1

ОТАЏБИНА У СРЦУ
ЈВуО у Краљеву и околини

Други светски рат отпочео је нападом нацистичке Немачке на Пољску

1. септембра 1939. године. Хитлер је тактиком блиц криг (муњевити рат)
прегазио Пољску и тако изненадио читаву Европу, која није имала снаге да се
одупре нападачу. Убрзо је Немачка окупирала Данску и Норвешку, а затим и
Белгију и Холандију. У мају 1940. године Хитлер је напао и Француску, која
је већ у јуну капитулирала. На тај начин Немачка је окупирала скоро читаву
Западну Европу, изузев Велике Британије, која, као острвска земља, није
била тако лак плен.
Немачка и СССР су августа 1939. године потписали Пакт о
ненападању, којим је договорена подела Пољске и да две државе једна другу
неће нападати. Међутим, договор је био само Хитлеров политички маневар,
јер није желео да понови грешку Немачке из Првог светског рата, а то је рат
на два фронта. Када је под Немачку чизму пала скоро читава Западна Европа,
Хитлеру је преостало још да под своју контролу стави средњу Европу и
Балкан да би могао да се посвети свом главном циљу, нападу на СССР.
Немачка је још 1938. године извршила аншлус (припајање) Аустрије и
окупацију Чешке. Мађарска, Румунија и Словачка су приступиле Тројном
пакту новембра 1940. године. Када је Бугарска приступила Тројном пакту 1.
марта 1941. године притисак на Краљевину Југославију је постао неиздржив.
У таквој ситуацији, окружена непријатељским државама, чланицама Тројног
пакта, Краљевина Југославија ушла је у Тројни пакт, тако што су приступање
потписали председник владе Драгиша Цветковић и министар спољних
послова Александар-Цинцар Марковић 25. марта 1941. године у дворцу
Белведере у Бечу. Незадовољна приступањем Краљевине Југославије
Тројном пакту и потпомогнута британском и совјетском обавештајном
службом група официра краљеве војске предвођена генералом Боривојем
Мирковићем извршила је 27. марта 1941. године државни удар, чиме је
збачено Намесништво на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем и влада
Цветковић- Мачек, а краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним.
У складу са својом слободарском традицијом српски народ је здушно
подржао пуч, што се најбоље могло видети на улицама Београда.
Одговор Немачке на државни удар у Краљевини Југославији је био
немилосрдан. У раним јутарњим сатима 6. априла 1941. године, без
 2

претходне објаве рата, почео је напад на Краљевину Југославију. Осим

немачких јединица у нападу су учествовале и мађарске, бугарске и
италијанске трупе. Центар непријатељског напада била је Србија, јер се ту
очекивао највећи отпор. Бомбардован је Београд, иако је имао статус
„отвореног града“, што је противно правилима ратовања. Бомбардовани су и
други градови у Србији. Југословенска војска није могла да пружи озбиљнији
отпор због споре мобилизације, погрешне тактике и мањка људства, које је
било последица и дезертирања нарочито на подручју Хрватске. Војска је
поражена на свим фронтовима, изузев у Албанији против италијанске војске,
и капитулирала је 17. априла 1941. године.
Један део официра југословенске војске, који је избегао заробљавање,
склонио се маја 1941. године на западне обронке планине Сувобор, на место
Равна Гора. Ту је формирана Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), на
чијем челу се налазио генералштабни пуковник Драгољуб Дража
Михаиловић. Због герилског начина ратовања припадници ЈВуО су названи
четници.
Прве успехе против окупатора четници су имали већ у августу 1941.
године када је Јадарски четнички одред под командом потпуковника
Веселина Мисите ослободио Лозницу. Убрзо су почеле борбе против
окупатора и у осталим крајевима Србије. Крајем септембра 1941. године је
ослобођен Горњи Милановац, а убрзо су почеле и огорчене борбе око Чачка
и Краљева. У овим борбама учествовале су заједно четничке и партизанске
снаге. Највеће борбе су вођене око Краљева, где је било и највише жртава. На
челу снага опсаде Краљева био је мајор Радослав Ђурић, који је при крају
рата пришао партизанима и као пензионисани пуковник ЈНА умро 1980.
године, а начелник штаба био је Јован Дероко.1 Борбе су почеле око
манастира Жиче, који су Немци најпре бомбардовали 10. октобра, а затим и
спалили 11. октобра.2 У ноћи 15. на 16. октобар погинуо је и капетан Душан
Лаушевић, командант Жичког одреда.3 И поред масовних стрељања
Краљевчана, која су почела 15. октобра и трајала до 20. октобра, и одласка
партизанских јединица борбе четника против окупатора су настављене. Нов
напад на немачке јединице је отпочео 28. октобра и они су се повукли у
центар града. Ударним батаљоном је командовао Сима Узелац, који је том
1
К. Николић, Историја равногорског покрета 1941-1945. књига прва Против нацизма, фашизма и
комунизма, Завод за уџбеника, Београд, 2014, 120.
2
К. Николић, наведено дело, 121-122.; Самарџић наводи да је спаљен само манастирски конак М. Самарџић,
Дража и општа историја четничког покрета, први том, Уна прес, Београд, 2005., 121-123.
3
К. Николић, наведено дело, 123.; М. Самарџић, наведено дело, 123.
 3

приликом погинуо. Четници су 1. новембра извели тенковски напад на град и

то је био последњи дан борби око Краљева. 4 Јована Дерока, који је највише
био против грађанског рата и сукоба са партизанима, су заробили и убили
партизани 9. новембра у близини Чачка.5 Управо је херојска смрт два млада
официра ЈВуО, Симе Узелца и Јована Дерока, послужила као инспирација за
чувену песму „Два Дражина момка“ или „Над Краљевом жива ватра сева“.
Реорганизација ЈВуО уследила је почетком 1942. године и урађена је по
„Упутству број 5“, које је издао Дража Михаиловић. Територијалне јединице
су организоване по срезовима. Основна територијална јединица је била чета,
чија је величина зависила од величине насеља и среза. Батаљон се састојао од
2 до 3 чете, бригада од 3 до 5 батаљона, а корпус од 2 до 5 бригада. 6 Током
лета 1943. године осниване су и летеће бригаде. У саставу Другог
равногорског корпуса, на чијем челу се налазио капетан Предраг Раковић,
налазили су се Љубићки, Трнавски и Жички срез. Командант Групе жичких
бригада, којих је било три, био је ваздухопловни капетан Милорад Миле
Васић, а његов помоћник био је поручник Јован Ђенић. 7 Милорад Васић
рођен је 1918. године.8 Његов штаб се налазио у воденици у Гледићу, а
највећи део његових снага био је у селу Милочај. Он је такође био и
командант Прве жичке бригаде. Командант Друге жичке бригаде био је
поручник Властимир Антонијевић. На челу Треће жичке бригаде био је
капетан Љубомир Анђелковић. Касније су њих двојица заменили командна
места, а Властимир Антонијевић је у чину капетана дошао на место
главнокомандујућег летеће бригаде.9
Током 1942. и 1943. године четници су вршили диверзије и саботаже на
пругама широм Србије, желећи да отежају и пресеку снабдевање Немаца
током битке против Савезника у Африци. Командант Групе жичких бригада,
Милорад Васић, организовао је обавештајну службу у Краљеву, преко које је
прикупљао податке о правцима кретања и терету који су Немци превозили
железницом.

4
К. Николић, наведено дело, 123-124., М. Самарџић, наведено дело, 124-125.
5
О томе ко је и како убио Јована Дерока постоје различита сведочења, али се са сигурношћу може рећи да
су га убили партизани, види К. Николић, наведено дело, 146.; А. Ђурић, Равногорци говоре, Духовни луг,
Крагујевац, 2017., 172-174.
6
К. Николић, Историја равногорског покрета 1941-1945. књига друга Против нацизма, фашизма и
комунизма, Завод за уџбеника, Београд, 2014., 11-12.
7
https://www.pogledi.rs/formacija-jugoslovenske-vojske-cetnika.html
8
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/18/70653/21483.htm
9
https://www.pogledi.rs/formacija-jugoslovenske-vojske-cetnika.html
 4

До првих саботажа на прузи код Краљева дошло је већ 4. децембра

1942. године, када су се сударили вагон и локомотива, а затим је и воз испао
из шина, због чега је саобраћај био обустављен. Иза ових акција су вероватно
стајали припадници Другог равногорског корпуса. Најбоља обавештења о
саботажама дали су мајор Радослав Ђурић и Милорад Васић, за шта су чак и
похваљени од стране Драже Михаиловића. Војвода Драгутин Кесеровић,
мајор Радослав Ђурић и Милорад Васић примили су наредбу Драже
Михаиловића да наставе са саботажама на прузи Београд-Скопље. 10 Један од
Васићевих извештаја од 24. фебруара 1943. године гласи:
„Досадашњи извештаји обухватали су све војне возове у току 24 часа.
Све податке као и место опредељења добијам са станице Краљево. Правац и
места опредељења налази обавештајни орган у пропратници воза коју код
себе има возовођа.“11
5. марта 1943. године Васић је написао зашто је дошло до прекида у
слању депеша:
„Од 23. до 28. фебруара извештаје о транспортима не могу послати јер
су уништени при хапшењу обавештајног органа.“12
Због саботажа на пругама, Немци су, између осталог, 7. марта 1943.
године напали Прву жичку бригаду, када су погинула и два борца бригаде.
Том приликом је „цео логор запаљен и разнет бомбама“ 13. Једна немачко-
бугарска јединица је 10. марта 1943. године напала одред под командом
Властимира Антонијевића и том приликом су погинула 3 четника, а
заробљено је њих 11.14
Милорад Васић је важио за строгог и правичног човека преке нарави.
О томе какав је утисак остављао чак и на своје саборце говори исповест
потпоручника Секуле Тешића, који је у маја 1943. године постао командант
Друге љубићке бригаде:
„Многе људе сам запамтио по добру, али сам, што је свакако нормално
у ратним приликама, многе запамтио и по злу. Један од тих злих људи био је
игром судбине везан за мене- моја мајка се, после очеве смрти, преудала и у
новој кући затекла пасторка Драгомира Стризовића. Тај млади човек био је
10
М. Симендић, Четничке акције на пругама Србије крајем 1942. и почетком 1943. Друга четничка
офанзива против окупатора, Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Мастер рад, Београд 2018., 34-
35.
11
М. Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, трећи том, Уна прес, Београд, 2005., 32.
12
М. Самарџић, наведено дело, 33.
13
К. Николић, Историја равногорског покрета 1941-1945. књига друга Против нацизма, фашизма и
комунизма, Завод за уџбеника, Београд, 2014., 143.
14
К. Николић, наведено дело, 143.
 5

несрећан од рођења: инвалид, десна нога краћа, сав је некако био

деформисан. Није био за рат, али је у рату био способан за највеће зло...
Ишао је по селима око Краљева, распитивао се, вешто, за добре домаћине,
сазнавао ко шта има од богатства. Немци су, по договору с њим, хапсили ове
домаћине, а он се после појављивао као спасилац: тражио је злато и новац да
их избави из затвора! И избављао их је тако што је плен делио са Немцима...
Дуго се за то није знало, али је, ипак, откривен, па се нашао у рукама
четника. Дође, убрзо потом, моја мајка и стане да ме моли да га, како знам,
спасем- нека га, вели, батинају, заслужио је, али да му глава остане на
рамену, јер ће неки помислити да му је све то она, маћеха, приредила да би се
дочепала његове имовине. Моја несрећна мајка цвили, заклиње ме свим и
свачим да учиним што могу. Немам куд- знам да ће бити веома тешко, за
такве се ствари губи глава, али морам да учиним нешто за мајку.
Одем у село Соколиће, нађем тамо капетана Чековића, он се управо
спрема да Драгомира и његову жену Јелку, које сам видео везане за шљиву у
дворишту штаба, отпреми у Краљево, команданту Жичке бригаде на чијем је
терену „оперисао“ уцењујући добре српске домаћине. Капетан се нашао у
чуду: како, вели, да ослободи такву лопужу, таквог криминалца, како да се не
суди таквом зликовцу који Немцима проказује добре домаћине, па их после,
за дебелу накнаду, избавља од тих истих Немаца! Причам капетану Чековићу
мајчину муку, он дуго ћути, колеба се и напослетку вели: нека остане у свом
селу, али ако за ово сазна Миле Васић, командант Жичке бригаде, неће ни
нама бити добро. И тако, избавих некако тог несрећника. Биће времена,
мислим, да му се суди.“15 Секула Тешић је успео да спасе Драгомира
Стризовића од оправданог гнева Милорада Васића. Иронично је да ће се
управо Драгомир Стризовић, обучен у партизанску униформу, наоружан и
окићен ордењем, појавити као иследник при испитивању Секуле Тешића о
„сарадњи“ са окупатором.16
Милорад Васић је изгубио живот 1946. године. О околностима под
којима је погинуо говорио је партизански комесар Ратко Дражевић из Рашке:
„Приоритетни задатак Озне, односно Удбе 1946. године, била је ликвидација
оних четничких група које су својом делатношћу задавале највећу бригу
органима власти на терену./.../ Једну од тих одметничких група, које су
деловале у Србији, предводио је поручник Милорад Васић. Она се кретала у
околини Краљева, углавном на планини Гледићу. Васићева група је
15
А. Ђурић, наведено дело, 119-120.
16
А. Ђурић, наведено дело, 121.
 6

намамљена на десну обалу Западне Мораве, где је и разбијена код гробља у

селу Станишинцима, док је сам Васић натеран да изврши самоубиство на
краљевачком гробљу.“17 Према другим подацима Васић је убијен 20.
фебруара 1946. године, али се не наводи тачно место његовог страдања.18
Судбина капетана Властимира Антонијевића није у потпуности
осветљена. По свему судећи, он је такође страдао у обрачуну нових власти са
припадницима ЈВуО. Претпоставља се да је одведен у Чачак у обласно
седиште Озне, где му је пред Војним судом, по кратком поступку, суђено и
где је осуђен на смртну казну, која је одмах и извршена.19

Бојана Бељин, дипломирани историчар

17
М. Лопушина, Убиј ближњег свога, југословенска тајна полиција 1945-2002., Tea Books, Београд, 2019.,
351-352.
18
http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs/cr/okrug/18/70653/21483.htm
19
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:242999-Ibar-krije---tajne-i-kosti