископ Платон Јовановић је
одговорио Стожеру 1. маја да он не може напустити Бањалучку епархију на коју је
постављен од надлежних црквених власти „без обзира на ма какве прилике и догађаје,
вежући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовнога
стада“. 2

1 Душан Лукач, Бања Лука и околица у рату и револуцији, Бања Лука: СУБНОР, 1968,

2. Платон Јовић, Свети свештеномученик Платон, епископ бањалучки,

-4-
Највећи појединачни усташки злочин над Србима на подручју Бањалуке десио се 7.
фебруара 1942. године. Иако Виктор Гутић није званично имао власт у Бањалуци у
вријеме када се злочин десио, он је боравио у граду током јануара и фебруара 1942.
године. Извјештаји говоре о кључној улози Гутића и фра Томислава Филиповића,
духовника у самостану Петрићевац, уз још неколико истакнутих бањалучких Хрвата, у
планирању злочина над мирним и лојалним српским становништвом села Дракулић,
Шарговац, Мотике, у близини самог града. На Гутићеву иницијативу, у Бањалуку је из
Загреба доведена бојна (батаљон) Павелићевог Тјелесног здруга, сачињена од Хрвата
из Херцеговине. Одлука о уништењу Срба подразумијевала је употребу хладног оружја
приликом ликвидација, како би се онемогућило узбуњивање становништва.

Пуковник Ладислав Алеман, Велики жупан Сане и Луке, послао је извјештај

потпредсједнику владе Џаферу Куленовићу описујући злочин који је започео око 4 часа
ујутру 7. фебруара у руднику Раковац и био настављен у селима Дракулић, Шарговац и
Мотике. Алеман је тврдио да је укупан број покланих био око 2.300. 3 Покољ у околини
Бањалуке, као бањалучка и српска „Вартоломејска ноћ“, највјероватније је био највећи и
најбруталнији једнодневни покољ који се збио изван система хрватских концентрационих
логора смрти у периоду 1941-1945. Десио се као израз настојања да се промијени етничка
и вјерска слика Бањалуке, као средишњег дијела нове државе. Био је то врхунац
геноцидне политике Виктора Гутића коју је спроводио од априла 1941, док је за
Томислава Филиповића (Мајсторовића, „фра Сатану“) из самостана Петрићевац, то био
само почетак злочиначког дјеловања које је наставио као управник логора смрти
Јасеновац. Усташе су за свега неколико сати, уз учешће локалних Хрвата, тог дана убиле
око 2.370 Срба, од чега је 2.315 људи идентификовано именом и презименом. Међу
жртвама је било 551 дијете, од чега је 11 било рођено 1942, 45 рођено 1941, 82 рођено
1940. итд. 4 Према списку из књиге „Рат и дјеца Козаре“, Драгоја Лукића, у Дракулићу је
убијено 294 дјеце, у Мотикама 207, а у Шарговцу 50. Укупно 551 дијете у ова три насеља.

3 Goran Latinović, Nikola Ožegović, „ʼSt. Bartholomewʹs Nightʼ of Banja Luka. The Ustasha Crime against the Serbs

4 Лукић, Драгоје (1979). Рат и дјеца Козаре (1. изд.). Београд: Народна књига.

-5-

Околности и утицај