Чедомир Штрбац, Југославија и односи између социјалистичких земаља,

Београд 1975.

ПРВИ ДЕО
ЕЛЕМЕНТИ ИСТОРИЈСКЕ ГЕНЕЗЕ

I Од Коминтерне до ИНФОРМБИРО-а

Једно од главних обележја времена после Другог светског рата представља

настанак низа социјалистичких држава. Међусобни односи тих земаља и
њихово међународно понашање условљени су односима у комунистичком
покрету.
Монолитизам и Коминтерна. Односи у међународном комунистичком покрету
темељили су се на монолитизму који подразумева идеолошко-политичко
јединство. На основама монолитног јединства настала је и развијала се
међународна организација комунистичких партија - Комунистичка
интернационала (Коминтерна). За активност Комунистичке интернационале
карактеристична је постала пракса недемократског руковођења, мешања у
унутрашњи политички живот појединих партија и грубо наметање одређених
решења. Она је временом постала инструмент у функцији Стаљинове политике,
а дефинитивно ће бити распуштена 1943г.
Појава нових социјалистичких држава. По окончању Другог светског рата у
источној Европи настао је низ нових социјалистичких држава. Сам процес
настанка нових социјалистичких држава разликовао се у свакој од њих и
одликовао се одређеним особеностима . Као предуслови њиховог настанка
издвајају се три битна момента: победа антихитлеровске коалиције, одлучујућа
улога СССР-а у рату, долазак Црвене армије у већину источноевропских земаља
и могућност непосредне помоћи при успостављању новог
друштвено-политичког система. Треба споменути и делатност комунистичких и
радничких партија.

1
Заједничко друштвено-политичко уређење, економска основа и јединствена
идеологија представљали су полазну основу за развијање нове врсте односа
између земаља народне демократије и СССР-а. Систем билатералних уговора о
пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи закључиваних све до краја 1949г.
требало је то да потврди. Они су имали за циљ да прошире билатералне везе
СССР-а и земаља народне демократије, да обезбеде јачање сарадње између
истих.
Принцип монолитног јединства и пролетерски интернационлизам изражен у
безрезервној подршци првој земљи социјализма постао је оквир односа
социјалистичких држава што је у потпуности одговарало Стаљиновим
хегемонистичким претензијама. Победом антихитлеровске коалиције и
одлучујућом улогом СССР-а у тој победи створене су могућности да се оставре
савезнички споразуми и да СССР дође у ситуацију да обезбеди своје западне
границе. Стога је Стаљин сматрао једним од основних спољнополитичких
циљева стварање земаља са владама пријатељски расположеним према
СССР-у на својим западним границама, које би чиниле тампон зону, односно
спречавале непосредан додир СССР-а са потенцијалним непријатељима са
Запада.
Имајући у виду чињеницу да је подручје Источне Европе препуштено
његовом утицају и да је физички присутан војном силом у Румунији, Мађарској,
Пољској и окупираном делу Немачке, Стаљин је сматрао да у потпуности може
да контролише и усмерава унутрашњи развој источноевропских земаља. Он је
у њима уствари имао доминантну улогу1. Два фактора утицала су на
остваривање те доминантне улоге: израстање комунистичких партија
новостворених социјалистичких земаља у владајуће партије и утицај блоковске
политике. Када је реч о првом фактору, у већини нових држава, сем у
Југославији и Албанији, антифашистичка борба добила је замах тек када је
слом фашизма био известан и када су јединице Црвене армије већ биле на
њиховим границама. Позиције комунистичких партија биле су слабе и била им
је неопходна подршка са стране, што је представљало основу утицаја СКПБ-а.
Други фактор, блоковска политика, такође је утицао на совјетску доминацију у

1
Совјетске трупе, испоручење оружја, мешовита друштва, школовање војних кадрова у СССР-у,
репарације кје су плаћале Мађарска, Румунија, Бугарска и совјетска зона окупиране Немачке

2
Источној Европи. Након завршетка Другог светског рата, идеолошке разлике
изазвале су заоштравање односа између доскорашњих савезника. Као резултат
тога почиње и блоковско војнополитичко организовање западних земаља под
окриљем САД-а које су постале предводник капиталистичког света. Основни
циљеви спољне политике САД-а у послератном периоду јесу формирање
светског система утицајних сфера и потискивање комунизма борбом против
СССР-а. Стога су САД давале подршку настојањима за рестаурацију старих
поредака у источноевропским земљама. Зато је совјетска хегемонија у
источноевропским земљама прихватана као нужност због перманентне
угрожености позиција комунистичких партија и њихове нове власти.
ИНФОРМБИРО. Већ у марту 1946г. Черчил је у свом познатом говору у
Фултону оптужио СССР за мешање у унутрашње ствари источноевропских
земаља, њихово потчињавање и тоталитаризам и сл. Том приликом он је изнео
свој став о „гвозденој завеси“ које је спуштена од „Шчећина до Трста“ и која
дели „слободан свет“ од света иза „ гвоздене завесе“. Годину дана касније
амерички председник Труман у свом говору пред Конгресом прокламовао је
америчку спремност за економско, политичко и војно ангажовање у Европи
(„Труманова доктрина“). Том приликом предложио је Конгресу проширење
војне и економске помоћи на Грчку и Турску. У јуну 1947г. следи друга
америчка дипломатска офанзива- Маршалов план економске помоћи свим
европским земљама. У говору на Харварду амерички министар иностраних
послова Џорџ Маршал изнео је идеју да се САД ангажују на обнови ратом
разорених европских земаља давањем помоћи истим. Услов за добијање
помоћи био је да земље које је примају израде биланс својих ресурса и
могућности и да успоставе међусобну сарадњу и одговарајућу организацију.
Овај план је омогућавао непосредну контролу и довођење у зависан положај
целокупног економског потенцијала земаља евентуалних прималаца помоћи.
Совјети су одбили да прихвате овај план изговарајући се да он доводи у питање
суверенитет земаља прималаца помоћи. Као одговор на Маршалов план и на
Труманову доктрину долази до стварања нове међународне организације
комунистичких партија, овог пута ограничене на комунистичке партије
европских земаља- Информационог бироа комунистичких и радничких
партија. Одлука о стварању ИНФОРМБИИРО-а донета је у близини Варшаве

3
на иницијативу СКП(б)-а на саветовању 9 комунистичких и радничких партија
социјалистичких земаља и КП Француске и Италије.
Односи између комунистичких партија добили су стварањем ИНФОРМБИРО-а
известан институционални оквир, организацију која је дефинисана и једну
заједничку политику, што је знатно више од координирања активности и размене
искустава као конституитивне поставке. Мотив стварања ИНФОРМБИРО-а:
одржавање већ постојећих односа у покрету.
Ова организација била је инструмент Стаљиновог хегемонизма и изговор за
спровођење политике мешања у унутрашње послове других земаља и партија.
Очување монолитног јединства пред империјалистичком опасношћу наметнуто
је као искључив задатак.

II КПЈ у међународном комунистичком покрету

За међународни комунистички покрет карактеристично је постојање једног

руководећег центра који је у међуратном периоду био оличен у Коминтерни,
којом је руководило руководство СКП(б)-а. Стога је неопходно осврнути се на
положај КПЈ у Коминтерни и њен однос према руководећем центру.
КПЈ је био субординиран Коминтерни а до осамостаљивања КПЈ-а долази тек у
годинама које су претходиле Другом светском рату. Реч је о периоду 1939/1941г.
када је КПЈ остала на позицијама политике антифашистичог народног фронта
иако је Комунистичка интеранционала напустила ову политику и вратила јој се
тек после 22. јуна 1941г. КПЈ почиње да изражава свој аутентични политички
субјекат. КПЈ ће супротно ставовима КОМИНТЕРН-е водити борбу за
„социјално и национално ослобођење“(Мајско саветовање у Загребу). У депеши
КОМИНТЕРНЕ стајало је : „Узмите у обзир да се у садашњој етапи ради о
ослобођењу од фашистичког подрајмљивања а не о социјалистичкој
револуцији“.
Међународна политика КПЈ као носиоца социјалистичке државности- основна
обележја. Основну карактеристику политике КПЈ на међународном плану у
првим послератним годинама представљало је што тешње спољнополитичко,
економско и културно повезивање са СССР-ом као и развијање исте такве
сарадње са источноевропским земљама. У СССР ДФЈ је видела заштитника
започетих друштвено-политичких промена па је зато први спољнополитички

4
акт Привремене владе ДФЈ-а био Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и
послератној сарадњи са СССР-ом закључен 11. априла 1945г. Овај уговор
предвиђао је заједничку борбу против Немачке до њеног слома, али и након
тога ако се Немачка врати на агресорску политику. Такође су се обавезале да не
узимају учешће ни у каквом савезу који је уперен против друге стране. Овај
уговор је значајан утолико што је представљао основ југословенске спољне
политике.
На ослањање на СССР у послератном раздобљу утицали су многобројни
разлози: трдиционални односи у комунистичком покрету; усмереност на
унутрашњи социјалистички развитак и ослањање на СССР; монолитизам у
комунистичком покрету захтевао је јединство, на првом месту са првом земљом
социјализма; заједничка борба у Другом светском рату, чињеница да је СССР из
Другог светског рата изашао као моћна сила без чијег учешћа се није могло
решавати ни једно питање у свету; антијугословенски ставови западних сила,
којима је било јасно да унутрашњи развој у Југославији тече по совјетском
обрасцу. Антијугословенски став Запада дошао је до изражаја по питању
проблема северозападних граница Југославије који је покренут још у току рата
у оквиру борбе за територијални интегритет и етничку целину југословенских
народа. Захтеви за присаједињење Истре, Словеначког приморја, Трста и
Корушке представљали су израз националних, историјских и етничких
интереса народа Југославије и темељили су се на праву народа на
самоопредељење које је истакнуто у Атлантској повељи. Поред тога западне
силе давале су подршку југословенској политичкој емиграцији коју нису
изручивале Југославији иако су их савезнички уговори обавезивали на то.
Долазило је и до повреда југословеснког ваздушног простора од стране
англоамеричког ваздухопловства што је резултирало обарањем америчких
авиона изнад Словеније у лето 1946г.

У условима појаве низа нових социјалистичких држава, КПЈ и нова Југославија

су као основну одлику своје интернационалистичке политике виделе јачање
веза са овим државама, са којима је у првим послератним годинама закључивала
уговоре о пријатељству и узајамној помоћи. Односи са Албанијом у Бугарском
за разлику од односа са осталим социјалистичким државама одликовали су се
посебношћу јер је постојала идеја о уједињењу три земље у заједничку

5
федеративну државу2. Процес јачања међусобне сарадње одликовале су и бројне
посете југословенских руководилаца СССР-у и земљама народне демократије,
али и посете лидера поменутих земаља Југославији. Када је реч о економским
односима, земље народне демократије и СССР постале су најзначајнији
спољнотрговински партнери Југославије

Прва конфликтна ситуација са СССР-ом настала је већ крајем рата поводом

указивања на недолично понашање појединих припадника совјетских јединица
које су учествовале у завршним операцијама за ослобођење Југославије.
Овакво понашање користила је реакција за стварање антисовјетског и
антикомунистичког расположења, па је иза тога стајао и озбиљан политички
проблем. Инцидент је ипак привремено анулиран приликом посете Тита и
Ђиласа Москви поводом потписивања Уговора о пријатељству, али ће већ 1948г.
чинити једну од првих Стаљинових оптужби против руководства КПЈ-а.
Поводом Титовог говора у Љубљани 27. маја 1945г. дошло је до новог
инцидента. Овај говор одржан је у време најзаоштреније кризе око Трста.
Западна штампа је Титов захтев за Трстом прокоментарисала као да Тито Трст
тражи за СССР. Тито је зато истакао на је Југославија независна и да нема
мешетарења и нема трговине, што је разљутило Москву, која је сматрала да је
овај говор уперен и против ње.
Још један извор сукоба били су економски односи између две земље. Проблем
ће изазвати формирање мешовитих друштава. Југословени су прихватили
њихово формирање, сматрајући да ће она помоћи у индустријализацији земље.
Убрзо се показало да је намера Совјета била извлачење екстрапрофита путем
експлоатације, а не помоћ у развијању производње. Друга ствар која је јако
сметала југословенском руководству јесте монополистички карактер
мешовитих друштава. Све ово говори у прилог тврдњи да је руководство КПЈ у
политици развијања тесне сарадње са СССР-ом полазило од равноправности и
идентичности интереса, што је представљало ограничење монолитизма
стаљински схваћеног.

ДРУГИ ДЕО

2
Бледски споразум закључен 1. августа 1947г. између Бугарске и Југославије отварао је пут
стварању федерације ових земаља у будућности

6
 СУКОБ КПЈ И ИНФОРМБИРО-а

I Први део сукоба- оптуживање КПЈ

Аутентична југословенска револуција допринела је томе да југословенски

комунисти стекну ауторитет у комунистичком свету, а са још већим
ауторитетом они се враћају са оснивачког састанка ИНФОРМБИРО-а јер је
Београд изабран за седиште ове организације. Аутор поставља питање да ли је
за комунистичке партије земаља народне демократије било корисније искуство
СКП(б)-а која је извела револуцију 30 година раније или искуство КПЈ-а која је у
рату извела револуцију и чија је ситуација била много ближа њиховој? То
питање свакако је могло утицати на односе између СССР-а и народних
демократија. Стога се већ крајем 1947г. примећује погоршавање односа са
совјетске стране. Односе ће додатно погоршати пројекат
југословенско-бугарске федерације и односи Југославије према Албанији.
Димитров ће у Румунији на конференцији за штампу изјавити да ће у
будућности бити створена федерација или конфдерација земаља Источне и
Југоисточне Европе која ће укључивати Бугарску, Југославију, Албанију,
Румунију, Мађарску, Чехословачку, Пољску и Грчку и још је истакао да је
царински савез између Румуније, Бугарске и Југославије неопходан. Овакав
степен Димитровљеве аутономије Стаљину се није допао, иако је реч о
међусобним односима земаља народне демократије. То је био повод да се у
Кремљу фебруара 1948г. одржи састанак на ком су присуствовале три
делегације ради консултовања: бугарска, југословнска и совјетска. Димитрову је
замерена његова изјава о балканској федерацији а југословенској делегацији је
земерена чињеница да не консултује Совјете пре доношења извесних одлука у
спољној политици- повод су биле две дивизије које је југословенска влада
желела да пошаље у Албанију на молбу албанске владе због грчких претензија
према Епиру, а Совјети при том нису консултовани. Стаљин је једино одобравао
склапање федерације између Југославије и Бугарске јер је желео да неутралише
„аутономизам“ југословенских руководилаца.
У совјетско-југословенским односима постојала је већ у фебруару 1948г.
озбиљна нелагодност. Совјетске критике југословенског руководства почињу да
се преносе и у остале земље социјалистичког лагера. Помоћник министра

7
спољне трговине обавестио је југословеснко руководство да је непотребно да у
Москву шаљу трговинску делегацију, која би у априлу обновила
совјетско-југословенски трговински споразум, што је протумачено као вршење
економског притиска. ЦК КПЈ састао се 1.марта 1948г. на пленарној седници.
Руководство КПЈ било је јединствено у ставу да се треба одупрети односима
неравноправности, што се свакако косило са стљинистичком концепцијом
пролетерског интернационализма. У овој концепцији полазило се од тога са је
СССР авангардни одред светског пролетаријата и да је задатак пролетера
читавог света да подрже Совјетски Савез, односно да следе његову политику.
Друга одлука ове седнице тицала се државних органа и предузећа којима је
забрањено да дају важне енформације економског карактера. Да би добили ове
информације, совјетски представници морају преко владе да се обрате
совјетском трговинском представнику. Тајност ове одлуке није сачувана, што ће
свакако имати импликације. Совјети су повукли своје саветнике из Југославије
и прешли у отворени напад. За сукоб који је отпочињао карактеристична су три
момента у његовом првом периоду:
1. одбијање трговинских преговора за 1948г. и повлачење војних и цивилних
стручњака из Југославије
2. писмо ЦК СКП(б)-а од 27. марта 1948г.
3. доношење Резолуције ИНФОРМБИРО-а о стању у КПЈ 28. јуна 1948г.
У поменутом писму СКП(б)-а осуђен је национализам КПЈ и југословенски
фашизам, југословенско руководство је оптужено за низ грешака у спољној и
унутрашњој политици. У међувремену су на адресу ЦК КПЈ стизала писма
руководстава комунистичких партија чланица ИНФОРМБИРО-а у којима се
изражавала сагласност са ставом СКП(б)-а и осуђивало југословенско
руководство.
Ново Стаљиново писмо стигло је 4. маја 1948г. у коме је југословенско
руководство оптужено да изједначује политику СССР-а са политиком
империјалистичких држава и у коме су улога КПЈ-а и њене заслуге у
ослободилачком рату умањене. Стаљин је предложио састанак
ИНФОРМБИРО-а у тренутку када је већина његових чланова прихватила
критику КПЈ од стране СКП(б)-а, па је осуда КПЈ на том састанку тиме била
загарантована. ЦК КПЈ одлучио је да не учествује на том састанку.

8
На састанку ИНФОРМБИРО-а у Букурешту донета је Резолуција о стању у
КПЈ-у
II Антијугословенска кампања средствима државне политике

Огромна кампања против КПЈ-а предузима се са двоструким циљем: постићи

повлачење југословенских руководилаца и спречити развитак сличних
„аутиномистичких“ тенденција у другим земљама народне демократије. По
оцени ИНФОРМБИРО-а, грешке руководилаца КПЈ проистицале су из
чињеница што су националистички елементи отворено преовладали. Такви
елементи постоје и и у другим народним демократијама и важно је открити их и
спречити да преузму вођство. Критика политике југословенских руководилаца
олакшала је елиминисање тих елемената. Тако је Гомулка, генерални секретар
Пољске радничке партије, био прва жртва ове кампање. Што се тиче
југословенских руководилаца, нису испуњена очекивања да ће они бити
смењени.
Након Петог конгреса КПЈ кампања притиска свим државним средствима
организована је и споровођена. Југословенски руководиоци оптужени су да су
империјалистички агенти. У уводнику новина ИНФОРМБИРО-а подсећа се да
је социјализам у једној земљи немогуће изградити без подршке СССР-а. Како
СССР због политике југословенске руководилаца не подржава Југославију, она
значи не може изградити социјализам. Отуда и закључак- Титова клика је у
империјалистичком табору.
Југословенски пример показао је Стаљину да би јединство земаља народне
демократије могло бити угрожено ако се у овим земљама развије тежња ка
самосталности већој од оне коју дозволи СССР. Да би се то спречило, поједини
руководиоци комунистичких партија земаља народне демократије за које се
чинило да не прихватају у целини совјетске захтеве за јединством, оптужени су
за национализам. Национализам који се супротставља пролетерском
интернационализму буржоаског је порекла и представља главну опасност за
ефикасну изградњу новог државног уређења и за развитак ових земаља у правцу
социјализма. Империјалистички агенти настоје да подстакну национализам и
међу непросвећеним делом радничке класе. Према Стаљиновом мишљењу,
Југославија је најидеалнији пример тога.

9
Процес бившем министру иностраних послова Мађарске и једном од
руководилаца мађарске комунистичке партије Ласлу Рајку који се септембра
1949г. одржао у Будимпешти такође је процес југословенским руководиоцима.
Није био оптужен само Ласло, већ и његови саучесници и налогодавци, тј.
империјалистички господари из Београда и Вашингтона. За протагонисте
информбироовске антијугословенске политике, процес Рајку доказао је да су
југословенски руководиоци англо-амерички агенти.
По окончању овог процеса, СССР и земље народне демократије отказале су
Југославији Уговор о пријатељству што је предстваљало кулминирање притиска
у међудржавним односима. Обустављена је и трговина са Југославијом и тиме
је била спроведена потпуна економска блокада Југославије.
Непријатељски став демонстриран је и у дипломатским односима, затим
одганизовањем шпијунских и терористичких акција, прогањањем припадника
југословенских националних мањина у неким суседним земљама. Притисак је
отишао још даље: СССР је покушао да на Четвртом заседању Генералне
скупштине УН у јесен 1949г. да спречи избор Југославије за члана Савета
безбедности, чиме је истовремено желела да постигне прећутно сагласност УН
за информбироовску политику према овој земљи.

ТРЕЋИ ДЕО
ТРАЖЕЊЕ ИСХОДА

I Критичко одређење према Стаљинизму

Бруталност информбироовске политике према Југославији изискивала је

проналажење узрока такве политике а узрок је хегемонистичка политика једне
велике силе. Да би се разумело откуд долази стаљинистички хегемонизам на
спољном плану, неопходно је сагледати суштину стаљинизма. Друго питање
које аутор поставља јесте како је могуће водити хегемониситчку политику у
име пролетерског интернационализма? Зато је став КПЈ-а у насталој ситуацији
био од историјског значаја и предстваљао преломни тренутак у развоју
модерног социјализма. Поред стаљинистичке интерпретације марксистичког
учења појављују се и југословенски комунисти са својим тумачењем

10
марксистичке мисли и својим концептом стварања социјалистичког друштва.
Ово је поред стаљинистичког концепта монолитизма већ доведеног у питање
значило и разбијање монопола на тумачење марксизма.
Сопствено виђење социјализма. Године 1949/1950. пресудно су утицале на
даљи развитак Југославије. Донешене су одлуке о изградњи самоуправног
социјализма а напуштене су етатистичке концепције социјалистичког
развитка. Одбачено је гледиште о јединственом путу у социјализам које је под
Стаљиновим утицајем егзистирало у марксистичкој мисли.

II Политика у међународним односима

Сукоб 1948г. са свим својим полседицама има свој међународни значај, како за
сваремени социјализам, тако и за међународне односе. Међународни значај
сукоба изражава се у два вида: у погледу развоја односа у међународној
заједници и у погледу проблема односа између социјалистичких земаља и
проналажењем начина за решавање истог окончањем сукоба.
Југославија се после 1948г. нашла у средишту једног блоковски
поларизованог света у ком је била супротстављена и једном и другом блоку.
Суочена са совјетским притиском, она је била приморана да се за помоћ обраћа
Западу. Упркос томе, она је чувала свој независни став.
Један од услова за нормализацију и побољшање односа са западним силама и
стварање основа за проширење економских односа и добијање инвестиционих
кредита и зајмова било је решење проблема обештећења за национализовану
имовину иностраних држављана у Југославији. Признањем обештећења за
национализовану имовину било је условљено не само одобравање кредита и
закључивање трговинских споразума, већ и деблокирање југословенске имовине
у иностранству. Иако је радила на јачању економских веза са Западом
Југославија је нагласила да неће жртвовати свој независни став. У томе је и
успела. Она је без политичких условљавања од западних сила добила
економску помоћ. Преко програма тзв. трипартитне помоћи САД-а, Велике
Британије и Француске, Југославија је у периоду од 1950. до 1955г. примила
укупну економску и војну помоћ у износу од око 1, 5 милијарди долара.
Рачуница Запада у давању ове помоћи Југославији уз задржавање њеног

11
независног става била је да подстакне и остале комунистичке земље да крену
путем којим је кренула Југославија.
Став западних сила према Југославији био је у супротности са глобалном
политиком ових земаља, посебно САД-а који је на међународном плану
заговарао борбу против комунизма. Па ипак, руковођене својим интересима, оне
су сарађивале са југословенском владом иако је то изазвало појаву различитих
гледишта на Западу о томе какав став треба заузети према Југославији.
Постојала су гледишта која по којима је требало искористити тешку ситуацију у
којој се нашла Југославија и тражити од ње за узврат политичке уступке и њено
укључивање у војно-политички блок Запада. Други су, пак, у
југословенско-совјетском сукобу видели дезинтеграцију тог блока и сматрали су
да је само то довољно да Југославија добије помоћ. До изражаја је дошло ово
друго схватање. Томе је допринела и истрајност Југославије да задржи свој
неутрални став и њено залагање за активну мирољубиву коегзистенцију.
Могућност за спровођење овакве политике обезбедило јој је њено чланство у
УН, у коме је Југославија гледала фактор мира, безбедности и међународне
сарадње. УН почивале су на начелима за које се Југославија залагала: борба за
мир и равноправност, сарадњу међу народима на основу поштовања националне
независности и суверенитета народа и држава.
Избор Југославије у Савет безбедности на Четвртом заседању Генералне
скупштине 1949г. представљао је значајан успех у пробијању изолованости. У
Савету безбедности она се залагала за мирољубиво решавање спорова, што је
посебно дошло до изражаја по питању решења корејског сукоба. Такође се
залагала за чланство Кине у УН иако са Кином није имала дипломатске
односе.
Заснивање политике несврставања. Појава великог броја нових независних
земаља као производ процеса деколонизације довела је до тога да Југославија са
њима успостави и јача односе. Перспективе тих односа заснивале су се на
неколико битних момената. Већина азијско-афричких земаља оствариле су
своју независност и њихов примарни задатак био је да исту сачувају. Оне су
такође морале да преовладају економску заосталост и отуда интересовање за
обезбеђивање мира у свету. Све то утицало је на успостављање нормалних
дипломатских односа тих земаља са Југославијом.

12
Посета етиопског цара Хаила Саласија Југославији јула 1954г. означила је први
корак ка путу којим је Југославија пошла у међусобном повезивању
мирољубивих снага. Важан догађај у том погледу била је и посета Тита Индији
и Бурми крајем 1954. и почетком 1955г. Том приликом Тито је прецзирао појам
коегзистенције подвукавши да он није никакав неутрализам, већ да
коегзистенција означава најактивнију борбу за мир и међународну сарадњу,
она захтева равноправност у међународним односима у циљу обезбеђивања
мира.
Манифестацију такве политике представљају Бандуншка конфернција 1955. и
Брионски састанак Тита, Насера и Нехруа 1956г. Брионски састанак утврдио је
основу за даље изграђивање концепције несврставања.

III Односи са социјалистичким земљама

Почетак нормализације односа. Почетком 1953г. почели су да се показују знаци

попуштања затегнутости. Долази до промене става Совјетског Савеза и других
источноевропских земаља према Југославији, после чега су се њихови односи
нормализовали. Та нормализација огледала се у нормализовању саобраћаја и
успостављању трговинске размене, у нормализовању дипломатских односа, у
успостављању трговинске размене.
Даљи корак у нормализацији односа представља доношење Београдске и
Московске декларације. Хрушчов и Булгањин долетели су у Београд 26. јуна
1953г. На аеродрому Хрушчов је изразио жаљење због свега што се догодило у
совјетско-југословенским односима, за шта је окривио Берију. Разговори су
завршени доношењем Декларације влада ФНРЈ и СССР познате под називом
Београдска декларација у којој су две владе изразиле приврженост принципима
мирољубиве коегзистенције и развијању међусобне сарадње на начелима
равноправности и наравно немешању у унутрашње ствари.
Југословенска делегација на челу са Титом посетила је СССР јуна 1956г. Том
приликом потврђена су начела Београдске декларације и потписана је Московска
декларација тј. Декларација о односима између Савеза Комуниста Југославије и
Комунистичке Партије СССР-а. Обе стране сложиле су се путеви
социјалистичког развитка у разним земљама и условима различити.

13
14