Распад Југославије

Детаљније: Распад СФРЈ

Распад Југославије.
Меморандум никада није био званичан акт Академије. Њега су писали неки академици, али тај акт не припада
Академији, јер никада није усвојен ни на једном нашем органу.[45]
— Никола Хајдин, Предсједник САНУ 2003—2015

Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као
антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је
напала. ...Нама је влада Ивана Стамболића одузела право на прославу стогодишњице САНУ. У Хагу се сада
опет потеже Меморандум. Наравно, сада им треба друга варијанта. То је вртлог дневне политике.[46]
— Дејан Медаковић, један од аутора меморандума и предсједник САНУ 1999—2003

После 1961, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских
власти и популације[3] Због таквих појава дискриминације Срба половином 1980-их Српска
академија наука и уметности доноси Меморандум САНУ, који износи становиште да су Срби
дискриминисани у Југославији и да се над њима врши геноцид од стране Албанаца на Косову.
Након тога долази до бујања српског национализма и таласа организованих протеста Срба и
Црногораца широм земље (митингаши су имали превоз организован аутобусима. [47] Под
притиском демонстрација, долази до рушења покрајинских власти Војводине и Косова,
заједно са републичким властима Црне Горе, и њихове смене људима оданим Слободану
Милошевићу.
Српски националисти су именовали су Југославију као највећу катастрофу Србије, сматрајући
катастрофалном грешком што је Србија пристала на југословенску државу, уместо да је
створила Велику Србију у повољном периоду након Првог светског рата. Великосрпском
идејом су били прожети главни чиниоци српске политике (укључујући СПС, СРС и СПО),[5]
[36]
 насупрот настојањима међународне заједнице за очувањем постојећих граница
југословенских република.
У периоду непосредно пре распада заједничке државе објављен је Меморандум САНУ. У
питању је документ који је израдило неколико академика САНУ између 1985. и 1986.
Меморандум наглашава тежак положај и неравноправност српског народа у Југославији, а
посебно на Косову и Метохији, где се, како је наведено, спроводи „физички, политички, правни
и културни геноцид над српским становништвом”. Демонстрације Албанаца на Косову 1981.
године српски академици називају „неофашистичком агресијом”. [тражи се извор] Меморандум даље
критикује конфедерализам и велика овлаштења аутономних покрајина,
омогућена југословенским уставом из 1974. године, оцењујући да су Срби њиме
дискриминисани.[48] Српски академици сматрају да су потребне уставне промене у Југославији
због неравноправног третирања и слабљења Србије (страна 46) и да „српско питање” неће
бити решено пре остварења пуног националног и културног јединства Срба, без обзира где
живе (стране 70-73).
Меморадум је непосредно по објављивању изазвао бурне реакције у земљи, због својих
погледа на стање нације и захтева за темељном реорганизацијом СФЈР.[49] На ванредној
скупштини САНУ 18. децембра 1986. дата је подршка Меморандуму, а током дискусије је
напоменуто:
У прилог израде оваквог програма речено је да Србија од Гарашанина није имала свој
национални програм, а од Светозара Марковића нико није разматрао српско питање...

— Коста Михаиловић
Међу Хрватима се овај документ сматра изразом великосрпског национализма, док га
извештај УН сматра средством ширења антиалбанских осећања.[5] Сматра се да је
Меморандум САНУ имао кључну улогу у распаду Југославије.[50]

Састанак у Карађорђеву (1991)

Детаљније: Састанак у Карађорђеву
Састанак у Карађорђеву је одржан у марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, СР Србија)
између председника СР Хрватске Фрање Туђмана и председника СР Србије Слободана
Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. Тачни детаљи тог састанка никад нису објављени
јавности, али је Душан Биланџић, Туђманов саветник који је присуствовао састанку, касније
објавио књигу у којој тврди да је „суштина састанка била подела Босне и Херцеговине”.[51]
Милошевић је на тим преговорима захтевао све територије на којима су Срби имали већину.
То је укључивало нпр. источну и западну БиХ. Туђман и његово вођство су тражили
првенствено западну Херцеговину где су Хрвати имали већину. Између такве проширене
Хрватске и проширене Србије требало би да буде мала муслиманска државица. [тражи се извор]
Добрица Ћосић, председник Савезне републике Југославије, у октобру 1992. године
у Женеви са Туђманом потписује споразум о замени територија и „хуманом пресељавању
становништва”.[52] Неки у овоме виде конкретизацију претходног договора о подели Босне и
Херцеговине.[тражи се извор]

План Војислава Шешеља

Детаљније: Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица

Шешељев план Велике Србије, у границама Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица

Шешељев план Велике Србије се заснивао на начелу „Где су српски гробови, ту су српске

земље”, комбинујући историјско и етничко право на територије суседних југословенских
република. Он је у оквире своје Велике Србије предлагао укључење већег дела територије
СФРЈ, и то целих република Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, као и
великог дела Хрватске, подељене по линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Сматра
се да је Шешељ ту идеју преузео од Стевана Мољевића, четничког идеолога из Другог
светског рата.[14] Иза овог програмског опредељења стајао је Шешељев Српски четнички
покрет, а касније Српску радикалну странку, која је слала своје добровољце на југословенска
ратишта. Једино СРС још увек званично заступа овај програм. [14] Некадашњи високи
функсционери Српске радикалне странке Томислав Николић (некадашњи заменик
председника) и Александар Вучић (некадашњи генерални секретар) су након њеног
напуштања 2008. године изјавили да је идеја Велике Србије нереална. [53]

Драшковићев план Велике Србије

Драшковићев план Велике Србије.

У јесен 1990, у време већ распламсалих оружаних сукоба у Хрватској, Вук Драшковић,

председник Српског покрета обнове, организовао добровољачку војну формацију под
називом Српска гарда и послао ју је на ратиште. Формација је на терену била под
командом Ђорђа Божовића Гишке.
Драшковић је почетком 1990-их предложио свој план Велике Србије, која би обухватала
Србију, Македонију, Црну Гору и делове БиХ и Хрватске са високим процентом Срба. [5] Овај
план је требало да буде нека врста мировног плана између Срба и Хрвата. [36] План је
подразумевао преуређење Босне и Херцеговине тако што би јој били припојени делови
Хрватске насељени Србима (највећи делови Републике Српске Крајине и део јужно
од Дубровника), али би Хрватска заузврат добила делове БиХ који су претежно насељени
Хрватима. Муслимани не би имали никакву врсту аутономије у оквиру српске државе.
Драшковић је критиковао Милошевића јер се, по његовом мишљењу, није довољно залагао за
Велику Србију.[5] Сам Драшковић и његова странка, Српски покрет обнове, су касније
напустили овај програм и од тада се више не залажу за било какво проширење српске
државе.

Милошевићев план „Крње Југославије”

Детаљније: Крња Југославија (СФРЈ)
Током југословенске кризе, припадници српске интелектуалне и политичке елите су покушали
да дефинишу српске националне циљеве (нпр. да сви Срби треба да живе у једној држави) у
оквиру дискурса социјалистичке Југославије. [54] Према оптужбама Међународног суда за ратне
злочине у Хагу, Милошевић је покушао да насиљем оствари идеју „сви Срби у једној држави”,
при чему није помињао историјски концепт „Велике Србије”, али је сарађивао са
националистима попут Шешеља који су га заговарали. [55] 1991. године, након проглашења
независности Словеније и Хрватске, Слободан Милошевић и тада владајућа Социјалистичка
партија Србије су заузели став да се Хрватска може отцепити, али не може на то
приморати Србе у Хрватској који желе да наставе да живе у Југославији. Један од твораца
Меморандума САНУ и челник владајуће Социјалистичке партије Србије, средином 1991.
године је поручио:
Та нова државна граница мора у Хрватској ићи линијом разграничења српског и хрватског
народа. ЈНА треба да поседне ту нову границу и спречи даље нападе државних и паравојних
терориста на незаштићено цивилно становништво.[56]

— Михаило Марковић
Народна скупштина Републике Србије је 8. јула 1991. затражила „од савезних органа и ЈНА да
штите само онај део Југославије у којем се народи који живе на тим просторима изјасне да
желе живети заједно”.[57] Милошевић је намеравао да створи крњу Југославију, која би
обухватала Србију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину и делове Хрватске насељене
Србима. Међутим, ти планови падају у воду 1992. године проглашењем независности БиХ и
Македоније, па Србија остаје у државној заједници само са Црном Гором. Аналитичари
сматрају да је Милошевић инсистирао да задржи име Југославија из два разлога: 1) да би
оправдао анексију делова Хрватске и Босне и Херцеговине, 2) да би Крња Југославија стекла
међународно признање као наследница СФРЈ.[58]

Дејства српских паравојних јединица (1991—1995)

Српске територије током Југословенских ратова (1991—1995)

По увођењу вишестраначја долази до груписања по националној основи. У Србији се јављају

странке које јавно траже стварање Велике Србије. Српски политичари су сматрали
међурепубличке границе искључиво административним, које не могу да постану међудржавне.
Након отцепљења Хрватске и Босне и Херцеговине од Југославије, долази до оснивања
српских ентитета у тим републикама. На територији Хрватске је проглашена Република
Српска Крајина, а на територији Босне и Херцеговине Република српска народа у Босни и
Херцеговини. Те српске државе су убрзо образовале и своје оружане снаге (Српску војску
Крајине и Војску Републике Српске) уз логистичку подршку Југословенске народне армије, која
је остала под контролом Срба.
Срби у југословенским републикама нису живели у засебним етничким срединама, већ заједно
са осталим становништвом, те није било могуће спровести јасно разграничење између
српских и несрпских области. У пракси је то био повод за оружане сукобе око територија, који
прерастају у рат у Хрватској и рат у Босни и Херцеговини. У овим ратовима су дејстовале и
многе српске паравојне формације, међу
којима Арканови тигрови, Шешељеви добровољци, Драшковићева Српска
гарда, Книнџе Драгана Васиљковића и други.

Догађаји после грађанског рата деведесетих

Неуспех прекрајања државних граница у југословенским ратовима је имао далекосежне
последице по Србију и шири регион. Срби, а посредно и Србија, су током ратова стекли
негативну репутацију у светској јавности. То добро осликава шовинистичка изјава тадашњег
француског председника Жака Ширака, који је лета 1995. године изјавио: „Срби не поштују ни
Бога ни закон; то је народ разбојника и терориста!” [тражи се извор]
У промењеној међународној ситуацији, годину дан након избијања рата на Косову и
Метохији 1996. године, због злодела албанских терориста, долази до НАТО бомбардовања
СРЈ, након чега је Србија изгубила контролу над јужном аутономном покрајином. [тражи се
извор]
 Неколико година касније, Црна Гора је постала независна држава чиме је окончано
постојање државне заједнице.
17. фебруара 2008. скупштина Косова, уз подршку дела ЕУ и САД,[59] проглашава једнострану
независност од Србије.[60]
Академик и експерт за питање Велике Србије Чедомир Попов сматра да се наводи о
„великосрпским намерама” често користе у политички антисрпске интересе и да су чињенично
нетачни. Попов тврди да током српске историје Велике Србије никада није било нити ће је
бити.[61]
Историчар Сима Ћирковић наводи да гунђања о Великој Србији и упирањем прстом
у Начертаније и Меморандум неће решити постојеће проблеме као и да је у питању
злоупотреба историје.[62]
Аутор Мухарем Баздуљ сматра да се питање Велике Србије и великосрпске
хегемоније инструментализује од стране регионалних душебрижника. [63]