Рат на Балкану

Рат на Балкану

Фицрој Маклин, 1949.

Јула 1943. године Винстон Черчил је донео одлуку да Брозу упути нову мисију; изабран је
члан Парламента Фицрој Маклин, који је за тај задатак добио чин бригадра – бригадног генерала.
И Пре Другог светског рата Маклин је учествовао у дипломатским мисијама, између осталог био
је у Совјетском Савезу. Маклина је почетак рата затекао у Форин Офису, али је на сопствени
захтев постао војник и послат је у Египат у саставу специјалне ваздухопловне службе.
Маклин каже у мемоарима које је написао да му је Черчил дао иструкције да у Југославији
утврди ко „убија највише Немаца и да предложи како да му се помогне да би могао убијати још
више. политички су обзири овде од другостепене важности“.
Акредитивно писмо које је Маклин предао Брозу потписао је генерал Вилсон, британски
командант Блиског истока. Иако је Черчил препоручио Маклину да се не бави политиком,
разговори између њега и руководства партије све више су задирали у политику; Маклин је стога
био нека врста првог неформалног британског амбасадора при Врховном штабу.
Заједно са делом своје мисије – Вивијеном Стритом, наредником Данканом и
Американцем Слимом Фаришем, полетео је са аеродрома у Тунису у ноће 16/17. септембра 1943.
године. Упућивање новог шефа британске мисије у Врховни штаб, у рангу бригадног генерала,
пратило је истовремено и упућивање одговарајуће мисије у штаб Драже Михаиловића. Било је то
време када је британска владајош водила политику тзв. „подједнаке помоћи“четницима и
Народноослободилачкој војсци.
У својству шефа мисије, Маклин је путовао у Италију, Египат, Алжир и Британију на
реферисања премијеру Черчилу и министру спољних послова Ентонију Идну.

Фицрој Маклин је написао неколико књига које су се тицале Југославије, али је „Рат на
Балкану“ његово најбоље дело о односима западних савезника, посебно Велике Британије, и
Југославије. Књига је први пут објављена у Британији 1949. године, када су му у сећању још биле
свеже многе занимљиве појединости и утисци о ономе што је видео, осетио и радио као шеф
британске мисије при Брозовом Врховном штабу.
Описујући своју активност у Југославији, као странац, Маклин је дао једну димензију
Брозовог деловања, коју, у нашој варијанти, нжалост, немамо – Брозову активност на
међусавезничком плану. Док је писао своје мемоаре британске ратне архиве су још увек биле
затворене, па је Маклин морао да се ослања на сећања, а вероватно и на евентуалне белешке. Због
тога, ту и тамо сусрећу се неке непрецизности или данас већ превазиђене интерпретације којима
недостаје документарна подлога.

1
 Рат на Балкану

I
У Европи

Маклина и остале из његове групе дочекали су партизани у ноће 16/17. септембра 1943.
године; из Штаба био је ту мајор Владимир Велебит 1, кога је Броз послао да дочека и допрати
Маклина. Други авион који је полетео из Бизерте није дошао.
Након пар сати јахања партизани и енглеска мисија стигли су у Мркоњић-Град. У њему је
био штаб партизанског команданта Славка Родића. До вечери, због опасности од немачких
авиона и патрола, остали су у Мркоњић-Граду, одакле су се када је пало вече упутили ка
Врховном штабу у Јајцу.

II
Оружије и човек

Описује Броза као човека средњег раста, избријаног и са правилним цртама лица. Није им
било тешко да се споразумеју јер је Броз течно говорио руски и немачки језик. За Маклина је
представљало новост то што је наишао на комунисту кога су одликовали увереност и
независност. Маклин је то приликом изложио циљ мисије; рекао је да је британка влада добила
извештаје о отпору и да жели да помогле, али још увек нема тачна обавештења о обиму и

1
Др Владимир Велебит – Влатко (Задар, 19. август 1907 — Загреб, 29. август 2004), правник, дипломата, амбасадор
СФРЈ и извршни секретар Европске економске комисије од 1960. до 1967. године. После окупације Краљевине
Југославије, Велебит је радио као илегални политички радник НОП-а у Загребу под конспиративним именом др.
Владимир Петровић. Пошто је био цењени адвокат пре рата, није имао проблема после успостављања Независне
Државе Хрватске. Марта 1942. године напушта Загреб и одлази у партизане. Тито га је примио у Врховни штаб, где
је као Начелник војносудског одељења при Врховном штабу радио на организовању судова у НОВЈ. Заједно са
Кочом Поповићем и Милованом Ђиласом, био је учесник Мартовских преговора с Немцима, 1943. године. Јуна
1943. године постаје официр за везу са страним војним мисијама у НОВЈ. После погибије Иве Лоле Рибара, шефа
прве војне мисије НОВЈ и члана Врховог штаба, 27. новембра 1943. године, Велебит преузима његову дужност и
заједно са потпуковником Милојем Милојевићем, одлази на Блиски исток. После првих контаката са савезницима у
Каиру, Велебит је упуђен у Лондон, на наставак преговора. Тамо је разговарао са британским преговарачима
Фицројем Маклејном и Вилијамом Дикином око признавања НОП-а. Маја 1944. године у Лондону се састаје са
Винстоном Черчилом, a био је присутан и 12. августа 1944. приликом сусрета Тита и Черчила у Напуљу. У
привременој влади Тито-Шубашић, марта 1945. године, био је постављен за помоћника министра иностраних
послова ДФЈ. Био је један од кључних преговарача у тајној мисији у Вашингтону. Разговарао је са представницима
САД о њиховој помоћи Југославији. По повратку у земљу био је помоћник министра иностраних послова ФНРЈ
Станоја Симића, а водио је и преговоре са савезницима у вези Тршћанске кризе. Почетком рата у бившој Југославији
био је изложен претњама националиста, па се из Енглеске преселио у Загреб. Написао је две књиге: "Сећања" (1983)
и "Тајне и замке Другог светског рата" (2002).
Умро је 29. августа 2004. године у загребачком клиничком центру „Ребро“. Сахрањен је 3. септембра 2004. на
загребачком гробљу Мирогој.

2
 Рат на Балкану

природи партизанског покрета. Из тог разлога он је послат са групом официра и задатком да

састави исрпан извештај и потом извести Главног команданта Блиског истока, генерала Вилсона,
о најбољем начину да се пружи помоћ. У разгову је учествовао и поп Владо Зечевић 2, четник који
је прешао у редове партизана; Маклин га описује као у сваком смислу веома занимљивог човека.
Броз је на Меклина оставио повољан утисак, како каже: „... најзад сам наишао на
комунисту који није морао да све проследи на „надлежно место“, који би се држао партијске
линије на сваком кораку. Он сам био је меродавна личност, а што се тиче партијске линије, он ју
је инстинктивно знао, или је можда чак и сам стварао на свом путу. Истовремено, није било
никаквог претварања да припада либерализму, или Социјалној демократији“, или било чему
другом осим комунизму.“

III
Оријентација

Касно те вечери у штаб је стигао и остатак мисије за који су прво сви помислили да је пао
немцима у руке. Наредног дана вођени су разговори над картама Југославије о снази партизанске
војске, прављене листе требовања и приоритетних потреба...
Као што је и замишљено Маклинов штаб је остао при партизанском Врховном штабу, а
официри са одговарајућом обуком, који ће бити са њим у радио-вези, морају се прикључити свим
главним партизанским јединицама. На основу обавештења која би се наоај начин прикупила било
је могуће створити доста тачну представу о обиму и ефикасности партизанског отпора у
Југославији, а самим тим и о потребној помоћи коју би евентуално партизанима требало
пружити. Након тога било би могуће и усагласити операције партизанских снага са савезничким
снагама на целокупном средоземном ратишту. Први корак био је повезивање са три или четири
2
Владимир Зечевић – Влада (Лозница, 21. март 1903 — Београд, 26. октобар 1970), православни свештеник, учесник
Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник ФНР Југославије. У априлу 1941. године, добровољно
је ступио у војску. По капитулацији Југославије, вратио се кући, након чега су га Немци ухапсили и држали у
затвору до краја јуна исте године. Августа 1941, учествовао је у подизању народног устанка заједно са Георгијем
Бојићем из Троноше, и они су учествовали у ослобађању Лознице и Крупња. После тога је био у четничком
руководству. Након напада на Шабац, партизани и четници су се разишли, а поп Зечевић је у то време превео око
500 четника у партизане. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1942. године. У рату је био замјеник
политичког комесара Ваљевског партизанског одреда, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ, члан Извршног одбора
АВНОЈ-а и повереник Вјерског одсјека Првог засједања АВНОЈ, члан Националног комитета ослобођења
Југославије (НКОЈ) и повереник за унутрашње послове. После ослобођења Југославије налазио се на разним
одговорним дужностима. Био је министар унутрашњих послова у Влади ФНРЈ; министар грађевина и саобраћаја у
Влади НР Србије (1952 — 1953); председник Савезног већа Савезне народне скупштине (1954—1960); председник
Одбора за организацију власти и управу Савезне скупштине. Члан Савезног извршног већа био је од јануара 1953.
године. Био је посланик републичке Уставотворне и Савезне народне скупштине, члан Савезног одбора ССРНЈ,
Председништва Савезног одбора СУБНОР и друго. Имао је чин резервног пуковника ЈНА.
Умро је у Београду 26. октобар 1970. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађна на Новом гробљу.

3
 Рат на Балкану

британска официра који су међу партизане спуштена почетком лета 1943. године и налазили су
се у различитим партизанским јединицама у различитим подручјима Југославије. На подручју на
коме је био Маклин налазио се и мајор Бил Дикин (професор историје на Оксфордском
универзитету), одсутан у време када се Маклинова експедиција спустила. Маклин је сматрао да
би Дикин, који се у Југославији налазио од маја '43. и који је видео тешке борбе партизана са
Немцима, могао да пружи бољу слику о значају партизана од било кога другог. У Хрватској се у
то време налазио Ентони Хантер, а у Словенији мајор Џонс; требало је уредити да они редовно
радио-везом или преко курира бригадиру Маклину подносе извештаје о стању на терену.
Повезивање са британским људима поверено је инжењерцу Питеру Муру који се упутио према
Словенији.
Убрзо након Муровог одласка у штаб је стигао Дикин који је на британску мисију и
Маклина оставио веома добар утисак. Он је у Југославију дошао из Каира у време немачке пете
офанзиве и покрета партизана. Он и Броз су приликом немачког наступања и стезања обруча око
партизана били рањени истом бомбом. Хвалио је партизане, говорио о њиховој неограниченој
издржљивости, великој ефикасности у војном погледу... Потврдио је сарадњу четника са
Немацима и Италијанима у Црној Гори и Босни.
Маклин је послао Слима Фариша са другим инжењерцем Најтом у Гламоч, село
шездесетак километара удаљено од Јајца; у Гламочу је пронађен раван појас земљишта на који би
се могли спуштати авиони. Тако се Фариш, стручњак за прављење аеродрома поново нашао у
својој мирнодопској служби.

У јесен 1943. Немаци су покренули акцију запоседања простора који су напустиле

италијанске снаге након капитулације Италије (25. јула 1943. године). У то време је пао Сплит, а
и положај на коме су се налазили Штаб и Брити није више био тако сигуран.
Маклин говори о партизанима као људима који су били става да су све што су постигли,
постигли сами без ичије помоћи, прича о присутном саоодрицању и дисциплини...
Арса Јовановића описује као повученог и смиреног човека са којим није био у нарочито
отвореним и присним односима; Едварда Кардеља као искреног, логичног, мирног и прибраног;
Александра Ранковића као опрезног, човека у сенци који управља апаратом, Брозову десну руку
којој је омиљени израз био „конспирација“; Милована Ђиласа као младог и полетног Црногорца
разбарушене косе; Маша Пијадеа, једног од ретких Јевреја међу партизанима, као омиљену мету
немачке пропаганде у Југославији; две жене Олгу и Зденку, као задужене за Титове мапе,
спискове... Уз остале ту је била и Брозова стална пратња – Бошко и Прља, снажни младићи који
га никада нису напуштали, као и Тигар, немачки овчар заробљен од Немаца.
На основу запажања и извештаја добијаних из других делова Југославије Дикин и његова
пратња све више су схватали размере партизанског покрета у Југославији, који је био много
значајнији и утицајнији него што је било ко изван Југославије могао и да наслути. Помиње 150
хиљада бораца, широм Југославије, који су били под командом партизанског вођства и Броза.
„Моја мисија је војног карактера; речено ми је да политика спада у други план;
најважније је било ко се бори против Немаца. У то није било никакве сумње. Партизани, ма

4
 Рат на Балкану

каква била њихова политика, борили су се против њих и то изузетно успешно, а четници, ма
како гледали на њихове мотиве, углавном се нису борили или су се, пак, борили заједно са
Немцима против сопствених земљака. Штавише, ако би се посматрали као војна снага,
партизани су били бројнији, боље организовани, дисциплинованији и боље вођени него четници.
Ми смо добијали, како је изгледало, мало или ништа заузвар за оружје што смо бацали
четницима, које су количински до сада много више добили од нас но партизани. Уствари, до сада
су га користили против партизана, који су се борили против Немаца, и они су сметали, а никако
доприносилиратним напорима. Према томе, било би логично, из чисто војних разлога, да
престанемо са снабдевањем четника и да све расположиво оружје и сву опрему шаљемо
партизанима.“
Поред наведених војних разлога, Маклин говори и о политичким чињеницама које су већ
тада биле више него јасне, а на које је Британија могла да има врло мало утицаја. Схватио је да ће
партизани након рата представљати одлучујући чинилац у новој Југославији, као и то да је
питање да ли ће Броз тада бити марионета Совјета или независан владар на Балкану.

IV
Узбуне и екскурзија

Маклин говори о одлуци да се партизанима помогне у материјалу који би Брити, по

његовом предлогу, допремали до Корчуле одакле би га партизани уз помоћ бродова заплењених у
Далмацији од Италијана превозили до обале и даље распоређивали према потребама. Маклин и
група од неколико Брита и партизана се упутила на Корчулу како би Маклин одатле радио-
станицом доставио тачне податке потребне за искрцавање и доставу. Од Јајца до Бугојна
путовали су заплењеним возом на који су, како Маклин казује, партизани били јако поносни. У
Бугојну се Маклин први пут сусрео са Кочом Поповићем који се тада налазио на челу
партизанског Првог корпуса. Маклин даје врло позитиван опис Коче Поповића. Одатле се група
упутила ка Ливну, озлоглашеном упоришту усташа чије се становништво непријатељски држало
и према партизанима и према савезницима. Како су немачке снаге напредовале на том простору,
било је немогуће да се директно иде ка обали, те је одлучено даМаклин и његови пратиоци оду
до Аржана за које је било сигурно у рукама партизана.

5
 Рат на Балкану

V
Пут до острва

Из Аржана су се упутили, уз помоћ водича, до Задварија, а одатле према обали мора и

Башкој Води која је и даље била у рукама партизана. Експедиција се укрцала на мали брод и са
радио-станицом упутила према Корчули.

VI
Међуигра на острву

Опис Корчуле, доброг пријема локалног становништва... Проблем са радио-станицом

којом никако нису успевали да успоставе контакт са Каиром, ни да шаљу поруке ни да их
примају. Порука да је могуће послати чамац до острва није могла бити послата са Корчуле, те је
шифрована упућена у Јајце Вивијену Стриту који је одатле требало да је пошаље Ратној
морнарици. Данима је Маклин са пратњом морао да остане на Корчули, све док порука не буде
послата и док потом не стигне одговор.
У тренуцима у којима је Маклин био убеђен да ни порука из Јајца није послата, на
Корчулу су бродом стигли представници Ратне морнарице (Сенди Глен, Дејвид Сатоу...). Донели
су неколико тона оружја и опреме. Маклин је послао поруке преко посаде бродића који је
пристао на Корчулу (наредног дана напусти острво) Краљевском ратном ваздухопловству и
Ратној морнарици да би било добро послати неколико авиона и торпедних чамаца како би се
нанели ударци Немцима код Мостара и Метковића, као и нјихови положаји на Пељешцу и
десантни чамци на ушћу Неретве. Убрзо се Маклин са својон британско-партизанском пратњом
упутио према копну и Титу, како би била решена питања око питања даљих акција.

VII
Тамо-амо

Башка Вода је сада била у рукама непријатеља, па су се бродићем упутили према Подгори,
другом малом пристаништу, нешто даље на северу; вратили су се назад у Јајце код Броза.
Маклин и Броз су се договорили да се Маклин и два Брозова посланика – Лола Рибар и
Милоје Милојевић упуте у Каиро, како би Маклин поднео извештај и распитао се могућој
помоћи партизанима, а ова двојица у својству емисара добре воље. Милоје Милојевић је био

6
 Рат на Балкану

активни официр у војсци Краљевине који се одмах на почетку рата придружио партизанима,
храбар и много пута рањаван човек; у то време био је први и још увек једини носилац Ордена
народног хероја. Лола Риба је био син др Ивана Рибара, млад човек у двадесетим годинама
живота окренут пре свега политици. Одговор на планирану мисију и потврда Маклину да може
да поведе два партизана, што се свакако не би допало југословенској влади у егзилу која је била
званични савезник Брита, дуго се чекао па се Маклин одлучио да пређе на острво Хвар, како би
био у озицији да без већих проблема пробије до Италије, док су Милојевић и Рибар остали у
Јајцу, спремни да, ако то буде могуће, са Маклином крену у мисију. Одговор који је Маклин
добио на Хвару био је тај да се он запути у Каиро, али да партизански емисари морају да сачекају
неко друго време. Маклин је морао да се пребаци на Вис где га је потом преузела Ратна
морнарица.

VIII
Спољни свет

Маклин стиже у Бари, одакле врло брзо креће авионом за Каиро пореко Малте. Маклин је
у Каиро био позван због тога што се велики број људи из Форен Офиса, укључујући и Идна,
налазио тамо (враћали су се из Москве са састанка са Молотовом); Каиро је тада био право место
да Маклин поднесе извештај и испослује већу помоћ и подршку за партизане. Идну Маклин
подноси писмени извештај о стању у Југославији, који је овај примио с тим да га благовремено
достави председнику владе Черчилу за предстојећи састанак са Саљином и Рузвелтом, а
истовремено да пошаље и копију начелнику Империјалног генералштаба. Маклин је и усмени
Идну пренео да је партузански покрет од несхватљиво већег значаја него што се то сматра ван
Југославије, да њиме руководе комунисти и да је чврсто оријентисан ка Москви, да јекао покрет
отпора ефикасан и да се његова ефикасност уз савезничку помоћ може знатно повећати, али
независно од тога да ли ће им савезници помоћи или не, Броз и његови следбеници имаће
одлучујући утицај у Југославији након ослобођења.
Маклин се вратио у Бари са упутством да за неколико недеља поново долети у Каиро када
ту буде и Черчил. У Барију су га дочекале вести да је у Босни и Далмацији покренута велика
немачка офанзива и да су сви путеви блокирани. То је значило да ако Рибар и Милојевић треба да
изађу из земље по њих мора да се шаље авион. Три покушаја да се пошаље авион у Гламоч и
превезе партизане били су неуспешни због лошег времена. Партизани су у то време заробили
мали немачки авион којим су планирали да дођу у Италију, али су га Немци опазили и уништили
(о томе код Ђиласа више), убивши притом Лолу Рибара, Робина Витерлија и Доналда Најта, док
је Милоје Милојевић рањен. Ипак, и поред несреће и погибије партизани су одлучили да ће
делегација ићи у Каиро; Лолу Рибара је заменио Владимир Велебит, а Милојевић ће путовати и
поред задобијених рана; са њима је пошао и тешко рањени Владимир Дедијер. Нови авион са

7
 Рат на Балкану

Маклином и порприлича број ловаца дошли су по партизанско посланство (долетели у Гламоч на

аеродром, поприличан снег). Мисија је напокон успешно обављена и могле је да се из Барија
крене за Египат.

IX
Прекретница

Авион је слетео у Александрију. У Каиру су били Черчил и Рузвелт који су се вратили из

Техерана.
Маклин је посетио Черчила, који је прочитао извештај о стању у Југославији и на основу
њега и свих других расположивих информација о југословенском питању разговарао са
Стаљином и Рузвелтом у Техерану; као иход разговора одлучено је да се партизанима пружи сва
помоћ. Што се четника тиче, због скоро никаквих активности против Немаца, а често и сарадње
са њима, одлучено је да им се пружи последња шанса – преко британске мисије Михаиловићевом
штабу од њега, Михаиловића, биће тражено да се подигне у ваздух значајан железнички мост на
прузи Београд-Солун; ако то не буде извршено до одређеног датума, мисија код Михаиловића ће
бити повучена, а достављање материјала четницима обустављено. У разговору Черчил је још
једном нагласио да је политика у другом плану, најбитније је било помоћи ономе ко наноси
штету Немцима. У тренутку када се крај рата није ни назирао било је немогуће из идеолошких
разлога одбити партизане у Југославији, док је истовремено Совјетски Савез био један од главних
савезника Брита. Ипак, влада Британије се налазила у незгодној позицији јер је на тај начин
стајала на страну партизана против којих је краљ Петар II пордржавао четнике, притом Петар је у
мартовском пучу Југославију ставио на страну Британије.
У Каиру се Маклин састао и са краљем Петром II који је на њега оставио повољан утисак.
Одлуке у Александрији су биле од великог значаја, помоћ партизанима у материјалу је
вишеструко повећана, као и број авиона који би ту помоћ достављали, а одлучено је и да се у
Барију оснује база за снабдевање. Исто тако, проширена су овлашћења Маклинове мисије и
одрђен је број британских официра, који ће стајати под Маклиновом командом, чији задатак ће
бити дасе падобранима спусте у главне партизанске јединице у Југославији и баве
организовањем снабдевања. Међу тим официрима био би и одређен број техничких саветника и
инструктора различитих профила.
На повратку у Бари Маклин је добио лоше вести – немачка офанзива је била великих
размера, пали си Ливно и Гламоч. Прелази торпедним чамцем до Корчуле која је и даље у рукама
партизана, преноси се наоружање; партизани су се спремали за одбрану од немачког десанта.
Корчула је неколико дана касније пала.
Јасно је било да је потребно пронаћи одговарајуће острво које би могло да послужи као
база партизанима и Бритима, као погодно показао се Вис на који су се, ради детаљнијег

8
 Рат на Балкану

упознавања са тереном, упутили Маклин и Велебит. Маклин је радио на довођењу британске

јединице командоса на Вис. О том питњу Маклин је разговарао са генералом Харолдом
Александером, командантом 15. групе армија, а потом са Черчилом који се почетком 1944.
године у Маракешу лечио од запаљења плућа.
У то време до черчила и Маклина стиже вест да је Јајце пало у немачке руке, па је Черчил
осећао потребу да напише писмо подршке Брозу; требало је да га лично преда Маклин када се
врати у Југославију. Из Барија у који се вратио из Марока, Маклн се упутио у Југославију, где се
спустио падобраном у близини Босанског петровца у Босни. Са Маклином је пошао и Рандолф
Черчил, сина председника британске владе.

X
Поново у Босни

Церремонијални дочек, већ колико су прилике то дозвољавале. Славко Родић, који је

дочекао експедицију, и Маклин су се упутили у шуму према Брозу који је у то време већ носио
титулу маршала, формирана је била и „привремена влада“ у којој је он имао водећи положај.
Писмо које је послао Черчил Брозу се изузетно допало, што је Маклин свакако морао да примети;
овим писмом Броз је почео да стиче међународни значај који до тог момента свакакако није
имао, ни он ни његов покрет у Југославији. Черчил је сасвим јасно изразио да га сматра
савезником и да ће му помоћи на сваки начин; уз то позвао га је и да се редовно дописују преко
Маклина, ради договарања о свим значајним проблемима. То није било далеко од званичног
признања (Броза као најважније фигуре у Југославији и њенеог будућег челника (?)).
Из шуме у којој су били привремено смештени након одласка из Јајца, Маклин, Броз и сви
остали упутили су се у Дрвар, где је било предвиђено да се смести Врховни штаб.
У Дрвари су сазнали за немачке планове о отмици/убиству Броза и елиминисању
Маклинове мисије.

XI
Нови договор

„Приближавањем пролећа и побољшањем временских услова, допремае материјала

ваздушним путем и авијацијска подршка били су олакшани и зато смо ми у Југославији почели
примећивати резултате нове политике опште помоћи, о чему је решено у Каиру.“

9
 Рат на Балкану

Пртизани у целој Југославији су, већ према потребама и Брозовим одлукама, добијали
материјал који је стизао од Брита. Материјал су британски и амерички авиони избацивали у
Дрвар или у штаб Коче Поповића у Мокрој Нози, нешто даље низ долину.
На основу договора Брита и Броза у северну Африку је послато неколико партизана које је
требало обучити за пилоте-ловце; пре краја рата партизани су учествовали и у ваздухопловним
операцијама.
У то време (22. фебруар 1944. године) стиже и руска/совјетска мисија на челу са
генералом Корњејевим, што је била прва руска/совјетска мисија у рату.

Последњу шансу, која се тицала дизања у ваздух моста напрузи Београд-Солун,

Михаиловићеви четници нису искористили и зато је донета одлука да да се савезничка мисјија из
његовог штаба повуче, а четницима обустави даље достављање материјала. Слање материјала је
одмах обустављено, док је повлачење официра за везу потрајало нешто дуже тако да је тек крајем
маја 1944. године бригадир Армстронг напустио Михаиловићев штаб. У Доњем дому Черчил је
објаснио потез владе, објаснивши да је то урађено збо неактивности четника, а врло често и
њихове сарадње са непријатељем.
Одлука, донета из војних разлога, да се Михаиловићу ускрати помоћ и пружи подршка
Брозу, аутоматски је поставила и политички проблем. На првом месту она је изазвала
најснажнији отпор краљевске југословенске владе и групе око краља Петра; поред тога та одлука
је поставила и питање да ли ће после војног признања уследити и политичко признавање Броза и
партизана. Лондон је био у проблему, и он и сви остали његови савезници су за савезничку владу
признавали Владу Краљевине Југославије и краља који је ушао у рат на страни Британије у
тренутку када је она била усамљена против надмоћнијих сила, а ситуација се развијала на такав
начин да је та влада губила било какву политичку моћ у Југославији. Лондон је покушавао да
дискретно испита могућности за постизање компромиса између политички сукобљених стурја
Југославије. У пролеће 1944. Велебит, кога је Броз изабрао за делегата, и Маклин иду у Лондон.

XII
Промена боравишта

Рањени партизани и Маклин и Велебит авионом стижу у Алжир, где је Маклин након
разговора са Черчилом добио упутство да дође у Лондон и поведе Велебита са собом. Након
сусрета са Ајзенхауером и Черчилом Велебит се вратио у Југославију да реферише Брозу, док је
Маклин остао у Лондону још неко време. Маклин се састао и са Иваном Шубашићем, бившим
баном Хрватске, са којим је разговарао о могућностима постизања споразума са Брозом.

1
0
 Рат на Балкану

Док је боравио у Лондону Маклин је од Вивијена Стрита, који се вратио у Босну, добио
обавештење о немачком десанту на Дрвар, великим губицима партизана и тешкој ситуацији у
којој се налазе опкољене партизанске снаге.
Неколико дана касније ситуација се мало побољшала те су авиони Краљевског ратног
ваздухопловства, којима су управљали Руси, могли да евакуишу у Бари Броза и његов штаб, као и
британску, америчку и совјетску мисију. У Барију је одлучено да Броз и Врховни штаб пређу на
Вис који су обезбеђивале британска морнарица и авијација. На располагање је стављени разарач
„Блекмур“ који је пребацио Броза и још један брод који је превезао остатак групе.

XIII
База на острву и кратак сусрет

У време док је Броз са Штабом био на вису, од авиона Краљевског ратног

ваздухопловства формирано је Балканско ратно ваздухопловство под командом генерал-мајора
Била Елиота чији је задатак био пружање помоћи партизанима (бомбардовање, избвлачење
рањеника, достава материјала...).
Лета 1944. на Вис је стигао позив Брозу да посети Италију, Напуљ, као гост главног
савезничког команданта – генерала Вилсона. Било је то Брозово прво политичко појављивање у
јавности изван Југославије. У Напуљу је разговарао и са Иваном Шубашићем, који је тада већ
био председник нове југословенске владе у Лондону. Заједно са Маклином Броз је посетио Рим,
док је требало чекати Черчила, са чијим доласком Броз тада није био упознат па су Брити морали
да одуговлаче и задржавају Броза који је већ желео да се врати у Југославију - „Напуљска
конференција“ Черчила и Броза. Черчил је том приликом рекао Брозу да партизански покрет ни у
ком погледу неће бити признат ако се претходно не постигне нека врста споразума са краљем
Петром II.
„Посматрао сам Тита заитересован како ће све ово примити. мислим да је Тито био
импресиониран. Било би чудно да није. За њега је ово био велики тренутак. Овде се налазио он,
револуционар, изгнаник закона, против кога се окретала свака рука, примљен са свим почастима
од највиших државника у равноправном разговору са једним од Велике тројице. Али, он је имао
довољно снажан карактер да не дозволи да било какво осећање тријумфа или опијености утиче
на његово понашање, које је остало уздржано и неупадљиво. Да ли је можда за тренутак био у
искушењу да размотри могућност нагодбе са демократијом, да се окрене Западу, да покуша да
се сложи са Западом исто као и са Истоком? Није било вероватно, али се могло
претпоставити.“
Након десетак дана проведених у Италији, Маклин се са Брозом и Шубашићем вратио на
Вис који је у то време постао „права кошница политичких збивања“. На Вису су тада почели

1
1
 Рат на Балкану

преговори између Броза и Шубашића, у којима Маклин и Ралф Стивенсон, британски амбасадор
при краљевској југословенској влади који је пратио Шубашића, нису мешали.
„С времена на време, обе стране би нас извештавале о току разговора. Извештаји су
изгледали, а и били сувише добри да би били тачни. Разговори су водили ка решењу које би се
заснивало, по свему судећи, на следећем: Титова и Шубашићева влада ће се ујединити у једну
једини привремену краљевску југословенску владу, која ће постојати све до ослобођења
Југославије, кад ће се одржати слободни, народни, демократски избори. После тога,
претпостављало се, народом Југославије управљаће она влада за коју се народ сам определи, а
онда ће после срећно моћи да живи.“

XIV
„Ratweek”3
део први - План

Немачка офанзива је попуштала и иницијативу су постепено преузимали партизани;

појавиле су се и гласине да Немци желе да се повуку са Балкана на север како би организовали
одбрану на за њих повољнијем терену. Маклин је, користећи то што су му генерал Вилсон и Броз
били на дохват руке, изнео план којим би се осигурало да се, у случају повлачења, извуче што
мање Немаца. План је назван операција „Ретвик“, током које би биле изведене координисане
акције партизана на копну и савезника на мору и у ваздуху, којима би мете биле немачке
комуникације широм Југославије. Читава Југославија је подељена на секторе; партизански
командант и британски официр при његовом штабу били су одговорни за сектор у ком су
деловали и деловали су у његовим оквирима. На основу претпоставке шта непријатељ намерава
да уради са нападима се почело првих дана септембра 1944. године. Пруга Београд-Солун била је
најважнија немачка комуникација. Са Виса су се ради координације акција у Србију упутили
Маклин и генерал Сретен Жујовић као Брозов лични представник. У то време је обећана и
амнестија свим припадницима четничих формација и Недићевих снага који до одређеног датума
буду прешли на страну партизана.

3
Током прве недеље септембра 1944. крупне снаге савезничког ваздухопловства и посебно додељене снаге НОВЈ
извели су заједничку операцију Ратвик против за Немце виталних комуникација у Југославији. Циљ операције био је
отежавање положаја, смањење борбене моћи, и посебно онемогућавање маневрисања немачких снага на Балкану.
Операција је изведена са великим успехом. И након окончања операције, снаге НОВЈ у садејству са савезничким
ваздухопловством наставиле су са успехом овај притисак. Тиме је немачка команда онемогућена да маневром
употреби своје снаге из Грчке на суседним европским ратиштима. Немцима је онемогућено маршевско маневрисање
- њихове снаге у покрету су раздвојене на много група, везане за положаје и натеране на дуготрајно пробијање под
борбом. Ова изолација крупних немачких снага омогућила је брзо ослобођење Србије, успешно извођење Београдске
операције и форсирано напредовање Црвене армије у јужну Мађарску, што је било од великог значаја за окончање
рата у Европи.

1
2
 Рат на Балкану

XV
„Ratweek”
део други - Извршење

Дана 6. септембра 1944. године у пола дванаест преподне, тешко је бомбардован

(неколико десетина великих бомбардера) Лесковац у коме су се наводно налазиле велике немачке
снаге. Губици међу цивилима били су огромни, између једне и неклолико хиљаде грађана уз
рушење скоро две хиљаде објеката. Након рата није то бомбардовање није смело да се помиње,
спомен чесма невиним жртвама „савезничког“ злочиначког бомбардовања је подигнута тек 1991.
године.
Ослобођени су Ниш и Прокупље.
Маклину је јављено да је Броз нестао са Виса (отишао је у Москву – види код Ђиласа).

XVI
Велико финале

Одлазак у Москву без обавештавања Брита прилично је покварио односе између њих и
Броза. Брити немају појма где је Броз, у то време Маклин се придружују јединицама Пека
Дапчевића код Ваљева. Након што су Немци напустили Ваљево партизани су малтретирали
локално становништво које је било наклоњено четницима и влади генерала Недића. Из Ваљева
Маклин се упутио у Аранђеловац у коме су 19. октобра примили вест да је отпочело ослобађање
Београда. Маклин даје опис великих снага Црвен армије које су се ваљале према Београду и
успут уништавале немачке снаге у масама, што у борби што стрељајући заробљене.
Маклин у Београду, борбе у граду трају. Помиње херојско дело Миладина Зарића (не по
имену), наставника у пензији, који је демонтирао експлозив постављен на данашњем трамвајском
мосту преко Саве.

XVII
Ко одлази кући?

Неколико дана након ослобођења Београда одржана је парада јединица које су га

ослободиле.
„И политички, такође, особађање Београда означавало је почетак сасвим нове фазе.
прошли су дани кад су партизански државници и администратори морали преко ноћи да се

1
3
 Рат на Балкану

провлаче кроз непријатељеве линије да би свршавали своје послове. Тито и чланови његовог
Националног комитета сада су били сигурно смештени у главном граду и њихов задатак био је
да владају и управљају земљом. Ово је, исто тако, представљало велику промену. Једно је било
сасвим јасно. партизани су дошли са циљем да ту и остану. Они су већ имали потпуни надзор
над практично читавом Југославијом.“
Маклин је 27. октобра разговарао са Брозом у Београду, први пут од „нестанка“ са Виса.
Броз је Маклину оренео да се са Шубашићем договорио да ће Антифашистичко веће и даље
остати врховно законодавно тело, али ће се створити јединствена влада која ће обухватити водеће
чланове како Брозовог Националног комитета, тако и краљевске југословенске владе. Ова влада,
како је планирано, у догледном времену расписати изборе који ће одлучити о будућем облику
владавине у земљи. У међувремену, теоријски ће и даље облик политичког уређења бити
монархистички, али ће краљ остати у иностранству и њега ће у Југославији заступати
Намеснички савет. До 2. новембра 1944. године завршен је нацрт споразума; Маклин је
отпутовао у Лондон да га однесе краљу Петру II и Черчилу, а Шубашић и Кардељ у Москву како
би га однели великом Јосифу Висарионовичу. Недељу-две дана касније Маклин се вратио и
донео Брозу Черчилову поруку у којој га обавештава да је прихватио нацрт споразума као могућу
основу за постизање сагласности. Шубашић се вратио нешто раније са одобрењем маршала
Стаљина.
Броз се преселио у Бели двор, резиденцију кнеза Павла, где га је Маклин, одушевљен
изгледом двора и његовим уметнинама, често посећивао.

Одређивање три намесника је потрајало, тако да је Маклин, неодушевљен тиме, морао да

се у Југославији задржи дуже него што је планирао; 7. марта 1945. Броз је поднео оставку на
дужност председника националног комитета и објавио је да је успео да формира нову владу са
Шубашићем, у својству министра спољних послова, и шест других чланова бивше краљевске
владе. Маклин је обавестио лондон о овоме, те је Ралф Стивенсон, који је недељама чекао да да
пође на пут, напокон могао да крене за Београд у који је стигао 12. марта. Наредног, 13. марта,
Маклин је напустио Југославију, његове војне послове преузео је генерал-мајор ваздухопловства
Ли.
„Ускоро смо кружили високо изнад Београда. Погледавши кроз прозор, видео сам како се
пружа пут јужно ка Авали и зелену, валовиту земљу око Ваљева и Аранђеловца. Онда смо се
упутили у правцу обале. Испод нас, на планинама Босне, још увек се белео снег. Мале стазесу
завијале и пробијале се преко превоја. У долини су се пружале густе шуме. Ту и тамо дизао се
дим из колиба. Онда смо наишли на големе гребене Далмације, острва окупана у сунцу; и убрзо
смо летели далеко изнад пучине Јадранског мора, на запад.“

1
4