Универзитет у Београду

Филозофски Факултет
Одељење за историју

Чилеанска економија за време режима Аугуста Пиночеа

Професор: Студент:

др. Јелена Рафаиловић Нада Костић ИС 14/08

Београд, 2018.
Садржај

Увод.................................................................................................................................3

Чилеанска економија пре Пиночеа..............................................................................4

Подршка Америке..........................................................................................................5

Нова Економија Чилеа..................................................................................................6

Закључак.........................................................................................................................8

Литература.....................................................................................................................10

2
 1. Увод
У другој половини 20. века ситуација у државама Јужне Америке била је
нестабилна и проблематична. Један од главних узрочника тога био је Хладни рат,
односно борба две суперсиле – Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза за
превласт и утицај у целом свету. Ово је резултирало ситуацијом у многим државама где
су демократски изабране владе рушене извођењем пучева и успостављањем војних
хунти, углавном под патронажом или подршком Сједињених Држава. Једна од тих
држава био је и Чиле.

Председник Чилеа од 1970. године био је Салвадор Аљенде. Био је први

демократски изабрани председник Чилеа који је био комунистички оријентисан и
његова политика убрзо је створила сукоб са Сједињеним Државама. Наиме, председник
Аљенде је национализовао поједине фабрике бакра које су биле у поседу САД-а, без
икакве компензације, што је био први корак ка лошим односима ове две државе.
Национализовао је руднике, фабрике и већ 1972. године економска ситуација Чилеа
била је лоша. Производња је стагнирала, инфлација је била у порасту, новац од кредита
је потрошен, што су били само неки од узрочника за стварање незадовољства. Упркос
проблемима, Салвадор Аљенде и даље је имао већинску подршку народа. Међутим,
војни пуч предвођен пуковником Аугустом Пиночеом изведен је 11. септембра 1973.
године. Приликом извођења пуча Аљенде је извршио самоубиство. Од тог тренутка,
почела је нова ера у историји Чилеа. Војна хунта однела је победу а нови председник
био је Пиноче, све до 1990. године. Његова дуга владавина и данас изазива многе
контроверзе, махом везане за неоспорна кршења људских права, започета још током
доласка чилеанског пуковника на власт. Његова подршка новим економским
стручњацима и идеји новог либеарлизма ипак су држави и њеним грађанима на кратке
стазе донели бољитак и напредак.

Овај рад има за циљ да прикаже економску историју Чилеанске државе за време
диктатуре Аугуста Пиночеа, са посебним освртом на економске узроке пуча, на начин
на који се нови економски систем успоставио и на његове краткорочне и дугорочне
последице.

3
 2. Чилеанска економија пре Пиночеа
Од почетка двадесетог века, чилеанска економија се заснивала на
пољопривреди. Већина становништва живела је у сиромаштву и немаштини и
постојале су наизглед непремостиве социјалне разлике. У руралним деловима
великопоседници су држали огроман део земље, односно постојао је систем
латифундија, који је наслеђен из 19. века. По том систему, власник земље био је
неприкосновени господар својих потчињених запосленика, људи који су обрађивали
земљу и живели на њој. Овакав начин живота изоловао је људе од политике, урбаног
живота и едукације.1 Временом, систем се мењао, али не без последица. Средином 20.
века од 400 000 породица које су живеле на селу, 5% били су великопоседници, а
скоро 50% били су малопоседници.2 Међутим, иако се ситуација поправила, постојала
је потреба за аграрном реформом и створило се питање како то решити. Градови у
Чилеу су почели да се убрзано развијају услед индустријализације и велики број
становништва прелазио је са села у град у потрази за послом и бољим животом. Ово је
формирало нове проблеме, углавном у виду стварања тзв. „слемова“, екстремно
сиромашних градских насеља где су услови били много лоши и где прилика за бољи
живот скоро да није постојала. Очекивало се да ће индустријализација поправити
стање и неразвијеност Чилеа, да ће економија процветати и донети нове послове и
новчане добитке, али успех је био незнатан. Радници нису имали социјално
осигурање, није постјало одређено радно време, а плате су биле минималне.

У политичком животу, током двадесетог века власт је најчешће била у рукама

средње класе.3 Странке су се формирале и мењале у зависности од тога ко је био на
власти. У другој половини века економија ове државе била је монополистичка,
зависна, капиталистичка и обележена високом инфлацијом. Битна чињеница је да се
зависност чилеанске економије заснивала на томе да су током шездесетих и
седамдесетих година Сједињене Државе држале компаније које су контролисале
рударство и које су чиниле највећи део извоза. Олигархијски део био је заснован на
великој разлици примања становништва. Била је потребна потпуна промена система и
начина на којем су чилеанска привреда и економија почивали. Коалиција левичара под
називом Популарно Јединство, односно Unidad Popular, који су стали иза Салвадора
Аљендеа када се кандидовао за председника, иступила је са идејама и програмом за

1
Patricio Meller, The Unidad Popular and the Pinochet Dictatorship, New York 2000., str. 3.
2
Исто, стр. 5.
3
Исто, стр. 11.
4
нови економски поредак. Идеја је била да дође до транзције ка социјализму,
нагласивши да је овај нови поредак антиимперијалистички, антимонополски и
антиолигархијски. Најважније тачке државне реформе биле су да се националнизују
државни главни извори, велике приватне компаније, као и банке, док би држава
успоставила контролу над трговином и дистрибуцијом производа.4 Претварање ових
идеја у дело, у почетку је дало успеха, али већ крајем 1972. године појавила се велика
инфлација, која је била резулатат претходних, краткотрајних успеха. Влада је схватила
да треба решити овај проблем, изабравши експроприацију да би трансферовали добит
приватног сектора у државни. Међутим, ово је створило потпуно супротан ефекат од
жељеног, а незадовољство је расло. Слом Чилеанске демократије дошао је 11.
септембра 1973. године под вођством Аугуста Пиночеа.

3. Подршка Америке

Пуч који је извршен у септембру имао је подршку Сједињених Америчких

Држава које су биле против политике коју је спроводио Аљенде. Америка се осетила
директно угроженом јер су њене компаније биле национализоване. У том периоду
америчка влада се суочавала са кризом у Вијетнаму, кризом на Истоку, генерално
Хладним ратом и из тих разлога појединима је било запањујуће колико се времена
посветило Чилеанској ситуацији и проблему. 5 Међутим, упркос тврдњама
председника Ричарда Никсона да не сме дозволити да цела Јужна Америка „постане
црвена“, Америка није била директно повезана са Пиночеом и војном хунтом. Пиноче
се након пуча тајно сусрео са америчким војним аташеом, а дан касније САД су
изнеле став да ће сарађивати са војном хутном, док је ЦИА радила на ширењу става да
се оправда пуч који је извршен.6

Временом ове две државе развиле су пријатељске односе и међусобну

подршку. Чиле је подржавао спољну политику Америке, док је Америка давала
огромне кредите Чилеу, због лоше економске ситуације која је морала да се поправи.
Аугусто Пиноче имао је подршку ове суперсиле до краја своје власти, упркос многим
контроверзним дешавањима која су довела његову власт у питање.

4
P. Meller, nav. delo, str. 30.
5
Heraldo Munoz, The Dictator’s Shadow, Life under Augusto Pinochet, New York, 2008., str. 87.
6
Исто, стр. 89.
5
 4. Нова Економија Чилеа

Криза која је била политичка, социјална и економска искоришћена је као повод

да се цела политика државе промени. Године државне контроле тржишта, цена и
државне интервенције оставиле су последице и потребе за хитном променом и
реформом. Циљ је био да се створи слободно тржиште са слободним ценама, да
преовлађује приватни сектор у односу на државни и да Чиле у корак прати светску
политику и да има своју улогу у томе. Представљено је да је главни извор свих
проблема била држава и све што је везано за јавни сектор.7 Што се мање држава буде
мешала у економију, очекивао се већи раст и социјално благостање.

Идеја је била да у систему слободног тржишта, где је главни принцип био laissez-faire,
држава одржава ред и закон и да штити приватни посед. Ипак, ово је значило
модернизацију државе, редуковање огромне државне контроле, као и апсолутно
изузимање државе у производњи добара, чак и оних социјалних. Чилеански принцип
слободног тржишта са акцентом на приватни сектор захтевао је одређене реформе које
је нова влада морала да донесе. Првенствено то је била тзв. Реприватизација компанија
које су биле национализоване за време Аљендеове владе, требало је смањити државни
фискални дефицит, а јавила се потреба и за реформом пореза. Ове мере су имале
успеха, али показало се да то није било довољно 1982. године. Тада је дошло до
велике кризе и колапса овог система, што је резултирало новом, другом
реприватизацијом. Резултат реприватизација се види у томе што је током 1972. године
држава контролисала 400 фирми и банака, а већ 1980. године тај број се свео на само
45 фирми и једну банку. 8 То је био велики успех новог режима. Било је потребна и
флексибилност радничког тржишта, а главни циљ био је умањити и сломити значај
синдиката. Нису све мере могле бити одједном спроведене, већ је то чињено
постепено. Након већ поменутих реформи, реприватизације и реформе пореза, на ред
је дошла либерализација и дерегулација економије. Елементи који су карактерисали
ову реформу јесу либерализација националног финансијског тржишта, либерализација
цена и смањење инфлације. Све то је имало за циљ да се економска ситуација државе
промени из корена, а то је захтевало и интегрисање локлане економије у светску
променом стратегије која је била окренута ка унутра, оном окренутом споља.9

7
P.Meller, nav. delo, str. 76.
8
Исто, стр. 79.
9
P. Meller, nav. delo, str. 80.
6
 Власт Аугуста Пиночеа и војне хунте се разликовала од других диктатура у
Јужној Америци. То се, пре свега видело у вођењу државе. Оно што је било необично
јесте да војно организована власт подржава економски модел који је заснован на
децентрализацији и који сматра да све што је везано за државу је неефикасно. Уз
помоћ Чилеанских неолибералних екомониста, такозваних Чикашких Момака, војна
хунта је веровала да спашава Чиле. Њихова економска политика била је јасна – морају
се поштовати хомогена, одређена правила и нема фаворизовања ниједне класе,
односно тако је бар било у теорији. Хунта је сматрала да је спасла државу од
комунизма и пропадања, а Чикашки Момци да имају јединствени метод који ће
решити економску ситуацију Чилеа и створити високо развијену земљу. 10 Економисти
су имали потпуну подршку Пиночеа да спроведу свој економски модел у дело.
Реформе које су спроводили Чикашки момци подразмевале су дуготрајан процес чији
је коначни циљ био економски бољитак, али који је неминовно на почетку смањивања
улоге државе у економији и смањења јавног сектора довео до великог незадовољства
грађана. Оно ипак није смело бити јавно исказано захваљујићи Пиночеовој чврстој
руци и његовој несумњивој подршци новом економском курсу Чиела.

Ауторитативни режим улазио је у нову фазу развијања неолибералног капитализма

своје државе. Чикашки момци обећавали су да болне мере по становништво су само
предуслов за нови економски систем који ће им донети благостање. 11 Крајем
седамдесетих година двадесетог века, дошло је до првих показатеља да су економисти
били у праву. Настало је Чилеанско Економско Чудо. Висина инфлације 1980. године
била је испод 10%, што је представљало велики успех у односу на 1973. годину када је
инфлација износила чак 600%. Затим, у року од пет година забележен је привредни
раст за 8%, а извоз је порастао три до четири пута у истом том временском периоду. 12
Овај успех пратила је и државна пропаганда, наглашавајући конзумеризам и
економски бум. Продавнице су биле пуне стране робе, градила су се нова здања,
издавали кредити и кредитне картице. Све се чинило као да је новац доступан свима.
Међутим, дошло је до слома 1982. године. Страни инвеститори су се повлачили из
Чилеа, дугови Чилеанског капитала су постали неодрживи и економија је ушла у
дубоку рецесију. Пиночеов режим се сусрео са кризом за коју се мислило да је

10
Исто, стр. 84.
11
Marcus Taylor, From Pinochet to the ‘Third Way’, Neoliberalism and Social Transformations in Chile, London
2006, str. 64.
12
P. Meller, nav. delo, str. 86.
7
решена.13 Када се ово догодило, војна хунта је била неорганизована, а чикашки момци
су одбили да траже решење проблема, верујући да ће се саморегулисати. До тренутка
док незапосленост није износила 26%, инвестиције пале испод 40%, овај колапс није
схваћен озбиљно. Постало је јасно да је ово била највећа економска криза која је
задесила Чиле у последњих 50 година.14 Одмах се поставило питање узрока економске
кризе – да ли је то био производ либерализације економије и брзине којом су се
реформе спроводиле, да ли је то било због унутрашњих грешака и проблема, али узрок
није био само један. Узроци кризе 1982-83. године били су комбинација свих фактора
– економска криза била је последица грешака унутрашње политике и спољних криза и
шокова.15 Основни проблем био је и спознаја да је проблем постојао, али да су
одговорни одбијали да га реше или су проблем игнорисали, што је довело до
економског слома. У једном тренутку ове кризе спољни дуг достигао је 100% бруто
домаћег производа.16 Од 1983. године променила се монетарна политика, наставила се
приватизација најзначајнијих државних компанија, све у циљу да се криза преброди.
Поред нове приватизације, извршене су реформе пореза.

Од 1985 године поново се може говорити о напретку економије, подстакнуте новим

реформама, даљом приватизацијом и растом извоза. Криза није могла да остави
неолиберализам неокрњеним, тако да је од стране државе контролисана Централна
Банка почела да снажније интервенише. Један од значајних фактора превазилжења
криза био је и све већи уплив новца од стране организација као што су Међународни
монетарни фонд и Светска банка.17 У другој поливини осме деценије двадесетог века,
Чиле је заузео став да је потребно што више смањити или исплатити цео спољни дуг
државе. Он је виђен као један од главних опасности по здраву економију. Другим
економским чилеанским чудом сматра се период од 1985. до 1989. године због раста
бруто домаћег производа, као и опоравка економије. Опште уверење је да је здрава
економска политика војног режима директно узроковала напредак чилеанске
економије у периоду деведесетих година двадесетог века.

5. Закључак

Аугусто Пиноче владао је Чилеом 27 година и оставио је неизбрисив траг у

историји ове јужноамеричке државе. За то време посебна пажња посвећена је
13
M.Taylor, nav. delo, str.69.
14
P. Meller, nav. delo, str. 88.
15
Исто, стр. 90.
16
Исто, стр. 168.
17
Исто, стр. 178.
8
економском напретку чији је кључ виђен у примени неолибералних идеја чији
основ представља слободно тржиште, готово независно од мешања државе. За
кратко време ова политика је донела заиста велики успех, који је ипак засењен
каснијом економском кризом. Аугусто Пиноче званично је ступио са власти 1990.
године да би остао снажан чинилац у војсци све до 1998. године. Потоње оптужбе
и истраживања о злоделима и кршењу људских права у каснијем периоду
зацементирале су његову слику диктатора пре него економског и друштвеног
реформатора.

Сматрам да је тема Пиночеове владавине занимљива историјска тема како у

економском тако и у политичком и друштвеном смислу. Истраживањем
литературе сазнала сам о два различита економска модела примњена у једној
држави у кратком периоду, о њиховој оправданости, али и манама.

9
 6. Литература

1. Munoz Heraldo, The Dictator’s Shadow, Life under Augusto Pinochet, New
York 2008.
2. Meller Patricio, The Unidad Popular and Pinochet Dictatorship, New York
2000.
3. Taylor Marcus, From Pinochet to the “Third Way, Neoliberalism and Social
Tranformation in Chile, London 2008.

10