Политичка карта света

Колонизација и деколонизација
Колонизација је процес који је почео непосредно после великих
географских открића и трајао све до друге половине 20. века. У том
процесу држава политички јача, војно или економски осваја слабију
државу, управља њеним средствима, радном снагом, тржиштем и утиче
на њене друштвено-економске и културне промене.
Колонизација је довела до поделе света на развијене и неразвијене
државе.
Европа је пре ње била релативно сиромашан континент, без већег
политичког утицаја у свету, за разлику од богатог Блиског истока,
Индије и Кине, али је током тог процеса израсла у економски
најмоћнији део света.
Колонизација је у културном погледу направила разлику између онога
што се сматра “западом” и “остатка” света.
Деколонизација је процес ослобађања колонија од колонијалне власти и
стицања њихове независности. Тај процес био је дуг и често праћен тешким
ослободилачким ратовима. Она се одвијала у четири фазе:
Прва фаза се одвијала у 18. веку у Северној Америци, када је ослобођено 13
бивших британских колонија, које су се 1776. године ујединиле и формирале
САД.
У другој фази, током 19. века, већина држава Јужне Америке ослобођена је
од шпанске и португалске колонијалне власти.
Трећа фаза је трајала између Првог и Другог светског рата. Тада су
британске колоније добиле статус доминиона – практично самосталних
држава које формално признају власт британског краља. Немачке бивше
колоније постале су мандатне територије Друштва народа, које је основано
после Првог светског рата ради очувања мира у свету.
Четврта фаза је почела после Другог светског рата, када је већина
британских, француских, португалских, холандских и других колонија
успела да се ослободи колонијалне власти. Тада је више од 100 држава
стекло независност у Јужној и Средњој Америци, Азији, Африци и
Океанији
Блоковска подељеност и период
хладног рата
Блоковска подељеност
После Другог светског рата, да би одржале мир у свету, савезничке
државе поделиле су поражену Немачку на четири окупационе зоне.
САД, УК и Француска су ујединили своје зоне и формирали Савезну
Републику Немачку ( Западна Немачка ), са Боном као главним
градом. СССР је у своју зону увео комунизам и прогласио
Демократску Републику Немачку ( Источна Немачка ), са Берлином
као главним градом.
Берлин , иако је припадао совјетској зони, такође је био подељен
између савезника. Да би се спречио прелазак из Источног Берлина у
Западни Берлин, 1961. године је изграђен Берлински зид, чиме је
Западни Берлин постао изолована енклава у Источној Немачкој.
Хладни рат

Берлински зид је био оличење хладног рата, који је трајао од 1945. до

1989. године. Тај период карактеришу економски, политички и
пропагантски сукоби два супротстављена блока – источног са СССР
на челу, и западног, чији су представник биле САД.
Чланице Западног блока су биле економски развијене државе
Западне Европе, САД, Канада и Јапан, док су источни блок чиниле
комунистичке државе Средње и Источне Европе.
Између та два блока се налазила такозвана сива зона, коју су чиниле
државе које нису приступиле ни једном блоку. Државе тзв. сиве зоне,
предвођене Египтом, Индијом и Југославијом, 1961. године основале
су Покрет независних.
Како је вођен хладни рат?

Хладни рат је вођен свим могућим средствима, али никада није

прерастао у оружани сукоб светских размера. Испољаван је у
политици, економији, култури, науци и спорту.
Основни циљ хладног рата је био да се сузбије утицај непријатељског
блока.
Хладни рат обележили су стварање војно-политичких савеза
( Варшавски и НАТО пакт ), трка у наоружању и освајању свемира,
пропагандни и психолошки рат, шпијунаже и контрашпијунаже.
Хладни рат је завршен падом Берлинског зида (1989) и распадом
СССР (1991). После 1989. године успостављен је нови светски
поредак, у коме доминира једна суперсила – САД и неколико
регионалних сила – ЕУ, Русија, Кина, Јапан, Индија и Бразил.
Неколонијализам и технолошки
колонијализам
Настојања бивших колонијалних сила да некадашње колоније одрже у
подређеном положају и поред њихове формалне независности, назива
се неколонијализам. То је синоним за модерни колонијализам где је
оружана сила као средство принуде замењена политичким и
економским притисцима развијених држава.
Један од главних носилаца неколонијализма су МНК. Задржавајући
под својом контролом природне ресурсе, индустријски развијене
државе преко својих МНК и владиних и невладиних организација
утичу на економско-политичку оријентацију и темпо развоја
неразвијених држава.
Најновији вид колонијализма је технолошки колонијализам, који
подразумева технолошку зависност неразвијених држава од великих
сила.
Технолошки колонијализам је последица напретка на пољу науке и
технике у другој половини 20. и почетком 21. века.
Процес технолошког колонијализма праћен је развојем информацио-
но-телекомуникационих технологија које омогућавају размену знања
на глобалном нивоу.
У савременим условима, трансфер и дифузија технологије, поред
трансфера капитала и људских потенцијала, постају важан
фактор привредног развоја.
Развијене земље се налазе у постиндустријском добу, које обележава
развој науке и савремених технологија. Тај развој је временом још
више пробудио економске неједнакости у свету.
Државе у развоју постале су жртве технолошког колонијализма. Оне
не могу да остваре модерна технолошка достигнућа властитим
снагама и зато економски стагнирају, док на другој страни
најразвијеније државе постају економски све снажније и политички
моћније.
Технолошки колонијализам праћен је и еколошким
колонијализмом, који представља премештање еколошки штетних и
застарелих технологија из развијених земаља у земље у развоју.